Sunday, January 31, 2021

THE LITTLE THINGS

THE LITTLE THINGS Johna Lee Hancocka dolazi odmah posle njegovog zaista maestralnog filma THE HIGHWAYMEN, i samim tim njegov povratak u žanr krimića, sa dva prekaljena policajca kao protagonistima, zvučao je kao veoma uzbudljiva stvar. 


Nažalost, THE LITLLE THINGS iako je major film namenjen za bioskope, sa tri oskarovca u glavnim ulogama, deluje pre kao nešto za streaming od HIGHWAYMENa koji izgleda kao da je sniman za večnost.


John Lee Hancock je krajem osamdesetih, početkom devedesetih bio pod ugovorom u Warneru. Tada je napisao scenario za izvanredni Eastwoodov PERFECT WORLD, a jedan od tekstova iz tog perioda bio je THE LITTLE THINGS, serial killer film koji je napisan u vreme kada je taj žanr praktično formulisan u vreme SILENCE OF THE LAMBS, i pre SE7EN. Dotle je bilo već važnih serial killer filmova u toj epohi, recimo Mannov MINDHUNTER, ali ukupno uzev, tokom desedesetih taj žanr doživljava procvat.


THE LITTLE THINGS je napisan pre SE7EN, i na kraju uprkos interesovanju raznih reditelja nije realizovan. Kada je Hancock došao na ideju da ga ipak snimi, Warner nije hteo da mu proda prava na scenario, i iz današnje vizure rekao bih da su pogrešili.


THE LITTLE THINGS je toliko anahron, da je smešten u epohu, i to je onako dosta duhovito jer pokazuje u kojoj meri je to projekat svog vremena. Međutim, John Lee Hancock toj rekonstrukciji epohe ne prilazi mnogo ambiciozno, štaviše film na tome ne insistira i to bi meni bilo sjajno kada bi liči na dobar film iz tog perioda.


Setimo se, u to vreme se Denzel već sreo veoma uspešno što se mene tiče sa jednim psihopatom, i to isto za Warner u filmu RICOCHET, a kasnije je imao niz serial killer filmova, recimo za isti studio je imao sjajni FALLEN.


U THE LITTLE THINGS, John Lee Hancock na neki začuđujući način uspeva da skupi Denzela, Ramija Maleka i Jareda Letoa, trojicu oskarovaca i tu podelu skupo plaća. Naime, Denzel dolazi sa idejom da igra ostarelog ali i dalje opsesovnog detektiva koji se povukao i radi kao šerifov zamenik u okolini LA, i on je dobar. Ali dva young bucka su bukvalno negledljivi. Rami Malek deluje kao da je izašao iz muzeja voštanih figura, sa tolikim minimumom facijalne ekspresije da to sad već postaj bolno i veoma neprijatno. Jared Leto je odavno postao ozbiljan samoupravljač i taj karikaturalni osumnjičeni za ubistva kog on igra, mislim to je parodija Oscar-baitinga. I čini se da Hancock sa njima nije imao drugo rešenje jer kad su se okupili, on nije imao neke argumente kojim bi ih usmerio u neku viziju.


A nije imao argumente jer THE LITTLE THINGS je bajat scenario po kom se vidi da je pisan pre 30 godina, a da ni u odnosu na tadašnje domete serial killer filma nije bio bitan. I to je nažalost ovde veoma evidentno. Onda su taj tanak materijal uzela ova trojica bećara da se iživljavaju i nesrećni Hancock koji opet pa nije neki autoritet a ni velemajstor sam po sebi, na kraju nije mogao ništa da uradi nego završi sa jednim mediokritetskim filmom u kom glumci misle da nadgrađuju triler o serijskim ubicama a sam materijal vuče korene iz donjeg doma ponude tog tipa.


Otud, zanimljivo je zamisliti kako bi ovaj film prošao sa je klot izašao u bioskope i da li bi Denzelov star wattage mogao da ga dovede do neke podnošljive gledanosti. Ovako sa simultanim izlaskom na HBO Max barem nije morao da polaže taj ispit. 


* * / * * * *


Saturday, January 30, 2021

KONG: SKULL ISLAND

KONG: SKULL ISLAND Jordana Vogt-Robertsa je film koji mi je nekako promakao kada je izašao 2017. godine, iako sam sa mnogo strana čuo da je veoma interesantan.


Sada sam ga konačno pogledao i mogu reći da je u tom monsterverzumu Warnera i Legendaryja to ipak najbolji i najzaokruženiji film, za sada.


Za razliku od Edwardsove i Doughertyjeve  GODZILLAem ovaj film se dešava 1973.. godine, dakle u epohi, u sumrak rata u Vijetnamu.


Otud, film ima neke parafraze Coppole i APOCALYPSE NOW s tim što je strip ipak osnovni stilski ključ ovog filma.


Scenario potpisuju tri ozbiljne njuške - Dan Gilroy, Max Borenstein i Derek Connoly,  i nudi jako mnogo lepih i maštovitih detalja, uprkos tome što zapravo osnovni narativni zamajac potere po osrtvu ne uspeva da u dovoljnoj meri osveži i motiviše.


Spremnost junaka da se dublje uvlače na Ostrvo Lobanja kada shvate šta ih tamo čeka nije dovoljno ubedljivo motivisana i taj element potrage i potere ostaje nekako generic i samopodrazumevajući. U tom smislu, čak ni ova tri pisca nisu uspela da zarobe awe and wonder starog KING KONGa od pre 90 godina.


Ipak, ono što je nesporno je da su sve ono oko tog manjkavog motora zanimljivo osmislil i Jordan Vogt-Roberts tome daje lep rediteljski pečat uspevajući da deo svog indie iskustva unese u dešavanja i da na neki način nađe balans između stripovske stilizacije i veoma visoke estetizacije i realizma.


Film ne pretenduje da bude ubedljiv a ne sme da bude ni strašan ali ipak uspeva da bude maštovit i uzbudljiv. Ovo je monster movie koji funkcioniše kao lepa igračka te je sasvim prikladan za savremena blockbuster vremena.


Vizuelni postupak je u izvesnom smislu bajkovit, sa snažnom grafičkom dimenzijom u vizuelnosti gde autore ostvoreno više zanima snaga slike kao fotograma, kompozicije nego kao čisto narativno sredstvo. Film deluje na čudan način arhaizirano ali opet ne kao referenca na kinematografiju sedamdesetih kao epohe kad se priča dešava, već na jdnu bajkovitost gde se sreću Harryhausen i Peter Jackson. I ova koncepcija je očigledno bila prihvatljiva publici koja je izgleda filmski pismenija nego što mislimo.


Uprkos tome što u scenariju nije rešen jedan ključni problem, Vogt-Roberts jeste pokazao da čak i franchise filmovi ove vrste koliko god generic iziskuju ogromnu kreativnost. 


* * * / * * * *


ASSASSINATION NATION

Pogledao sam ASSASSINATION NATION, filma Sama Levinsona u kom se on zagrevao za seriju EUPHORIA i počeo da uspostavlja određene poetičke zahvate koje će u njoj dovesti do krajnje forme. Međutim, već u ovom filmu, Levinson uspostavlja ne samo poetičke pretpostavke u izrazu već i neke odnose među likovima i dinamiku moći koje će preneti u svoju seriju.


