Lanthimosov THE LOBSTER sam probao da gledam davnih dana, kada je DOGTOOTH bio all the rage i stao sam na pola, i sad sam odlučio da ga u celosti repriziram.
Šta reći sem da sam u stvari stao na najboljem delu filma i da druga polovina donosi jednu potpunu nebulozu koja je intelektualno na nivou srednješkolske priredbe koju režira najpretenciozniji učenik nadahnut nadrealizmom.
Već u sledećem filmu Lanthimos se konsolidovao ali svoj anglofoni debi je uprkos sjajnoj glumačkoj podeli naprosto bacio u otpatke time što nije istrajao u svojoj premisi nego je potonuo u neku besmislenu psihologizaciju ali i patologizaciju jedne dramski potentne situacije koja nudi prostor za apsurd.
Lanthimos je reditelj koji se vodi situacijama. On uvek polazi iz situacije i onda je nadgrađuje time što joj prilazi delom hladno racionalno a delom sa nekim komičnim, često nadrealističkim ukrasima. Ovde međutim, samo u prvoj polovini ima taj postupak, i to sa pretezanjem na stranu nadrealizma a u drugoj se sve gubi u jednoj intelektualnoj i pripovedačkoj salati.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment