Friday, June 30, 2023

DISOBEDIENCE

Sebastian Lelio je posle osvajanja "oskara" za strani film snimio film DISOBEDIENCE po romanu Naomi Alderman sa Rachel Weisz i Rachel McAdams u glavnim ulogama.

Kao i UNA MUJER FANTASTICA i ovo je priča smeštena u queer milje, ali nije toliko radikalna. Postavka je veoma jednostavna. Imamo dve ženske zvezde u priči o "zabludeloj kćeri" koja se vraća u svoju ortodoksnu jevrejsku zajednicu u Britaniji i obnavlja nekadašnju lezbejsku vezu sa starom ljubavlju koja se u međuvremenu udala za mladog perspektivnog rabina.

Film je smešten u sadašnje vreme i u nekoliko segmenata priče donosi svežinu u ovo zapravo jednostavnu priču o zabranjenoj ljubavi i ličnim izborima koji nose mogućnost oslobođenja ali i rizike.

U tom smislu, kako sredina suštinski više nije i ne može da bude represivna, tako je i prikaz konzervativne verske zajednice interesantan jer je u suštini ambivalentan i bez tipične melodramske opredeljenosti i predznaka koji bi se očekivao.

Lelio je snimio u suštini jednostavan film, u svakom pogledu podignut angažovanjem velikih zvezda, što je povisilo i očekivanja. Međutim, on njima bez teškoće uspeva i da doraste.

* * * / * * * *

Thursday, June 29, 2023

KOMA

 KOMA Petra Jakonića je scenario sa kojim on već dosta dugo izlazi na konkurse Filmskog centra Srbije i ima zanimljivu premisu. Priča govori o nekadašnjem funkcioneru duboke države koji 1990. godine doživi saobraćajnu nesreću i budi se devet godina kasnije za vreme bombardovanja, te sreće porodicu koja je veoma zainteresovana za njegovo stanje i agente DBa koje zanima broj računa na kom se nalazi novac zajedničke države.

Zvuči kao premisa koja ne može da omane. Da, ali Petar Jakonić i Vida Basara ipak uspevaju u tome. Skript boluje od klasične bolesti srpskih scenarija, ima dobru premisu a ne ide nikuda, sa tom varijacijom što kod nas u klasičnoj formi te bolesti - scenariji počinju dobro. Ovde ni scenario ne počne dobro, ne može da proda svoju premisu, a i to što je napisano prepušteno je dobrim glumcima koji pružaju neke od najgorih uloga svoje karijere, pre svih Zoran Cvijanović i Slavko Štimac, odnosno glumcima koji nisu poznati, reklo bi se sa razlogom.

Replike se izgovaraju kao na školskom času jer su i na školskim priredbama recitatori selektirani a film je snimljen u relativno malom broju pozicija kamere, ali sa korišćenjem nekih esktremnih uglova snimanja ponekad, pokreta kamere - ponekad, i sve to izvedeno bez postizanja nekog osećaja atmosfere i bez apsolutno ikakvog ukusa za produkcioni dizajn.

Odavno nisam gledao film koji ovako nezanimljivo izgleda, od toga kako je izvedena scenografija, do toga kako su odeveni glumci.

U svemu tome dakle KOMA pre svega ne nudi išta što može da se vidi. Vizuelno nimalo a pripovedački vrlo slabo. Film krene nevešto od tačke A a onda malo zagubi tačku B i nekim daljim zakučastostima do nje nikada ni ne stigne.

Za premisu ovog tipa možemo reći da je brutalno neiskorišćena. Ona nije nova, ali je večna, i uprkos bajatosti mogla je rezultirati dobrim filmom. Ovde ipak nije.

Petar Jakonić je prevashodno montažer i veliki poznavalac filma. On je, međutim, i reditelj. Potpisao je veoma značajnu mini seriju Televizije Novi Sad ČOVEK U SREBRNOJ JAKNI koja ima kultni status i u svoje vreme je bila zaista upečatljiva.

I danas ta mini-serija ima sve ono čega u ovom filmu nema. Ili je to Jakonić zaboravio kako se radi, ili je hteo da proba nešto drugo, ili je Apolonova produkcija sve suprotno od onoga što je karakterisala Televizija Novi Sad u svoje vreme.

U svakom slučaju, reklo bi se da je ovo od sva tri pomalo.

Skoro četrdeset godina posle ČOVEKA U SREBRNOJ JAKNI dobijamo Jakonićevu drugu režiju. Da smo pali u komu kao fanovi tog njegovog ranog rada, iskreno bismo se više šokirali nego junak ovog filma kad vidi šta se desilo sa SFRJ, naročito jer je 1990. ako je deo duboke države mogao da nasluti šta će se desiti a mi nismo šta će biti s Jakonićevim rukopisom.

THE FANATIC

Ciklus nu metal reditelja zaključujemo trećim filmom Freda Dursta THE FANATIC koji po mnogo čemu podseća na najslabiji film Tony Scotta THE FAN, pa i po naslovu.

Ovaj film je u vreme izlaska odbačen kao rutinski geezer teaser sa John Travoltom u glavnoj ulozi ali on to nije. Naime, THE FANATIC je po svojoj konstituciji zapravo indie film sa žanrovskim primesama, u kome John Travolta ne da ne pravi geezer teaser već igra punokrvnu i ambicioznu Award-bait glavnu ulogu.

Travolta igra blago mentalno poremećenog (mada ne mogu sad tačno naći definiciju koji je granični poremećaj u pitanju) fana jedne akcione zvezde koji posle glumčeve nestrpljive reakcije na jednom potpisivanju kreće da ga još progoni i to sve odlazi u smeru zločina.

Travolta u takvoj ulozi je po definiciji rizična zamisao, međutim, iako nije sjajan, nije ni loš i donosi čak neku začuđujuću dozu topline koja je meni u mnogim njegovim ulogama nedostajala. Istovremeno, u pojedinim fazama prenaglašava tikove i nezgrapnosti svog junaka ali se nikada ne pretvori u Nica Cagea.

Ne znam koliko je Travolta daleko pucao sa ovom ulogom. Teško mi je da poverujem da se nadao baš oskaru jer se to ne može očekivati za film Freda Dursta, ali odigrao je pristojno i ovo je nesporno jedan čestit posao.

Devon Sawa, nekada perspektivna teen zvezda, danas već onako taman koliko treba ocvali neverwas je takođe zapanjujuće dobar kao akcioni glumac iz raznih B-naslova kojim je Travolta opsednut. I za njega mogu reći da je u ovom filmu video mogućnost za neku vrstu indie reinvencije i nekog novog početka.

Sa ova dva motivisana glumca, Durst ima scenario koji je pravolinijski i ima jednu vrlinu koja je možda mana ovog filma. Naime, THE FANATIC je efikasno, jasno režiran film, sa elipsama koje drže tonus radnje i svim onim što čini jedan konvencionalan dobro izveden triler.

Moguće je da su Travolti i Sawi zafalili neki arty zahvati da bi publika shvatila da je ovo nešto ambicioznije nego što se čini.

THE FANATIC je film koji je sličan PAPARAZZIju sa Cole Hauserom, samo što je taj film bio prepun značenja i zbog Colea i zbog Mela. Ovde imamo Travoltu i Sawu koji su u pogledu imidža relativno toksični, slično je i sa Durstom, tako da i kad su snimili pristojan film, bačen je na DTV hrpu bez mnogo promišljanja.

THE FANATIC je pristojan film, ništa to nije posebno ali garden variety DTV svakako nije. Iako im nije uspelo, ovde su se svi maksimalno trudili i dogurali donekle. Nedovoljno ali čini mi se i nepravedno neprepoznato.

* * / * * * *

SHEROES

SHEROES Jordana Gertnera je nova vrsta DTV filma oslonjena na jednu staru formu DTV filma a suština je sledeća - ranije se smatralo da je DTV forma gde se prodaje ime a ne kvalitet, dočim je ovo sada prodaja imena i ničega drugog.

E sad koja se imena ovde prodaju je vrlo diskutabilo ali hajde da kažemo da meni nešto znače Sasha Luss, iz Bessonovog promašaja - ali korektnog filma ANNA - i budući Hellboy iz ekranizacije koju sad snima Brian Taylor. Međutim, nekom drugom mogu značiti neka druga imena.

