HASHIRE! T-KO BASKET BU

Pošto je u sastavu španske reprezentacije koja je osvojila Eurobasket bio Sebas Saiz, igrač tokijskog Alvarka, red je da malo vidimo šta na temu tog sporta u poslednje vreme kažu japanske filmadžije.

HASHIRE! T-KO BASKET BU Takeshi Furusawe je rutinska sportska dramedija smeštena u milje japanske srednjoškolske košarke. Glavni junak je momak koji je veoma posvećen košarci ali je napušta zbog vršnjačkog nasilja u školi koja ima najbolji tim. Odustaje od sporta i prelazi u drugu školu koja je u pogledu košarke skroz autsajderska ali gle čuda, tamo će ipak ponovo da se vrati igri pod obručima i u njoj nađe novi smisao, i izazov pred turnir na kom će sresti svoje bivše drugove.

U pogledu priče ovde nema iznenađenja, a najveće iznenađenje je začuđujuće ravna naracija, bez akcenata, bez uzbuđenja, bez neke dinamike i što je najproblematičnije bez bilo kakve estetizacije, ali ni realizma.

HASHIRE! T-KO BASKET BU je by the numbers film koji ne priliči na tako uglednoj kinematografiji kao što je japanska ni sportu koji tek treba da se sasvim probije tamo kao što je košarka.

* * / * * * *

BERGMAN ISLAND

Mia Hansen-Loeve snimila je - što se mene tiče - nezanimljiv, potpuno ravan film o paru filmskih autora koji dolaze na Faro, ostrvo gde je živeo i stvarao Ingmar Bergman, sa idejom da tu uhvate inspiraciju za svoje projekte. Film kreće kao relationship drama o njih dvoje da bi se potom prelio u meta-film u kom junakinja kreće da opisuje šta bi snimila a mi to gledamo, dok se na kraju to sve ne pretvori u snimanje na istom mestu.

Film je previše opterećen mehanikom, ali nažalost ne dobacuje do nekog organskog spoja stvarnosti u kojoj žive autori i filma i prožimanja svega toga sa Bergmanom. Sve to je nažalost u ovom filmu dato kao koncept ali ne i kao celina za koju zaista možemo da se vežemo, iako u pojedinim momentima u nju uspevamo da poverujemo.

Naravno, ostavljam mogućnost da nekom drugom ovo zaista može profunkcionisati ali meni nije a ne znam ni kako bi bilo kome...

* * / * * * *

THE DEAL

Dean Devlin se opredelio da svoje projekte skromnijeg materijalnog a bogami i intelektualnog stanja snima u Srbiji. Orsi Nagypal je mađarska rediteljska koja radi na njegovim serijama koje se snimaju ovde. THE DEAL je njen celovečernji film koji ima produkcione kvalitete malo ambicioznijeg studentskog filma samo snimljenog na engleskom.

No, to za ljude iz Beograda ne mora biti sasvim odbojno. Naime, arhitetkura Novog Beograda služi kao backdrop za antiutopijsku priču o svetu u kom se loganrunovski ljudi oročavaju u zamenu za relativno podnošljiv život. U nekom zamršenom i ne skroz jasnom zapletu, ima nekih i koji se nisu oročili, a ne vidimo da žive bitno gore od ovih koji jesu. No dobro, nije ovo film u kome stvari moraju da imaju puno smisla.

Zaplet se zakuva onda kada žena čije je prošlo mora da poživi kako bi kćeri donirala bubreg. I tu kreću njeni pokušaji da se izvuče uz pomoć kćeri i bivšeg muža. Potera nije uzbudljiva ali se dešava toliko toga da vremenom polako zaboravljamo suštinu priče.

THE DEAL je u suštini besmislica, ali istovremeno u njemu toliko nema ničega da ne možemo reći ni da smeta, naročito kad možemo da se igramo prepoznavanja lokacija i srpskih glumaca.

* * / * * * *

ATHENA

ATHENA Romaina Gavrasa je film koji umnogome direktno preuzima estetiku njegovih muzičkih spotova i od njih pravi celovečernju celinu. Prizori pobune, urbane gerile, gneva subalterne omladine i sve ono što smo videli u klipovima Justicea, MIAe, Jay-Za i Kanye Westa, sada dobijamo u filmskoj formi.

Romain Gavras želi da se osloni na antiku, na neki način parafrazirajući antičke drame kao što je ANTIGONA ali ne baš u potpunosti i pravi film stanja prepun akcije, o smrti jednog trinaestogodišnjeg arapskog dečaka čiji jedan brat kao momak iz kraja pokreće veliku pobunu i nerede a drugi brat kao vojno lice pokušava da sve to spreči sve dok ga i samog događaji ne usisaju.

Film ima jedinstvo vremena, dešavanja i radnje. Ne odvija se baš u realnom vremenu ali se oslanja na kadar-sekvence i protok vremena je vrlo limitiran. Radnja je vezana za osnovne sukobe koji se tiču smrti dečaka i bune protiv policije.

Film izgleda senzacionalno, ima anarhičnost i energiju ranog Noea a od njega preuzima i ironiju u samoj završnici. Ako je mladi Gavras bežao od estetike svojih najuspelijih spotova u prva dva filma, u ovom se tome potpuno prepustio i nije pogrešio. Od toga je uspeo da napravi film koji nije sasvim jedinstven ali je retko kada, maltene nikada ovako dobro izveden.

Živimo u vremenu kada se kadar-sekvence jako cene, često koriste i naglašavaju, u tom smislu Gavras ne donosi osveženje kao recimo Cuaron onomad u CHILDREN OF MEN, ili zbunjujuje kao Mundruczo u JUPITER HOLDJA ali ovakvu izvedbu nismo često sretali, tako da ovaj film ima šta da pruži i onima koje ne zanimaju komešanja u pariskim predgrađima, potencijalni rasni rat i slične stvari, već ih zanima samo tehnika.

I u izvesnom smislu, uprkos jasnoj priči i karakterima, ATHENA i jeste na neki način film tehnike, ali ona ovde jeste duboko uvezana sa suštinom izraza.

* * * 1/2 / * * * *

BANDIT

Novi igrani film Allana Ungara BANDIT u najboljem smislu evocira dane kanadskih telefilmova, forme koju su oni po mnogo čemu usavršili.

Reč je o istinitoj priči o Amerikancu koji je bežeći iz zatvora u Kanadu otkrio da su tamo banke mnogo slabije obezbeđene i da bi mogao koristeći avio saobraćaj da pljačka veliki broj ekspozitura na svojim turnejama usput vodeći lažni život kao tobožnji konsultant za sigurnost kompanija.

Vremenom, lopov pronalazi zaleđe kod lokalnog kriminalca i glavnog perača novca odnosno preprodavca ukradene robe i od njega dobija kredit za ambicioznije akcije. 

Vremenom interesovanje za tog zaštitnika dovodi policiju na trag "letećeg bandita".

Josh Duhamel je zvezda u kojoj god produkciji da se pojavi a ovde zaista nosi film u svakom pogledu jer je prisutan u skoro svakoj sceni. Dobro se zabavlja igrajući lopova koji se neprestano prerušava ali se dočeka na noge u scenama kada treba da pokaže zatomljenu emociju čoveka koji mora biti spreman da napusti sve kada vidi "vrelinu" iza ugla.

Elisha Cuthbert je nesumnjivo u godinama da igra mame, što samo nas kojima je bila seks simbol podseća koliko smo omatorili. Iako vrlo dobra u ovoj ulozi ne dobija priliku ni u scenario a ni u igri da izgradi zanimljiviji lik.

Mel Gibson u šerifovskim godinama igra kriminalca koji štiti i finansira glavnog junaka. On je duhovit, opasan i harizmatičan u ovoj ulozi koja se itekako razlikuje od njegovog recentnog DTV opusa.

Ukupno uzev, BANDIT je film širokog dejstva, praktično za celu porodicu, sa konvencionalnom rediteljskom koncepcijom, nekim viškovima i trajanjem koje produkciono ne može sasvim da isprati iako se trudi. U tom smislu drugi sličan Duhamelov biopic SPACEMAN i dalje ostaje kompaktnije upakovan rad.

Ipak, ono što je ključno jeste da su ovakvi filmovi prava retkost, istinita kriminalistička priča snimljena izvan studija i bez nekih Award-season ambicija. BANDIT definitvno nije CATCH ME IF YOU CAN, ali na programu televizija će se lako uklapati u taj slot i rado reprizirati.

Pošto film ipak nosi etiketu bioskopskog, a zanimljive su neke statistike o njemu - recimo snimljen je za 21 snimajući dan, u proseku 44 pozicije kamere ne računajući drugu ekipu - nema sumnje da je reč o ostvarenju u koje je uložen veliki trud. Ipak, rezultat je u tehničkom smislu kudikamo subbioskopski, i samim tim moja ocena za bioskopski utisak bi bila * * 1/2 a da je reč o TV radu znatno viša.

Ovo svakako nije geezer teaser u kome se niko ne trudi, i veoma je uspeo projekat sa određenim limitima koji srećom najširoj publici neće biti vidljivi.

CRAZY HEART

Scott Cooper je režirao i napisao adaptaciju romana Roberta Cobba o posrnulom legendarnom kantri pevaču koji nastupa po malim kafanama, i jedinu kopču sa nekadašnjom slavom predstavlja pisanje pesama za nekadašnjeg štićenika koji je postao superstar kantrija.

Potucajući se po američkom heartlandu, već ozbiljno načet alkoholom junak upoznaje samohranu majku sa kojom stupa u vezu ali se ispostavlja kao suviše disfunkcionalan da bi je očuvao.

Cooper je okupio vrhunsku ekipu u ovom filmu - glavnu ulogu igra Jeff Bridges koji se i inače pomalo bavi muzikom, mladu zvezdu igra Colin Farrell, samohranu majku Maggie Gyllenhaal a tu je i Robert Duvall. Film je mali ali izveden sa velikim glumcima i uslovima da kada treba da se prikaže koncert kantri zvezde, uverljivosti ne manjka.

Muziku je priredio T-Bone Burnett tačno odmeravajući domet ovih junaka i smeštajući ih u pravi ešelon kantri scene.

U ovoj postavci nije bilo ništa da pođe naopako, pa i nije pošlo. Problem je što se nije sad desilo ni ništa naročito. CRAZY HEART je solidan, jako dobar old school film, ali ovi ljudi su igrali i u boljim.

* * * / * * * *

HEROJI

Nicolas Winding Refn se ispostavlja kao kontinuirano najuticajniji reditelj među mladim rediteljima sa FDU koji ulaze u kinematografiju. Posle Luke Bursaća, njegov uticaj ispoljio je i Goran Nikolić u filmu HEROJI koji je u izvesnom pogledu nadovezivanje na Refnov vikinški rad VALHALLA RISING.

Na nesreću HEROJA, nisam preterani fan VALHALLA RISINGa, pa samim tim nisam mnogo dirnut suptilnim omažima Jednookom i sl. ali u redu, čućemo sigurno i neka mišljenja onih koji su voleli taj film. Zanimljivo je da su oba filma premijerno prikazana na FESTu, ali sa suprotnim rezultatima.

VALHALLA RISING je doživeo nezaslužene pohvale kritike, a HEROJI su brutalno otpisani - ne sasvim nezasluženo, ali sa jednim zanemarivanjem određenih rezultata koji jesu postignuti.

Ono što su rezultati ovog filma jeste da u svom celovečernjem debiju Goran Nikolić uspeva da nadiđe osnovne probleme svojih studentskih filmova. Ovaj film izgleda dobro i generalno ima narativni fokus, a to su dve stvari koje su najpre nedostajale u njegovim studenstkim radovima.

Fotografija Vladimira Đurića je solidna, u prirodi uspeva da probudi likovnost i izgradi ubedljivost filmskog prizora, imamo osećaj da smo u tom vremenu, a bez nekih agresivnih intervencija.

E sad, ono na šta su se negativni komentari fokusirali i što zaista jeste problem filma - to je razvučenost, nepostojanje sadržaja koji može da opravda trajanje, činjenica da i ovaj sadržaj koji tu postoji koliko god nedovoljan nije naročito dobar, deluje stidljivo, preobazrivo, a kada se film završi rezom pred obračun, deluje sve maltene ironično - imamo prvo manjak uzbuđenja, a ono kada se konačno desi, reditelj svesno bira da ga ne prikaže.

Međutim, to što u filmu nema sadržaja, nema radnje itd. možemo lako objasniti time da je ovo zapravo diplomski film, snimljen sa idejom da se nekako napravi dugometražni film sa resursima za kratki itd.

Ipak, isto tako jasno je da film ideju da svesno bude neki slow cinema, neko arty odugovlačenje, i pitanje je zašto kao takav nije percipiran.

S jedne strane, QUOD LICET IOVI, NON LICET BOVI, dakle autori i producenti moraju da budu ušemljeni da bi im se neka vunovlačarenja i dosade mogle razumeti kao umetnost. Ovo nije produkcija tog profila. Istovremeno, umetnička greška jeste u tome što Goran Nikolić pokušava da napravi tu neku vrstu hardkor art housea odnosno podvali ali se u postupku oseća da on ipak dolazi iz sveta konvencionalnog repertoarskog filma. Rešenja kao što je narator koji govori stvari u određenoj vezi sa dešavanjima na ekranu itd. zatim rezovi koji se dešavaju ipak u nekom konvencionalnom ritmu, potreba da se muzikom nekako oživi razvučeni vizuelni materijal, sugerišu da ovo nije real deal. 

Svaki autor konvencionalnog da ne kažem reperotarskog filma ponekad pomisli da "svaka budala" može da snimi to neko umetničko odugovlačenje, međutim za art house film je potrebno biti posebna vrsta "budale". I to je lekcija koju su naučili mnogi repertoarski odgojeni reditelji kad probaju da se okušaju u tom formatu.

U svakom slučaju, HEROJI su diplomski film sa koji je Goran Nikolić ušao u opticaj, prošao je ciklus srpskih festivala, i pravi "debi" ga čeka u drugom filmu koji će nadajmo se biti reprezentativniji.

* * / * * * *

EMILY THE CRIMINAL

John Patton Ford ima ime kome je teško dorasti. Plus reputacija čoveka koji je završio USC i AFI, dakle najbolje filmske škole koje se igde mogu završiti. Plus potpisuje scenario za ROTHCHILD, kontroverzni film u kom je trebalo da igraju Shia i Mel.

Njegov celovečerenji debi EMILY THE CRIMINAL međutim uspeva da isprati hype što se retko dešava. Sa Aubrey Plazom u naslovnoj ulozi, Patton Ford snima uzbudljiv triler sa zapletom koji je street level, bez ijednog pištolja u kadru, kriminalom koji nije white collar ali maltene kao da jeste, i napetošću koja je na visokom nivou.

Uprkos tome što je glavna junakinja inicijalno postavljena kao jedna od onih osoba iz savremenih krimića koja je preterano motivisana socijalnim okolnostima i životnim teškoćama, vremenom ovaj krimić počinje da se bavi onim što je ipak suština ovog žanra a to je sklonost ka zločinu koja postoji u svakom čoveku, i preispitivanjem te teme od tačke kada bavljenje kriminalom izgubi puku materijalnu neophodnost i postane način života bez kog čovek ne može.

