Thursday, November 26, 2020

LET HIM GO

 LET HIM GO Thomasa Bezuche je jedan od onih old school filmova u kojima se prosto mnogo toga dobrog sklopi. Isto tako ovo je jedan od onih filmova koji su se vratili u epohu ne bi li u njoj možda nekako evocirali i ono što je tadašnje filmove činilo dobrim, i jedan je od retkih kome je i to uspelo.

LET HIM GO se dešava na prelazu iz pedesetih u šezdesete u Dakoti. Kevin Costner i Diane Lane igraju bračni par čiji oženjeni sin, inako krotitelj konja gine, ostavljajući iza sebe sinčića i udovicu. Kada se snaja preuda, i jednog dana naglo ode u muževljev rodni kraj, bivša svekrva je sumnjičava da li je sve dobro sa njom i detetom. Njih dvoje kreću na put u Dakotu na imanje muželvljeve porodice i tamu zatiču neke Southern Gothic momente, i stvari postaju opasne.

LET HIM GO je triler, ali ima tempo i egzekuciju vesterna. Na neki način, Costner je od Eastwooda preuzeo štafetu čuvara vestern žanra, pa i u formi modernog vesterna i u ovoj priči se sjajno snalazi, a znajući njegov metod rada, ne sumnjam i da je umešao svoje prste u scenario i režiju.

Bezucha je ekranizovao roman Larry Watsona i našao je priču koja me je podsetila na COLD IN JULY po svojoj brutalnosti ali sa toplinom i glumačkim gravitasom filmova kao što je onomad bio Eastwoodov PERFECT WORLD.

Sve u svemu, LET HIM GO je sjajan posao, evokacija epohe koje više nema i filmova koji su u njoj snimani i o njoj su govorili. Međutim, isto tako, film je i veoma moderan, vibrantan, itekako govori o savremenom trenutku. Muzejski elementi su na delu, ali film LET HIM GO je veoma živ i veoma nam se obraća.

Neukusno je sada brojati krvna zrnca filmu i raščivijati koliko je Costner tu upleo prste, ali ako je ovo Bezuchin organski napredak onda ga definitivno treba imati na radaru kao bitnog filmaša.

* * * 1/2 / * * * *

FULL COURT: THE SPENCER HAYWOOD STORY

 FULL COURT: THE SPENCER HAYWOOD STORY Martina Spirita je film u kom je nemoguće za ljubitelje košarke da ne uživaju. Pa ipak, teško ga možemo smatrati dobrim filmom. Pored nekih paušalnih rekonstrukcija koje nisu previše pažljivo urađene iako im je namera bila da više budu asocijativne nego narativne, sve ostalo su manje-više talking heads priče i solidna arhivska građa, urađeni u jednom nekritičkom biografskom maniru gde se prati ceo život junaka, pa ono što je važno ne dobija dovoljno pažnje.

Uprkos tome što je Chuck D domaćin filma što svemu daje posebnu energiju i sentimentalnu vrednost, barem za mene, opšti utisak je da se u ovu priču ušlo sa idejom da se kaže sve, a na kraju smo postigli vrlo malo. Odnosno mnoge teme su dotaknute ali nisu izvedene do kraja.

Teško je govoriti o filmu u kom govoe Charles Barkley, Pat Riley, Larry Andrews i mnogi drugi da je nedovoljno informativan, ali mene je ostavio ipak gladnim za još informacija o nekim stvarima, možda baš zato što je ravnomerno prateći životni put Spencera Haywooda istrošio deo minutaže na manje važne stvari.

Stoga, ja bih svakom ljubitelju preporučio da pogleda ovaj film ali isto tako mislim da neko koga zanima film kao forma u ovome nema šta da vidi. Čak naprotiv.

* * / * * * *

SMALL AXE - LOVERS ROCK

LOVERS ROCK je bio drugi film u BBCjevoj antologiji SMALL AXE koju je Steve McQueen snimio inspirisan iskustvom doseljenika sa Kariba u Britaniji koji je selektiran za ovogodišnji neodržani kanski festival. Film traje 70 minuta i fokusira se na grupu mladih ljudi koji se okupljaju na jednom londonskom house partyju.

Nenametljivo, McQueen kroz malu priču priča veliku priču, o mladosti, o muzici, o karipskom zvuku koji je nama danas dobro poznat iz mejnstrima koji je kod druge generacije doseljenika i dalje imao šamansko dejstvo.

Film beži od priče ali je ipak ima, pa ipak reč je o filmu stanja u kom McQueenova jača rediteljska strana dolazi do izražaja. Iako po kadriranju i ovde vidimo da je film sniman sa malim ekranom na umu, LOVERS ROCK je stukturalno, pa i u postupku više kanski film od MANGROVEa.

Sličan postupak videli smo u filmu Kathryn Bigelow DETROIT, samo sa potpuno drugim predznakom jer tamo je film govorio o jednoj ekstremno tenzičnoj, napetoj nerešivoj situaciji koja duboko zalazi u prostor horora, a ovde upravo suprotno, o životu u kom jedinu tenziju predstavljaju unutrašnja emotivna vrtloženja junaka.

Ako je film, zaslužuje * * * 1/2 / * * * * ali ću ga ja u svojoj evidenciji voditi kao televizijski rad.

