Monday, January 31, 2011

THE DESERT RATS

Pogledao sam THE DESERT RATS Robert Wisea, ratni film u kome je James Mason ponovio ulogu Erwina Rommela iz filma THE DESERT FOX Henry Hathawaya. Ovaj film bi recimo mogao da bude podložen analizi Rastislava Dinića mnogo pre nego Stojiljkovićev roman jer u periodu relativno nedavne traume Drugog svetskog rata kada je masa nacista još uvek na slobodi, prikazuje Nemca koji je isključivo profesionalni vojnik, fin, okrenut poštovanju ratnog prava, neupitan nad Holokaustom kog se film recimo uopšte ne dotiče.

Richard Burton igra glavnu ulogu, britanskog oficira koji tokom opsade Tobruka osnova čuvene "pustinjske pacove", jednu od najznačajnijih elitnih jedinica u istoriji britanske vojske.

Wiseov film pronalazi dobar modus kako da u jednom relativno "malom" jednostavnom filmu od sat i po prikaže dugotrajne teškoće tokom borbi oko Tobruka. Taj modus je fokusiranje na jednu jedinicu i njene doživljaje. Problem je u tome što te doživljaje prikazuje krajnje epizodično i bez pravog razvoja likova koji su čak i u ovoj formi mogli da se postupnije izlože tako da je film opterećen neporedbnim "dokumentantnim" interludijima kojima se rešava problem protoka vremena. A opet ni taj dokumentarni momenat nije urađen dosledno nego simulira neku vrstu epskog zahvata a realno nije bio potreban u takvoj formi.

Otud slaba struktura remeti dosta solidnu atmosferu, i Wiseovo zanatski kompetentno tretiranje akcije i scena bitke koje deluju sasvim solidno za ono vreme, uz pomoć izvanredne fotografije Luciena Ballarda čija je ekspertiza u slikanju vesterna pomogla ovoj priči koja u sebi nosi doesta vestern tradicije...



* * 1/2 / * * * *

Saturday, January 29, 2011

THE LOOKING GLASS WAR

Posle duže potrage locirao sam film THE LOOKING GLASS WAR Franka Piersona, po romanu John le Carrea. Ovaj roman pripada meni najdražoj ranoj le Carreovoj fazi a film pripada, isto tako, ranoj fazi njegovih ekranizacija.

Ovaj film ima ozbiljan problem disbalansa između prve polovine koja je tipičan le Carreovski sofisticirani špijunski realizam, sa akcentom na intelektzalnu i moralnu dimenziju dočim se u drugoj polovini film pretvara u gotovo egzistencijalističku, apsurdnu, skoro pa komediju o odlasku junaka na zadatak. Dok je Martin Ritt savršeno dobro iskazao apsurd profesije koji provejava u le Carreovoj ranoj fazi u THE SPY WHO CAME IN FROM THE COLD, Pierson ga je ovde previše eksternalizovao i film se u drugoj polovini iz priče pretvara u čistu tezu i upadljivo gubi na uverljivosti.

Međutim, Pierson, poznat pre svega kao scenarista, mada i kao reditelj, pokazuje se kao vrlo lucidan, talentovan pripovedač sa naročitioim darom za set-piece situacije, bilo da je akcenat na borbi, suspenseu ili apsurdu. THE LOOKING GLASS WAR je izvanredno maštovito režiran špijunski film a gotovo tatijvskim rešenjima i uz Anthony Mannov DANDY IN ASPIC i Ken Russellov BILLION DOLLAR BRAIN spada među avangardnije režirane špijunske filmove.

Glevnu ulogu mladog poljskog mornara koga angažuje MI6 igra Christopher Jones, glumac od kog se očekivalo da bude naslednik james Deana ali on taj pritisak nije izdržao, a od današnjih zvezda tu je Anthony Hopkins u jednoj vrlo solidnoj supporting roli.

THE LOOKING GLASS WAR je obavezno štivo za ljubitelje le Carrea i špijunskog filma uopšte, a mislim da može biti zanimljiv i ljubiteljima angloameričćkog filma šezdesetih i sedamdesetih.

* * 1/2 / * * * *

Friday, January 28, 2011

NOTRE JOUR VIENDRA

Pogledao sam dugo očekivani NOTRE JOUR VIENDRA Romaina Gavrasa. Gavras i Chapiron su kao deo umetničke grupe kourtmaje, u određenom smislu poveli revival muzičkog video klipa kao forme (najpoznatiji su im radovi za Justice) a Gavras je svojim senzacionalnim letošnjim spotom za BORN FREE ne samo napravio klip koji je odjeknuo već je u izvesnom smislu najavio i svoj dugometražni prvenac.

Moje obožavanje i poštovanje za dugometražne radove Kima Chapirona bilo je predmet kontroverze još u vreme kada sam fetišizovao njegov SHEITAN, a prema DOG POUNDu sam takođe bilo vrlo naklonjen. NOTRE JOUR je negde između ova dva filma, i mislim da se po ovom filmu ipak vidi da su Chapiron i Gavras najbolji drugari. Naime, NOTRE JOUR deli sa SHEITANom Cassela u glavnoj ulozi a reklo bi se i neke dramske situacije u spoju Cassela sa vodom koja u filmovima ove dvojice neobično uzbuđuje ovog lika.

S druge strane, ceo koncept gasparnoeovskih obesnih sociopata koji obeležavaju filmove ove ekipe, tretiran je u jednom manje živahnom ključu, i po fakturi fotografije Andre Chemetoffa, NOTRE JOUR više podseća na DOG POUND nego na znatno šareniji SHEITAN.

Vincent Cassel kroz saradnje sa Chapironom i Gavrasaom, kao i sa Gansom, Noeom ili Kounenom pre njih želi da se nametne kao harizmatična, inovatorska glumačka figura francuskog filma, kao francuski Jack Nicholson, i u ovom filmu on pokušava da ponudi svoj EASY RIDER, pretencioznu, a opet privlačnu, pitku i bizarnu studija dva riđokosa marginalca koji odlučuju da postanu militantna manjina u Francuskoj i polaze u jednu autodestruktivnu avanturu sa ciljem da se nekako dokopaju Irske, El Dorada u kome su tobože riođokosi srećni, koja je neka vrsta riđokosog Izraela.

Iako se NOTRE JOUR VIENDRA svakako može tumačiti kao neka vrsta naivnog političkog iskaza, mislim da je osnovna znakovitost ovog filma proistekla iz Gavrasovog grčevitog pokušaja da artikuliše svoje nezadovoljstvo. Upadljivo je koliko je njegov gnev suprotan brižljivoj istorijskoj i političkoj kontekstualizaciji Costinih filmova. Naravno, očev opus ne mora da ima bilo kakve veze sa Romainom ali on nikada neće moći sasvim da pobegne od "praroditeljskog" greha, naročito ne u Francuskoj, gde je kinematografija i dalje u priličnoj meri oslonjena i tumačena iz pozicije sagledavanja ko dolazi iz koje kuće. Ako takvim procenama nisu izmakli Assayas ili Kassovitz, ne može ni Romain.

U tom poređenju između okolnosti u kojima je radio Costa i ovih u kojima stvara Romain, možemo doći do jedne dosta poražavajuće slike o angažovanom filmu, odnosno do utiska kako je grčeviti pokušaj da se pokaže istina iz šezdesetih i sedamdesetih zamenilo jedno vrlo subjektivno iživljavanje u kome se lična frustracija i određeni elitizam pretpostavljaju širim društvenim kretanjima, a od emancipatorskog polazišta se dolazi do puke dominacije ili ismevanja kao paradigme.

Koliko god NOTRE JOUR VIENDRA bio ličan, distanciran od formalne socijalne klime i sl. to je ipak nesumnjivo film koji progovara o neurozama savremenog čoveka i samim tim upadljivo je odsustvo ozbiljnije ideološke analize okolnosti koje su ga izazvale, naročito jer kroz neke vidove socijalno neprihvatljivog ponašanja junaci pokušavaju da ga prevaziđu.

Međutim, ako ostavimo po strani koliko je ovo u suštini jedan infantilan film, nesumnjivo je vrlo energičan, u pojedinims cenama gavras uspeva da stvori vrlo opipljivo psihološku tenziju i cela priča je ostvarena sa visokim nivoom veštine. Itud ni prilična neopterećenost smislom neće smetati gledanju i određenom vidu uživanja u ovom pokušaju da se bude umesto Noea.

Chapiron je imao intenzivniji debi od Gavrasa, ali je zato ovaj snimio film koji će gledaoce znatno manje polarizovati.

* * * / * * * *

Wednesday, January 26, 2011

MR. NICE

Pogledao sam MR NICE Bernard Rosea, biografski film o Howardu Marksu. Ovaj film se može uključiti u seriju 70s istinitih priča o harizmatičnim odmetnicima kao što su BEOGRADSKI FANTOM, MESRINE, BANK JOB, MUNICH, CARLOS... Međutim, isto tako, ovaj film može da se uključi u tradiciju britanskih counterculture biopica o kriminalcima koji su sebe modelirali kao neku vrstu pop zvezda, liniji koju počinju naslovi kao što je McVICAR a poslednjih godina se kao reprezent ove vrste filma može smatrati i drugorazredni rip-off CHOPPERa - BRONSON.

MR. NICE je bolji i od McVICARa i BRONSONa, jer je uostalom Rose veći reditelj od Clegga i Refna.

NICE je priča o harizmatičnom bleferu Howardu Marksu koji je počeo kao relativno miroljubivi prodavac hašiša još na Oksfordu a potom se uz pomoć IRA fanatika, roudija rok bendova, pakistanskih uzgajivača i raznih drugih opsenara popeo do samog vrha narko-tržišta.

Film je sniman po scenariju koji je Rose bazirao na autobiografijama Howarda Marksa i njegove supruge i otud MR NICE dosta podseća na prozu Bobana Petrovića, dakle, ne postoji mnogo prilika u kojima fakti zauzimaju prostor dobroj anegdoti, vicu ili priči.

Pa ipak, ono što je iz Marksove priče evidentno istina sasvim je zanimljivo za potrebe filma a anegdote su jedna nadogradnja koja svemu daje šarm dobre fikcije. Ono što doprinosi utisku fikcije jeste konzistentan ton humora sa kojim se doživljaji pripovedaju, a teško je očekivati da se život tako stilski konzistentno poigravao sa Marksom i njegovom ekipom.

Iako se MR NICE može smatrati Roseovim povratkom mejnstrim filmu, posle dve adaptacije Dostojevskog sa Danny Hustonom. Pa ipak, Rose nije ponovo postao oslonac mejnstrima kao što je jedno vreme bio. U MR NICEu on se dosta poigravao sa raznim izražajnim sredstvima, integrisanjem Rhys Ifansa u dokumentarne snimke, upotrebom rir projekcije i smuliranjem epoha kroz korišćenje filmskih konvencija tog perioda.

Ipak, uprkos tim dosta agresivnim stilskim zahvatima, Rose ipak stavlja akcenat na glumu, i uprkos svim stilizacijama, film na kraju ipak ima konvencionalan storytelling, pre svega po tome kako gledaoci komuniciraju sa likovima.

Rhys Ifans je napravio ubedljiv lik Howarda Marksa, ne radi se o pukoj imitaciji, i njegov komičarski dar nalazi svoje mesto u ovoj ulozi.

* * * / * * * *

Tuesday, January 25, 2011

YOUNG SHERLOCK HOLMES

Reprizirao sam YOUNG SHERLOCK HOLMES Barry Levinsona, jedan od kanonskih Amblin radova, na čijem je scenariju sarađivao Chris Columbus koji će petnaestak godina kasnije poći sličnim putem u prvoj ekranizaciji HARRY POTTERa. Ipak, YOUNG SHERLOCK HOLMES je meni mnogo efektniji od bilo kog POTTERa i sjajan utisak koji sam imao kao dete je samo potvrđen ovom reprizom. Između ostalog jedan od razloga je u tome što u ovom filmu nije bilo potrebe da se sputava mašta radi poštovanja književnog dela.

