Sunday, September 30, 2018

SMALLFOOT

SMALLFOOT Kareya Kirkpatricka i Jasona Reisiga je novo ostvarenje Warner Animation Groupa koja nastavlja da oblikuje njihov autentični doprinos savremenom bioskopskom formatu animacije. Po knjizi Sergio Pablosa koji je imao velike uspehe sa kompanijom Illumination i priči Johna Reque i Glenna Ficarre koji su pre uspeha sa igranim filmovima dali značajan doprinos animaciji, između ostalog baš Warnerovoj, napravljen je vrlo zanimljiv film koji nudi neobično zrelu priču i pouke za najmlađe gledaoce.

Slično STORKSu, i SMALLFOOT se bazira na inverziji. Jetziji zaista postoje i za njih su ljudi ono što je Bigfoot za nas. U određenom smislu jasno je da SMALLFOOT ima direktno nadovezivanje na klasični Warnerov kratkić THE ABOMINABLE SNOW RABBIT iz 1961. godine. Jetiji međutim uprkos bizarnom ali efikasnom sistemu uverenja i navika imaju i disidente u svojim redovima koji veruju u postojanje ljudi i osporavaju razne dogme. Jedan od stabilnih članova društva dolazi u kontakt sa ljudima, sa Smallfootima, i odlučuje da otkrije svet koji je dugo skrivan od Jetija.

Autori SMALLFOOTa koncipuirali su film kao animirani mjuzikl. Dakle ima nekoliko muzičkih numera, ali u osnovi ovde se susreću karakteristični Warnerov stil animacije sa obiljem bizarnog humora i crnjak-gegova, sa sve detaljima koji bi nas obradovali u filmu o Peri Kojotu i Ptici Trkačici. Na sve to se dodaje još jedan sloj, fino dizajniranog, dinamičnog rada sa karakterima i konačno ta vrlo sofisticirana poruka o neprekidnom preispitivanju dogmi, ali što je još važnije i o smislu same ideologije koja ponekad sakriva određena znanja ali to radi iz nemoći pred opasnošću.

Stoga, SMALLFOOT je neobično sofisticiran message movie koji će deci biti vrlo dubokouman i izazovan a odraslima će bašp zbog toga biti prijatan i dobrodošao.

WAG još uvek nema tako razvijenu hype mašinu kao Pixar, ali ovo je definitivno film koji zaslužuje hype. Kao i NEXT GEN nedavno, i ovo je film koji pokazuje da se izvan Pixara rade jako uzbudljive i višeslojne stvari, koje u širem kontekstu uspevaju da se nametnu kao nešto od najuzbudljivijeg što nam je dostupno na ekranu.

* * * 1/2 / * * * *

РЕШЕНИЕ О ЛИКBИДАТСИИ

РЕШЕНИЕ О ЛИКBИДАТСИИ Aleksandra Aravina je film izmontiran iz televizijske serije o akciji FSB kada je likvidirao Šamila Basajeva. Ova akcija FSB još uvek je predmet kontroverzi a ovaj film nudi jednu od varijanti kako je ta akcija sprovedena. Film je relativno skromno realizovan u pogledu budžeta. Narativno je efikasan ali bez previše energije i harizme sve do same završnice kada krene sama akcija likvidacije tokom koje stvari postanu uzbudljivije.

Gledao sam ga u bioskopu i svakako da ga tamo ne treba juriti jer ne dobacuje do velikog ekrana. Ipak je ovo manje-više dno kace ruskog patriotskog filma. Međutim, mislim da će ovo biti rado gledan film na malim ekranima, na televiziji pre svega, i u ovoj formi i kao televizijska serija.

Producent filma je Karen Šahnazarov i on je posetio Beograd na premijeri.

* * / * * * *

HOLD THE DARK

HOLD THE DARK je film u kom je Jeremy Saulnier želeo da snimi svoj magnum opus. Posle nekada mudro, nekada manje ili više vešto, posrtavljenih i realizovanih “malih” filmova, ovog puta Saulnier dobija priliku da snimi “veliki” film, i pokazuje da mu nimalo nije dorastao.

Stepen pretencioznosti ovog filma najbolje se očitqva u glumi gde ne postoji apsolutno ni jedna jedina replika koju glumci nisu odigrali u CAPS LOCKu. Sve je važno, sve je maksimalno naglašeno, izgovoreno tiho da bi svi načuljili uši, i likovi i gledaoci. A takve su i sve scene. Saulnier na nekom tehničko-zanatskom nivou vlada egzekucijom na planu mikro-celine, premda to sve istini za volju nije ništa naročito ali u redu je.

Međutim, u ovom filmu nismo videli apsolutno ništa po čemu bi se Saulnier u pogledu mašte ili veštine izdigao iznad bilo kog solidnijeg profesionalca. Naročito, ako imamo u vidu da je ovaj film rađen u apsolutnoj autorskoj slobodi. Saulnier je up and comes i u tom pogledu kritika je dosta blagonaklono dočekala ovaj proboj u više lige. Nažalost, mislim daje to više jedno “puštanje” na ispitu nego što je zaslužena “matura”.

U pogledu onoga o čemu film govori i šta se u njemu dešava tek može da se nabroji čitav niz primedaba jer tu pretenzija i “suvišna autorska sloboda” tek dolaze do izražaja. Tu ima toliko mnogo budalaština, usiljenih bizarnosti i iskonstruisanih “iznenađenja”, sa vrhuncem u potpuno nezadovoljavajućem klimaksu jer bi valjda zadovoljavajući bio suviše mejnstrim, da tu negde HOLD THE DARK konačno pada, čak i kad onih kojima pretencioznost postupka nije smetala.

Trajanje od 125 minuta je preterano, naročito jer je film zapravo epizodičan i kako se emituje na Netflixu, ne bi me čudilo da bi ga narod mogao gledati u formi serije. Teško ga je preživeti u jednom cugu, to svakako. Saulnier je definitivno mogao biti kritičniji prema vlastitom materijalu i skratiti ga ali moguće je da bi uobičajene dužine ubile tu pretenziju i “autentičnost” filma.

Saulnier je u međuvremenu otpušten sa HBO serije TRUE DETECTIVE zbog kreativnih razmimoilaženja i režirao je manje epizoda nego što je trebalo. Rekao bih da je to dobro za seriju jer u HOLD THE DARK ima nešto tog TD manirizma i nije preterano efektan. 

Saulnier simply can’t hold his dark.

* * / * * * *

ZLOGONJE

ZLOGONJE Raška Miljkovića je ekranizacija romana za decu i mlade Jasminke Petrović. Ova spisateljica je ove godine dobila još jednu ekranizaciju, dodeljena su sredstva za snimanje filma LETO KADA SAM NAUČILA DA LETIM pa je interesantno videti kako dobijamo pisca za decu i mlade koji dobija kontinuirani tretman na filmu.

Scenario za film su pisali Marko Manojlović i Miloš Krečković. Reč je o melodrami namenjenoj podjednako deci i odraslima u pogledu onoga šta se u njoj dešava, ali teško je tačno razaznati kome je tačno ovaj film NAMENJEN i to razlikovati od onoga ko može da ga gleda.

Stoga, ja bih pre rekao da ovaj film mogu da gledaju i deca i odrasli, a to kome je namenjen ostaje pomalo nejasno. U izvesnom pogledu, u sebi nosi nešto one elegičnosti i trezvenosti koju su imali dečji filmovi iz SFRJ, poput radova Jovana Rančića, naslova poput POSLEDNJE TRKE i sl. Dakle, film pripada tradiciji “tužnih” filmova za decu.

Glavni junak je dečak koji boluje od paralize i ima napornu svakodnevnu rutinu vežbi, teškoće u kretanju, nevolje u školi. Bekstvo od toga nalazi u fantazijama o svom omiljenom strip superjunaku Šejdu. Jednog dana upoznaje drugaricu nemirnog duha koja je svoje porodične probleme formulisala kao bajkoviti narativ i njih dvoje polaze u akciju ne bi li njenu situaciju razrešili.