Tuesday, November 24, 2020

BOSS LEVEL

 Joe Carnahan proteklih godina petlja kao producent po obodima bioskopskog indie tržišta ali u filmu BOSS LEVEL snima svoj prvi full DTV film. Iako je film navodno koštao 45 miliona, što bi ga moglo kvalifikovati za bioskope, nastupili su neki problemi, otkazi distributera, promene dogovora, i na kraju je film prodat Huluu pre neki dan i istog časa je procureo na internet.

Ne znam tačno gde se desila ta premijera ili je to možda neka diverzija iz redova samih autora, čiji bi motiv mogao biti da se zapljuju pre izlaska FREE GUYa Shawna Levyja, sa kojim ovaj film uslovno rečeno deli neke sličnosti, ali o tome malo kasnije.

U svakom slučaju, za BOSS LEVEL je bolje da ga sagledavamo kao DTV kako god da je inicijalno koncipiran jer u tom miljeu bolje funkcioniše.

U osnovi, BOSS LEVEL je priča o time loopu i junaku koji se nađe u GROUNDHOG DAY scenariju u kome neki ljudi pokušavaju da ga ubiju a on nalazi načine kako da ih ukloni, preživi i nekako prekine taj loop. Ovo je naravno format koji se dosta rabi a u akcionom žanru je pre 6 godina dobio maestralnu reinterpretaciju u filmu EDGE OF TOMORROW Douga Limana. No, nije greh ponoviti ga.

Dramaturški gledano, Carnahan postiže jednu veoma veliku propulzivnost u pripovedanju. On je inače dobar pripovedačm, na nivou čiste tehnike, efektnih i uglavnom jednostavnih rešenja, i to ovde dolazi do izražaja. Carnahan se sa lakoćom snalazi u ovoj formi i plasira je nepretenciozno sa jasnim slojevima karaktera, zapleta i akcije.

Carnahan tu jasno gradi junake sa velikim emocionalnim nabojem i traumama, odnosima koji su precizni, ne preterano originalni ali urađeni sa ubeđenjem. Ništa tu nije novo ali je mišićavo i jasno. Možda je najslabija tačka zapravo negativac kog igra Mel Gibson. Mel ovde ima malu ulogu, mahom šprehersku, slabo je iskorišćen u akciji, a u ovom dramaturškom konceptu on ni nema prostora da nešto pruži. Mel dobro izgleda, dobar je špreher ali nema prostora da ovom liku da veći pečat i ovo je u ravni Luthera Voza iz MACHETE KILLS.

E sad, zašto sam pomenuo FREE GUY. Naime, FREE GUY je priča o non-playable karakteru u igri koji počinje da shvata da živi u igri. BOSS LEVEL se oslanja na estetiku kompjuterske igre i na neki način i sugeriše tu neku vrstu preokreta ali on se ne desi. Međutim, već u trejleru za FREE GUY možemo videti da je taj film veoma svesno i otvoreno naslonjen na tu vrstu sandbox igara, tu su helikopteri gunshipi, stripovski stilizovani neprijatelji i sl. To sve imamo i u BOSS LEVELu, ali na kraju to ipak nije nikakva virtuelna stvarnost već povišeni realizam koji je stilizovan kao sandbox igra. Dakle, imaginarijumi su bliski s tim što su koncepti različiti.

U tom smislu, za BOSS LEVEL je bilo od vitalnog značaja, pre svega za autore, da izađe pre FREE GUYa, da ne bi bio percipiran kao rip-off. Zanimljivo je međutim da se u BOSS LEVELu, od naslova, preko grafičkih rešenja, do sveta u kome se sve dešava, javlja gaming referenca, ali da ona nema neki fundamentalnih značenja na nivou celine. Nije ovo prvi film koji ima tu dimenziju, CRANK recimo pada na pamet, ali je BOSS LEVEL ipak bitno konzervativniji u realizaciji od toga.

Šteta je što ta gaming dimenzija nije bolje postavljena, i značajnija jer ovako deluje kao nešto što nije do kraja promišljeno.

Carnahanov film deluje malo "prekraćeno", deluje kao da je bio nešto duži. Ovde je tempo solidan, ali nema dinamike u pojedinim deonicama, u izvesnom smislu, kao da je Carnahana dostigao televizijski staž na network televiziji i to ne udubljivanje u neke scene, naročito akcione koje su solidne ali su mogle biti još visceralnije i uvlačiti gledaoca snažnije.

Međutim, ta pomenuta propulzivnost u naraciji čini da BOSS LEVEL bude prilično kul gledalačko iskustvo.

Teško je objasniti okolnosti u kojima je Frank Grillo postao nekakva akciona zvezda i činilac koji na nekom nivou da greenlightuje filmove. Nažalost, velika je disperzija njegovih angažmana ali izbor projekata je zanimljiv, šteta što dosta toga nije dobro. Da je BOSS LEVEL mogao da se nametne kao nešto ekskluzivnije u ponudi, mogao je biti Grillov video game movie, njegov RUNNING MAN ili već tako nešto. Međutim, u skoro pa hiperprodukciji Grillovog rada, BOSS LEVEL mora da se bori da se izdvoji jer ga prosto ima previše.

Da je film izašao u bioskope, vredeo bi * * / * * * * ali kao DTV se penje i na * * * * / * * * *

Saturday, November 21, 2020

GLASNIJE OD ORUŽJA

GLASNIJE OD ORUŽJA Miroslava Sikavice je veoma zanimljiv dokumentarni film o domoljubnoj muzici koja je nastajala u Hrvatskoj tokom rata za jugoslovensko nasleđe. Ima tu sad nekih stvari koje su preskočene, a bitne su, ne na nivou pojedinačnih pesama već na nivou celih fenomena, dakle ne možemo reći da je ovo definitivan i sveobuhvatan prikaz fenomena, ali ono što ovaj film definitivno jeste je dobro osmišljen, arhivski bogato opremljen rad, sa pravim pitanjima koja su postavljena autorima.


