Thursday, April 2, 2020

AU NOM DE MA FILLE

AU NOM DE MA FILLE Vincenta Garenqa je neobičan film. Reč je o filmu o slučaju Bamberski, neobičnom zločinu i još neobičnijoj strazi i sudskom procesu u kome je otac morao godinama da juri novog supruga svoje bivše žene koji je silovao i ubio njegovu kćer.

Daniel Auteil igra Andrea Bamberskog a Sebastian Koch igra ubicu Krombacha. Ova glumačka podela je zbilja na All-Star nivou evropskog filma, međutim Garenqov film sabija sve događaje u 87 minuta i čini ovaj film jednom brzom taksativnom salatu scena koje vode priču napred ali ne čine ništa na planu karakterizacije, pa na neki način i zapostavljaju neka bitna pitanja.

Ne znam da li je film bio slab u nekoj normalnoj minutaži, pa je onda sabijen da barem bude dinamičan, ali naprosto sada izgleda kao svojevrsni prototip, najava filma koji bi trebalo snimiti o slučaju Kalinke Bamberski. 

Međutim, slučaj je sam po sebi tako bizaran da ga je bilo teško upropastiti lošom izvednom. Ovde izvedba svakako jeste loša ali je priča na kraju krajeva gledljiva. Otud, koga zanima ovaj slučaj i naleti na ovaj film na televiziji, može i da ga pogleda. No, slučaj kao što je ovaj zaslužio je daleko bolji film.

* 1/2 / * * * *

AFTER TRUTH: DISINFORMATION AND THE COST OF FAKE NEWS

AFTER TRUTH: DISINFORMATION AND THE COST OF FAKE NEWS Andrewa Rossija je televizijski dokumentarni film koji se bavi ratom vođenim lažmim vestima u pred i post-trumpovskoj Americi. HBO je napravio ovaj film u pravom trenutku, ne zbog toga što imamo pauzu zloupotrebe fake newsa koliko zbog aktuelnih događaja oko epidemije COVID-19 koja je naravno privukla i ljude koji koriste razne tehnike dezinformisanja.

AFTER TRUTH analizira slučajeve, neke iz prošlosti kao što su Pizzagate, ubistvo Setha Richa i fake news kontranapad Demokrata kako bi se sprečio izbor Ajatolaha Moorea u Alabami, a tumači se i jedan slučaj koji se odvija pre kamerama a to je pokušaj advokata Jacka Berkmana da uz pomoć jednog mladog teoretičara zavere oblari Roberta Muellera.

Taj slučaj čijem odvijanju prisustvuje ekipa filma nažalost deluje apsurdno u startu i nije uspeo da predaleko eskalira kao ovi ostali, ali upravo takav, sulud i moronski deluje poprilično opasno jer uspeva da zagolica maštu onih koji su u startu željni napada na neku ličnost koju ne vole.

I to je jedna tehnika koju imamo i kod nas na delu. Tabloidi napišu nešto besmisleno, nedostojno čak i demantija ali se onda na to zakače protivnici osobe koja je napadnuta i to koriste en passant ako im odgovara.

To je nešto što čak i takve male diverzije mogu da izazovu, i AFTER TRUTH ovo pokazuje na dosta solidan način. Ovo nije kapitalan film ali zato i nije u bioskopima. Kao televizijski film ima izuzetno visok nivo.

Wednesday, April 1, 2020

HOGAR

HOGAR Braće Pastor se može posmatrati kao jedna španska trilerska varijacija na Bongov PARASITE. 

Braća Pastor sada imaju možda i pojačanu atraktivnost zbog filma CARRIERS koji je jedan od najboljih skorašnjih filmova o apokaliptičnim pandemijama, a nije im jedini film tog tipa. Međutim, ova konekcija sa PARASITEom je takođe dosta aktuelna mada je sada u drugom planu.

Međutim, ova tema i ovi odnosi svakako nisu tu samo privremeno. Problem ekonomske krize i ćežnje za usponom na socijalnoj lestvici, i pokušaja jednih da zamene druge na višim pozicijama ili na mestima gde žive sasvim sigurno ne izlaze iz mode.

Javier Gutierrez je igrao negativca u filmu EL DESCONOCIDO Dani De La Torrea i to je bio čovek koji je sišao s uma zbog sloma španskog finansijskog tržišta i odlučio da se osveti bankaru koji ga je uveo u nevolje. Ovde igra sličnu ulogu ali ona je drugačije koncipirana. Naime, ovde čovek silazi sa uma zbog finansijskih teškoća ali taj junak ima protagonizam. Film je o njemu, više nije nevidljiva pretnja već glavni junak koji radi neke gadne stvari.

Alfa-mužjak španskog trilera Mario Casas igra pozitivca, ali zapravo žrtvu našeg protagoniste i u izvesnom pogledu ako ovo sagledavamo kao noir postavku onda je njegov lik kao prototip tupavog muškarca iz neo noir radova Johna Dahla sa početka devedesetih.

Za razliku od filmova poput SHOCK TO THE SYSTEM sa Michaelom Caineom, Gutierrez nikoga efektivno ne kažnjava zbog pohlepe. On čak ni ne koristi ničiju slabost. On zapravo samo bezočno čini ono što je potrebno da bi se stiglo na dominantnu poziciju.

U tom pogledu ovo je film sa protagonistom koji nema puno vrlina, i sa kojim se identifikujemo samo u retkim trenucima, pa ipak nekako uspeva da ga učini solidnim glavnim junakom. Slično Bongovom filmu i ovde su bogati gotovo pa potpuno nevini i naivni u svojoj uljuljkanosti a razlika je u tome što ovde iz podređene pozicije nastupa čovek koji je nekada bio u takvoj poziciji a onda je izgubio.

Film je dinamičan, jednostavan i efektan, elegantan i lukav, i uprkos tome što posle PARASITEa, ova priča neko vreme mora da se “odmori”, ima čime da doprinese u tom kinematografskom dijalogu.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, March 30, 2020

VIVARIUM

VIVARIUM Lorcana Finnegana je film baziran na metafori, ima dvoju juneaka koji odlaze da vide kuću koju ne planiraju da kupe ali su radoznali prema nalaženju nekretnine ali onda ostaju zaglavljeni u kraju u kom nikada nisu imali nameru da žive, sa detetom koje im taj dijabolični kraj daruje, u okolnostima koje ih razaraju.