Čitav niz elemenata, od nekih likova, pa sve do detalja priče, samo je godinu dana kasnije transplantirao u HBO seriju, i to samo po sebi dokazuje u kojoj je meri Levinson zapravo intervenisao na izraelskom formatu.


Ono što je međutim snimio u ovom filmu zapravo je - uprkos svim veoma velikim sličnostima sa serijom EUPHORIA - potpuno različito kao celina.


Osnovna razlika je za početak idejna. Naime, dok se EUPHORIA bavi eksternalizacijom duboke intime i ličnih nesigurnosti junaka, ovaj film je pre svega  oštra društvena satira, ispoljena između ostalog i kroz intimu junaka.


Dakle, Levinson ovde kritikuje Trumpovu Ameriku socijalnih mreža, koketiranja sa konzervativizmom, istovremene ipšte korozije društvenog tkiva i kambeka domaćinskih puritanskih vrednosti koji se odvijaju na istom bojnom polju socijalnih mreža.


Sam Levinson uspeva da u najvećem delu održi uverljivost filmskog prizora iako odlazi u razne tematske i stilske iskorake.


Film deluje kao Gaspar Noe koji režira PURGE i to je veeoma tačna definicija koja dosta obećava i rekao bih, uglavnom i isporučuje ono što nagoveštava.


Zanimljivo je da Levinsonov film danas stoji negde na ničijoj zemlji indie ili art house filma i žanra, ali d abi recimo osamdesetih bez problema mogao biti dobro prihvaćen eksces kao STREETS OF FIRE, primera radi.


Ono što je naparavio u ovom filmu, Levinson je brzo sproveo u svojoj impresivnoj i propulzivnoj seriji za HBO. Ipak, lako sam mogao zamisliti i obrnut put u kom recimo Levinson posle ovoga radi neki high concept akcijaš ili horor.


Uprkos tome što će ove poetičke pretpostavke u seriji EUPHORIA dostići svoj zenit, ASSASSINATION NATION je mnogo širi showcase od toga. 


* * * 1/2 / * * * *


Friday, January 29, 2021

GODMOTHERED

GODMOTHERED Sharon Maguire je Disneyev film pušten na njihovom streaming servisu u kom se dekonstruiše priča o dobroj vili, i pokušaju najmlađe među njima da spase posao u svetu u kom više niko ne veruje u njih i ne zove ih upomoć.


Vila-stažistkinja pronalazi pismo jedne devojčice i odlazi da joj ispuni želju da pronađe princa, ali u stvarnosti zatiče četrdesetogodišnju udovicu koja je razočarana u život. Razočaranje u spoju sa time da vila-stažistkinja ne zna baš sve čini dovode do raznih kalambura 


Disney je kroz istoriju sve do Katzenbergove ere važio za studio čiji su live action filmovi beznačajni i programski. I zanimljivo je da se pod Alanom Hornom vratio u taj modus rada, sa Marvelom, LucasArtsom i fokusom na atrakcije iz parkova i bajke.


Otud je GODMOTHERED zapravo tipičan Disney film, iz starih vremena, ali i iz novih vremena, bajka koja dobija malo dekonstrukcije, i malo live action prerade ali se stabilno kreće utabanim stazama.


Na svu sreću, Jillian Bell i Isla Fisher u glavnim ulogama su dovoljno harizmatične da nam nekako “prodaju” osnovnu premisu i karakternu premisu, i da na kraju ovo bude pristojan programski film, za okvire Disneyevog streaminga.


Tehnička egzekucija je pristojna, ali više streamerska nego bioskopska. Reklo bi se da Disney + u tom smislu više zna "koliko je sati" od recimo Netflixa. 


* * 1/2 / * * * *



THE LOOKOUT

Rediteljski debi Scotta Franka THE LOOKOUT je jedan od onih scenarističkih režija u kojima vidimo da nam pisac ukazuje da u njegovim tekstovima ima mnogo više od onoga što je dopiralo do ekrana, ali isto tako i da postoje stvari za koje je bilo bolje što su ih reditelji reducirali.


U THE LOOKOUT, imam Franka koji je ozbiljna neo noir njuška kako se poduhvata tog žanra i nudi svoj snažan doprinos. Film je baziran na high conceptu gde je glavni junak nekadašnja zvezda varistyu hokeja koji posle automobilske nesreće ostaje invalid sa oštećenjem mozga koje mu utiče kako na ponašanje, tako i na sećanja i sposobnost slaganja misli i percepciju vremena.


U tom high conceptu Scott Frank bazira osnov priče o tome kako sada tog čoveka koji radi posao čistača u maloj lokalnoj banci želi da zloupotrebi grupa lopova i uvuče ga u svoju zaveru.


Ono gde Frank igra sa previše šibica jeste mentalno stanje glavnog junaka. Nikada nije u potpunosti konzistentno šta njemu tačno i u kolikoj meri fali. Koliko god to bilo istinito jer zaista hendikepi te vrste nisu konzistentni i dramski kontinuirani, to ipak smeta filmu jer u izvesnim momentima postaje proizvoljno iako je jako zanimljivo.


Drugi element je činjenica da ovaj junak zapravo nije od ključnog značaja za izvođenje pljačke, i na kraju ceo trud koji ulažu lopovi da ga uvuku u svoje društvo zapravo nije toliko opravdan jer im on ne otvara neku previše bitnu priliku.


Uz sve to, Frankov film malo “ne diše”. Iako je daleko od prezategnutog visokooktanskog trilera, čini se da je i u dijaloškim scenama tenzičan u postupku ali ne i suspenseu. Možda tom disbalansu doprinosi spoj old school noira i pokušaj da se film dešava “baš sada”.


No, sve to ukupno uzev jesu prepreke samo da THE LOOKOUT bude klasik neo noira kako ga je Frank verovatno profilisao. On to prosto nije, i ne dobacuje do Frankovih scenarističkih radova kakav je bio recimo OUT OF SIGHT. Međutim, ovo je dobar film, sa finim indie prelivom koji donosi Joseph Gordon Levitt, sjajnom rolom Jeffa Danielsa, i dobrom podrškom Matthew Goodea i Isle Fisher. 


* * * / * * * *


Tuesday, January 26, 2021

REAL WOMEN HAVE CURVES

REAL WOMEN HAVE CURVES Patricie Cardoso je HBO film koji je išao u bioskope. Smešten je u losanđelesku meksičku zajednicu i govori o mladoj devojci koja želi da se izdvoji iz matrice ponašanja koja se nameće u ženskoj strani njene porodice.


Najveći kvalitet ovog filma je u tome što je vedar i što junakinja zapravo mora pre svega da u sebi prevaziđe želju da se podvrgava majčinim pritiscima i kada to uradi polazi putem emancipacije.


Dakle, tu sad nema neke teške usiljene melodrame, sve je borba unutar junakinje i njena odluka. To odsustvo tenzije i činjenica da su svi likovi simpatični daje ovoj priči o emancipaciji i izlasku iz pritiska nekih zaostalih životnih uzora jednu lepršavost koju slični filmovi nemaju jer su uglavnom mučni.


America Ferrera je odlična u glavnoj ulozi kao debeljuškasta latina koja ima svoje “ja”. Film sam po sebi, izvan svežine pristupa, ne nudi nešto naročito, ali sve što radi izvodi jednostavno i efektno. 