Film se pretežno fokusira na hrvatsku scenu, odgovorom sa srpske strane se bavi veoma malo i samo u meri u kojoj je neophodno da bi se ispratio fenomen. Sagovornici su snimani danas, i naravno njihova sećanja su podjednako zanimljiva kao i refleksija o prošlim događajima i razmišljanja o tome da li su dobili samo ono što su hteli ili i ono što su želeli.


Film je urađen na moderan način u pokušaju da ne bude talking heads koliko god je to moguće, sa ljudima koji posećuju mesta na kojima su se desile neke od stvari o kojima govore, na mestima “traume”, ili u nekoj svakodnevici. Nekome ta estetizacija može biti i usiljena ali meni je prijala.


Sve u svemu GLASNIJE OD ORUŽJA zaslužuje pažnju i onih koji vole muziku i onih koje zanima istorija raspada SFRJ. 


* * * 1/2 / * * * *


FATMAN

FATMAN Eshoma i Iana Nelmsa je indie krimi komedija o Deda Mrazu i njegovom biznisu koji je u krizi jer je omladina postala neposlušna, i najgorem od sve dece koje nezadovoljno poklonom angažuje plaćenog ubicu da ga ubije.


Kritike filma FATMAN provele su jako mnogo vremena tretirajući koncept ovog filma kao nešto što je outrageous, posmatrajući gde se Mel Gibson nalazi u odnosu na to, kakav je ovo film, jel ovo neki treš, jel treba da postoji i sl.


Takva recepcija filma je neobična i proističe iz nelagode vezane za Mela Gibsona. Ovaj velikan savremenog filma, i uopšte naš veliki savremenik bio je jedna od najvećih zvezda u poslednjoj garnituru kada je Holivud imao zvezde. Posla pada iz milosti, on je to i dalje ostao i žestoku emociju divljenja i poštovanja zamenile su neke druge emocije.


U svetu u kome imamo desetine filmova po stripovima čiji su sižei osnovni primeri palpa i treša, i svaki od njih košta preko 100 miliona dolara, dakle dobija produkcioni tretman najozbiljnijeg Scorseseovog epa. Ako konačno i sam Scorsese snima IRISHMANa u kome polazi od gimmicka da glumci uz pomoć specijalnog efekta glume likove različitih godina, i to niko ne dovodi u pitanje, zašto je odjednom FATMAN otkrio krizu smisla savremene američke kulture?


Ne znam. Reč je o malom, niskobudžetnom, maltene kamernom filmu o umonrnom čoveku koji je sticajem okolnosti Deda Mraz, o poslu koji mu propada jer je nekakva kriza nekakvog morala i o nekim ljudima koje je njegovo delovanje navelo da pođu putem zločina i psihopatologije.


Elmsi nisu neki velemajstori da bitno prevaziđu budžet, i FATMANu nedostaje potecnijalni bajkoviti bljesak i epska širina koju tema Deda Mraza može da nosi, ali meni je prijao taj street-level pristup, junaku iz bajke koji eto živi u realnosti i sreće se sa ljudima koji su na neki način bili dotaknuti njegovim najboljim namerama i postali zli.


Nije to ništa novo, imali smo AMERICAN GODS Neila Gaimana koji je tu premisu bez većih problema prodao u formi knjige, potom je bila i serija. I jedini način kako objasniti ova tumačenja FATMANa i nekakva čudna očekivanja koja su se oko njega generisala je upravo odnos prema Gibsonu.


Ono što FATMAN jeste je svojevrsni old school krimić sa elementima vesterna o umornom heroju koji je na kraju svog životnog puta ali sticajem okolnostima ima tragediju u tome što ne može da umre. Imamo ubicu koji je primer kako se njegova najbolja namera pervertira. Imamo njihov susret. Isto tako reč je o satiri koja proističe iz uzimanja iracionalne premise i njene razrade dalje na racionalni način.


Cela ta satirična dimenzija o tome da je Deda Mraz podsticaj za božićnu potrošnju koji delom podržava američki javni novac, i da kad to postane neodrživo mora postati deo vojnoindustrijskog kompleksa, možda otvara mogućnost širenja tog “univerzuma” i nudi još potencijala, ali svakako ne limitira ovaj film.


FATMAN jeste skučen svojim budžetom, ali unutar toga što jeste on funkcioniše. Činjenica je da se on ne može žanrovski sabiti u jedan okvir, ali ovo je indie film, zašto bi pa morao biti visokooktanska žanrovska priča bilo koje vrste. Trejler nota bene jeste sugerisao više tu tvrdu vestern atmosferu ali ovaj film je i ima, samo više u karakterima nego u baratanju naoružanjem.


Stoga, FATMAN dolazi kao ono što smo zaslužili pred Novu godinu kroz svoj odnos između ostalog prema Melu. Hvala je vredno to što se opredelio da se u nezavisnim okvirima bavi quirky projektima sa zanimljivim scenarijima, što FATMAN jeste. Kritika je očigledno pomislila da posle izbacivanja iz industrije nekako može dobiti skupu bajku sa Melom u glavnoj ulozi, ali ne znam tačno na osnovu čega, i onda se naljutila kada joj se nije pojavio POLAR EXPRESS zemeckisovskih dimenzija.


