Saturday, August 29, 2020

#ALIVE

#ALIVE Il Choa je odličan closed quarters zombi film, jednostavan i dobro urađen u uslovima koji nisu niskobudžetni ali jesu skromni. Međutim, film je dovoljno dobro koncipiran da mu ništa ne fali i štaviše uspeva da napravi ponešto čak i zombi akcije kakva do sada nije viđena.

#ALIVE bi se mogao prevesti i kao KAKO JE POČELA ZOMBI EPIDEMIJA U MOM SOLITERU. Kreće zaraza, i deo ljudi odlučuje da ostane kod kuće dok sve ne prođe. Međutim, ništa ne prolazi, samo se pogoršava jer zombiji uskoro uspevaju da pregaze Seul i počinjemo da pratimo junaka koji je ostao sam u kući a ubrzo stupa u kontakt sa devojkom koja je ostala sama u kući u zgradi preko puta.

#ALIVE je istovremeno i film o tome kako se čovek u skučenom prostoru solitera bori sa zombijima koliko mu je potrebno da preživi ali i ljubavna priča o dvoje ljudi koje je povezao smak sveta.

Il Cho ovde ne uvodi neke senzacionalne nove elemente ali one koji su nam poznati plasira dosta dobro. Film me je u izvesnoj meri podsetio na VIRAL Schulamana i Joosta ali su oni napravili po mnogo čemu ipak sadržajniji film u pogledu odnosa karaktera. Ipak Il Cho koji je pekao zanat u SAD nudi nešto tog atipičnog pristupa iz narečenog filma. 

Sama priča je svedena, ali kada treba da se napravi nešto spektakularno, Il Cho se odlično snalazi i pravi film koji izgleda skuplje nego što jeste jer je vešto izveden. U tom pogledu, #ALIVE je dobar recept za budžetski sveden žanrovski film o spektakularnoj temi, nešto čime se recimo ranije veoma uspešno bavio Nacho Vigalondo.

#ALIVE sada zahvaljujući Netflicu ima priliku da napravi veliki posao u svetu i bude jedan od onih zombi filmova koji tom žanru daju životnu snagu.

* * * / * * * *

ORIGENES SECRETOS

ORIGENES SECRETOS Davida Galana Galinda je Filmaxova produkcija koja je završila na Netflixu. Netflix je nekoliko sedmica ranije imao film PROJECT POWER u kom je prikazao jednu od priča o “superherojima” u “stvarnom svetu”, i to si Schulman i Joost superiorno napravili.

Galindo je snimio film po svom romanu koji je žanrovski jako teško odrediti, da li je ovo komedija, ili triler, ili neka mešavina ta dva. Međutim, film svakako nije smešan a nije ni napet. Štaviše veoma je ravan i rekao bih žanrovski krajnje ambivalentan.

Galindo čak nije nužno reditelj koji nešto ne ume da napravi, koliko je reditelj kome je žanrovska efektnost nekako izmakla, i rezultat je čudan.

Ovo je komedija skoro bez gegova i pokušava da se osloni na triler a ne nudi nikakvo uzbuženje. Galindo pokušava da to sve estetizuje, napravi nešto šareno i dinamično, ali film jedino relativno jak i ujednačen tempo koji rezultira jednoličnim ritomom.

Priča pragi serijsku ubicu koji pravi zločine kao origin priče poznatih superheroja i mladom policajcu koji mora da sarađuje sa geekom iz prodavnice stripova da bi to nekako rešio, i stvari idu najpredvidljivijm putem, snažno ukorenjene u Opštem mestu.

Sve to je jasko slabo iako je solidno u samoj fizičkoj realizaciji. Međutim, čak i ona iako solidna nije dovoljno dobra da pruži filmu neku vrednost. 

* 1/2 / * * * *

Friday, August 28, 2020

FOLLOW THAT DREAM

FOLLOW THAT DREAM Gordona Douglasa je adaptacija romana Richarda P. Powella o porodici lutalica koja se naseljava na obali reke pored autoputa na Floridi i koristi zakon koji im omogućava da se nasele na javnoj površini, usput pobuđujući bes državnih službenika, scoijalnih radnika ali i radoznalost mafije.

Ovo je film u kom Elvis Presley igra glavnu ulogu. Upkos tome što Presleyevi filmovi nisu previše cenjeni, svako ima neke svoje favorite i ne mogu se oni baš tako lako otpisati. Recimo FLAMING STAR Dona Siegela je dobar vestern a FOLLOW THAT DREAM je mentalitetska komedija sa elementima satire i veoma je solidna.

Elvis Presley igra glavnu ulogu i njegov bubbly nastup ovde ima smisla jer je junak neobično naivan i nedovoljno upoznat sa društvenim konvencijama, na sve to ima i pesme koje peva, i sve te stvari čine da FOLLOW THAT DREAM itekako bude film svog vremena. Danas se peva i pleše više u art houseu nego u mejnstrim filmu, ali u ono vreme pesma je bila deo šoua. 

Douglas snima film na žanrovskoj ničijoj zemlji između komedije i socijalne satire, i uspeva da održi solidan tempo i vizuelnu artikulaciju iako je jako teško žonglirati sa nizom različitih elemenata i na sve to imati Elvisa u glavnoj ulozi.

