Adele Peeve je bugarski dokumentarni film o tome čija je pesma "Ruse kose curo imaš" koja se javlja i kod nas i kod Bugara i kod Turaka i kod Grka.
Film je bio na FESTu 2003. godine i tad sam ga prvi put gledao, stekao je tada svojevrsni kultni status jer je našao neki kuriozitet sa Balkana i onda ga je razrađivao. Međutim, način na koji je to urađeno, i ceo postupak autorke je ogavan u suštini.
Prvo, ako imamo u vidu da je tuski jaram nekako zajednički svim teritorijama na kojima se pretenduje na ovu melodiju, reklo bi se da misterija te pesme nije baš tako nerešiva. Ali Adela Peeva ima potrebu da prikaže ove narode (uključujući i svoj) kao gomilu isključivih, nedotupavnih frikova koji ne vide dalje od svog nosa.
Svaka zemlja sem Bosne je snimana tendenciozno sa akcentom na najzapuštenije ljude i objekte i vrlo malo relevantnih sagovornika osim nekih marginalnih interpretatora. U filmu ne govori nijedan etnomuzikolog, sem jednog relativno razumnog čoveka iz Makedonije, tako da ceo spor u filmu proističe iz toga što neki ulični muzikanti baljezgaju kako znaju selo iz kog potiče pesma.
Da je Adela Peeva Sacha Baron Cohen možda bi i bilo opravdanja kada snimi izvođenje ove melodije kao kaside u nekoj islamističkoj školi i onda sa tim snimkom dolazi u Vranje i pušta ga Srbima, tvrdeći da je to bosanska verzija pesme iako bosanci imaju sekularnu verziju koja je takođe ljubavna i zove se "Anadolka". Naravno da kasida sa jakim religioznim, maltene militantnim sadržajem provocira Srbe koji onda najure Adelu i njenu ekipu. Ali, naravno u kontekstu ovog filma to deluje kao da su Srbi podjednako glupi kao i ostali ali su militantni.
Peeva u svemu pronalazi elemente kojim će balkanizovati ljude koje snima. Najgore je prošla Makedonija koja u njenom filmu izgleda kao mesto na kom ni Kiarostami ne bi snimao film svoje kanonske faze. U tom pogledu, Srbija je infrastrukturno zbilja superiorna jer koliko god Peeva tražila mesta koja izgledaju zaostalo, uvek u kadar zaluta i nešto što deluje sasvim u redu.
No, Peeva je u svom triku uspela. Ne samo da je njen film putovao po festivalima već je u vreme FESTa i kod nas našao poštovaoce koji su ga razumeli baš onako kako treba. Tako recimo u Vremenu, Teofil Pančić kaže -
"Ipak, šta je tu je, sada mi samo preostaje da preuzmem rizik i – usred fertutme oko Vlade i ostalih kratkotrajnih kerefeka – podelim s vama jedan poseban doživljaj, koji je festovskoj publici upriličila bugarska rediteljka Adela Peeva, autorka dugometražnog dokumentarca Čija je ovo pesma.