U tom odnosu prema fantazijama i prema fabulacijama kroz koje se artikulišu traume, ovaj film zapravo upada u najveći problem na planu toga kome je “namenjen”. Naravno, starijem gledaocu je jasno da je devojčica predstavila svoju porodičnu situaciju kao fantaziju i ona nije ni tretirana kao funkconalna fantazija koja će se do kraja filma raspršiti i rezultirati sa suočavanjem junakinje sa istinom.

Čini mi se da bi u filmu namenjenom deci, strategija u kojoj se fantazija tretira sa punim uverenjem sve dok se ne rasprši u završnici bila znatno korisnija i bolje komunicirala sa decom. Ovako, imamo izvesnu antiklimaktičnost, a onda je ilustrativna i za generalmu strukturalnu manjkavost filma.

Naime, film prosto nema jasno definisanu strukturu u pogledu razvoja priče, neki delovi postaju bitni pa onda nestanu, i da bi komunicirao lakše sa decom čini mi se da bi morao da bude i više tropey. I ja kao stariji gledalac sam imao teškoće da gledajući film prepoznam u kojoj se fazi priče nalazim, što je OK u nekom arty filmu koji interveniše na strukturi ali ne i na filmu namenjenom deci.

Rediteljski postupak Raška Miljkovića je artikulisan, sveden, rekao bih dosta “starački” ako imamo u vidu da je reč o debitantu, i više podseća na reditelje generacije Miloša Radovića.

Deca glumci su odlični, i oni su svakako jedan od najjačih aduta ovog filma.

No, sve ove primedbe na stranu, bitno je pre svega saznati kako deca reaguju na ovaj film. Čini mi se da je to ipak najvažnije. Isto tako rekao bih da sam gledajući ovaj film bio u dosta velikom grču jer sam pokušavao da prepoznam na koji način bi se estetika dečjeg filma mogla prilagoditi našem podneblju i ovom trenutku u našoj kinematografiji. Serijal o KOKOU po Kušanovim romanima, može biti referenca ali i ne mora jer je on svoju okrenutost deci bazirao na detektivskim narativima, i na smeštanju u epohu. ZLOGONJE nemaju nijedan od tih otklona.

Fotografija Mikše Anđelića je vrlo “čista”, estetizovana, podseća pomalo na onaj ulepšani Beograd iz reklama. Međutim, ZLOGONJE same jesu baš takve. One daju jedan “pomeren” izgled svega, i tu ne mislim vizuelno već suštinski. Ovo je urabni film sa namerom da komunicira sa decom. Stvara sliku da naša kinematografija kao tobože brine o tome šta se u njoj dešava i šta se pravi. Otud “ulepšani” svet jeste sasvim u duhu “ulepšane” slike naše kinematogradije koju dobijamo kroz sam film.

ZLOGONJE su eksces u najboljem smislu. I čini mi se da ovaj film uprkos svim njegovim lutanjima predstavlja jedan izuzetno zdrav događaj za naš film. Olakšavajuća okolnost mu je svakako to što je zakoračio na polje na kom odavno neki naš film nije hodio, a i ako jesi neki poput AGIJA I EME, to nisu radili uspešno.

Kao i AGIJA I EMU i ZLOGONJE distribuira Taramount. Videćemo da li će uspeti da ponovi čak i onaj mali rezultat koji su AGI I EMA imali. Pored estetike, naš dečji film nalazi se i u krizi publike. Ona naprosto nije spremna za naš film ovog tipa. Ako ZLOGONJE ne napune sale, ne znači da od ovakvih filmova treba odustati.

* * / * * * *

KENNY BEGINS

KENNY BEGINS Matsa Lindberga i Carla Aestranda je prequel švedske serije koja prikazuje zgode nesposobnog i priglupog space cadeta. Međutim, ovaj film bih pre tretirao kao produžetak comic book nego space opera tradicije. Naime, način na koji se komično dekonstruiše američka space opera kultura, više podseća na evropski, recimo francuski strip nego na bilo šta drugo. S druge strane, ukrštanje junaka koji je neuspeli svemirski kadet sa junakom na zemlji koji je stekao supermoć od kosmičkog artefakta još i više pojačava taj utisak strip tradicije.

U određenom smislu ovaj film iz 2009. može da se postavi u kontekst GUARDIANS OF THE GALAXYja koji će se doduše pojaviti nekoliko godina kasnije kao film ali su u vreme izlaska ovog ostvarenja već postojali kao strip. Dakle, to je mešavina dešavanja na Zemlji, sa događajima iz svemira, space opere i nerd vs bully situacija, dolaska svemirske pretnje na zemlju i sl.

Mats Lindberg i Carl Aestrand maestralno vode čitav vrlo komlikovani mehanizam priče, pre svega u stilskom pogledu. Film je poglavito komedija i nije imao budžet od više stotina miliona dolara, ali isto tako donosi nekoliko izvanrednim akcionih prizora, i što je još važnije ti akcioni prizori uspevaju da valjano spoje visokooktansku dinamičnost situacije sa humorom.

Isto tako, kad god se suoče sa oveštalim žanrovskim klišeom ili poštapalicom, duhovito ga dekonstruišu ako ne uvek u potpunosti a ono na nivou detalja.

KENNY BEGINS je simpatična skandinavska žanrovska diverzija koja se nije nametnula u zainteresovanoj javnosti onoliko koliko je zaslužila.

* * * / * * * *

MOLLY

Colinda Bongers i Thijs Meuwese napravili su postapokaliptični akcijaš MOLLY kao jedan od onih filmova u kojima gledalac naprosto ne veruje da snimljen za više nego skromnih 310 000 dolara. Ova cifra deluje kao laž ne samo zato što je ono što vidimo na ekranu raskošnije od toga, već pre svega zbog veštine i kreativnosti ljudi iza kamere za koju je prosto neverovatno da do sada nije upregnuta na poslovima nekih ambicioznijih i bogatijih producenata.

MOLLY ne nivou priče ne nudi ništa naročito novo. Prikazuje naslovnu junakinju koja luta kroz postapokaliptičnu pustoš, susreće razne bande među kojima je i jedna koja otima ljude i vodi ih da služe u cage fightovima na koje se pali i kladi rulja na obližnjim naftnim platformama.

Način na koji je ova priča realizovana međutim uspeva da je digne na mnogo viši nivo. MOLLY donosi briljantan i snalaljivo sproveden produkcioni dizajn, atmosfera je vrlo efektna, a akcione scene su kroz glumu, koreografiju i mizanscen, uz puno umešnosti da se stvar reši "u kameri" i mininalni doprinos CGI takve da Bongers i Meuwese bez problema mogu da se kandiduju za režiju filma o X-23 ako bi se radio u R-ključu LOGANa.

Da li je sledeća adresa za ove reditelje Holivud zaista ne znam ali bih se iznandio ako u jednom trenutku ne bude. Isto tako, ako imamo u vidu šta su pokazali sa ovako limitiranim sredstvima, voleo bih da još neko vreme koriste slobodu koju omogućuje rad u Evropi.

Posle dužeg vremena, Holandija nudi nekoliko novih reditelja na koje treba obratiti pažnju. Posle decenija u kojima je najpre služila kao lokacija, sada ponovo počinje da izbacuje zanimljive i snalažljive talente na polju žanrovskog filma.

* * * 1/2 / * * * *

HE'S OUT THERE

HE’S OUT THERE je slasher koji je kroz angažman Yvonne Strahovski uspeo da dobije na klasi, To u spoju sa nešto bogatijom tehničkom realizacijom omogućuje da se ovo ostvarenje izdigne za milimetar iznad tipičnog lošeg slashera u kome se generic negativac iživljava nad generic porodicom. Stoga na kraju mora da se postavi pitanje, da li je ovaj film iznad proseka zato što u njemu glumi Yvonne Strahovski i svemu prilazi sa punim ubeđenjem ili je on ispod proseka u odnosu na ono čime bi ova očigledno darovita glumica trebalo da se bavi u svojim pokušajima da iskorači sa televizije. 