VIVARIUM uzima ideju o gubitku kontrole nad životom koju donose brak, roditeljstvo i ulazak u svet brige o porodici, ovaploćuje je u jednoj vrlo direktnoj i košmarnoj formi, i manje više na tome se sve zaustavlja.

Stvari ne idu nikuda dalje od onoga što je ta one-joke postavki i Jesse Eisenberg sa Imogen Poots dobija zadatak da tu priču izvede nekako do kraja, i da je izdržimo u nekih sati i po vremena.

Film je zanimljivo, prijatno realizovan, ima u svemu tome neke tehničke veštine, ali na kraju krajeva čak i u tom pogledu VIVARIUM nije ništa naročito i u njemu jedino što je u tom smislu zanimljivu jeste suštinski veoma ambiciozan pokšaj da se koketira sa visokom estetizacijom mejnstrima u nečemu što je one-joke nedokuvani art house.

Jesse Eisenberg i Imogen Poots su dobri ali nedovoljno da bi VIVARIUM prekoračio iznad statusa nečega gledljivog. S druge strane, Eisenberg pomalo ulazi u hiperprodukciju i reklo bi se da počinje da luta i troši svoju reputaciju na projekte koji nisu dovoljno zaokruženi.

On je još uvek ime koje garantuje projektu da će nastati i imati neki život. Ipak, već je vreme da počne da bira projekte koji će njemu kao glumcu “omogučiti” da živi. 

* * / * * * *

TIEMPO COMPARTIDO

TIEMPO COMPARTIDO Sebastiana Hofmanna je španski art house koji prikazuje tenziju između dve porodice koje shvataju da su bookirale isti time share i prisiljene su da budu u istoj kući.

Razni zlokobni vajbovi, loše, usluge, kapitalizma ili nečega možda još mračnijeg vrebaju u ovom letovalištu, ali na kraju krajeva ono što uguši i ove likove ali i publiku je zapravo art house pretenzija bez pokrića. 

* 1/2 / * * * *

Saturday, March 28, 2020

UNDERWATER

UNDERWATER Williama Eubanka je zanimljiv creature feature koji pre svega služi kao podsetnik koliki je velemajstor Espinosa doktor Daniel koji je pre tri godine u filmu LIFE poprilično objasnio kako se takve stvari rade u post-ALIEN svetu, kad već to nije uspelo samom Ridleyu Scottu.

UNDERWATER je po budžetu tu negde ali ne samo da je bitno slabiji film već i nudi zastrašujuće malo u pogledu vizuelnog ugođaja. William Eubank dolazi iz sveta niskobudžetnog arty SFa, i njegov film je samim tim svež i zanimljiv, ali je na kraju krajeva to ipak neuspeo pokušaj da se osveži creature formula prvobitno postavljena u ALIENu.

Naime, UNDERWATER je nastao po scenariju Briana Duffielda, jednog od najeksplozivnijih mladih talenata koji su se pojavili u generaciji Maxa Landisa. McG ga je maksimalno ispratio u THE BABYSITTERu ali to je film koji ima jednostavnu inverziju u temelju premise, obilje smisla za humor, ali i pop kulturnu referencu, i ključnu dimenziju je ipak dobio kroz McGjevu realizaciju i angažovanje Samare Weaving i Judaha Lewisa. Bez realizacije koja je ispratila Duffieldovu ideju i dovela je do gledalaca u punoj snazi, taj predložak ne bi rezultirao tako dobrim filmom.

Naravno, u teoriji to važi za svaki film - scenario mora da se dobro realizuje. Međutim, u slučaju THE BABYSITTERa bilo je potrebno naći reditelja koji ima sposobnosti i uslove da isprati tu zamisao do kraja jer tekst sam po sebi nije nudio previše prostora za drugačija čitanja. Duffieldova prva verzija UNDERWATERa je bila bizarna, pa me ne čudi da je Adam Cozad doveden da je mejnstrimizuje jer ono što je prvobitno napisano bio je spoj creature featurea i Gus Van Santovog filma GERRY. Posle nesreće ne podvodnoj laboratoriji na dnu okeana, grupa junaka luta dnom, priča o svemu i svačemo i povremeno strada od morske nemani koja pritom ne deluje maleveolentno koliko se ponaša kao slon u staklarskoj radnji.

Ta verzija bila je nesnimljiva i u tom pogledu Cozadov doprinos je preloman u smislu da je UNDERWATERu dao fizionomiju filma. Međutim, i dalje je ostala određena realksiranost forme usled koje na kraju svemu ovome nedostaje fokus. Isto tako, film ima efekat komjuterske igre koju igra neko drugi. Događaji deluju zanimljivije onima koji su u njih uključeni nego gledaocima.

Slično filmu MONSTERS, imamo morske nemani koje nisu nužno aktivan protivnik naših junaka, one dolaze i odlaze bez reda, a neku tenziju spram njih nemaju ni junaci, čak ni kada postanu svesni njihovog prisustva.

Sami junaci su vrlo ambiciozno postavljeni. Duffield i Cozad su se davali da svakom od njih daju neku osobenost, ali na kraju to se više svelo na neki manir nego na dublju karakterizaciju. Tako da u suštini dosta vremena potrošimo na bavljenje karakterima ali se tu ne desi neka produbljnost ili jača identifikacija.

Eubank je bolji u mirnim scenama i u domenu grungy produkcionog dizajna nego kada krene akcija koja je mahom dosta konfuzna i veoma skromna u pogledu napetosti i spektakla za film od 80 miliona.

Ono što se međutim ne može oduzeti filmu UNDERWATER jeste utisak da su svi autori i glumci zaista pokušali da naprave nešto drugačije. I u određenoj meri, u tome su uspeli. Ipak na kraju nisu ponudili dovoljno toga novog da bi nadoknadili sve one pouzdane elemente kojih su se odrekli.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, March 26, 2020

EL SILENCIO DE LA CIUDAD BLANCA

EL SILENCIO DE LA CIUDAD BLANCA Daniela Calparsora je jedan od onih filmova kojima sam u dilemi da li zaslužuju podršku ili prekor. Ovo nije Dario Argento ili Neil Jordan ili konačno De Palma pa da može da izdrži zaplet koji je nelogičan i senzacionalistički nauštrb uverljivosti. Pa opet, Calparsoro je dovoljno vešt reditelj i uspeva da pokrene stvari, tako da ekranizacija romana Eve Garcie Saenz de Urturi dobija dinamičnu i vizuelno uzbudljivu formu, i na kraju jedan čitav niz započetih i nerazrešenih elemenata može da se nekako prenebregne.