* * * / * * * *


Thursday, January 21, 2021

WHITE NOISE

 Daniel Lombroso je u filmu WHITE NOISE snimio jedan od najuzbudljivjih dokumentarnih filmova o alt.rightu baveći se trima bitnim ličnostima ovog pokreta, i prikazujući ih pre svega kao ljude koji se kriju iza javnog nastupa, za koji do kraja nije jasno da li je trolovanje ili istinsko uverenje.

Tu su Richard Spencer, čovek koji je skovao termin alt.right, gonjen zbog nereda u Charlottesvilleu, kontroverzan zbog niza javnih nastupa i skandala među kojima je bio i pozdrav HEIL TRUMP, koji su njegove pristalice pozdravile sporadičnim nacističkim pozdravima.

Zatim, Mike Cernovich, čovek koji je krenuo iz pickup artistryja i manosphere blogginga u neko generalno alt.right eksponiranje.

I konačno, Lauren Southern, mlada vankuverska blogerka, youtuberka i politička aktivistkinja koja želi da se u zapadnom svetu očuva bela zapadnjačka većina.

Daniel Lombroso izlaže ideologiju ovih ljudi ali pre svega pokušava da pronikne u njihove ličnosti, i to ne samo u temu njihovog odnosa prema toj desnoj ideologiji koju zastupaju već ko su zapravo oni.

Imamo mi kod nas sličnih likova koliko hoćemo, čak i sa veoma sličnim backgroundom, tako da možemo reći da je prisutna određena doza identifikacije ali ovde je zanimljivo da su ovo osobe koje su imale uticaj na javno mnenje najmoćnije svetske sile, a samim tim i na globalne tokove.

Richard Spencer deluje kao jedan dendi, neostvareni avangardni pozorišni reditelj iz dobrostojeće kuće koji ima neostvarive krupne fantazije znatno oblikovane SFom ali i imaginarijem filmova o evropskim desničarima i simpatizerima nacizma. Njegova klasična ideja, okrenutost malo avangardi a malo klasičnoj umetnosti, relativno dobrostojeća porodica iz koje dolazi svakako čine da iza scene on deluje kao man child koji tek treba da odraste i za sada se dobro zabavlja izigravajući nacistu i potom negirajući da on to zapravo nije.

Mike Cernovich je pak klasični oportunista, sitni prevarant koji ceo život pokušava da živi od svog (ne)rada, podvaljivanja nekakvog life coachinga, stavova, proizvoda za zdraviji život, pa je deo toga bilo i blogovanje oko alt.righta u kom je došao i uzeo šta je mogao.

Lauren Southern je pak jedna devojka željna eksponiranja, ponekad uznemirena vlastitim vrednostima koje propoveda kada heroji iz manosphere krenu da joj se nabacuju pa ne znaju kad je dosta, kada govori kako želi porodicu ali nije sigurna da je spremna za to, ili kada se uprkos svojim stavovima zaljubi u čoveka koji nije belac ili nastavi da se politički angažuje iako se zavetovala da će isključivo biti majka i brinuti o porodici.

Lombroso nas do ovih utisaka dovodi bez ikakvih agresivnih intervencija u postupku. Gledaoci imaju priliku da sami svedoče ovoj demistifikaciji i prepoznavanju i to je najveći kvalitet ovog inače nesporno veoma dinamičnog i solidno estetizovanog filma.

Može se postaviti pitanje da li je ovaj vid "humanizovanja" ljudi sa ekstremne desnice skrupulozan, ali s druge strane i alt.rightovci uvek mogu reći da su ovom "humanizacijom" njihovi heroji uniženi i svedeni sa javnih ličnosti na demistifikovane ljude sa izraženim slabostima. Otud, iako autor i film imaju jasan predznak, čini mi se da je ovo više portret ličnosti iza nekih opasnih ideja nego rasprava o tim idejama.

* * * 1/2 / * * * *

OUTSIDE THE WIRE

OUTSIDE THE WIRE Mikaela Haesftroema je Netflixov akcionoi SF smešten u blisku budućnost hde u zaraćenoj Ukrajini, mladi oficir i kiborg idu u misiju iza neprijateljskih linija kako bi sprečili proruske odmetnike da se dokopaju nuklearnog oružja.


Film je sniman u Mađarskoj i uprkos tome što se ona ovde i koristi kao istočnoeveropska lokacija, ona nažalost ne izgleda preterano dobro, iako je autentična i trebalo bi da bez probelma dočara tu posttranzicionu, postsovjetsku pustoš. Nažalost, film nije nešto preterano dobro izveden i inače pouzdani Haefstroem ovde pravi jedan trom film,, prepun viškova na nivou zapleta, događaja, likova, i sve to ni na koji način ne doprinosi raskoši već priličnoj teturavosti ove priče.


Pasaži između akcionih sekvenci su dugi i spori. Akcione sekvence su nemaštovite i uglavnom slabo napravljene. Specijalni efekti su osrednji i ovde imamo posla sa onim za šta Netflix filmove uglavnom nepravedno optužuju, a to je nemaran žanrovski hack koji se igra da je pravi bioskopski film ali nije.


Ako je EXTRACTION sa time možda koketirao na nivou nekih elemenata priče, ali u glumi i akciji bio real deal od početka do kraja, i isporućio fizionomiju pravog blockbustera, onda OUTSIDE THE WIRE zapravo jeste to.


Međutim, nije ovom filmu samo problem tehnika i kako je sklopljen u pogledu kadriranja i efekata. On ima problem ritma i iznad svega, uz sve ono što donosi problem scenarija, taj ritam nije postignut u kvalitetu same slike i montaži.


Naprosto, u slici, u bojama nema dinamike. A onda je ta jednolična sepija još dodatno dotučena montažom koja je mogla biti dinamičnija, ne nužno samo u ubrzavanju radnje već i u boljem akcentovanju.


Situacija u kojoj Ameriknci čuvaju mir u Ukrajini i ratuju sa ruskim proxyjima preko svojih je geopolitički intrigatna, ali je jasno da niko nije razmišljao ni o ćemu kada vođu ruskih ratnika nazivao “Vukom sa Balkana”. Dakle, tu se mnogo stvari pomešalo ovim momcima, ili je film do te mere obavešten o temi da je ukalkulisao i srpske dobrovoljce u Ukrajini, ili je pak zamislio neki rat na Balkanu u međuvremenu gde bi došli Rusi.


Anthony Mackie je standardno dobar, ali ovde za početak nije dovoljno dobro snimljen da bi se istakao kao zvezda, pa onda ni ne može da dobije vizuelnu potvrdu svoje nesporne harizme. Šteta. Haefstroem je imao lucidnih momenata u filmu ESCAPE PLAN i finog old school snalaženja ali toga ovde nema. Ovo je sub-Blomkamp, na planeti dosade. 


* * / * * * *


Wednesday, January 20, 2021

BLITHE SPIRIT

BLITHE SPIRIT je najnovija od nekoliko ekranizacija komada Noela Cowarda. Najčuvenija je ona koju je snimio David Lean i kojom nije bio zadovoljan jer mu se Coward mešao u posao.