* * / * * * *

Saturday, September 29, 2018

HONG HAI XING DONG

HONG HAI XING DONG veterana Dantea Lama na zapadu je poznat kao OPERATION RED SEA. Reč je o filmu koji promoviše snagu kineskih ekspedicionih snaga i može se posmatrati kao niska akcionih set-pieceova u kojima kineska vojska oslobađa taoce i radi razne druge "mirotvoračke" stvari u Saharskoj Africi. Manje-više to je ideja iza ovog filma i kada krene akcija, Danteu Lamu su na raspolaganju sva sredstva, od arsenala kineske vojske do arsenala filmske tehnike. Antologijskih akcionih scena nema, ali ima nekih zanimljivih rariteta - recimo bitka modernih tenkova tokom peščane oluje koja ne može a da ne bude jako jako zanimljiva. Ima tu i urbanih obračuna, a Dante Lam ih radi kao Michael Bay, nikada ne dostižući pointilizam eksperimentalnog filma ali sa sličnom frenetičnošću verlikog broja kamera i velikog broja rezova.

Neke naročite priče pa ni ideologije naročito nema. Ovaj film je pokazna vežba pripremljenosti kineske armije i razvoj likova je sveden ispod minimuma, pa čak i onih tipičnih barrack odnosa gde imamo tipske junake. U tom smislu ovaj film je hendikepiran jer nema apsolutno nikakvog odnosa prema junacima, ali nema ni lažiranja postojanja nekakve priče. Ona je ovde opravdanje za povezivanja set-pieceova i ne razvija se više od toga.

Koga takva stvar zanima, ima šta da vidi.

* * / * * * *

JOHNNY ENGLISH STRIKES AGAIN

JOHNNY ENGLISH STRIKES AGAIN je treći deo u franšizi koja parodira Bonda. Rowan Atkinson je ponovo tu kao Johnny English, najgori tajni agent kog ima Njeno veličanstvo. Ponovo se desila havarija, ovog puta cyber-napad usled kog je samo on preostao kao neotkriven agent da se pošalje u akciju.  Johnny English zahvaljujući Atkinsonu i rafinmanu Working Titlea uvek ima neki nivo, međutim, ono što je kontradiktorno unutar samog lika jeste mešavina neznanja, nekompetencije i samouverenosti. Atkinsonovi signature likovi su Mr Bean i BlackAdder a English je negde između njih. On nije beskrupulozan i prevuiše pametan za svoje dobro kao BlackAdder a nije ni potpuno lišen svesti šta mu se dešava kao Bean. Međutim, Atkinson ga igra bliže Beanu nego BlackAdderu i onda svaki trenutak "lucidnosti" ovog junaka deluje kao "izdaja" lika. Kontradiktornost Englisha kao lika proističe iz toga što bi on trebalo da bude fizički slepstik komična karikatura kao Bean i pretenciozni moron kao BlackAdder, ali nekako te dve stvari kao da se javljaju na smenu u ovom liku.

Isto tako kontekst u kome se sve ovo dešava bi trebalo da bude spoj Bond-filma u kome umesto Bonda imamo junaka koji je onakav kako sam ga opisao, ali je onda i svet oko njega malo učinjen komičnijim, ublažen. U tom pogledu, zanimljivo je napraviti poređenje sa THE SPY WHO DUMPED ME u kome je urađeno upravo to, dakle dve komične junakinje su ubačene u straight up bornovski zaplet i bornovskim konsekvencama u pogledu krvoprolića, potera itd.

JOHNNY ENGLISH u tom domenu ipak ostaje negde soft. Parodiranje žanra dodatno je usložnjeno time što se u međuvremenu pojavio KINGSMAN koji je vratio eksces ranih Conneryjevih Bondova i upario ih sa smrću engleskog džentlmena kao pojave u Britaniji kojom se širi siromaštvo i socijalno raslojavanje.

Otud, JOHNNY ENGLISH koji je krenuo 2003. godine sam po sebi ima potrebe za rebootom jer su se i Bond i bondoliki filmovi i parodije u međuvremenu transformisali. Recimo brogrammer kao negativac kakvog imamo u JOHNNY ENGLISH RETURNS je već viđen u KINGSMANu a namere su slične negativcu iz SKYFALLa.

Film nudi nekoliko genijalnih set-pieceova, koji su manje-više prodati u trejleru. Iskreno, gledao sam film pod velikim stresom i dekoncentrisanim nekim vrlo intenzivnim događajima, pa ne mogu da kažem da sam mogao da mu se u potpunosti prepustim, ali da, svakako da David Kerr, prekaljeni britanski TV rediteljn uspeva da konstruiše nekoliko briljantnih set-pieceova gde bih naročito izdvojio onaj sa VR naočarima koji će sa ponosom moći da pokazuje unucima.

Činjenica da je film zahtevao moj angažman, da se malo ubacim u rapsoloženje, svedoči da ipak nije reč o nepogrešivo napravljenom delu. Dakle, podrazumevao je određenu investiciju za koju ja nisam snage i uslova. S druge strane, ni publika oko mene nije baš bila raspamećena od smeha, ali smejala se tamo gde je film zaslužio.

Sa Atkinsonom se vrlo retko zaista može pogrešiti, pa tako i JOHNNY ENGLISH RETURNS isporučuje ono što treba. Ali ne i sve ono što bi mogao.

* * 1/2 / * * * *

A SIMPLE FAVOR

A SIMPLE FAVOR Paula Feiga je ekranizacija romana Darcey Bell koja pokušava da se pozicionira negde na pola puta između GONE GIRL i WILD THINGS i na kraju od oba filma preuzima sve one najslabije elemente. Naime, WILD THINGS je film koji volim i rado mu se vraćam ali pošteno govoreći, to je film svog vremena, to je jedna barokna nadogradnja celokupnog neo noir mitosa započetog početkom devedesetih, kada je John Dahl još uvek snimao filmove a Wachowski još uvek bili braća. Vratiti se nazad u taj polu parodični, polu-hipersetetizovani vajb samog kraja devedesetih, danas deluje smešno ako nije urađeno maestralno, a nije.

Paul Feig jeste pokušao da ne snima ovaj film kao komediju, ali u ključnim momentima on prosto poentira kao reditelj komedije i od toga ne može da pobegne. Priča ne samo da ne može da se održi u čitavom nizu suprotstavljenih tonova u kojima je Feig izlaže, već sama realizacija pati od niza manjkavosti. Anna Kendrick u glavnoj ulozi naprosto nije stabilno vođena. U nekoliko navrata zapada u svoje slepstik manirizme bez ikakvog razloga, i izlazi iz lika nesigurne žene koja je rada da se našali na svoj račun u full blown karikaturu. Blake Lively s druge strane nikako ne uspeva da profunkcioniše kao fatalna žena koja pokušava da uradi prevaru sa osiguranjem jer i njen lik neprestano potkopava odrđena doza parodija.

Naravno, Feig se ovde svesno koristi parodijom ali ne uspeva da napravi celinu u kojoj se kroz parodiju možemo vezati za likove. Kada je tome doda skandalozno slaba podela muških junaka, A SIMPLE FAVOR postaje film koji prosto može da se gleda samo zbog očajničkog i grčevitog nabacivanja preokreta i nekog melodramskog i tilerskog ekscesa i praktično ni zbog čega drugog.

Propuštena je prilika da Anna Kendrick da zrelu i artikulisanu ulogu iako smo se puno puta uverili da onda to može a Blake Lively propušta još jednu meč loptu da se lansira u superstardom. A SIMPLE FAVOR nije tentpole film i nije percipiran kao neuspeh, ali čini mi se da fundamentalno nikome nije doneo ništa novo u karijeri.

* * / * * * *

THE FIRST PURGE

THE FIRST PURGE Gerarda McMurraya. Moram priznati da će mi biti žap ako ovo zaista bude poslednji PURGE film kako ga najavljuju. U ovoj priči, Purge se tek prvi put odvija, kao eksperimentalni program novog režima u SAD, i naučnici ga sprovode u jednom kraju u Njujorku.

Kraj je naravno geto, mahom naseljen afroameričkom sirotinjom, podeljen na nemoćan narod i kriminalce.

Kada krene Purge, kreće i jedna jako lepa geto akcija. Film ne mogu porediti ni sa JUDGEMENT NIGHTom niti sa ENEMY TERRITORY Petera Manoogiana, ali ima ponešto od ta oba filma.