YOUNG SHERLOCK HOLMES je nastao u trenutku velike pomame za serijalom INDIANA JONES i to je svakako doprinelo velikom akcentu da dinamičan, pustolovni razvoj priče, i okultni spektakl u centru zbivanja. Iako, ruku na srce, Barry Levinson nije go-to guy kome bih u tom istorijskom trenutku poverio ovakav film, sigurno je da su Zemeckis ili Dante prirodni kandidati, a zašto ne i Richard Franklin koji je snimio briljantni CLOAK & DAGGER, Levinson je to vrlo dobro uradio i YOUNG SHERLOCK HOLMES ima izuzetan production value i efektne inscenacije, ali, i to je najvažnije, uspeva da funkcioniše između scena koje su očigledni set-pieceovi a to su situacije sa specijalnim efektima na kojima su radili danas poznati reditelji poput Stephen Norringtona i John Lassettera.

Naime, sasvim je jasno da su scene sa specijalnim efektima bile ono po čemu je ovaj film trebalo da se izdvoji od kanona o Sherlock Holmesu, i one su scenaristički dobro opravdane time da se Sherlock bori protiv kulta staroegipatskih asasina koji ubijaju ljude tako što im strelicama ubrizgavaju halucinogene droge od kojih ovi sami upadaju u delirijum i naizgled stradaju u nsrećama i samoubistvima. Otud tih nekoliko scena sa naglašenim 80s specijalnim efektima, od kojih je jedan radio Pixar, ne samo da imaju taj 80s šmek i pridobijaju simpatije koje savremeni efekti nemaju već sam zaplet opravdava njihovu prenaglašenost. Za Pixarovu scenu sa oživelim vitražim bi se moglo reći da na najbolji način pokazuje kako se tehničko ograničenje pretvara u prednost.

Uprkos tome što je jasno da je upravo specijalni efekat nešto što je trebalo da izdvoji ovaj film, Levinson i Columbus izuztno dobro vode priču između ovih sekvenci. YOUNG SHERLOCK HOLMES naravno odstupa od konvencije o tome kako su se kod Doylea upoznali Holmes i Watson, to znamo, međutim, prema Doyleu se odnosi sa dosta poštovanja i na mnogo mesta ubacuje detalje koji treba da nam pokažu krene nekih kasnijih Holmesovih manira.

Glumačka podela je oslonjena na manje poznata imena, ali svi su na visokom nivou kakav bi se i očekivao od ove elegantne produkcije bazirane u Britaniji.

Šteta je što je YOUNG SHERLOCK HOLMES kada je izašao bio flop i što se nije na ovom tragu snimilo još nekoliko filmova. Još je tragičnije što je ovaj film u vrme izlaska olako otpisan kao industrijski produkt, a iz današnje vizure, koliko god on nesporno bio osmišljen u nekom producentskom kabinetu, deluje kao vrhunski primer autorske spontanosti, možda zato što je Amblin upravo imao specifičan autorski pečat u svojim produkcijama.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, January 24, 2011

OUTCAST

Pogledao sam OUTCAST Colm McCarthyja, film za koji je deplasirano reći da je mogao biti bolji jer je naprosto grozan, ali se svakako mora naglasiti da je vrlo lako mogao biti čak i odličan film.

OUTCAST je konfuzna, bizarna, poprilično kretenska priča o nekakvim druidima, vračevima, ne znam ni ja čemu, smeštena u realistički kontekst savremenih siromašnih četvrti. Šteta je što ova zanimljiva postavka nije iole bolje iskorišćena, jer OUTCAST nudi milje koji nije u tipičnom ključu u kome su do sada žanrovski tretirani realistički urbani milje i paganski rituali.

OUTCAST je dakle uspeo da napipa jedan dobar spoj ali ga je ispustio, uprkos relativno solidnoj realizaciji koja doduše dosta duguje savremenoj britanskoj televizijskoj režiji.

Karen Gillan koja nam je naravno bila jedan od glavnih povoda za radost igra prilično malu & bsmislenu ulogu, vucara se sa nekim talogom i onda nastrada tokom prvih pola sata filma. Dakle, ne želim da sprečavam DušMana da gleda film, samo upozoravam...

* 1/2 / * * * *

Sunday, January 23, 2011

LET ME IN

Sa zakašnjenjem sam pogledao LET ME IN Matt Reevesa, "suvišni" romejk klasika Tomasa Alfredsona. Ne pamtim kada sam poslednji put imao takav slučaj interferencije izvornog filma i rimejka. Otud, ne mogu da kažem da sam LET ME IN zaista gledao, više sam ga procenjivao u jednom čudnom toku promišljanja Alfredsonovog originala. Samim tim, još je veća ironija što mi je u tom stanju subjektivne "negledljivosti" rimejk ostavio sjajan utisak i čak se nametnuo kao jedan od uspelijih američkih horora poslednjih decenija. Ne mogu da kažem da mi je žao Reevesa što je snimio film sa ovakvim opterećenjem jer ima sasvim dovoljno gledalaca koji nisu gledali Šveđanina, ali ako uzmemo u obzir kakve je sve budalaštine prigrlila "žanrovska" zajednica, LET ME IN ostavlja utisak filma koji je zaslužio još veću pažnju.

Alfredosonov film je bio snažan i unikatan u domenu atmosfere, švedskog miljea, atipičnog ritma i Reeves to uspeva da nadoknadi svojim izdanjima tih postupaka - film ima vrlo indie ritam izlaganja priče i odnosa među likovima, smešten je u Los Alamos zimi - jedno atipično mesto u atipično doba a atmosfera izolovanosti je data kroz Reevesovu delimično već pfofilisanu vizuru. Kao što je doveo do paroksizma u svom debilu CLOVERFIELD, Reeves ovde pravilno koristi svoj rediteljski pečat izmeštanja akcije u off-prostor i izbora da kamera ne prati akciju već da je estetizuje kroz svoju statičnost. Dok je u CLOVERFIELDu to bio problem, u LET ME IN je adut. Alfredosonov elegantni stil je zamenjen Reevesov visokoestetizovanom "sirovošću". U zavisnosti od ukusa gledaoca razlikovaće se i vrednovanje ovih postupaka. Pro se mene tiče, oba imaju svoje kvalitete i lepo je što je roman John Ajvide Lindquista dobio dve pre svega dobro osmišljene ekranizacije.

Ono što je osnovna razlika između prve i druge eksranizacije jeste odnos prema samoj priči. Alfredsonovu evropsku mistifikaciju zamenjuje američka konkretizacija koja je neizbežna i u indie postupku. Međutim, rpiča je dovoljno jaka da ništa ne gubi ni kada se konkretizuju konflikti, a reklo bi se da od mogućih čitanja Alfredosonove ekranizacije (roman nisam čitao) Reeves nudi jedno sasvim skrupulozno.

Sam hladnoratovski setting koji je meni ostao nejasan kod Alfredsona, ovde ima pojačan okvir kako kroz smeštanje priče u Los Alamos, tako i sa muzičkim detaljima i Reaganovim govorom, no Reeves ne odlazi previše u poigravanje epohom, a u političkom smislu kroz Reaganov govor o Zlu svakako nudi još znakovitiju političku dimenziju epohe, mada nisam siguran da mi je ovo poigravanje politikom do kraja jasno, jer devojčica nij takva postala u Los Alamosu već se kao takva doselila tu. Hm.

Kada bi svaki rimejk u ovoj meri transformisao evropski izvornik /ako ne računamo kada američčki film preuzme ideju stranog repertoarskog filma i po pravilu je pobolša) onda bi i stra od takvih projekata bio manji. Iako se besmisao sam po sebi ne bi uklonio.

Ipak, imajući u vidu vrlo jasan indie profil LET ME INa, ovde je više reč o transplantaciji nego o pukom rimejku. I što je još važnije o signalu da je Matt Reeves reditelj na kog treba računati.

* * * 1/2 / * * * *

DAYS OF GLORY

Pogledao sam DAYS OF GLORY Jacquesa Tourneura, B-film sa jasnom propagandnom svrhom iz dana kada se savezniku nije gledalo u zube. U širem smislu, istorijski značaj ovog filma pre svega je prepoznat u tome što je u njemu debitovao Gregory Peck, i reklo bi se da je već od prve uloge ostavio utisak ne samo potentnog već i iskusnog leading mana. Drugi značajan aspekt je sama tema, apologetski prikaz sovjetskih partizana kojie je kasnije u holivudskim krugovima imao manje posledice u sislu HUACa ali veće kao znak koliko se sama kinematografija u pojedinim trenucima stavljala u službu propagande. Otud je ovaj film i upamćen kao jedan od blamova premda manje upečatljiv o Wayneovog GREEN BERETS.

Zbilja, komunizam je u ovom filmu prisutan tek kroz to što se junaci međusobno oslovljavaju sa "druže" ali nekih drugih obeležja ideologije nema.

Rusi su prikazani u skaldu sa etničkim stereotipima, vođa otpora je inženjer, njegova simpatija je balerina a jedinica ima i jdnog šarmantnog pijanca po uzoru na fratra Tucka. Znamo da Tourneur voli da se dotakne i istočnoevropske mistike, pa ima i jedan kadar u kome značajno mesto zauzima pravoslavna ikona.

Međutim, pored tih sitnih obeležja, u svim druguim apsketima junaci ovog filma su za beatifikaciju, kad zarobe Nemca kako savladaju nagon za osvetom, bezgranično su odani antifašizmu i preziru što su se uopšte zatekli u ovom sukobu. U jednoj sceni čak ima zanimljiv detalj kada pijanac iz čete kontemplira o tome kako bi bilo bolje da su ratovali Nemci protiv Japanaca je oni "vole rat". Uskoro će međutim uslediti rat onih koji "vole mir", zato je valjda i bio hladan.

Tourneurova realizacija je sigurna. Radeći u domenu B-filma već se naučio ekonomičnosti izraza i kako da sa malo dekora dočara puno. U nekoliko scena čak Tourneurr pokazuje više kreativnosti od reditelja svog vremena, naročito u upotrebi efekta rir-projekcije, i DAYS OF GLORY psada među efektno realizavne WW2 filmova svog doba.

Iako po produkcionim ambicijama DAYS OF GLORY ne prevazilazi CHETNIKS Louisa Kinga, iz filma je evidentno zašto je Tourneur velikan.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, January 22, 2011

THE INTERNECINE PROJECT

Pogledao sam THE INTERNECINE PROJECT Ken Hughesa, ekranizaciju romana Mort w. Elkinda čiji je verovatno najveći adut to što ga je pisao Jonathan Lynn, na početku svoje kasnije manje ili više respektabilne karijere.

THE INTERNECINE PROJECT podseća na THE LAST OF SHEILA Herberta Rossa, film u kome Coburn igra dijaboličnog negativca čiji bi zli plan i činjenica da ubija naivnije od sebe trebalo da veže publiku za ovog antiheroja. Međutim, Hughesov film nikada ne iskoračuje iz okvira krajnje mehaničkog sklopa događaja i nema u sebi šarm koji ća kasnije imati recimo SHOCK TO THE SYSTEM pošto Coburnov identitet bez nekog jakog razloga maltene pola filma ne biva otkriven, a zatim kad se otkrije taj lik nikada ne postaje zabavan i uslovno rečeno simpatičan čak ni na tom dijaboličnom nivou.

