Sunday, August 9, 2020

HARLOW

HARLOW Gordona Douglasa je jedan od dva biopica o Jean Harlow koji je izašao 1965. godine. Douglasov film je skuplji i ambiciozniji i prošao je bolje iako je izašao kasnije.

Uprkos tome što Douglas ima iskustvo i kao glumac i kao reditelj iz epohe u kojoj je radila Jean Harlow, i nije nimalo naivan oko tog perioda i holivudske prakse, film je gotovo u potpunosti aistoričan.

Mnoga imena su izmenjena, mnogi događaji su fikcionalni, mnogi ljudi i životni događaji su prenaglašeni po značaju - rečju ako želite da naučite nešto o Jean Harlow, ovaj film može biti samo fusnota o tome kako je ona prikazivana na filmu, ali ne i verodostojan izvor.

Međutim, ideja je očigledno bilo da se napravi snažan potboiler, sa erotskim nabojem i posle filma SYLVIA, opet je tu Carroll Baker, Sharon Stone tog vremena, pred Douglasovom kamerom, i u tom smislu, ne može se reći da je ovaj film štedeo Holivud.

Naprotiv, prikazao je Holivud kao korozivno mesto sa seksualnom eksploatacijom mladih glumica, džentlmenskim brakovima između šefova studija i starleta, i prepun je raznih vrsta tenzija, što seksualnih, što poslovnih.

Ako imamo u vidu koliko je 1965. bila ipak blizu vremena u kome su ti ljudi živeli, i neki su još uvek bili prisutni i aktivni, tim pre se HARLOW ne može optužiti da je nešto tematski prećutao.

Pa ipak činjenica je da ovaj film nije bio konkretan u potezanju imena izuzev same Jean Harlow.

Douglasov film lepo izgleda u koloru, veoma je insipiran u rediteljskim rešenjima, a snmanja filmova su naročito rekonstruisana sa ljubavlju. U tom pogledu, kao i u filmu SYLVIA, Douglas pokazuje da se snalazi sa nečim što je A-materijal, iako su verovatno ambicije producenata bile exploitation a ne puna rekonstrukcija.

HARLOW je možda slab biopic ali je sasvim solidan flm u kom je Jean Harlow ako ne verodostojno prikazana a ono iznova fetišizovana.

Ugao gledanja je inače uzet iz biografske knjige koja sama po sebi nije verodostojna jer ju je pisao njen agent pa je samim tim on njen protagonista u veoma velikoj meri. 

* * * / * * * *

Saturday, August 8, 2020

THE TAX COLLECTOR

THE TAX COLLECTOR je do sada najslabiji rediteljski rad Davida Ayera, što ga naravno ne čini nezanimljivim filmom ali nažalost pada ispod standarda koji je ovaj majstor urbanog krimića a potom i nekih drugih formi postavio.

THE TAX COLLECTOR iznenađuje time što je produkciono neozbiljan film o čemu svedoče loša muzika, mahom arhivska i nevešto postavljena, kao i vizuelni efekti i opšti izgled filma. Ayer je radio filmove u “skromnijim” produkcijama ali ovde ičigledno nije naao sebe u ovom produkcionom formatu.

Tme naravno doprinosi i priča koja je zanimljiva, koja je u njegovom kanonu, ali naprosto nije urađena sa dovoljnim ubeđenjem. Pomalo je čudno da Ayer koji je posle opšteg trijumfa sa FURYjem imao dva posrtanja pred kritikom, ali realno poslovno uspešne filmove, uopšte ide u neku skroniju produkciju a pritom ne radi prestige picture.

Ostaje naravno pitanje da li je možda problem u tome što je Ayer izgubio svoj mojo pred studijima i upskod novcu koji im je doneo i koji im je - zapravo - uvek donosio, više nij dovoljno prestižan da dobije njhov projekat.

Moguće je pak da Ayer ne stoji tako loše sa studijima već da je želeo d apovrati mojo u jednom filmu bez pritiska, da snimi jedan gangsterski neo exploitaition sam, i da iznova uspostavi street cred, ali nije bilo razloga za to.

Čovek koji nam je dao HARSH TIMES, STREET KINGS i END OF WATCH ne mora da brine za street cred. Ima ga. Tako da ceo taj DTV vajb koji muči preduge deonice ovog tilma ne uspeva da se spase čak i onda kada Ayer zađe u pekinpoovske dimenzije nasilja.

Da sam klinac, THE TAX COLLECTOR bi mi bio jedan od onih kultnih DTV naslova na koje se ložiš dok ne znaš za bolje. Međutim, sam Ayer je tip koji je snimio to bolje, pa zato i dobija strogu ocenu. 

* * / * * * *

Friday, August 7, 2020

SUPPORT YOUR LOCAL GUNFIGHTER

SUPPORT YOUR LOCAL GUNFIGHTER Burta Kennedyja je nastavak komedije SUPPORT YOUR LOCAL SHERIFF po naslovu ali su likovi zapravo drugačiji. Međutim, ton filma je sličan, i tip lika kog igra James Garner je sličan.

Ovog puta on je simpatični avanturista i prevarant koji dolazi u jedno rudarsko mesto sa idejom da nađe neku gazdaricu saluna i obrlati je. Ono što ne zna da je u tom mestu očekuju dolazak ozloglašenog revolveraša i da misle da je to on. Ali kada to sazna u tome vidi priliku za novu prevaru.

James Garner je fantastičan u glavnoj ulozi uz podršku Suzanne Plechette i Jacka Elama naročito koji se sjajno snalaze u komičnim okolnostima. Ostatak ekipe je u sjajnom tonusu a Kennedyjeva režija je duhovita, ali dinamična, sa akcionim aspektom koji je vrlo živ, i puno pozicija kamere kojima se fino drži ritam.

Scenario je pisao jedan od veterana holivudske scenaristike, i značajnih posetilaca Alcoholics Anonymousa, James Edward Grant koji nažalost nije dočekao njegovu realizaciju.

Detalj probijanja četvrtog zida sa Jackom Elamom na kraju je briljantan.

* * * 1/2 / * * * *

THE LEGEND OF LYLAH CLARE

Robert Thom i Edward DeBlasio su napisali teleplay da bi bračni par Hugo Butler i Jean Rouverol napisali scenario za film  THE LEGEND OF LYLAH CLARE. Posle dosta godina sam ga reprizirao i utisak mi je bio sličan. Robert Aldrich na vrhuncu moći posle THE DIRTY DOZEN snima svoj komentar filmske industrije, kombinujući hičkokovsku temu opsesije i dvojnice iz VERTIGO - usput uključujući Kim Novak u glavnoj ulozi, sa strogim komentarom u odnosu na studije, filmske medije, francuske kritičare i italijanske žigole.

Film je zabavan, ali i sleazy, i sve to je u Aldrichevom duhu. LYLAH CLARE međutim dobija na posebnoj težini kao film iz 1968. godine u epohi ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD, i obrađuje neke slične motive. Jedan od njih je mogućnost filma da promeni istoriju, da prikaže stvari drugačijim nego što su bile, samo da bi zalečio traumu. Isto tako određeni elementi lika Ilse Cunningham mogu da se prepoznaju u načinu na koji je Tarantino tretirao Margot Robbie kao Sharon Tate. Njena scena šetnje po gradu, dolazak pod marquee na kom se prikazuje THE DIRTY DOZEN deluje kao da su omažirani upravo Aldrichevi postupci.

Intenzitet Aldrichevog pripovedanja stvara mnogo jači tonus u priči koja je u suštini više melodrama, ali on tom napetošću smanjuje melodramski eksces, i menja predznak ono što su Butler i Rouverol ponudili na papiru.

* * * / * * * *

Wednesday, August 5, 2020

TAKE A HARD RIDE

Antonio Margheriti je uveo Jima Browna u svet špageti vesterna sa filmom TAKE A HARD RIDE u kom je skupio tri velikana Blaxploitationa koji su prethodno već overili THREE THE HARD WAY.

Snimio je vestern pun akcijem na lkaciji u Španiji, a Jim Brown i Fred Williamson su odigrali buddy par na tragu Butcha u Sundancea samo za špageti eru, bez fine melodrame, ali sa dosta međusobne tenzije.