Zadatak nije lak i sa nekim drugim glumcem bi svakako bio lakši ali Douglas do kraja uspeva da se izbori i da napravi film koji je dovoljno duhovoti uprkos raznim folksy i aktivističkim distrakcijama. Otud, zanimljivo je da iskorak iz svog tipičnog akcionog izraza Douglas napravio sa filmom koji je možda bio zamišljen kao vehicle za Elvisa ali je sve sem jednostavnog zahvata.

* * * / * * * *

Thursday, August 27, 2020

THE FALCON IN HOLLYWOOD

THE FALCON IN HOLLYWOOD Gordona Douglasa važi za jedan id najboljih filmova u serijalu o detektivu Falconu  Smešten je u holivudski studio u koji nekom zabunom dolazi Falcon i spontano kreće da rešava seriju ubistava koji se dešavaju na setu jednog filma.

Ovaj film traje nekih 67 minuta, deo je serijala, sniman je brzo, na postojećim setovima, i ono što mu je osnovna karaktersitika je viska dinamika, smisao za humor, screwball detalji unutar whodunit strukture i u ovom Douglasovom filmu svi ti elementi funkcionišu i realizovani su u jakom tempu, i sa dosta uspeha.

* * * / * * * *

Tuesday, August 25, 2020

PENINSULA

PENINSULA je nastavak filma TRAIN TO BUSAN. Taj film mi je bio dobar ali se nije izdvojio i nametnuo onoliko koliko sam se nadao, no Sang-ho Yeon je ostao reditelj na kog treba obratiti pažnju i to je opravdao nekim kasnijim radovima.

PENINSULA je postala panazijski ali pre svega južnokorejski blokbaster kada se našla u bioskopima ovog proleća posle otvaranja bioskopa nakom pandemije COVID-19 i nametnula se kao prvi globalni bioskopski hit posle lockdowna na globalnom nivou.

Kako mi TRAIN TO BUSAN nije sad neka svetinja koja se ne sme pitpati onda moram reći da mi PENINSULA nije došla kao pad iako umnogome menja razne premise i u odnosu prema likovima, i u odnosu prema svetu.

Naime, TRAIN TO BUSAN je bio priča o porodici koja prolazi kroz iskušenje putujući vozom na bezbedno tokom izbijanja zombi-epidemije u Južnoj Koreji. Naravak se bavi Južnom Korejom četiri godine kasnije kada su je pregazili zombiji i kada od živih ljudi tamo postoje samo divlje bande preživelih razbojnika i poneka ćelija snalažljivih normalnih ljudi.

Dakle, sve je drugačije, ima familijarnih veza ali ne u tako arhetipskoj formi kao u prvom filmu i umesto klaustrofobije voza imamo otvoreni svet postapokaliptične Koreje i jednog pregaženog grada kojim pre dana vladaju zombiji a noću se zahvaljujući njihovim slabostima kreću ljudi.

Dakle, ceo taj “svet” je doživeo ekspanziju i film pre svega evocira uspomenu na Romerov LAND OF THE DEAD. I od njega je bitno bolji. Sang-ho Yeon je reditelj u punoj snazi i može da se snađe sa puno raznih elemenata, nije ga napustio smisao za humor i osećaj za ritam.

PENINSULA je mogla biti prenatrpana ali nije, premda je veoma sadržajna, i mogla je biti nešto veštija u CGIju ali nije, tako da u nekim scenama ostaje nam da uživamo u idejama.

CGI limiti su dosegnuti dosta nisko, ali srećom PENINSULA nas sa tim limitom upoznaje dosta brzo pa nemamo onaj opšti pad kao u I AM LEGEND nego se na to naviknemo i bude na cool. Srećom, i te scene sa slabim CGI su efektne u zamisli, Yeon je animator pa ima dara da osmisli takve stvari i taj animatorski šarm im pomaže.

Sve u svemu, PENINSULA je inspirisana Romerom, premda su ovde brzi zombiji, ali ima tu i ESCAPE FROM NEW YORK i ponajviše MAD MAXa. Izuzev Romera, Yeon ne prestiže neke od svojih uzora, ali ih dostojno koristi kao inspiraciju.

Što s mene tiče, ako neki film ne dostiže hype to nije PENINSULA, mnogo pre je to TRAIN TO BUSAN.

* * * / * * * *

THE McCONNELL STORY

THE McCONNELL STORY Gordona Douglasa je kao i BOMBERS B-52 nastao po priči Sama Rolfea, i to je jpoš jedan vojni film studija Warner Bros iz druge polovine pedesetih. Nešto dogfight materijala iz McCONNELL STORY se može videti u b B-52 ali to je sasvim logično ako imamo u vidu da filmovi dele reditelja, studio i autora priče, kao i glavnog pokrovitelja, USAF.

McCONNELL STORY je istinita priča ali je manje uverljiv od fikcionalnog B52. Reč je o biografskom filmu čiji je glavni junak prvi lovački as Korejskog rata koji je pre Drugog svetskog rata učio za sanitet da bi zatim postao pilot, leteo na bombarderima u Drugpm svetskom ratu i na kraju na lovicma.

McCONNELL STORY je manje uverljiv o B-52 jer je koncipiran stilizovanije, brže, mnogo više u jednom starijem holivudskom stilu, iako ova dva naslova razdvaja godinu dana.