Sličnu temu na superioran način obradio je Robert Zemeckis u briljantnom filmu DEATH BECOMES HER i BLITHE SPIRIT kao nova ekranizaciji u režiji Edwarda Halla dolazi dosta kasno u ovom ciklusu.

Osnovni adut ovog filma je glumačka podela koju predvode Dan Stevens, Isla Fisher, Leslie Mann i Judi Dench. I u tom smislu, naročito ako ste fan neke od ovih zvezda već imate šta da vidite u ovom filmu. Međutim, tu se manje-više i iscrpljuju kvaliteti.

Hall drži tempo na visokom nivou, glumci to igraju, tehnički je korektno sklopljeno sve, međutim, nema pravog ubeđenja, nema onog snažnog istinskog humora. Sve je u najboljem slučaju tek simpatično i sve je to OK, ali se od ovakve ekipe na ekranu ipak očekivalo neuporedivo više.

* * / * * * *

Sunday, January 17, 2021

ONE NIGHT IN MIAMI

Smatram da je ovde ako išta jasno koliki sam fan Jima Browna. Samim tim je film u kom je Jim Brown jedan od protagonista od najvećeg značaja za mene. Ovde je Jim pojavljuje na vrhuncu NFL karijere tokom Alijevog meča sa Listonom u Majamiju, kada je Mohammad Ali po želji Malcolm Xa - svog mentora - okupio još i Sam Cookea.


Ideja je bila da Malcolm X inicira i Browna i Cookea kao vodeće mlade afroamerikance u Nation of Islam prema kom i on sam u tom trenutku oseća duboku skepsu.


Tokom te noći se dešava najveći deo film ONE NIGHT IN MIAMI, nastalog po pozorišnom komadu Kempa Powersa.


Film je režirala Regina King i ovde nažalost imamo primer zanimljive televizijske rediteljke, premda je Regina primarno glumica, koja je krenula pod patronatom Johna Wellsa i snimila upečatljive epizode njegovih signature serija SOUTHLAND, SHAMELESS i ANIMAL KINGDOM. Nažalost, ONE NIGHT IN MIAMI je stagnatan film koji ne samo da ne uspeva da se odmakne od onoga što je pozorišni predložak nego je i sam taj tekst šupalj i prazan i može se svesti na nivo kratkog filma.


Tema je sama po sebi zanimljiva, kako biti moćni crni celebrity kog uvažavaju i belci u rasno segregovanoj Americi. I to je tema koja ima svoju potentnost i danas, međutim Kemp Powers tu ne dolazi do nekih dubljih uvida. Razgovori koje junaci vode su slika i prilika grupe samosvesnih i natprosečno inteligentnih mladih ljudi koji su svesni svog uspeha i potencijalnog uticaja ali tu ne dolazi do neke sinteze niti do nekog dubljeg zaključka.


Film je snimljen korektno ali sterilno, bojažljivo i školski. Fokus je na dijalog i na glumce i oni su dobri ali cela priča je prosto previše tanka i bez pravog uvida. Rekonstrukcija epohe je korektna ali više na nivou nekog HBO filma iz devedeseih nego nečega baš modernog.


Regina King režira ovo veoma mlako, kao materijal u kom je dovoljno što se sureću četiri izuzetno bitne istorijske ličnosti. Ali, nažalost to nije dovoljno i uprkos energiji talentovane glumačke podele, na kraju imamo ipak samo četiri glumca koji se prave da su slavne ličnosti. 


Otud ONE NIGHT IN MIAMI nema fizionomiju prestige picturea, uprkos mojim simpatijama i temi koja me veoma zanima. 


* * / * * * *


RUN HIDE FIGHT

RUN HIDE FIGHT Kyle Rankina je još jedan Cienstateov kontroverzni žanrovski film koji je doživeo premijeru u Veneciji. Samim tim, već je zanimljivo da se pridružio ranijim uspešnicama Dallasa Sonniera kao što su RIOT IN CELL BLOCK 99 i DRAGGED ACROSS CONCRETE. S druge strane, za razliku oda Zahlerovih filmova ili SPARROW CREEKa, Rankin nema nikakve arty ambicije i kreće se striktno žanrovskom praktično exploitation rutom.

Ono što Rankin bira je međutim put čistog akcionog trilera, žanrovskog filma bez ostatka u kome se vrši jedna inverzija situacije koja sama po sebi deluje znakovito i obrće okolnosti na način koji delo čini višeslojnim. Naime, ovo je priča o school shooteru u kojoj učenica preuzima ulogu spasioca i činioca koji je u stanju da odbrani svoje drugove i nastavnike.

Pojednostavljeno rečeno ovo bi se moglo smatrati kao "DIE HARD u školi", ali stvar je nešto dublja. Naime, dok je DIE HARD polazio od postavke u kojoj se lopovi prave da su teroristi, ovde imamo film koji praktično promoviše jednu NRA agendu kroz priču o nečemu što je od Columbinea pa nadalje zapravo rak-rana ove organizacije.

Dakle, ovde imamo učenicu koja baš zbog toga što joj oružje nije strano i što je od oca vojnog veterana naučila kako da lovi i da se ne plaši uspeva da pruži otpor. To je paradoksalno i NRA agenda, da bi se school shooting sprečio kada bi đaci i nastavnici bili pripremljeni na oružani otpor eventualnim napadačima, dakle rešenje je po njima u više oružja a ne u zabrani.

U tom smislu, RUN HIDE FIGHT produžava tu lozu Sonnnierovih rebel žanrovskih filmova pravljenih za deo Amerike koji ne mora nužno da podržava Trumpa, ali njime nije sad ni zgrožen. Ipak, čini se da je RUN HIDE FIGHT zbog svoje nepretencioznosti i manjka art ambicija na neki način otpisan čim se pojavio i nije dobio onu radoznalost kao Zahler i SPARROW CREEK.

U tom pogledu, lako je složiti se sa protivnicima ovog filma, da on ipak estetski nije toliko složen, odnosno da njegova višeslojnost više proizlazi iz te bazične inverzije premise i njenog odjeka u javnosti i načina na koji "okida" polarizovanu javnost nego iz nekih autorskih intervencija.

Ako izuzmemo tu intervenciju, zbilja RUN HIDE FIGHT je prilično solidan akcioni triler, odlično glumljen i za Rankinove dosadašnje standarde izuzetno zrelo tehnički realizovan, sa jasnim vizuelnim konceptom i osmišljenom estetizacijom.

Ako bismo uzeli da tumačimo najkrupniji nedostatak filma to su svakako negativci - odnosno banda o četiri school shootera sa kojima se junakinja sukobi. Njihova motivacija je previše raspričana, premda je motiv njihove ambicije da sve prenose u socijalnim i tradicionalnim medijima dosta savremen i dobar. Međutim, konvencija da school shooteri uzimaju taoce i cela tenzija oko toga mogla je biti nekako "zategnutija", film tu ima dosta komocije i ne podiže ulog u pogledu napetosti na onaj neophodni DIE HARD nivo, a istovremeno to što ga ne diže na najviši nivo ne uspeva da kompenzuje nekim realnim uvidom tipa da klinci school shooteri i nisu baš tako sposobni kao Hans Gruber. Motivacija frustriranih tinejdžera je takođe malo garden variety ali je u jednom preokretu ona recimo čak i solidno iskorišćena kada se jedan od napadača pokoleba.