Ovo je pošteno urađen niskobudžetni exploitation, sa vešto upotrebljenim arty poštapalicama kad god nestane novca i harizmatičnom podelom koja nosi celu stvar.

Marisa Tomei igra jednu od naučnica koje rade na projektu Purgea kao eksperimentu i istinski veruju u tu ideju, ali njen lik nije do osnovnog tkiva filma.

McMurray se odlično snašao sa skromnim budžetom i THE FIRST PURGE je mali prljavi akcijaš kakav uvek prija. 

* * * / * * * *

HACERSE MAYOR Y OTROS PROBLEMAS

HACERSE MAYOR Y OTROS PROBLEMAS Clare Martinez-Lazaro je izvanredna španska romantična komedija o neudatoj ženi koja je već na pola puta između tridesete i četrdesete godine kada postaje opterećena raznim anksioznostima oko svog statusa i potomstva. Ovaj jednoipočasovni film je kao dinamična verzija nečega što je Judd Apatow radio u svojim najboljim danima, dakle u vreme KNOCKED UPa, pojednostavljeno, efikasno, šarmantno.

U vizuelnom pogledu film je jednostavan ali ekspresivan, ostavlja prostor glumcima za igru, rediteljski postupak je jasan a melodramski i komični elementi su skladno uklopljeni u celinu. U svakom slučaju, HACERSE MAYOR Y OTROS PROBLEMAS je nešto što bi naša publika svakako volela da vidi jer ima potencijala za crossover. Isto tako, uticaj savremene američke komedije, a naročito komičarki koje vole da se zezaju na svoj račun je evidentan u liku koji igra Silvia Alonso, iako bitno mlađa od junakinje Emme.

Vito Sanz ponovo igra glavnog junaka, kao kod Mateo Gila, i uz Danija Roviru koji je španski Hugh Grant, on se nameće kao njihov Seth Rogen.

* * * / * * * *

MY HUSBAND'S DOUBLE LIFE

MY HUSBAND'S DOUBLE LIFE Jonathana Englisha dolazi iz iste produkcije televizijske mreže Lifetime iz koje je došao i MY DAUGHTER IS MISSING. English je engleski expat nastanjen mahom u Beogradu koji je imao izvesno DTV iskustvo kao reditelj i producent. MY HUSBAND'S DOUBLE LIFE je međutim po svom produkcionom nivou bitno ispod onoga što je do sada radio. Recept je sličan kao u MY DAUGHTER IS MISSING, tri angloamerička glumca, i sve ostalo srpska radna snaga, Beograd glumi Pariz, sve vrlo vrlo svedeno, kamerno. I kao TV film to manje-više funkcioniše, ali pod tom časnom etiketom TV filma ovde uzimam ipak njegovu najskromniju formu, dakle ne BBC ili HBO, pa ni RTS već Lifetime. Oba pomenuta Lifetime filma dele istog scenaristu, s tim što je English ipak upoznatiji sa kretanjima na našoj sceni pa je njegov TV film slikao iskusni Dušan Joksimović, i sa proaktivnijim DPjem krajnji rezultat ne izgleda kao slabija studentska vežba.

Ovakvi kamerni neo noir krimići bili su bitan deo ponude TV filmova sredinom devedesetih i sporadično su ih čak pisali ozbiljni scenaristi. Ipak, ovog puta, rekao bih da je najveći preokret u ovom scenariju to što se preokret nikada ne desi. MY HUSBAND'S DOUBLE LIFE nije ni u jednom estetskom domenu interesantan ali je za filmadžije zanimljivo da vide kakve low key produkcije i kako u pojedinim momentima biva rešeno pitanje snimanja Pariza u Beogradu.

LUIS AND THE ALIENS

LUIS AND THE ALIENS je nemačko-luksemburško-danski animirani film koji su režiral oskarovci Braća Lauenstein u saradnji sa Sean McCormackom. Reč je o tehnički relativno rudimentarnom animiranom filmu namenjenom deci, sa animacijom koja je pre dvadesetak godina mogla biti relevantna ali danas nije, no očigledno prolazi čak i u bioskopskoj dristribuciji jer je distributerska mreža gladna mejnstrim animacije.

U ovom slučaju, film je evropski ali je smešten u Ameriku jer je očigledno to tržišna uslovnost, i govori o dečaku sinu poznatog UFOloga koji jednog dana pored svih uobičajenih nevolja koje ima kao otpadnik još i postaje protagonista avanture sa tri vanzemaljca koji su stigli na Zemlju.

LUIS AND THE ALIENS je mahom baziran na polovnim elementima zapleta uzetim iz filmova u rasponu od GALAXY QUESTa pa nadalje, ali nažalost nijedan od tih pozajmljenih elemenata ne osvežava i ne podiže na neki viši nivo. Naprotiv, pozajmice su evidentne a efekat je manji nego kad smo to gledali prvi put.

Međutim, ako imamo u vidu da deca ipak mnoge od tih filmova tek treba da vide, onda LUIS AND THE ALIENS verovatno više zadovoljava soju inicijalnu ciljnu grupu nego mene koji na kraju verovatno nisam bio ni planiran kao gledalac ovog filma. 

* * 1/2 / * * * *

BLACKKKLANSMAN

Kao fan Spike Leeja mogu da kažem da je on imao tri faze u karijeri - prvu kada je pravio filmove koji su bili odlični i važni, drugu u kojoj je pravio filmove koji su samo odlični i treću kada je tragao i za jednim i za drugim kvalitetom. BLACKKKLANSMAN je film kojim se on na neki način vraća i jednom i drugom kvalitetu svojih najboljih filmova, s tim što film nije baš odličan i nije baš toliko važan.

Naime, BLACKKKLANSMAN je pitak, interesantan, duhovit, na momente bombastičan "joint Spike Leeja", ali je isto tako predug, suviše zaljubljen u nebitne delove materijala, narativno raštrkan na gomilu razlitičih misli samog autora, stilski istovremeno sveden pa onda iznenađujuće barokan, istovremeno pamfletski i analitičan, realističan i naivan. Dakle, ima tu svega i svačega što nije baš najskladnije uklopljeno u celinu. Ali, Spike Lee sada već zaslužuje epitet autora, i uprkos tome što odavno nije snimio "odličan" i "važan" film, BLACKKKLANSMAN dovoljno snažno udara da se sve ove "neravnine" mogu pripisati autorskoj nameri i svesnom kršenju estetskih postulata, a ne greškama. Dakle, utisak tokom gledanja filma je bitno snažniji od njegove strukture i opšteg estetskog sklada.

Međutim, ono što je u ovom filmu ključno zapravo i nije stil, niti forma u bilo kom značenju tog pojma već "značaj". I tu je Spike Lee možda u najčudnijoj poziciji u svojoj dosadašnjoj karijeri. Naime, Lee je snimio svoj već Xti film o rasizmu i Yiti film o aktivizmu boraca za slobodu afroamerikanaca. BLACKKKLANSMAN je u tom pogledu nešto što nije naročita novina u tom opusu. Međutim, ovo je film koji deluje kao da nije u službi afroameričke emancipacije ili podsećanja na njihove nevolje, već kao oružje u borbi protiv Donalda Trumpa.

Stoga, ne samo da Leejeva rekonstrukcija nije sasvim istorijski dosledna, već istoričari kažu da su izmene takve da upravo više aktiviraju bele likove. S druge strane, period kada David Duke postaje veliki čarobnjak KKK jeste vododelnica kada ova ozloglašena grupa pokušava da se "umije" a da ne izgubi svoje tvrdokorno članstvo i da svoju podršku stavi na raspolaganje mejnstrim političarima.

Stoga jeste ovo film o bizarnoj anegdoti kako se crnac ubacio u KKK koji čine moroni koji misle da mogu da prepoznaju kako crnci govore, i jeste film o dva paralelna aktivizma, ali je i film o trenutku kada KKK kreće da planira svoj pohod u američku mejnstrim politiku.