Alan Ladd igra McConnella sve vreme, gotovo jednu deceniju, te je prestar kada je ovaj mlad kadet, ali ne mari, Ladd je prekaljen glumac i uspeva da prikaže različite energetske nivoe ovog junaka. 

Dinamika izlaganja je jaka a dogažaji prate McConnellov životopis, na visoko holivudizovan način.

Douglas se u svemu tome odlično snalazi. Iako ovo nije combat movie u klasičnom smislu, THE McCONNELL STORY donosi odlične scene vazdušne borbe u kojima se Sabrei ganjaju sa MiGovima.

Ova ničija zemlja između Drugog svetskog rata i punog uvođenja supersoničnih mlaznjaka, bez uvedenog raketnog naoružanja i radara na avionima, nije puno prikazivana u filmovima i avio borbe imaju pomalo od oba elementa, s tim što je još od TOP GUNa dog fight svakako prisutniji na filmu nego u stvarnosti.

Alan Ladd je glumac jednog drugog vremena, ali na kraju uspeva da bude glumačka okosnica ovog old school idealizovanog biopica. 

* * * / * * * *

Sunday, August 23, 2020

STEEL RAIN 2: SUMMIT

STEEL RAIN 2: SUMMIT Woo-seok Yanga je labavi nastavak prvog filma, mada u suštini ne mora se gledati tako, i ponovo je reč o klensijevskom trileru o korejskom poluostrvu, sa geopolitičkom zavrzlamom koju prave Kinezi i Japanci a korejske obe države napaćene uhvaćene su u sred.

Za razliku od prvog filma, STEEL RAIN 2 nije akcija, i u stvari najvećim delom to je kamerni triler u kom žvaću Angus Macfadyen u ulozi trampičnog američkog predsednika i mlađe korejske zvezde u ulogama južnokorejskog i severnokorejskog čelnika. Tako da, ko očekuje akciju, dobiću u finišu malo mediokritetske podmorničke akcije i nešto pucnjave.

Ta geopolitička priča nije preterano ubedljiva, klensijevska ali bez te realizacije, malo je to parodija na Trumpa, malo je to patriotska elegija o tome kako strane sile leče svoje komplekse i ispunjavaju svoje interese preko leđa korejskog naroda, malo je to BIG GAME sa severnokorejskim pučem, ali sve u svemu, to je bezveze.

Ni prvi film nije bio na visokom južnokorejskom nivou a ovaj je svakako na mnogo nižem. No, teško je odoleti ovakvoj postavci, čak i ako niste ljubitelj i poznavalac. 

* 1/2 / * * * *

IN LIKE FLINT

IN LIKE FLINT Gordona Douglasa je nastavak Bond-spoofa OUR MAN FLINT sa Jamesom Coburnom iu glavnoj ulozi.

Bond-related filmovi šezdesetih i sedamdesetih su imali tendenciju da u sebi sadrže nešto offbeat a uostalom takvi su često bili i sami Bond-filmovi koji su pratili trendove nisu izbegavali da uvezu detalje kao što su elementi kung fu filma, blaxploitationa, psihodelije sedamdesetih, space opere itd. 

Međutim, tadašnje parodije ili parafraze, rip-offovi i dr8ge vrste reakcija imale su tendenciju ka tome da imaju u sebi nešto psihodelično ili ekscentrično.

Derek Flint je takav junak, s tim što ja moram prinzati ovaj serijal mi nikada nije bio naročito smešan, niti mi je u dovoljnoj meri dekonstruisao Bonda. Imao je sam Bond u svojoj kanonskoj izvedbi možda čak i ekscentričnijih rešenja.

To je šteta jer volim Coburna i on mi je jaka 60s i 70s njuška. Međutim, on je sam po sebi generisao taj offbeat element i on i jeste bio takav tip.

U nastavku Douglas opet ima posla sa tim materijalom, koji kažem meni nije naročito smešan, ali ovog puta za razliku od OUR MAN FLINTa nije bio smešan ni kritici. E sad, iskreno, teško mi je da identifikujem bitnu razliku između ta dva filma, morao bih da repriziram OUR MAN FLINT pa da utvrdim ima li razlike.

Meni IN LIKE FLINT i OUR MAN FLINT podjednako nisu uspeli u humoru. Ono što je drugi krupan problem ovog filma je trajanje od 114 minuta koje je sačinjeno od jedne vrlo spore realizacije scena na koje smo navikli u bržoj izvedbi. I to je verovatno jedna od tih offbeat karakteristika, to gaženje preko one brzine koju nam nudi konvencija na koju smo navikli. Ovde imamo dijaloge koji mogu biti efikasnije, mizanscene koji mogu biti efikasniji, situacije koje mogu efikasnije, i kako to sve tako ide iz scene, jasno je da se radi o postupku. Međutim, autori nisu uspeli da nas odvedu “iza konvencije”, da nas odvedu u svet koji se “krije” od nas u elipsama, nego je naprosto bezveze.

S druge strane, Douglas je raspolagao solidnim budžetom u ovom filmu, ima tu raznih scena koje su vizuelno interesantne i bondovske ali u tom ritmu i interpretaciji nažalost deluju manje efektno od hardvera koji je Douglas pošteno izveo.

Scene u svemiru su svakako bogatije od onih u Douglasovoj astronautskoj komediji THE WAY WAY OUT, zatim isto tako ima nekih scena u “postrojenjima” vojnoindustrijskog kompleksa na kakva smo navikli u Bond-filmovima, ima odličnih lokacija i dobrog produkcionog dizajna ali nažalost to sve nije dobro iskorišćeno.