Međutim, u ukupnom skoru, sasvim je moguće da drugi gledaoci, pa čak možda i većina neće biti tako tolerantni orema tim ozbiljnim rupama u zapletu ili nerazrešenim a započetim linijama priče. Ono što čini da Calparsorov film ne može da se opravda kao De Palma ili Argento pre svega vezano je za to što je ovaj film zgodan ali suštinski nije napet, zanimljiv je za gledanje ali ne budi neku dublju reakciju napetosti ili užasa. 

Ovaj roman je bio prvi deo trilogije koja je prodata u milion primeraka. Ne znam da li će se ovaj serijal ekranizacija nastaviti, svakako da mu ovo prvo ostvarenje neće smetati ali ga neće ni učiniti neophodnim.

Caparsoro u ovom filmu sarađuje sa izuzetnim španskim žanrovskim DPjem Josuom Inchausteguijem i film izgleda odlično, suštinski ne zaostaje za holivudskim srednjebudžetnim projektima ovog profila, donoseći nešto lokalne svežine što i jeste pečat dobrih španskih žanrovskih radova.

Centralna misterija i serijski ubica su vrlo zanimljivi ali su nažalost toliko zakučasti da ne mogu da proizvedu istinsku tenziju. Međutim, pružaju sasvim dovoljno atrakcije za gledanje. Stoga na kraju sam bio zadovoljan ovim filmom iako je trebalo da pruži i više.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, March 25, 2020

THE WAY BACK

THE WAY BACK Gavina O’Connora je redak primerak gotovo izumrle vrste, studio picture na ozbiljne teme a da nije nikakav istorijski prestige picture.

Uvek se naravno može prepoznati izvesni metatext u priči o košarkaškom treneru alkoholičaru kada ga igra Ben Affleck, glumac koji i sam ima dobro poznate teškoće sa pićem, ali THE WAY BACK u sebi ništa autoeksplatišuće osim što deluje kao ostvarenje čiji je nastanak interesovao samog Afflecka više nego par recentnih radova u kojima je poptilično mesečario.

THE WAY BACK spaja sve dobro poznate mustre, jedna je sportski film, druga je film o borbi junaka protiv adikcije, i takve spojeve smo već viđali.

Glavni junak je nekadašnjih high school superstar koji je prosto odustao od košarke iako mu se smešila NBA karijera a u međuvremenu se propio, i radi kao građevinski radnik. Kada ga pozovu da kao trener preuzme svoju srednjoškolsku ekipu, on počinje da napipava nekakav smisao života iznova, ali praznina koju mora da popuni je preduboka da se samo time reši.

Gavin O’Connor i Ben Affleck zaslužuju pohvalu za solidan, efikasan, mišićav tretman materijala koji u sebi nosi solidne doze gnjecavosti. Na svu sreću, nikada ga previše ne gaze i ne razrađuju do tačke kada bi mogli upasti u klopku preterane sentimentalnosti. Isto tako, ovo je film koji ima jednu starinsku efikasnost, reč je o priči koja nema pretenziju da bude definitivna ni u odnosu na temu, ni u odnosu na junaka. THE WAY BACK je jedan mali film, i to donekle stvara šum jer ni studiji ali ni indie ekipa ovakve teme više ne tretiraju u toj formi.

U sportskom smislu ovo nije HOOSIERS, u pogledu adikcije ovo nije film koji će ikome doneti nominacije, niti je priča o tome kako je bilo ko doživeo ogroman formativni događaj. Likovi jesu drugačiji nego na početku, ali aposlutno niko ništa nije rešio, i njihovi problemi i dalje traju.

Otud ovo je film koji je jedostavan ali na neki način i dalje zbunjuje jer je krajnje atipičan. Meni se dopao u okviru onoga što je.

Neke kopče su se mogle napraviti između pojedinih događaja i likova, neke stvari su mogle da profukcionišu sistemom spojenih sudova, i drago mi je da Brad Inglesby nije posegao za tim rešenjima. Na neki način, ovde sportski rad glavnog junaka ostaje tek kao potencijalno lekovita stvar ali sportski uspeh ne nudi garantovanu katarzu i spas. 

Na neki način, ovaj film jeste ostao pomalo van vremena, iako je Gavin O’Connor sve trope ove vrste melodrame modernizovao. Izlazak u vreme COVID-19 mu je skratio boravak u bioskopima, i plasirao ga pravo na mali ekran. To je možda i bolje. Sada može da se gleda ravnopravno sa nekim filmovima u kojima neko poput Paula Newmana igra lik sličan ovome.

* * * / * * * *

Monday, March 23, 2020

EL HOYO

EL HOYO Galdera Gazdeu-Urrutie možemo definisati kao pazolinijevski SF.

Film doduše nema mnogo veze sa pazolinijevim filmskim sredstvima ali ima veze sa njegovim autorskim opsesijama a to su ljudi dovedeni na civilizacijsku nultu tačku i stvari koje su spremni da urade u krajnjim okolnostima do kojih su dovedeni u nečijoj sadističkoj igri.

Ovo je svakako jedan od onih filmova kod kojih možemo otvoriti pitanje zašto potezati Pasolinija a ne torture porn, ali nekako mi se čini da je Gazdeu-Urrutie ipak više na pasolinijevoj liniji, i po načinu na koji tretira telo i po načinu na koji tretira nasilje.

Sama premisa o zatvoru dubokom nekoliko stotina nivoa gde na svakom borave po dva zatvorenika ali se hrane onim što ostane na platformi koja se spušta od vrha prema dnu, te su oni na donjim patformama u fazi kanibalizma, nudi jasnu metaforu rasne raslojenosti ali polemiše i sa eshatonom i krugovima pakla.

Tu maltene teatralnu znakovitost, Gazdeu-Urrutie tretira kao premisu koja se nadalje može racionalno razrađivati. Iako EL HOYO nije exploitation, svakako jeste mišićav zatvorski film u kom je naravno akcenat više na psihološkim odnosima među zatočenicima nego na tehnikalijama boravka u zatvoru i eventualnog bekstva.

Rezultat je respektabilan žanrovski derivat sa umetničkim pretenzijama koji će po svemu sudeći ostaviti bolju utisak ljubiteljima žanra.