U tom smislu, negativci nisu totalni promašaj, daleko od toga, ali ta linija je prosto morala biti utegnutija da bi film bio istinski ubitačan.

Sve ostalo je odlično i ovo je mogao biti besprekoran akcioni triler da je to pitanje negativaca bilo bolje osmišljeno ili barem malo jače "ušrafljeno".

Darin Moran, posle velikog iskustva švenkera ovde pravi još jednu veoma dobru fotografiju i škola koju snima ne zaostaje u pogledu estetizacije mnogo za prostorima u kojima se odvijao ELEPHANT. Čini mi se da je Kyle Rankin, bez ulaženja u parodiju, svakako imao Gusa Van Santa na umu kada je konstituisao ovaj prostor.

Uprkos tome što ovo nije skup film, zapravo odlično izgleda i u tom smislu moram da ponovim koliko me je Kyle Rankin čije ranije filmove pamtim kao aljkave ovde obradovao.

U scenarističkom smislu inače, RUN HIDE FIGHT ima i neke onako školske momente sa dodatnim motivacijama junaka koji čine character arc, a ovde je to rtrauma glavne junakinje zbog smrti majke. I te situacije u kojima ona komunicira sa majkom koja joj se ukazuje kao duh su dobro iskorišćene da ilustruju ono što je poenta filma.

U tom pogledu, RUN HIDE FIGHT me je po nekoj odnovnoj dinamici odnosa podsetio na BECKY koji je bio prehvaljen, kao što je i ovaj film nepravedno oklevetan.

Istini za volju, Cinestate i Dallas Sonnier su prošli kroz košmarnu imploziju ove godine zbog ponašanja redovnog saradnika firme Bena Shapiroa prema saradnicama, ali i zbog nekih problema koji su se dešavali na setovima njihovih filmova. Sasvim sigurno da je imidž ovog filma podneo udar i zbog toga, a ni smena na čelu SAD neće mnogo pomoći.

Nezavisno od toga da li će Cinestate opstati ili ne, Dallas Sonnier ostaje zanimljiva producentska figura sa upečatljivim izborom tema, saradnika i krajnjim rezultatima. RUN HIDE FIGHT je svakako jedna od stvari koje će činiti njegovu zaostavštinu.

* * * / * * * *

Friday, January 15, 2021

LOCKED DOWN

LOCKED DOWN Douga Limana je film koji je snimio po scenariju Stevena Knighta tako što su početkom jula 2020. krenuli da razgovaraju o tome da bi možda mogli da slikaju neki “mali film” u oktobru, do septembra su imali deo scenarija i produkcioni paket, potom 18 dana snimanja i film je izašao 14. januara 2021.


Film je urađen u stilu Starog Holivuda, bez mnogo mistifikacija, na način koji je karakterističan za indie film, ali isto tako i za film koji nema nikakvo marketiško ili festivalsko taktiziranje.


Nedostajalo nam je malo tog indie duha hitnosti, to je još preostalo bilo kod Soderbergha, ali Liman, iako dolazi ispod istog indie šinjela, poslednjih godina ipak jeste radio neke nekonvencionalne major filmove i tentpole spektakle, i u tom smislu njegov ulazak u to je pravo osveženje.


Uprkos tome što je Liman old money, on je sa istočne obale i nije deo holivuske aristokratije, tako da je on krenuo iz pozicije indie reditelja sa malim budžetima, i taj gerilski pristup je očuvao na major filmova, postepeno dobacivši do toga da bude Cruiseov reditelj za “zahtevnije” projekte.


Međutim, čini se da Liman još uvek pokušava da bira projekte po tome koliko su izazovni i da samim tim nekako još nije uspeo da se sasvim ukalupi kao tipični holivudski reditelji tentpole filmova koji su malo filmski autori a malo rukovodioci stomilionskih preduzeća.


LOCKED DOWN je bio izazov i veoma je zanimljivo čitati o njegovom nastanku jer u njemu Liman i neke skroz johnhustonovske avanture, tipa letenje privatnim klipnim avionom od kuće u SAD do Londona.


No, sam film je izuzetan. Po kapacitetima ovo je jedan veoma “mali” indie film sa poznatim glumcima, istovremeno duo drama o dvoje izolovanih ljudi koja prerasta u heist film na jednoj fascinantnoj i do sada veoma retko korišćenoj lokaciji, sa suspenseom, harizmatičnim likovima, romansom, pljačkom, svim što treba.


Film ni po čemu nije hendikepiran izuzev što govori o jednom periodu koji nas je sve hendikepirao i samim tim je specifičan i ne može se pobeći od načina njegovog nastanka. Ali, verujem da će ovaj film imati svoje mesto u istoriji ne samo curio već i kao jedan u suštini dobar two-hander.


Chiwetel Ejiofor i Anne Hathaway su briljantni u glavnim ulogama. Uprkos tome što njih dvoje nemaju isti star wattage, ona je ipak snažnija zvezda, ovde je ta hemija u skladu sa pozicijom likova i njihovim power dynamicom unutar priče. 


Scene u kući su snimljene energično, reklo bi se gotovo mladalački a vremešni Remi Adefarasin u svom maniru pruža vitalnu partiju onda kada se to najmanje očekuje, i to još u vreme Covid-19 što je poseban kuriozitet.


Film je kupio Warner Brothers i pustio ga na HBO Maxu, kako će na kraju krajeva puštati sve svoje naslove namenjene bioskopima u 2021. godini. Teško je reći šta bi LOCKED DOWN napravio u bioskopima jer je ovo grown up movie ali nije prestige picture, međutim nije ni daleko od toga.


U svakom slučaju, Anne Hathaway nastavlja sa zanimljivim izborom uloga, koji oduševljava još od COLOSSAL ai pre njega.


Limanova režija je sigurna, energična u kamernom filmu, što je uvek poseban razlog za uživanje, i fini je njegov povratak grown up movieju, naročito u svetlu ideje da sledeći film snima sa Cruiseom u svemiru. 


Otud, LOCKED DOWN je film koji su snimili veoma bogati i afirmisani filmaši željni avanture i što se mene tiče ovo nije puko zadovoljaavanje njihove sujete i prekraćivanje dosade. Ovo je “pravi” film, mnogo zanimljivijih od mnogih koje snimaju u redovnim okolnostima.


Knightov scenaro je vešt i u interpretaciji ovih glumaca nekako se prevazilazi njegova potreba da se Pisac oseća u svakoj situaciji. Izgleda da u Knightovom rukopisu nema ništa toliko loše što dobar reditelj ne može da ispravi, ako ćemo već da parafraziramo čuveni kritiku jednog Siegelovog filma gde je kritičar rekao da nema ništa loše u “autorima” što dobar scenario ne može da popravi.


* * * 1/2 / * * * *


THE LAIR OF THE WHITE WORM

THE LAIR OF THE WHITE WORM Kena Russella je film koji sam reprizirao posle dužeg vremena i nažalost nije mi se popravio utisak koji sam stekao prvi put sam ga gledao. Naprosto, uprkos snazi Russellovog rukopisa koja je rekao bih nesporna, i koja se ogleda u njegovom odnosu prema erotizmu i provokaciji, ovaj film nosi u sebi nešto vašarski što ipak ne uspeva da pronikne u nekakvu suštinsku bajkovitu jednostavnost natprirodnih narativa.