Ovo svakako jeste Melov POLAR EXPRESS, namenjen ljudima koji njega vole i kapiraju njegove filmove. I on im uzvraća još jednom sjajnom, veoma promišljenom i svedenom rolom. 


* * * / * * * *


Friday, November 20, 2020

JIU JITSU

JIU JITSU Dimitrija Logothetisa je DTV rad niskog nivoa, koji nisu radili sasvim neuki ljudi u ekipi, recimo DP Gerardo Madrazo, ali ukupan utisak je nažalost loš. Priča ovog PREDATOR rip-ofa je besmislena i na sve to još i repetitivna, a Tony Jaa, Alain Moussi, Frank Grillo i Nic Cage su zarobljenici te loopy besmislice čije pojedine scene sugerišu da je ovo moža i moglo ispasti na nešto a u stvari biće da nije.


SMALL AXE - MANGROVE

 Da li je MANGROVE film ili televizija?

To je pitanje koje će se otvarati posle premijere McQueenove petodelne antologije televizijskih filmova SMALL AXE. MAGROVE je uz LOVERS ROCK bio selektiran u počasnu postavku ovogodišnjeg kanskog festivala koji nije održan i tamo je mogao imati status filma. S druge strane, na kraju je izašao na BBCu i Amazonu, kao televizijski rad.

Od McQueenovih filmova, samo sam WIDOWS gledao u bioskopu i on stvarno jeste bio movie. Ni u slučaju SHAME ni u slučaju HUNGERa nisam imao dileme. 12 YEARS A SLAVE koji mi se nije dopao takođe nije otvarao tu dilemu.

MANGROVE mi je ipak otvara. U određenom smislu, film je sličan kao Sorkinov THE TRIAL OF CHICAGO 7, u većem delu toka je sudska drama, i u tom domenu je izvanredno izveden. Za razliku od Sorkina, film rekonstruiše život na Notting Hillu dok su njime dominirali crni doseljenici sa Kariba i prikazuje incidente oko kafane Mangrove koji su rezultirali protestima i suđenjem.

Ako nešto nije film-like u ovom filmu jeste relaksirana struktura unutar scena. Verujem da bi film bio "zategnutiji", naročito u tom uvodnom delu, i da bi kadriranje bilo nešto "šire" u pogledu kompozicije kadra, dočim je ovde više krupnih planova kao osnovne građe.

Elem, lako bih zamislio ovaj film i na festivalu, ali dok sam ga gledao na malom ekranu za razliku od HUNGER i SHAME ipak mi je vukao na - nesumnjivo - vrhunsku televiziju.

Kod McQueena uvek ima šta da se vidi, u pogledu rešenja koja su obično jednostavna, veoma efektna i visokoestetizovana. Ima tu da se vidi dosta i u pogledu glume i u pogledu priče. I baš zbog toga, MANGROVE je uživanje za gledanje, u koju god formu da ga smestimo.

Isto tako inspirisao me je da repriziram seriju GUERILLA Johna Ridleya.

Ako je film, zaslužuje * * * / * * * * ali ću ga ja u svojoj evidenciji voditi kao televizijski rad.

Wednesday, November 18, 2020

THE BUDDY GAMES

THE BUDDY GAMES Josha Duhamela je rediteljski debi ovog glumca, po mnogo čemu atipičan. Naime, reč je WWE produkciji i jednoj gross out komediji u duhu TAGa ali i JACKASSa o grupi sredovečnih ljudi koji su proveli ceo život praveći buddy games, jackassične igre bez granica, i sada moraju da organizuju ultimativno izdanje kako bi drugara izvukli iz depresije.


Josh Duhamel režira prilično sigurno ali film narativno deluje smandrljano, naročito treći čin koji deluje kao da je iznuđen nekim produkcionim pritiskom, kao da je materijal u tom segmentu bio nedovoljno dobar ili da je zamenjen nekim bitno jeftinijim reshootom.


U fazama dok je film na nogama međutim, ovo je low key derivat stari kojima se bavio Johnny Knoxville, i potpuno je u redu mada slabije čak i od ACTION PARKa.


Olivia Munn je nedovoljno iskorišćena. Josh Duhamel i Dax Shepard su dobri. Cela ekipa je solidna.


Ima ovde dobrih scene. Odluka Josha Duhamela da kao reditelj debituje nečim što je programmer i vehicle je inteligentna jer sebe ne pokušava da nametne kao autora već kao profesionalca. Međutim, ono što nije uspeo da izrežira jeste stabilnost produkcije i celine koju pravi, tako da je BUDDY GAMES ostao nedorečen, a nije autorski film da u tome ima šmeka.


Josh Duhamel kao reditelj ipak ima šta da pokaže, šteta što je BUDDY GAMES film samo za ljubitelje i poznavaoce. 


* 1/2 / * * * *


GREENLAND

GREENLAND Rica Romana Waugha je film o nastupajućoj apokalipsi koju izaziva neka plazma, neki gasovi i meteori koji prolaze pored Zemlje a onda je zakače.


Pa ipak ovo je pre svega film o jednoj porodici koja pokušava da preživi i ostane na okupu u momentu kada svet doseže civilizacijsku nultu tačku, kada borba za opstanak dovodi do transformacije i kod najpitomijih ljudi.