* * * / * * * *

Saturday, March 21, 2020

VENTAJAS DE VLAJAR EN TREN

VENTAJAS DE VLAJAR EN TREN Aritza Morena je ekranizacija romana Antonia Orejuda Utrille koju je potpisao scenarista Javier Gullon, povratnik u španiju posle iznenađujuće visokoprofilne holivudske avanture.

Morenov film možda ponajviše duguje Jean-Pierre Jeunetu, a ponešto i braći Coen i Charlieju Kaumanu i postavljen je u narativnom pogledu kao babuška, poigravajući se likovima, njihovim odnosima ali i samom naracijom. 

Osnovna tema su psihički poremećaji poput šizofrenije, i manifestacije poput nekrpfilije, koprofagije, zoofilije, pedofilije, i Moreno ih bazirana na Utrillinoj prozi preikazuje pre svega kao prostor za igru, ironiju, nepouzdanost naratora i lične vizure.

Za nas je zanimljivo da je jedna od šizofreničnih fantazija smeštena na Kosovo na kom službuje jedan od junaka i gde preko prostitutke “zlatnog srca” saznaje za kanal pedofilske pornografije, snuff fillmova i trgovine organima. Pošteno govoreći kako je ovo film o tome da ništa nije onako kako mislimo ni za VENTAJAS DE VLAJAR EN TREN ne možemo reći da predstavlja srpsku muku, bolnu i neizrecivu, ali isto tako ne možemo reći da ona poput identifikacije sa Napoleonom ušla među čitljive kulturne fenomene.

Morenov vizuelni koncept je jeunetovski, raskošan, sa visokom estetizacijom i zanimljivom upotrebom širokougaonih objektiva.

Luis Tosar je front and center u promotivnoj kampanji filma ali on ovde nije glavni glumac već samo jedan od nosećih likova u ansamblu.

Crni humor, anarhični duh, izopačeno viđenje erosa i tanatosa dobro su nam poznati iz španske književnosti. Morenova ekranizacija je u tom smislu ronašla modu kako da izađe na kraj sa proznim izrazom, ponegde žrtvujući dramski potencijal ali čuvajući filmičnost. Možda je Gullonova adaptacija lenja ali funkcioniše na ekranu. To je na kraju krajeva najvažnije.

* * * / * * * *

THE HUNT

THE HUNT Craiga Zobela je film koji su pratili žestoki pehovi. Prvo je prošlog leta skinut sa repertoara jer je studio Universal posle negativnih reakcija na kampanju shvatio da bi film mogao biti provokativan, polariziujući i na kraju krajeva problematičan, pa je onda proveo mesece u neizvesnom statusu da li će ikada ikako biti pušten da bi onda ovog proleća dobio priliku da izađe u bioskope i bio presečen pandemijom koronavirusa.

Na kraju je THE HUNT izašao na streaming i tako smo konačno dobili priliku da ga vidimo.

Jordan Peele je sa filmom GET OUT postavio standarde političnosti Blumhausove žanrovske policije a sa US je postavio i visok umetnički domet. U svom shock jockey pristupu THE HUNT gađa negde taj domet GET OUTa ali je ovog puta autorska osovina Nick Cuse-Damon Lindelof očigledno malo lobovala.

Naime, za razliku od GET OUTa, THE HUNT ideološki nije tako jasno određen, i dok je Peele snimio jasan film o rasizmu, odnosima dominacije i eksploatacije, Zobelov film je bitno složeniji pre svega u pogledu recepcije.

Naime, premisa je jednostavna i dobrih devet decenija prisutna u kinematografiji, još od prvih ekranizacija Connellove priče THE MOST DANGEROUS GAME. Dakle, tema je lov na ljude, a u ovom konkretnom slučaju vode ga bogati liberali iz elite dok su lovine deplorablesi iz govora Hillary Clinton.

Svi junaci u ovom filmu su karikaturalni, uključujući i heroinu koja se izdvaja kao najpozitivnija deplorable ličnost, međutim domen memea i humora su odavno preuzeli alt-rightovci i film je najednom estetički počeo da se približava nečemu što su njihovi postulati a to je politički nekorektna produkcija u populističkom žanru.

Alt.right je spreman na ironiju i na autoironiju, pa je karikaturalnost ovde prikazanih deplorablesa zapravo mnogo manje bolna po oni koji su karikirani u odnosu na karikaturu liberala koja njih očigledno udara mnogo jače, ismevajući njihovu parališuću političku korektnost.

U tom smislu THE HUNT se namestio kao film koji istovremeno daje priliku Alt.Rightu da grmi kako je holivudski establišment došao dotle da snima filmove o tome kako običan priprost narod treba ubijati, i da deo njegove ciljne grupe uživa u samoj formi ali i ismevanju liberala.

Lindelof i Cuse su pritom deo elite koja apsolutno nije po volji Alt.Rightu ali su očigledno ovog puta uzeli da se bave nečim što je na papiru delovala kao fina dramska ironija, spoj inverzije iz TUCKER AND DALE VS EVIL sa premisom is MOST DANGEROUS GAME, a na kraju su dobili film čija značenja ne mogu da kontrolišu.

Craig Zobel je televizijski reditelj i ovaj film je realizovao energično, pošteno, uz punu svest o tome šta su zahtevi B-sadržaja. Da li je mogli biti estetizovanije? Svakako da jeste. Ali, i ovo sada je jako solidno, precizno, energično, sa finim smislom za humor i dobrim snalaženjem na skromnom budžetu.

Ne znam koliko su Cuse i Lindelof zadovoljni cirkusom koji su proizveli sa ovim filmom, ali meni se u načelu dopalo upravo to što se krenulo u pravljenje angažovanog filma a onda su se značenja izmakla kontroli.

THE HUNT svakako nije budalaština poput INTERVIEWa Setha Rogena i Evana Goldberga koja je mogla ostati i na nivou prepričavanja. Ovo je film koji jeste višeslojan, koji funkcioniše na nivou žanrovske ortodoksije ali i na nivou društvenog komentara i koji otvara mnogo više pitanja nego što je iko očekivao i na njih daje manje odgovora nego što su autori i producenti hteli.

Posle zaista otužnog INVISIBLE MANa, THE HUNT je vratio Blumhaus na mapu relevantnog žanrovskog filmmakinga sa dozom pameti. Ovo svakako nije US, a ljubitelji GET OUTa (među koje ne spadam) rekli bi da nije ni GET OUT (premda je meni bolji) ali jeste nešto svoje, krajnje atipično. 