Ko je tu kriv? Teško je odrediti, ali IN LIKE FLINT (inače draga Tarantinova uzrećica) naprosto ne uspeva da propisno iskoristi one uslove koje su producenti i ekipa izgradili. 

* * / * * * *

ROGUE

MJ Bassett režirala je film ROGUE sa Megan Fox, DTV priču zanimljivog settinga o grupi private contractora koji odlaze u Afriku da spasu grupu otetih devojaka a onda upadaju u nevolju sa lokalnom bandom koja se pored trgovine ljudima bavi i uzgajanjem lavova radi kože itd.

Kada izbije obračun, lavovi beže iz kaveza i postaju ozbiljan protivnik za obe ekipe.

U vreme SOLOMON KANEa, Michael Bassett je bio muško, dakle reč je o toj osobi, i autorskoj ličnosti sa izvesnom reputacijom. U međuvremenu je MJ Bassett napravila karijeru u televizijskoj produkciji, pa se za ROGUE može reći na predstavlja očekivani napredak u produkcionom ili autorskom smislu.

Ovakve filmove retko viđamo, tokom šezdesetih ih je bilo više, ali danas kada ih je lakše snimati, ima ih manje, što je možda i dobro jer zveri se prave uz veliku pomoć CGI koji nažalost nije uvek na nivou JURASSIC PARK.

ROGUE je film koji ima dinamičnu ali ipak televizijsku realizaciju. Sve to liči na film, ali ne vezuje gledaoca, slabo drži pažnju, i to su neki X-faktori filmskog izraza koje je teško ostvariti. I Bassett u ovom filmu nažalost to ne uspeva.

Likovi su bledi, heroji ne uspevaju da se profilišu, ljudi i lavovi napadaju ali to je nekako mlako i sve u svemu ROGUE na kraju ostaje više zanimljiv nego dobar.

* * / * * * *

Friday, August 21, 2020

HOLD ME RIGHT

HOLD ME RIGHT je dokumentarni film kojim je naša glumica Danijela Štajnfeld debitovala u Americi, a premijerno je prikazan na ovogodišnjem sarajevskom festivalu. Reč je o estetizovanom, rediteljski preciznom filmu u kom ona suočava svoje iskustvo žrtve silovanja sa drugim žrtvama ali i počiniocima silovanja.

Koncept nije nov i HOLD ME RIGHT pre svega dobro sprovodi ono što su do sada već usvojene estetske postavke, stavljajući autorkino iskustvo kao ravnopravno po zastupljenosti ali dominantno na nivou dramaturgije jer je pripovedačka okosnica razvoj njenog slučaja.

Film i njen slučaj delikatniji su od načina na koji su ih predstavili naši tabloidi posle sarajevske premijere. Veome je teško komentarisati film koji u sebi nosi tako snažnu terpijsku-katarzičnu dimenziju, ali ako se po onome što se u njemu filmski dobija može razmišljati, onda je Danijela Štajnfeld pokazala izuzetno veliki autorski potencijal.

* * * / * * * *

Wednesday, August 19, 2020

SHE DIES TOMORROW

SHE DIES TOMORROW je all the rage sada kao američki art house film u režiji glumice Amy Seimetz. Međutim, ovaj film deluje kao jedna groteskna parodija na art house, jedna neukusna hrpa besmislica, sa moronskom pričom i realizacijom čije se pompeznosti i neutemeljenosti ne bi postideo ni Nicolas Winding Refn u najtežim stanjima.

Dakle, užasno je, ali izgleda da je iz nekog razloga Amy imala sreće da bude ozbiljno shvaćena umesto razotkrivena. 

Naravno, ono što je najbolnije nije što je neki art house bezveze, nego što se hajpuje film koji je u svom izrazu bajat, gotovo pa muzejski. E to je baš zastrašujuće.

PROJECT POWER

Henry Joost i Ariel Schulman, kako kaže Lazar Bodroža, “naša dva pobratima za Amerike”, snimili su svoj prvi mejnstimizovani akcioni triler za Netlfix. Kad kažem mejnstrimizovani, pod tim mislim da se bave tropima i formatom u kom nema prostora da se koriste nekim svojim off the wall rešenjima kao što su found footage, socijalne mreže, alternativni izvori slike i sl.

PROJECT POWER je alt-superherojski film, alt u smislu da se referiše na stripove i filmove koji postoje, dakle pokišava da bude smešten u “našoj stvarnosti” ali da istovremeno u nekakav kontekst uvede stripovske superheroje.

U tom pogledu, ako posmatramo iz vizure Netflixa, onda je PROJECT POWER sličan BRIGHTu. U oba slučaja se integrišu u suštini urbani policijski triler sa nekim drugim žanrom. Tamo je bio fantasy, ovde je superhero.

BRIGHT je u tom smislu bogatiji, radikalniji jer PROJECT POWER je priča o ljudima koji popiju pilulu i na pet minuta dobijaju neku supermoć koju nose u sebi, ili umru. Dakle nema trajnije mitologije izvan toga, ali ima prostora za razvoj comicbookish univerzuma ako zatreba.

