Monday, January 28, 2008

FULL OF IT

Pogledao sam FULL OF IT Christian Charlesa, courtesy of Ginger.

Ovo je tween komedija koju je New Line dumpovao pre godinu-dve dana potpuno neočekivano pošto je reč o vrlo pristojnom high concept komadu o klincu koji laže sve ljude oko sebe kako bi se bolje uklopio u školi a onda jednog dana sve njegove lažei postaju stvarnost dovodeći ga u situacije koje su neočekivano prijatne i neočekivano neprijatne.

Film ima nešto duži buidl up do momenta kada laži postanu istina, i tu prođe nekih pola sata, ali film ni u toj fazi nije dosadan, iako je malo predvidljiv. Međutim, ta predvidljivost je sasvim i očekivana za ovaj tween profil filma i film uspegva da isporuči sve ono što je anticipirano.

Ono gde film malo pada jesu sfere moralne pouke pošto "be yourself" poruka koju ovaj film nudi nije dovoljno utemeljena u junakovoj stvarnosti. Naprosto, čini mi se da su neki odnosi naročito sa roditeljima i sa devojkom za koju znamo da će sa njom skončati, dati prilično površno, i da samim tim kada oni budu izvitopereni kroz laži, ne postoji dovoljno razloga da publika navija za njegov povratak na stari put.

Ipak, Christian Charles je inteligentan i vešt reditelj tako da probleme tog tipa uglavnom uspeva da zabašuri, a na par mesta nudi iznenađujuće lucidna rediteljska rešenja. Štaviše, recimo u nekim kritikama je apostrofirano kako je FULL OF IT previše dobro režiran za svoj žanr.

FULL OF IT je i dosta dobra referenca za komparaciju sa A3 pošto je reč o filmovima sa sličnom temom iz iste godine. Nažalost, najverovatnije je da sam ja jedini koji ga je zapravo i gledao u Srbiji, što samo govori o tome kako je složeno dobiti kredibilnu recepciju žanrovskopg filkma u Srbiji ukoliko se baviš žanrom koji niko ne gleda.

* * 1/2 / * * * *

CLOVERFIELD

Pogledao sam CLOVERFIELD i mogu reći da ne treba da verujete u hype.

Film je žestok promašaj i u njemu nema ni jedna desetina onoga što štampa obećava. REC je neuporedivo bolji film iako je sigurno višestruko jeftiniji.

CLOVERFIELD je promašaj na svim nivoima.

Na nivou scenarija i ideje, ovo je priča o nezanimljivim karakterima, čije je konstantno snimanje kamerom APSOLUTNO NEMOTIVISANO, koji se prave da su realistični i radi tog realizma beskrajno razglabaju neke prilično banalne ljubavne probleme, a ponašaju se kao najtipičniji movie heroji koji su skloni iracionalnim izlivima heroizma.

Stoga, CLOVERFIELD ne uspeva da bude zanimljiv na nivou priče i karaktera. Štaviše, čini mi se da je čitava inovacija sa pseudodokumentarizmom koja je uvedena u monster movie koncept potpuno protraćena pošto se film na kraju povije pod klišeima.

Međutim, film ni tehnički nije zanimljiv. Naime, veći deo vremena apsolutno nije jasno o čemu se radi i šta se zbiva u kadru. Za razliku od RECa u kome ne znam dijaloge a sve mi je jasno, CLOVERFIELD mi ne bi bio jasan da ne poznajem jezik.

Pored krajnje mutnog proizvoda u kadrovima, u slici, CLOVERFIELD čak ne uspeva ni da dosledno izgura svoj pseuddokumentarni koncept pošto su rezovi očigledni, vidljivi, neskriveni, za razliku od REC gde su sekvence zaista unbroken. CLOVERFIELD vrvi od vidljivih rezova i filmskih elipsi, i praktično nema nijedan shot u kome se vidi prostor od 360 stepeni oko kamere što bi trebalo da bude tehnički adut filma.

Konačno, sam monstrum je prilično tanak, kao neka gigantska verzija Goluma/Grendela, koja iz sebe izbacuje umanjene bube iz STARSHIP TROOPERSa koje su gadne ali ne i odveć opasne. Iako se uvodi motiv da je ugriz bube infektivan i opasan, ne znamo tačno šta se desi.

Dakle, CLOVERFIELD je slično BLAIR WITCHu sam, čist hype, s tim što je BLAIR WITH bio bullshit sa razlogom zbog mikrobudžeta, a ovo je high budget bullshit koji čak nije sposoban da na elementarnom nivou ispoštuje vlastiti koncept.

Sva sreća da sam imao mobilni kod sebe tako da su me SMSovi spasili da ne zaspem.

* 1/2 / * * * *

Saturday, January 26, 2008

RAMBO

Pogledao sam RAMBO.

Verovatno bih se kao i u slučaju ROCKY BALBOAe napravio da je ovo dobar film, pošto u njemu ima ponešto iz mog detinjstva, dosta nostaglije i nekoliko zanimljivih detalja u akcionim scenama.

Međutim, za razliku od BALBOAe koji je naprosto senilan ali pošten film, užasno naivno pisan i prilično naivno režiran, ali nekako jeste pravi odraz tog karaktera, RAMBO je teška prevara.

Naime, film efektivno traje osamdesetak minuta a sve ostalo je duga glomazna špica. I film ima jako malo scena tako da se ne može reći da je tih 80 minuta radnje dobro utrošeno. Čak naprotiv. Film pati od dugih, monotonih scena, repetitivnih dijaloga, vrlo bizarnog protoka vremena u kome neke paralelene radnje traju neobično dugo.

Prvi film je trajao 94 minuta, drugi 97, treći 101 minut. Dakle, nikada RAMBO nij pripadao tradiciji novoholivudskog akcijaša koji je umeo da traje i preko 130 minuta, ali su obično ta trajanja bila ispunjena brojnim akcionim situacijama, preokretima, situacijama u kojima se uloga lovca i plena menja i sl.

Toga svega u ovom filmu nema. Ne postoji nijedna situacija u kojoj Rambo biva zarobljen i brutalno mučen, ne postoji nikakav odnos između Ramba i glavnog negativca. Oni ne razmene ni reč, iako je tradicija ovih filmova upravo bio intenzivan kontakt između dvojice alfa mužjaka.

U ovom filmu u suštini postoji samo jedna situacija koja bi inače po svom sadržaju činila pola pravog RAMBO filma razvučena na 80 minuta. I kad kažem razvučena, to i mislim. Sve dijaloške scene su preduge i pune ponavljanja, ako ne ulazimo u to što su idiotske, što se podrazumeva i voli.

Akcione scene su u pojedinim segmentima senzacionalne, najpre zato što se u filmu koriste veliki kalibri, veliki mitraljez od 12,7 mm i Barretov snajper od.50 koji smo u punoj slavi već videli u MIAMI VICE i SMOKIN ACES, ali ga u ovom filmu naprosto upoznajemo u punom kapacitetu.

Međutim te dobre akcije u filmu nema dovoljno. To jest, možda te konkretno ima dovoljno ali nekih drugih vidova akcije nema. Tačno se znaju obavezne figure filma u kome se Rambo bori, zar ne?

Mora da bude scena u kojoj ga zarobe, mora da bude scena u kojoj se on stopi sa prirodom, mora da bude scena u kojoj se on goloruk sukobi sa mašinom koja je nadmoćnija od njega, mora da bude scena duge i bolne i napete borbe sa negativčevim glavnim henchmanom, pa na kraju sa glavim villainom. Toga ovde nema.

Villaina ubije sa manje truda nego neke druge. symrt je efektna ali se villain ne izdvoji. Inače, mala fusnota, autor čije je obležje da se smrt villaina ne izdava od drugih smrti je Andrew Davis, ali on je po tome osoben. Ovaj film nije radio Davis, stoga nema opravdanja.

Zapravo, ako ne računamo odličnu scenu napada negativaca na selo, u filmu postoje samo dve scene punokrvne konfrontacije, i u tom smislu, Rambo čak ni ne uzima previše učešća u akciji, obično se pojavljuje kao deus ex machina i u ovom filmu barata neobično malim dijapazonom borilačkih tehnika.

Gore u akcionim scenama je za svako poštovanje, i one su na mikroplanu sasvim u redu, ali kontekst celog filma čini da to ipak ne bude dovoljno da bi čovek mogao zadovoljan da izađe iz bioskopa.

Iako po mnogo čemu LIVE FREE OR DIE HARD nije dobar film, i nije dorastao DIE HARD seriji, taj film je barem deliverovao sve što je nasušno potrebno i što se kalorija tiče, broja akcionih sekvenci, njihove egzekucije i ambicije, ja sam mogao da kažem da su me producenti i autori ispoštovali kao gledaoca i da u tom smislu nisu osramotili serijal.