Film je koncipiran kao šahovska partija u kojoj glavni junak nagovara svoje nekadašnje saučesnike jedne protiv drugih kako bi se pobili međusobno, i uklonili tragove koji bi njega mogli ugroziti na putu do rukovodećeg mesta koje je želeo da zauzme. Međutim, u toj šahovskoj partiji nema teškoća, nema prepreka planu, nema previše neočekivanih događaja, tako da film ni na tom nivou nije razvijan čak i na planu puke mehanike koja bi podrazumevala nekakve peripetije.

Hughesova egzekucija je sterilna, sa ponekim lepim detaljem na nivou atmosfere ili kadriranja ali bez potencijala da obeleži celinu.

* 1/2 / * * * *

Thursday, January 20, 2011

PIRATI XX VEKA

Pogledao sam totalni curio, sovjetski blokbaster PIRATI XX VEKA Borisa Durova iz 1979. godine. Reč je o sovjetskom akcijašu, verovatno nečem najbližem što su prišli exploitationu u vreme kada je SSSRa, ako izuzmemo Cormanove kupovine sovjetskih SFova i integraciju materijala u svoje skromne produkcije.

PIRATI XX VEKA kao i većina sovjetskih filmova katastrofe ili naslova koji koketiraju sa žanrom počinje vrlo striktno uspostavljanjem likova. Iako je neumitno da će kako se stvari budu razvijale junaci biti primorani na raznorazna filmska herojstva a u slučaju ovog filma i na razne vrste nasilja, nema nikakve sumnje da su oni radnici. U konkretnom slučaju ovog filma, to su mornari civilnog trgovačkog broda koji prevozi opijum iz Sinbgapura za potrebe sovjetske medicinske industrije. Kada kapetana broda upitaju šta će im toliki opijum, on kaže da "velikoj zemlji treba dosta lekova".

Naravno, takav tovar ne prolazi neprimećeno kod savremenih gusara koji napadaju brod na okeanu između ostalog zloupotrebivši dobrohotnost sovjetskih mornara i potapaju im brod a preživeli iz posade uspevaju da pobegnu čamcem sa spasavanje. Međutim, struja ih odnosi na idilično ostrvo koje međutim gusari koriste kao svoje skrovište.

Sada se situacija preokreće i članovi posade stupaju u akciju kako bi se dokopali radija i po7zvali pomoć.

Durov vodi računa da u ponašanju junaka nema odmazde. Publika ne biva uskraćena za čin osvete ali njega sprovede mlada domorotkinja koja pripada populaciji ostvra koju su gusari prvo lišili muškaraca a zatim i potčinili u svakom, uključujući is eksualni smisao. Ona nije dovoljno emancipovana da bi se odpurla svojim instinktima, ali isto tako ona u sovjetskim belcima preponaju emancipatorske namere i od njih ne strahuje kao od gusara.

Štaviše, finalni obračun i proističe iz toga što su gusari (gle, kako neočekivano) izigrali dogovor koji su imali sa sovjetskom posadom i tada se sa odobrenjem celog kolektiva, alfa-mužjak Sergej pretvara u akcionog heroja, prigodno raskomoćenog skidanjem do pojasa i rešava stvari.

Dakle, Durov u krajnjem ishodu pokušava da ispoštuje mehaniku američkog akcionog filma ali uz upotrebu dijalektike i insistiranje na tome da je svaki gest nasilja i sl. nužan. Srećom, gusari se ponašaju tako da na svakom mestu daju povoda za ovakve postupke tako da film ima vrlo solidan body count ako imamo u vidu da se na jednoj strani nalaze isključivo zastupnici ideje Prosvetiteljstva.

Ono što je osnovni problema filma na nivou izvedbe čak i nije to što kopira neka rešenja američkog filma, čak naprotiv. Naime, PIRATI mnogo više liče na neki exploitation iz osamdesetih, dekade koja tek nastupa nego na filmove iz sedamdesetih. To ne znači da je reč o vizionarskom repertoarskom filmu, svakako da nije, već naprosto 70s exploitation je u ovoj vrsti produkcija umeo da bude ambiciozniji na nivou priče.

Ipak, PIRATI su vrlo raskošan film, sa dosta vrlo ambiciozne podvodne akcije, scenama ronjenja, evakuacije potopljenog broda sa sve podvodnim setovima, dosta pucnjave i kung fu tučama, koliko god to neverovatno zvučalo ali DA, PIRATI su imali zadatak da zadovolje i glad sovjetske publike sa martial arts filmom koji je već tokom sedamdesetih bio megapopularan širom sveta.

Međutim PIRATI sa svojom jednostavnom pričom i blago pomerenim socijalističkim moralom likova dosta dobro funkcionišu. Akcija nije na nivou nekih tadašnjih velemajstora kao što su Peckinpah ili Siegel, ali nije loša, u pojedinim aspektima je čak i sveža jer se oseća da Durov dolazi iz kinematografije koja nije ušla u rutinerski pristup akciji pa se u nekim scenema nailazi na neka čak dosta školska rešenja na nivou kadriranja i sl.

Durov je svakako svestan da je ovo žanrovski film u smislu određenih podrazumevanja, i ne može se reći da on uprkos svim žanrovskim odstupanjima ZAISTA priča priču o nekim događajima ovog tipa, međutim, čini se da koliko god on na nivou ritma i postavke vladao tim "prečicama & podrazumevanjima", ona su slabije savladana u glumi. Naprosto glumci su prespori u svojim reakcijama, a mnogi u podeli zaista odstupaju od modela akcionih heroja, i više vuku na realizam koga u ovom filmu nema u dovoljnoj meri da bi opravdao takvu podelu.

Isto tako, sovjetska ekipa je previše bezgrešna za okvire žanrovskih konvencija. Tu nema čak ni tipičnih trzavica poput onih između šefova i preduzimljivih radnika koji u kritičnoj situaciji pokažu da su sposobniji od šefova i sl. Kod Durova nema promene u hijerarhiji, postoji samo otkrivanje nove sposobnosti kolektiva pod pritiskom i to je to. Čudno je kada gledalac poželi nešto malo prevaziđenih klišea, ali oni sami po sebi daju ubedljivost klišetiziranoj postavci i očigledno nisu slučajno uspostavljeni kao standard.

PIRATI ipak funkcionišu ne samo kao interesantan curio za ljubitelje akcionog filma koji žele da se upoznaju sa dostignućima na tom polju van tradicionalnih supersila već i kao sasvim solidan time capsule.

* * 1/2 / * * * *

FAST-WALKING

Pogledao sam FAST-WALKING James B. Harrisa, ekranizaciju romana Ernesta Brawleya sa James Woodsom, film u kome se Harris zagrevao za ekranizaciju podjednako prljavog Ellroyevog romana u filmu koji će kasnije biti nazvan COP.

U formalnom smislu, COP je bolji i na nivou izraza čistji film, sa ekonomičnije vođenom pričom i jasnije raspoređenim akcentima unutar onoga što nudi priča. FAST-WALKING je poprilično all over the place ali ovog puta se to može oprostiti pošto nije reč o žanrovskom filmu koji pretenduje na jasan izraz kao što je to COP.

U širem smislu FAST-WALKING bi se mogao posmatrati kao krimić o korumpiranom zatvorskom čuvaru koji se nalazi između čekića i nakovnja kada ga jdna ekipa plaća da pomogne prilikom ubistva crnačkog radikalnog aktiviste dovedenog na robiju a druga ga plaća da izbavi istog tipa iz zatvora. Ova postavka je obogaćena nizom likova i anegdota, kako iz ličnog okruženja Woodsovog lika tako i unutar zatvora. Pojedini egzistencijalistčki monolozi Woodosovg suparnika sugerišu da je Harris sasvim sigurno želeo da referiše i na kontrakulturni film sedamdesetih u ovom krimiću koji spolja gledano ne iskoračuje previše, izuzev razubarušenosti izvan estetike koja je bila u modi početkom osamdesetih.

Otud se FAST-WALKUING imajući u vidu hit-and-miss narav postavke zapravo iznenađujuće dobro drži kao celina iako je sasvim sigurno da ne ispunjava neke tipične akademske kriterijume skladno postavljenog filma.

Harris je počeo kao producent i kao reditelj je poznat po nenameljivom ali jasnom stilu koji pokazuje i ovde, što je jedan od adfuta fima jer se ne ekscentričnost priče ne nadovezuje i eventualna suvišna ekscentričnost postupka. James Woods je glavni junak ali ne nosi ceo film, značajnu ulogu ima i Tim McIntire, jedna od rano preminulih američkog filma koji je u osamdesetim umro baš kada je bio nadomak ozbiljnih uloga. Pa ipak koliko god McIntire bio na nivou, Woods je naslovni lik i predstavlja jedan od ključnih aduta filma pokazujući zašto je na određeni način i uspeo da se nametne kao svojevrsni leading man tokom osamdesetih.

* * * / * * * *

Wednesday, January 19, 2011

SUDDENLY

Pogledao sam SUDDENLY Lewis Allena, jednu od prvih upečatljivih uloga Franka Sinatre. U ovom B-filmu iz 1954. godine, Sinatra igra psihotčnig ratnog vterana koji radi kao plaćeni ubica i sa svojom ekipom planira da ubije američkog predsednika tokom prolaska kroz jednu kalifornijsku varošicu. Kako bi obavio taj posao, njegova ekipa otima kuću na brdu sa koje se najbolje može gađati.

SUDDENLY je kratak film ograničen većim delom na jednu lokaciju i upros tome što Lewis Allen u pojdinim situacijama stavlja acenat na suspense, ovo je ipak pre svega kamerna karakterna drama u kojoj je Sinatrin lik zapravo ključni karakter.

Uprkos svojim brojnim budžetskim ograničenjima i popriličnoj arhaičnosti u mnogim aspektima, SUDDENLY stoji kao film koji ne samo da odlično savldava svoja ograničenja već i danas uspeva da pobudi svojevrsnu radoznalost, i to ne samo zbog svoje pionirske pozicije.

* * * / * * * *

Monday, January 17, 2011

KRAJ

KRAJ Alekseja Učicelja je jedan od najpotentnijih filmova koje sam pogledao u poslednje vreme. Ne bih mogao da kažem da je reč o skladnom delu koji savršeno funkcioniše u svim svojim aspektima, daleko od toga, ali sirova snaga ovog filma na nivou koncepta i realizacije čini da se nametne kao jedno izvanredno iskustvo.

KRAI u sebi sadrži sve moguće mane na koje će uputiti svaki troubleshooter upoznat sa ruskim filmom - da, ima digresija; da, ima patetike; da, ima mentalitetskih fora koje se teško prevode na univerzalno prihvatljiv filmski jezik; da, ima žanrovskih iskoraka i nekonzistentnosti. Međutim, svi ovi nedostaci prisutni su u onoj meri u kojoj stavljaju osmeh na lice gledaoca i podsećaju ga na sve simpatične idiosinkrazije ruskog filma.

Ono što je impresivno u ovom filmu je fizička manifestacija melodrame za koju se Učicelj opredelio. Dakle, ovo je priča o Rusima prognanim u Sibir, među kojima su ljudi iz baltički republika, ratni zarobljenici koje su nacisti zatočili a Staljin im nije verovao i razni drugi gubitnici koji egzistiraju na Kraju, na završetku sibirske pruge u jednom polu-slobodnom selu koje im je za nijansu prijatnije od gulaga.

Za razliku od onoga što bi na ovu temu napravili Amerikanci, Učicelj ni u jednom trenutku ne nudi likove koji se postavljaju u odnosu na svoju situaciju sa pozicije savremenih Zapadnjaka i akcentovanje zaista neopisivog jada, već uspeva da dočara psihologiju Rusa naviklih na represiju, Staljina, bedu i užas, i njihov potpuno drugačiji sistem vrednosti.