I onda na kraju ono što dobijamo je forma koja je iznad suštine, a da ni ta forma nije izbrušena, odnosno ona je sve vreme izvedena baš tako kao da je nešto drugo adut filma. A toga drugog nema, ovo nije horor, nije komedija, nije ni nekakva erotska forma, nije ni žanrovska ortodoksija, nije ni art house, ovo je sve od toga pomalo, i to se može pravdati Russellovim autorstvom, ali možda baš na tom nivou ovde najmanje dobijamo jer sem njegove drskosti nema mnogo obeležja njegovih najuspešnijih ostvarenja.

Međutim, ono što ovom filmu ne može da se ospori to su neki uspeli detalji koji ga čine zanimljivim curiom. Ne samo Hugh Grant i Peter Capaldi u glavnim ulogama, i zanimljiv dizajn i realizacija monstruma već čitav niz nagoveštaja da je ovo pažljivijom realizacijom mogao postati bitno bolji film.

Ovako ostaje samo jedna usputna stanica u nekoliko bitnih karijera.

* * / * * * *

SYNCHRONIC

Aaron Moorhead i Justin Benson produkciono napreduju iz filma u film ali njihova poetika u suštini ostaje u domenu žanrovskog indie ugođaja. SYNCHRONIC počinje kao nekakav košmarni horor sa protagonistima iz posade ambulatnih kola, ali vremenom se ispostavlja kao TWILIGHT ZONEičan SF o neobičnom designer drugu koji dovodi do enigmatičnih povreda i smrti svojih uživalaca.

Moorhead i Benson svoj indie senzbilitet pre svega ispoljavaju kroz to što se drže fokusa na karaktere i što ritmički ne vode film ka nekakvom klimaktičkom pojačavanju već prate priču u njenom duhu kako misterije, tako i senzacije. Kako se film kreće prema kraju krši neka naša očekivanja da mora ulaziti u sve veću eskalaciju i psihofizičku ekspanziju i samim tim nema fizionomiju blokbastera ili tipičnog žanrovskog filma.

Međutim, ovo svakako jeste njihov najkonvencionalniji rad u kom ponavljaju recept spoja karakternog odnosa i psihološkog problema istraženog kroz prizmu nekakve natprirodne pretnje iz domena fantastike.

Anthony Mackie je odličan kao leading man i za sada je izgradio veoma zanimljiv profil kao heroj ambicioznih streaming radova sa povremenim iskoracima u bioskopski film. Podela je u principu solidna i uspeva da pruži ono što Moorhead i Benson traže u pogledu obrade karaktera.

Realizacija u pogledu efekata i vizuelnosti je pristojna, i u kontekstu sasvim funkcionalna, ali u tom domenu Moorhead i Benson definitivno nisu prva liga i imaju prostora za napredovanje.

* * * / * * * *

Wednesday, January 13, 2021

IMPROMPTU

 IMPROMPTU Jamesa Lapinea je veoma zanimljiv romantični film koji se nalazi na ničijoj zemlji između melodrame, biografije i komedije, o ljubavi George Sand i Frederica Chopina u Parizu. Ovaj film svakako ne možemo tretirati kao verodostojnu istorijsku rekonstrukciju, ali isto tako iako kroz njega provejava duh Kena Russella, ovo nije ni neka od njegovih ekstravagancija o ličnostima iz ovog vremena.

Judy Davis izuzetno energično i šarmantno igra George Sand tada u punom naponu ispisivanja svojih autobiografskih tomova, romana i šokiranja malograđana. Njena nova simpatija, hteo on to ili ne postaje Chopin, mladi i osetljivi poljski virtuoz koji nije siguran ima li čemu da se nada u životu. Julian Sands igra Liszta i on spada među racionalnije likove u ovoj družini, što samo svedoči o energiji Sandove.

Film je razbarušen, izuzetno duhovit i sigurno realizovan, jednostavan i povremeno digresivan, ali sa puno duha koji kompenzuje za izvesne viškove koji na kraju ipak imaju funkciju u celini i prate duh umetnika o kojima govore a daju i IMPROMPTUu fizionomiju period piecea.

U ovoj plejadi sjajnih glumaca, ključna je Judy Davis i ovo je prevashodno šou George Sand kao lika i nje kao glumice, tu nema nikakve dileme.

BRIGHT YOUNG THINGS Stephena Frya je ukupno uzev jači od ovoga, ali ko je voleo taj film treba da vidi IMPROMPTU.

* * * / * * * *

THE LADY AND THE HIGHWAYMAN

 THE LADY AND THE HIGHWAYMAN je televizijski film koji je producirao legendarni Lew Grade, u vreme izlaska filma već Lord Grade i nadovezuje se na stare filmove kakve je nekad pravila kuća Gainsborough. U ovoj ekranizaciji Barbare Cartland ne igra James Mason i ona nije pravljena za bisokope, više za evropsko televizijsko tržište i okuplja eklektičnu glumačku ekipu, od američke televizijske zvezde tog vremena Emme Samms, preko mladih up and comera Lysette Anthony i Hugh Granta u naslovnim ulogama, pa do Olivera Reeda i Iana Bannena u ulogama negativaca i Johna Millsa u polusnu. Tu ima zaista jakih njuški, Michael York igra kralja, Robert Morley nekog juristu a Gordonu Jacksonu je ovo poslednja rola.

Zaplet je u duhu viteških priča smeštenih u vreme tokom i neposredno posle Cromwellove strahovlade. Mlada grofica ostaje sama na svetu i da bi spasila svog brata udaje se za starca iz nove vlasti kog se gadi. Posle venčanja, on je napastvuje ali je spasava mladi odmetnuti aristokrata, sada highwayman i spasava je. Među njima se rađa ljubav ali mladu groficu život vodi na dvor gde će se ponovo sresti sa njim.

Adaptacija Terencea Feelyja nije preterano vešta i možemo reći da je ovaj film mogao biti precizniji i pre svega u moderniji u pogledu narativa, a naročita fokusa na ono šta je važno a šta ne u ovoj zamršenoj i prigodno naivnoj priči. John Hough je rutinski sve to realizovao ali je stavio dovoljan fokus na glumce da barem oni pruže sve što treba i te ključne uloge su dobre.

U tom pogledu, iako krajnje anahron u postupku i vidno pravljen sa idejom da prodaje "imena" a ne kvalitet, ovaj televizijski film dobija neku vanvremensku dimenziju kroz dobar glumački nastup.

Tuesday, January 12, 2021

MOSSAD

 Odavno nismo gledali komedije Davida Zuckera, možda je razlog za to činjenica da je prešao u svet politike i počeo da snima filmove i propagandu za Republikance, možda je razlog to što su se pojavili  neki novi i mlađi specijalisti za parodije. U svakom slučaju, Zucker se vratio kao "kreativni konsultant" na filmu MOSSAD Alon Gur Aryea.

MOSSAD je klasična parodija u Zuckerovom maniru, dakle jedna neprekidna opšta dekonstrukcija i šala na temu filmskih tropa, u ovom konkretnom slučaju špijunskog filma i Mossada kao globalno prepoznate avangarde među tajnim službama. Ipak, isto tako bitno je naglasiti da je uprkos postojanju bogate izraelske televizijske produkcije u tom periodu gotovo u potpunosti izostala referenca na njihove televizijske hitove o tajnoj službi.