Međutim, RAMBO je prevara.

Ovi filmovi su u svoje vreme bili paradigma svega onog preteranog u akcionom filmu, uključujući i budžet, honorare, količinu mrtvih i karakter akcionih scena. A sada odjednom Sly i Avi Lerner, stari lopov, se prave kako je RAMBO ranije bio character-driven kamerni komad. Bullshit!

RAMBO je oduvek bio avangarda u svakom vidu akcionog preterivanja. I na idejnom nivou, sa tim hard R upotrebama velikih kalibara, mogao je to i da ostane. ja i dalje mislim da je neki reditelj trebalo da radi ovaj film ali je čak i Stallone sa ovim asistentima mogao danapravi zanimljiv i zadovoljavajući akcijaš da se nije štedelo.

Zanemarivši preterivanje i količinu akcije, nažalost, poducenti su zamearili ono što je ipak bio osnov izraza Rambovog karaktera.

* * / * * * *

Friday, January 25, 2008

HAIRSPRAY

U sklopu pripreme za gledanje rimejka ponovo sam pogledao HAIRSPRAY John Watersa, courtesy of Ginger.

Ovaj film i dalje stoji iako se uglavnom smatra Watersovim tranzicionim filmom prilikom ulaska u mejnstrim odnosno mejdžor Holivud. Međutim, upravo se iz ove pripitomljene varijante Watersa vidi njegov ogromni uticaj na kinematografiju i niz obrazaca koji su tada bili sveži a sada se već doživljaju kao redovno rešenje. I što je još važnije, Waters je u ovom filmu uspeo da etablira niz vrlo političnih rešenja koja je učinio ubedljivim na čisto repertoarskom nivou, učinivši dve makropolitike (istorijsku i žanrovsku) beskrajno zabavnim.

U svakom slučaju, HAIRSPRAY je opstao kao klasik, i sećanje na vreme kada je New Line počinjao svoju poetika atipičnih mejnstrim filmova.

* * * / * * * *

Thursday, January 24, 2008

SILENT HILL

Sa velikim zakašnjenjem pogledao sam SILENT HILL Christophe Gansa, courtesy of Kunac.

Ovoliko kašnjenje je nedopustivo, ali u početku su bile neke konfuzije oko kopija, bilo je nekih kraćih bioskopa, tako da kad se pojavio DVD rip, nekako sam zaboravio na ovaj film.

U svakom slučaju, dosta sam propustio što ga nisam pogledao na vreme pošto je reč o jednom vrlo zanimljivom i vrhunski realizovanom filmu čija je usavršenost zaista atipična za današnje žanrovske filmove.

Gans i njegov DP Dan Laustsen su u saradnji sa grčkim scenografom Patrick Tatoupulosom zaista napravili jedan koherentan univerzum čiji se dizajn u pojedinim momentima zbog svoje visoke estetizacije zaista graniči sa artom.

Ja nisam igrao SILENT HILL igru, ali generalno znajući igre, mislim da Gans uspeva da postigne atmosferu igranja igre kao takve. Prvo kroz kadriranje i dosta pokreta kamere koji liče na pokrete kamere iz igre, zatim kroz dešavanja u kadru sa krupnim pahuljama pepela koje jako podsećaju na grafiku iz igara, i konačno kroz samu dramaturgiju filma koja je vrlo atipična.

Naime, SILENT HILL je atipičan po tome što se ne koristi mnmogim konvencionalnim elementima holivudskog storytellinga već smešta svoje junake u misteriozne okolnosti u kojima nema jasnih pravila, nema jasnih definicija ko je ko, šta je kakva opasnost, već se sve otkriva kroz radnju i ostale vidove ekspresije.

I u tom konceptu Gans je do te mere dosledan da čak i na nivou ovog tkiva SILENT HILL može dostići prerogative art filma. Upravo po tom insistiranju na vizuelnom i fizičkoj radnji kao načinu pripovedanja, SILENT HILL je blizak Fulcijevim uspelijim radovima, sa kojima deli i tematiku.

Međutim, za razliku od Fulcija koje je sklon takvom narativu ali je istovremeno i vrlo konkretan i sveden na set-piece, Gans je dosledan kroz ceo film i iako SILENT HILL nudi set-pieceove, analogne nivoima u igri, nijedan od njih nije konačan po svom ishodu (set-piece kojim se rešava sudbina lika ili zapleta), mada paradoksalno jeste konačan na tragu igre pošto kada se jedna situacija apsolvira na nju se u princpu nikada više ne vraćamo, i praktično retko šta iz neke deonice zaigra kasnije u filmu što je mentalitetski slično konceptu igre.

U tom smislu, čini mi se da je SILENT HILL na psihološkom planu možda najbliži ugođaju koji pružaju igre, pošto vodi junaka iz situacije u situaciju u kojoj svka ima neku svoju unutrašnju logiku i cilj.

Ono što se ispostavlja kao problem jeste to što sam gledalac nije do kraja upoznat sa unutrašnjom logikom situacija. Pre svega, za razliku od tipičnog horora, što SILENT HILL svakako nije, mi prvo ne vidimo sa kakvim Zlom se junak zapravo suočava pošto ne vidimo ispunjenje pretnje koja se nadvija. SILENT HILL je pun nekih raznih gadnih stvorenja, međutim mi izuzev toga što su stvorenja gadna nemamo neko prethodno iskustvo koje bi nam pokazalo šta ona u stvari učine nedužnim ljudima.

Stoga kada junakinja beži, mi ne znamo ni šta će joj desiti ako ne uspe da pobegne, niti kako može da se odbrani od frikova i moram priznati da su me te potere, a neke od njih su vrlo vešte ostavila ravnodušnim, a pošto se ponavljau uglavnom sam uživao u vizeulnosti umesto u napetosti, što svakako nije kompliment za scenu potere.

Isto tako, iako sam svestan da se SILENT HILL dešava u nekoj pomerenoj realnosti, ona ipak mora imati neku unutrašnju logiku koja bi nama kao gledaocima pomogla da se u njoj snađemo. U stvari, možda i ne mora da ima unutrašnju logiku, ali s druge strane, onda film ne sme da traje dva sata, već sat i po, koliko u principu traju Fulcijevi filmovi.

Ovako SILENT HILL nudi niz zaista zanimljivih scena koje uglavnom predugo traju pošto se brzo iscrpe u vizuelnoj intrigantnostia posle toga moraju da isprate i svoju pripovedačku funkciju.

U svakom slučaju, SILENT HILL je jedan od najzanimljivijih žanrovskih filmova nastalih u poslednjih nekoliko godina, i pokazuje šta bi evropski autori trebalo da donesu Holivudu.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, January 23, 2008

SLUČAJNA SUPUTNICA

Juče sam browsujući moju omiljenu depresivnu TV stanicu TV Pančevo, naleteo na najavu za hrvatski film SLUČAJNA SUPUTNICA. Otišao sam na IMDB i video da je to surovo ocenjeni debi Srećka Jurdane koga znam po čuvenju kao jednog od ljudi iz ekipe Zorana Tadića i Živorada Tomića.

Jurdana nikada ranije nije uspeo da snimi celovečernji film i SLUČAJNA SUPUTNICA je, ruku na srce, jedva i to pošto film traje 73 minuta.

Ovaj film bi se olako mogao otpisati kao totalni diletantizam, kada ne bi u sebi nosi taj specifični Jurdanin kredibilitet koji čini da u ovom filmu zapravo sagledamo neke druge stvari.

Naime, Jurdana je na Tadićevoj liniji kada u svom krajnje nemuštom postupku pokušava da prikaže neke u suštini zanimljive stvari, i to i jeste neka specifičnost hrvatskih autora te generacije, da tehnička kompetencija nije uspevala da isprati njihove ideje. I tako Jurdana postavlja priču koja je pripovedački sasvim nevešta, iako je u sebi makings of an interesting film. I postavlja scene u kojima postoje karakteri, odnos među karakterima, fin drugi plan odnosa ali onda to toliko nevešto izrežira da se drugi plan prebaci u prvi plan, iluzija o karakterima potpuno izgubi i teatralnoj glumi, a filmska iluzija razotkrije nedoslednim kadriranjem.