Aubrey Plaza ima sjajnog partnera u liku libanskog lopova i prevaranta širokog spektra kog igra Theo Rossi i on joj odlično parira i u pogledu harizme i kad je reč o energiji, ali i idejno, imamo ljude iz niže srednje klase i doseljenike upućene u kriminal.

Patton Ford u pogledu inscenacije i vizuelnog koncepta je vrlo visceralan, pripovedanje je propulzivno, sa licem Aubrey Plaze kao moćnim punktumom njegove filmske slike. Los Anđeles u kom se odvija priča je atmosferičan, ambijenti u kojima se ona odvija su opskurni industrijski parkovi, velikoprodajni centri, domovi raznih podstanara, sve u svemu jedan zatvoren i zanimljiv svet.

EMILY THE CRIMINAL se ne mora nužno posmatrati kao krimić, može i kao neobičan ljubavni film, ali kad stvari odu trilerskim putem, kome ovo nije uzbudljivo, zalutao je pred ekran.

* * * 1/2 / * * * *

GROSSE FATIGUE

Jacques Audiard je bio među dvoje nepotpisanih saradnika na dijalozima u radu koji je rezultirao Zlatnom palmom za scenario.

GROSSE FATIGUE je dobio i nagradu za specijalne efekte u Kanu koju je dobio - neverovatno ali Pitof.

Međutim, kada krene film, sa logom američkog distributera Miramaxa a onde uslede scene u kojima tokom kanskog festivala Michel Blanc seksualno spopada glumice, prva reakcija je da je film dosta loše ostario. Doduše, završava se upečatljivim cameo nastupom Romana Polanskog pa se priča nekako zaokružuje.

Doduše, ovaj one man show Michela Blanca u kome on režira, piše scenario po Blierovoj ideji, i glumi glavnu ulogu samog sebe i drugu glavnu ulogu - svog dvojnika, veselo prilazi temi seksualnog zlostavljanja i uslovljavanja u kinematografiji, ali ta dela čini negativac - zli dvojnik. Pa ipak, način na koji je sve prikazano je veoma lepršav i potpuno van vremena u kom danas gledamo film.

Reč je o spoju meta-filma i one vrste francuske komedije koju rado izbegavamo kad naletimo na nju na televiziji. Ipak, film je zanimljiv, ne samo jer je zarobio jedno vreme kog više nema u pogledu muško-ženskih odnosa, koliko i po tome na koje sve načine Blanc send upuje sebe i druge.

Nažalost, ovaj scenario nikada zapravo ne proniče u neka suštinska pitanja, iako im je nadomak, ostaje ipak u ravni kritike svojstvene pučkoj komediji, ali i to je ipak precharliekaufmanovsko doba, kada stvari nisu bile toliko rutinski meta, ali kada je postojao film kao PLAYER Roberta Altmana.

U tom pogledu, Blanc uspeva da napravi spoj jedne u suštini privatne fantazije koja ide tankom granicom između interne šale i nečega gde umetnik svoje lično interesovanje uspeva da transformiše u nešto univerzalno. U tome mu pomaže veoma raspoložena Carole Bouquet koja je spremna da se zeza sa svojim imidžom seks simbola i Bond-devojke neprekidno se krećući linijom između dekonstrukcije i reafirmacije svog imidža.

No, ne samo zbog #MeToo aspekta GROSSE FATIGUE ostaje film svog vremena koji danas sasvim sigurno ne bi bio tako visoko vrednovan kao tada. Pa ipak, u pogledu tempa, nekih rešenja, odoleo je zubu vremena i može se pogledati danas kao preteča stvari koje se danas rutinski rade, i na filmu i na televiziji.

* * * / * * * *

THE DEVIL WEARS PRADA

Stari televizijski mačak David Frankel snimio je jedan od filmova koji su za svoju epohu definisali jednu profesiju i milje. Reč je o ekranizaciji romana THE DEVIL WEARS PRADA Lauren Weisberger koji je osnažio star wattage Anne Hathaway ali i mesto Alison Brosh McKenne kao scenaristkinje u žanru dramedije.

Ni Frankel ni McKenna u svom kasnijem bioskopskom radu nisu uspeli da dosegnu ovaj nivo, iako nisu snimali koješta. U suštini, tajna uspeha ovog filma krije se u veštom žanrovskom spoju gde se jedna chick lit bajka realizuje po mustri crnohumornog košmara o šefu iz pakla, a dve glavne junakinje siroticu koja je u stvari princeza i zlu vešticu igraju Anne Hathaway i Meryl Streep.

Sam milje modnog časopisa i modne industrije odnosno njujorškog mondenskog miljea koji se širi i izvan osnovnog fashion segmenta u širi fashionista okvir gde se nalaze i medijske ličnosti, ugledni pisci i ostali koji tu parazitiraju prikazan je ironično ali sa dozom fascinacije i dubokog divljenja oličenog kroz poznavanje materije. Uostalom, sam svet mode ima dozu autoironije, tako da ironija s kojom autori prilaze nije ništa ubojitije od one koju sami protagonisti te scene gaje prema sebi.

Odluka glavne junakinje da izabere ljubav i izađe iz tog raskršća biznisa, umetnosti, kulture u širem smislu i borbe za moć u raznim sferama, više pripada bajkama nego realističkom ishodu, i junakinja ovog filma gledaocima ovog filma koje opija taj milje neće sigurno zbog toga biti punktum ove priče.

U tom smislu, nema nikakve dileme da ova priča o junakinji koju je zaveo svet mode i modnog novinarstva ali je onda ona sthvatila prave vrednosti, ostaje moćno regrutno oruđe upravo za ulazak u svet mode i modnog novinarstva, kao što policijski filmovi pa makar bili kao SERPICO i danas ponajviše služe za regrutovanje budućih policajaca.

THE DEVIL WEARS PRADA u tom pogledu jeste film koji je pored svog značaja na filmskoj sceni ostvario i nesporan uticaj na kulturu u širem smislu što se za malo koji naslov poslednjih godina može reći.

* * * 1/2 / * * * *

INTO THE GRIZZLY MAZE

David Hackl je reditelj koji se specijalizovao za B filmove sa dignitetom koji su nadomak bioskopskog plasmana ili indie repertoara ali na kraju ipak ostaju VOD materijal.

INTO THE GRIZZLY MAZE Davida Hackla je survival triler o izgladnelom grizliju i dva brata koja polaze u planinu sa grupom meštana ne bi li ga eliminisala. Na tom putu, oni naravno iznova prožive i traumu koja ih je razdvojila.

Billy Bob Thornton igra mutnog lovca na grizlije, na granici između ubice opasnih životinja i lovokradice ali nažalost scenario mu ne nudi mnogo prostora da se razmahne, dok su James Marsden i Thomas Jane u glavnim ulogama braće, u svom elementu, kao junaci koji ne pričaju mnogo ali odaju utisak ispravnih momaka iz unutrašnjosti koji vole prirodu i zdrav život.

Hacklova realizacija je dobra, i film je ukupno uzev na solidnom nivou ali je problem u tome što se ni po čemu ne izdvaja i uglavnom je rutinski, bez nekog magnetizma kojim bi se više nametnuo gledaocima.

* * 1/2 / * * * *

VENUS BEAUTE (INSTITUT)

Jacques Audiard je bio među dvoje saradnika na scenariju koji su pomogli Tonie Marshall u pisanju VENUS BEAUTE (INSTITUT).

Reč je o crnohumornoj melodrami o četredesetogodišnjoj ženi koja radi u salonu lepote gde je tokom radnog vremena ne samo kozmetičarka već i psiholog raznim ženama a popodne putem oglasa traži potencijalne partnere, i tim putem se upliće u jednu vezu za koju se ispostavlja da je nesvesni ljubavni trougao.

Nathalie Baye je izvanredna u glavnoj ulozi i sve izrečeno i neizrečeno o svom liku uspeva veoma efektno da iznese. Od glumaca koji će kasnije postati veoma poznati tu su Audrey Tautou i Samuel Le Bihan, a ekipa je kolektivno na vrlo visokom nivou.

Tonie Marshall uspeva da u kamernoj priči plasira jedan artikulisan i estetizovan vizuelni koncept.

Na nivou celine postoje deonice u kojima se možda traži bolji balans između tragičnog, serioznog i komičnog ali Tonie Marshall vodi taj balanserski aspekt ipak dosta solidno.

Ovo je prvi i za sada jedini scenario koji je Audiard pisao za nekog od drugog od trenutka kada je počeo sam da režira. Ponovo, nema tu nekih elemenata po kojima će pre a naročito kasnije biti prepoznatljiv. Štaviše, veoma je zanimljvo da Audiard koji se pre svega bavi muškarcima u raznim intenzivnim stanjima i situacijama bude deo ženskog autorskog nukleusa na jednom ovako "ženskom" filmu.

* * * / * * * *

ASK THE DUST

ASK THE DUST čuvenog scenariste je ekranizacija čuvenog romana Johna Fantea. Zahvalan za saradnju kad je "grmilo", recimo na DANIMA GRMLJAVINE, Tom Cruise je postao mecena Towneove pozne rediteljske faze i producirao mu je nekoliko rediteljskih filmova.

ASK THE DUST je starinska melodrama koja nije uspela da se nametne kao prestige picture i samim tim nije našla svoje mesto među važnim naslovima. Međutim, uprkos razlici od deset godina, Colin Farrell i Salma Hayek su izuzetno ubedljivo odigrali par ukletih ljubavnika u Los Anđelesu tridesetih u kom vladaju segregacija na raznim nivoima, zemljotresi, tuberkuloza, traume Velikog rata i želja za uspehom.

Lokacije su ubedljive, fotografija Caleba Deschanela je jednostavna ali estetizovana, a Towne uspeva da obuhvati roman u filmsku celinu prihvatljivog obima. Svakako će biti ljubitelja romana kojima nešto ovde fali iz izvornog rukopisa, ali moj utisak je da Towne pre svega zaslužuje pohvale što uprkos svim vrlinama i manama, njegov film ne izgleda kao adaptacija nego kao originalni scenario. Dakle, ASK THE DUST ima svoj integritet a poređenja se ionako ne mogu izbeći.

Film je međutim ipak u osnovi jedna vanvremenska ljubavna priča, i u njemu osim jednog melodramskog ekscesa, ne postoji maltene ništa što se u nekoj formi može dešavati i danas. Otud, Towne nema neko suštinsko opravdanje za smeštanje ovog filma u epohu. Rekonstrukcija epohe vrca o obeležja svog vremena ali se ona vrlo malo reflektuju na priču.

Otud, možda je epoha na neki način lažni trag koji je omeo recepciju filma jer su svi ovde tražili nešto više od jedne klasicističke melodrame, što nije malo i nije lako napraviti, ali hardver filma kao da je sugerisao više.

* * * / * * * *

AUSTRALIA

Jacques Audiard je jedan od trojice scenarista filma belgijskog reditelja Jean-Jacques Andriena AUSTRALIA, koji je u glavnoj ulozi imao Jeremy Ironsa, a za kamerom Girogiosa Arvanitisa, jednog od tada najprestižnijih euro-DPjeva.

Ova veoma ozbiljna, dobro inscenirana i slikana produkcija je priča o belgijskom vunarskom magnatu koji odlazi u Australiju, ratuje kao pilot i dobija vanbračno dete a onda se bez njega vraća u Belgiju da sa bratom nastavi posao gde upoznaje drugu ženu, raspuštenicu koju igra Fanny Ardant. Ipak, vremenom ovaj aranžman postaje neizdrživ ali melodrama nikada ne uspeva toliko da se užari koliko premisa obećava.

Na kraju ono što nam ostaje jeste film smešten u epohu koji lepo izgleda sa poznatim i dobrim glumcima u kom nažalost nema neke dinamike i energije. Ipak, ekipa okupljena na snimanju dovoljno je jaka da izgura ovu stvar do jednog nivoa gde ovog filma ne treba niko da se stidi.

Iako nema baš ni čime da se ponosi.

Ni ovaj film nije u ozbiljnijoj relaciji sa Audiardovim kanonskim izrazom i opusom, iako je izašao nekih pret-šest godina pred njegov početak.

* * 1/2 / * * * *

MY SON HUNTER

MY SON HUNTER je crowdfundovani film o aferama Huntera Bidena koji su proizveli Phelim Macaleer i Ann McElhinney, bračni par konzervativnih blogera i publicista koji su već snimali i dokumentarce ali i igrenjake po sličnom produkcionom principu. Njihov igrani film o suđenju aborcionisti Kermitu Gosnellu u režiji otvorenog konzervativca među glumcima Nicka Searcyja, mogao je biti pristojno televizijsko ostvarenje da u ključnim momentima nije probijao otvoreni propagandni i pristrasni stav gde je priča o nepropisnim abortusima zloupotrebljena da se potkače i oni "ispravni".

MY SON HUNTER je sniman u Srbiji, sa idejom da se uz dozu satire ali i rekonstrukcije dešavanja i njihove atmosfere nekako postigne isti efekat kao u sličnim projektima koje je pravila liberalna scena i levica.

Filmovi koji reaguju na dnevnopolitičke događaje i dalje su trend a ceo talas je krenuo pre skoro dve decenije. Prvo je Peter Morgan napisao seriju bioskopskih i televizijskih filmova o karijeri Tony Blaira dok je on još koliko-toliko bio aktuelan političar i tu se proslavio Michael Sheen. Potom, tu štafetu preuzimaju scenariji Jamesa Grahama kao što su COALITION i BREXIT: THE UNCIVIL WAR u kojima se obrađuju skorašnji događaji kao što je koaliciji Liberalnih demokrata sa Torijevicma Davida Camerona i britanski referendum o izlasku iz EU.

Oliver Stone je pred izbore 2008. napravio film W. o Bushu Junioru koji je satirično gledao na njegovu vladavinu i ličnost u širem smislu. Kasnije je McKay snimio VICE o Dicku Cheneyu, a sličnu karikaturalnost u istorijskim okolnostima gaji i Sorentino u IL DIVOu a kasnije i u diptihu o Berlusconiju.

Slično brzu reakciju ponudili su i televizijski filmovi Jaya Roacha napravljeni za HBO kao što su RECOUNT i GAME CHANGE.

U tom smislu, MY SON HUNTER iako deluje kao ekstravagantan pokušaj dnevnopolitičke propagande u stvari se nadovezuje na veoma aktivnu produkciju istinitih priča, često sa satiričnom oštricom u kojima se obrađuju aktuelini ili bar jučerašnji događaji.

Karikaturalniji nego što je to bio W., ovaj film, u režiji kultnog epizodiste Roberta Davija, pokušava da ocrni Bidenove na više nivoa. Prvo želi da razotkrije njihova razna poslovanja sa sumnjivim partnerima, zatim da naglasi kako su neki od njih u stvari neprijatelji Amerike, dakle Kinezi, ali da pre svega ocrni njihov karakter. Hunter Biden je prikazan kao traumatizovan mlad čovek, žrtva teškog detinjstva i porodičnih okolnosti koje su pospešivale njegove slabosti, što ga na kraju vodi u politoksikomaniju dok je Joe Biden prikazan kao tipičan pokvarenjak na visokoj funkciji, pohlepan, lišen emocija sem straha od gubitka vlasti, ubeđen da mu sve pripada, manje pustopašan od sina utoliko što je pokvaren na duže staze i ne želi kratkoročnu kompromitaciju.