MOSSAD se tako u maniru NAKED GUNa i HOT SHOTSa šali sa filmovima o Bondu, Ethanu Huntu i likovima poput Jacka Bauera. Zaplet sa tehno-milijarderom recimo veoma je blizak KINGSMANu koji je sam po sebi već neka vrsta parodije.

U svemu tome, MOSSAD naravno ubacuje dozu lokalnog šmeka, iz žanra "filmovi o Bondu se ne dešavaju u Izraelu i zato je smešno". Problem je u tome što nije baš tako. Izraelci jesu veoma prisutni i u najvišoj holivudskoj produkciji i kao junaci i kao domaćini bitnih špijunskih situacija.

Nažalost, MOSSAD propušta priliku da se pozabavi vrlo zanimljivim pitanjem antisemitizma Iana Fleminga u čijim su izvornim romanima - premda se to u filmovima ne vidi - Jevreji uglavnom bili negativci i vezani za tipične pozicije moći koje im se pripisuju u antisemitskim pamfletima (bankari, juveliri).

U tom pogledu, MOSSAD jeste dekonstrukcia i često je smešan, ali nije onoliko temeljan koliko je mogao biti. Alon Gur Arye u svakom slučaju dosta solidno realizuje zuckerovsku komediju i fanovi tog pristupa mogu da uživaju u gotovo pa retro štimungu koji, pošteno govoreći, odavno nisam sretao. Doduše nove parodije zbilja odavno nisam ni gledao, ali pamtim da sam u filmu SCARY MOVIE 3 uživao više nego u filmovima koje je parodirao.

* * * / * * * * 

Sunday, January 10, 2021

HOSTILE WATERS

HOSTILE WATERS je koprodukcija BBC i HBO koju je pisao čuveni Troy Kennedy Martin a režirao David Drury koji je imao određene cenjene radove u žanru političkog trilera. Televizijski film govori o nesreći kada su se u Atlantskom okeanu sudarile američka i sovjetska podmornica neposredno pred sastanak Gorbačova i Reagana u Rejkjaviku.


Sudar je doveo do teških oštećenja na sovjetskoj podmornici i do čuvene tragedije koja je bila u to vreme, a i kasnije izuzetno isptaćena u medijima.


Amerikanci su dugo posle nesreće imali nešto različite verzije tog događaja od one koja je prikazana u knjizi i televizijskom filmu.


Druryjev film je korektan. Zanimljivo je da Max Von Sydow igra admirala sovjetske flote koji smatra da napuštanje plovila i evakuacija uz pomoć Amerikanaca ne dolazi u obzir, na isti način kao što kasnije u Vinterbergovom KURSKu igra visokog funkcionera sa istim stavom.


Ipak, ovaj televizijski film nastao je u heydayu podmorničkog filma, posle McTja i HUNT FOR RED OCTOBER i nije baš visoko dobacio u tom nekom pogledu.


Saturday, January 9, 2021

OUR SONS

OUR SONS Johna Ermana je bila topical LGBT drama iz vremena kada je AIDS još uvek bio smrtna presuda i govori o majci gej sina koju igra Julie Andrews koja odlazi u Arkansas da proba da nagovori majku njegovog ljubavnika koji je na samrti - igra je Ann-Margret da dođe i obiđe ga poslednji put.


Julie Andrews i Ann-Margret igraju junakinje čiji su odnosi u današnjoj kulturi verovatno opšte mesto i cela emancipacijska priča sa sofisiticiranom Julie koja pokušava da preumi “zatucanu” provincijalku Ann-Margret danas deluje reduntantno, ali u vreme izlaska ovog TV filma, to su još uvek bile relevantne teme.


U tom smislu, i sionovi koje igraju Hugh Grant i Željko Ivanek, i majke, ovde su protagonisti priče koja nudi dosta toga novog u jednom miljeu koji je tada još uvek u izvesnoj meri bio tabuiziran ali je s druge strane došao u fokus javnosi i ušao u fazi senzibilizacije javnosti za drugačije životne stilove.


U vreme izlaska ovog filma, AIDS je odnosio niz žrtava, kako anonimnih tako i iz javnog života, pa je samim tim OUR SONS došao u pravom trenutku. Danas, naravno sve ovo deluje kao nekakav školski film.


U svakom slučaju, sa četiri inspirisana glumca u centru, John Erman je snimio televizijski film kog je život umnogome prevazišao jer sada ni HIV više nije tako opasan kao tada a položaj LGBT populacije je drugačiji, ali na svu sreću ono što donose likove nije neistinito i samim tim nije passe.


Friday, January 8, 2021

WITHOUT WARNING: THE JAMES BRADY STORY

WITHOUT WARNING: THE JAMES BRADY STORY je priča o Reaganovom savetniku za štampu Jimu Bradyju koji je teško ranjen prilikom čuvenog atentata na Reagana. Jim Brady “The Bear” je bio jedna od harizmatičnih ličnosti tadašnjeg američkog političkog života. 


Kada ga je metak pogodio u glavu i ostavio na ivici smrti, nastupio je period oporavka koji je bio mukotrpan i frustrirajući za njega, između ostalog i zato što je učinio njegov dotadašnji život veseljaka koji se izuzetno mnogo fizički ispoljava potpuno nemogućim, a o poziciji moći koju je imao, da ne govorimo.


WITHOUT WARNING je u osnovi priča o oporavku jednog čoveka koji jeste bio zaista veliki napor i snaga volje, ali u sebi nosi i političku dimenziju. Naime, Brady je ostao reganista čak i u najdubljoj krizi, i zabranjivao je ženi da nastupa na skupovima koji su protiv NRA, iako je atentat bio umnogome ostvaren zahvaljujući tome što je bila veoma slaba kontrola kome se prodaje oružje.


Brady ipak u jednom trenutku mora da se suoči sa time da njegov oporavak nikada neće biti potpun, i da se neće vratiti u Belu kuću. To saznanje ga u spoju sa raznim posledicama povrede baca u očajanje…


Michael Toshiyuki Uno je televizijski film režirao konvencionalno. Scena atentata na Reagana je zanimljiva ali nedorečena i to važi za mnoge bitne scene, premda na ključnim dramskim tačkama radi ozbiljan posao.


Beau Bridges i Joan Allen su sjajni kao Jim Brady i njegova supruga koju ozbiljno uzdrma ceo događaj a kasnije je u velikoj meri iskušava i proces rehabilitacije.


Ljubavna priča supružnika je opipljiv deo ove priče iako nije osnovna tema i to je nešto na čemu možemo da zahvalimo upravo paru glavnih glumaca.


NRA je negativno reagovala na film kada je prikazan na HBO 1991. godine premda se nimalo nije bavio ključnim događajem a to je donošenje Brady Billa, odnosno zakona koji je izborila njegova supruga da se kupcima oružja mora dati rok za proveru od nedelju dana.