Međutim, samo postojanje ovih dobrih elemenata čini da se može reći da se iza Jurdaninog promašaja krije zanimljiv film koji je negde na liniji jugoamerikane kojom su se tamo bavili tadić i Tomića kod nas Pajkić, Šijan i ekipa. Taj koncept jugoamerikane nikada nije zaživeo do kraja osim kao teorijska nadgradnja par osrednjih filmova, ali jeste opstao kako zahvaljujući kritičarima, tako i kultnom statusu koji su stekli njegovi predstavcnici i što je još važnije kroz fetišizaciju autora koji su bili uzor jugoamerikani a to su velikani euroamerikane kao što su Wim Wnders, Bertrand Tavernier i sl.

I SLUČAJNA SUPUTNICA je baš na toj liniji. Priča o devojci koja radi u livnici (prilično lobovanje imajući u vidu tradicionalna zanimanja u tranzicionoj ex-SFRJ) i napušta posao zbog teških uslova rada (opsesivna tema u Tadićevom krugu) i odlučuje da ode od kuće. Na tom putu sreće bogatog fudbalskog menadžer koga opljačka a potom sreće i niz drugih ljudi koji svi imaju uglavnom seksualne ali i druge pretenzije prema njoj.

Nemuštost realizacije nadoknađuje dinamično smenjivanje događaja i vrlo čest promene odnosa među likovima unutar scena, za koje Jurdana treba da zahvali svojim američkim uticajima.

Naravno, ono što ga je od američkih uticaja preopteretila jeste svest o drugom planu jednostavnih žanrovskih priča kroz koji je toliko upobo pokušavao da brani prvi plan i da se opravda da je na kraju socijalna kritika preplavila žanr, potopila film i dezavuisala ga na više mesta kao plakatski komad.

Međutim, uprkos mnogim kardinalnim greškama, SLUČAJNA SUPUTNICA deluje kao legitiman i zanimljiv film koji je u Jurdani sazrevao dobrih 30 godina i mislim da iako nema nikakvu perspektivu u sadašnjosti, istorija će ga prepoznati kao izraz jedne relevantne figure hrvatskog filma.

* * / * * * *

Monday, January 21, 2008

MOLJAC

Podsetio sam se filma MOLJAC Miće Miloševića.

To je film posle koga je prekinut njegov nepogrešivi streak filmova koji su bivali najgledaniji u istoriji SFRJ, iako je baš ovak koncipiran kao one to rule them all.

Zamisao iza MOLJCA nije bila nezanimljiva. Mića je uzeo tada ekstremno popularnog Miodraga Andrića, poznatog po svom scenskom alter egu Ljuba Moljac, i napravio film o tome kako se ovaj komičar zamorio i kako želi da napusti svet estrade i da ponovo počnu da ga tretiraju kao čoveka a ne kao zvezdu.

To je vrlo zanimljiv motiv, na neki način opsesivno prisutan u stvarima koje su mi realizovane, na svoj način i u VELIKOJ BELOJ ZAVERI i u A3, i stoga mi je MOLJAC bio još zanimljiviji sada kada sam ga pogledao.

Naročito je zanimljvo to što je Ljuba Moljac bio neka vrsta srpskog Andy Kaufmana koga je estrada bukvalno koštala života pošto se među razlozima njegove iznenadne smrti stalno pominjala iscrpljenost. U tom smislu, MOLJAC je negde vrlo istinit film o njemu pošto se već u njemu govori o tome kako je Moljac iscrpljen.

Osnovni koncept uverljivowti postavljen je u tome što se čitav zaplet i središnji deo filma dešava u formi Moljčeve halucinacije, dok su početak i kraj, iako puni fikcije ipak postavljeni u dokumentarnom okviru jednog Moljčevog nastupa u Domu Sindikata. Međutim, taj halucinantni deo u sredini (kojim sam se paradoksalno i ja služio u biopicu o Knezu Pavlu) umesto da posluži kao postavka koja će izreći istinitiju i koncizniju istinu od one životne, biva potpuno protraćen na neki spoj pseudointelektualnog humora, soijalne kritike i gross outa.

I što je još najpogrešnije sve scene su smrtno dosadne i preduge tako da ni tih pokušaja humora čak i nema previše.

Međutim, ono što je najapsurdnije to je da u ovom filmu Mića Milošević koji je dotle po Siniši Paviću uradio LAF U SRCU i TESNU KOŽU kao školske primere socijalističkog slepstika, u ovom filmu u pojedinim fazama postaje izuzetno pretenciozan tako da se pored društvenih nepravdi bavi i ismevanjem svojih pretencioznih kolega filmskih reditelja (inače Mića je bio filmski kritičar) pa čak i nekim teorijskim iskazima o poziciji Ljube Moljca u okvirima subkulture. To sve samo zamućuje nameru filma koji kreće iz čiste estrade i pretvara se u film-esej na tom putu.

Naravno, uopšte ne treba ni na trenutak pomisliti da film po svojoj stilskoj zapuštenosti i niskim namerama ne pripada talasu 80s gross outa u jugoslovenskoj kinematografiji. Međutim, isto tako ne smeju se zanemariti ni pretenzije ni očigledni pokušaji kombinovanja stvarnosti i fikcije.

Šteta je što čak ni vrlo gliomazan ti pisaca u kome su bili Siniša Pavić, Dragan Aleksić, Jovan Marković, Ljuba Radičević i Milan Živković nije uspeo da osmisli više gegova i situacija.

Isto tako neobičan je silazak u beogradski underground u sceni posete klubu u kome Poslednja igra leptira svira čak dve pesme, u sceni kada mlada devojka vodi Moljca u provod. Osim showcasea za ovaj bend, ova scena nema apsolutno nikakvu svrhu, mada deluje kao istinski curio i prikazuje jedan vrlo zanimljiv retro ambijent.

U svakom slučaju, MOLJAC predstavlja izdisaj jedne ere jugoslovenskog komercijalnog filma.

* !/2 / * * * *

Friday, January 18, 2008

MR. WOODCOCK

Pogledao sam MR. WOODCOCK Craig Gillespiea, courtesy of Death Wish.

Potpuno je skaredno da MR. WOODCOCK nije postao hit. I mislim da izuzev možda malo skrajnutog Seann William Scotta u glavnoj ulozi nema razloga da ne bude hit. Naime, Billy Bob Thornton u ovom filmu isporučuje još jednu odličnu ulogu u BAD SANTA maniru, i
eventualno bi neki superstar poput Owen Wilsona trebalo da trpi njegovo mučenje. To ne znaći da je Scott loš. Čak naprotiv, Scott je odličan kao žrtva naslovnog junaka.

Gillespie vrlo zrelo vodi ovaj film i uspeva da stvori odličnu tenziju između Thorntona i Scotta, koja nije karikirana već je
zaista generišu karakteri i situacije. Scenario je vrlo vešto postavljen i jasno mi je kako je Susan sarandon pristala da igra
Scottovu majku a star-reditelj David Dobkin da bude producent.
Međutim, oko filma se stvorila atmosfera da je problematičan, možda zbog reshootova koje je radio sam Dobkin pošto film navodno

nije bio dovoljno smešan u montaži. Ne znam koliko su ti reshootovi doprineli, ali WOODCOCK je meni bio sasvim dovoljno smešan, i sa sasvim dovoljno atmosfere i dubine karaktere da nadoknadi smeh svima onima kojima nedostaje.

* * * / * * * *

PIRANHA 2: SPAWNING

Posle Danteove, pogledao sam i Cameronovu PIRANHU, courtesy of Kunac.

Ovaj film sam svojevremeno, po prvi put gledao na nekom snimku sa nemačke televizije, sa nemačkim nahom, a potom sam ga obnovio na original VHSu Metro Filma, čini mi se.

I sada, treći put, moram priznati da mi ovaj film deluje sve bolje i bolje i da mu je osnovni problem prilično heavy handed comic
relief, koji vrlo često nije uspešan, i opterećuje film, kao što remeti i koheziju glumačkog izraza u filmu.

Film definitivno ima dosta Cameronovih toucheva, ne samo na planu inscenacije koja je vrlo solidna, vrlo precizna, već i na planu vođenja nekih likova. Upravo taj comic relief koji je unet deluje kao jedna od tekovina Danteovog filma koja je bila nepotrebna, i vrlo je moguće da spada u ono što je Ovidio Assonitis nametao Cameronu. Uostalom, cela priča oko snimanja ovog filma se otprilike

svodi na to da je Cameron snimao film sa velikim Assonitisovim mešanjem, a da mu je potom film oduzet u montaži, i da su se,
uprkos Cameronovim pokušajima da provali u montažu i premontira film, u eksploataciji našle verzije koje je montirao italijanski producent. Nadam se da milan i Death Wish čitaju ovo.