Gertner je ozbiljna faca u produkciji ozbiljnih indie filmova, naslova kao što su SPRING BREAKERS ili VIRGIN SUICIDES, dakle on nije tip koji je stasao uz skute Avija Lernera, a ovde po prvi put i piše i režira. I SHEROES je do te mere jedno veliko ništa da mi deluje kao da je Gertner - koji bi morao znati bolje - baš tako i pisao, kao jedno ništa da bi ga što jednostavnije i jeftinije snimio i pustio na streaming.

Tehničku egzekuciju obavio je Kaos, Tajlanđanin kog pamtimo kao potpisnika jednog od najgorih filmova koje je Warner ikada pustio ECKS VS SEVER. Kaos se vratio kući i uspostavio neki pipeline ovakvih produkcija, i to je sve jako bedno u izgledu i produkcionom dometu.

Ono što je bizarno je što sve loše u ovom filmu deluje kao produkt namernog nemara jer je jako teško snimiti film u kom autor ne pokaže ama baš nijedno interesovanje ili veštinu.

Tuesday, June 27, 2023

SOUTHPAW

Bokserski film je retka forma koja dobro podnosi klišee, čak vapi za njima, i SOUTHPAW Antoine Fuque je retko ostvarenje ovog reditelja posle prvih nekoliko, a naročito posle TRAINING DAYa koji nije samo prazna ljuštura žanrovskog filma već zapravo solidno izveden klasicistički bokserski film izveden sa punim ubeđenjem.

Ovde imamo budžet od 30 miliona dolara koji deluje veće jer u filmu igraju skoro pa isključivo zvezde, scenario Kurta Suttera kog znamo po seriji SONS OF ANARCHY u kojoj je sjajno integrisao mačizam u čistom obliku, ritualizovanu sredinu i jak melodramski eksces ali je isto tako brzo potonuo u jednoličnost. U formi filma, međutim, Sutter plasira par iznenađujućih zahvata, ne nužno superiornih, ali sve ono što nije iznenađenje ponuđeno je kao materijal pun ubeđenja, a ekipa koju čine Jake Gyllenhaal, Rachel McAdams, Forest Whitaker i Naomie Harris to bez mnogo muke pretvara iz klišea u arhetip.

Rachel McAdams igra u prvih pola sata filma. Ona igra odanu suprugu glavnog junaka koja nastrada u slučajnom opaljenju prilikom čarke obezbeđenja dvojice boksera. Međutim, ona je savršeno ispunila svoj zadatak ne samo jer njena smrt čini traumatsko jezgro dalje priče već i zato što nestanak njenog lika izmiče tlo pod nogama junaka, a ona je sve to što treba ubedljivo izgradila.

Jake Gyllenhaal je uradio sve ono što bi se očekivalo od jednog De Niro-manira iz RAGING BULLa, prisustvujemo i fizičkoj i psihološkoj transformaciji, igra mladog čoveka a već i fizičkog i mentalnog invalida koji mora da postane odrastao čovek te da preuzme ulogu jedinog roditelja. I naravno, njegova uloga je dovoljno snažna da objedini sve što se dešava u filmu, čak i kada je ono što junaci prihvate da urade manje logično, i više melodramski usmereno.

Forest Whitaker igra trenera-gurua koji izvodi Gyllenhaala na pravi put, mudro igrajući u onom prostoru gde je siguran i u kom ga poznajemo jer je u ovoj priči Jake zadužen da se transformiše.

Mauro Fiore u Fuqua filmu daje dobrodošao grungy look, a u scenama boksa uvode rešenja u kojima se manje insistira na slow motionu a više na brzini koju nosi boks. I to je relativno sitna formalna inovacija. Međutim, boks u dramaturškom pogledu ima istu funkciju kao i uvek.

Fuqua je tehnički osposbljen reditelj i prijalo mu je što se ovde odmakao od zahteva visokog mejnstrima, i pomalo imitirajući indie film u nekim detaljima snimio je zapravo interesantan i svež mejnstrim.

* * * / * * * *

Monday, June 26, 2023

MAN TROUBLE

MAN TROUBLE je bio pretposlednja saradnja Boba Rafelsona sa Jackom Nicholsonom i ovog puta okružio ga je mlađim glumicama kao što su Ellen Barkin i Beverly D'Angelo. Međutim, ova krimi komedija spada u red najslabijih filmova koje je Nicholson u bogatoj karijeri snimio a nema razloga da ne kažemo da ovo možda čak i najgori njegov film uključujući rana dela snimljena uz pomoć štapa i kanapa.

Film izgleda grozno, nema nikakav ritam, likovi histerično lutaju u kadru u priči, dijalogu i radnji operisanih od humora i intrige i sve je naprosto užasno.

Na svu sreću, Nicholson i Rafelson će svoju saradnju privesti kraju rutinskim ali ipak dobrim poznim učesnikom 90s neo noir ciklusa BLOOD AND WINE i časno se oprostiti kao tim, iako Rafelson nije dorastao onom potencijalu koji je onoliko obećavao na počecima i ostavio dubok uticaj širom sveta, a naročito recimo u SFRJ. 

Sunday, June 25, 2023

YEAR OF THE DRAGON

YEAR OF THE DRAGON Michaela Cimina je ekranizacija romana poznatog pisca policijskog romana Roberta Daleya koju su adaptirali Oliver Stone i sam reditelj.

Ciminov krimić o policajcu vijetnamskom veteranu koji dolazi u njujoršku Kinesku četvrt i kreće da je očisti od organizovanog kriminala izveden je pompezno. Film je snimao Alex Thomson, čuveni britanski direktor fotografije i Njujork je sjajno rekonstruisan u studiju Dina De Laurentiisa što je naravno omogućilo da se snimaju razne stvari koje bi na ulicama teško bile izvedene, poput oružanih obračuna i sl.

U toj Ciminovoj pompeznosti, YEAR OF THE DRAGON odlazi u pravcu kiča jer se čini da je priča ipak dosta klasična postavka o policajcu koji se bori protiv mafije, naročito jednog mladog bosa u usponu. Cimino svemu daje dimenzije jedne kriminalne sage, ali zapravo reč je o drugačijoj zveri, priči o pojedincu u borbi sa korumpiranim sistemom, u jednom visokoestetizovanom žanrovskom ključu.

Otud, Cimino povremeno stvara utisak da u ovom filmu treba tražiti "nešto više" od onoga što zapravo dobijamo, ali opet s druge strane, ta blaga mutacija forme u odnosu na sadržaj je interesantna iako ne možemo reći da suštinski doprinosi dometu filma.

Ciminova inscenacija je energična kao u najboljim danima iako je ovo već doba posle HEAVEN'S GATE kada je on u neumitnom padu posle neverovatnog uspona sa DEER HUNTERom. I o tome svedoči i sam projekat. Dobio je da radi policijski film a on je snimio fresku što taj žanr tek delimično trpi.

Međutim, Stoneova i Ciminova adaptacija romana iako je sam film mogao biti reduciran u trajanja, zapravo je jasna i mišićava. Mickey Rourke u glavnoj ulozi je dovoljno dobar glumac da može da održi tonus nečeg što je "veće" od onoga što su mu realne dimenzije, i u filmu YEAR OF THE DRAGON se može uživati. Tih godina je Stone uradio par policijskih skriptova po romanima, i ovo je svakako uspelije od adaptacije Blocka u 8 MILLION WAYS TO DIE, a ovu vrstu krimića dignutog na nivo freske sa nešto drugačijim predznakom, izvešće sam Stone decenijama kasnije u filmu SAVAGES po romanu Dona Winslowa.

YEAR OF THE DRAGON je dobar film, i poslednja prilika kada je Cimino bio u blizini nekog značajnog dometa, iako u svoje vreme nije imao odjek ni približan onome što je autorova reputacija. Danas, ovaj film pored samog utiska koji ostavlja po sebi, ipak nosi u sebi zametak te ambicije koja će na kraju ovog autora skupo koštati.

Međutim, fenomen "prenaduvanog" policijskog filma velikog autora nije nov, setimo se da je kasnije i Scorsese snimio DEPARTED a da je Lumet po pomenutom Daleyu snimio TROČASOVNU ekranizaciju PRINCE OF THE CITY. Dakle, ideja freske jeste jedan od pristupa kako velika imena prevazilaze okvire žanra u kom caruju stominutne priče o policajcima i lopovima.