Margeritijev film donosi tipičan šageti cinizam, i dosta nasilja, ali ostaje sigurno u domenu akcionog pristupa vesternu, sa uzbuljdivim potereama i pucnjavama, sa dosta spektakulranih stuntova u interesatntnom španskom krajoliku.

Jim Kelly izvlači najkraću slamku kao poluindijanac koji zna neku dalekoistočnu borilačku veštinu, i taj lik nema prostora da se jače izrazi. Brown i Williamson su prejake pojava da bi bilo mesta i za njega.

Brown je cool uber mensch, Williamson je nervozniji parrtner koji ne tvrdi da se na njega možeš osloniti i to je solidna hemija da iznese film. Nasuprot njih je Lee Van Cleef kao lovac na ucene koj operiše na ivici zakona.

Film se krajnje usputno dotiče i pitanja rasizma, u jednoj sceni kada potera greškom zarobi pogrešne crnce misleći da su Brown i Williamson.

Konzervativan skor napravio je Jerry Goldsmith, a u filmu se usput čuje meksička muzika koja ovde veoma liči na Gypsy Kingse.

Kasnije će se deo ove ekipe okupiti i u surovom i na drugi način efektnom KID VENGEANCE. 

* * * / * * * *

Tuesday, August 4, 2020

SYLVIA

SYLVIA Gordona Douglasa je ekranizacija romana Howarda Fasta koja govori o privatnom detektivu angažovanom da istraži nevestu jednog moćnog čoveka. Detektiv kreće sa istragom, sreće ljude iz njenog života i rekosntruiše njen životni put. Na tom putu saznaje ono što je naručilac želeo da otkrije a to je da li je reč o čednoj ženi čija se prošlost poklapa sa pričom koju mu je prodala. Međutim, detektiv kako saznaje o njoj tako razvija fascinaciju njenom sudbinom i sagledava je kao heroinu a ne kao bludnicu.

U ovom crno-belom filmu iz 1965. godine, Douglas pravi jednu estetizovanu melodramu. Neke od ekstremnih scena nasilja i incesta prenaglašava u glumi ali ukupno uzev George Maharis i Carrol Baker se odlično snalaze u glavnim ulogama kao detektiv i naslovna junakinja koju istražuje.

Sama istraga data je u ritmu koji koji u jednom trenutku postaje predvidljiv jer detektiv čačne nekog iz njenog života a onda sledi flešbek o datoj situaciji. To na nivou dinamike drži film u jednoličnom ritmu ali priča je sama po sebi dovoljno energična da pripovedački celina na gubi na narativnom zamajcu.

U vreme izlaska, SYLVIA je percipirana kao sleazefest ali danas se može posmatrati kao emancipatorska melodrama spakovana u okvir trilera.

Ono što je najvažnije je da film pokazuje Douglasovo solidno snalaženje u formi A-filma, i finu estetizaciju kojom vizuelno oblikuje ovu priču, nikada ne tonući u jeftini glamur. 

* * * / * * * *

BOYS' NIGHT OUT

BOYS’ NIGHT OUT je izvrsna romantična komedija Michaela Gordona u kojoj iskusni ljudi kao što je Tony Randall pružaju podršku Jamesu Garneru i Kim Novak u glavnim ulogama.

On je čist šarm, ona je čist seks i odličan komičarski tajming, tako da nema mnogo prostora za grešku. Gordon je snimio neke sex komedije u čednoj epohi šezdesetih, između pstalog i sa Doris Day, ali BOYS’ NIGHT OUT je neočekivano raunchy u okvirima ovog podžanra.

Sama premisa je već perverzna. Četiri prijatelja ranih srednjih godina, jedan razveden i tri oženjena odlučuju da iznajme bachelor pad a onda igrom slučaja sa njim iznajmljuju i devojku za koju oni misle da je girlfriend experience eskort a ona je u stvari sociloškinja koji proučava seksualne fantazije sredovečnih muškaraca iz predgrađa. 

Garner igra onog razvedenog i on se zaljubljuje u nju, dok sociološkinja vešto izučava ostale prijatelje i naravno očajnički izbegava da sa bilo kojim od njih legne.