U svakom slučaju, ronjenje i potere pod vodom su landmark Cameron, kao i nekoliko old school gore i suspense scena sa letećim piranama. Isto tako, ima i par cocky karakternih scena koje liče na njega.

Šteta je što sama premisa filma nije plauzibilnija pošto je rad samih monstrum-pirana bolji do Phil Tippetovih kod Dantea.
Međutim, njihova sposbnost da lete ima ogroman problem u neizbežnoj nezgrapnosti njihovog letenja, i još veće nezgrapnosti njihovih napada na ljude.

Nezgrapnost monstruma i nagažen comic relief čine da PIRANHA 2: SPAWNING deluje prilično neozbiljno, ali da ako se oduzmu ti
elementi, ovo stoji kao sasvim legitiman exploitation koji možda nije ni blizu nivoa Cameronovih kasnijih remek-dela, ali nije
nešto čega baš mora da se stidi.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, January 17, 2008

PIRANHA

Podsetio sam Joe Danteovog ranog klasika PIRANHA, courtesy of Kunac.

Ova Cormanova produkcija koja je jasno pokušala da se nadoveže na Spielbergov JAWS liči na siromašnijeg čoveka koji se umesto u moru leti osvežava na reci. Ne samo da je reč o niskobudžetnom derivatu JAWSa već je analogija između reke i mora vrlo direktna. Pirane su u genetski modfikovanom obliku preseljene sa mora na reku, a čitav uglađeni JAWS koncept koji je po mnogo čemu bio revolucionaran je vraćen u okvire 50s science fiction filma.

Međutim, iako funkcioniše u pojeftinjenim okolnostima, i budžetski i estetski, Dante savršeno vlada ovim materijalom uspevajući prilično ingeniozno da reši sve hendikepe svog filma. Iako PIRANHA nikada ne dostiže JAWS, barem ne stoji ni u njegovoj senci.

Pre svega, Dante ima svest o tome da svog monstruma ne mora da krije, međutim, u suštini ni ne prikazuje ga previše detaljno, pošto ima svest i o tome da modeli koje je napravio tada još mladi Phil Tippet nisu baš vrhunski. Otud, pirane vidimo samo u mutnim kadrovima kolektivnih napada kako grickaju žrtve, ali čak ni mutna voda ne prikriva njihovu artificijelnost. Međutim, taj nedostatak Dante nadoknađuje na drugi način. On stvara suspense oko samog ulaska u vodu. Vrlo rano on uspostavlja odnos između junaka i vode a ne junaka i pirane. Naprosto, junak na sme da se nađe u vodi, ako se nađe u vodi gotov je. I onda iz tog odnosa glumca i prirodne lokacije, Dante gradi ekvilibristiku svog suspensea.

Drugi princip kojim se služi je puna sloboda koju mu daje Cormanova B-produkcija. Dakle, pirane napadaju i nejač, žene i decu, i svi mogući vidovi eksploatacije tog motiva su prisutni.

Konačno, sve je pokriveno i velikim dozama humora, karakterističnim za Dantea koje čine ovaj film uvek bliskim najboljem obliku parodije. Elementi parodije su najprisutniji kroz sam kontekst i ponašanje karaktera koje je potpuno preuzeto iz 50s SFa. U tako stilizovanim okolnostima, Dante se vrlo vešto kreće i time rešava brojne nedoslednosti koje postoje u filmu.

Sada se dešava dosta ozbiljan revival monster filma. Naslovi kao što su THE HOST i CLOVERFIELD pokušavaju da daju estetski i ideološki legitimitet žanru, što je negde sasvim u redu. Međutim, odavno nismo imali, izuzev D-WARS baš ovaj tip fun lovin' monster filma sa elementima drive in estetike i exploitationa koji je Dante vrhunski radio, ne samo ovde već i u GREMLINSu.

* * * / * * * *

Tuesday, January 15, 2008

MALI VOJNICI

Pogledao sam MALE VOJNIKE Bahrudina Bate Čengića i mogu reći da se radi o jednom od overlooked filmova.

Reč je o vrlo jednostavnom filmu koji je napisao Mirko Kovač u kome se kroz vrlo čistu, i denotativno nepretencioznu priču prelama

niz vrlo zanimljvih ideoloških pitanja i mudro se progovara o tada aktuelnim ideološkim okolnostima.

Postavka je krajnje jednostavna, gotovo prozaična. Mali Nemac iz Banata, čiji je otac bio nemački oficir ostaje siroče i krajem

rata ga prebacuju u sirotište u jednom katoličkom samostanu u Hercegovini. Tamo su uglavnom deca palih komunističkih boraca koji

su svi uglavnom poginuli na neke strašne načine i uprkos tome što mali Nemac prikriva svoje poreklo, druga deca ga ubrzo provale.

Vrlo je zanimljivo suptilno poigravanje lokacijama u filmu. Naime, dečak dolazi iz Banata, u hardcore Hercegovinu gde su se

dešavale najžešće borbe i najsvirepiji ustaški zločini i tu zatiče decu koja su, ne samo prisustvovala najstrašnijim sudbinama

svojih roditelja, več ima i dece koja su učestvovala u borbi. Dakle, dečak iz relativnog folksdojčerskog spokoja dolazi u samo

srce NOB tame, u kome se nalaze deca koja su u rasponu od traumatizovane, preko one zaklete na osvetu, do one koja misle da su

sazrela pošto su učestvovala u ratu.

Odrasli u suštini ni ne uspevaju da ih kontrolišu pošto deca između sebe dele traumu koja ih izdvaja i u suštini zahvaljujući toj

traumi odrasli ni nemaju na čemu da baziraju svoj autoritet. Ubrzo se deca transformišu u klasičan posleratni ratni, preki, sud i

žele osvetu, i u toj želji polako počinju da se okreću i protiv samih vaspitača, naročito kada shvate da brojčano mogu da ih

nadvladaju. I tu su neke od najzanimljivijih scena kada loženje na rat počne u deci da budi "ono najgore u ljudima".

S druge strane, svi odrasli prikazani van likova dvoje vaspitača su uništeni i promašeni ljudi. Otac jednog od siročića se

pojavljuje kao ratni veteran, alkoholičar koji je kolonista u Vojvodini, istoj onoj iz koje dolazi nemačko siroče, i očigledno je

da ni pobednici nemaju dovoljno zrelosti da naprave svet koji nije opterećen atavizmima. Deca s druge strane prihvataju te spoljne

faktore kao apsolutne autoritete pošto su prepuštena sama sebi. S druge strane, tu je lik lokalnog zanesenjaka i opsenara čije

priče na kraju uopšte nisu toliko sulude koliko deluju iz vizure dijalektičkog materijalizma, ali ga vaspitač po dužnosti izbacuje

iz njihove okoline.

Gluma dece je odlična i povremeno se bazira na imitaciji koja je jako funkcionalna u scenama ritualnog suđenja malom Nemcu. Klinci

su zaista uspeli da izgrade karaktere.

Čengićeva režija je vrlo vešta, pismena, uz odličnu upotrebu detalja i muzike koju potpisuje Bojan Adamič i ponovo je koncipira

kao ready made sa upotrebom znakovitih poznatih melodija koje su imale masovnu ideološku upotrebu.

MALI VOJNICI je uspeo da dogura do jedne od selekcija kanskog festivala.

Iako smo na sličnu temu imali niz filmova, od kojih su mnogi poput BATORU ROWIARU i mnogo bolji, Čengićef film uspeva da napravi

odličan istorijski benefit od istorijskog konteksta. To je nažalost nešto što bosanski film potom nikada nije dostigao.

* * * / * * * *

Monday, January 14, 2008

TRUCK TURNER

Pogledao sam film TRUCK TURNER Jonathana Kaplana, courtesy of Kunac i moram priznati da sam uživao.

Reč je blaxploitation filmu iz American International produkcije koji se nije izborio za mesto među klasicima čak i kada je blaxploitation doživeo svoj revival. Ja sam se potrudio da pogledam manje-više sve klasike ovog pravca i ni na jednom od spiskova ovaj film nije zauzimao mesto. Jedan od razloga za to je svakako činjenica da je reč o filmu koji je pokušao da spin-offuje u odnosu na SHAFT i da iskoristi popularnost i harizmu Isaac Hayesa koji je radio poznatu temu a u ovom filmu i igra glavnu ulogu.

Međutim, kad je reč o Isaacu zaista se imalo šta eksploatisati pošto on zaista unosi posebnu energiju sa svojom krupnom građom i harizmom i zaista unosi nešto novo pored zvezda kao što su Jim Brown, Richard Roundtree, Fred Williamson ili Jim Kelly. Isaac Hayes u svojoj kombinuje neke od njihovih aduta (meni je lično od svih njih daleko najomiljeniji Jim Brown) ali nudi i nešto svoje, pre svega jedan krajnje nepretenciozan šarm i blagu distancu u odnosu na događanje.