Chris Sparling je napisao zanimljiv, milšićav scenario, ali glavnu ulogu igra Gerard Butler, dakle iako je on ovde građevinski inženjer, nije mu teško da se pobije, pa i da ubije, samo se za razliku od tipičnih Butlerovih junaka u takvim okolnostima ne prepušta uživanju već mu je kao malo teško.


U tom smislu ova porodica, na kraju nije baš “obična” ali to ne smeta jer Ric Roman Waugh ima taj neki folksy pristup svemu i uspeva da napravi priču sa blue collar gritom iako su junaci nominalno white collar ali su iz realne ekonomije.


Potpuno mi je jasno zašto je ovaj film prvobitno trebalo da radi Blomkamp, doduše sa Chris Evansom jer ovo je upravo jedan street level pogled na apokalipsu koji bi njemu legao iako bi njegov film na ovu temu čak i sa ovim scenarijem bio bitno drugačiji.


Ric Roman Waugh je u svom rediteljskom postupku jednostavan, mišićav koliko i scenario, postavlja situacije i onda ih snima kao u nekom sandboxu, sa svih strana, vibrantno, držeći se vizure junaka i puštajući da se spektakl nađe u drugom planu.


Rezultat je film za koji se lako može reći da “nije ništa posebno” ali dobar je, a to se mora ceniti. 


* * * / * * * *


Friday, November 13, 2020

DONNYBROOK

DONNYBROOK Tima Suttona je što se mene tiče prehvaljen, nedomišljen i da apsurda pretenciozan pokušaj da se eto progovori o krizi Amerike kroz jednu priču o kriminalcima sa margine u Heartlandu.


Sutton je uspeo da animira ekipu da se maksimalno trudi i evidentno je da se svi oni ponašaju kao da su deo nečega važnog, ali taj spoj teškog naturalizma i bizarnih grindhouse stereotipa naprosto ne pije vodu. Tim pe je šteta što hlumci kao Jamie Bell, Margaret Qualley ili James Badge Dale donose puni A-game, a ono što rade nema nekog naročitog smisla.


Frank Grillo igra najnegativniju osobu u filmu, sociopatu za kog je teško poverovati da ga meštani dotle već nisu nekako ubili, ako već sistem toliko ne funkcioniše da mu nekako nije stao na put.


Junaci rade čitav niz stvari koje su potpuno retardirane ne bi li se radnja nekako zaokružila, i tim pre ova bizarna vizija deluje još čudnije kada po delu kritika vidimo da je izgleda kod određenog broja ljudi naišla i na nekakvo razumevanje. 


Forma u kojoj je Tim Sutton zapeo da kaže nešto važno je hvale vredna, volim takve filmove, ali sve to je moralo ipak mnogo razumnije da se uradi.


* * / * * * *


ECHOES OF WAR

ECHOES OF WAR u režiji Kane Senesa je vestern o veteranu Građanskog rata koji se vratio kući i u rodnom selu zatekao staru porodičnu zavadu koja polako eskalira jer se njegova sestra viđa sa sinom rivalske familije a on je dovoljno psihotičan da stvari relaitvno brzo gurne put nasilja.


Nema tu šta mnogo više da se kaže sem da veterana koji se vratio iz rata igra James Badge Dale a da oca rivalske porodice igra Willam Forsythe. Dakle, glumački film je zahtevan i mastan i Kane Senes se trudi da svemu tome ne smeta a rezultat je malickovsko zagrevanje za tregediju koja samo čeka da se desi, i kad se desi ne razočara nas svojim intenzitetom. 


* * * / * * * *


Thursday, November 12, 2020

ВРАТАР ГАЛАКТИКИ

Pogledao sam ВРАТАР ГАЛАКТИКИ za zapadno tržište nazvan COSMOBALL. Reč je o vrhunskom copywoodskom ekscesu u režiji Džanika Fajzijeva.


Naime, Fajzijev je za 22 miliona dolara snimio rep-off BATTLE ANGEL ALITAe, čak na čudan način podosta i informisan o tome kako Rodriguezov film izgleda što je neobično ako imamo u vidu da je morao krenuti u realizaciju pre izlaska ovog filma. To je cormanovski pristup rip-offu ali ovako promašivanje celog fudbala nisam video još od porno parodije RUMOR HAD ‘EM koji je trebalo da bude porno odgovor na RUMOR HAS IT, veliki Warnerov dramedy adut koji je neslavno flopovao.


Elem, ALITA iz današnje vizure nazire kultni status, uspela je čak kao i da ne bude kataklizma za Fox, ali ukupno uzeo nije postala kosmički blokbaster kakav se rip-offuje. Elem, COSMOBALL ju je najdirektnije ripovao ne samo u celini na nivou premise već i u detaljima.


Dakle nad zemljom lebdi veliki stadion na kom se nadmežu razne ekipe u nekoj opasnoj igri sa užarenim energetskim loptama. Case closed.


Pritom zemlja izgleda kao iz ALITAe. Nema sad toliko androida ali to je ta arhitektura, to je to kadriranje, prosto, to je to. 


COSMOBALL se upušta u razne tehničke izazove, za mogućnosti svoje ekipe rekao bih dosta hrabro, ali ne primenjuje onaj osnovni a to je animirana glavna junakinja - premda ima humanoidnih animiranih likova koji nisu ljudi.


U svemu ostalom proba da parira ALITAi i taj naum je toliko sulud da je sad samo pitanje da li vam je čaša polupuna ili poluprazna. Meni je lično bila polupuna jer mi se čini da je neki nivo TRONa možda i dostigao i da je takve estetiku možda i mogao da proba da juri. Ali do ALITAe nije dobacio.