Pa ipak, kao što znamo, sovjetska i ruska kultura, pa čak i dizajn uvek više liče na američki pristup nego kontinentalno evropski tako i Učicelj ovde daje ruski pogled na hawksovsku mušku melodramu, naravno osavremenjenu i prilagođenu ruskim okolnostima. U smislu istraživanja jednog starovremskog pogleda na muževnost u kome se kao alfa mužjak uvek nameće fizički nadmoćni sociopata sa najambicioznijim planovima, s tim što kad je to John Wayne onda je reč o bajkovitom prikazu okolnosti dočim Učiceljev Vladimir Maškov operiše u manje stilizovanim okolnostima ali do kraja filma uspeva da nas ubedi kako je njegova patologija ipak najprihvatljivija.

Maškovljev lik ratnog heroja Ignata, traumatizovanog ratnog invalida za zabranom upravljanja lokomotivom koji već posle pet minuta filma prekrši tu zabranu, dolazi u zajednicu kao alfa-mužjak ne samo zahvaljujući svom swaggeru već i ratnim zaslugama koje zatečena ekipa mahom nema. On odmah dobija najbolju žensku koju bez mnogo diskusije naprosto preuzme ali ubrzo nastavlja dalje da se dokazuje tako što odlazi na napuštenu obalu na kojoj nalazi poludivlju mladu Nemicu i napuštenu lokomotivu. Kada posle wernerherzogovskog podviga doveze lokomotivu u Kraj, sa sve Nemicom, nastaje bizarni ljubavni trougao a nagomilani pretendenti na poziciju alfa-mužjaka kreću da mu rade o glavi.

Maškov igra Ignata mnogo više na liniji Jeremy Rennerovog Sgt. Jamesa iz HURT LOCKERa nego John Waynea, ali Učiceljeva režija je old school holivudski filmmaking sa enormnim production valueom kakav se ni u Holivudu danas ne bi sreo za priču ovog profila. Naprosto, u ovom filmu on je imao uslove kao da snima high concept akcioni film, a po tempu i načinu realizacije KRAJ i snimljen kao akcioni film u najboljem smislu te reči. To ne podrazumeva nasilje, već raskoš u kretanjima ljudi i vozila u kadru, sjajne setove i ubedljiv prikaz surove klime.

Učicelj insistira na fizičkoj manifestaciji melodrame, kako i među likovima tako i u njihovom tretmanu mašina, prostora, prirode. A produkcija koja je to realizovala je apsolutno na nivou.

Učicelj je reditelj koga, barem ja, znam kao poznatog i značajnog dokumentaristu poznog SSSRa značajnog po tome što je sin jednog značajnog reditelja, i koliko ja znam, odnosno koliko sam ja gledao, snimao je neke dosta bitne rokumentarce u poznom SSSRu. Ostale radove nisam gledao, i ovo je prvi njegov igrani film koji sam imao priliku da pogledam.

Gotovo da je neverovatno da je jedan dakle slabo poznat reditelj, ili barem slabo poznat u domenu igranog filma, snimi ovako ambiciozan i pre svega zreo film. Moram priznati da sam znajući njegove dosta dobre dokumentarne filmove o ruskim punk bendovima i ruskoj Ribljoj čorbi (DDT) slutio da bi on mogao biti zanimljiv ali posle KRAJA ću svakako potražiti i druge radove.

Pored Maškova, izvanredna je Anjorka Strechel, nemačka glumica koja igra izgubljenu nemačku devojku. Na ovoj kopiji koju sam gledao, doduše, njena uloga je malo poremećena time što je preko njenih replika na nemačkom brutalno prelepljen ruski nah ali evidentno je da je pružila vrlo efektnu ulogu.

David Holmes, velika zvezda iz devedesetih, danas značajan kompozitor filmske muzike uradio je skor koji je možda i najslabija tačka filma, ali njegovo ime samo potvrđuje ambicije ove produkcije.

KRAJ je pravi blokbaster o olovnim vrmenima, prikazanim kao dani staljinizma i razonode.

* * * 1/2 / * * * *

RARE EXPORTS

RARE EXPORTS Jakmari Helandera, film iz zemlje koja nas je zadužila time što je iznedrila Renny Harlina obeležio je kraj 2010. gopdine. Ovaj ljupki film je pogrešno promovisan kao skandinavski horor, valjda u pokušaju da se nadoveže na LET DEN RATTE KOMMMA IN.

RARE EXPORTS međutim nije horor iako su neke najave činile da zazvuči kao opaka vikinška groteska o "pravom" zlom Deda Mrazu koji ubija decu. Ipak, film je drugačiji, mnogo više mejnstrim i gotovo da nema veze sa "onom" Finskom čiji se bendovi utrkuju u brzini gitara,. klavijatura i goth šminkanja. Mnogo više ima veze sa Brać(al)om Coen i njihovim producentskim remek-delom BAD SANTA i konačno sa Spielbergovim producentskim radovima iz Amblina.

Helander Coenovima duguje pre svega odnos prema miljeu u kome se sve dešava - to je finska zabit koja dosta podseća na Minesotu iz američkih nezavisnih filmova kojima je svojstveno da se dešavaju izvan NY i LA, sa spojem vrlo efikasnog, amerikanizovanog, izlaganja likova i nekog blagog offbeat humora.

Međutim, kao što su Coenovi podržavši film poput BAD SANTAe u određenom smislu ponudli prototip edgy ikonoklastičnog prazničnog filma, slično je uradio i Helander. Osnovna razlika je u tome što je njegov fokus na vlastitog Trumana Murmana, bjorkastog dečkića Pietarija koji u maniru Amblin junaka iz osamdesetih evoluira iz gimpastog detenceta kome niko ne veruje do akcionog heroja.

Osnovni disbalans stoga proističe iz onoga u čemu su Coeni i Amblin daleki - a to je uvođenje jedne neo-noir deonice pri sredini filma koja ne bi mogla da funkcioniše za dečju publiku sa cool roditeljima. Da tog indie offbeat segmenta nema - Helanderov film bi svakako imao tu vrstu crossover potencijala poput recimo radova Gila Kenana.

RARE EXPORTS je film kojim pre svega preovladava nepretencioznost i jako relaksiran odnos prema temi. Otud pošto je pokazao da ima dara i da uprkos tome što je talentovan ne planira da ikome soli pamet, Helander se ubraja među sve veću koloniju skandinavskih reditelja koji će ne samo otići u Holivud već će tamo nešto uspeti i da snime. Njegov sledeći film neću isčekivati toliko kao novi rad Tomasa Alfredsona ali svakako više od ičega što sprema Tiommy Wirkola.

* * * / * * * *

Sunday, January 16, 2011

SKY RIDERS

Pogledao sam, posle duže potrage koja je obuhvatila i agente u Crnoj Gori, SKY RIDERS Douglasa Hickoxa. Hickox je tek delimično rehabilitovan poslednjih godina kada je Tarantino priznao da voli izvanredni SITTING TARGET (živopisan ovde davnih dana) odnosno kada je Edgar Wright puštao BRANNIGANa na svojim HOT FUZZ filmskim maratonima.

Međutim, Douglas Hickox je opasan reditelj koji je ostavio trag ne samo u akcionom trileru već i u hororu radeći čuveni THEATRE OF BLOOD i mnoge zanimljive naslove. Uostalom, zašto ne reći ostavio je i sina Anthony Hickoxa koji je značajan B-reditelj.

SKY RIDERS je zanimljiv high concept 70s akcijaš koji ima jednostavnu postavku i priča je pšredstavljena bez nekog naročitog zapleta - grčki anarhista otimaju porodicu američkog industrijalca. Prethodni muž industrijalčeve supruge, kog igra James Coburn i to u štimung iz FIREPOWERa dolazi da ih spase uz pomoć grupe američkih paraglajdista, izvlačeći ih iz terorističke baze, jednog napuštenog i teško dostupnog planinskog manastira.

Film se otvara odličnim set-pieceom otmice u kome Hickox radi gotovo bez reči, u domenu elegantnog "čistog filma", potom sledi set-up u kome se odgovara na pretnje, pregovore i sl. Zatim sledi još jedan odlčan set-piece potere po atinskim ulicama za radio signalom terorista da bi teći čin bio veliki parglajderski rescue attempt.

Hickoxove akcija u vazduhu je maestralna i urađena je sa minimum specijalnih efekata koji su pritom jako znalački i dobro urađeni te ne deluju prevaziđeno u bilo kom smislu.

Kao što su sedamdesete bile godine odličnih automobilskih stuntova rađenih sa pravim vozilima, bez crtanja i sl. i to onim najosnovnijim sredstvima, isto važi i za akciju sa letilicama - setimo se Hyamsovog CAPRICORN ONE u kome helikopteri MD500 dobijaju gotovo ljudske osobine kroz koreografiju svog leta i izgled.

Otud ovde Hickox ne samo da jako efektno snima akciju u vazduhu, već opredeljujući se da interakciju likova kroz dijaloge svede na minimumu i uz pomoć Lalo Schifrinovog skora pravi suštinski exploitation film izvaredne lepote u najčistijem smislu pokretnih slika.

Otud se i izvesna pravolinijska postavka priče, pa i slabo korišćenje potencijala svih učesnika glumačke podele mogu ne samo oprostiti već i prevazići jer Hickox vrlo jasno pokazuje šta su aduti ovog filma i prikazuje ih do maksimuma.

Ono po čemu se SKY RIDERS izdvaja je akcija u vazduhu ali je i akcija na zemlji jako efektna i vešto realizovana sa dosta energije i osećaja za suspense. Otud je SKY RIDERS obavezna lektira za ljubitelje 70s akcijaša.

* * * / * * * *

Thursday, January 13, 2011

F

Posle dramatičnih najava i strepnje, pogledao sam F Johannesa Robertsa, i ispostavilo se da nije reč o filmu vrednom naročite pažnje.

Nažalost, Roberts osim toga što je u određenom smislu napravio omaž Carpenteru i to pre svega na nivou samog dizajna "ubica bez lica" nego na bilo kom drugom suštinskom nivou, nije ponudio ništa drugo.

F je film koji se pravi da ima socijalnu dimenziju, da likovi imaju nekakvu psihološku dimenziju, ali ne samo da su oni sasvim konvencionalno postavljeni kao topovsko meso za slashere, nego ostaju negde na pola puta jer na kraju ne funkcionišu ni kao jedno ni kao drugo. Iako je sasvim sigurno, F više slasher nego socijalna drama sa elementima horora, to je jasno, Roberts kao da prikriva nesumnjivo eksploatacijsku dimenziju svog rada, iz razloga koji su mi nejasni pošto je ona očigledna.

Nemam problem sa time što su ubistva mahom data u offu, neka ih tamo, ali postavlja se pitanje šta je u ovom filmu u prvom planu?

Reklo bi se da je Roberts na kraju uspeo da se preračuna i da zapravo F spada u retke filmove koji se oslanjaju na više motiva i žanrova a na kraju ostaju bez ičega, bez jasne teme, jasne ideje šta pretenduju da pokažu publici.

Film opsade sa nejasnom geografijom nema mnogo šanse za uspeh i ono što je finalni kardinalni nedostatak jeste što sama škola kao ambijent, kao zgrada, kao lik za sebe, ne samo da nije uspela da zaigra, nego ne uspeva da ubedi ni da je reč o školi, više liči na nekakvu bolnicu.

U svakom sučaju, F nije film vredan ozbiljnijeg razmatranja. Osim za fanove Roxanne McKee.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, January 11, 2011

VON RYAN'S EXPRESS

U sklopu malog zimskog ciklusa WW2 filmova pogledao sam VON RYAN'S EXPRESS Marka Robsona, snimljen po romanu Davida Westeheimera. Reč je o odličnom akcionom filmu o bekstvu iz zarobljeništva.