Nasuprot Hayesu imamo odličnog, iako u ovom filmu slabo prisutnog negativca koga igra Yaphet Kotto i koji je zaista fenomenalan, i nosi posebnu energiju ozbiljnog, karakternog glumca. To se možda najbolje vidi u maestralnoj završnici filma u kojoj pred Kottovu smrt, njegovu agoniju pratimo iz POV vizure što je ambiciozan i atipičan rediteljski zahvat.

Film je režirao Jonathan Kaplan, solidan profi koji nije ostvario naročitu karijeru ali jeste snimio nekoliko high profile filmova, i imao sudbinu sličnu onoj Jonathan Demmea, samo bez high profile uspeha. Iako se ni u njegovim najuspelijim holivudskim filmovima ne može govoriti o jasnom rediteljskom rukopisu, pa se on ne vidi na neki naročit način ni u ovom B-filmu, Kaplan ipak vrlo sigurno vodi priču, precizan je u izrazu, odlično koristi lokacije i postiže jako puno na malom budžetu, a već izlizane žanmrovske konvencije uspeva da učini manje iritantnim.

Kao i u svakom blaxploitationu, posebnu draž pružaju razni opskurni krezavi socijalni slučajevi koji glume epizodne likove i ovde ih ima, kao što ima i sjajnih bizarnih dijaloga kao i u svakom pimp blaxploitation filmu. Iako TRUCK TURNER nije tipičan pimp blaxploitation jer je glavni junak lovac na ucene, svi negativci su pimpovi što svemu daje posbnu draž. Tako recimo jedna madam kako bi pokazala da je ugledna poslovna žena kaže "da pičku nije prodavala od petnaeste godine."

U svakom slučaju, iako TRUCK TURNER nije esencijalan blaxploitation pošto u principu ne donosi ništa novo već predstavlja kombinaciju postojećih motiva, i nije za slučajne prolaznike, svakako bih ga preporučio fanovima žanra.

* * 1/2 / * * * *

ROGUE ASSASSIN

Pogledao sam ROGUE ASSASSIN Philip G. Atwella, courtesy of Kunac.

Očekivao sam mnogo više od ponovnog uparenja Jet Lija i Jason Stathama, naročito ako imamo u vidu da je THE ONE bio priličan promašaj. ROGUE ASSASSIN je sasvim korektan u svojim mirnim scenama i ima čak zanimljiv zaplet, ali akcija je naprosto suviše pedestrian za dvojicu momaka koji pored sjajnog personalityja imaju i sklonost ka high concept akciji.

U samo par scena reditelj Atwell i DP Pierre Morel koji je režirao B13 i slikao DANNY THE DOG uspevaju da podsete na potencijale ovih akcionih starova ali čak ni to nije u toku cele sekvence već samo u pojedinačnim segmentima pojedinačnih sekvenci.

Dakle, za ROGUE ASSASSIN se ne može reći ni da ima čitav dobar akcioni set-piece. I tima pravi najveću grešku što se svodi na priču koja nije ni postavljena da nosi film već da bude kičma za akciona dešavanja.

No, s druge strane na ispošćenom tržištu akcionog filma, ROPGUE ASSASSIN je minoran ali podnošljiv dodatak.

* * / * * * *

Sunday, January 13, 2008

WEIRDSVILLE

Pogledao sam WEIRDSVILLE Allan Moylea, courtesy of Kunac.

Allan Moyle je poznat kao 80s faca po filmovima TIMES SQUARE i PUMP UP THE VOLUME (koji su inače direktno uticali na nastanak CRNOG BOMBARDERA čime nas je naročito zadužio) a potom je uglavnom išao stranputicom na granici između B-mejsntrima i nekakve sandensovištine.

WEIRDSVILLE je film o dva džankija i lešu u jednom bizarnom malom kanadskom gradu po kome se noću smucaju satanisti, patuljci koji reenactuiju srednjevekovne bitke, zli narko dileri i dementni bogataši.

U podžanru čiji vrhunac predstavlja VERY BAD THINGS, WEIRDSVILLE kao još jedan dodatak koji je u suštini nepotreban pošto je ova vrsta crne komedije prevaziđena čak i u srpskom filmu a kod nas je počela da se radi kad je već bila prevaziđena u američkom filmu.

Čini mi se da filmovi ovog tipa možda mogu da imaju nekakav smisao u slučaju naslova kao što je BIG NOTHING pošto taj film ima zvezdu, Simona Pegga, ali sad je već zaista jasno da je heyday ovakvih Miramaxovih produkcija prošao još pre deset godina.

U tom smislu, Moyleov film nema zvezde pošto su u glavnim ulogama Scott Speedman i Wes Bentley, gde Scott Speedman čak i relativno solidno igra, i jedini catch koji drži pažnju jeste relativno glamurozna fotografija u spoju sa autopilot zapletom koji relativno drži pažnju na nivou žanrovske ortodoksije, i ponavljanja svih klišea ovog suštinski mehaničkog zapleta.

Kada se neki koncept toliko puta eksploatiše kao što je reč sa ovim konceptom crne komedije, koja je počela kao jedna komercijalna forma indie filma, vrlo je zanimljivo videti koliko je zapravo takav film mnogo artificijelniji, klišetiziraniji i baziran na čistoj mehanici od nekog glomaznog blokbastera.

U svakom slučaju WEIRDSVILLE je odličan primer za ogled te vrste.

* * / * * * *

DIRTY MARY, CRAZY LARRY

Pogledao sam DIRTY MARY, CRAZY LARRY John Hougha, jedan od kultnih automobilističkih filmova iz sedamdesetih kojim je Tarantino bio inspirisan kada je radio DEATH PROOF i moram priznati da i dalje stojim pri tezi kako je on zaista u svom filmu unapredio taj podžanr i snimio nešto što je vrlo blizu ultimativnom ostvarenju tog tipa.

U ovom konkretnom slučaju reč je o moralno ambivalentnoj priči sa moralizatorskom završnicom o vozaču koji želi da uđe u NASCAR i kako bi skupio novac pljačka pazar iz lokalnog supermarketa a zatim kreće za njim high speed pursuit lokalne policije.

Ekipa koja igra je dobra, Peter Fonda, Susan George (koja liči na Goldie Hawn i film podseća na SUGARLAND EXPRESS) i Adam Roarke igraju pljačkaše a Vic Morrow igra šerifa koji ih juri.

Međutim, umesto na potere, akcenat je stavljen na odnose među likovima koji su zaoštreni i zanimljivi utoliko što su svi begunci i upućeni su jdni na duge iako bi se najradije razdvojili.

Hough uspeva da postigne odličnu atmosferu u pojedinim deonicama, a scena kada helikopter pokušava da izgura autoa sa puta je odlična.

Međutim, isto tako, kao i DEATH PROOF, kao i drugi klasici ovog podžanra, i DIRTY MARY, CRAZY LARRY u suštini nema dovoljno materijala za svojih sat i po trajanja i deluje kao da je na silu razvučen na tu minutažu.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, January 9, 2008

BORN AMERICAN

Reprizirao sam BORN AMERICAN Renny Harlina.

Odavno nisam gledao ovaj film i moram priznati da sam ga već pomalo i zaboravio.

Reč je o prilično čudnovatom ostvarenju koje je vrlo jasno bilo profilisano kao Rennyjev showcase za Holivud i što je još važnije bilo je vrlo pažljivo realizovano sa američkim koproducentima i glumcima, ali sa većim delom finske ekipe. Pre svega, podela je jako zanimljiva. Naime, pošto nisu mogli da privuku prave akcione zvezde iz toge perioda, u filmu glume Chuck Norrisov i James Coburnov sin, tako da no name cast dobija ipak neku vrstu hooka koji bi ga mogao povezati sa nečim komercijalno relevantnim. Čovek sa jednim od najfinskijih imena u ekipi Thalmus Rasulala, inače Crnac se pojavljuje u odlično zamišljenoj ulozi čoveka kome je bolje u košmarnom sovjetskom zatvoru nego na slobodi. BORN AMERICAN je dakle na nivou maanipulacije dostupnim glumcima primer odlično upotrebljenih minimalnih sredstava. Upravo zahvaljujući reputaciji svojih očeva film je ostavrio sasvim solidnu sudbinu u video krugovima i poslužio je Harlinu kao ulaznica za Holivud.