Stoga Spike Lee ovaj joint zapravo radi praktično poptuno u okvirima holivudskog mejnstrima u kome je on ranije proširivao područje borbe svojim aktivizmom, a danas praktično ulaže svoj aktivizam u opštu anti-Trump aktivnost. Time se naravno BLACKKKLANSMAN ispostavio i kao Leejev put nazad u holivudsku prvu ligu ali i festivalski krug.

Denzelov sin je odličan kao policajac koji je infiltrirao Klan preko telefona a Adam Driver kao partner koji da predstavlja "uživo". Topher GRace se trudi da ne bude previše karikaturalan kao mladi David Duke ali to je zaista jako teško. BLACKKKLANSMAN se završava mučnim snimcima nasilja sa američkih ulica i napadima ujedinjenih ekstremista na proteste, i u obradi tog materijala, Lee ponajviše pokazuje onaj svoj stari duh, kada na slici autentične žrtve ispiše REST IN POWER.

* * * / * * * *

Monday, September 17, 2018

THE ANGEL

THE ANGEL Ariela Vromena je priča o Ašrafu Marvanu izraelsko-egipatskom dvostrukom agentu koji je od statusa omraženog Naserovog zeta postao Sadatov čovek od poverenja i započeo đavolju igru dojavljivanja osetljivih informacija Mosadu. Vromenov film je respektabilan jer smirano rekonstruiše Marvanov slučaj, a naročit respekt zaslužuje jer Egipćani i Izraelci kad su sami govore na svojim jezicima a ne na engleskom, kog ima dosta, ali ipak nije neuverljiva lingua franca. Očigledno je sloboda rada za Netflix obezbedila takve male privilegije Vromenu usled kojih se THE ANGEL dosta razlikuje od tipičnih biopica.

Film je američki ali više izgleda kao izraelski ili egipatski film. Uostalom, u obe zemlje Marvan ima status heroja. Međutim, Vromen je svoju rekonstrukciju jezika i podelu koju čine egipatski i izraelski glumci platio budžetom. THE ANGEL je vešto sklopljen ali budžetski oskudan film zapravo. Stoga njegova rekonstrukcija epohe iako želi da bude vibrantna ostaje vrlo svedena, na par ćoškova, par stanova, par kola.

Vromen nema uslove kakve je imao Spielberg u MUNICHu. Otud je teško procenjivati i na koji način se odlučio da tretira određene siuacije i da li je njihovo "zbrzavanje" ili odlazak u opšze mesto zapravo bilo danak budžetu. U svakom slučaju, uprkos tome što je THE ANGEL sve vreme respektabilan film, na kraju mu ipak nedostaje sinematički zamah u pogledu vizuelnosti ili priče da bi se istinski izdvojio u inače dosta zasićenom podžanru hladnoratoivskog i bliskoistočnog špijunca.

THE ANGEL je zanimljivo skretanje u inače intrigantnoj karijeri Ariela Vromena koji je krenuo sa indie filmom a onda jedan za drugim radio krimić po istinitoj priči i visokooktanski akcioni triler. Kao što je poznato, spadam među one koji vole CRIMINAL. THE ANGEL je svakako nešto bliži ICEMANu, i mislim da ga čeka dih život na strimingu jer film je dovoljno dobar da zadovolji ljubitelje hladnoratovske bliskoistočne intrige.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, September 16, 2018

SLICE

SLICE Austina Veselyja je film u kome glume Chance the Rapper i Zazue Beetz pa će samim tim privući raznu publiku koju inače ne bi mogao da ima. Reč je o niskobudžetnoj, podnošljivoj ali nedovoljno stranšnoj, nedovoljno smešnoj i nedovoljno društveno angažovanoj satiričnoj horor komediji smeštenoj u alternativne osamdesete, u neki grad gde uporedo žive ljudi, vukodlaci, duhovi, veštice i ostala natprirodna bića. Međutim, ovo nije BRIGHT već jedna simplifikovana komedija o različitosti, džentrifikaciji i sličnim temama koja ne nudi zbilja ništa efektno.

Film je slab ali barem nepretenciozan, pa samim tim i podnošljiv. No, izuzev fanova Zazie Beetz i Chance the Rappera ovde druga publika nema šta da traži...

* 1/2 / * * * *

Saturday, September 15, 2018

ATERRADOS

ATERRADOS Demiana Rugne je argentinski horor koji privlači pažnju po festivalima ali nažalost rekao bih da je ne zaslužuje. Reč je o dosta slabom, pa zato neći rutinskom hororu o nekakvoj natrpirodnoj sili koja privlači pažnju nekoliko istražitelja i onda se oni hvataju u koštac sa njom. Moram priznati da mi je film uprkos povremenim jump scare momentima, pa čak i dok su oni trajali, jedva držao pažnju.

MANDY

Panos Cosmatos je čini se shvatio dosta dramatično poziciju svog oca koji je sedamdsetih, osamdesetih i devdesetih režirao neke važne filmove koji su definisali žanrove i zvezde ali je ostao relativno nepoznat, sasvim nepriznat profesionalac koji je lako zamenjen novijim modelom kad mu je došlo vreme. Panos Cosmatos je pošao obrnutim putem, sebe je stavio u prvi plan i istakao kao važnog reditelja. Nasuprot ocu koji je na vrhunski način realizovao formule u repertoarskom filmu, i kroz naslove kao što je COBRA ili RAMBO praktično definisao ikonografiju Sylvestera Stallonea kakvim ga pamtimo iz osamdesetih, stvorio Ramba kao pojam koji je deo opšte kulture a usput napravio i CASSANDRA’S CROSSING i TOMBSTONE, Panos je izrazito cenjen ali snima nevažne filmove koji odstupaju od bilo kakve formule, no u toj slobodi hteo ne hteo ne samo da se klanja formulama već se bavi istovremenom rekonstrukcijom, fetišizacijom pa i esejizacijom nekih koje je pokojni Yorgos doveo da savršenstva.

Šta je MANDY ako ne COBRA drugim sredstvima. I šta je COBRA ako ne mala škola uznemirujućih negativaca, izuzetno intenzivnog filmskog nasilja i izbacivanja zvezde u prvi plan, u odnosu na MANDY. COBRA je na sve to bila nasilan, napet, izrazito uznemirujući film upakovan u formu proizvoda široke potrošnje, dočim je MANDY elitistički produkt, arty prerada žanra koja je imala mogućnosti da produbljuje mnoge stvari ali to prosto nije postigla.

Ako ste smatrali da je melodrama u SRPSKOM FILMU prenaglašena u svojoj svedenosti, treba pogledati CAPS LOCK postupak u filmu MANDY. Odnos između Nica Cagea i Andree Riseborough je sav u važnim pogledima i malom broju jako znakovitih reči. On je tu da brani, da čuva, za zaradi, ona je tu da bude žena, da bude stvaralac, da bude nežna i bavi se filigranski preciznim stvarima. I to nam govori svaki piksel svakog kadra.

Onda se pojavljuje mansonovska grupa sektaša koji su naravno u svakom pikselu svog postojanja sve najstrašnije, istovremeno overwrought i underplayed, strašni jer se to krije, i strašni jer se to prikazuje, istovremeno o demoni i ljudi, istovremeno dostojni gađenja i dostojni sažaljenja.

Cosmatosov film je gust u pogledu motiva, gust u pogledu postupaka, gust u slici i gust u zvuku.

Pokojni Johann Johannsson zakiva, ubija, otpada malter. A to rade istovremeno i svi ostali članovi ekipe u audiovizuelnom sektoru. Film ima neke animirane deonice, ali manipulacija slikom je toliko intenzivna i u fotografisanim delovima da se mora reći da ovaj film sporadično odlazi toliko duboko u estetizaciju da se filmski prizor transformiše u neku slikarsku formu.

Sve to deluje zanimljivije kada se opisuje kao postupak ili kada se gleda na parče nego kada se posmatra kao celina. No, MANDY za razliku od Cosmatosovog prethodnog filma zaista ima priču, i ta priča zapravo mora da se prati, ima početak- sredinu-kraj pa na neki način ovde ipak postoji određene pripovedačka obaveza a ne samo audiovizuelni experience.