Laurence Fox, inače sin poznatog britanskog karakternog glumca i epizodiste Jamesa Foxa, krenuo je sasvim solidno u svojoj karijeri, igrao čak i Princa Charlesa koji je bio enfant terrible britanske Krune u jednom trenutku, ali je Huntera zaigrao u vrlo specifičnom periodu. Naime, Fox je praktično poništen u britanskoj industriji kada je počeo da iznosi kontroverzne političke stavove i čak osnovao svoju stranku Reclaim, kroz koju danas više dolazi u medije nego preko glume.

Foxov otac, poznati britanski karakterni glumac i epizodista James Fox takođe je imao pauzu u karijeri kada je pošao putem verskog fanatizma ali posle se vratio. Kod sina, međutim, povratak će ići malo teže i to je šteta, Laurence Fox sa velikom energijom i posvećenošću prilazi liku Huntera Bidena i njegova gluma drži ovaj film na okupu.

John James kog znamo kao Jeffa Colbyja iz serije DYNASTY u ulozi Joea je mnogo jednodimenzionalniji, ali i on to što je odlučio da igra uspeva da izvede. Dočim, Gina Carano, objektivno najveća zvezda u ovom filmu ima najslabiju ulogu. Lišena akcionih zadataka, bez borbe, teško se snalazi u ulozi telohraniteljke koja je istovremeno i narator i najčešće probija "četvrti zid".

Da je priča bila fokusirana samo na Bidena bila bi mnogo bolja, ali producenti očigledno zahtevaju da se zahvati sve što ih nervira u našem svetu, pa su potkačili i niz sporednih tema devalvirajući sve u jednu rasplinutu kritiku. Veliku slobodu koju je dobio samim konceptom gde film ima priču, i prati likove u konvencionalnom maniru ali je naracija pomognuta direktnim obraćanjem publici i svim mogućim intervencijama kojih se ne bi libio McKay kao što su animacija, vremenski skokovi, oniričke scene, reditelj ne uspeva da iskoristi, i umesto da napravi celinu koja u sat i po uspeva da upakuje priče za tri sata, na kraju ima oskudicu u pogledu radnje i dosta ponavljanja.

Uprkos tome što se za film ne može reći da je sasvim nevešt, jasno je da dva i po miliona dolara navodno skupljenih crowdfundingom nisu završila na ekranu, naime u Srbiji za te pare mogao da se snimi film koji izgleda bitno bolje od ovog. Scenografija, atmosfera i generalni vizuelni utisak filma su na donjoj granici savremene srpske televizije, na nekom minimumu potrebnom za streaming platforme, i daleko od čak i najmanje uspelih radova nastalih na suprotnoj strani.

Dok je kritika mahom ignorisala suštinski apolitične i zapravo prilično solidne filmove koje pravi Daily Wire za svoj striming servis, nije slučajno da je ovaj film pušten na Breitbartu prigrljen od liberalne kritike koja u njemu nalazi jako puno materijala za iživljavanje. I činjenica je - za ovaj film bi se lako moglo reći da je false flag operacija, delo koje su podmetnule Demokrate da bi pokazale kako MAGA milje nije u stanju da snimi čak ni pristojan film. To nije sasvim tačno kako pokazuje Daily Wire ali MY SON HUNTER jeste idealan primer da se pokaže da jeste.

Ono što je ipak zanimljivo u ovom filmu jeste doza cinizma koja karakteriše MAGA pokret. Naime, film nije suštinski razvratan, ali svakako nije prilagođen porodičnim vrednostima koje bi se očekivale od nečega što konzervativci treba da puste na ekrane u svojim domovima. Naravno, Hunterova biografija određuje mnogo toga, seks i droga su bitan deo njegove kako privatne tako i javne delatnosti, ne može se to zanemariti i u mnogo navrata autori uzimaju da se prilično zezaju s tim. Ipak, takvi sadržaji će verovatno biti prepreka da film postigne svoju maksimalnu gledanost među konzervativcima kojima je čak i psovanje u izvanrednom FATHER STUu smetalo.

McAleer i McElhinney su verovatno već zadovoljni ovim filmom. Strpali su - sva je prilika - deo crowdfundinga u džep a reakcije mejsntrim štampe pogoduju njihovim histrioničnim ličnostima da ne kažem egzibicionizmu. S druge strane, uprkos korišćenju nekih "modernijih" tehnika, MY SON HUNTER nije inovativniji od nečega što u mejnstrimu odavno radi Scorsese a neuspešno pokušava da apdejtuje McKay, i u tom smislu oni mogu biti zadovoljni time što su se izrazili u konvencionalnom formatu angažovanog biopica pa makar ne dobacivali ni blizu nekih od tih ostvarenja.

Međutim, čini se da bi možda veći efekat mogao imati neki umetnički izazovniji ili zanimljiviji film, a preko reditelja Roberta Davija pada mi na pamet jedan mockumentarac u kom se on pojavio - THE NOVEMBER MEN čuvenog Paula Williamsa u kom levičar reditelj razmatra zašto levica ne vrši uspešne političke atentate na američke predsednike i onda istražujući mogućnost kako bi bilo moguće ubiti Busha postaje deo prave zavere za tako nešto. Sigurno je da bi tako neki film koji bi zaintrigirao i ljubitelje filma imao mnogo više svrhe od ostvarenja koje u najboljem slučaju može da služi kao surogat ozbiljnog filma za publiku koju nervira Holivud. Naprosto, iz umetničko-zanatsko-logističkih razloga ovi ljudi nisu dorasli snimanju bilo čega što replicira Holivudu, osim gledano baš iz daljine.

No, ideja kopivudskog postupka je mnogo upornija od borbe za originalnost. Postoji nešto privlačno u pokušajima da se snimi nešto što liči na Holivud. Postoji nešto i u samim autorima i u producentima što ih vuče u pravcu pokušaja da snime takav tip filma iako je od početka osuđen na neuspeh. S druge strane opet, čak i slab film snimljen po dramaturškom i vizuelnom modelu koji možemo kolokvijalno nazvati holivudskim kod dela publike izaziva veći subjektivni osećaj "pogledanog filma" od recimo nekog originalno koncipiranog i stilski prilagođenog dela sa drugim pristupom.

Imamo ovde tipičan slučaj pokušaja da se tema obradi na način koji joj je priličio u nekim ranijim slučajevima. Ako je Son of a Bush obrađen u filmu kao što je W. onda se i o Bidenovom sinu mora snimiti film tog tipa, iako reditelj Stoneove veštine i poznavanja teme nije dostupan. No, bar mi u Srbiji najbolje znamo kako veličina istorijskog događaja silom mora biti praćene "veličinom" filma, barem po freskama kojima nas je do danas počastio FCS na svom specijalizovanom konkursu.

Konačno, možda je to opet srpski sindrom - u ovom filmu nisam zapazio ništa naročito ekskluzivno o Bidenu, a teško da će išta od toga biti novost za Breitbartove pretplatnike koji se isključivo bave tim uglom posmatranja. Kako u umetničkom pogledu ovo igranje Stonea, McKaya ili Sorentina nema potencijala za crossover tako sasvim sigurno ova "sakrivena" istina teško da će doći do onih koji se njom ne bave po ceo dan.