Važno je napomenuti da je Harlin još jedan iz plejade akcionih reditelja koji dolazi sa jakim horor uticajima i to je očito i u BORN AMERICAN. Naime, imaginarni svet Sovjetskog Saveza je potpuno konstruisan u skladu sa horor konvencijama i u sebi nema puno tipičnog miljea zatvorskog filma.

Eksterijeri kojima se kreću junaci su beskrajno beli i košmarno beskrajni čime podvlače nemoć junaka i konstantno prisustvo u svetu nepoznatog.

Sela u koja junaci zalutaju izgledaju kao mešavina vrlo zatvorenih amiških ili wickermaničnih zajednica sa indbred zajednicama kakve srećemo u hororima koji se dešavaju između dve američke obale. Distanca između junaka i seljana je nepremostiva, a namere seljana su beskrajno zle i izopačene, kao i njihovo ponašanje. Seljanima dominiraju opskurne siledžije i demonski pravoslavni sveštenik, i čitav segment koji se dešava u selu u koje Amerikanci zalutaju deluje kao čist košmar iz HILLS HAVE EYES-WICKER MAN asortimana.

Sovjetski zatvor uopšte ne liči na neku socrealističku instiruciju već na mešavinu danteovsko-kafkijanskih elemenata. U zatvoru čuvari gotovo i da nemaju značajniju ulogu a kafkijanske prerogative uzimaju sami zatvoenici. Prvi krug pakla je običan zatvor a drugi krug pakla je sekcija u kojoj se nalaze criminally insane likovi koju učestvuju u bizarnim ritualima među kojima je najkreativnija ljudska partija šaha.

Odnos prema Rusima je rasistički i po onome što vidimo u filmu među njima valjaju samo žene i to ne kao neko naročito moralno središte već kao nešt fleksibilniji deo prisutne ekipe. Taj rasistički odnos ne treba da čudi pošto su Finci i Rusi oduvek imali odnos sluga i gospodara i ratovali su dosta ozbiljno, tako da je BORN AMERICAN primer filma o Hladnom Ratu koji radi neko ko je u direktnom fizičkom dodiru sa Gvozdenom Zavesom i Imperijom Zla.

Izuzev prilično agresivnog rasističkog odnosa prema samim Rusima, film je apolitičan, to jest ima dosta jasan otpor prema establišmentu da zapravo na kraju ne uzima stranu bilo koje zvanične politike.

Kad je reč o rediteljskoj egzekuciji, kada gledamo ovaj film, jasno se vidi da je Renny imao odlične predispozicije pre odlaska u Holivud i da je imao osećaj za građenje dinamične priče i energičnih akcionih prizora, ali se isto tako vidi da bi ovaj film da ga je radila američka A-ekipa izgledao još bolje. Međutim, imajući u vidu da je ovo film iz 1985. siguran sam da je bilo otkrovenje videti kako neko van Holivuda ume da snimi film ovog nivoa i dometa pa ne čudi što je Renny ubrzo tamo i završio i dobrih petnaestag godina bio jedan od oslonaca američkog visokobudžetnog filma.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, January 8, 2008

ENEMY TERRITORY

Pogledao sam ENEMY TERRITORY Petera Manoogiana, courtesy of Ginger, I ODLEPIO!

Kakav film!

ENEMY TERRITORY je film iz 1987. za koji nikada nisam čuo. To jest čuo sam za taj film kao za nešto što je pisao čuveni Stuart Kaminsky ali nikada nisam dobijao prijave da je reč o značajnom delu.

U svakom slučaju, ovaj film iz 1987. nosi one kvalitete koji su učinili da WARRIORS i DIE HARD budu klasici kakvim se danas smatraju. Naravno, WARRIORS i DIE HARD su upamćeni i izdvojili su se jer su to jako dobro i ambiciozno urtđeni filmovi, što se za ENEMY TERITORY ne bi moglo reći jer je ovaj film surova B-produkcija čija genijalnost proističe iz odličnog korišćenja nametnutih ograničenja.

SHIVERS je sniman 15 dana, film stoji i dan-danas i to je primer sjajnog minimalizma na koji se naslanja ENEMY TERRITORY. Naslovi poput JUDGEMENT NIGHT se recimo nadovezuju na ovu liniju.

Naime, glavnina ovog filma se dešava u jednom soliteru.

Plot je jedostavan, jednim soliterom u Njujorku vlada brutalna ulična banda. Mladi službenik osiguravajućeg društva dolazi da obavi posao predveče u tom riskantnom hoodu kako bi obezbedio novac pošto je u stisci.

Međutim, kada završi posao padne mrak, on je prethodno popreko pogledao nekog mladog člana bande i za njim kreće suluda potera u kojoj mu, što za novac, što iz otpora prema bandi koja i njih teroriše pomaže deo komšiluka.

Soliter je prikazan kao mesto koje je potpuno van kontrole gradskih vlasti i policije i to nije samo plotpoint već je Manoogian uspeo i da stvori filmsku atmosferu tog potpunog otuđenja i da uprkos hiperstilizovanosti koju film duguje osamdesetim cela stvar zaista pređe rampu.

Mislim da u tome svakako pomaže i vrlo jasan glumački i scenaristički koncept u kome je sve dato asketski i svi kolektivni likovi, banda i komšiluk deluju uverljivo i sinhronizovano.

Nepoverenje koje vlada među klasama i rasama u filmu je vrlo živopisno, i film je u tom smislu vrlo političan, pokazujući da postoje crne rupe u koje bilo ko blizak establišmentu ne sme da uđe niti može da ih razume, pokazuje da postoje segmenti društva od kojih je ono samo diglo ruke. Odnosi Crnaca i belaca ipak nisu dominantniji od klasne tenzije i po klasnoj pripadnosti se likovi i prepoznaju i vezuju.

Međutim, recimo sama banda je tolerantna prema "Braći", ali ne posnosi belce i vrši homogenizaciju komšiluka na rasnoj osnovi, dočim se pozitivci vezuju po klasnoj pripadnosti.

I naravno, dijalektički materijalizam dela, zaključuje uloga novca koji je glavni fetiš koji pokreće glavnog junaka ali istovremeno je i rešenje u mnogim bezizlaznim situacijama, i kako se rešava tog fetiša tako se približava cilju, da bi na kraju cela situacija sa novcem dobila dopunski bizarni twist.

Manoogianova režija je vešta, minimalistička, u skladu sa uslovima, i dovoljno je ubedljiva da se uglavnom ne oseća nedostatak budžeta.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, January 7, 2008

ARMOUR OF GOD 2

Pogledao sam opet ARMOUR OF GOD 2 Jackie Chana, u narodu poznat i pod naslovom OPERATION CONDOR.

Ovo mi je vrlo drag film pošto u sebi nosi niz iracionalnih set-pieceova iako se Jackie retko sukobljava sa kung fu masterima, iako ima i par dobrih tuča. U ovom filmu su set-pieceovi uglavnom vezani za sukob tehnike i čoveka, postoji jedna spektakularna potera koju su radili ljudi iz tima Remy Juliennea, i fascinantan set-piece u aerotunelu kao i odlična tuča u egipatskom hotelu i na velikom transformatoru gde opet dolaze do izražaja tehnika i scenografija.

Kao i prvi film, i OPERATION CONDOR je smeštanje Jackiea u Indiana Jones okruženje s tim što je prvi, iako je bio vrlo spektakularan, u suštini bio više plot driven, dok u ovom filmu Jackie ide više od atrakcije od atrakcije a priča se više bazira na transformaciji karaktera.

U svakom slučaju i OPERATION CONDOR spada u korpus Jackievih klasika koji imaju trajnu vrednost i mislim da će stajati u kolekciji filmova za sva vremena upravo zbog svoje vanvremenske filmičnosti.

* * * / * * * *

Sunday, January 6, 2008

AMERICAN PIE PRESENTS BETA HOUSE

Pogledao sam AMERICAN PIE PRESENTS BETA HOUSE Andrew Wallera, koji koliko ja znam nema nikakve veze sa Anthony Wallerom, solidnim horo rediteljem koji je nažalost nestao krajem devedesetih iako je privukao najbolji vid pažnje sa MUTE WITNESSom.

U svakom slučaju, don't believe the hate, BETA HOSE je odličan film!

Znam da ova konstatacija zvuči suludo, ali imajte na umu da sam ja ubeđen da je DTV faza ove franšize praktično bolja od bioskopske i da su i BAND CAMP i NAKED MILE bili pristojni. Međutim BETA HOUSE je odlična gross out komedija jasno oslonjena na klasike kao što su ANIMAL HOUSE od koga pozajmljuje relaksiranost prve dve trećine i REVENGE OF THE NERDS od kog preuzima takmičarsko finale.