Adela je Peeva krenula tragom jedne melodije koje se seća iz detinjstva, ali ne zna joj poreklo. Neću vas mučiti neizvesnošću: radi se o pesmi kod nas poznatoj po uvodnim stihovima "Ruse kose curo imaš, žališ li gi ti?" Dalje pevušite sami. Elem, pošto pesma "vuče" na Orijent, Peeva odlazi u Istanbul; tamo joj sagovornici lepo objašnjavaju da se radi o staroj turskoj popevci, ilustrujući to drevnim filmskim snimcima. Bugarka, međutim, nije zadovoljna odgovorom, i kreće u Grčku: na Lezbosu joj lokalne čičice načičkane pred tavernom odmah gorljivo objašnjavaju da se radi o staroj grčkoj pesmi, što joj smesta i demonstriraju, vokalno i instrumentalno, uz prigodno proklinjanje zlikovaca koji svojataju ekskluzivnu grčku baštinu. Istraživački raspoložena Peeva potom odlazi u Albaniju gde joj – guess what! – već prvi prolaznici na nekakvom vašaru, šta li, objašnjavaju da se radi o staroj albanskoj pesmi koju peva stanovita Tereza iz Korče. A da nije možda turska? – provocira Peeva. Ih, svašta, Turci su je sigurno uzeli od nas! A grčka? Ma, ni govora! A srpska? Glupost, Srbi nikada ne bi mogli da stvore takvu pesmu. Zašto, bre, ne bi? "Srbi su narod bez tradicije", objašnjava jedan nadobudni bata. Zna on, izučio problematiku na Sorboni, valjda. Peeva pronalazi dotičnu Terezu koja potvrđuje sve – poreklo pesme naročito – održavši usput pred kamerama jedan mali solilokvij o neuporedivim vrlinama albanskog naroda "kao takvog"... Sofijska filmska antropološkinja zatim putuje u Sarajevo gde, jakako, doznaje da se u ovoj našoj priči-trakavici zapravo radi o staroj bosanskoj pesmi: ovaj put možemo čuti čak dve verzije, "svetovnu" sevdalinku ("Oj djevojko, Anadolko") i religioznu kasidu o Alahovoj veličini. U Makedoniji autorka pronalazi novu varijantu iste pesme u derviškoj tekiji, ali i kod pravoslavnih Makedonaca (tu se zove "Paca Drenovčanka"). Rediteljku nije mrzelo da ode u te opevane Drenovce, da pronađe tragove davnog življenja te opevane Pace Lepotice... A onda – Vranje! Ciganski/romski dernek na Đurđevdan, živopisni starci iz cigan-male koji se kunu da su Koštanini unuci lično & personalno, mladi i nadobudni pravoslavni pop koji se žali na "ciganizaciju svega postojećeg" iz Naše Srpske Tradicije, pa tako i lajtmotivske pesme ovog filma, za koju je inače opšte poznato i naučno dokazato da je – nikada ne biste pogodili – stara srpska pesma iz vranjanskog kraja. Što pop & društvo i lično demonstriraju. Lepo pevaju, vaistinu. A onda se Adela s nekim Uglednim Građanima Male Varoši opušta u nekoj vranjanskoj mehani, i sve ide lepo i dobro dok im ne pusti njihovu "svetu" pesmu u obliku bosanske kaside: svi s gnušanjem ustaju od stola i odlaze, spominje se provokacija, špijuni, šta ti zapravo hoćeš, imaš li dozvolu za snimanje, psovke, gurka... malo je falilo da padnu i batine. Preživevši nekako Vranje i lokalne Čvoroviće, Adela P. se vraća u domaju, gde se njena turneja završava na "narodnom zboru" podno planine Strndže – to vašarisanje tamo ali baš strašno liči na ravnogorski Vudstok, njen vodič čak nosi trešnjev top na dernek! – gde Adeli Provokatorki prete kamenovanjem jer se usudila da pitanjem odrekne "bugarstvo" naše pesme: jedan čiča, violinista, hoće da bije i pobije sve koji kažu da je to turska pesma, grupa mladih bilmeza-motorista krvavooko objašnjava da se radi o svetoj pesmi bugarskih ustanika, o "relikviji", usput filozofirajući o tome kako treba pobiti sve Cigane i Turke, kako oni koji nisu Bugari zavređuju odlazak "pod nož"... I tu se negde ovaj briljantan filmski esej o banalnosti mržnje završava.
Ono što je Adela Peeva ovim filmom uradila upravo je (antropološki, etnološki, kulturološki...) ideal ove kolumne: "izolovala" je jedan tobože marginalan detalj iz svakodnevice i iz živuće povesti naših žilavih etno-mitova i od tog "materijala" napravila priču u koju (vazda krvava) Istorija i (vazda barapska) politika nasilno, bakandžama provaljuju, kao Kojadin i njegovi kadgod u Studio B."
Dakle, Teofil je razumeo ovaj film "baš kako treba". Zlobnik bi rekao da je to dovoljan dokaz da mu se prida neki drugi predznak.