No, interesovanje ruskih medija za MY SON HUNTER pokazuje da bi ovaj film možda mogao imati neki internacionalni život i obradovati one van SAD koji se na sličan način bave Bidenovim likom i delom. Recimo, zanimljivo je da li će u Srbiji, zemlji koju je Biden na poseban način osakatio, ovaj film biti prikazan na neki legalan način i gde. Interesovanja kod publike bi moglo biti. 

Uostalom, kod nas se takođe rade dnevnopolitički filmovi o protivnicima, pa i ovih dana. Za sad samo u formi dokumentarnog.

JFK REVISITED: THROUGH THE LOOKING GLASS

JFK REVISITED: THROUGH THE LOOKING GLASS je dokumentarni film Olivera Stonea u kome rekapitulira slučaj ubistva Johna Kennedya i nadovezuje se na svoje igrano remek-delo koje je izmenilo tok istorije filma ali je i omasovilo uverenje da Lee Harvey Oswald nije ubica i da iza ovog atentata stoji sveprožimajuća zavera "duboke države". JFK je film sa globalnim domašajem, ali ne samo da zahvaljujući njemu čitav svet zna da jedan od globalno omiljenih američkih predsednika nije ubijen onako kako tvrdi američki establišment već je otvorio iznova i neke istrage u Americi, omogućivši pristup arhivama pre njihovog propisnog otvaranja 2029. godine.

JFK REVISITED donosi izuzetno bogat arhivski materijal, a to bogatstvo je čudesno. Jako mnogo video zapisa postoji, mnogi argumenti su zaiste potkrepljeni kako slikama tako i snimcima, a sagovornici su kako istoričari tako i nezavisni istraživači koji su bili spremni da urone u dva miliona stranica materijala.

JFK REVISITED se bavi trima temama. Prvo je dokazivanje kroz obdukcione nalaze i kroz opisane okolnosti zločina da Lee Harvey Oswald nije ubica ili da barem nije jedini pucač, kao i da je obdukcija falsifikovana kako bi se njeni rezultati prilagodili narativu koji je FBI definisao. A možda čak tu definiciju napravio i pre ubistva.

Zatim se objašnjava ko je Lee Harvey Oswald i na koji način je povezan sa američkim službama bezbednosti i o kakvom se čoveku radi što je FBI pa i CIA nekako prenebregla, ponašajući se kao da on u stvari njima nije poznat kao bilo kakva pretnja i sumnjivo lice.

I konačno, film slaže pretpostavku čime se Kennedy zamerio "dubokoj državi" i to je manje više razrada onoga iz antologijske scene sa Donaldom Sutherlandom iz JFK. Meta-filmski momenat je da u dokumentarcu ponovo Sutherland daje glas za tu naraciju.

Oliver Stone je prisutan i lično kao sagovornik i posetilac nekih lokacija ali film je mahom sačinjen od arhive i verbalnih svedočanstava.

Sam JFK REVISITED odlazi par koraka dalje od JFK ali manje-više sve ovo su teme koje je obradio Garrisonov proces i Stoneov igrani film. Međutim, ko je raspoložen da iznova uđe u ovaj rabbit hole, može, ovo je dobro podmazana mašina, i svi znaju šta rade.

Ono što je jako interesantno iz naše vizure jeste dalekosežan uticaj igranog filma JFK i njegovog pogleda na atentat koji maltene iznova mi proživljavamo već skoro dvadeset godina sa ubistvom Zorana Đinđića. Ovde je samo "Treći metak" zamenio "magični metak" izvađen iz senatorove butine, i prisutne su slične nedoumice oko same fizike ubistva, sumnje da postoje druge ubice, neobjašnjive greške u istrazi ili aljkavosti u forenzici, nedopustivi propusti obezbeđenja i zavera duboke države. Maltene, moguće je napraviti beat by beat rimejk JFK samo sa našim protagonistima.

Kakve su veze između igranog JFKa i konstituisanja narativa teško je reći, možda je samo taj film bio dobar udžbenik na koje detalje treba obratiti pažnju, ali činjenica je da kada se sve preselilo u medije, imaginarij tog filma utiče na ponašanje samih protagonista.

U tom smislu je zanimljivo kako se igrani film i dokumentarni prožimaju, a kako mi s druge strane to povezujemo sa nekim istorijskim događajima, i to je zanimljiva integracija popularne kulture bazirane na istoriji sa narativima o nekim kasnijim događajima.

JFK i njegov dokumentarni bonus stoga i danas imaju svoje mesto. Jedina je razlika što JFK REVISITED ipak nije ni približno bitan film u estetskom i generalno kulturnom pogledu kao igrenjak koji je u svoje vreme bio trijumf u svakom pogledu pa i blokbaster dok je dokumentarac završio na Showtimeu.

* * * 1/2 / * * * *

PINOCCHIO

Nikada neću razumeti potrebu studija Disney da snima igrane rimejkove, maltene rekonstrukcije, svojih animiranih remek-dela, ali eto barem im se možemo zahvaliti što smo u sklopu tog trenda dobili novi film Roberta Zemeckisa.

Zemeckisov igrani PINOCCHIO je velikim delom verna replika animiranog klasika, a opet, u nekim aspektima, pre svega na kraju se od njega dosta razlikuje.

Isto tako, ono što je u animiranom umelo da bude slatka pustolovina kod Zemeckisa dobija intencionalno mračne tonove, delom zbog njegove sklonosti tom žanru, delom zato što bajke u igranoj verziji dobijaju novi predznak koji se ublažava crtežom.

Sam lik Pinocchia ima fakturu drvenog lutka ali nema uncanny valley efekta, on uspeva da probudi emociju i film kako odmiče i kako ulazi u sve frenetičniji ritam, i postaje bogatiji akcijom, tako postaje i sve emotivniji.

PINOCCHIO je zanimljivo sveden u broju likova. Ima masovnih scena ali ovo je film Pinocchijevog suočavanja sa svetom, često više baziran na nečemu što je u pogledu narativne tehnike očekivano ali u pogledu realizacije vrlo složeno - a to je njegov krupni plan.

Glavni narativni pokretač je Jiminy Cricket u insipirisanoj vokalnoj izvedbi Josepha Gordon-Levitta koji probija četvrti zid i omogućuje da se priča izvede u svom pustolovnom zamahu Collodijeve zamisli ali i realizacije starih Disneyevih pisaca koje Zemeckis i Weitz kao scenaristi delimično osavremenjuju, a najveću intervenciju ostavljaju za kraj.

Tom Hanks kao Geppetto donosi humani star power u film ali njega ovde nema previše, i on postavlja osnov tog kamernog tona u početku gde Zemeckis isprobava odnos živih i animiranih likova, iskazuje samoću i elegičnost glavnog junaka i postavlja arhaizirani ton bajke.

Ako taj uvod deluje kao da Zemeckis snima arhaičan film, ne treba da brinete, do kraja filma imamo najmanje dva set-piecea u kojima pokazuje da može da orkestrira masu dešavanja bolje nego iko.

Generalno, ovde je sve set-piece, vizuelni postupak je propulzivan i često se konvencionalan plan lako izvrgne u neki zanimljivi pokret sa digitalnim intervencijama, sa puno detalja, u tekstu i ambijentima.

Ono što PINOCCHIO duguje Collodiju i originalnom animiranom filmu jeste i najveća stega koja opterećuje film. Pevačke numere su uzbudljive ali nisu onoliko naglašene koliko bi se očekivalo i rekao bih da je Zemeckis - koliko god ih dobro realizovao - u njima pravio kompromis i ne akcentuje ih dovoljno.