Prva stvar koju je važno naglasiti je da BETA HOUSE u priličnoj meri uspeva da ponovi sentimentalnost BAND CAMPa i ima jasno razvijenu ljubavnu priču, koja aktivno traje tokom filma, a nje nije bilo u NAKED MILE na tako konzistentan način. Ne mogu dakažem da mi je to previše smetalo, ali činjenica je da su mnogi imali opravdane zamerke na to što je NAKED MILE otišao u preteranu gross out ezoteriju.

Međutim, što se grossa tiče, ovaj film je potpuno ludilo i čini mi se da je esktremniji od svih izuzev od WEDDINGa u kome Stifler pojede govno, ali je BETA HOUSE svakako esktremniji. I mislim da je sad već vrlo ekstremna ali tačna sledeća tvrdnja koju ću izneti. Naime, hm, znam da zvuči bizarno, ali BETA HOUSE je vrlo inteligentan film.

Prvo ima dve odlične gross out polemike sa filmovima o Vijetnamu, od kojih je jedna parafraza/reenactment scene ruskog ruleta iz DEER HUNTERa u kojoj je pištolj umesto mecima napunjem ampulama odstajale konjske sperme.

Zatim, ima vrlo zanimljivu konstataciju da su geekovi zavladali kampusom, što je u suštini istina pošto Holivud počinje odveć da podilazi geekovima, setimo se LIVE FREE OR DIE HARD u kome su čitav sequel ultimativnog serijala podveli geekovima. Ovde su geekovi negativci, pošto su se geekovi obohgatili tokom IT buma osamdesetih i sada su njihovi klinci legacies i glavni su na kampusu, imaju sve, i kuću i ocene, i najlepše žene. Neke od scena sa geekovima negativcima su zaista briljantne i vrlo pametne. Videćete.

Wallerov flm je rediteljski vrlo vešto urađen, zreo je, koristi se nekim stilemama koje će iznenaditi gledaoca koji prilazi filmu sa nipodaštavanjem. I što je najvažnije, vrlo je R, i golotinje za Harvija ima koliko god hoće, naročito grudi.

U svakom slučaju BETA HOUSE je jedan od onih filmova za koje je zaista šteta što su B-liga. Zbog svoje DTV sudbine, ovaj film je čak i u goroj poziciji od ranijih B-filmova koji su ipak dolazili do bioskopa i kritika. BETA HOUSE će nezasluženo biti napušavan na svakom koraku što nikako ne zaslužuje, niti je to ekipa koja ga je radila zaslužila.

* * * / * * * *

Saturday, January 5, 2008

THE BROOD

Odlučio sam da ove zimske dane iskoristim da uradim nešto što odavno pripremam a to je da se malo podsetim Cronenbergovog opusa koji je na mene ostavio snažan urisak a istovremeno je bio vrlo menacing i zaista sam godinama tražio da sebi stvorim okolnosti u kojima bih mu se mogao vratiti.

Mislim da su sada te okolnosti nastupile.

Prvo sam odlučio da pogledam THE BROOD, courtesy of Ginger.

Ovaj film mi je intimno možda jedan od najdražih Cronenbergovih filmova pošto je do savršenstva doveo koncept racionalniog tretiranja iracionalne premise, a istovremeno je pokazao kako Cronenberg vrlo ekonomično barata čisto filmskim ekspresivnim sredstvima.

Ono što je strašno važno u njegovom postupku je bezuslovna spremnost da stane iza svoje priče kao uverljive, da je tretira kao nešto što je apsolutno moguće i sasvim logično, i da to njegovi junaci mogu da prihvate bez obaveznih scena neverice, optuživanja da je junak koji je prisustvovao nečemu nemogućem lud, i sl. Svaki drugi scenarista bi podilazeći publici ubacio subplot u kome policija sumnjiči glavnog junaka da je počinio ubistva i onda bi, kada on shvati ceo plot bio uhapšen, i suspense bi se gradio na tome može li on da se oslobodi i da spase dete.

Međutim, Cronenberg čisti priču od takvih lutanja, koja u suštini nisu tema i svodi je na nivo jednostavnog neo-mita.

Na nivou egzekucije te iščišćene priče, Cronenberg se drži u okvirima nečega što bih nazvao holivudskim realizmom. Dakle, Oliver Reed glumi koristeći sve specifičnosti svog stasa i glasa, Samantha Eggar isto tako unosi nešto teatralnosti u lik duševno obolele žene, Art Hindle je pak prototip holivudskog, preduzimljivog junaka. Međutim, njihove manifestacije su vrlo ekonomične, i ni u jednom trenutku ovi suštinski tipski likovi ne prelaze u persiflažu koja bi učinila da se razotkrije da su tip. S druge strane, oni smrtno ozbiljno igraju svoje uloge, bez odnosa prema žanru, i tom smislu da recimo Oliver Reed povremeno deluje spontano jeziv ali nikako ne prenaglašeno. Isto ta važi i za Samanthu koja postaje naglašenije jeziva tek u momentu kada se otkrije njen fizički deformitet.

Isto važi i za kadriranje. Cronenberg dakako gradi scene na sakrivanju monstruma, gradi ih na suspense puzzlu kadrova, ali to nikada ne prelazi u persiflažu, nikada ne pretera u toj manipulaciji našim pogledom. Ponekad se čini kao da nam on više ograničava pogled nego što ga zaista usmerava. Stoga, iako je konstrukcija suspense i slasher sekvenci u svojoj dubokoj suštini vrlo konvencionalna, to se ne oseća u filmu već deluje da te scene spontano proističu iz priče o ovim događajima.

Tako maestralno vodeći minimalističku poetiku, uz par solidnih glumaca ali bez zvezda, Cronenberg je uspeo da iskoristi sve benefite koje nosi rad u niskobudžetnoj horor produkciji i da u okvirima tako stečene slobode snimi ozbiljne filmove.

Otud mislim da upravo iz ovog koncepta proističe superiornost njegovih ranih radova koja je učinila da prvi deo njegovog opusa bude maltene flawless.

* * * * / * * * *

Friday, January 4, 2008

TALLADEGA NIGHTS

Pogledao sam uncut verziju TALLADEGA NIGHTS Adam McKaya, courtesy of Kunac.

Mislim da mi je jasno zašto se bioskopski cut razlikuje od ovoga, pošto ima viška u ovoj verziji. Ti viškovi štaviše nisu lišeni

humora ali zaista deluju suvišno i nevažno za priču. A za ovaj film je priča u stvari vrlo važna pošto se pored tog redneck miljea

NASCAR trkanja koji se besomučno ismeva, uvode još neki razni motivi, i film ima prilično ozbiljan zaplet. Ono što je

karakteristično za filmove Judd Apatowa to je da imaju razvijenu priču koja može da funkcioniše čak i kad film ne bi bio smešan.

I TALLADEGA NIGHTS vrlo često zapravo i nije previše smešan ali ga upravo razvijena priča i poenta proistekla iz međuljudskih

odnosa drže na okupu. Stoga, scenario ovog filma ima punu ozbiljnost i razvijenost zapleta kako da je sportska drama s tim što su

scene pojednostavljene i fokusirane na humor. Isto tako zanimljivo je da Ferrell i McKay u scenariju, na kome je uncredited radio

i Apatow, naročito insistiraju na transformaciji karaktera.

TALLADEGA NIGHTS se bavi svetom NASCAR trkanja, s tim što film ima više veze sa DAYS OF THUNDER nego sa samim sportom. Uostalom

NASCAR ne nudi puno potencijala za humor pošto važnu ulogu imaju vozila koja nisu naročito smešna niti imaju neku personalnost.

Stoga se i TALLADEGA NIGHTS najviše bavi invertovanjem melodramskih elemenata iz filmova o auto trkama, i ismevanjem američke

kulture automobila.

Upravo su najmanje zanimljivi delovi filma oni koji su vezani za trke, naročito segmenti koji se zbivaju van kokpita. Ne mogu da

kažem da su se te scene mogle bolje uraditi. McKay i DP Oliver Wood su uradili vrhunski posao u scenama trke ali to naprosto nije

dovoljno da bi se one usaglasile sa tonom ostataka filma.

I baš zbog same prirode sporta, film ne uspeva de realizuje svoj pun potencijal, uostalom kao ni sam DAYS OF THUNDER. Međutim,

isto kao što je DAYS nudio dosta zadovoljstava, to čini i TALLADEGA ali nije onoliko dobar koliko je trebalo da bude.