Nic Cage u svemu tome postaje potpuno ekremizovan. On je ipak nekada bio glumac, oskarovac i zvezda pa sad već postaje pomalo tužno kada svesno ulazi u projekte sa zadatkom da pravi budalu od sebe, a MANDY dolazi prekasno unutar tog trenda da bi bila nekakav lynchovski rodonačelnik tog talasa. 

Verujem da će nekoj ekipi koju više ne zadovoljavaju “standardni” žanrovski sadržaji a koja je dosta slični ekipi iz Kana i sličnih festivala koje više ne zanimaju konvencionalni filmovi već traže pošto-poto nešto novo, MANDY probuditi određene simpatije. Ali, kao što art house scenu oprterežuju izvikane veličine, i besmislena preterivanja, to se odavno dešava sa žanrovskom scenom. U tom smislu, kao što u kanskoj estetici imamo Kusturicu kao bitnu figuru koju je vreme u zivesnom pogledu pregazilo, tako i u ovome imamo Spasoejvića kao jednog velikana koji deluje konzerativno u odnosu na ono što se sada dešava na sceni.

* * / * * * *

Tuesday, September 11, 2018

FINAL SCORE

FINAL SCORE Scotta Manna je film sa kojim će ovaj britanski B-majstor na kraju uspeti da izbori svoj prodor u neku ozbiljniju rediteljsku ligu što je nesporno zaslužio svojim debitantskim filmom THE TOURNAMENT. Nažalost, THE TOURNAMENT je ostao na nivou B-atrakcije za DTV publiku i nije uspeo da napravi neophodni crossover što je šteta jer je taj film zapravo bio inovativan, za početak po neverovatnom broju i intenzitetu akcionih scena, a zatim i po DTV All-Star podeli koja ima protagonizam u tom akcionom haosu.

Posle THE TOURNAMENTa, Mann je stagnirao snimivši film HEIST u kom je imao respektabilne glumce i jedan generički post-tarantinovski predložak u kome ni par zanimljivih akcionih sekvenci nisu bile dovoljne za taj dugo traženi crossover. Otud HEIST iz ove vizure stoji kao prva propuštena meč lopta za kapitalizovanje sjajnog debija.

FINAL SCORE je u tom pogledu uspeo. Scott Mann je dobio pažnju, ispratila ga je kritika, čak ga je u određenom smislu i prehvalila, no svejedno, to je ona vrsta zasluženog uspeha koji ne stiže baš u trenutku kad treba.

FINAL SCORE je DIA HARD knock-off u kome glavnu ulogu igra Dave Bautista. Bautista se pojavio i u HEISTu ali sada je prisutan sa minulim radom u GUARDIANSima i sa statusom leading mana, barem u B-okolnostima. U konkretnom slučaju, FINAL SCORE ne samo da je DIE HARD derivat već je direktan rip-off SUDDEN DEATHa, jednog od dva mid-90s akcijaša sa Van Dammeom koje je tada snimio Peter Hyams.

U slučaju Van Dammea bila je hokejaška utakmica, u FINAL SCOREu je u pitanju fudbal.

Ono što svemu daje anarhistički B-šmek je činjenica da je film sniman pred rušenje Upton Parka, dakle maltene kao žurka pred rušenje kuće na kojoj je gostima rečeno da rade šta im padne na pamet. Mann pristojno, mada ne i previše autentično koristi infrastrukturnu složenost stadiona, jednim delom i zbog toga što su ljudi na stadionu ipak mnogo više predmet nesavršenog CGIa nego dolaska statista. Sad je zanimljivo uporediti scenu iz SAFE HOUSEa na stadionu i dešavanja iz FINAL SCOREa kako bi se dobio utisak o kojoj produkcionoj razlici u klasi je reč.

Elem, West Ham izrasta u klub koji se najčešće javlja kao “izvor problema” u američkim i amerikanizovanim filmova koji se dohvataju teme engleskog fudbala. FINAL SCORE je britanski film ali je potpuno amerikanizovan i rekao bih najpre namenjen američkoj publici tako da tehničko državljanstvo filma ne utiče na njegovu poetiku. Scott Mann snima kao Amerikanac, što je zanatski kompliment ali se javlja kao problem utoliko što nema baš i resurse kao američki reditelji, te bi bilo zgodno da je bilo nečeg “britanskijeg” u postpuku kako bi se zabašurilo ono što ne može da uradi dobro (pre svega popunjavanje tribina).

Dave Bautista kao lead u ovom filmu daje sve od sebe i vrlo je simpatičan kao što smo do sada već i navikli. Međutim, on definitivno nije novi Bruce Willis, tako da FINAL SCORE ne uspeva da izgradi tu organsku DIE HARD hemiju sa karakterima i sve vreme ostaje negde blago distanciran u odnosu na materijal. Sam film odaje utisak da je svestan da je reč o DIE HARD knock-offu, i to mu daje mnoge alibije ali ga automatski i udaljava od panteona zaista značajnog akcionog filma.

Pa opet, ljubiteljima žanra će negde imponovati ta Mannova B-snalažljivost gde radi od dostupnog materijala, kombinujući lokaciju koja je iskrsla, sa glumcima koji su mu dostupni i sredstvima koja može da skupi.

Ray Stevenson igra negativca, ovog puta manje atipičnog nego u BIG GAMEu, i da nema jednog finog omaža DIE HARD 2, rekao bih da je on najmanje iskorišćenih elemenata skupljenih u ovom filmu.

Ono gde Mann briljira jeste akcija. Tuče, potere, pucnjave, to je ono što njemu ide od ruke i to je brutalno. U FINAL SCOREu on mora da to “postavi” nešto dužim scenama koje služe zapletu, ali film je daleko od sporog, a svoj puni smisao upravo dobija onda kada krene akcija.

Akcija je ono po čemu će se pamtiti FINAL SCORE, a svi ovi spojevi elemenata koji raduju fanove i kritiku ipak će ostati na drugom mestu.

Pierce Brosnan je proteklih godina napravio renesansu svoje post-Bond karijere epizodnim rolama u odličnim akcijašima, prvo u NO ESCAPE a onda i kao antagonista Jackie Chanu u FOREIGNERu. Filmovi braće Dowdle i Martina Campbella daleko su iznad FINAL SCOREa ali su i role Piercea Brosnana u njima daleko ozbiljnije od maltene kamea koji ima kod Manna.

Na kraju, FINAL SCORE pobeđuje pre svega zahvaljujući tome što je simpatičan. Nažalost, nedostaje mu ona doza šarma koju je recimo imao BIG GAME da bi se taj žanrovski spoj već poznatih filmova pretvorio u nešto veće od toga, i on to nema. Pa opet, ovaj film me je vratio u onu eru kada su akcijaši sa holivudskim imenima slobodno nastajali van studio sistema i zato zaslužuje podršku.

Akcija je najjača tačka Scotta Manna. On nije nikada ni pledirao da je naročito kreativan. FINAL SCORE je njegova maketa za DIE HARD derivat koja je dosta uspela i koja će živeti na raznim formatima, pa i u bioskopu. 

* * * / * * * *

HUROK

HUROK kao reditelj i scenarista potpisuje Isti Madarasz. Reč je o jednom od onih post-GROUNDHOG DAY filmova koji opisuju vremensku petlju u kojoj biva zarobljen glavni junak. Novum kod Madarasza je to što ovde junak ne mora da pogine kako bi se iznova našao u loopu, niti mu se st<lno ponavlja isti dan. Ovde on naprosto stalno dolazi u jednu te istu situaciju iz koje iznova kreće u akciju i pokušaj da spase i svoju trudnu devojku.

Mnogi elementi filma HUROK su dosta bajati, kao što je recimo fridgeing trudne devojke. Mnogi elementi filma HUROK su mogli biti efektniji, komunikativniji, kao što je recimo glavni junak. Međutim, ako imamo u vidu da je reč o mađarskom žanrovskom filmu koji ima izvesne iako ne prevelike budžetske limite, i nudi pokušaj da se film izgradi na bazi žestoko trošene matrice, onda HUROK itekako zaslužuje poštovanje.