PINOCCHIO na kraju uspeva da proizvede emociju. No, uprkos tome što nije reč o tipičnom mejnstrim proizvodu u postupku, i uprkos što je reč o filmu velikog majstora, zašto se radi to što se radi nije opravdano.

Zanimljivo je ipak na meta-filmskom nivou to da je Zemeckis nedavno sa Hanksom radio film FINCH u kom on ima svog "lutka", androida koji usled usamljenosti čoveka postaje humaniji nego što se očekivalo, kao i tema eksploatacije lutka kog je stvorio njegov lik čime se delimično bavi i ELVIS.

Zanimljivo je i pojavljivanje Pleasure Islanda kao proto zabavnog parka u Disneyevom filmu i njegov dijaboličan horor prikaz. Doduše, osuda zabavljačkog sektora prisutna je i kod Burton u DUMBOu.

Dakle, ima ovde itekako detalja za stariju publiku, a kad Zemeckis režira ima šta da se vidi. Samo nije jasno zašto.

* * * / * * * *

FINCH

Rekao bih da mi se negde zagubio ispisani utisak o ovom filmu, iz dana kada je dospeo na kućne formate  i kada sam ga konačno pogledao. Ako nije, onda ćemo imati dva i jednog dana ćemo ih porediti.

FINCH Miguela Sapochnika je naučnofantastična karakterna drama o odnosu jednog od poslednjih preživelih ljudi na Zemlji sa svojim androidom kog je programirao poslednjim snagama pred put na Zapad tokom kog želi da poslednji put vidi plažu i sunce, i ispusti dušu.

Zemlja opustošena eko-apokalipsom je jedan od miljea u kojima Hanks dobija priliku da ponovi svoj gambit iz CAST AWAYa i iznova bude sam u kadru sa neživim objektom, iako je ovog puta reč o robotu koji može da komunicira ali nije u dovoljnoj meri humanoidan da bude više od očigledne mašine.

I Hanksu ta partija odlično uspeva.

FINCH je studija karaktera, čoveka koji je izgubio sve i robota koji ipak nema potencijala da postane čovek ali u stanju usamljenosti, afekta i upućenosti na sebe počinje ipak da dobija neka svojstva pravog saputnika.

Apokaliptični svet izveden je diskretno, otprilike kao da je svet stao sutra, bez agresivnih intervencija u pogledu toga kako su se ljudi u toj budućnosti izopačili ali opet uz dosta mere i ne skretanja u domen nekog postapokaliptičnog survival trilera u exploitation pogledu.

Film je napet, ali sa tihim scenama punim naboja.

Film je producirao Robert Zemeckis, čovek koji je uostalom prvi i uveo Hanksa u ovaj domen mono i duo drame kroz CAST AWAY. Ovaj film ne nudi tako arhetipsku situaciju kao CAST AWAY, ali na svoj "manji" način, uspeva sve što je pokušao.

* * * 1/2 / * * * *

BONS BAISERS... A LUNDI

Jacques Audiard je svoj prvi scenaristički credit dobio sa 22 godine kao jedan od dvojice adaptatora romana Alain Yves Beaujoura u režiji i sa dijalozima njegovog oca Michela, inače pre svega poznatog kao scenariste.

Na sledeći potpis, ponovo u saradnji sa ocem, Audiard će sačekati celih sedam godina iako ne možemo reći da je on jedini kriv što je ovo slab film. A film jeste slab. Kreće od zanimljive premise, tri lopova upadaju na parti koji organizuje bogataš kog žele da opljačkaju a onda se ispostavlja da on ima novac u banci i jedino ih može isplatiti čekom te svi čekaju ponedeljak kad prorade banke.

Lopovi tako moraju da provedu dan i noć sa bogatašem i njegovim razmaženim društvom koje ih postepeno dovodi do ludila i uči da je skuplja dara nego mera.

Ako izuzmemo kriminalistički aspekt, a on je samo u premisi i nije presudno bitan, ovo je film, a bilo je takvih dosta u ranoj scenarističkoj fazi velikog autora u kom on nije ni blizu poetici koju će formirati i forsirati praktično od svog prvog filma.

Period koji je Audiard proveo u svetu francuske komercijalne komedije nije kratak i ovaj prvi naslov mu je doneo neke kontakte sa kojima će i kasnije sarađivati u svojoj nekanonskoj fazi kakav je Bernard Blier recimo.

Tačno dvadeset godina nakon ovog scenarističkog debija, Audiard će napisati i režirati svoj pravi punokrvni debi i brzo se nametnuti kao jedan od najuzbudljivijih francuskih autora.

TIGERLAND

Reprizirao sam TIGERLAND Joela Schumachera koji je u vreme izlaska 2000. godine zaista delovao kao osveženje, sirov film o obuci vojnika za Vijetnamski i rat i laganom sukobu, i malom ratu, mikro eskalaciji koja izbija između njih.

Colin Farrell igra Bozza, figuru koja kao da je krojena po R.P. McMurphyju iz ONE FLEW... dakle svojeglavog pravednika koji je mobilisan ali ni u vojnoj obuci profilisanoj da regrutu slomije volju ne gubi spremnost da pravi nevolje i remeti ustaljeni red. Prenosi deo svoje energije i na druge regrute ali među onim koji su konzervativniji stvara nemir.

Schumacherov rediteljski postupak pokušava da evocira sedamdesete ali kroz savremenu tehniku, dakle dosta pokreta kamere, agresivna montaža, sirova fotografija bez mnogo estetizacije, atmosfera delom podseća na SOUTHERN COMFORT, svakako više nego na FULL METAL JACKET.

Ovaj film svakako nikada neće ući u neki izbor najboljih filmova o Vijetnamskom ratu, to je uostalom specifična niša koja je definisala estetiku ratnog filma koji osuđuje rat čak i kad se bavi bitkama. Neće se naći ni u izboru najboljih filmova o vojnoj obuci.

Ali, i kao jedno i drugo, i kao studija karaktera, ovo je uspešno ostvarenje koje je veoma dobro ostarilo.

* * * / * * * *

HONK FOR JESUS. SAVE YOUR SOUL

Imao sam određena očekivanja od filma HONK FOR JESUS. SAVE YOUR SOUL jer je prikazan na Sundanceu gde ga je otkupio Jordan Peele. Ovaj film je možda mockumentarac, možda neka hibridna forma u kojoj imamo i mockumentary konvenciju ali i klasičnu naraciju, nisam sasvim siguran, ali ono što znam to je da premisa o bračnom paru mega church milionera koji žele da se oporave od seks skandala i iznova vrate evangelističkom delovanju ne može da izdrži sat i po trajanja.

Regina Hall i Sterling K. Brown su sjajni glumci ali nemaju dovoljno materijala da se sat i po eksponiraju u ovako nečemu.

Nažalost, ni ideja kad je bila izvedena u formi kratkog filma, a tako je sve ovo krenulo, nije bila naročito duboka ali bar nije bilo prostora da se sasvim razotkrije i bilo je duhovito. Ovo sve inače pokušava da bude i nekakva crna komedija, ali od toga nažalost, nema ništa.

Promašaj.

* 1/2 / * * * *

THE LOBSTER

Lanthimosov THE LOBSTER sam probao da gledam davnih dana, kada je DOGTOOTH bio all the rage i stao sam na pola, i sad sam odlučio da ga u celosti repriziram.

Šta reći sem da sam u stvari stao na najboljem delu filma i da druga polovina donosi jednu potpunu nebulozu koja je intelektualno na nivou srednješkolske priredbe koju režira najpretenciozniji učenik nadahnut nadrealizmom.

Već u sledećem filmu Lanthimos se konsolidovao ali svoj anglofoni debi je uprkos sjajnoj glumačkoj podeli naprosto bacio u otpatke time što nije istrajao u svojoj premisi nego je potonuo u neku besmislenu psihologizaciju ali i patologizaciju jedne dramski potentne situacije koja nudi prostor za apsurd.