Međutim, ono gde je osnovni problem jeste vođenje priče. Mislim da je COSMOBALL nažalost preopterećen svojom tehničkom izvedbom i da je potpuno izgubio priču iz vida. On je vodi od tačke A do tačke B ali bez ubeđenja, bez ritma i što je najgore bez dobrih ideja. Kada se film svede na tehničku briljanciju, bilo bi važno da bude dobar, a ovaj nažalost to nije.


A priča ga ne drži. Da ga je priča držala, onda bi uspeo da sve ono gde se pružio dalje od gubera nekako opravda ali ovi momci su to zaboravili.


COSMOBALL je pripovedački zaista veći trainwreck nego tehnički, a tamo se očekivali da će biti raspad u najavi. Šteta jer ovaj film i ovakav jeste nekakav showcase, samo je pitanje za šta i za koga iz ove ekipe. 


* * / * * * *


Tuesday, November 10, 2020

MISS MEADOWS

MISS MEADOWS je film Karen Leigh Hopkins sa Katie Holmes u glavnoj ulozi i poziciji jednog od producenata. Ovo je baš žestok indie u svakom smislu, i budžeta ali i estetike, onako quirky na sve očekivane načine i prilično mehaničan i klišetiziran iako jako želi da bude ekscentričan.


Film kreće sa učiteljicom obučenom kao da je upravo izašla iz nemaštovite mjuzikl idile pedesetih koja ide ulicom. Neprijatni redneck joj dobacuje iz kamioneta i poziva je pištoljem da mu se pridruži a ona ga upucava iz damskog pištolja i nastavlja dalje STEPUJUĆI.


Ko hoće ovo da gleda, dobiće manje-više ono čemu se nadao, ali urađeno na jedan skroman način i u pogledu mašte i u pogledu egzekucije.


Katie Holmes je solidna u glavnoj ulozi koja je centralna za film i konačno koja je naslovna. Ali sama uloga je toliko uronjena u ekscentričnost da je to jedna od onih uloga u kojima glumac ima više prostora za egzibiciju nego za neki kvalitet. James Badge Dale igra mladog šerifa koji se u nju zaljubljuje i on je pouzdan u toj ulozi. 


* 1/2 / * * * *


EL CHICANO

EL CHICANO Bena Hernandeza Braya je pokušaj franchise startera za Joe Carnahana i njegovog dugogodišnjeg stunt coordinatora ali nažalost po svakom parametru ovaj film propada.


Raul Castillo nam je dobro poznat iz raznih serija, mahom kao epizodista, i ovde se snalazi jako dobro u glavnoj ulozi ali nažalost priča koja ga okružuje a koju potpisuju Carnahan i Bray je baš bezveze.


Castillo igra policajca koji je odrastao u surovom latino hooda u kom je pre nekoliko decenija operisao maskirani vigilante. Sad je porastao i on je sada policajac ali ga prati senka ubijenog brata narko dilera a okolnosti ga navodae da sada on mora postati taj vigilante - EL CHICANO.


Ranije sam pomenuo kako je Ayer uleteo na teritoriju za koju je delovalo da je Carnahanova posle narcA, ali Ayeru je kada je stigao na vrh ponestalo goriva i zanimljivo je da su u roku od godinu dana i on i Carnahan snimili filmove namenjene latino publici.


Ayerov TAX COLLECTOR je neuporedivo bolji, svakako da to nije realan odnos talenata između njega i Carnahana, ali da, on je snimio bolji film koji i dalje nažalost nije dovoljno dobar.


EL CHICANO međutim prvo loše izgleda, težak je za gledanje u tome kako je u dramskim scenama nevešt a u akcionim svedenom, zanimljivosti je naprosto nedovoljno, sve što je kliše je neubedljivo a ono što je novo nije dobro.


Prišao sam ovom filmu sa dozom radoznalosti, u pokušaju da shvatim da li Ayer i Carnahan pokušavaju da sa Latinx ekipom naprave Blaxploitation našeg doba, ali na kraju ovo ipak ne vredi. 


* 1/2 / * * * *


Friday, November 6, 2020

INTO THE ASHES

 INTO THE ASHES Aarona Harveya je film osvete urađen po mustri sličnih naslova iz sedamdesetih. Dešava se u Heartlandu i govori o mladom radniku sa stovarišta nameštaja koji vodi miran život u jednoj neupadljivoj varošici sve dok iz zatvora ne izađu ljudi iz njegovog bivšeg života, s akojima je vodio bandu i sa čijim se parama skućio. Oni dolaze, ubijaju mu ženu i ranjavaju njega, misleći da su ga ubili. Ali nisu. I on kreće u osvetu, sa prijateljem, i ocem pokojne žene inače šerifom koji im je za petama.

Luke Grimes igra glavog junaka, James Badge Dale je najbolji prijatelj, Frank Grillo je negativac a Robert Walker sa svojom šerifovskom pojavom iz serije LONGMIRE i igra ucveljenog oca šerifa.

Aaron Harvey snima film koji je atmosferičan, slow burner, sa zanimljivim scenama obračuna, dobrom glumom, sjajnim ambijentima i atmosferom i pričom koja je obrni-okreni rutinska.