Madarasz ima snažan rediteljski rukopis, pa i mnoge generic situacije obogaćuje snažnim osećajem telesnosti svojih junaka, udarcima koji bole i oštricama koje ubadaju, što je zapravo zaostavština telesnosti iz filmova u kojima ta vrsta intervencije nije rutiska stvar već vrlo često klimaks filma. Dakle, ovo nije film u kome ljudi olako ginu, iako su vremenskoj petlji, i svaka situacija te vrste boli.

Lokacije po kojima se kreće kroz čitav film, naročito ambijent bolnice uspevaju da se iznova potvrde kao uzbudljive, i ne postaju monotone i potrošene kroz neprekidnu razradu i sagledavanje iz raznih uglova.

Ono što HUROKu nedostaje najpre jeste utisak da je reč o originalnom filmu koji će na neki način obogatiti kanon. Ovaj film vrlo svesno želi da bude varijacija na već trošenu temu. Samim tim što je reč o varijaciji vrednoj pažnje, nastaloj u zemlji gde ovo nije dominantan žanr, govori da je reč o filmu vrednom pažnje. Međutim, isto tako, nikada se do kraja ne može otresti utiska da sve vreme vrlo pragmatično priča tuđu priču. 

* * * / * * * *

Sunday, September 9, 2018

RENDEL

RENDEL Jessea Haaje je finski superherojski fim snimljen za nekim milion i po eura koji nažalost nije ni približno zanimljiv doprinos podžanru kao što je to dnaski ANTBOY. Ovaj film deluje konfuzno i izgleda da je reč o izvoznom cutu koji je očigledno pokušao da sabije nešto dužu finsku verziju u čemu nije baš naročito uspeo. Međutim, nisam uspeo da nađem neka alternativna trajanja što mi sugeriše da je ipak reč o univerzalnom trajanju za sva tržišta i da je film naprosto konfuzan.

RENDEL pokušava da u 105 minuta sabije i origin i prvu misiju heroja i u tome se koristi DEADPOOLovim receptom - naprosto origin su skrivili negativci prvog filma. Slično DEADPOOLu pokušava sa skače sa događaja u događaj, iz vremena u vreme ali Jesse Haaja nije strukturalno dovoljno vešt niti raspolaže dovoljno velikim budžetom da izgura talvu stvar do kraja.

Jesse Haaja nije ni Renny Harlin i Jalmari Helander, mada pokušava da na neki način napravi nešto blisko njihovim debijima, naročito recimo Helanderovom kratkom filmu UKKONEN. Nažalost, to naprosto nije to.

U kratkim segmentima, RENDEL deluje kao film koji najgoveštava solidnog profesionalca ali većim delom iskazuje ipak jedno vrlo skromno znanje i dar krajnje lokalnog dometa. Na kraju je hajp oko RENDELa na neki način uspeo da daleko nadiđe film, pa je izašao u nekoliko zemalja i čak dobio poneku dobru kritiku. Ipak, to sve nije blizu istini. 

* 1/2 / * * * *

NEXT GEN

Kevin R. Adams i Joe Ksander su pod kineskim pokroviteljstvom napravili animirani film NEXT GEN koji spada u red onih uslovno rečeno low-key projekata koji se pojave niotkuda i potpuno me oduševe. Moram priznati da ne stižem da pratim animaciju onoliko koliko bih želeo sem nekoliko autora i produkcija a i to je premalo za ono što bih želeo. Međutim, NEXT GENu me je privukao zaplet blizak BIG HERO SIXu koji mi se jako dopao a dobio sam nešto još moćnije od toga.

NEXT GEN deluje kao susret Neilla Blomkampa i Pixara. Pixarov dar za dizajn i vizuelnost prepleten je blomkampovom pričom o robotu-ratniku koji razvija odnos sa devojčicom koja ga pronalazi i počinje da shvata životne prioritete i vrednosti bolje nego ona, pa ih na kraju njima i poučava.

Tema iskustva koje oblikuje mašinu mi je izuzetno bliska, ne samo zbog toga što sam se njome bavio u jednom celovečernjem i jednom kratkometražnom scenariju (u ovom kratkom na neobično sličan način NEXT GENu zapravo), pa može biti da sam subjektivan u ovom slučaju. Međutim, NEXT GEN iskoračuje od BIG HERO SIXa u smeru WALL-Eja u pojedinim aspektima.

Dizajn kineskog grada budućnosti je vibrantan, i bio mi je jako uzbudljiv, isto važi i za pixarovsko-karikaturalni dizajn  likova. Tehnika napreduje i NEXT GEN iako nekoliko puta jeftiniji, sa budžetom od 22 miliona dolara izgleda tehnički bolje od Birdovih INCREDIBLESa. Naravno, nivoi na kojima je danas Pixar nisu tema ali ako imamo u vidu kontekst, NEXT GEN je tehnički apsolutno relevantan domet danas.

Autori na vrlo lep način sučeljavaju anarhičan duh filmova kao što je CHAPPIE sa nečim što može da se prikazuje deci a mnogi detalji u filmu su dobrodošlo grungy i dobrodošlo scifi kao u MARS NEEDS MOMS, sa kojim deli i sklonost ka suspenseu i neočekivano efektnim pretnjama po glavne junake.

Film je završio na Netflixu i odlazi samo u kineske bioskope. To mi je pomalo žao jer iako verujem da je to smislen potez za producente, mislim da bi bilo lepo videti ovaj film na velikom ekranu. U svakom slučaju, u pogledu dizajna i dinamike pruža i više nego dovoljno senzacija za kućno gledanje.

Voice cast je odličan i igra u mnogim slučajevima against type. Siguran sam da će i voice cast privući deo publike i učiniti ovaj film dovoljno gledanim da izbori zasluženi status.

* * * * / * * * * 

Friday, September 7, 2018

THE NUN

THE NUN Corina Hardyja je film koji zaključuje frabnšizu početu filmom THE CONJURING. Da budem iskren ne bih ga ni gledao da se Maxime Alexandre nije zatekao u Beogradu da primi nagradu Bela Lugoši u okviru Dead Lake festivala. Da nisam pogledao film, instinkt me ne bi izneverio. Ovo je potpuno đubre i budalaština, sub-Hammer na nivou predloška, sa realizacijom koja ne može da previše kapitalizuje dostupnost savremene tehnologije jer naprosto sve to je toliko glupo, naivno, bajato i na svakom nivou moronski, da filmu nema spasa. No, THE NUN ne bi bio ni prvi ni poslednji film tog tipa, i o njemu se ne bi toliko polemisalo da nije Warnerov dodatak jednoj esktremno uspešnoj franšizi.

Ako THE NUN bude gledan, a sva je prilika da hoće, to je dokaz da kada se franšiza uhoda bukvaklno sve može da se podvali publici. THE NUN u normalnim okolnostima ne da ne bi video bioskop nego bi ostao u dubokoj VOD opskurnosti. Štaviše, zanimljivo je da Warner nije zamenio THE NUN nekim drugim filmom kada već ima takvu franšizu u kojoj pare ne prave sequeli već praktično standalone filmovi koji sa izvornim naslovom dele neki motiv. Kad je već mogao da pusti bilo šta i zaradi pare, zaista je tužno da studio koji je napravio THE EXORCIST pušta ovo.

LAS LEYES DE LA TERMODINAMICA

Mateo Gil mi je jedan od omiljenih španskih reditelja a LAS LEYES DE LA TERMODINAMICA je njegov prvi iskorak na prostor romantične komedije. Nota bene, Gilove filmove karakterišu jake ljubavne priče ali ne i odnos prema njima svojstven romcomu. LAS LEYES DE LA TERMODINAMICA je specifičan romcom pre svega po tome što je formalno vrlo poseban. Naime, Gil ga strukturira u formi obrazovne emisije u stilu National Geographica gde se kroz neki svakodnevni životni slučaj objašnjavaju neki fundamentalni naučni problemi.

Otud, Gilov film ima u sebi dosta bravura, scenarističkih i vizuelnih, kao i raznih trikova, usled čega se pomalo gubi prostor da se gledalac veže za likove. No, meni je vezivanje na kraju uspelo upravo kroz formu koju je Gil nametnuo i kroz njihovu vrlo jasnu i prisnu glumačku igru. Uostalom, način na koji Gil vodi priču i gradi odnos publike prema likovima sugeriše da je i on želeo da snimi nešto atipično za žanr.