VON RYAN'S EXPRESS ima blagi strukturalni disbalans jer je prva trećina filma posvećena događajima u logoru koji su sami po sebi interesantni ali nemaju suštinski mnogo veze sa operacijom otmice voza koja je dovela do bekstva. Ipak, kada je reč o raspoređivanju priče u dramskom vremenu, Robsonu se čak i ne može previše zameriti no činjenica je da ostaje blag utisak spajanja dva filma u jednom. No, ovaj nedostatak je dosta suptilan i ne smeta previše samom filmu, više mu umanjuje mogućnost da bude apsolutni klasik.

Frank Sinatra igra pukovnika USAF koji biva oboren nad Italijom i sticajem okolnosti postaje najviše rangirani oficir u POW kampu punom Britanaca. U počtku on umiruje Britance koji žele da beže i obavešrava ih da Italija pada u ruke Saveznika. Međutim, kada Italija kapitulira, Nemci preuzimaju zarobljenike i kreću da ih voze u Nemačku. Tada Sinatra povede uzbudljivu akciju otmice voza sa idejom da prebegnu u Švajcarsku.

Robson je bio dosta oslonjen na specijalne efekte i pošto je ovo još uvek vreme maketa i rear projekcija, neki od njih su vidljivi. Međutim, na svu sreću, ono što je efekat čak i kad nije uspelo deluje vrlo retro, a likovi su dovoljno zanimljivi, i duhoviti da se arhaičnost efekat i izvesni anahronizam Sinatrinog lika koji zvuči kao džezer iz pedesetih a ne oficir iz četrdesetih, budu samo deo šarma ovog filma.

VON RYAN'S EXPRESS iz 1965. godine pravi je reprezent post-bondovskog WW2 filma u kome ratni film kreće da korspondira sa publikom čiji se odnos prema akcionom filmu promenio. Samim tim kreće period preuveličanih, stilizovanih, krajnje eskapističkih WW2 filmova čiji je najbolji reprezent OPERATION CROSSBOW, a VON RYAN je više nagoveštaj, ne toliko u domenu dizajna, koliko u domenu interakcije među karakterima i naravno odnosa prema istorijskoj temi u kome sada već bez ikakve sumnje nacizam postaje ideološka agenda filmskih negativaca a ne ozbiljna istorijska pojava.

Otud, Sinatra u kožnjaku kao heroj, Italijanka koja je po odeći bliža šezdesetim nego okupiranoj Italiji i ceo taj eskapistički ton čine jedan mali korak prema ovome što imamo danas a to su filmovi u kojima se WW2 tretira kao jedna velika "siva zona" u kojoj nacisti imaju sve ambivalentniju ulogu.

Ubrzo posle uvoga uslediili su filmovi u kojima nacisti, poput Indijanaca u vsternu, počinju d postaju glavni junaci i istražuju se njihovi pogledi na rat i čast, kao recimo u ekranizacijama Svena Hassela.

No, ako se ostavi po strani proces potpunog dezideologizovanja WW2 kroz eskapističke filmove, VON RYAN (kod nas preveden kao VOZ PUKOVNIKA RAJANA) je odličan primerak WW2 akcijaša sa dobrim stuntovima i šarmantnim likovima.

* * * / * * * *

Monday, January 10, 2011

THE GAME OF THEIR LIVES

Pošto u vreme kad sam ga gledao još nije bilo Crippled Cornera, a posle reprize, evo prilike da se podsetim na THE GAME OF THEIR LIVES Daniela Gordena, čuiveni dokumentarac o još čuvenijem nastupu Severne Koreje na Svetskom prvenstvu 1966. u Engleskoj.

THE GAME OF THEIR LIVES je sada baš lepo lega, prvo jer je nedavno kod nas izašao MONTEVIDEO a zatim i zato što su ove godine na Svetskom prvenstu u Južnoj Africi, Korejanci igrali protiv Portugalaca. I opet je to bila jedna upečatljiva utakmica u kojoj su Portugalci potvrdili kao kompleksaši i iživljavali se nad slabijim protivnikom kad već nisu mogli nad bilo kim jačim.

Doduše, ponovo je bila slična situacija u sportskom smislu, ponovo je Portugalija bila predvođenim jednim velemajstorom kao onomad Eusebiom, i ponovo je taj jedan napravio potez vredan pažnje.

Ono što mi je bila najveća mana filma kada sam ga prvi put gledao, na drugo gledanje mi se nametnula kao vrlina, a to je odsustvo zadiranja u mračnu stranu sudbine ovog tima, odnosno veće potenciranje toga koliko se njihova sudbina mnogo razlikovala od sudbine njihovih kolega i vršnjaka sa Zapada. Naime, kada se pogleda njihov život danas, čak i snimljen pod patronatom severnokorejske države, vrhunac privilegije su stanovi u novogradnji (koja doduše zanimljivo izgleda kao i ceo taj "reprezentativni" deo Pjongjanga, verovatno kao jedan iod benefita počinjanja od nule) i gotovo bizarni trenerski poslovi u fabričkim timovima i sl. Za razliku od prvog gledanja, ovog puta mi se činilo kako se negde već i iz ovih šturih detalja mogu nazirati njihove sudbine, dok sam prilikom prvog gledanja mislio kako bi to ipak trebalo potkrepiti nekim konkretnim podacima. Međutim, ovog puta mi je njihova scena kolektivnog kukanja na Kim Il Sungovom spomeniku pored ponovljenog utiska žestoke perverzije negde pružila i taj utisak "strašnih stvari koje su efektnije kadfa se same zamisle".

Premda, ruku na srce, moguće je da je i moja sposobnost da zamislim proistekla iz intenzivnijeg proučavanja Severne Koreje u međuvremenu.

Ono što je međutim nesporno to je Daniel Gordonov rediteljski postupak, u kome je on vrla jasno, godarovski koncipirao svoj dokumenrtarni film kao igrani, sa suštinskom tezom o povratku igri, o tome kako je lopta na kraju svega ipak okrugla i da status majstora i nadmoćnog protivnika ne garantuje trofeje u šta nas je pre šest godina uverila Grčka na Evropskom prvenstvu.

Isto tako, sami prizori Severne Koreje su izuzetno filmični, cela atmosfera tog kraja je krajnje perverzna i ovo je jedan od retkih dokuemntzarnih filmova koji ne govori o prirodnim fenomenima koji ima vrlo specifičnu atmosferu uprkos svom urbanom settingu a naročitu vizuelnu vrednost nose i lepo izrađeni arhivski snimci.

Otud mi se sada GAME dopao čak i više nego na prvo gledanje.

* * * 1/2 / * * * *

Sunday, January 9, 2011

DVOSTRUKI UDAR

DVOSTRUKI UDAR je televizijski film Miomira Mikija Stamenkovića, nastao po scenariju poznatog feljtoniste "Šilje" Mihajlovića (koga znamo kao pisca POZORIŠNE VEZE Milorada Lakovića) na kome je sarađivao još i Vlasta Radovanović, jedna od bitnih figura jugoslovenskog krimića. Reč je o "istinitoj" priči o obaveštajnim i diverzantskim akcijama u toku proboja Sremskog Fronta. Istinitost je pod navodnicima zbog toga što je život bio zaista strukturiran kao scenario ako su se stvari ovako odvijale, i po meni ta etiketa "istinitog događaja" samo opterećuje ovaj inače po mnogo čemu izvanredan TV film.

Pre svega, ovaj Stamenkovićev rad spada ne samo u sam vrh njegovog opusa već je po svemu reč o jednom pravom filmu koji je vrlo lako mogao da se prikazuje u bioskopima. Doduše, sama tema partizanskog guys on a mission filma u to vreme već nije bila aktuelna na našem repertoaru, snimali su se tada već neki drugačiji filmovi, što je šteta jer je Stamenkovičć u ovom trenutku ne samo već sazreo kao reditelj već bi se reklo da je i forma partizanskog akcijaša dostigla zrelost tako da DVOSTRUKI UDAR stoji kao jedan već sasvim formiran predstavnik guys on a mission podžanra kod nas.

Naravno, ovaj film ne može da ugrozi MOST na samom vrhu jugoslovenske liste guys on a mission flickova, ali po mnogo čemu ima svoje adute. Pre svega, podela ekipe koja je na misiji je besprekorna. Vođu igra Žarko Radić, jugoslovenski James Garner jedan od retzkih elegantnih mačoa našeg filma, a u timu su još Miki Krstović, Zoran Miljković, Bane Vidaković u najboljim danima - kada je bio senzacionalni mladi glumac u usponu, Radoš Bajić dok se još nije izobličio, Enver Petrovci u ulozi Crnogorca i Marko Nikolić. Protivnici su im Lobi Dimitrijević kao SS pukovnik, Peter Carsten kao pukovnik Vermahta i "normalan" vojnik i Tanasije Uzunović kao dijabolični ustaški komadant. Radićevu veliku ljubav, polu-Nemicu igra Neda Arnerić a folksdojčera, kao i uvek - od MALOG RITA do RODA Mrgud Radovanović.

Dakle, glumačka postava je jaka na svim mestima i Radić odlično vodi celu igru i u priči i na ekranu. Momke na putu do akcije ometa to što je izdajnik u njihovim redovima (nažalost, dosta se lako nasluti ko je, i to iz pogrešnih razloga - lik je nedovoljno razvijen da bi ga igrao tako poznat glumac - to je uvek najbolji znak da će biti preokreta) i naravno razne protivmere koje sprovode nacisti.

Ono što je najznačajnije to je da film nije baziran isključivo na shoot 'em upu već pre svega na skrivanju, podmetanjima, akcijama i reakcijama, i filmu ne smeta to što zapravo čak i nema previše obračuna. Ono što u domenu akcije jedino nedostaje jeste brutalnija kazna za ustašu kog igra Uzunović. Naime, u jednoj sceni imamo ustaše koje idu sa SSovcima u lov koji nazvaju "lovom na divlje patke" a zapravo iz obesti ubijaju ljude. Šteta je što učesnici tog lova ne bivaju upečatljivije kažnjeni.

Ono što je atipično to j dosta ravnomeran broj poginulih između diverzanata i Nemaca. Iako je ovo film u kome Nemci kad dođe do pucnjave ginu brže nego partizani, Stamenković je neobično brutalan prema glavnim junacima, a cinična završnica u kjoj se ispostavi da su neki među nima dali živote da bi nabavili podatak koji je već bio dostupan deluje kao prilično veliko odstupanje od žanra koje je ponekad prisutna u špijunskom ili ratnom filmu ali ne kod nas. Koliko god da je ratni film u svetu prošao kroz modernizaciju i transformaciju u eskapizam posle pojave agenta 007, kod nas ta transformacija je retko praćena ironijom na planu samog značenja, iako su je mnogi autori, ponajviše Predrag Golubović kao reditelj i scenarista unosili u same likove.

Isto tako, neki postupci junaka u toku obaveštajnog zapleta mogu delovati naivno gledaocima koji su upućeniji u špijunski film i proceudre koje primenjuju junaci u njima, no tu je teško proceniti da li je reč o istinitoj priči kao ograničenju ili dramaturškoj nerazrađenosti.

Prava je šteta što je DVOSTRUKI UDAR dostupan samo na VHS ripu i bilo bi zanimljivo da ga RTS ponovo pusti kako bi ga valjano ripovali.

Saturday, January 8, 2011

GLEDAJ ME

Pogledao sam drugi film Marije Perović GLEDAJ ME. Snimila ga je po vlastitoj adaptaciji romana DEČAK IZ VODE Ksenije Popović. Nisam čitao taj roman i ne znam o kom je tipu literature reč, niti u kojoj meri ga je film ispratio.