Zatim, PROJECT POWER je u velikoj meri i to na zdrav način vezan sa Woke kulturom. Glavni junaci su iz afroameričkog miljea, priča je smeštena u Nju Orleans, i sve to je dosta vešto uvezano.

Jamie Foxx igra misterioznog lovca na prodavce pilula koje bude supermoći. Dominique Fishback glumi wannabe reperku i klinku zlatnog srca koja valja pilule ali zapravo pomaže i poštenom policajcu, kog igra Joseph Gordon-Levitt.

Ova glumačka okosnica je sjajna a Mattson Tomlin im daje likove koji dišu, u priči koja je konvencionalna ali svesna svog karaktera, spremna da se zabavlja sa njim. Odnosi među likovima i neke situacije su mnogo bolje nego što bi se očekivalo od filma koji do te mere svesno želi da se lati konvencija. Isto tako Schulman i Joost nisu Taylor i Neveldine, ali ih pomalo kanališu na svoj način u akcionim prizorima.

Možemo naravno nabrajati stripove i filmove na koje PROJECT POWER liči, od HOURMANa do BRIGHTa ali to nije poenta. Naime, ovaj film nijedan uticaj ne krije, i svaki od njih kada koristi i pozdravi. Da li je to dovoljno da se filmu oprosti oslanjanje na druge radove? Sve je to relativno, nije citat manje citat zato što je osvešćen.

Mešutim, ono što ovaj film definitivno jeste - prvo energičan i uzbudljiv akcioni urbani film, sa dobrim likovima, sa energičnim i zdravim društvenim angažmanom, zatim jedan veoma šarmantan i motivišući žanrovski rad, i pravi kambek onoga što volimo u crowd pleaser filmu.

Sada se nalazimo u periodu bez bioskopskih blokbastera, iako mnogi od njih idu i tek će ići na streaming. Pred nama je jedno Čišćenje za koje mislim da će biti izuzetno važno, već mesecima nismo imali neke spektakle po stripovima, nismo imali neke Nolane i takva čuda koja vrebaju na nas, i meni je to moram priznati prijavlo.

PROJECT POWER nudi ono što bi ti filmovi trebalo da nam pruže na nivou emocije i radosti, ali u svojoj suštini ipak nije to. Ovo je B-film sa adekvatnom temom, snimljen sa dozom neophodne prljavštine.

Schulman i Joost su reditelji koji barataju konceptima u svom izrazu i umeju da budu sofiticiraniji od mnogih. Međutim, ovde nema kalkulacije, ubaciju oni svoj quirk ali akcija je akcija, i momci su se snašli. Ako pogledamo spisak ekipe, ima tu iskusnih saradnika, ali niko ko bi mogao u potpunosti preuzeti taj teret.

Rezultat je film koji nema raskorak između svoje forme i sadržaja, nije A+ produkcija na pulpy tema. On je ono što treba da bude i doneo mi je uživanje slično McGuiganovom PUSHu. Ne znam koliko taj naslov danas znači, ali to je samo razlog više da ga pogleda onaj ko nije, i reprizira onaj ko jeste. 

* * * 1/2 / * * * *

BOMBERS B-52

BOMBERS B-52 Gordona Douglasa je film koji je snimljen sa propagandnim ciljem i pod pokroviteljstvom američkog vazduhoplovstva. Kako naslov kaže, tema filma su tada novi strateško bombarderi B52 za koje će se ispostaviti da su jedan od najdugovečnijih modela u istoriji ratnog vazduhoplovstva. Na kraju će maltene biti u službu preko 80 godina što je zaista fascinantan sta.

Film je snimljen 1957. U glavnoj ulozi su najavljivani Tab Hunter i James Garner ali ju je na kraju poneo Efrem Zimbalist Jr. u to vreme stariji od njih.

Partnerka mu je Natalie Wood koja kao velika mlada zvezda dobija top-billing iako je Karl Malden zapravo protagonista.

Karl Malden igra starog, prekaljenog avio mehaničara iz USAF koji posle jednog bolnog incidenta u Koreji, za koji krivi tada mladog hot shot pilota, završava pod njegovom komandom u procesu uvođenja novog bombardera u strateški vazduhoplovnu komandu. Kada pored teškoća oko uvođenja novog bombardera, mehaničar shvati da se oficir naduvenko udvara njegovoj kćeri, njjihov sukob eskalira.

Segment filma koji je najmanje razrađen, i samim tim najmanje jasan jeste to udvaranje oficira mehaničarevoj kćeri. Naprosto, gledalac ne dobija ideju kakva je priroda njihovog odnosa, jel to ljubav ili ne, da li treba da navijamo za njih ili ne, i to je najveća manjkavost filma.

Otud tu romansu na kraju sagledavamo više kroz lik oca nego kroz njihove likove što nikako nije dobro ali je srećom veoma funkcionalno jer osnovni konflikt u filmu jeste na liniji Malden - Zimbalist.

Malden je sjajan kao stari lider u vojnoj ekipi mehaničara koji ne može da odoli majstorisanju a naročito ne savladavanju tako nove moćne mašine kao što je B52. 

Bombarderi su impresivni. Gledali smo ih i kasnije u filmovima, od ovog do recimo BY DAWN’S EARLY LIGHT, snimao ih je i Kubrick, ali Douglas ih snima na jedan moderan način za to vreme, veoma atmosferično u eksterijeru, i uspeva da napravi service picture (iako film počinje kao combat picture) koji nosi uzbuđenje, iako nema onu mirnodopsku simulaciju stresne ratne situacije.