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, March 19, 2020

LE DAIM

LE DAIM Quentina Dupieuxa je još jedno one joke ostvarenje specifičnog smisla za humor namenjeno festivalima. Nažalost, nisam uspeo da se nađem na istoj talasnoj dužini kao autori ovog filma, ni po jednom osnovu, što mi je žao jer sam veliki fan Jeana Dujardina. Ipak, ovo nekako nije bilo za mene, pa ne bih stoga ulazio ni u neke ozbiljnije procene šta sam to video...

DURANTE LA TORMENTA

Oriol Paulo je postigao izuzetan uspeh u svetskim bioskopima sa filmom CONTRATIEMPO i na neki način postao jedan od retkih španskih reditelja koji su sposobni da prave veliki box-office van zemlje, i to na tržištima koja ne govore španski. Njegovi filmovim rimejkovani su u Kini i Indiji, a novi film DURANTE LA TORMENTA zaradio je relevantnih 18 miliona dolara u Kini.

Stoga, Oriol Paulo je na neki način jedan od poslovno krajnje atipičnih reditelja u svetskim okvirima jer radi filmove u lokalnom miljeu, na maternjem jeziku, van SAD, van angleskog a ima globalne rezulate u kontinuitetu.

DURANTE LA TORMENTA je njegov do sada najbolji film, koji delimično pokazuje i šta je to što limitira Oriola Paulu da izgradi onu vrstu internacionalnog inema kakvo recimo ima Nacho Vigalondo.

Ovo je izvanredan film, ali baziran je na kompilaciji raznih motiva, od kojih su neki direktno preuzeti, kao što je osnovna premisa Hoblitovog FREQUENCYja ili neki detalji iz romana REPLAY koji sticajem nesrećnih okolnosti još nije ekranizovan, i nekih detalja koje takođe preuzima ali ih koristi kao direktan omaž, pre svih tu mislim na BACK TO THE FUTURE ali i SLIDING DOORS.

No, slično Bregoviću, Oriol Paulo glokalizuje ove ideje i pravi film koji je naprosto dobar i funkcioniše sam po sebi, nezavisno od toga što ga možemo čerečiti na bazi prepoznavanja tuđih elemenata koje autor od ukusa ne bi tako preuzimao. Barem ne tako slobodno.

Priča govori o mladoj ženi koja je žrtvovala svoju karijeru lekara da bi podržala muževljeve postdiplomske studije ali je zauzvrat dobila miran dom i dete. Kada se doseli u novu kuću, pronalazi staru VHS kameru i telvizor sa kojima uspostavlja portal prema prošlosti i spasava život dečaka koji je u toj kući živeo.

Međutim, sutradan njen život je izmenjen. Sada je poznat neuro hirurg ali više nema muža i što je još važnije nema deteta. Sve deluje kao da je poludela od stresa ali ona kreće da istražuje šta joj se desilo.

Oriol Paulo vešto osvežava sva opšta mesta koja može nositi ovakva priča, fino ih plasira na španskim lokacijama, i konstruiše jednu vrlo pouzdanu mašineriju koja vodi stvari od početka prema kraju pouzdano, sa finim preokretima, i što je još važnije sa solidnom emotivnom investicijom u osnovnu postavku za koju možemo reći da je kada se prepriča garden variety.

Međutim, Oriol Paulo uspeva u nečemu što je teško a to je da stvar koja u premisi nosi tek relativni potencijal učini relevantnim bioskopskim iskustvom (iako sam ovaj film gledao kod kuće) i da joj pruži dovoljnu dozu svežine i emocije.

Otud, Oriol Paulo sada ne samo da snima svoj najbolji film već pokazuje da ne moraš smisliti mnogo toga novog ako ono što je već poznato postaviš dovoljno inteligentno i realizuješ dobro. 

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, March 18, 2020

SEBERG

SEBERG Benedicta Andrewsa je vrlo zanimljiv biografski film o Jean Seberg i delu njenog života kada je bila praćena i potom oklevetana od strane FBI što joj je prakično uništilo holivudsku karijeru, dovelo do gubitka novoro
enog deteta i verovatno je gurnulo na nizbrdicu koja će kasnije rezultirati samoubistvom pod ako ne sumnjivim a ono barem spornim okolnostima.

Film počinje 1968. godine kada je Jean Seberg velika američka zvezda u Francuskoj, supruga čuvenog pisca i diplomate Romaina Garyja i ikona Novog talasa, posle saradnje sa Godardom na filmu A BOUT DE SOUFFLE. 

Ona se vraća u Holivudu raspoložena za neku važnu, izazovnu ulogu, iščitava PAINT YOUR WAGON jer ga je pisao Paddy Chayefsky i zaljubljuje se u odmetnutog Black Panthera kog prilježno prati FBI.

Kako vremenom ona snima uspešne filmove u Holivudu i javno zastupa Black Panthere, počinje da se stvara raspoloženje u FBI da joj se zagorča život i da se diskredituje. Hoover započinje tu operaciju, i film se bavi Sebergovom kroz aktivnost dva junaka, od kojih je jedan ellroyevski hardball desničar a drugi mladi idealista.

Benedict Andrews nikada ne zaboravlja da ovaj film govori o holivudskim zvezdama, tako u njemu u svim ključnim ulogama igraju zvezde - Kristen Stewart igra Jean Seberg, Anthnoy Mackie igra Hakima Jamala, Zazie Beetz igra Dorothy Jamal a par agenata koji je prate Vince Vaughn i Jack O’Connell. Pogađate ko igra hard-ass ellroyevskog desničara (inače, zanimljiv detalj lokalni starešina FBI se u filmu zove Frank Ellroy, i koliko mi je poznato to je izmišljeno ime, možda kao omaž čuvenom književniku).  Isto tako Andres ne zaboravlja da je ovo priča o svetu glamura, i iako je ovo vrlo jednostavan film od osam miliona dolara, uspeva da dočara luksuz u kom je Jean Seberg i kog se odrekla zbog svojih uverenja.

Jean Seberg je igrala Jovanku Orelanku kod Otta Premingera i Benedict Andrews je suviše inteligentan reditelj da bi ghradio neku direktnu paralelu između te role i njene sudbine, ali svakako da ovde imamo slučaj glumice koja je naprosto prihvatila poziv da postane heroina. 