U jednoj rečenici, GLEDAJ ME bi se mogao opisati kao crnogorski SHUTTER ISLAND, dotiče se meni izrazito fetišističke teme crnogorskog zdravstva. Posle POGLEDA SA AJFELOVOG TORNJA Nikole Vukčevića u kome imamo slučaj oca koji podvodi svoju kćer rukovodiocu kako bi napredovao u KBC Podgorica, ovde imamo dijabolične manipulacije u psihijatrijskoj bolnici snimanoj u cetinjskoj bolnici Danilo I, premda koliko ja znam tamo nema psihijatrije, no možda i grešim. Plot u ludnici proističe iz jedne zapravo vrlo mediteranske zapletene melodrame. U tom smislu, GLEDAJ ME je film-blizanac sa AJFELOVIM TORNJEM koji takođe u svojoj osnovi ima jednu naglašenu melodramu.

Ono što je osnovni problem filma GLEDAJ ME koji ga je verovatno i koštao šire distribucije, osim raspada zajedničke države i crnogorske izdaje koja je onemogućila da narod ovde sa simpatijama gleda na bilo šta odande, iako je Srbija bila vrlo blagonaklono tržište za crnogorske filmove (i OPET PAKUJEMO MAJMUNE i AJFELOV TORANJ su solidno prošli) jeste to što se dešava u dva različita vremenska toka koji nisu dovoljno diferencirani i treba uložiti dosta strpljenja i imati dosta razumevanja da bi se razumelo šta se kada desilo. A u suštini, priča je vrlo jednostavna i film je strukturiran tako da bude razumljiv.

Problem je u tome što film da bi se uopšte razumeo, mada i tada neke stvari ostaju nejsne, mora da se gleda sa velikom pažnjom a žanrovski, kao jedna u suštini arhaična melodrama ne poziva na takav vid gledanja, niti je reč o strukturi koja može da izdrži takvu kumulativnu dramaturgiju u kojoj se film gleda. ovo je film koji je morao da funkcioniše na nekom najelementarnijem nivou otkrivanja misterije, i samim tim je morao biti jasan na svim nivoima.

Za fotografiju Dimitrija Jokovića koja je podjednako glossy u pokušaju kao i u MAJMUNIMA ali daleko funkcionalnija, može se reći da donosi jedan solidan vizuelni koncept na malom budžetu, ali mislim da je Joković zakazao kada je reč o iznalaženju vizuelnog koncepta za različite vremenske tokove. Isto tako, čini mi se da montaža Stevana Marića više radi na polju atraktivnosti nego pripovedanja u nekom fundamentalnom smislu.

Dakle, reklo bi se pohvalno postojanje jasnog vizuelnog koncepta nažalost biva utrošeno u pogrešne svrhe - odnosno više se bavi dopadljivošću nego funkcionalnošću.

Što se glumaca tiče, hrvatska glumica Olga Pakalović u glavnoj ulozi kao i većina manje poznatih glumaca deluju efektnije od "starih znanaca" poput Andrije Miloševića, Baneta Popovića i Mladena Nelevića. Popović se ponovo izdvaja kao problem u podeli, ovog puta ne zbog same igre već zato što je previše mladolik da bi se mogao doživeti kao otac Andrije Miloševića što doprinosti već prisutnoj konfuziji. U principu, glumci koji nemaju izgrađenu prepoznatljivu personu ulažu više truda u ovom filmu.

Međutim, isti glumci koji igraju i u flešbeku i u "sadašnjosti" ne funkcionišu, pre svega zato jer su prestari u flešbeku, a to se naročito odnosi na Olgu Pakalović koja ne prolazi kao tinejdžerka čak ni sa promenom frizure.

GLEDAJ ME i sa svim ovim problemima stoji kao naslov koji bi se našao negde u sredini po kriterijumima naše kinematografije da smo ostali u zajedničkoj državi, što nije loš skor. Nažalost, kao jedni crnogorski film u ko zna koliko godina neće profitirati od odsustva konkurencije iz prostog razloga što, paradoksalno, pati od produkcionih problema srpskog filma te mnogo više liči na jedan od deset srpskih nego na jedan jedini film neke države koji bi po definiciji morao da bude ambiciozniji.

* 1/2 / * * * *

Friday, January 7, 2011

127 HOURS

Danny Boyle je reditelj čiji se značaj podjednako zasniva na uspesima i promašajima. Uostalom, neki njegovi promašaji se u određenom smislu mogu smatrati i filmovima koji su ispred svog vremena, recimo THE BEACH po romanu Alex Garlanda sa Leom koji zaslužuje vrlo skrupuloznu reprizu.

Za Boylea se na nivou celog opusa uvek postavljala jedna ključna dilema koja je glasila - da li je zaista reč o avangardnom reditelju ili o relativno veštom eklektiiku kome zapravo mudar izbor tema
pokriva rupe u stilu i na određeni način štiti njegov imidž besprekornog poznavaoca i implementatora upravo stila. Odnosno, jednostavnije rečeno - jasno je da je on reditelj kome je priča samo izgovor za snimanje filma i pitanje glasi da li je on dovoljno talentovan da zasluži tu poziciju?

Ako pogledamo filmove kojima je zadužio savremenu kinematografiju pa i popularnu kulturu u najširem smislu - naslove poput SHALLOW GRAVE, TRAINSPOTTINGa, 28 DAYS LATER i SLUMDOG MILLIONAIREa, sasvim sigurno je reč o zasluženoj poziciji, ali s druge strane, jedini je SLUMDOG paradigmatičan spoj emotivnog odjeka proisteklog iz Boyleovog "vidi šta sve umem" stila. Svi ostali su pre svega solidno postavljeni na nivou priče i njegov stil ih je samo izdvojio iz okolnosti neo noira, subkulturnog filma ili horora.

U tom večitom balansiranju između supstance i stila, Boyle se našao na teritoriji dileme Scorsese/De Palma čije je ishodište danas da je Scorsese smatran većim artistom a De Palma većim žanrovcem iako su stvari oduvek stajale obrnuto - odnosno Scorsese je više unosio žanra u art kao što je i De Palma unosio više arta u žanr što nas dovodi do paradoksalne situacije da u vreme DEPARTEDa i BLACK DAHLIAe, imamo filmove koji bi bili bolji da su se Scorsese i De Palma zamenili. Reklo bi se da Boyle sebe vidi kao De Palmu iz ove postavke ali 127 HOURS pokazuje da je on više Scorsese.

127 HOURS kao prepotentno izabrani projekat u kome u kome je Boyle posle impresivnog spomenika značaju jugoslovenskog filma u izvrsnom SLUMDOGu požurio da pokaže kako može da uspešno režira i telefonski imenik ako hoće, pokazuje zašto je kad se već pominju Scorsese i De Palma, Boyle i dalje a boy among men.

Naime, 127 HOURS je priča o speleologu-rekreativcu kome je kamen priklještio ruku u nekom klancu i njegovoj borbi da se izbavi odatle. Boyle je dakle želeo da sa James Francom snimi jednu monodramu koju je život napisao, ali je na kraju skončao sa filmom koji grozničavo pokušava da se reanimira kroz masu flešbekova, fantazija, ljubavnih sanjarenja, halucinacija i da pobegne iz klopke priče o jednom čoveku sa kojom Boyle ne zna šta da radi.

I tu dolazimo do onog pitanja sa početka, da li je Boyle zapravo takav inovator i maher da ponudi nešto sveže, i odgovor je nažalost da nije, kada nema dobru priču i klasičan narativ u emotivno-psihološkom pogledu. Kada krene da luta bespućima "čistog", anti-dramskog, filma stanja, Boyle kreće da interpretira niz starih već prežvakanih vizuelnih rešenja koja su možda bila avangardna kada su ih britanski reditelji plasirali pre trideset godina, ali danas su to sve opšta mesta koja viđamo čak i u srpskim reklamama. U ovom filmu, Boyle otkriva da se u naslagama pseudo-avangarde krije jedan krajnje konvencionalan reditelj, i da tome ništa ne fali, da je sve u redu s tim, i da će 127 HOURS platiti cenu kao film.

S druge strane, ruku na srce, i veći reditelj poput Oliver Stonea se u WORLD TRADE CENTERu olupao sa istom ambicijom, doduše sa dva zaglavljena vatrogasca. Međutim, odgovor na pitanje da li je moguće napraviti film o zatočenom pojedincu suočenom sa tihom ali istrajnom pretnjom i mukotrpnim opstankom daje man among men u ovoj priči a to je Robert Zemeckis u svom izvanrednom CAST AWAYu u kome "na suvo" bez prisećanja i fantazija, samo sa Tom Hanksom na pustom ostrvu uspeva da napravi emotivan i snažan film koji ne samo da funkcioniše kao priča već i kao delo najšire moguće komunikativnosti.

Upravo poređenje CAST AWAYa i 127 HOURSa pokazuje u kojoj meri rediteljsko umeće jednog naizgled krajnje klasicistički nastrojenog holivudskog pripovedača kao što je Zemeckis može da bude avangardno i koliko je jedan naizgled avangardni Evropljanin zapravo ovisnik od najklasičnijeg holivudskog storytellinga kao osnova filmskog izraza. U tom smislu 127 HOURS je dobrodošao promašaj koji će pomoći da se Boyle malo oslobodi pretenzija i ponovo bude ono što jeste - reditelj koji u klasičnoj pripovedačkoj postavci svojim stilskim rešenjima uspeva da je prevaziđe.

* 1/2 / * * * *

Thursday, January 6, 2011

BERLIN EXPRESS

Pogledao sam BERLIN EXPRESS Jacques Tourneura, jako zanimljiv posleratni triler smešten u okupiranu Nemačku koji zbog teme nacističkog pokreta otpora ipak treba svrstati u WW2 filmove.

Tourneur je velemajstor B-filma a pored njega ovde se još može videti i priča koju je osmislio Curt Siodmak, meni lično intrigantniji iako znatno manje uspešni Robertov brat, kao i fotografija čuvenog Luciena Ballarda. Dakle, za ljubitelje i poznavaoce, ovaj film nudi dosta zanimljivih ljudi u personalu a srećom i Siodmak i Ballard nude dosta metarijala Tourneuru da ga objedini u zanimljivu celinu.

Sama postavka je kamerna, film se maltene u celosti mogao odvijati u enterijerima i po tome podseća na Anthony Mannov THE TALL TARGET koji je izašao tri godine kasnije. Međutimm Lucien je dobio retku i spektakularnu priliku da slika ruševine nemačkih gradova, i to je zaista skup neverovatnih prizora.

Kada tome dodamo Tourneurovu efikasnost u inscenaciji suspense scena i celokupnu noir, pomalo ekspresionističku atmosferu Ballardove fotografije u enterijeru, i korišćenje ekstremnih uglova snimanja svojstvenih noiru i ponovo ekspresionizmu, BERLIN EXPRESS stoji kao izvanredno atmosferičan film.

Sklad žanrovske čistote pa i stilizacije donekle remete dokumentarni detalji kroz koje se opisuje saveznička oslobodilačka okupacija Evrope i njeni mehanizmi, međutim, ta propagandna dimenzija je zaista mala cena u odnosu na što su okupacione snage pružile filmu u smislu logistike da se snime ti sjajni eksterijeri.

Inače, zaplet BERLIN EXPRESSa sličan je TALL TARGETu samo što ovde meta nije Lincoln već nemački političar kog jure nacisti da ga likvidiraju pre neke krucijalne sednice.