Lanthimos je reditelj koji se vodi situacijama. On uvek polazi iz situacije i onda je nadgrađuje time što joj prilazi delom hladno racionalno a delom sa nekim komičnim, često nadrealističkim ukrasima. Ovde međutim, samo u prvoj polovini ima taj postupak, i to sa pretezanjem na stranu nadrealizma a u drugoj se sve gubi u jednoj intelektualnoj i pripovedačkoj salati.

* * / * * * *

AVA

AVA Tatea Taylora je neobično sveden i naivan akcioni triler o plaćenim ubicama, surovo zarobljen na opštim mestima, drugačiji od ostalih po tome što u njemu glume velike zvezde.

Jessica Chastain igra glavnu ulogu. Njenog zeta igra Common, dobrog šefa John Malkovich, zlog šefa Colin Farrell a u relativno inspirisanom metafilmskom kastingu majka je Geena Davis koja je odigrala glavnu ulogu u LONG KISS GOODNIGHT i bila ubica koja se okreće protiv svojih gazda.

Neko će se upitati šta je to privuklo ove glumce pa i samog Tatea koji nije sad neko ime, ali bio je u nekoj award-bait priči pre manje od deset godina, i pošto budžet deluje skromno, zaista je teško utvrditi.

Scenario je sveden, naivan, passe na svakom nivou, nema čak ni onu surovu svedenost kao recimo što je imao Soderberghov HAYWIRE, već je prosto oskudan, a sve što se u njemu desi je kliše.

Egzekucija je osrednja. Jeff Imada je bio zadužen za tuče i podseća nas da je on radio i BOURNE SUPREMACY ali ono što je tada bilo novo više nije, a ono što je tamo bilo dobro ovde nije postignuto.

Dakle, AVA je jedno letargično B-filmsko iskustvo u kom gledalac neuspešno traga šta je to privuklo sve ove ljude da se tu pojave ali odgovor je nemoguće naći jer odgovora nema.

* * / * * * *

THE GUILTY

Antoine Fuqua snimio je rimejk danskog filma DEN SKYLDIGE a scenario je adaptirao Nic Pizzolatto. U suštini, u odnosu na danski film sve je ista meta isto odstojanje samo što kod Fuque imamo prenaglašenu priču o ličnom iskupljenju i par fleševa sa terena koje valjda zamišlja glavni junak, kojih posle više nema, čime ipak razbija kamernu strukturu.

Pizzolatto briljira u nekim dark karakterizacijama ali THE GUILTY je sigurno utemeljen u klišetiziranosti, i solidna ali već očekivana igra Jakea Gyllenhaala koji sve konce drži u rukama ali ne podiže sve ovo na neki viši nivo nego što je bilo kod Danaca, izuzev što propovedništvo nove postavke ne prigušuje.

* * / * * * *

THE BEGUILED

Sofia Coppola je snimila THE BEGUILED sasvim sigurno kao novu ekranizaciju romana a ne kao rimejk Siegelovog remek-dela. Thomas P. Cullinan je imao sreću sa Siegelom, a nešto manje sa Coppolom. Premda za ovaj film možemo reći da traći vrhunsku glumačku podelu gde Colin Farrell igra Eastwooda a ženske likove Nicole Kidman, Kirsten Dunst i Elle Fanning, i da je ravan, lišen dinamike, sa mnogo manje priče od Siegelovog, kritika ga je začuđujuće milostivo prihvatila. U tom pogledu, uprkos tome što se dve ekranizacije zaista ne mogu porediti po kvalitetu i dometima, Cullinan je dobio barem u formalnom smislu dva uvažena filma po svom romanu.

Naravno, ne možemo očekivati da Sofia Coppola snimi film kao Siegel, niti to treba da se očekuje, ali njen film je nažalost jedno veliko ništa i u njemu zapravo ni osnovni dramski konflikti ne uspevaju da zažive.

To je jedna svedena slikovnica sa sjajnim glumcima koji nemaju neku priliku da zaigraju, ali eto, vremena se menjaju, i to se danas isto računa kao zanimljiv i uzbudljiv film.

* * / * * * *

FRED CLAUS

Joel Silver je producent koji nije imao mnogo sreće sa komedijama iako je producirao neke antologijske naslove ovog žanra kao što je PROJECT X Nime Nourizadeha u produkciji Todda Phillipsa.

FRED CLAUS je nažalost jedna od komedija koje nose Silverov pečat neuspele komedije. Film je skup, u pogledu fizičke produkcije veoma ambiciozan, sa vodećim komičarima i karakterim glumcima u glavnim ulogama ali rezultat je prosto neuspeo. Niz ovakvih komedija Silver ima u svojoj filmografiji.

Ovog puta na istom zadatku našli su se tada najaktuelniji komičar, inače karakterni glumac sa smislom za humor - Vince Vaughn, oskarovac Paul Giamatti, još jedan osvajač Kevin Spacey, a u ulozi majke takođe dobitnica Kathy Bates. Ima tu još bitnih imena, a režira David Dobkin - jedan od fundamentalno najdarovitijih i najosposobljenijih reditelja komedija - dakle čovek koji ume da ispriča priču.

Scenario je napisao Dan Fogelman, majstor vrhunski skrojenih high concept skriptova koji ponekad dostignu ozbiljne domete kao u slučaju filma CRAZY STUPID LOVE, ali najčešće nisu iako se dok gledate ne možete ne diviti formalnoj preciznosti zamisli.

Takav je i FRED CLAUS - scenario je jako dobro postavljen, jako vešto napisan i dobro zamišljen, ali film je prosto nekako krut, iako nije predug, ima viškova, a u nekim segmentima opet pa neočekivanih manjkova, svega ima samo nekako nema onog punog gasa.

Vince Vaughn je odličan, ali opet nekako ne onom nivou na kome može da bude.

Sve je nekako nadomak da bude tu i da FRED CLAUS postane praznični klasik ali nije.

Dobkin kao reditelj pravi nekoliko grešaka, prvo kreće iz spoja povišenog realizma i odlaska u svet bajki i Deda Mraza i taj kontrast nedovoljno akcentuje. Dosta objekata su fizički realni, sagrađeni u studiju ali nekako ne postiže taj neki lived-in kvalitet kakav recimo imamo u FATMANu, i na kraju nalazimo se na ničijoj zemlji između bajke i dekonstrukcije.

Elfovi su urađeni dosta čudno, efektom umanjivanja glumaca ali i dodavanjem njihovog lika na druga manja tela i to opet nekako nije ni ubedljivo, nije ni smešno, nije ni maštovito.

Dobkin konačno u režiji nažalost ne uspeva da priča priču već mahom samo obuhvata glumce i ne mnogo više od toga. Stoga, FRED CLAUS je u pogledu stilizacije kompleksan ali egzekucija na onako visokom nivou koji se od Dobkina traži.

Činjenica da film nadomak prazničnog klasika, sugeriše da u njemu ima mnogo toga dobrog, pa čak da je i ovakav prijatan za gledanje i sasvim dinamičan. Međutim, neki sastojci su proradili blaže nego što treba, drugi nisu proradili uopšte i rezultat je pristojan film bez harizme a na kraju i rezultata blokbastera.

Čak mi se čini da i ta dilema da li je film bio dovoljno "mračan" i dovoljno "prljav" ili je trebalo više nije zapravo ključna. Film sasvim dovoljno nudi Vaughnove kanonske persone nasuprot prazničnih tropa, međutim, ovde se mnogo toga što treba nije desilo.

* * 1/2 / * * * *