Sigurno je da u ovoj priči kako je predstavljena u filmu ima dosta fikcionalizacija ali one nikada nisu nesitinite čak i onda kada lepo zaokružuju priču.

U tom smislu, ovaj film i u našem društvu ima bitan odjek. Ne samo zbog glumaca koji često žrtvuju karijere da bi postali političari već i zbog drame Dušana Kovačevića PROFESIONALAC koja je iako fikcija, vrlo efektno prikazala odnos umetnika i agenta tajne službe koji ga prati. Von Donnersmarck je na kraju tu priči kapitalizovao i na oskarima u jednom veoma slabom filmu.

SEBERG je film koji je svakako zanimljiv i za one kojima su ove teme bliske ali i za one koji nemaju neku naročitu sklonost ka ovakvim stvarima.

* * * / * * * *

Tuesday, March 17, 2020

THE HIP-HOP FELLOW

THE HIP-HOP FELLOW Kennetha Pricea je dokumentarni film o poznatom rep producentu The 9Th Wonderu koji na Harvardu započinje predavanja iz predmeta o Hip Hopu u sklopu svog naučnog rada. Film prati The 9th Wondera u pokušaju da uvede hip-hop u "akademsku zajednicu" a istovremeno prikazuje i njegove osnovne teze o tome.

Ova priča po svojoj postavci zvuči kao nešto što bi maltene moglo da bude premisa za igrani film da se priča ne dešava 2012. godine i da The 9th Wonder nije dočekan raširenih ruku a hip-hop dotle već žestoko prepoznat kao deo kanona kako popularne tako i aifroameričke kulture.

U tom smislu, osnovna premisa nosi sukob više u našim pretpostavkama nego u onome što je realnost. Na Harvardu postoji afroamerička zajednica među profesorima koji su otvoreni za sve forme, uključujući i one koje su smatrani trivijalnim, pa čak i inkluzivna u toj meri da jednom liku kao što je The 9th Wonder dopusti da drži predmet.

Drugi problem samog filma je možda i njegov kvalitet a to je sam The 9th Wonder koji nije preterano harizmatičan i samouveren. Naprotiv. On je veoma nesiguran i neprekidno se pravda i pokušava da se na neki skroman način dokaže čime dokazuje da je u stvari jedina realna prepreka ovom programu on sam i svest da tu možda ipak ne pripada.

No, ko voli rep, iako neće čuti ništa naročito novo, ima dosta stvari koje će biti zanimljive da se repriziraju. Film je solidno ispraćen muzičkim isečcima, u tom smislu arhiva je solidna.

Nisam siguran koliko ovaj film nudi materijala za fanove ali svakako je zanimljivo televizijsko štivo za one pred kojima treba legitimisati hip-hop.

* * 1/2 / * * * *

Saturday, March 14, 2020

EXCELLENT CADAVERS

Ricky Tognazzi je režirao film FALCONE, dostupan još i kao EXCELLENT CADAVERS kao priču o mafiji sa delimično američkom podelom u glavnim ulogama i sa šmekom italijanskih krimi drama za HBO. Reč je o biografskom filmu koji prikazuje ključni deo karijere čuvenog tužioca Falconea koji je ubijen u čuvenom atentatu od mafijaške ruke, kada je uspeo da im tokom osamdesetih konačno pomrsi konce.

Tognazzi je za ulogu Falconea uzeo Chazza Palminterija a ključnog svedoka iz redova mafije igra F. Murray Abraham. Ostatak podele je mahom lokalni.

Priča se ne fokusira mnogo na tehnikalije oko toga kako je tekao slučaj, šta je Falcone radio u istrazi itd. koliko na njegove lične odnose, strahove od odmazde mafije koja je remetila njegov život sa suprugom i sl.

U tom smislu ovo je atipičan policijsko-mafijaški biografski film.

Stilski spoj italo postupka i američkih glumaca nije ništa neobično za italijanske reditelje, u tom smislu Tognazzijev film nema previše tegoba. Međutim, za film koji je izašao 1999. deluje previše arhaično, smešten je u epohu osamdesetih a deluje kao da je tada i snimljen.

Ricky Tognazzi je početkom devedesetih bio u velikoj ekspanziji kao reditelj upravo sa svojim socijalnim pričama koje su se doticale podzemlja. EXCELLENT CADAVERS je međutim više solidna rekonstrukcija televizijskog kalibra nego poetički zaokružena filmska vizija ovog slučaja.

* * 1/2  / * * * *

Thursday, March 12, 2020

STRIP SEARCH

Čuveni Tom Fontana je napisao scenario za HBO televizijski film STRIP SEARCH u režiji Sidneya Lumeta. Film je navodno izazvao kontroverze po izlasku i bio je oštro skraćivan i retko prikazivan, mada se nisam udubljivao u temu. Ono što mi je utisak posle jednoipočasovne verzije filma jeste da je pre svega prilično slab, teatralan, površan i da se iscrpljuje u jednoj relativno banalnoj konceptualnoj ideji a to je da se američko ispitivanje posle Patriot Acta ne razlikuje previše od ispitivanja u komunističkoj Kini, da je potpuno identično u neobaziranju na ljudska prava, u kafkijanskoj zamršenosti, namerno osmišljenoj da se izvrši pritisak na uhapšene.

Fontana i Lumet nas vrte u krug igrajući dve iste situacije na dve različite lokacije. I to nažalost na kraju ne dovodi ni do kakvog zaključka sem onog koji smo imali kad smo se na početku upoznali da idejom oko koje će se sve vrteti...

Wednesday, March 11, 2020

THE RAINBOW

THE RAINBOW Zaka Knutsona je zanimljiv dokumentarni film o kultnim mestima na Sunset Stripu - klubu Whiskey a Go Go i restoranu Rainbow koji su već pedeset godina u vlasništvu iste familije i iz kojih je kretao rokenrol u razne pohode, od vremena Motowna i Doorsa pa sve do 80s hair metala kada je polako Sunset Strip počeo da ide u fejd kad je reč o diktiranju trendova ali je i dalje prisutan i opire se džentrifikaciji jer je rokenrol neuništiv.

Zak Knutson raspolaže dobrom arhivom, ima dobre sagovornike među kojima su i mnoge rok zvezde u rasponu od Ozzyja i Lemmyja do Slasha i Matta Soruma, i domaćini koji se javljaju i kao producenti filma omogućili su im pristup dobrom foto-materijalu i svemu ostalom.