Tourneur je jedan od najvećih reditelja repertoarskog filma u svojoj eri, a sasvim sigurno pored žanra, stvrio je i nekoliko punokrvnih remek-dela koja su besprekorna i iznad žanra, u samom vrhum filmske umetnosti svoga vremena. BERLIN EXPRESS nije jedno od njih ali potvrđuje da je Tourneur veliki majstor i to se u ovom filmu baš vidi.

* * * / * * * *

Wednesday, January 5, 2011

GORKY PARK

Reprizirao sam GORKY PARK Michaela Apteda, baziran na romanu Michael Cruz Smitha koji je za potrebe filma adaptirao čuveni Dennis Potter. Cruz Smith se izdvaja među piscima krimića smeštenih u SSSRu po tome što se služi angloamerikim stilom pripovedanja ali suštinski razume odnose u sovjetskom društvu, tako da teškoće u njemu ne sagledava iz zapadne vizure, kao recimo Tom Rob Smith u inače vrlo efektnom DETETU 44, već razume sovjetski pogld na stvari, a naročito razume ključ funkcionisanja njihovog sistema baziran na mešavini korupcije i političke monolitnosti i naravno preplitanja politizovanosti policije sa korupcijom što je svakako bilo i najslađe. Otud meni današnja repriza GORKY PARKa kog sam gledao klinac i voleo na način na koji se može voleti 80s krimić, deluje mnogo zanimljivije kada uporedim ovaj film sa pričama o SSSRu koje sam u međuvremenu slušao od oca.

Dennis Potter je na nivou scenarija dodao dijalozima jednu naročitu dimenziju stilizacije i na taj način pružio je filmu dobrdošlu artiicijelnost koja ionako mora proisteći iz priče o SSSRu u kome svi govore engleski, i Amerikanci u prolazu, i Rusi. GORKY PARK u tom smislu nije maestralan kao McTiernanov THE HUNT FOR RED OCTOBER, i nema taj stepen briljantnog rediteljskog rešavanja pitanja jezika, ali sasvim je jasno kroz Potterovu artificijelnost da se likovi razlikuju po jeziku i načinu razmišljanja.

Apted nije veliki reditelj, ali GORKY PARK uspeva da izgradi atmosferu, zahvaljujući Helsinkiju kao lokaciji, a zatim i moroderovskom skoru Jamesa Hornera koji je u najboljem 80s duhu. U spoju sa pouzdanom glumačkom ekipom u kojoj ne štrči čak i stilski potpuno druagčiji Lee Marvin, štaviše u finalu na farmi evocira uspomenu na PRIME CUT i čak na neki način izgleda kao bookend njegovog glavnog junaka iz Ritchiejevog filma koji je prešao na Tamnu Stranu.

GORKY PARK spada u red američkih filmova koji su izašli tokom osamdesetih i prikazuju Sovjetski Savez u jednom ambivalentnom svetlu, manje kao Imperiju Zla, više kao Imperiju Neefikasnosti i korupcije, i u tu sliku integrišu tipične američke narative o pojedincu koji uspeva da pobedi ili ugrozi ili prevaziđe sistem. U tom smislu, zanimljivo je da u najoštrijem Hladnom Ratu, američki film ne pokušava da alijenira sovjetski narod već naprotiv naročito akcentuje njhovu sofisticiranost i njihovu tragičnost u odnosu na same Amerikance koji su u najboljem slučaju vođeni zdravim razumom ili osećajem morala, iako je njihova nesporna prednost to što ive u slobodi i sistemu u kome mogu da se ispolje.

GORKY PARK je u tom smislu jedan korak dalje otišao u "propagandnom" smislu jer je teza ovog filma da Zapad nesumnjivo čine kapitalisti-lešinari jednim delom, ali da je upravo sadašnja društvena formacija SSSRa način da ti obesni kapitalisti još više eksploatišu njihov narod i tu priču postavlja na dva osetljiva temelja - jedan su prirodna bogatstva a drugi su žene, jedno bogatstvo koje se ne može obnoviti i drugo za koje pojedini teoretičari kažu da nije sapun.

Međutim, GORKY PARK to sve radi u jednom dosta uvrljivom maniru, i ako imamo u vidu korupciju koja je tada razarala SSSR, reklo bi se da je film zapravo čak na nekom nivou i istinit.

Ono u čemu film pada to je središnja deonica u trenutku kada se KGB preuzme istragu od glavnog junaka pa kada film u istraživačkom smislu stane sve dok ne krene treći čin i završnica, kao i sama ljubavna priča u kojoj se melodrama prenaglašava, iako je mi do tada nismo videla kao ništa više od "liaisona" a na kraju se postavlja kao velika bolna ljubavna trauma koja će zauvek progoniti naše junake.

No, ova dva strukturalno-pripovedačka defekte ne remete GORKY PARK kao prilično soildan krimić koji koketira sa većim pretenzijama ali nikada ne postaje umišljeni film koji ne zna gde mu je mesto.

Što je još važnije, sasvim dovoljno je baziran na stvarnom stanju da ne deluje ideološki prevaziđeno kada se posmatra iz današnje vizure. Drago mi je da se sada kroz radove reditelja poput Joe Wrighta i Tomasa Alfredsona vraća taj ozbiljan classy odnos prema Hladnom Ratu na filmu kakav je postojao naročito tokom osamdesetih kada su filmovi prestali da se bave pojednostavljenim ideološkim postavkama, doduše često ne menjajući ideološke namere.

* * * / * * * *

DANS TOM SOMMEIL

Pogledao sam DANS TOM SOMMEIL Caroline i Erica Du Poteta, film koji je kao rebalo da bude hip francuski horor/triler/suspenser you-name-it za ovu sezonu i da na tom mestu nasledi HAUTE TENSION, FRONTIER(S), MARTYRS i sve ostalo. Nažalost, ako je ijedan talas jako brzo uspeo da se raspadne, to je upravo taj francuski, i DANS TOM SOMMEIL je film koji je apsolutno besmislen na manje više svim, ali ako ne svim a ono na većini nivoa na kojima se može procenjivati.

Svakako, ima tu reditelja koji još drže, ili barem nisu posrnuli u potpunosti kao Pascal Laugier npr. ali neki od njih us uspeli da za nekoliko godina od svog uizlaska na scenu postanu čak i potpune karikature poput Aje, ili da se potpuno manu ovog usmerenja kao Xavier Gens. Retko koji među njima izuzev Kim Chapirona je uspeo da napreduje, premda je i on napredovao tek kada je izašao iz žanra sa DOG POUNDom.

Prvo ta priča u kojoj kao mi otkrivamo koji motivi stoje iza jurnjave, klanja i nabijanja na razne šiljke, koje nije naročito napeto ili efektno, ali je pristojno, mada za ovu vrstu filma do te mere oslonjenu na to, pristojno nije dovoljno - deluje potpuno deplasirano, i baziranje nekakvog kao razvoja priče ili preokreta samo na tome, čini da ovaj film sa sve svojim likovima koji fingiraju nekakvu psihološku produbljenost deluje kao potpuno prazna ljuštura, na pola puta između isprazne drame i prilično ravnog suspensera.

Anne Parillaud koja je uprkos raznim lutanjima uspela da ostvari pristojnu karijeru solidno igra traumatizovanu ženu negde na pola puta između slasher konvencije i junakinje francuskog filma kao što je BLEU, ali njena glumačka igra nema mnogo svrhe kada celina nema znatniji potencijal.

Brat i sestra Du Potet realizuju film sa relativnom sigurnošću kad je reč o samoj tehnici, ali opredeljenja na nivou vođenja priče, karaktera i gledaočeve pažnje su krajnje pogrešna, o čemu svedoči i ključni konfuzni detalj a to je priroda reminiscencija, i njihovog karaktera u odnosu na celinu i tkivo filma koje je dotle formirano. Međutim, i na nivou saspensa, oni nemaju strpljenje kakvo recimo pokazuju autori ILSa, već neke scene koje su potncijalno mogle da se izmuzu za još tenzije dosta brzo završavaju, bez prave rediteljske samouverenosti. Dakle, izuzmemo li elemnarnu sposbnost da sklope film, oni nemaju neke značajnije kvalitete na planu fundamenata filmskog izraza.

Jedna od retkih krupnijih vrlina filma jeste to što traje efektivno oko 77 minuta, dakle jedva je prešao granicu srednjeg metra.

* 1/2 / * * * *

Monday, January 3, 2011

ŠUMA SUMMARUM

Još pre nekoliko meseci pogledao sam film ŠUMA SUMMARUM Ivana-Gorana Viteza, ali želeo sam da ga repriziram kako bih lakše uspeo da se snađem u masi motiva koje ovaj naslov nudi kao i potencijalnim uglovima uglovima gledanja. Konačno, leakovanje screenera bilo je lep povod da se podsetim filma.

Naravno, ruku na srce, da je reč o nekom nejugoslovenskom naslovu verovatno bih ga olako otpisao kao film sa viškom pretenzija koji ne zna tačno šta hoće i u principu takva odjava mirne duše može da se iskoristi i za ovaj film.

Najjednostavnije rečeno, ŠUMA SUMMARUM je hrvatska replika Smithovog SEVERANCEa, filma koji je u svoje vreme bio big deal na žanrovskoj pa umalo i na mainstream sceni ali meni nije ostavio neki značajniji utisak. Ipak, trag Smithovog filma je dovoljno dubok da se uprkos brojnim pretečama poput BAD DAY AT BLACK ROCK, DELIVERANCE, LOLLY MADONNA itd. upravo SEVERANCE izdvoji kao kljulna referenca što samim tim implicira da je crnohumorna strava ovog filma zapravo najpre zaoštrena slika kapitalističkih odnosa sa akcentom na korporativne team-building rituale.

Vitez međutim u svom filmu nema tako sužen fokus što je verovatno nedostatak tako da se ŠUMA SUMMARUM ne svodi na kritiku korporativnih human resource čiji je smisao zapravo modeliranje nehumanih radnih uslova već i na mnoge druge aspekte kapitalizma i društvenog uređenja. Tim širenjem fokusa, ovaj film tupi svoju oštricu ne samo zato što se bavi sa previše tema već i zato što se istovremeno bavi i važnim i nevažnim temama, kombinujući zaoštravanje motiva iz stvarnosti sa mitemama iz fikcije, kombinujući uvezene i lokalne koncepte, pto neumitno dovodi ne samo do viškova već i do nekoherentnosti u svakom smislu.

ŠUMA SUMMARUM govori o grupi japija iz sveta marketinga koji odlaze u neku zagorsku zabit na team-building. Ekipu potresaju određene trzavice koje kulminiraqju fatalnim sukobom sa lokalcima tokom paintball turnira u šumi.

Motiv marketinških agencija kao legla greha i ljudske bede postao je tema u našoj regionalnoj produkciji. Otud je zanimljivo da u drugoj epizodi ŠESTOG ČULA koju je pisao scenarista ŠESTOG ČULA Boban Jevtić, imamo upravo setting team-buildinga ekipe iz marketinške agencije i ubistava koja se dese tom prilikom. Reklo bi se da je fiksacija filmskih radnika na svet marketinga kod nas zapravo proistekla iz činjenice da se filmski radnici najčešće susreću sa kontradikcijama kapitalizma upravo kroz saradnju sa marketinškim agencijama. Isto tako, zanimljivo je da za razliku od programa kao što je MAD MEN ili ranijih filmova kao što su WHAT WOMEN WANT ili BOOMERANG pa čak i Kounenovog 99 FRANCS, kod nas nema ni pokušaja fetišizovanja tog sveta kroz opisivanje reklamdžija kao velikih mastermajndova, mentalnih divova koji su prodali dušu đavolu poput Don Drapera i Octave Parangoa već su svi tretiranikao budale bez ideje, planova i bilo kakve zavodljivostzi. Kroz ovakav tretman sveta reklama one se suštinski depolitizuju i prikazuju se infantilizovani problemi unutar kolektiva koji u krajnjoj liniji mogu samo probuditi radničku solidarnost gledalaca sa ovim potpuno suprotnim ideološki pozicioniranim esnafom.