Sama premisa gde njih četvorica uzimaju time share aranžman sa njom je perverzna za savremene standarde a Gordon ima i jedno old school rešenje da bukom prikriva svaki potencijalno vulgaran dijalog i to nestašno prenaglašava, praveći od toga lajtmotiv. 

Film je izuzetno vešto realizovan, pojačava tempo kako priča odmiče i vreme koje ulaže u postavljanje premise se na kraju isplati. Zanimljivo je da slično CASH McCALLu gde čekamo da dođe Garner, ovde čekamo da se pojavi Kim Novak, i zanimljiva je ta relaksiranost u brzini uvođeja marquee imena u priču.

Sa ovakvim leadovima i vrhunskom podrškom, BOYS’ NIGHT OUT je na neki način potcenjen doprinos istoriji ne samo romantične komedije već i cele pillow talk estetike sex komedije šezdesetih.

* * * 1/2 / * * * *

Sunday, August 2, 2020

FRAMED

FRAMED Marca Martineza Jordana je slab španski torture porn koji pokušava na ekstremno neinventivan način da spoji slasher i socijalne mreže na kojima se radi gledanosti strimuju nepodobštine. Videli smo sve to ranije u mnogo boljem izdanju, premda Marc Martinez Jordan treba nadalje da bude praćen, da vidimo ima li i nešto zanimljivije na umu jer nije sasvim lišen veštine.

Friday, July 31, 2020

MILF

MILF Axelle Laffont je film koji već od samog naziva i činjenice da je francuski deluje kao nešto što bi trebalo da se zaobiđe u širokom luku.

Ne, ako ste hardcore fan Virginie Ledoyen kao ja, iako bi se moglo reći da ovo nije njen najblistaviji trenutak. Zavoleo sam je gledajući je kod Richeta i  za početak važno je reći da je ovo ipak bolji film od njegovog rimejka
UN MOMENT D’EGAREMENT, a to ipak nije malo, iako je reč o groznom filmu.

Film o tri MILFa sa razlitičitim problemima koje odlaze na more da pomognu jednoj od njih da očisti i preproda kuću koja je podseća na pokojnog muža, a onda se upliću sa trojicom mladića (mada rekao bih ne klasičnih galeba) nema onaj šmek francuske erotske komedije iz prošlih vremena, ali nije sasvim lišen duha i maksimalno reducira moralisanje uprkos generalno konzervativnom outlooku ishoda priče. 

Film nije naročito smešan, premda srećom to ni ne pokušava toliko grčevito. U svakom slučaju, izašao je za Netflix, pa mi se čini da mu je mali ekran pravo mesto, iako će bolje proči kod publike koja ne koristi reč MILF. Mada, ni ta skraćenica nije baš toliko nova...

* * / * * * *

Thursday, July 30, 2020

DEN SKYLDIGE

Emitovanje ovog filma na RTSu me je podsetilo na ovaj danski film koji sam gledao još davnih dana, ali iz nekog razloga DEN SKYLDIGE ne mohu da nađem na Corneru.

Elem, ono što sam zapamtio je da Gustav Moller potpisuje jedan od “telefonskih trilera” čiji je najsvežiji predstavnik svakako Knightov rad sa Tomom Hardyjem.

Ovde je glavni junak policijski dispečer koji pokušava da reši potencijalnu otmicu i tone sve dublje u slučaj, kršeći sve više pravila.

Mollerov film vizuelno ima dosta televizijskog vajba u sebi ali ima high concept koji zbog svoje svedenosti i jednostavnosti dosta dobro prolazi, iako odavno nije naročito originalan. Rekao bih čak da je jedno petnaestak godina ovakav sadržaj postao gotovo obavezna figura.

U svakom slučaju, Danska je dobila svoju varijaciju na taj high concept i sudeći po reakcijama naše publike, stvar je dobro prošla na malom ekranu.

* * 1/2 / * * * *

THE RENTAL

THE RENTAL je debitantska režija Davea Franca. Film je u postupku žanrovski i veoma mejnstrim, iako se oslanja na stileme indie filma, ali je odnos prema materijalu pravolinijski, bez mnogo odstupanja i pokušaja da se konvencije prevaziđu. U tom smislu Dave Franco se razlikuje od brata Jamesa koji je u svojim filmovima započeo jedan fassbinderovski niz radova.