Stoga THE RAINBOW svakako na kraju krajeva ostaje ipak pre svega puff piece ali to ne umanjuje istorijski značaj teme koju obrađuje i skrupulozan postupak koji je pritom primenjen. Dobili smo u ovom filmu sasvim dovoljno, mada će ljubitelji i poznavaoci svakako želeti i još više.

* * * / * * * *

Monday, March 9, 2020

ONLY

ONLY Takashija Doschera je vrlo zanimljiv postapokaliptični triler koji prikazuje svet u kome su od misteriozne zaraze pomrle sve žene. Sve one koju se preostale su na meti Vlade koja nudi velika sredstva kako bi ih privela u poseban institut u kom osmišljava načine za repopulaciju. 

Leslie Odom Jr i Freida Pinto igraju zaljubljeni par koji želi da preživi zarazu tako što muž preuzima na sebe sve moguće zadatke a pre svega osmišljavanje izolacije i sterilizacije prostora. Ubrzo takva restrikcija dovodi do represije u odnosu i do krize.

Doscherov film je vrlo lepo estetizovan i rediteljski precizno rešen. Pronalazi sve prave tačke iz indie estetike ali i iz mejnstrima i na skromnom budžetu uspeva da ostvari puno, i da se ta oskudica ne oseti.

Leslie Odom Jr. i Freida Pinto su odlični u glavnim ulogama i nose Doscherov film bez ikakvog problema, podižući sve na najviši nivo.

Ulazak filma ONLY u distribuciju koincidira sa epidemijom Covid-19 virusa, a tu se otvara pitanje da li mu ta koincidencija pomaže ili ga ometa.

* * * / * * * *

THE RISE OF JORDAN PETERSON

THE RISE OF JORDAN PETERSON Patricie Marcoccie je dokumentarni film koji nas uvodi u život Jordana Petersona i pokušava da objasni unutrašnji svet najkontroverznijeg aktuelnog javnog intelektualca. Dok su se slični filmovi o Slavoju Žižeku pored ličnosti bavili i promovisanjem ideja tog mislioca, kod Petersona je to ponajviše pokušaj da se on odbrani od vlastitih ideja, odnosno da se objasni kako se one vrlo često pogrešno interpretiraju.

Autori filma su uspeli da naprave jasnu sliku Petersonovog privatnog života i lične situacije, ali na kraju onima koji ne poznaju njegove nastupe, ovaj film neće previše razjasniti gde on kreće da šlajfuje. Uprkos tome što se ne može reći da je ovo Petersonova promocija, i da on može imati koristi od ovog filma, ono što je sasvim sigurno jeste da ovaj film ide linijom onih njegovih kritičara koji smatraju da se nalazi u psihičkoj krizi i da zato iznosi ekstremne i nepromišljene stavove.

Za razliku od Bannona koji je isplivao kao medijski guru Trumpove epohe gde nema mnogo dileme da on svesno radi to što radi, onda Peterson kao glavni psiholog tog talasa biva neprekidno pravdan kao neko ko ne zna tačno šta radi i biva lako zloupotrebljen.

Ono što je vrlo zanimljivo jeste pitanje da li je ova vrsta “pravdanja” Petersona zapravo uobičajeni impuls akademske zajednice kako da objasni tako dugovečno prisustvo takvog tipa u svojim redovima.

No, sve te spekulacije na stranu, film prikazuje Petersona kao čoveka koji je nesporno pametan ali i evidentno nestabilan, sklon dramatizovanju stvari, harizmatičan govornik koji uživa u brutalnom saopštavanju misli, ali i neko ko je zaljubljen u odjek vlastitih reči.

U tom smislu, psihiloški zadatak ovog filma urađen je jako vešto. 

Sagovornici su relevantni, arhivski materijal je bogat, tempo je vrlo solidan. Sve u svemu ozbiljan rad.

* * * / * * * *

Sunday, March 8, 2020

THE INVISIBLE MAN

THE INVISIBLE MAN Leigha Whannella po romanu H.G. Wellsa dočekan je kao ovogodišnji ključni doprinos Blumhousea žanru. Uprkos tome što u filmu glumi Elisabeth Moss, kao i u US, ovde nažalost nema ni približno tako dobrih rezultata.

Neko zloban bi rekao, “odmah sam znao da je lik manijak čim se oženio sa Elisabeth Moss”. Neko manje zloban bi rekao, “čovek iz naslova je manijak čim je smislio ideju kako da postane nevidljiv ne bi li progodnio Elisabeth Moss”,

Seksistično gledanje na stranu. Elisabeth Moss sasvim sigurno nije protagonistkinja koja odgovara ovom filmu. Njen realistički stil glume diktira realistički ton filma, ali Wellsova premisa je toliko trashy u svom polazištu da je morao njom da se pozabavi neko bitno talentovaniji od Whannella ne bi li je učinio održivom.

Film traje cela dva sata, a toliko treba da traje samo film koji ima šta da kaže. THE INVISIBLE MAN nema šta da kaže osim svoje usiljene #MeToo premijse koja u meni budi samo #SpareMe reakciju.

Naime, imamo glavnu junakinju koja je arhitektica i ljubav jednog manipulativnog tehnički ingenioznog psihopate. Uspeva da mu pobegne, on ubrzo počini samoubistvo ali njen životni mir je nepovratno narušen.

Kako je glavna junakinja istovremeno tako emancipovana i tako ranjina i vezana za takav zlostavljački odnos da iz njega nije mogla da izađe u komunikaciji sa institucijama ostaje pitanje na koje samo žanrovski stilizovan film ne mora da odgovori. Međutim, THE INVISIBLE MAN to nije u potpunosti, u njemu i ima i nema “slučaja Martina Balsama iz ekranizacija Stephena Kinga”. Recimo, kako glavna junakinja, bogato udata arhitektica ima bliskog prijatelja crnca i uz to još policajca ne može se ni na koji način objasniti. Ne bi bilo sporno pritom da ima prijatelja crnca, ali policajca? Kako to?