Avio baza je ključni ambijent a avion je jedna od sporednih likova u ovom filmu, i na restauriranoj Warner Archive kopiji, film jako lepo izgleda.

Warner je u ovom periodu snimio dosta “vojnih” fimova. Ovde je priču smislio Sam Rolfe a scenario je pisao poznati Irwing Wallace, i kvalitet je evidentan.

BOMBERS B-52 jeste propagandni film ali je vrhunski primer te vrste filmmakinga. 

* * * / * * * *

Tuesday, August 18, 2020

JUMP INTO HELL

JUMP INTO HELL Davida Butlera je zanimljiv kuriozitet - reč je o B-combat filmu Warner Brothersa, po scenariju Irving Wallacea čiji su protagonisti francusli padobranci u Indokini, tokom bitke za Dien-Bien-Phu.

Film je B. Veoma slabo rekonstruiše bitku i ima dosta tanku priču. Tako da nažalost ne uspeva da kapitalizuje umeće svojih autora, njihovu rutiniranost i osveženje u odabiru miljea. 

* 1/2 / * * * *

Monday, August 17, 2020

THE MIRACLE

THE MIRACLE Irvinga Rappera je Warnerova melodrama iz 1959. godine, nastala po pozorišnom komadu Kurta Vollmoellera. Ona je prethodno ekranizovana kao nemi film 1912. i imala je uspešnu inscenaciju Maxa Reinherdta.

U filmu igraju Carroll Baker i Roger Moore i priča nudi mešavine religione drame i sapunske ljubavne priče, sa obiljem melodramskog ekscesa. Film je dinamičan, i zanimljiv, i sve ono što ne nudi u razradi karaktera nadoknađuje u samom zapletu koji nidu dosta preokreta.

U tom pogledu THE MIRACLE postaje i zanimljiv za gledanje i unikatan zbog načina na koji je okrenut samoj religijskoj temi. Naime, priča se tiče mlade opatice koja se zaljubljuje u engleskog oficira tokom napoleonskih ratova u Španiji.

Zbog ljubavi prema njemu  ona napušta samostan, ali njeno mesto zauzima statua Gospe koja oživi, i junakinja kreće na životnu pustolovinu, uverena da je engleski oficir nastradao. Posle nekoliko godina ga sreće.

Ovaj film mi je dospeo na nišan jer je na njemu Gordon Douglas režirao neke second unit delove, po svemu sudeći scene borbe kojih nema previše ovde ali jesu kompleksne jer obuhvataju i Waterloo. Te scene su profesionalno realizovane i u onom obilmu koliko i treba da ih bude u filkmu koji nije ratni spektakl ili swashbuckler bilo koje vrste.

THE MIRACLE nije uspeo u svoje vreme, jednim delom jer je sam Warner filmom NUN’S STORY pokrio potrebe piblike te sezone. Međutim, iz današnje vizure ovaj film nudi neka zanimljiva rešenja, naročito u tom spoju religijske simbolike i pulpy ljubavne priče.

* * * / * * * *

Sunday, August 16, 2020

MORTAL

MORTAL Andrea Oevredala nažalost pokazuje da on nastavlja da luta posle maestralnog TROLLJEGEREN. Prvo je dugo čekao na priliku a onda kada ju je dobio snimio je dva mediokritetska filma koja su bolje prošla nego što su zaslužila, a onda se vratio u Norvešku i ušao u pokušaj da snimi novrveško-američkog filma sa Natom Wolffom u glavnoj ulozi.

Ovo je moglo zvučati kao Oevredalov povratak kući ali sa holivudskim kontaktima i kapacitetom da isplasira nešto na globalnom nivou.

Nažalost, MORTAL je slabiji i od THE AUTOPSY OF JANE DOE i od krajnje mediokritetskog SCARY STORIES TO TELL IN THE DARK.

Ovo je film koji pretenduje da se pozicionira kao jedna od onih priča koje se kao zbivaju u “realnosti” a obrađuju neki superherojski/ mitološki trop. Ova forma je done to death u knjigama, a dosta se arči i na filmu, pa ipak čini mi se da na filmu nije toliko istrošena.

Nat Wolff igra mladog Amerikanca norveškog porekla koji u postojbini počinje da shvata da ima super moći, iliti da je možda Thor na Zemlji.

I onda naravno to otkriva okolina, onda naravno američka vlada želi da ga se dokopa, onda naravno stvari kreću da se odbijaju u smeru nesporazume, nekakvih akcionih set-pieceova, nekih stupidnih karakternih razmena, i sve u svemu, ne desi se ništa naročito dobro.

Film je pedantno realizovan ali bez one inspiracije koje je bilo u TROLLJEGEREN. Čak bih rekao da je tako bezlično snimljen da malo vuče i na televizijski sadržaj.

Oevredal sa ovim filmom, sa sve faktorom COVID-19 nije otišao dalje od striminga, ali pad se nije zaustavio pandemijom. 