* * * / * * * *

8 MILLION WAYS TO DIE

 8 MILLION WAYS TO DIE je poslednji film Hala Ashbyja, po mnogo čemu zbilja nedostojan velikog autora. Ovu adaptaciju Lawrencea Blocka potpisali su Oliver Stone i žanrovski specijalista R. Lance Hill pod pseudonimom, a literatura pominje i intervencije Ashbyjevog kanonskog saradnika Roberta Townea.

Ipak, ovaj film sam gledao jako davno i skroz sam ga zaboravio tako da sad kad sam ga reprizirao imao sam osećaj da ga gledam po prvi put. Iskreno, bio sam sada iznenađen da sam nešto ovako loše uspeo da zaboravim jer je film praktično nezaboravno slab.

Ali, onda sam shvatio da je film zapravo pre svega loš u kontekstu uključenih ljudi, ne samo da ga je režirao Ashby i pisao Stone nego je slikao Burum, a to sve maltene ne vidimo.

Scenario je načelno krimić o policajcu pijancu koji upoznaje prostitutku za koju se veže i onda uđe u sukob sa njenim drugim muškarcem, narko dilerom. Policajca igra Jeff Bridges, dilera Andy Garcia, ali nažalost ni takvi profesionalci ne uspevaju da likovima daju neku celovitost i smisao i da povežu ovu papazjaniju u neku celinu.

Film je sa 110 minuta trajanja predug, sačinjen je od mase predugih i jalovih scena u kojima deluje kao da su glumci pokušavali da pronađu nešto zanimljivo a nisu uspeli a onda to niko nije izbacio u montaži.

Ashby je radio ovaj film pred kraj života, svakako nije bio u snazi da napravi nešto bolje, pa se i to mora uzeti u obzir, i prerano je otišao u 59 godina. Nažalost, ovaj film na surov način ispraća velikog reditelja, stvarajući utisak kao da on više nije ni mogao ništa da pruži.


Friday, June 23, 2023

QAZAQ: HISTORY OF THE GOLDEN MAN

Igor Lopatonok je ukrajinsko-ruski štićenik Olivera Stonea sa kojim je posle dva propagandna rada o dešavanjima u Ukrajini, snimio i hagiografski dokumentarni film i seriju o Nursultanu Nazarbajevu.

Ovde je Stone samo jedan od producenata i protagonista kao Nazarbajevljev sagovornik.

Međutim, kao i uvek kad je Stone umešan, stvari nisu tako jednostavne. QAZAQ: HISTORY OF THE GOLDEN MAN je intervju sa Nazarbajevim, bogato ispraćen arhivom. Nazarbajev je svestan moći filma. Svojevremeno je angažovao starog Bodrova i pokojnog Passera da snime film NOMAD sa Kunom Beckerom o mitsko-istorijskim korenima Kazahstana, potom je snažno reagovao kada je izašao BORAT i osvetlio ovu zemlju na potpuno drugi način. Otud ne čudi da je bio raspoložen da ga Stone ubroji među svoje sagovornike kao što su Castro, Chavez i konačno Putin.

Nazarbajev u ovom filmu iznosi svoju biografiju, svoje viđenje kazahtanske prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, i uprkos tome što ovo nije film koji je "expose" situacije u Kazahstanu, teško je reći da "pametnom čoveku nije dosta" kada vidi čak i ovo što je Nazarbajevu reprezentativno.

Prosto on je radnik iz železare koji se učlanio u Partiju, zatekao na mestu kazahstanskog komunističkog rukovodioca kada se SSSR raspadao i prosto je preuzeo vlast. Potom slede izborima na kojima ima po 98 ili 95 posto glasova, izlazi na njih sam ili bez ozbiljnije opozicije, međutim on nema neku grćevitu potrebu za legitimacijom - on je prosto tu da vodi zemlju kao što je zadatak ostatka naroda da bude viđen, on je samouveren despot i tu nekih dilema nema. Ne mora film da ulazi do detalja u kršenja ljudskih prava i nepostojanje demokratije da bi se shvatilo da je to jedna dosta zaostala sredina i jedno slabo razvijeno društvo. "Presence of absence" radi ovde punom parom.

Međutim, isto tako, Nazarbajev već 30 godina uspeva da brodi između Rusije koja mu se sused i SAD koji ima interese u regionu, Kine koja mu se sused, i Islama koji je vera velike većine stanovnika. U tom pogledu, Nazarbajev je jedan vrlo funkcionalan despot i otprilike je bio na vlasti koliko i Tito. Stoga, ovde je sad samo pitanje ukusa da li ćemo ga gledati kao kultnu figuru ili kao pukog nemilosrdnog diktatora.

Stone se dobro zabavlja sa Nazarbajevim koji je prelakiran tamo gde ovi mladi naslednici misle da su namazani. Sve vreme govori na ruskom, mada evidentno zna engleski i priča sa puno šarma i šlifa. Vešto ubacuje slikovite anegdote u svoj narativ od kojih je najupečatljivija ona sa Arafatom i nuklearnim arsenalom.

U određenom smislu možemo postaviti pitanje da li je Stone od kultnih istorijskih figura kao što su Castro, Chavez ili Putin degradirao dotle da pravi čapras divan jednom Nazarbajevu. Ipak, kada pogledamo ovaj film rekao bih da Stone jeste istinski zaintrigiran Nazarbajevim jer on u stvari jeste bitan igrač, ali iz senke, što je verovatno i tajna njegovog uspeha i relativno spokojne vladavine sa retkim pobunama od kojih ga je poslednja i definitivno udaljila od vlasti. Stoga, nije Nazarbajev nimalo naivan lik, i dragocena je prilika da ga na ovaj način upoznamo.

QAZAQ je imao premijeru na filmskom festivalu u Rimu, iako ga prevashodno vidim kao televizijski materijal, sa tim kuriozitetom da bi verovatno češto mogao da se emituje i na kazahstanskoj televiziji.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, June 22, 2023

LOVE & OTHER DRUGS

LOVE & OTHER DRUGS Edwarda Zwicka je ekranizacija knjige Jamieja Reidyja koju nisam čitao ali sam film je jedan zanimljiv žanrovski spoj društveno kritičke komedije, romantične komedije i ljubavne melodrame.

Taj spoj ne funkcioniše baš uvek savršeno jer su u ovom filmu i smešne scene dosta snažne, ima i verbalnog i fizičkog humora, isto važi i za melodramske i za neke mračnije, tragičnije tonove, sve je dato  punom snagom, i ne može se reći da je salata od različitih scena, i stvari su u priličnoj meri integrisane. Mogao bih reći da je ta elegična dimenzija u formi rom coma svakako uzornije integrisana u Curtisovom ABOUT TIME, međutim ovde postoji element žanrovskog komentara.

Naime, LOVE & OTHER DRUGS je u osnovi romantična komedija, sticajem okolnosti smeštana u savršeno integrisanu društvenu kritiku, ali onda u njoj se razvija odnos koji ima elegičnu dimenziju.

Film govori o odnosu perspektivnog prodavca Pfizerovih lekova i mlade žene koja se nalazi u ranom stadijumu Parkinsonove bolesti i ne želi da ulazi u dublje odnose mimo seksa i povremenih druženja jer smatra da nikoga ne želi da optereti time da deli sudbinu sa njom.

Međutim, među njima se rađa ljubav i to dobija dramatične posledice.

Jake Gyllenhaal i Anne Hathaway su izvanredni u glavnim ulogama i prevazilaze žanr time što su telesno vrlo oslobođeni kao da snimaju neki indie ili art house film, i shvataju ga kao nešto više od rom coma pa on u velikoj meri baš zbog njih i jeste to što jeste.

LOVE & OTHER DRUGS je u raznim aspektima mogao biti skladniji, ali ovakav kakav je funkcioniše u onome što je najteže - donosi odličan odnos među likovima, humor i emocije. Svakako je forma, iako je Zwick veoma formalno angažovan u ovom filmu, mogla biti savršenija, ali rezultat je u osnovi postignut.

Ovo je film koji se izdvaja što mu je i bio cilj, a opet nesmetano stoji u kanonu studio romantične komedije.