Glupo je. Ali dosta zgodno. Premda zapravo nije potrebno jer ni na jednom nivou ne pomaže priči. Ova diversity cast uloga nije sporna na kraju zbog diversityja već prevashodno zbog profesije junaka. Konačno, čak i da ostavimo na stranu da profesija tog junaka ima malo uticaja na priču, nego ni njegova boja kože nema mnogo uticaja na tu profesiju. On se ponaša kao generic belac kome su sva vrata otvorene, svemu je OK. Sve vreme sam se nadao da će iz ove situacije da proistekne neka interrasna zvrčka, da će to iritirati Nevidljivog ali ne, njemu je samo bilo važno da zeza Elisabeth Moss.

Zatim, imamo čoveka koji pronađe način kako da bude nevidljiv. To svi ljudi u ovom filmu percipiraju kao čudo. Kada se u jednom momentu svima taj pronalazi razotkrije kao nešto što postoji, ne postoji nijedna jedina reakcija nadležnih organa, recimo Vojske, tajne službe ili bilo koga drugog kog bi to “čudo” zanimalo. Čak naprotiv, jedno odelo ostaje slobodno da leži okolo bez nadzora. Jer… zašto da ne?

U određenom smislu, Whannellov film evocita uspomenu na poslednja dva Shymalanova filma s tim što je mnogo slabiji. Uostalom i Shymalan ih je radio u Blumhouse aranžmanu.

Tehnički gledano, Whannell nudi nekoliko zanimljjivih suspense situacija, s tim što je ideja nevidljivog čoveka kao pozitivca po meni zanimljivija od SLEEPING WITH THE ENEMY sa nevidljivim čovekom jer je posto maštovitije biti junak kog nevidljivost iskvari nego psihopata koji ju je osmislio da bi zajebavao Elisabeth Moss.

Film ima tendenciju da biva tupav i dosadan zbog svojih realističkih izliva.

Šteta, mogao je Leigh Whannell da proba kroz neku trashy postavku koja mu mnogo više leži. Ipak, želeo je više. I kako pokazuju reakcije kritičara, čini se da je u tome i uspeo. Tako da, on je svakako bolje prošao nego ja. 

* * / * * * *

Saturday, March 7, 2020

SPENSER CONFIDENTIAL

SPENSER CONFIDENTIAL je prvi odlazak Petera Berga i Marka Wahlberga na Netflix, i dosta logično opredelili su se žanrovski format kakav samo tamo može da se snimi a to je ono što bi narod gledao ali baš za to ne bi platio kad bi bilo u bioskopu.

Napravili su ekranizaciju Roberta B. Parkera, plodnog američkog krimi pisca čiji je rad na junaku Spenseru posthumno nastavio bostonski novinar crne hronike Ace Akins. Po Spenseru je snimljena TV serija tokom osamdesetih i nekoliko TV filmova, a Berg ga po scenariju Sean O'Keefea i veterana Briana Helgelanda dosta slobodno adaptira u origin film, vrlo labavo oslonjen na roman WONDERLAND koji je inače pisao Ace.

Šta je format koji bi narod gledao a ne bi platio?

Buddy film po mustri iz osamdesetih, sa određenim promenama. Dok su raniji buddy filmovi bili smešteni na obalama, u Los Anđelesu ili Njujorku, ovaj je smešten u Bostonu, i Berg se vraća u Wahlbergov rodni grad posle cenjenog PATRIOTS DAYa izrazito raspoložen da ga zabeleži. Isto tako, ovoga puta, meci, pištolji i automati nisu u prvom planu. Ovo je film u kome negativci ubijaju ali i tu je ubistvo više krajnje sredstvo. Za standarde 80s buddy filma, body count je skroman, iako akcije ima dosta ali mahom je bazirana na pesnicama.

Posle filma MILE 22, niko ne može optužiti Berga da izbegava nasilje i vatreno oružje tako da i ovde, uprkos fokusu na pesnice, donosi dosta maštovitog nasilja, i ume da bude brutalniji nego kad se puca.

Isto tako posle MILE 22 gde je zategao formu na svim poljima do pucanja, napravivši i narativno i vizuelno nešto što je jako blizu filma budućnosti, kada su neki narativni žargoni duboko ugrađeni u psihu gledalaca, Berg ovde popušta dizgine i SPENSER CONFIDENTIAL je bitno relaksiranije režiran. U tom smislu, ko očekuje Bergov multicam mayhem neće ga dobiti, i imaće osećaj kao da je ovo jedan izduvan balon. U tom smislu, filmu možda nedostaje jedan sloj estetizacije kroz fotografiju i produkcioni dizajn kakav su imali ovi nategnutiji Bergovi radovi.

Međutim, u toj relaksiranoj formi, Berg pokazuje da itekako vlada fundamentima. Film je duhovit, akcija je mišićava, glumci su odlični, i to nas dovodi do ključne teme za svaki buddy film.

To su Mark Wahlberg i Winston Duke. Duke je sada zvezda u usponu. Bio je odličan u BLACK PANTHERu, i da tamo nije bilo Michaela B. Jordana, mogao bih ga nazvati najbitnijim glumačkim delom slagalice. Onda je briljirao u US. I sada kod Berga, Duke gradi sjajan, atipičan lik, potpuno drugačiji od onoga što bi karakterisalo crnog junaka u buddy filmu, bližeg Gloveru iz LETHAL WEAPONa nego Murphyju u 48 HRS. ali sa vrlo interesantno izgrađenom personom.

Alan Arkin i Iliza Schlesinger su im sjajna podrška ako se sve ovo pretvori u serijal, a Berg na to neprikriveno pretenduje i taj nukleus je izvanredan.

Ono što je veoma važno u ovom filmu a prolazi relativno nezapaženo jeste skript koji potpisuju O'Keefe i Helgeland. U njemu je sama misterija koju rešavaju glavni junaci više u domenu howdunita nego whodunita, u smislu da je od starta jasno da određeni likovi nemaju dobre namere i da su upetljani u nešto loše, samo ne znamo na koji način. I to je manje zanimljiv deo scenarija. Ono što je međutim zanimljivije jeste odnos među likovima i način kako se neke tipične konvencije osvežavaju kroz zanimljive situacije, i duhovite mikro-preokrete. Berg se kroz celu tu stvar kreće kao alfa-gorila, vrlo samouvereno, čineći da sklapanje ovakve celine deluje vrlo lako.

SPENSER CONFIDENTIAL je paradoksalno dobro podmazana mašina kakve se odavno ne proizvode, a stvara utisak kao nešto što gledamo svaki dan. Otud, može se desiti da ovaj film ostane potcenjen. Srećom, imamo Netflix.

* * * / * * * *