Film je bio na FESTu 2003. godine i tad sam ga prvi put gledao, stekao je tada svojevrsni kultni status jer je našao neki kuriozitet sa Balkana i onda ga je razrađivao. Međutim, način na koji je to urađeno, i ceo postupak autorke je ogavan u suštini.
Prvo, ako imamo u vidu da je tuski jaram nekako zajednički svim teritorijama na kojima se pretenduje na ovu melodiju, reklo bi se da misterija te pesme nije baš tako nerešiva. Ali Adela Peeva ima potrebu da prikaže ove narode (uključujući i svoj) kao gomilu isključivih, nedotupavnih frikova koji ne vide dalje od svog nosa.
Svaka zemlja sem Bosne je snimana tendenciozno sa akcentom na najzapuštenije ljude i objekte i vrlo malo relevantnih sagovornika osim nekih marginalnih interpretatora. U filmu ne govori nijedan etnomuzikolog, sem jednog relativno razumnog čoveka iz Makedonije, tako da ceo spor u filmu proističe iz toga što neki ulični muzikanti baljezgaju kako znaju selo iz kog potiče pesma.
Da je Adela Peeva Sacha Baron Cohen možda bi i bilo opravdanja kada snimi izvođenje ove melodije kao kaside u nekoj islamističkoj školi i onda sa tim snimkom dolazi u Vranje i pušta ga Srbima, tvrdeći da je to bosanska verzija pesme iako bosanci imaju sekularnu verziju koja je takođe ljubavna i zove se "Anadolka". Naravno da kasida sa jakim religioznim, maltene militantnim sadržajem provocira Srbe koji onda najure Adelu i njenu ekipu. Ali, naravno u kontekstu ovog filma to deluje kao da su Srbi podjednako glupi kao i ostali ali su militantni.
Peeva u svemu pronalazi elemente kojim će balkanizovati ljude koje snima. Najgore je prošla Makedonija koja u njenom filmu izgleda kao mesto na kom ni Kiarostami ne bi snimao film svoje kanonske faze. U tom pogledu, Srbija je infrastrukturno zbilja superiorna jer koliko god Peeva tražila mesta koja izgledaju zaostalo, uvek u kadar zaluta i nešto što deluje sasvim u redu.
No, Peeva je u svom triku uspela. Ne samo da je njen film putovao po festivalima već je u vreme FESTa i kod nas našao poštovaoce koji su ga razumeli baš onako kako treba. Tako recimo u Vremenu, Teofil Pančić kaže -
"Ipak, šta je tu je, sada mi samo preostaje da preuzmem rizik i – usred fertutme oko Vlade i ostalih kratkotrajnih kerefeka – podelim s vama jedan poseban doživljaj, koji je festovskoj publici upriličila bugarska rediteljka Adela Peeva, autorka dugometražnog dokumentarca Čija je ovo pesma.