Sergi Vilanova koji se do sada dokazivao u sličnim žanrovima kao Mateo Gil donosi vibrantnost u fotografiju, i nudi vizuelni rukopis koji pored svih ovih efekata sa strane koji proističu iz mockumentary forme, dalje produbljuje estetiku ovog filma.

Gilova pustolovina u svetu romantične komedije je zanimljiv doprinos celom ovom žanru, i nadovezuje se na neke od najavljivanih aduta tog tipa kao što je ekranizacija ROSIE PROJECTa. Ipak, ovaj film je više zanimljiv nego što je unutar ovog žanra efektan, i smatram da bi ekscentričnost postupka mogla odbiti deo ciljne grupe. Uprkos tome što je sam sadržaj prepoznatljiv i pitak, forma jeste bitno zahtevnija od one koja se inače koristi u romantičnoj komediji. A s druge strane, LAS LEYES DE LA TERMODINAMICA nije ABOUT TIME u kome se savršeno slože high concept i ljubavna priča. Ovde definitivno ima digresija i intervencija koja dekoncentrišu publiku, i koje zapravo čine autentičnost ovog projekta.

* * * / * * * *

Thursday, September 6, 2018

SALINJAUI GIEOKBEOB

SALINJAUI GIEOKBEOB, poznat na Zapadu kao MEMOIR OF A MURDERER Shin-yeon Wona je južnokorejski triler koji je privukao veliku pažnju protekle sezone. Moram priznati da kao gledalac u ovo filmu nisam previše uživao ali da nemam šta mogu da mu zamerim. Naime, reč je o solidno postavljenoj igri mačke i miša u kojoj se ganjaju ostareli serijski ubica oboleo o alchajmerizma i mladi serijski ubica kog sasvim slučajno sreće. Tema istrage koju vodi dementni detektiv već je obrađena na filmu, recimo u francuskom CORTEXu, a Shin-yeon Won je toj temi dao južnokorejski violent dodatak.

Uprkos tome što mi je kao gledaocu film nekako delovao bajato, kako rekoh, nema mu se šta zameriti, stvar se odvija onako kako bi trebalo i Shin-yeon Won ne propušta da iskoristi sve one prilike koje mu je otvarala premisa. Ono što mi je možda ponajviše zasmetalo je glavni junak prema kom nisam uspeo da izgradim adekvatan odnos jer je na svaki zanimljivo postavljen detalj dolazio po jedan koji je krajnje politički korektan i otužan.

No, kako rekoh, ni to nije zamerka za koju mogu da kažem da išta više od izraza mog ličnog ukusa, i činjenica da je lik tako postavljen ima svakako svoje objašnjenje.

Smeštanje priče u malom gradu je zanimljivo i čini film vrlo atmosferičnim. Tehnička realizacija je na visokom nivou kako nas je južnokorejska kinematografija već navikla.

* * * / * * * *

Tuesday, September 4, 2018

REPRISAL

REPRISAL Brian A. Millera je DTV krimić sa Frankom Grillom u glavnoj ulozi dok Bruce Willis tu nastupa kao podrška. Grillo je trenutno aktivan i u DTV naslovima i u bioskopskim žanrovskim filmovima, i jedan je od retkih koji uspeva da se snađe i u jednom i u drugom formatu lao leading man. Međutim, nisam siguran da li je to znak njegovog širokog prihvatanja i veštine ili činjenica da je on na neki način do te mere bled akcioni heroj da prosto nema nekog kontinuiranog odnosa publike prema njegovom radu.

U svakom slučaju, Bruce Willis je u ovom filmu na autopilotu ali je i dalje gospodar harizme u odnosu na Grilloa. Pa čak i negativac kog igra Jonathon Schaech uspeva da se istakne. Međutim, ni sam film ne čini uslugu Grillou. Naime, ovde postoje jedva dve akcione scene, sve ostalo je ispod prosečna priča o istrazi subtelevizijskog nivoa, sa obiljem "kupovine vremena" gde glumci dugo razgovaraju u relativno malom broju vrlo dugih i ispraznih scena.

Dakle, Grillo ne samo da radi DTV već bi se reklo da ne mari mnogo ni kakav je DTV u pitanju. Šteta, što i Bruce Willis, uprkos solidnom ovogodišnjem DEATH WISHu, igra sporednjaka u ovakvoj produkciji.

* 1/2 / * * * *

Monday, September 3, 2018

UNCLE DREW

UNCLE DREW Charlesa Stonea Trećeg je celovečernja razrada reklama za Pepsi koje je osmislio Kyrie Irving u kojoj ide po terenima za basket maskiran u starca i pobeđuje mlade igrače u pick up utakmicama. Te reklame su u sebi nosi BAD GRANDPA vibe, i taj JACKASS dokumentarni pristup. UNCLE DREW je s druge strane jedna krajnje klasična sportska komedija iz afroameričkog miljea koja je postavljena u krajnje konvencionalni tročinski predložak i realizovana u pojednostavljenoj komičnoj stilizaciji.

Glavni adut ovog filma su zapravo košarkaši, Kyrie Irving kao naslovni junak, plus Chris Webber, Nate Robinson, Shaquille O’Neal i Reggie Miller su zaista fenomenalni pod maskama kao omatoreli basketaši iz Rucker Parka, a u tome im se pridružuje i Lisa Leslie, WNBA legenda.

Potpuno je neverovatno da su NBA veterani pod maskama, predvođeni aktuelnim superstarom Bostona zapravo glumački dominantna sila ovog filma i dokazuje da su pored velemajstorstva u samoj igri neverovatni šoumeni. Shaq je u više navrata glumio pa on i nije veliko iznenađenje ali svi ostali, a naročito Chris Webber i Lisa Leslie definitivno jesu.

Stoga, UNCLE DREW je film vrlo limitiranih aduta, ali ga preporučujem ljubiteljima košarke jer obrni-okreni, ovo je jedno kratko, simpatično ljubavno pismo ovoj igri. Film sa ovakvim konceptom mogao je biti mnogo bolji, ali s druge strane Jay Longino i Charles Stone III isporučuju nepretencioznu laganu etničku komediju koja tačno zna šta su joj ciljevi. I to je OK. 

* * 1/2 / * * * *

BREAKING IN

BREAKING IN Jamesa McTeiguea je iznenadni niskobudžetni hit za ovog nekadašnjeg pomoćnika režije kom su Braća Wachowski omogućile eksplozivan debi sa filmom V IS FOR VENDETTA koji on kasnije nažalost nije uspeo da kapitalizuje. Posle nekoliko high profile naslova koji su imali teškoće da se nađu u bioskopu, BREAKING IN nošen rolom Gabrielle Union ispostavio se kao iznenadna blaxploitation senzacija.

Gabrielle Union je pre petnaestak godina bila u onom impresivnom prajmu iz BAD BOYS 2 ali je u međuvremenu uspela da zapravo postane još slavnija radeći na televiziji. Kad je o izgledu reč, Unionka je sada daleko od prajma, ali joj je popularnost na nivou o čemu svedoči i zaista impresivan skor BREAKING INa na blagajnama u odnosu na uloženi novac.

Film ima diversity call u podeli. Union je majka dvoje dece koja odlazi na imanje svog kontroveznog oca na kom je sagradio superbezbednu “pametnu” kuću. Ipak, kuća nije ni dovoljno pametna ni dovoljno bezbedna da spreči home invasion mahom belačke bande koja je došla da ukrade nešto iz očevog sefa.

Billy Burke predvodi kradljivce, i ono što usledi je neki idi mi-dođi wannabe suspense triler sa home invasion premisom od koga na kraju ne biva ništa.

BREAKING IN je toliko ništa da je neverovatno koliko je postigao na blagajnama. Stoga, verovatno razloge treba tražiti u podeli, u žanrovskoj ortodoksnosti i činjenici da ovakvi čisti žanrovski radovi retko stižu u bioskop u ovakvoj B, a pomalo i C-oblandi.

* 1/2 / * * * *