* * * 1/2 / * * * *

THERE'S SOMETHING WRONG WITH THE CHILDREN

Očekivao sam dosta od ovog filma koji je za Blumhouse snimila Roxanne Benjamin. U THERE'S SOMETHING WRONG WITH THE CHILDREN igraju Alisha Wainwright i Zach Gilford, izuzetna podela, i to je dobar početni osnov.

Međutim, uprkos tome što su u centralnim ulogama dva odlična i harizmatična glumca i još dvoje jako dobrih partnera kada film ne funkcioniše ni u dugom melodramskom uvodu a naročito se sve raspadne kada krene ripper segment.

U izvesnom smislu, ovaj film se može posmatrati kao priča o strahu od roditeljstva, ali to stanje nije baš najbolje iskazano kroz ovo ponašanje dece koja postanu ubice pod uticajem parazita ali i nečeg onostranog.

Kada neka potencijalna idejnost iscuri onda ceo melodramski uvod ne vredi mnogo, a kada likovi nemaju neko naročito utemeljenje jedino tehnički briljantna strava može da spase stvar.

Ni to se nije desilo.

Osim par dobrih glumaca koji lutaju kroz film, ovde nema šta da se vidi.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, June 21, 2023

SANCTUARY

Pre nekoliko godina, Christopher Abbott je snimio film PIERCING koji je na nekim konceptualnim nivoima sličan filmu SANCTUARY. Međutim, taj film nije bio dobar naprosto i srećom nije ga obeshrabrio da se iznova okuša u toj formi duo-drame i jednoj priči zatvorene situacije.

SANCTUARY ovog puta preko puta Abbotta postavlja Margaret Qualley koja je čarobna, i njih dvoje su već sami po sebi adut filma. Ni u PIERCINGu, Abbott nije bio okružen anonimnim i slabim glumicama ali Margaret Qualley je ipak s jedne strana bolja, a s druge ipak ima mnogo bolji scenario.

Micah Bloomberg je napisao jednočinku iz koje je izrastao film, i ovo je jedna teatralistička u pojedinim situacijama čak i psiho drama koja u trenutku razlaza sumira jedan trajan odnos koji se sada prekida.

U ovom konkretnom slučaju to je odnos između mladok poslovnog čoveka i domine koja posle godina zajedničkog rada dobija otkaz jer on sada prelazi u poslovnu ravan gde bi takva sklonost bila rizična. Međutim, ona ne želi da ode tek tako a njeni motivi su raznovrsni, nejasni su gledaocima, junaku, a delimično i njoj.

Tu se SANCTUARY iako nikada ne iskoračuje iz okvira duo drame u nekoliko ambijenata pretvara u jedan psihološki, motivski ali i psiho dramski rollercoaster čiji integritet drže glumci, u kom se razlažu motivi koji se kreću od klasnih, preko emotivnih, traumatskih, i sve to sa dozom ironije, i konačno sa obiljem role playa što svemu daje dodatnu razigranost među karakterima.

Wigon se maksimalno trudi da od ove duo drame napravi film sa velikim F, i u principu uspeva jednim delom jer prosto ima fotogenične glumce i film je najbolji u kinestetičkom pogledu kada nam se pogled utopi u njima. Međutim, suština filmičnosti ipak nije u pronalaženju inventivnih načina kako nešto snimiti već u tome kako manipulisati vremenom, i tu Wigon zapravo nema nijedno rešenje. Stoga, istovremeno je jasan njegov pokušaj da intervencijom kroz pomeranje našeg pogleda i estetizaciju napravi film, ali ipak nedovoljno funkcioniše u vremenskom aspektu dela da ga odmakne od teatra.

To kadriranje kojim se pripovedač nameće kao neko ko kontroliše priču, ne smeta, ali ostaje pitanje da li je i neki drugi koncept mogao da se primeni i da li bi se nešto dobilo. U svakom slučaju puna filmičnost se dostiže onda kada se vizuelna intervencija spoji sa intervencijom i vremenskom domenu. A to se ovde nije desilo.

SANCTUARY je jedan od onih filmova u kojima se jasno prepoznaju faze i deonice priče. Teško mi je da zamislim gledaoca kome je svaka podjednako draga. Isto tako, iako scenario ima dozu prepoznavanja motiva kojima se bavi, ostaje ipak u domenu konvencionalnog.

Međutim, u izvedbi Christophera Abbotta i Margaret Qualley, gradi se celina i likovi svoju rasparčanost kroz njih, a naročito nju koja je radikalnija u tom pogledu na papiru, uspevaju da očuvaju.

Otud, SANCTUARY ipak stoji kao solidan primer kamerne duo drame iako bih u odnosu na njega svakako uvek radije birao MALCOLM AND MARIE.

* * * / * * * * 

Sunday, June 18, 2023

CHEVALIER

CHEVALIER Stephena Williamsa je nažalost dosta gorak promašaj.

Ova istinita priča o potomku francuskog koloniste i robinje sa Gvadalupe koji je u pred-revolucionarnom Parizu uspeo da postane virtuoz na violini, kompozitor, šampion u mačevanju i vitez-miljenik na dvoru Marie Antoninette, pretvorena je u uvredljivo mlaku, stilski neopredeljenu bridgertonovsku limunadu koja se divi rasnoj ekskluzivnosti junaka dok se kao lingua franca koristi engleski, i ne uspeva da bude ništa iako želi malo da čačne Luhrmanna, ali ne sme dovoljno.

Film je mlak, događaji se nižu, niskog su tonusa, nisu naročito zanimljivi, glumci su bledi (no pun intended) a ni nemaju šta naročito da igraju jer su svi likovi jednodimenzionalni, kao u nekoj operi komponovanoj za dvor tog vremena, ali nažalost, ovo nije opera.

Ovo je film koji želi da ima moderan senzibilitet a jezivo je staromodan, želi da bude pripovedački zanimljiv a neshvatljivo je arhaičan, pa i naivan, želio da bude "bioskop", ali ne uspeva da u lepom Pragu dosegne glamur versajskih ambijenata i Pariza, jer - šta možemo, Prag je lep ali nije Pariz, da se ne lažemo.

Sve je bezveze i sve je fejk, svedeno je na nivo supernaivnog školskog programa a ni na tom nivou nije dobro jer ne uspeva dovoljno da isprati zanimljivosti iz života svog protagoniste.

* * / * * * *

Saturday, June 17, 2023

EXTRACTION 2

Sam Hargrave je ponovo angažovan da režira a Joe Russo je sam radio skript. Ipak, rezultat je bitno slabiji od prvog filma.

U pogledu priče, pa i dizajna, EXTRACTIION je inferioran produkt.

Nije naravno ovo film koji se pratio zbog nekih impresivnih likova, sjajne priče i sl. Pravljen je da se gleda zbog Chrisa Hemswortha i zbog akcije, otud je ekipa iz MCU dovela Thora da glumi i svog glavnog kaskadera da režira.

Međutim, još u prvom filmu se osetilo da Hemsworth ipak želi da tu bude nešto više od puke akcije, da ima tu i nekog karaktera i neke "dubine" koja će se sticajem okolnosti ispoljiti kroz nasilje nad nekom sirotinjom.

Drugi deo je paradoksalan utoliko što pravi čitav niz grešaka. Prvo film se bazira oko dva krupna akciona set-piecea i to su delovi koji najviše zanimaju reditelja i to je skroz razumljivo. Međutim, nijedan od ta dva akciona set-piecea nije finalni i nije u klimaksu.

S druge strane, film ulazi u građenje rake-verzuma u kom se sada pojavljuju razni likovi iz života glavnog junaka plus se pojavljuju i neki mistifikovani negativci koji će tek kasnije zaigrati ulogu, i onda tu imamo dve loše i odbojne stvari - namerno i neskriveno građenje univerzuma koje samim tim nema payoff u samom filmu plus masu melodramskih i beskrajno naivnih i tupavih scena.

Hemsworth je već razgažen profesionalac i on sve ovo uredno radi, nema tu sad mnogo dilema i lutanja, posao se mora raditi i kad se pije i kad se ljubi i kad se puca, ali prosto ovo je film koji odlikuje franchise fatigue a da zapravo još i nije postao franchise u punom smislu, a postaće jer Netflix to sebi može da dozvoli.