Ova priča o dva para koji odlaze na odmor u iznajmljenu kuću i tamo varaju jedni druge, na kraju to eksternalizujući kroz ubistvo, nažalost ne nudi ništa novo. Čak i ono što je preokret u njoj, iako je “novost” unutar same priče, spada u domen očekivanog.

Dave Franco se latio jednostavne forme i u tom smislu nije zagrizao više nego što može da sažvaće. Ali, pogrešio je u tome što u ovoj već dosta ofucanoj postavci moraš biti velemajstor da bi postigao nešto vredno pažnje. A Dave Franco to još uvek nije iako svakako ima predispozicije da nastavi rediteljskim putem. 

* * / * * * *

Wednesday, July 29, 2020

DEMONIOS TUS OJOS

DEMONIOS TUS OJOS Pedra Aguilere je film koji mi je možda malo čudno ili teško pao jer sam u fazi kompletiranja Jima Garnera i Gordona Douglasa. U odnosu na njihove radove, ovaj učesnik roterdamskog festivala iz 2017. godine deluje potpuno drugačije i u pogledu teme i u pogledu svetonazora, i ljudskih i estetskih.

Film govori o losanđeleskom filmskom reditelju koji se vraća kod maćehe i polusestre u Madrid pošto vidi polusestru u nekom porno klipu. Ona nije svesna da je njen dečko okačio njen homevideo na porno sajt, i ubrzo on postavlja kameru u njemu sobu, te zapaža kako je posle njegovog dolaska počela da zanemaruje seksualni život sa svojim dečkom.

Aguilerin film ne nudi mnogo toga novog i interesantnog o ovoj temi, i ndeoličnom odnosu koji se razvija između polu-srodnika u prvom kolenu. Nažalost, ovaj film ne ide nikuda, i režiran je na pristojan ali ne preterano maštovit, rekao bih čak unekoliko staromodan način.

U svakom slučaju DEMONIOS TUS OJOS u sebi sadrži dosta senzacionalizma ali vrlo malo nečeg zaista interesantnog. 

* * / * * * *

CASH McCALL

CASH McCALL režirao je po Joseph Pevney, po romanu Camerona Hawleya koji je u ovom sličnom stilu imao i ekranizaciju EXECUTIVE SUITEa.

CASH McCALL je romantična komedija o dinamičnom mladom poslovnom čoveku iz naslova filma, kog igra James Garner, koji nastupa iz pozicije corporate raidera, kupuje poslove, oporavlja ih i iznova prodaje, i govori o romansi sa kćerkom vlasnika jednog biznisa koje želi da obrne.

Za razliku od biznisa koji želi da obrne, nju ne želi da obrne već ima časne namere. Ali takav obrtnik neumitno nailazi na skepsu okoline i usled borjnih mahinacija koje je u životu izveo, u jednom trenutku kreću da trpe i njegove ljubavne i njegove poslovne ambicije.

Pevneyev film je zanimljivo strukturiran. Traje 97 minuta a Garner iako je naslovni lik, pojavljuje se tek u 18. minutu. Sve dotle se postavlja složena mreža poslovnih odnosa koji će do kraja filma uz romansu između njega i mlade ilustratorke koju igra Nathalie Wood, biti okosnica zapleta.

Otud CASH McCALL možemo posmatrati kao film koji je na nivou mehanizma zapleta zanimljiv na dva nivoa, i u polju emocija i psihološke transformacije likove, i na polju biznisa koji je u ovom filmu više od McGuffina.

O krutosti kapitalizma dovoljno govori činjenica da brojna pitanja koja postavlja WALL STREET maltene 30 godina posle CASH McCALLa, postavlja i ovaj film ali ih razrešava “naivnije” u skladu sa žanrom, kada junak pronađe ljubav i kruniše je brakom.

Pevney u nekoliko sjajno dizajniranih dekora uspeva da stvori utisak glamuroznog bogataškog lifestylea koji je sam po sebi uzbudljiv, iako film nije ekscesan u produkcionom pogledu.