* * / * * * *

Saturday, August 15, 2020

BREAK POINT



Pogledao sam BREAK POINT Jaya Karasa, sportsku komediju u kojoj Jeremy Sisto igra omatorelog dubl igrača a David Walton njegovog mlađeg brata kog u očaju poziva da mu pomogne da uđe na Open. Film je jednostavan, na razmeđi indie estetike i mejnstrima, sa očiglednim uplivom televizijske režije preko Jaya Karasa, i nažalost nema veliki domet ali je neprekidno simpatičan. Ipak, BREAK POINT nažalost ne uspeva da se izbori za značajije mesto među sportskim filmovima na temu tenisa, iako tu zapravo nema mnogo značajnih naslova i dobrih filmova. Walton ima vedrinu televizijske zvezde i dobra je kontra Sistu, međutim na kraju Karas ne uspeva da postigne neke od osnovnih pripovedačkih zadataka, recimo da ustanovi o kome je ovaj film i čiju transformaciju gledamo. Međutim, uprkos fundamentalnim nedostacima koji ovaj film definitvno smeštaju na mali ekran, nema sumnje da mu je nepretencioznost veliki kvalitet, plus prekaljeni i sugestivni profesonalci Amy Smart i JK Simmons u epizodnim ulogama.




* * 1/2 / * * * *

MISTER BUDDWING

MISTER BUDDWING je jedan od Garnerovih filmova u kojima nije igrao likove sa kojima se svakodnevno suočavao, što ne znači da se nije dobro snašao. Isto tako ovo je jedan od neobičnih radova za reditelja Delberta Manna koji je poznat po relativno straightforward filmovima raznih žanrova, pa i po saradnji sa Garnerom na relativno mlakoj avanturističkoj komediji PINK JUNGLE. Konačno ovo je ekranizacija romana Evana Huntera kog znamo kao pisca krimića Eda McBaina.

Film je u vreme izlaska naišao na otpor i komentare da ova ekipa treba da se drži onoga što najbolje zna. Međutim, uprkos tome što su imali više uspeha sa drugim stvarima, iz današnje vizure MISTER BUDDWING deluje kao jedna veoma zanimljiva koketerija tadašnjih mejnstrim ljudi sa filmskom modernom.

Evan Hunter je očigledno želeo da umesto krimića napiše egzistencijalistički roman. Delbert Mann započinje film jednim briljantim subjektivcem koji ne liči ni na šta što se višali svakodnevno u Holivudu tga doba.

James Garner igra čoveka koji se budi u Central Parku sa amnezijom. Ne zna ništa, ne zna ko je, ne zna kako se zove i odakle dolazi i ima li ikoga svog. Na osnovu nekih sitnica u džepu započinje pokušaj da dođe u kontakt sa svojim identitetom i na tom putu sreće tri žene koje će ga gurnuti u sećanja na tri faza svog braka. Njih igraju Katherine Ross, Suzanne Plechette i Jean Simmons i sve tri su odlične.

Jim Garner je takođe odličan iako nije voleo ovaj film kada je svodio svoju karijeru.

MISTER BUDDWING ostaje curio i u istoriji MGMa i u Garnerovom opusu ali vredi da se iznove pogleda. 

* * * / * * * *

Thursday, August 13, 2020

THE GIRL HE LEFT BEHIND

THE GIRL HE LEFT BEHIND Davida Butlera donosi jednu scenu u kojoj vojni psiholog pita  junaka kog igra Tab Hunter da li voli devojke. On odgovori vrlo muževno.

Znamo da je to sve bilo obrnuto kasnije i da je Tab Hunter danas poznatiji kao čuveni holivudski homoseksualac nego kao glumac na kog je Warner Brothers polagao velike nade sredinom pedesetih.

Natalie Wood igra njegovu partnerku u ovoj romantičnoj drami sa elementima komedije. U vreme kada je Hunter stasavao u zbezdu imao je lažne veze sa Woodovom i Deebie Reyolds i iz tog vremena dolazi prijava NATALIE WOOD AND TAB WOULDN’T.

Ovo je priča o studentu koji izvrdava vojsku tako što uspešno pohađa studije, međutim kada posle jedne svbađe sa devojkom padne na ispitu, završava u askari i tamo prolazo kroz ceo drill koji naravno dovodi u pitanje i tu vezu.

David Butler je biio jedan od reditelja na plati u Warneru, i veoma su mi se dopale neke komedije koje je pisao po scenarijima Izzy Diamonda, THE GIRL HE LEFT BEHIND je drugačiji film jer je ovo tzv. service picture, spada u podžanr filmova o služenju vojske koji su bili bitan deo produkcije velikih studija a naročito Warnera posle Drugog svetskog rata, negde u vreme Korejskog.

Butler se dobro snalazi u vojnim scenama, prikazuje taj mirnodopski život vojnika vrlo dinamično, i crno-bela fotografija u ovom filmu je vrlo vibrantna što generalno nije svojstveno mnogim rediteljima koji su radili unutar studio sistema na baclotovima. 

Jedan od epizodista u ovom filmu je tada mladi Warnerov glumac Jim Garner, koji je na kraju napravio mnogo ozbiljniju karijeru od Taba Huntera kao blji glumac i kao neko ko se snašao i izvan ugovora sa studijem. Pa ipak, zanimljivo je videti potpuno suprotan odnos u ovom filmu gde Hunter dominira a Garner se bori za prostor. Ovo nije jedini Warnerov service film u kom je Garner bio sporednjak.

Situacija u vojsci je prikazana rdosta radikalno i dovodi junaka u razne ekstreme iako nam je jasno da će naravoučenije biti na strani oružanih snaga. Pa ipak, neke od scena prijatno su edgy ako imamo u vidu vreme u kom se priča dešava i kad je snimano.