Ipak, ono što vezuje ŠESTO ČULO i ŠUMU još više jeste team-building, taj ritual prema kome se gradi snažna skepsa, prikazivanje tog oprocesa kao ultimativne perverzije kapitalizma koja se oličava u stvaranju okolnosti u kojima radnik treba da uživa & da se veže za svoj rad i saradnike što je doživljeno kao nešto bizarno, podmuklo i neprihvatljivo u oba slučaja

Otud zapravo, Vitez na kraju svoj film ne bazira na temi marketinga već na sukobu poslodavca i radnika, a uprkos tome što uvodi i prilično apsurdan kreativno-moralni sukob isti ne stavlja u centar.

Konačno, kada dođe do sudara inbreda i reklamdžija, ono što je reklamdžijska profesija zaigra tek u nekim rubnim sferama priče i iskazuje u sporednim, rekao bih čak ne samo digresivnim već i zrelim za izbacivanje, deonicama. To već nije pitanje ideološke zrelosti već i slabog dramaturškog iskorišćavanja potencijala koji nude likovi ili zaplet.

Ako imamo reklamdžije u situaciji fizičke opasnosti onda je mnogo bolje da je oni barem delimično prevazilaze koristeći strategije kojima se koriste u svom poslu nego da što posežu za manje ili više uspešnom primenom sile koja onda postaje depersonalizovana.

Inbredi, koji su porpuno aproprirani iz američkog filma, ovde imaju najzanimljiviju ideološku ulogu pošto film pokazuje kako kapitalizam za svakoga, pa i za njih. takve kakvi su, može naći ulogu odnosno da protivno verovanju kapitalizam sam po sebi ne donosi emancipaciju, da je ne podrazumeva o čemu slikovito svedoči i slučaj inbredice koja pokušava da napusti zaostalu porodicu, govori kitnjastim jezikom preuzetim iz jedne jedine knjige koju ima, i želi da se pridruži kapitalistima u "civilizaciji".

Treća linija priče koju čine dvoje tree huggera na izletu pokazuje jalovost alternativnih koncepata koji se nude u odnosu na svet kapitalista i inbreda. Otud, pošto se svojevrstan ideološki ispražnjeni "glas razuma" na kraju regrutuje iz redova reklamdžija, reklo bi se da se funkcija ovih likova iscrpljuje u poentiranju kako je pseudoorganizovana alternativa jalova i to je manje više sve.

Ovolika količina napadne znakovitosti dovodi nas do ključnog pitanja kakve su zapravo namere Ivana-Gorana Viteza, je li ovo nekakva društvena satira koja kao strukturu koristi backwoods horor ili backwoods horor kome je satira nadogradnja. I odgovor je jako teško dati jer se akcenat konstantno pomera između filma koji izaziva uzbuđenje i filma koji kritikuje sistem. Vitez je očigledno svestan da kao u SFu od početka, tako i od sedamdesetih u hororu, poltiika postaje obavezna figura ali mu još uvek nije jasno kako da je sprovede unutar žanra.

Kad je reč o žanru pak, Vitez snima film koji ne zaostaje za tipičnim, standardnim, predstavnicima backwoods horora i ako izuzmemo probleme na nivou ritma, proistekle iz njegove autorske zbunjenosti, ŠUMA SUMMARUM bi sasvim mogao da funkcioniše kao hrvatski, da ne kažem ex-jugoslovenski dodatak internacionalnoj žanrovskoj sceni. Otud me čudi da nisam sreo previše izveštaja o ovom filmu na stranim sajtovima. U domenu zanata, ono gde Vitezu treba još usavršavanja je rad sa glumcima koji u pojedinim scenama vidno više igraju njegove indikacije nego svoje karaktere. No, rad sa glumcima je generalno problem nove generacije reditelja u čitavom regionu.

Iako je znatno neopredeljeniji i neprecizniji na planu ideje i izraza u odnosu na PORNO BANDU i SRPSKI FILM, uspeva da bude istovremeno frivolan i ideološki zrelije fokusiran - ali i slabije rediteljski sproveden od njih. No, sa POKRAJINOM ŠT. 2 Vinka Moederndorfera činio bi bi lep kvartet ex-jugoslovenskih paražanrovskih filmova na nekom festivalu.

Sagledavanjem ta četiri filma može se profilisati slika nobog brutalizma ex-jugoslovenskog filma i mogu se prepoznati vrlo slične autorske opsesije među mlađim rediteljima u tri kinematografije koje teku paralelno, suštinski vrlo razdvojeno, ali u pojedinim slučajevima dolaze do sličnih uvida i rezultata.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, January 2, 2011

THE GLITTER DOME

Pogledao sam THE GLITTER DOME Stuarta Margolina, jedan izuzetno zanimljiv HBO film snimljen 1984. u kome Garner započinje svoj svojevrsni holivudski detektivski triptih koji čine još i SUNSET i TWILIGHT.

THE GLITTER DOME je snimljen tri-četiri godine po završetku THE ROCKFORD FILESa i Garner i dalje ima šarm koji je učinio Jima Rockforda jednim od najčuvenijih televizijskih detektiva. Međutim, priča ovog filma uprkos Garnerovom šarmu je znatno neobičnija i mračnija, i ton je zapravo dosta anticipitrao SUNSET u kome se iza jedne nazovi idilične rekonstrukcije Holivuda krije priča o angerovskim temama seksualnih perverzija i sl.

U GLITER DOMEu imamo bezmalo identično priču. Čelni čovek studija je ubijen i par detektiva koji čine Garner i John Lithgow, u jednoj ranoj ulozi, a njihova dinamika bazirana je na tome da Lithgow ima traumu upravo zbog jednog groteksnog slučaja child molestinga. istraga ih dovodi do lanca koji se bavio kiddie pornom i planirao da se plasira i na tržište snuffa.

Wambaugh je u ovom trenutku već bio na zalasku svoje spisateljske slave, njegove priče o crnohumornim događajima iz policijske svakodnevice su već imale i svoj vrhunac i svoje padove, ali i dalje je ostao taj spoj crnog humora, cinizma i potpune kontingencije u rešavanju slučajeva po čemo se Wambaugh i izdvojio kao pisac pandurskih romana i filmova.

Ipak, THE GLITTER DOME se izdvaja po jedom pesimističnom pogledu na stvari i nekim izenađujuće mračnim ishodištima za pojedine likove, neizlečivosti trauma koje ne rešava character arc i sl.

Garner i Lithgow su odlični kao tim, Rockford osvežen mračnim partnerom čini GLITTER DOME jednim svežim radom.

Struart Margolin, glumac i reditelj sa kojim je Garner dosta sarađivao nije neki kalibar, ali ovaj film sasvim kompetentno realizuje, naročito ako imamo u vidu da je reč o naslovu pravljenom za HBO. Uspeva da učini THE GLITTER DOME filmom svoga vremena i da zabeleži sleazy atmosferu u duhu takvih naslova koji se i danas rado gledaju.

* * * / * * * *

TRUE GRIT

Pogledao sam TRUE GRIT Brać(al)e Coen. Ovaj rimejk je svakako efektniji od Hathawayevog originala, mada upravo ova tvrdnja otvara pitanje, vapi za definicijom - šta to zapravo znači biti bolji od Hathawaya?

Hathawayev TRUE GRIT je bio korak dalje u poznoj fazi Dukeove karijere koja je bila bazirana na tome da on počinje da igra likove koji su ostarili. Duke je dosta kasno priznao da je ostario ali kada hje napravio taj prelom snimio je jedan od svojih najboljih fimova SHOOTIST. TRUE GRIT mu je doneo "oskara" za ulogu u kojoj prilično simpatično dekonstruiše mit o svojim junacima, ili ga u određenom smislu produžava uvodeći ih u treće doba. Izuzev Wayneove uloge koja je svojevrsna inovacija, i generalno dobrih glumačkih ostvarenja TRUE GRIT se ne može smatrati bitnim Dukeovim ili Hathawayeovim vesternom.

Rimejk Braće Coen je naprosto bolji film, veštije je režiran, brižljivije je koncipiran, i njihovu osnovnu slabost pretvara u vrlinu. Naime, Braća Coen su verovatno bolji reditelji od većine reditelja sa kojima je radio Duke, ali su zato svui Dukeovi saigrači bili veći muškarci od njih. Zato je mudro priča ispričana iz vizure devojčice koju perfektno igra Hailee Steinfeld, pretendentkinja na mesto Natalie Portman posle njenog umirovljenja. Na svu sreću Hailee je okosnica filma i njen lik je dovoljno efektan, mada ne i uverljiv da drži film na okupu.

Dude koji izigrava Dukea je već problem iz prostog razloga što ovog puta Bridges ne dolazi dalje od persiflaže, manje ili više uspešnog kreveljenja koje nema previše smisla ukoliko prethodno nisi bio Duke. A Bridges je znamo igrao u BAD COMPANYju Roberta Bentona, filmu koji je uipravo želeo da bude anti-Duke manifest a posle je često igrao seljake a vrlo retko i prave kauboje, a i kad jeste, nisu to bili mitski revolveraši već pre dekonstrukcije nekih poput WILD BILL Walter Hilla.

U tom smislu Bridgesov Rooster se razlikuje od Dukeovog i po znakovitosti i po glumačkim sredstvima jer Duke u TRUE GRIT više igra slapstick a Bridges više growluje. Ali kombinacija sa Hailee omogućuje da nekako sve dođe na svoje mesto upravo zahvaljujući tradiciji old school pairinga dece i odraslih, i to ne u smislu Romana Polanskog već više kao u PAPER MOONu.

Matt Damon i Josh Brolin, čija je nova vestern uloga meni kao usamljenom fanu JONAH HEXa bila maltene i jedini motiv da se radujem TRU GRITu koliko god to dementno zvučalo, dobri su dodaci ovoj osovini čija je osnovna snaga zapravo u najmanje poznatom činiocu ove podele.

Kad je reč o stilu, Braća Coen su ovde vrlo pitoma, ali u pojedinim scenama se vidi zašto su klasa. Naprosto ima par scena sa takvim rediteljskim driblinzima da je odmah jasno kako je reč o majstorima. Međutim, u suštini stil je vrlo konvencionalan, ne bi se čak moglo reći ni da je reč o rekonstrukciji vestern stila snimanja.

U stvari, TRUE GRIT je vrlo specifičan film po tome što je vrlo suva rekonstrukcija žanra kojim se bavi, slično NO COUNTRY FOR OLD MEN gde Coeni izbegavaju ironiju u samom pristupu, humor proističe iz apsurdnosti situacija na suštinskom nivou i nije dodat, a svojvrsna arty dimenzija više leži u tome što oživljavaju mejnstrim nekog prošlog vremena koji više nije mejnstrim, nego iz nekih pretencioznih zahvata.

Ipak, meni je TRUE GRIT efektniji od NO COUNTRY FOR OLD MEN jer je brži, sa manje praznog hoda, ograničen je u digresijama, pa u tom smislu stoji i kao dosta komunikativan rad Coenovih na nivou celog opusa.

Ne možemo govoriti o skladnoj i zreloj celini kao u slučaju SERIOUS MANa. Ali ono što TRUE GRIT definitivno jeste možemo definisati kao solidnu mešavinu klasičnog, revizionističkog i pseudoistorijskog vesterna, u kojoj klasični u liku screwball devojčice odnosi prevagu.

TRUE GRIT je MONTEVIDEO za zemlju kojoj takav film zapravo i nije bio potreban. Zato će biti i drugačije doživljen od našeg.

* * * / * * * *