Ništa od toga naravno ne bi bilo dovoljno kada ne bi imao dve sjajne zvezde kao što su Garner i Wood u glavnim ulogama. Oni su čarobni i zaokružuju sve zamisli na najbolji način. 

* * * / * * * *

TANK

TANK Marvina Chomskog snimljen je po scenariju veoma plodnog a rekao bih i žanrovski raznovrsnog Dana Gordona. Ovo je holivudski film stare škole koji nudi jednu naordnu mešavinu različitih, naizgled nespojivih žanrova. Ima ovde vigilante filma na tragu FIRST BLOODa, exploitation i grindhouse sentimenta car crash extravaganzi sa američkog Juga kakve su snimali Needham i ekipa, ima tu i throwbacka prema filmskoj personi Jamesa Garnera. Rečju, ima svega.

James Garner je ključni kohezivni faktor ovog filma i on čini da se t elementi nekako spoje.

TANK je film sa premisom koja je tretirana relativno ozbiljno i dramski ubedljivo, iako je sama po sebi bizarrna, i upravo glumačka ekipa, pre svih Garner, C. Thomas Howell kao njegov sin i E.G. Spradlin kao zli južnjački šerif sve to podmazuju svojim rolama.

Naime, ovo je priča o oficiru pred penzijom koji dolazi da služi poslednje godine u kasarni na Jugu. Kada u lokalnom baru stane u odbranu mlade prostitutke i prebije šerifovog deputyja koji je podvodi, upada u konflikt u kome strada njegov sin kome podmeću drogu. Kada oficit shvati da sina čekaju tri godine na zatvorskoj farmi na kojoj će vrlo verovatno biti silovan, uzima svoj tenk, stari šerman koji ima u privatnom vlasništvu i izbavlja ga.

Kako svi ovi elementi funkcionišu u jednoj priči, pre svega može da se objasni već pomenutom harizmom zvezda.

James Garner je imao tri bitna tipska lika koja je igrao kroz karijeru - simpatičnog kauboja, simpatičnog hardboiled detektiva i hrabrog oficira. I što je najzanimljivije - ČEŠĆE je igrao oficira nego vojnika, što je veoma zanimljivo.

Ovo je prvi film u kom Garner igra oficira američkih oružanih snaga koji više ne može da se snađe u vlastitoj državi, u Americi koju više ne prepoznaje. I to je sasvim sigurno duh FIRST BLOODa.

Međutim, Garnerov junak nema traumu iz rata, niti ima sukob sa novim vrednostima. Naprotiv, ovo je priča i borbi oficira koji je mator ali je na liniji američkih vrednosti koji se bori protiv provincijlima i rasizma u južnjaćkoj zabiti. U tom smislu, TANK se može čitati i kao priča o tome da je vojska braneći zemlju spolja, zaboravila da se američke vrednosti više ne reprodukuju iznutra.

Žanrovski gledano, ovaj folky film ima elemente priče o borbi pojedinca protiv sistema i onda iz njenih postavki integriše konvencionalne elemente drugih žanrova. TANK je svakako slabiji od SUGARLAND EXPRESSa, i mnogo šematizovaniji u motivacijama likova, ali nudi sličnu vrstu energije.

Ipak, ako Spielberg u SUGARLAND EXPRESSu uspeva da transcendira iznad onoga što je exploitation crpio iz sličnih buntovničkih priča, TANK ih samo polira ali ostaje ipak negde bliže exploitationu.

Garner je u SUNSETu i MAVERICKu predao palicu Bruceu Willisu i Melu Gibsonu koji su svaki na svoj način popunili prostor koji je on držao. Mislim da bi Mel Gibson danas mogao da iznese rimejk ovog filma, i uopšte ovakav film jer to je ta snaga glumca koji može da potčnini vrtloge žanra i stavi ih u funkciju svog lika. 

* * * / * * * *

Sunday, July 26, 2020

POSLEDNJI OBRAČUN

COMANDAMENTI PER UN GANGSTER Alfija Caltabiana je italo-krimić iz 1968. godine sniman u Jugoslaviji, u koprodukciji sa Avala Filmom.