Kada Rake ode u "penziju" koja izgleda isto kao ona Thorova kad se ugoji i živi u onoj nekoj kući - više se ni ne sećam u kom filmu - stvar postaje tragikomična, kao da su se upleli razni filmova koji se više ni ne mogu rasplesti.

Prvih 25 minuta nema akcije, pratimo da li će se Rake oporaviti od onoga što je delovalo kao pogibija u prvom filmu ali je sada samo jako teško ranjavanje. Postavlja se pitanje zašto se time bavimo 25 a ne 2,5 minuta kad smo ionako u trejleru videli da Hemsworth uredno baca ljude s voza, prilično krepak. Kad preživimo taj promašen uvod, kreće prva akciona scena, neprekinut kadar koji kreće noću i završava se danju, i traje 21 minut, i to je onako tehnička bravura ali za razliku od smislenih akrobacija tog tipa iz CHILDREN OF MEN i sličnih naslova ovde je to čista konstrukcija bez ičeg organskog u sebi i bez elegancije, izgleda kao neka situacija iz igre gde silom prilika kamera prati junaka jer je prosto to koncepcija pa nekad vidimo nešto lepo a nekad baš i ne, i to onda nije film već neka estetika igre, ali bez dramaturgije koja bi to ispratila.

Drugi krupan set-piece je bitka u Beču gde se negativci obučeni kao Čečeni u Bahmutu, bez ikakvog smisla i logike, i tu se očigledno ide na neku stripovsku estetiku gde jedan od pucača izgleda kao Russian iz Punishera i tako neke budalaštine se zbivaju.

Hargrave se naravno snalazi sa akcijom, i sve je to na nivou, ali sada zaista imamo problem prevelikog vremena utrošenog na likove i na univerzum a bez svrhe, što pritom dovodi do toga da i akcija slabije funkcioniše jer prave investicije u likove nema.

Gruzija izgleda kao iz nekog Avi Lernera u Bugarskoj, samo sa više para i više statista ali to je taj look.

Sve u svemu, EXTRACTION 2 pati od velikih grešaka, mnogo toga promašuje, ali u redu, ima tu nekog hardvera koji moramo poštovati i ima Hemsworth. Ipak, plašim se da ovo sve prerano kreće putem FAST AND THE FURIOUS.

* * / * * * *

Friday, June 16, 2023

DANGEROUS GROUND

Darrell James Roodt je ozbiljan bećar, afrikanerski reditelj-profesionalac koji ništa ne izbegava. Kretao se u rasponu od DTV materijala tipa DRACULA 3000 do filma nominovanog za oskara YESTERDAY.

Jedan od Roodtovih holivudskih pokušaja je DANGEROUS GROUND iz 1997. u kome Ice Cube odlazi na sahranu ocu, a onda se zadrži da pomogne u bratu koji se upleo sa nekim mutnim likovima.

Film krene kao neka etno-slika o sinu koji se vraća kući, ali ubrzo prelazi u betonirani Johanseburg a potom i u Sun City i to me je iskreno obradovalo.

Režija je jezivo trapava, scenario nije dovoljno dobar da joj pomogne, ali Ice Cube kao povratnik iz Amerike, Elizabeth Hurley kao striptizeta, bratovljeva devojka i Ving Rhames kao lokalni narko baron okrenut magiji su odlični i ovaj B-materijal uspevaju da dovedu do nivoa gledljivosti, nažalost ne i dalje od toga što dovoljno govori o tome iz kako dubokog minusa se kreće.

Suština je u tome da su Ice Cube, Elizabeth Hurley i Ving Rhames prosto filmični ljudi, magnetične pojave koje kad se pojave u kadru krene da se dešava film i pitanje je samo hoće li to reditelj iskoristiti za nešto dobro ili ne.

Roodt je to iskoristio da izvuče živu glavu. Nažalost. U samo malo sigurnijim rukama, to je mogao biti slick neonski noir u Africi sa odličnim lokacijama i dobrom akcijom.

* * / * * * *

Wednesday, June 14, 2023

THE LONGSHOTS

THE LONGSHOTS je prvi film Freda Dursta koji je stigao u američke bioskope iako je pre toga snimio svoj prvi film i prikazao ga na festivalu Tribeca.

THE LONGSHOTS je snimljen za Miramax i to je jedna rutinska studio sportska istinita priča sa malo humora i dosta topline. Krajnje bezlična, uprkos zanimljivoj podeli koju predvode Ice Cube i Keke Palmer.

Reč je o istinitoj priči o Jasmine Plummer, prvoj devojčici koja je igrala kao kvoterbek na omladinskom Pop Warner Super Bowlu, prethodno predvodeći svoju ekipu do finala. Nick Santora je pisao scenario za ovaj film i on će se kasnije u svojoj karijeri vratiti jednoj sličnoj istinitoj priči u filmu SAFETY.

Nažalost, Santora apsolutno ništa u ovoj priči ne uspeva da pronađe. U njoj postoji pola sata ekspozicije koja je jalova, onda krene junakinja da se bavi američkim fudbalom, i tu stvari postanu vizuelno dinamičnije ali opet bez drame. U priči se ne izdvoji nijedan njen saigrač, tu su samo ujak i trener kao preostali likovi i pomalo majka.

Zanimljivo bi bilo da je film radikalno sveden na odnos između ujaka nekadašnjeg igrača i njegove sestričine koju sticajem okolnosti zainteresuje za američki fudbal. Ali ovde nepostojanje ostalih likova deluje kao neka bizarna nerazrađenost, neka lenjost, a bez njih nema ni prepreka, ni drame. Čak i one drame koje se zbivaju unutar junaka se reše nekim mlakim razgovorom.

Otud, THE LONGSHOTS nije ni blizu onoga što bi mogla biti neka ozbiljna studija žene u najmuževnijem od svih sportova i to na rukovodećem mestu napada jedne dečačke ekipe. U svetu u kome je već i crnac kao kvoterbek tema za debatu, ovu ekipu je s te pozicije predvodila crna devojčica. U filmu međutim to sve nije problem. Kad dvaput dobro baci loptu, svi je odmah usvoje kao da je oduvek bila tu.

Ako imamo sve ovo u vidu, fantastično je kako su Ice Cube i Keke Palmer nečemu tako ispraznom ipak dali gledljivost svojom harizmom a Durst im nije odmogao jednom akademskom sterilnom realizacijom iz TV filma u kojoj nije ništa postigao ali nije ni oko čega ni pogrešio.

* * / * * * *

Tuesday, June 13, 2023

HEROJ ULICE

Pričalo se jedno vreme da će Apollon ipak na neodređeno odložiti premijeru filma HEROJ ULICE Romana Majetića jer je reč o ostvarenju koje ne može da isprati čak ni relativno skromne standarde ovog streaming servisa.

To je na neki način stvorilo famu oko tog "ozloglašenog" filma jer šta li je to Majetić snimio kada čak ni Apollon ne može da pusti u bioskope.

Majetića smatram značajnom ličnošću za razvoj regionalne televizije. On ne samo da je pravio najbolje sapunice u svoje vreme već je prvi prepoznao trend Peak TVa i pokušao da se u njega uključi snimivši tada zaista vrhunsku seriju UROTA. Ne znam kako je UROTA ostarila, ipak to je bilo davno, ali onomad ona je delovala zaista kao jedna od najozbiljnijih serija snimljenih na prostoru bivše SFRJ, solidan špijunski triler u kom su glumci iz sapunica pokazali neku novu dimenziju. Posle toga počeo je da radi navodno još ambiciozniju seriju koja nikada nije prikazana, pa u svoje vreme neprikazanu sapunicu u Srbiji i još jednu propalu u Hrvatskoj i onda je nestao.

Kad se Majetić ponovo vratio, bio je u lošoj formi i radio za Pink na slabim sapunicama CRVENI MESEC i JUGOSLOVENKA. Nažalost, on tu autorski nije bio ni blizu onog mahera, producentsko-scenarističkog mogula američkog kova. Tu je već zjapio ozbiljan jaz između savremene srpske televizije, pa čak i sapunica i njegovog dometa.