Adela je Peeva krenula tragom jedne melodije koje se seća iz detinjstva, ali ne zna joj poreklo. Neću vas mučiti neizvesnošću: radi se o pesmi kod nas poznatoj po uvodnim stihovima "Ruse kose curo imaš, žališ li gi ti?" Dalje pevušite sami. Elem, pošto pesma "vuče" na Orijent, Peeva odlazi u Istanbul; tamo joj sagovornici lepo objašnjavaju da se radi o staroj turskoj popevci, ilustrujući to drevnim filmskim snimcima. Bugarka, međutim, nije zadovoljna odgovorom, i kreće u Grčku: na Lezbosu joj lokalne čičice načičkane pred tavernom odmah gorljivo objašnjavaju da se radi o staroj grčkoj pesmi, što joj smesta i demonstriraju, vokalno i instrumentalno, uz prigodno proklinjanje zlikovaca koji svojataju ekskluzivnu grčku baštinu. Istraživački raspoložena Peeva potom odlazi u Albaniju gde joj – guess what! – već prvi prolaznici na nekakvom vašaru, šta li, objašnjavaju da se radi o staroj albanskoj pesmi koju peva stanovita Tereza iz Korče. A da nije možda turska? – provocira Peeva. Ih, svašta, Turci su je sigurno uzeli od nas! A grčka? Ma, ni govora! A srpska? Glupost, Srbi nikada ne bi mogli da stvore takvu pesmu. Zašto, bre, ne bi? "Srbi su narod bez tradicije", objašnjava jedan nadobudni bata. Zna on, izučio problematiku na Sorboni, valjda. Peeva pronalazi dotičnu Terezu koja potvrđuje sve – poreklo pesme naročito – održavši usput pred kamerama jedan mali solilokvij o neuporedivim vrlinama albanskog naroda "kao takvog"... Sofijska filmska antropološkinja zatim putuje u Sarajevo gde, jakako, doznaje da se u ovoj našoj priči-trakavici zapravo radi o staroj bosanskoj pesmi: ovaj put možemo čuti čak dve verzije, "svetovnu" sevdalinku ("Oj djevojko, Anadolko") i religioznu kasidu o Alahovoj veličini. U Makedoniji autorka pronalazi novu varijantu iste pesme u derviškoj tekiji, ali i kod pravoslavnih Makedonaca (tu se zove "Paca Drenovčanka"). Rediteljku nije mrzelo da ode u te opevane Drenovce, da pronađe tragove davnog življenja te opevane Pace Lepotice... A onda – Vranje! Ciganski/romski dernek na Đurđevdan, živopisni starci iz cigan-male koji se kunu da su Koštanini unuci lično & personalno, mladi i nadobudni pravoslavni pop koji se žali na "ciganizaciju svega postojećeg" iz Naše Srpske Tradicije, pa tako i lajtmotivske pesme ovog filma, za koju je inače opšte poznato i naučno dokazato da je – nikada ne biste pogodili – stara srpska pesma iz vranjanskog kraja. Što pop & društvo i lično demonstriraju. Lepo pevaju, vaistinu. A onda se Adela s nekim Uglednim Građanima Male Varoši opušta u nekoj vranjanskoj mehani, i sve ide lepo i dobro dok im ne pusti njihovu "svetu" pesmu u obliku bosanske kaside: svi s gnušanjem ustaju od stola i odlaze, spominje se provokacija, špijuni, šta ti zapravo hoćeš, imaš li dozvolu za snimanje, psovke, gurka... malo je falilo da padnu i batine. Preživevši nekako Vranje i lokalne Čvoroviće, Adela P. se vraća u domaju, gde se njena turneja završava na "narodnom zboru" podno planine Strndže – to vašarisanje tamo ali baš strašno liči na ravnogorski Vudstok, njen vodič čak nosi trešnjev top na dernek! – gde Adeli Provokatorki prete kamenovanjem jer se usudila da pitanjem odrekne "bugarstvo" naše pesme: jedan čiča, violinista, hoće da bije i pobije sve koji kažu da je to turska pesma, grupa mladih bilmeza-motorista krvavooko objašnjava da se radi o svetoj pesmi bugarskih ustanika, o "relikviji", usput filozofirajući o tome kako treba pobiti sve Cigane i Turke, kako oni koji nisu Bugari zavređuju odlazak "pod nož"... I tu se negde ovaj briljantan filmski esej o banalnosti mržnje završava.
Ono što je Adela Peeva ovim filmom uradila upravo je (antropološki, etnološki, kulturološki...) ideal ove kolumne: "izolovala" je jedan tobože marginalan detalj iz svakodnevice i iz živuće povesti naših žilavih etno-mitova i od tog "materijala" napravila priču u koju (vazda krvava) Istorija i (vazda barapska) politika nasilno, bakandžama provaljuju, kao Kojadin i njegovi kadgod u Studio B."
Dakle, Teofil je razumeo ovaj film "baš kako treba". Zlobnik bi rekao da je to dovoljan dokaz da mu se prida neki drugi predznak.
No comments:
Post a Comment