* * 1/2 / * * * *

FRIDAY NIGHT LIGHTS

Pogledao sam FRIDAY NIGHT LIGHTS Peter Berga, courtesy of Ginger, koji sam ranije sticajem okolnosti propustio.

Reč je o vrlo zanimljivom gridiron filmu koji prati put jedne teksaške srednje škole do državnog šampionata.

Međutim, pošto je reč o post-ANY GIVEN SUNDAY gridiron filmu, film nema srećan kraj, odnosno ne završava se pobedom. S druge strane, za ovu ekipu se čak ne bi moglo reći ni da je autsajder koji je daleko dogurao, iako je činjenica da u filmu ova jaka ekipa ima dosta problema i pehova.

Naprosto, Berg je prikazao jednu sezonu tima koji dolazi iz male teksaške sredine opterećene američkim fudbalom, u kojoj zapravo jedino fudbal funkcioniše, fudbal predstavlja smisao života i što je najvažnije, američki fudbal je jedini način za te mlade ljude da prevaziđu ograničenja svoje sredine.

Iako je Berg realizovao film u najboljoj tradiciji Dona Simpsona, sa nizom briljantnih tehničkih rešenja, vrlo efektno i fetišistički, sa naprženim gitarskim skorom koji su pruižili Explosion in the Sky, iza svega toga se krije jedna prilično subverzivna poruka koju čuva za par poslednjih sekvenci.

Scene sportskog nadmetanja dobijaju osobine pravog rata, i ceo film je rađen sa tenzijom koja bi bila ravna tenziji filma o NFL. Međutim, u par završnih scena, Berg pravi zaokret, prvo kada u inspirational govoru, trener kaže igračima da je većini njih ovo poslednja utakmica koju igraju pošto se posle srednje škole višđeneće baviti američkim fudbalom, pošto nisu dovoljno dobri za dalje napredovanje, i kada se ispšostavi da je ceo rat zapravo uzaludan, i da su sve to vreme umesto kidanja nerava i svojih tela mogli naprosto uživati u igri. A drugi je kada se ispostavi da su oni koji su bili sportski najambiciozniji u stvari najgore prošli u životu.

I u tom smislu, FRIDAY NIGHT LIGHTS je možda i najperverznija demistifikacija američkog high school sporta, pošto je s jedne strane urađen kao propgandni film, a čak je i postao blokbster, a s druge strane ne nudi ništa sem poente da tim sportom vlada hipokrizija, da nepovoljno utiče na mlade ljude, da ih odvraća od školovanja i vaspitavanja nudeći im iluzije o ogromnim ugovorima, i da je konačno sve to jedan kratkotrajam mehur koji se lako rasprši.

Ja ne znam da li je ta ideja svesno forsirana, moguće je i da nije, ali FRIDAY NIGHT LIGHTS je vrlo zanimljiv film, ali nikako nije film o herojstvu.

Čak naprotiv.

O tome najbolje govore odnosi junaka sa ženama koji su vrlo površni i ne mnogo prisniji od onih koje gledamo u komedijama o geekovima koji mrze jockove.

Štaviše, iza tonyscottovskog sjaja, krije se larryclarkična pozadina, a čak ni surovi odnosi koje ja opisujem nemaju svrhu apologije dog eat dog miljea, pošto u ovoj priči niko ne pobeđuje, i čak i oni koji su ranije osvojili titulu, njihovi očevi, završavaju kao lokalne karikature i potrošeni ljudi.

U svakom slučaju, ja nikada nisam gledao ovako bizaran mačistički feelgood spektakl.

* * * / * * * *

Thursday, January 3, 2008

THE FLOCK

Pogledao sam THE FLOCK Andrew Laua, courtesy of Ginger.

Moram priznati da nisam bio neki naročiti fan Lauove hongkonške faze i da nisam baš ukapirao šta tu ima unikatno kod njega što bi ga preporučilo Holivudu, niti da on nudi nešto što tamo nema.

I kada sam pogledao THE FLOCK mislim da se jedini dopunski komplimet može dati Lauu da je dorastao tome da snimi holivudski film i da u tom smislu ima perspektivu u tamošnjim okolnostima. THE FLOCK je dosta hipsterski urađen serial killer flick u kome je prilično jasno kuda stvari idu, jasno se vide šavovi šta je preuzeto iz kog klaska, u rasponu do SILENCE OF THE LAMBS hemije među likovima, preko patine THE PLEDGE do tematike bliske HARDCOREu i 8 MM.

Međutim, Lau to uspeva da sklopi u jednu koherentnu celinu gde film nosi zaista odlična uloga Richard Gerea koji igra nasuprot tipu koji inače igra, i očigledno je sperman da uradi onaj stunt koji je uradio Bruce Willis u 16 BLOCKS a to je da igra starijeg junaka nego što jeste. Štaviše, vidi se da Gere puca od snage i da se obuzdava kako bi igrao matorca.

Sama tema je već potrošena i Lau ne unosi ništa novo, niti scenario oprobanog hack dueta Bauer-Craig (HIGHWAYMEN, ANACONDA) može da prži išta više od bazične zanatske kompetencije, međutim, ovo je serial killer krimić, i on po definiciji uvek biva zabavan ako ga radi dobar reditelj a Lau 8mada je nešto reshootovao Niels Mueler) to svakako jeste.

Lau je maksimalno iskoristio budžet od 35 miliona, kako prijavljuje IMDB mada čim je Elie Samaha umešan u to mogu da sumnjam, i napravio je maksimum. THE FLOCK je lagano bolji od mejnstrim pokušaja ovog tipa kao što su TAKING LIVES, pa čak i PERFECT STRANGER koji sam ja na nekom dementnom nivou čak i voleo zbog tog early 90s rada.

U svakom slučaju THE FLOCK ima makings pravog B-filma koji petenduje na A-ligu, a što je još važnije Lauova egzekucija i fotografija Enrique Chediaka čine da film ima aposlutno major production values.

U maloj ulozi žrtve seksualnog zlostavljanja pojavljuje se Avril Lavigne, i zanimljivo je videti njen faceoff sa Claire Danes, susret starog i novog teen idola. I Avril čak i nije loša u ovoj minijaturi.

U svakom slučaju, THE FLOCK je sasvim OK programmer i potpuno je zreo za relevantnu bioskopsku distribuciju.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, January 2, 2008

NO COUNTRY FOR OLD MEN

Pogledao sam NO COUNTRY FOR OLD MEN Braće Coen.

Nisam očekivao ništa od ovog filma, štaviše očekivao sam da će biti prilično slab. Njihovih recentnih filmova se praktično i ne sećam, poslednji koji mi se zaista dopao bio je O BROTHER, a ovo ostalo sam redovno gledao i redovno sam bivao razočaran.

Mislim da su naslovi poput LADYKILLERS zaista za potiskivanje iako sam baš u tom miljeu očekivao da će zablistati.

U NOC COUNTRY FOR OLD MEN se nažalost ne vraćaju na BLOOD SIMPLE teritoriju iako se sa time koketiralo u najavama. U stvari ovo je kao FARGO koji je urađen sa ozbiljnopšću BLOOD SIMPLE.

E sad, meni je FARGO iu principu bio početak njihovog totalnog sunovrata, i ta vrsta neo noira sa obiljem idiosinkratičnih likova na ničijoj zemlji između komedije i krimića sa maltene tatijvskim izletima je bila potpuno pogrešan put za njih.

NO COUNTRY FOR OLD MEN je kao FARGO samo bez tog cinizma, bez smisla za humor, a opet bez stegnutosti i eruptivnosti BLOOD SIMPLE. Dakle, NO COUNTRY FOR OLD MEN ne uspeva da izbegne skretanje u teritoriju tradicionalnog krimića, što bi meni bilo super, da oni zaista žele da ga naprave.

Međutim, ne, oni prave art film unutar te strukture koja nažalost nema dovoljno potencijala za kontemplativan pristup glumi i kadriranju, gde čak više nema ni njihovih wisecrackova, ili su na njihovo mesto ubačene neke nezanimljive kontemplacije o smislu života na Zapadu u vreme pohlepe, trke za drogom i novcem, i sl.

Ali, NO COUNTRY FOR OLD MEN nije film o smrti Zapada. To je krimić smešten u 1980. godinu, bez ikakvog očiglednog razloga, čak ni dizajn ni soundtrack mu nisu nešto vezani za epohu, mada jesu prilično precizni.

I na kraju, NO COUNTRY FOR OLD MEN jedino i može da se gleda kao kompetentno urađen redneck krimić koji je nažalost trom, razvučen, i krase ga mane koje Coeni ranije nisu imali, dok su mu vrline sve ono što nam ionako pruža neko drugi.

* * 1/2 / * * * *