HEROJ ULICE dolazi kao potencijalno iskupljenje i pokazivanje tog edgy lica koje je hteo da istraži onomad kada je svojevoljno izašao iz sapunica želeći nešto više. Nažalost, dobili smo jednu salatu od scena, materijal koji samo činjenica da je montiran čini filmom i jedan od najgore snimljenih, glumljenih, napisanih i produciranih audiovizuelnih pokušaja koje sam gledao poslednjih godina.

Film je nemoguće prepričati jer ništa nije jasno. Podjednako je teško odrediti mu i žanr. Ipak, određeni napor dovodi do utiska da se recimo radi o nekom krimiću u širem smislu.

Nažalost, HEROJ ULICE je toliko užasan da se o njemu ni nema šta reći jer u mnogim segmentima ne dostiže ni elementarne standarde. Zaista je ideja da nikada ne izađe verovatno bila najčasniji ishod i za Apollon i za Majetića, da mu se sačuva još neka preostala trunka reputacije.

Međutim, Apollon nije imao milosti i film je pušten, mada ako pogledamo relativnu opskurnost u kojoj im tavore najbolji naslovi, teško da će ga iko videti i da će uticati na bilo šta.

65

Scott Beck i Bryan Woods pisali su A QUIET PLACE, jedan od najupečatljivijih cineplex-friendly horora prošle decenije. Logično, akcije su im skočile a oni su odlučili da se posvete režiji jer su to pokušavali bez značajnijeg uspeva i pre saradnje sa Krasinskim. Međutim, kada vidimo ono što su režirali, jasno je da je Krasinski izuzetno mnogo doprineo i kao reditelj i kao scenarista.

65 je bio prilično veliki promašaj u bioskopima. Međutim, da je snimljen za novac za koji je projektovan, ne bi bio takav promašaj. Očigledno se u nekom trenutku budžet oteo kontroli i otišao van onoga što su kapaciteti ovog filma na blagajnama. I to je nažalost evidentno i u hipotetičkom slučaju da su Beck i Woods autorski uspeli.

A nisu.

65 je film koji bi se mogao opisati kao PLANET OF THE JURASSICS. Praktično to je premisa PLANET OF THE APES, samo junak padne na planetu koja se nalazi u dobu dinosaurusa i praživotinja. I onda se on i jedna devojčica snalaze da nekako izvuku glavu i onda u tome na kraju uspeju.

Adam Driver je karakterni glumac koji se i ovde maksimalno trudi ali prosto nema nekog karaktera ili interakcije u kojoj ima šta da pruži. Nisam siguran koliko je koncept ovde uzbudljiv te ga je privukao. Meni nije, ali ono što je sasvim sigurno je da ovde nema dovoljno materijala.

Naravno kada veliki reptili jure ljude, ne može baš da nema uzbuđenja i gadnih stvorenja ali film je uprkos tome moram reći dosta spor i nedovoljno dinamičan.

A QUIET PLACE je mutirao u neki povod da se pravi filmski univerzum a to me ne raduje previše. Pa ipak, čak je i slabiji nastavak superioran u odnosu na ovaj rad. Otud, za sada Beck i Woods nisu ni dostigli a nekmoli prevazišli svoje ključno delo.

* * / * * * *

Sunday, June 11, 2023

JEEPERS CREEPERS: REBORN

Izlazak 97 MINUTESa me je podsetio da pogledam i JEEPERS CREEPERS: REBORN, film Tima Vuorensole kojim je ostvario svoj "američki" debi iako od početka on koketira sa filmovima na engleskom jeziku.

JEEPERS CREEPERS: REBORN je nastavak nekada perspektivne franšize koju je počeo kontroverzni Victor Salva i to u produkciji ni manje ni više nego Francisa Forda Coppole. Malo ko se danas seća nekoliko filmova koje je početkom dvehiljaditih producirao Coppola za MGM, JEEPERS CREEPERS je bio najuspešniji ali meni je lično najdraži bio PUMPKIN sa Christinom Ricci.

Nažalost, Timo kreće nekim zanimljivim putem kada smešta svoj film u vreme premijere novog filma o Creeperu, ali onda od te po-mo linije koja doduše ni ne započne ne bude ništa i sve se pretvori u nekoliko dugih, napornih, dosadnih i loše snimljenih ripper sekvenci.

Ono što je serijalu Timo dao jeste ime reditelja koje donekle nešto znači i aposlutno ništa više. Od serijala je dobio prvu meč loptu za potonuće u zaborav kom se ni Kitamura nije odupro na kraju.

97 MINUTES

Timo Vuorensola, finski improvizator koji je stekao svetsku slavu sa serijalom IRON SKY snimio je za ovogodišnju ponudu film 97 MINUTES, svojevrsni DTV rip-off EXECUTIVE DECISIONa.

U glavnoj ulozi agenta u avionu je Jonathan Rhys Meyers koji je posle svojih holivudskih dana krenuo da nemilice prži DTV i moram priznati da se dosta trudi i donosi neku kinky energiju svojim likovima. On izgleda kao dekadentni aristokrata, daje junacima jednu nejasnu dimenziju da li su heroji ili negativci, i predstavlja jako pojačanje na ovoj sceni.

Direktora američke tajne službe u štabu igra Alec Baldwin, dakle statična rola na jednoj lokaciji, idealna za matorce da phone inuju za pare, i Alec je nažalost igra bez mnogo žara. Ali opet, u redu, on uvek ima neki nivo.

Ono što je glavno dešavanje, a to je avion, snimljeno je zanimljivo, ali sama radnja je manje-više repetitivna, nekako nema jakih posledica onoga što se desi, pa samim tim nema ni adekvatne tenzije. Vuorensola ovde radi u okvirima serioznog akcionog trilera u povišenom realizmu, dakle nema prostora za neka "blesava" rešenja kojima bi se izdvojio niti ima mnogo smisla za humor.

Ipak, ukupno uzev, ne mogu reći da je ovo loš DTV, mada je daleko od vrhunskog koji se približava bioskopskim dometima ili ih prevazilazi. Ovo je u suštini jedan hendikepirani triler, bez novca za bioskopski kalibar i bez ideje za neki jači high concept, i u tom prostoru relativno korektan.

Slavko Sobin i Davor Tomić, hrvatski glumci igraju pripadnike istočnoevropske bande i Sobin se očekivano izdvaja svojom harizmom.

* * / * * * * 

Saturday, June 10, 2023

NUCLEAR NOW

NUCLEAR NOW Olivera Stonea je specifična zverka među savremenim dokumentarnim filmovima.

S jedne strane on je po svom izrazu prilično moderan, Stone ga gradi prevashovno iz arhive sa vrlo malo talking headsa a i oni su prisutni samo onda kada je prosto bilo šta drugo nelogično. Opet, sam montažni postupak je old school u pogledu sovjetske škole građenje smisla iz materijala i postiže izuzetnu propulzivnost i energiju u izlaganju. Tonski, verbalni deo vodi Oliver Stone kao narator, kako iz voiceovera tako i u samim scenama na lokacijama gde obilazi objekte i ljude. U tom pogledu Oliver Stone ne samo da je autor već je i izražajno sredstvo i podjednako je efektan i kao autor i kao interpretator vlastite vizije. Stigle su ga godine ali je snažan i harizmatičan.

S druge strane, Oliver Stone je zauzeo stav i on snima jedan pokušaj da nas ubedi u nešto. Kao i kod atentata na JFK, on ovde ima jednu krajnje racionalnu ali u savremenoj kulturi radikalnu tezu - da je budućnost energetike zapravo nuklearna, i da to nije više pitanje odluke već je neizbežno.

Kod Stonea uvek ima i doza trilera, ovde je na delu zavera petro-bilijardera, "sedam sestara" u kasnijoj saradnji sa Gazpromom koje su prvo opstruirale nuklearke a zatim nalazile razne načine da promovišu svoje proizvode sve do prirodnog gasa koji se proglašava za ekološko rešenje iako ima i ugljendioksidno i metansko zagađenje.

U tom ubeđenju, Stone nam izlaže svoj stav. Film nije u tom smislu ni trunku prikriven - on je otvoreno zastupanje povratka nuklearne energetike na globalnu scenu.

Kao takav film će naravno stvarati polarizaciju. Kao neko ko je odrastao okružen ETFovcima koji veruju u nuklearnu energiju, nisam bio previše šokiran argumentacijom, ali verujem da bi većini građana, ovaj film mogao da zaliči na neku bizarnu propagandu poteklu iz neke manjine neobičnih ljudi.