Scena ispovesti sredovečnog čoveka koji se prijavio u vojsku jer je usamljen posle razvoda, i to priča Tabu Hunteru takođe iz ove vizure može delovati kao zanimljiva gay aluzija, naročito kad mu Tab kaže da je takvo muško društvo mogao dobiti i u zatvoru a ovaj naglasi da su u vojsci ipak dobri momci.

Sve u svemu, ovaj pozni Butlerov film nudi mnogo toga što mi nije delovalo da bih mogao očekivati u njegovom opusu.

* * * / * * * *

Sunday, August 9, 2020

HARLOW

HARLOW Gordona Douglasa je jedan od dva biopica o Jean Harlow koji je izašao 1965. godine. Douglasov film je skuplji i ambiciozniji i prošao je bolje iako je izašao kasnije.

Uprkos tome što Douglas ima iskustvo i kao glumac i kao reditelj iz epohe u kojoj je radila Jean Harlow, i nije nimalo naivan oko tog perioda i holivudske prakse, film je gotovo u potpunosti aistoričan.

Mnoga imena su izmenjena, mnogi događaji su fikcionalni, mnogi ljudi i životni događaji su prenaglašeni po značaju - rečju ako želite da naučite nešto o Jean Harlow, ovaj film može biti samo fusnota o tome kako je ona prikazivana na filmu, ali ne i verodostojan izvor.

Međutim, ideja je očigledno bilo da se napravi snažan potboiler, sa erotskim nabojem i posle filma SYLVIA, opet je tu Carroll Baker, Sharon Stone tog vremena, pred Douglasovom kamerom, i u tom smislu, ne može se reći da je ovaj film štedeo Holivud.

Naprotiv, prikazao je Holivud kao korozivno mesto sa seksualnom eksploatacijom mladih glumica, džentlmenskim brakovima između šefova studija i starleta, i prepun je raznih vrsta tenzija, što seksualnih, što poslovnih.

Ako imamo u vidu koliko je 1965. bila ipak blizu vremena u kome su ti ljudi živeli, i neki su još uvek bili prisutni i aktivni, tim pre se HARLOW ne može optužiti da je nešto tematski prećutao.

Pa ipak činjenica je da ovaj film nije bio konkretan u potezanju imena izuzev same Jean Harlow.

Douglasov film lepo izgleda u koloru, veoma je insipiran u rediteljskim rešenjima, a snmanja filmova su naročito rekonstruisana sa ljubavlju. U tom pogledu, kao i u filmu SYLVIA, Douglas pokazuje da se snalazi sa nečim što je A-materijal, iako su verovatno ambicije producenata bile exploitation a ne puna rekonstrukcija.

HARLOW je možda slab biopic ali je sasvim solidan flm u kom je Jean Harlow ako ne verodostojno prikazana a ono iznova fetišizovana.

Ugao gledanja je inače uzet iz biografske knjige koja sama po sebi nije verodostojna jer ju je pisao njen agent pa je samim tim on njen protagonista u veoma velikoj meri. 

* * * / * * * *

Saturday, August 8, 2020

THE TAX COLLECTOR

THE TAX COLLECTOR je do sada najslabiji rediteljski rad Davida Ayera, što ga naravno ne čini nezanimljivim filmom ali nažalost pada ispod standarda koji je ovaj majstor urbanog krimića a potom i nekih drugih formi postavio.

THE TAX COLLECTOR iznenađuje time što je produkciono neozbiljan film o čemu svedoče loša muzika, mahom arhivska i nevešto postavljena, kao i vizuelni efekti i opšti izgled filma. Ayer je radio filmove u “skromnijim” produkcijama ali ovde ičigledno nije naao sebe u ovom produkcionom formatu.

Tme naravno doprinosi i priča koja je zanimljiva, koja je u njegovom kanonu, ali naprosto nije urađena sa dovoljnim ubeđenjem. Pomalo je čudno da Ayer koji je posle opšteg trijumfa sa FURYjem imao dva posrtanja pred kritikom, ali realno poslovno uspešne filmove, uopšte ide u neku skroniju produkciju a pritom ne radi prestige picture.

Ostaje naravno pitanje da li je možda problem u tome što je Ayer izgubio svoj mojo pred studijima i upskod novcu koji im je doneo i koji im je - zapravo - uvek donosio, više nij dovoljno prestižan da dobije njhov projekat.

Moguće je pak da Ayer ne stoji tako loše sa studijima već da je želeo d apovrati mojo u jednom filmu bez pritiska, da snimi jedan gangsterski neo exploitaition sam, i da iznova uspostavi street cred, ali nije bilo razloga za to.

Čovek koji nam je dao HARSH TIMES, STREET KINGS i END OF WATCH ne mora da brine za street cred. Ima ga. Tako da ceo taj DTV vajb koji muči preduge deonice ovog tilma ne uspeva da se spase čak i onda kada Ayer zađe u pekinpoovske dimenzije nasilja.

Da sam klinac, THE TAX COLLECTOR bi mi bio jedan od onih kultnih DTV naslova na koje se ložiš dok ne znaš za bolje. Međutim, sam Ayer je tip koji je snimio to bolje, pa zato i dobija strogu ocenu. 

* * / * * * *