Film nije partijaški u klasičnom smislu, ali definitivno podbada Reagana


Thursday, January 7, 2021

WHEN TRUMPETS FADE

WHEN TRUMPETS FADE je HBO film ispisnik SAVING PRIVATE RYANa u kom John Irvin snima jedan muški, istorijski ubedljiv prikaz ratovanja u završnim mesecima Drugog svetskog rata. Film prati Amerikanci koji se priobijaju iz Francuske u Nemačku da dokrajče naciste, ali se ispostavlja da su uspesi u Francuskoj bili mnogo brži od onoga kako će stvari izgledati kada uđu u Nemačku.


Film prati jednog vojnika koji ide iz pogibeljne btike u pogibeljnu bitku, usput napredujući i iskušavajući sebe i strpljenje oficira koji gube autoritet.


Fokusira se na borbu u Hurtgenskoj šumi koja je odnela 24 000 života i smatra se taktičkom greškom u istoriji Drugog svetskog rata.


Međutim, film se ne bavi planerima u štabovima već vojnicima na terenu i time kako su oni postepeno tonuli u sve veću pogibiju, ali i otkrivali herojstvo iz sebi, vrlo često iz očaja.


Irvinova egzekucija je mišićava, kinetička, i mađarska ekipa sa kojom je radio pružila je zaista izuzetan kvalitet na ekranu. Film izgleda skupo, raskošno i autentično. 


Glumačka ekipa je izuzetna. Neke njuške iz nje poput Bobby Cannavalea su klasnije napravile moćnu karijeru baš na HBO, ali glavni glumci su ipak danas znatnim delom zaboravljeni i ovde su možda u svojim najsvetlijim nastupima.


Kad je reč o modernim filmovima o Drugom svetskom ratu, WHEN TRUMPETS FADE je stvarno nezaobilazan naslov, i veoma solidno stoji dan-danas, naročito ako imamo u vidu da je iz iste godine kao SAVING PRIVATE RYAN.


Kao što znamo, kasnije je HBO napravio temeljne radove o Drugom svetskom ratu u serijama koje su producirali Hanks i Spielberg. ovo je bila svojevrsna najava toga.


DEATH TO 2020

DEATH TO 2020 je mockumentary koji je producirao i između ostalih pisao Charlie Brooker. Poznati glumci poput Hugh Granta i Sama Jacksona igraju sagovornike iz sveta nauke, politike i kulture koji rekapituliraju ovu tešku i apsurdnu godinu.


DEATH TO 2020 ima production value pravog dokumentarca kakv bi se mogao pojaviti na nekom kanalu i biti čak veoma gledan, sa glossy sagovornicima i skupom arhivom i te estetike se drži dosledno i sa punim ubeđenjem.


Naravno, intervencija je humor i način na koji različiti tipski karakteri reaguju na razne događaja iz 2020.


Sve je to OK, ali na kraju krajeva nije baš naročito subverzivno i kreće se generalno u kvirima nekog mejnstrima koji je već prilično istrošen na meme sceni. Ima u ovom TV specijalu smešnih stvari, ali nema nekog novog pogleda na stvari niti jače dekonstrukcije kakva bi se od Brookera očekivala.


FELLOW TRAVELLER

Philip Saville je po scenariju Michaela Eatona režirao televizijski film FELLOW TRAVELLER o scenaristi koji beži iz Holivuda u vreme McCarthyjevog Lova na veštice i HUACa. Zavrpava u Britaniji gde takođe nailzi na teškoće ali u Holivudu počinje da se odmotava klupko o držanju kolega kada mu najbolji prijatelj počini samoubistvo.


Ron Silver igra scenaristu a Hart Bochner njegovog najboljeg prijatelja koji je leading man glumac po uzoru na Errola Flynna recimo. Veoma je zanimljivo videti ovu dvojicu ikoničnih epizodista (premda je Silver imao veću reputaciju) kako se snalaze u ovakvim rolama. Doduše, Silver ovde zaista glavnjak i nosi ga bez problema.


Eatonov scenario kombinuje savremeni realizam sa estetizacijom koja je provejavala u filmu pedesetih, i to se jako dobro oseća u ogledalu. Onima koje interesuje tema biće zanimljivo da vide i britanski ugao cele priče, odnosno kako je izgleda BBC tog vremena i kako je izgledao eho HUACa u Britaniji koja sa Amerikom ipak ima Special Relation, kao što znamo.


Saville je dokazan stručnjak a ova BBC i HBO koprodukcija je veoma skrupulozno i vešto realizovana, pa je sve ovo pravo uživanje za ljubitelje i poznavaoce.


Saturday, January 2, 2021

SHADOW IN THE CLOUD

SHADOW IN THE CLOUD Roseanne Liang, po scenariju Maxa Landisa je neobično važan žanrovski film koji je iz festivalskog circuita uspeo da dođe do nekog limited bioskopskog života i VODa. Nisam siguran da bi bez Covoda ovaj film napravio nešto bitno više u bioskopima, ali to sada nije ni važno.


Ovaj film je važan u pogledu same naracije gde nudi jedno veoma propulzivno pripovedanje koje se obraća novoj generaciji gledalaca koje zanima krtina, i nemaju potrebu za nekim tipičnim foršpilima i obavrznim figurama kako bi se izgradila tipična stuktura akcenata i intervala. Naravno, još jako dugo se neće na taj način raditi mejnstrim, a s druge strane, ovakav postupak je odavno prisutan u art house naslovima i u nekim malo pustolovnijim žanrovskim radovima ali ovde je doveden do krajnje ganice.


Kadriranje sa dosta subjektivnog, mada ne kao first person igra kao HARDCORE HENRY, sa dosta pokreta kamere koji u montaži daju propulzivnu celinu, sve to dodatno pojačano kadriranjem koje evocira Looney Tunes crtaće sa pokretima kamere koji su drski, fizički često nelogični kao i sama događanja na ekranu ali u toj anarhičnosti veoma evokativni. 


I tu tenziju film drži u nekih sedamdesetak minuta efektivnog trajanja gde shvatamo da je za ovakvu priču i ovakav postupak to taman dovoljno, i da je ovo žanrovski film nekog drugog vremena i za publiku koja je kako rekoh malo prezupčila i želi da ode korak dalje od onoga što im se inače nudi.


S vremena vreme pojavljuju se autori sa takvim rukopisima, bilo da je reč o Tayloru & Neveldineu ili recimo Krameru iz faze RUNNING SCARED, i to su neki proboji kojima se ispituju nove mogućnosti i ponešto od toga preuzima mejnstrim.


Ono što je zanimljivo u ovom filmu jeste to da Max Landis u njemu ima priču koja je po kapacitetu B ali po emotivnim i žanrovskim elementima i svežini u potpunosti A, i plasitra je kao jedan čak i bukvalno mali, nevaljali žanrovski film, bilo da je to referentnost na Looney Tunes crtać o gremlinu, Dantea, TWILIGHT ZONE ili AMAZING STORIES.


Iako su se Liangova i Chloe Moretz maksimalno distancirale od Landisa, ovo je njegov film, on je autetur iza svega ovoga i to mu niko ne može oduzeti koliko ga god one terale odatle. Ono što Landis vraća ovoj vrsti filma je to što ga ponovo čini bezobraznim. I to mi se jako dopada. Ako su JJ Abrams i Julius Avery u OVERLORDu preoteli sirotinji WW2 horor, SHADOW IN THE CLOUD ga je vratio.


* * * 1/2 / * * * *