U tom smislu, snaga Stoneovog ubeđenja je tu, ali ovo nije JFK gde smo preko njega otkrivali osnovne pojmove. Ovog puta znamo mnogo više i osećamo veći otpor prema idejama koje žustro zastupa.

Otud, samo Stone je u stanju da snimi film koji nešto afirmiše i završava se optimističkom slikom sveta oko kog ćemo se i dalje raspravljati.

* * * / * * * *

Thursday, June 8, 2023

REALITY

Tina Satter snimila je verbatim dramu REALITY što je u tradiciji HBOa koji je to radio u više navrata u prošlosti. Ovog puta Sydney Sweeney nudi star power u ulozi Reality Winner, izdajnice ili uzbunjivačice ili možda naprosto ideološki zadojene aktivistkinje. Ovde je verbatim efekat manje u podacima kao takvim, čak su neki elementi redacted, već u toj jednoj banalnosti svakodnevice u kojoj Reality Winner biva privedena, u jednom običnom danu gde je presreću, temeljno ispituju, i odlučuju šta će raditi sa psom ako budu morali da je odvedu.

Verbatim drama je uvek osetljiva forma jer u sebi nosi istinu, nosi zaista ono što su ljudi u nekoj situaciji rekli ali diskurs gubi prostor da se sagradi šira slika. Meni je ovo samo privođenje i to ispitivanje u verbatim formi bilo zanimljivo zbog tog upliva policijske procedure u nešto što je banalna svakodnevica. I naravno zanimljiva je ta psihološka dimenzija kako je agenti lome i kako ona popušta.

Međutim, ono što ne dobijamo jeste odgovor na pitanje da li je Reality zapravo bila prepoznata kao potencijalna uzbunjivaćica i prosto podmetnuta da preda NSA pretpostavke javnosti. To je pitanje koje se u međuvremenu otvorilo jer je ono što je odala itekako zvanično bilo na liniji permanentne iliti duboke države i vrlo brzo, bukvalno dva dana posle njenog hapšenja, postalo deo zvaničnog govora.

To ovaj film suštinski ne uspeva da obuhvati.

Tina Satter nudi neka zanimljiva rešenja. Ubacuje arhivske detalje u igranu strukturu i na njima je Reality zaista prisutna, nije fejkovala fotografije i snimke sa Sweeney.

Ali, mnogo zanimljivija rešenja redacted delova smo videli u seriji MAID nego ovde.

No, u verbatim drami ključ i nisu trikovi već ono što dobijamo kad ekranizujemo stenogram. Svako dobija nešto drugo, pa je i utisak u rasponu od * * do * * *. 

BLUE RIDGE

BLUE RIDGE režirao je inače snimatelj Brent Christy. Nominalno ovo je film ali ima i estetiku i rešenja televizijskog filma.

U njemu Johnathon Schaech igra šerifa u malom mestu i istražuje ubistvo bogate investitorke. Njegovu suprugu igra Sarah Lancaster, veteranka iz raznih serija, možda nama najbolje poznata iz serije CHUCK, a jednu od sporednih rola igra Graham Greene, Indijanac specijalizovan za te role. Ova podela je jača od one koja je sporedna što pokazuje da je ovo jezgro ipak pravljeno sa nadom da se iz BLUE RIDGE možda mogao izroditi neki serijal detektivskih TV filmova.

Sam film je solidan za neki TV nivo starog vremena. Ali za neke savremene okvire i dane Peak TVa u domenu TV filma, to je nedovoljno, a network TV film je sve manje prisutan - gotovo ne postoji. Da postoji, našao bi svoje mesto na nekoj od tradicionalnih mreža. I ne više od toga.

Wednesday, June 7, 2023

MALL

Pošto je Weeknd ove nedelje debitovao kao jedan od kreatora serije THE IDOL, vreme je da se malo osvrnemo na filmove koje su režirali muzičari a propustio sam ih do sada.

Zainteresovala me je dosta bogata filmografija nu metal muzičara. Krenuo sam od jednog od najdražih - Josepha Hahna. On je snimio film MALL po romanu Erica Bogosiana, poznatog glumca, pisca i performera, a u produkciji Vincenta D'Onfria koji u filmu i glumi. 

Dakle, zanimljiv je taj spoj, s jedne strane tu je Joe Hahn kao jedan nu metal stvaralac, a s druge D'Onofrio i Bogosian koji su stara škola nezavisnog filma, alternative itd.

Film koji je snimio ima jedan indie senzibilitet i društveni pesimizam iz asortimana AMERICAN BEAUTY, ali izveden trehnikom visoke estetizacije kakvu smo viđali baš u video klipovima. E sad, u scenariju nema mnogo kvaliteta a ni u produkciji nema mnogo novca da bi se na bilo kom od ta dva fronta Hahn nešto istakao.

U suštini, priča je jedan garden variety angst, sličan onome o čemu Linkin peva, samo što ovde to nije ideativno već smešteno u milje relativno konkretne američke provincije. Struktura je osvežavajuće jednostavna ali sam zaplet je mlak, nema snažne drame. U vizuelnom pogledu, Hahn ima u par scena zanimljiva rešenja, u jednom čak veoma dobro, i to je donekle uspeliji deo, ali bez probijanja očekivanja.

Noseću ulogu igra Cameron Monaghan, sjajan mladi glumac i standardno je dobar. Gina Gershon je takođe u formi. D'Onofrio i Stormare međutim ne donose dovoljno.

Da je ovaj film radio neki filmadžija, ostao bi relativno nezapažen. Međutim, pošto ga je snimio poznati muzičar, privukao je pažnju kojoj nije dorastao jer se automatski očekivalo da on ima puno toga da pruži i kaže, a to se nije desilo. Rezultat je možda i brutalnija recepcija od zaslužene.

* * / * * * *

Sunday, June 4, 2023

LOVE TO LOVE YOU, DONNA SUMMER

Roger Ross Williams i Brooklyn Sudano snimili su vrlo upečatljiv dokumentarni film o Donni Summer za HBO pod naslovom LOVE TO LOVE YOU, DONNA SUMMER iskoristivši pristup do sada neviđenoj arhivi i gradeći vizuelni aspekt filma isključivo na bazi tog materijala.

Naime, pored svih mogućih arhivskih materijala koji postoje o Donni Summer a nastali su u sklopu njenog zvezdanog uspona i karijere, ona je kupila kameru relativno rano u svom životu i jako puno se snimala sa porodicom i prijateljima, tako da je i puno tog materijala našlo svoje mesto u filmu.

LOVE TO LOVE YOU, DONNA SUMMER u zvučnoj slici ima naravno njenu muziku, ali i ispovesti kako njene tako i njene porodice i važnih ličnosti iz njenog života.

Njen naizgled gladak put kroz svet muzike podstaknut uspehom u vreme disko groznice, zapravo je mnogo komplikovaniji, kreće iz Bostona - grada negostoljubivog za crnce, preko Nemačke gde nastupa u lokalnoj postavci KOSE, potom peva šlagera i upoznaje Giorgio Morodera, i potom preko Neila Bogarta i etikete Casablanca koji je afirmišu u Americi i dovode nazad u domovinu da zauzme jedno od najviših mesta u panteonu pop muzike.

Njen život ima sve predispozicije jedne priče o putu do zvezda kroz trnje ali i neke bizarne zaokrete kao što je okretanje religiji kojim je odbila ogroman deo svoje fanbaze koju su činili homoseksualci.

Film je nenametljiv u pogledu izlaganja hronologije i činjenica, ali je na kraju koherentan i referentan. Međutim, impresivan je u svojoj vizuelnosti jer ova arhiva zaista uspeva da nam pomogne da prodremo negde do same Donne Summer i razumemo bolje ono što je osećala i što je pokretala. Malo koji film uspeo je da tako vizuelno potkrepi ono što bi inače neko izneo samo kao utisak.

Brooklyn Sudano je Donnina kćerka, dakle film ima tu porodičnu dimenziju, i oblikovan je sa idejom iskupljenja. To mu daje dozu subjektivnosi, ali ne umanjuje efekat onoga što u njemu zaista funkcioniše.