Sada naravno celom tom problemu možemo prići filozofski, odnosno da lsi 70s revenge flickovi računali na filmofilsku erudiciju publike i koliko ih ona hendikepira kada nadilazi ideje autora. Pa, izvornici sigurno nisu ali za INTO THE ASHES iako nije nimalo meta, ne možemo reći da baš ne računa, pa u tom smislu Harvey jeste mogao biti nešto kreativniji, ako ne na nivou celine a onda barem na nivou pojedinih scena. Najneuralgičnija je scena prvog susreta junaka sa banditima koja je veoma generic a trebalo bi da bude dramski centerpiece filma.

Međutim, ono što je najslabije u filmu je pristojno a ono što je dobro je slidno i osmišljeno, i zato je ovo film koji u principu donosi više uživanja onima koji slabije poznaju dati žanr.

Iako IMDB ne donosi taj podatak, na špici filma potpisan je Joe Carnahan kao izvršni producent zajedno sa Frankom Grillom sa kojim je već godinama u poslovnoj i kreativnoj saradnji. Njihova kuća radi stvari koje su negde na ničijoj zemlji između Cinestatea i mejnstrima i isporučuje solidan old school i pomalo offbeat žanrovski sadržaj.

* * * / * * * *

Wednesday, November 4, 2020

A BABYSITTER’S GUIDE TO MONSTER HUNTING

A BABYSITTER’S GUIDE TO MONSTER HUNTING Rachel Talalay je ekranizacija romana Joe Bellarinija, koju je on sam i napisao. Rachel Talalay je u prvoj polovini devedesetih bila up and coming žanrovska rediteljka i karakterisali su je vrhunski stilizovani i estetizovani filmovi. Nažalost, nijedan od njih nije napravio neki značajan uspeh a TANK GIRL, ekranizacija poznatog undergorund stripa bio je čak i veliki flop tako da je ona na kraju završila radeći ozbiljne televizijske serije u kojima su bili potrebni rediteljski zahvati tog tipa.


A BABYSITTER’S GUIDE TO MONSTER HUNTING je njen povratnički film i reč je o dečjem filmu u koji ona ubacuje dosta svog goth i horor senzibiliteta. U osnovi ovaj film preuzima zaplet koji smo već viđali u filmovima kao što su LABYRINTH, ADVENTURES IN BABYSITTING i MONSTERS INC, dakle ne nudi mnogo toga novog.


Priča prati devojčicu koju su “čudovišta ispod kreveta” progonila kad je bila mala i ostala je traumatizovana tim iskustvom. Kada čudovišta otmu dete za koje je zadužena tokom Noći veštica, ona saznaje da postoji tajno društvo bejbisiterki koje se odavno bore protiv čudovišta.


Film je duhovit, simpatičan, namenjen je deci i ne treba ga gledati izvan tog okvira, naročito u pogledu konstrukcije suspense scena i sličnih stvari. Rachel Talalay donosi lakoću izlaganja priče, sugestivno odabranu glumačku podelu, sačinjenu od mladih i talentovanih glumaca koji se odlično snalaze sa pulpy materijalom, i uprkos tome što u pojedinim scenama zapada malo u “plošnost” svojstvenu televiziji, zapravo je ovo u pogledu svega prava mera za ciljnu grupu.


Rachel Talalay preko četvrt veka nije snimila film ali ali je ovde vrlo brzo našla svoj mojo. I ti maloekranski detalji ni ne smetaju jer ovo je ipak film pravljen za streaming, odnosno za Netflix. U tom smislu, ne obazirite se previše na kritike, ovo je dosta solidan produkt koji me je u skladu sa svojim kapacitetima dobro zabavio i što je još važnije ostavio mi je lep utisak u pogledu zanatske izvedbe i maštovitosti.


Rachel Talalay se naime jako dobro služi stripovskom stilizacijom i film sjajno izgleda u tom pogledu iako evidentno nije pravljen sa velikim budžetom. Štaviše, ima baš nekih starij, gotovo old school stripovsko videospotovskih intervencija koje su mi izuzetno prijale. 


* * * / * * * *


Tuesday, November 3, 2020

THE GREY

THE GREY Joe Carnahana je film koji sam gledao onomad, pre desetak godina kada je izašao ali ne znam kako, nije se našao na Corneru.


Elem, reprizirao sam ga i da, to je bio film koji nas je podsetio na ona velika očekivanja koja smo imali od Carnahana posle filma NARC. Nažalost, on na ta očekivanja nije adekvatno odgovorio i danas je postao ipak jedan relativno nevažan, ili da kažem manje važan reditelj koji oscilira između filma i televizije.


THE GREY je producirao Tony Scott, reditelj koji ga je prepoznao od starta i još od kratkog filma TICKER snimljenog za BMW, pružio mu veliku priliku. I u ovom filmu negde vidimo šta je sve Carnahan u stanju da napravi, no THE GREY je nekako došao prekasno, iako je dobro prošao u bisokopima.


Za razliku od simpatičnog ali prenatrpanog i nekonzistentnog SMOKIN’ ACES u kom je Carnahan po drugi put “debitovao”, ovde imamo posla sa jednim zrelim filmom. Da je snimio ovo umesto onog užasnog A-TEAMa, ko zna gde bi bio danas.


S druge strane, da nije snimio A-TEAM ne bi mogao da privuče Liama Neesona za glavu ulogu u ovom filmu i prodruži ga ansamblu u kom su još Dermot Mulroney, Grank Grillo, Dallas Roberts i James Badge Dale, odlična ekipa za mačo avanturistički triler.


Premisa je jednostavna. Grupa radnika sa naftnog postojenja na Aljasci ide avionom na odmor, avion pada i oni se nađu u snežnoj pustoši, kao plen vukova koji kreću da ih ubijaju i klopaju jednog po jednog.


Vukovi su nezgodni za snimanje, a glupo je praviti CGI i Carnahan njihove napade snima u kratkim i veoma krupnim munjevitim kadrovima, sa dosta brzih rezova, pokreta kamere, sa jasnom idejom da se “zamulja” situacija. Suspense gradi na dugim pazuama i mirnim deonicama koje prekidaju munjeviti napadi i to funkcioniše.


Vukovi u ovom filmu nikada ne postaju klasična horor pretnja, ali ovo i nije nekakav creature feature ili horor film. Mirne scene se najbolje kada su ambijentalne, u širokim planovima, sa veoma evokativnom i vibrantnom fotografijom Masanobu Takayanagija.


Carnahanov scenario je vešto postavjen, i uprkos tome što u pojedinim deonicama ta “veština” postavljanja stvari pomalo ukazuje svoje šavove, i počinje da deluje kao konstrukcija koja se vidi, sve to nekako uspeva da postavi u funkciju priču i da ponudi par lekcija o tome kako se junakova trauma može ovaplotiti i iskoristiti kao naratvina tehnika.


U tom smislu, THE GREY ima deonice koje su možda digresivne, ali one imaju smisla. Za moj ukus su neki dijaloški segmenti predugi i suviše naglašeni, ali to jeste zapravo zalog ovakve priče, civilizacijska nulta tačka koja ogoljava junake. 


THE GREY je daleko od savršenog filma ali jeste podsećanje na to šta smo očekivali od Carnahana a na kraju ipak nismo dobili, a to je samouveren hawksovski narator koji vlada tehnikom kao Tony Scott. Verujem da je i Tony u njemu video svog nastavljača. Nažalost, nije ga dobio. Ali i dalje, pratimo Carnahana i nadamo se ovakvim naslovima koji su ono što od njega očekivali.


* * * / * * * *


Monday, November 2, 2020

W LESIE DZIS NIE ZASNIE NIKT

W LESIE DZIS NIE ZASNIE NIKT Bartosza M. Kowalskog je poljski backwoods slasjer koji je dobio internacionalni plasman na bazi Netflixovog preuzimanja. Za razliku od mnogih neameričkih filmova koji su uspeli da se na taj način afirmišu, na pamet mi pada španski film koji je početkom pandemije napravio senzaciju na Netflixu - PLATFORM, ovaj poljski film je slab.


Generalno je solidno realizovan ali nažalost horor invencija u njemu na niskom nivou, priča prati grupu mladih koji su otišli na odvikavanje od socijalnih mreža i naišli na nekie groteskne inbrede koji su spori, izobličeni, ogromni i besmisleni. Ripper sekvence su kretenske, bez trunke napetosti, strave, pa čak ni užasa jer je gore prilično banalan i gotovo komičan.


Pa ipak, iako film govori o omladini a tu ima vedrine, sasvim sigurno nije komedija u klasičnim smislu i nije imao nameru da parodira backwoods slasher. Stoga, reč je o filmu kom su svi horor elementi bajati i loše realizovani a ostalog ikako ima i previše nije naročito dobro da žanrovsko klatno prebaci na neku drugu stranu.


Ovaj film je pokazao određeni nivo tehnički nivo koji su Poljaci bez sumnje dosegli ali to je manje-više to. 


* 1/2 / * * * *


Sunday, November 1, 2020

MICKEY AND THE BEAR

Annabelle Attanasio je ćerka Paula Attanasia, svojevremeno jednog od najtraženijih holivudskih scenarista i saradnik Barry Levinsona u periodu njegovog najvećeg menjnstrim uspega. Njegova ćerka se za sada kreće u indie krugovima a MICKEY AND THE BEAR je tvrda socijalna drama o devojci koja živi sa ocem, traumatizovanim ratnim veteranom koji ima posttraumatski sindrom i politoksikomansku adikciju.


James Badge Dale igra oca i uspeva da proizvede neophodan efekat i uspeva da se pokaže i kao u suštini brižan otac, udovac i mio tip ali i kao čovek koji je praktično u delirijumu i odavno susreće đavola.


Tako sjajan glumac u glavnoj ulozi je naravno zalog tog najdelikatnijef segmenta, i on uspeva da razjasni tu dilemu u kojoj se glavna junakinja nalazi. Nju pak sjajno igra Camila Morrone i briljatno prikazuje jednu dobrodušnu ali samostalnu i nimalo naivnu devojku koja očigledno mnogo duže nego drugi mora da brine o sebi, i da pronalazi opravdanja zašto istrajava u jednoj tako teškoj situaciji.


Junakinja je zanmljivo postavljena, ima faze konstruktivnog ali i autodestruktivnog ponašanja, nekada je spemna da prevaziđe ono u šta je vuku životne okolnosti i provincija a nekada rado tone u to.


Fotografija Conora Murphyje ja veoma vibrantna, uspeva da na skromnom budžetu zarobi teskobu malog mesta, kao i da se u skučenim prostorima u kojima se odvija film neprekidno bude svež i zanimljiv.


Sve u svemu, ovo je onako pravi old school primer dobrog američkog nezavisnog filma, sa pričom iz Heartlanda i jako dobro sprovedenom tročinskom strukturom. Iskreno me je obradovalo kada sam ovaj film locirao u ponudi HBO kod nas.


* * * / * * * *