* * * 1/2 / * * * *

YOUNG WARRIORS

Lawrence David Foldes je snimio film YOUNG WARRIORS kao neformalni nastavak svog producentskog ostvarenja MALIBU HIGH. U ovom filmu junaci iz narečene škole posle mature odlaze na koledž i kada sestra jednog od njih biva silovana oni svoj fray boy život zamenjuju životom noćnih osvetnika koji preko dana na časovima problematizuju pitanje pravde u društvu.

Film zvuči suludo kad se prepričava, znam, ali takav je i kad se gleda. Naime, ovo je film koji kreće kao frat komedija, onda se pretvara u tvrd exploitation koji usput traži i neku vrstu socijalne dimenzije. Producirali su ga Golan i Globus te ako znamo šta oni žele, to jesu i dobili, ovo jeste između ostalog i vigilante film a to je format s kojim su oni dobro prolazili, setimo se DEATH WISHa, međutim nesporna je namera i da bude nešto više od toga.

Direktor fotografije je legendarni Landisov saradnik i veteran porno industrije Mac Ahlberg, montažer je Ted Nicolau, a poseban kuriozitet je da je za Foldesa film izgleda delimično ili u celosti režirao nepotpisani Deran Sarafian - danas doajen američke televizije, ali početkom devedesetih je on bio stasao u zanimljivog B-autora. Ovaj film iz 1983. je njegov baš rani rad kad je on lično bio u tvrdoj low budget fazi kao klinac - mada sam film nije snimljen potpuno bez ičega.

Ernest Borgnine i Richard Roundtree su potpisani kao zvezde ali su sporednjaci, igraju oca silovane devojke i njegovog partnera, obojica detektivi, i nemaju znatniju ulogu u priči ili zapaženo prisustvo na ekranu.

Ova žanrovska mešavina ne funkcioniše niti je bilo koji od žanrovskih segmenata dobro izveden. Ipak, ko izučava vigilante film, svakako baš zbog te mešavine, iako neuspele, treba da ga vidi.

* 1/2 / * * * *

Saturday, June 3, 2023

INFLUENCER

Kurtis David Harder potpisuje precenjeni triler INFLUENCER koji se kreće formatom "lonely white female" mustre s početka devedesetih u priči o mladoj influenserki koja odlazi na Tajland i tamo nailazi na psihopatkinju mračnih namera, koja i pošto je ukloni nastavlja uz pomoć AI i deep fakea da ostavlja utisak njenog daljeg života i rata kako bi je finansijski skroz iskoristila i posle smrti.

I taj novi motiv iskorišćen je kao detalj, i nesporno je zanimljiv, ali fundamentalno on nema bitnu ulogu u filmu. Priča je i dalje konvencionalna. I dalje su to ljudi koji se međusobno lažu kada dođe do situacije da će zločin biti otkriven itd.

Harder se bavi novim tehnologijama i novom kulturom, ali njegov film živi i umire upravo na nivou vrlo starinske konstrukcije i izvedbe trilera baziranog na karakterima. I nažalost na tom planu je prosto oskudan, a ono što je u njemu dobro niti je novo niti je besprekorno izvedeno.

Harder je imao na raspolaganju nekoliko kvalitetnih elemenata, pre svega harizmatičnu glumicu u ulozi psihopate, odlične tajlandske lokacije i ambijente, i milje u kom se sve zbiva, ali nije od toga izgradio vrednu celinu.

* * / * * * * 

Friday, June 2, 2023

OUTLAW KING

OUTLAW KING se bavi borbom za nezavisnu Škotsku u Srednjem veku, delimično se preklapajući sa Gibsonovim BRAVEHEARTom, sa kojim deli i svog glavnog junaka Roberta the Brucea koji je tamo bio sporedni lik. U principu, uz sve Gibsonove istorijske proizvoljnosti, BRAVEHEART i dalje ostaje najbitniji film o ovim dešavanjima.

OUTLAW KING takođe nije previše istorijski verodostojan i u suštini želi da bude jedan zanimljiv film o viteškim pustolovinama Roberta the Brucea koji je odlučio da povrati svoje kraljevsko dostojanstvo i ipak istera Engleze. Nema ovde neke duboke političke analize. Nema čak ni neke duboke razrade prilično osetljivih životnih okolnosti koje su nastupile kada su Robertu otete druga žena i prva ćerka, ali film nudi jedan dosta solidan hardver na ovu temu.

Završna bitka je impresivno izvedena, a i ostale su veoma solide. Chris Pine kao Robert je odličan, i uzima protagonizam kao jedan aktivni junak, praktično osnovni činilac ne samo u donošenju odluka nego i u fizičkoj egzekuciji planova. Aaron Taylor-Johnson je zanimljiv kao Douglas, velikaš čije je prezime bilo prokaženo od Edwarda I, dok su svi ostali solidni, ali nemaju priliku da jače razviju karaktere. Edward II je recimo prikazan bajazitovski, bez onih karakteristika koje su ga činile kod Marlowea i Jarmana.

Fotografija Barry Ackroyda je drugačija od svega što je inače radio. Nema ovde sirovosti sa ramena, mnogo više se prave kadar-sekvence gde god može. Ovde Ackroyd pokušava da bude što "čistiji" i konvencionalniji i u tome uspeva. 

David Mackenzie je rediteljski mogao biti sigurniji, pre svega u zamisli šta zapravo pravi, ali ovde je ipak fokusiraniji nego u HELL OR HIGH WATER.

U zavisnosti od toga koliko vas ova tema zanima, koliko su vam važne istorijske činjenice, kakvu priču očekujete od ovoga u 21. veku, utisak filma varira od * * do * * *.

IDEAL '68

Marko Subotić i Almir Sečkanović snimili su IDEAL '68, televizijski dokumentarac koji tehnički ipak moramo smatrati filmom jer je prikazan u bioskopskoj sali, pored toga što ga i sami autori tako vide.

Otud, ova suštinski uspela televizijska emisija mora biti i sagledavana barem kao televizijski dokumentarac, i u tom pogledu nema se šta drugo reći sem da izgleda televizijski, sa tom razliku što simulira filmski pristup time što svoje protagoniste malo snima u njihovom ambijentu, u svakodnevici i dodaje im neku fizičku radnju.

U principu te intervencije su hvale vredne i čak su znakovite, naročito kada krenu na kraju da ispisuju svoj moto koji im evocira uspomenu na 1968.

Ono što takođe podseća na savremeni dokumentarni film jeste to što se ne rekonstruiše tačna hronologija i šta se dešavalo kog dana, i kog sata. Međutim, sama rekonstrukcija događaja, njegovog smisla u kontekstu evropskih i pre svega jugoslovenskih dešavanja, dosta je solidna, zanimljivo je što se pojavljuje i Latinka Perović koja baš ne može da zauzme poziciju koju je imala tada ali iskazuje skepsu prema dešavanjima.

Dok su Dragoljub Mićunović i Sonja Licht pre svega fokusirani na svedočenje sa najburnijeg protesta u SFRJ, Puhovski iz Zagreba dobro analizira stvari, kao i istoričar Klasić.

Na kraju, IDEAL '68 zbilja i nije puka televizijska emisija. 

Thursday, June 1, 2023

THE FINEST HOURS

THE FINEST HOURS Craiga Gillespieja je priča o spasilačkoj misiji Obalske straže iz 1952. godine, snimljena za Disney kao jedan benevolentni, sentimentalni, staromodni spektakl, o hrabrim državnim službenicima i domišljatim radnim ljudima. U tom retro maniru, film nudi apsolutno sve što je potrebno i meni je bio osveženje u tom pogledu, i koliko god to bizarno zvučalo, sam događaj je ne samo filmičan već je uspeo da se ispostavi i kao dovoljno dramatično strukturiran. 

Dok je Warnerov PERFECT STORM u režiji Wolfganga Petersena bio nešto slično, ali bez tolike sentimentalnosti a i povoljnog ishoda, THE FINEST HOURS je film o hrabrosti i vrednostima, oluji koja uznemiri i fizičku stvarnost ali i moralni prostor, i do kraja priče se sve vraća u normalu.

Sve ovo naravno može biti sagledano i sa druge strane, sa one s koje ovo sve može nekome da ne odgovara. I to je takođe legitimno gledište.

* * * / * * * *