Na ovom filmu ujedinili su se Dario Argento, Ennio Morricone i Burduš što daje svemu posebnu dozu neobičnosti i kurioziteta. Međutim, još je neobičnije, pa i važnije nešto drugo.

Naime, COMANDAMENTI PER UN GANGSTER je odličan film i pravi je zločin što nije dostupan kod nas i što se ne nalazi u nekoj rotaciji na našim televizijama. Naročito jer ovo nije tipična usluga nazvana koprodukcijom. Glavnu ulogu u filmu igra Ljuba Tadić, veliku ulogu igra Rade Marković, značajne role imaju Janez Vrhovec i Olivera Katarina, a Jovan Janićijević Burduš je upečatljiv kao negativac. Dakle, naša publika bi gledajući ovaj film imala utisak gledanja našeg filma, čemu doprinose i brojni autori uključeni u njegov nastanak.

Dario Argento je napisao scenario za ovaj film koji je svojevrsna preteča Hodgesovog GET CARTERa. Umirovljeni gangster počinje da istražuje smrt svoje sestre i upada u sukob sa surovom gangsterskom bandom.

Film je izuzetno estetizovan i tu naročito treba istaći doprinos direktora fotografije Milorada Markovića koji je najširoj publici najpoznatiji po crno-beloj fazi OTPISANIH i po MARŠU NA DRINU Žike Mitrovića. Caltabianov film je u boji a Marković ga je snimio zaista impresivno, potvrđujući da je uz Đorđa Nikolića jedan od naših najboljih snimatelja akcionih scena. Uglovi snimanja, dinamika kretanja kamere, odnosi u kadru, sve to spada u sam vrh italo-krimića ovog vremena.

Akciona scena na sportskom aerodromu je nešto čega se na nivou zamisli pa i realizacije ne bi postideo ni Michael Ritchie u vreme PRIME CUTa. Markovićeva fotografija u ovom filmu ali i generalno način kako su borbe koreografisane i osmišljene zaista čine da ovaj naslov bude među možda i najboljim akcionim ostvarenjima snimljenim kod nas.

Skor Ennio Morriconea i njegovog redovnog saradnika Bruna Nicolaija je nešto drugačiji od onoga što je njegov signature sound ali ovo nije film u kom skor igra preveliku ulogu, ali je dosta prisutan i veoma funkcionalan.

Beograd i Jugoslavija glume Ameriku, rekao bih podnošljivo, mada je naravno upadljivo da su ulice poprilično "puste" kad se izađe na američke pločnike u urbanim eksterijerima kojih srećom nema puno.

Ovo je jedan od onih gangsterskih filmova koji se mahom dešavaju na dokovima, u napuštenim fabrikama i kazamatima, i te lokacije imaju univerzalni look, sa tom špageti patinom kakva je krasila italijanske bioskopske falsifikate tog vremena. Scenografiju je vrlo solidno uradio Dragoljub Ivkov, inače značajan protagonista u istoriji našeg krimića jer je samo godinu dana pre ovoga snimio prilično novotalasovski brutalan krimić POŠALJI ČOVEKA U POLA DVA.

Nažalost, POSLEDNJI OBRAČUN (kako mu je srpski naslov) danas je dostupan samo na nemačkoj kopiji, sa nemačkom nahsinronizacijom. Kopija koju čuva Kinoteka je ruinirana, ali nadu ostavlja činjenica da je posle privatizacije Avala Filma ovaj naslov prepoznat kao njen za prostor bivše Jugoslavije. Otud barem ima nekog poslovnog motiva da se učini nešto na rekonstrukciji ovog filma koji je na jednom mestu skupio tako neobičnu družinu.

* * * 1/2 / * * * *

Saturday, July 25, 2020

ROGUES OF SHERWOOD FOREST

ROGUES OF SHERWOOD FOREST Gordona Douglasa je B-film, deo Columbijinog serijala o Robin Hoodu, sada već dobrano izmaknut od kanona koji znamo iz onih ranih filmova sa Errol Flynnom. 

Douglasov film u tom smislu više podseća na nešto što bismo danas gledali kao televizijsku epizodu nego kao stand alone film koji može da zadovolji publiku.

Priča doduše jeste zaokružena ali je rudimentarna i simplifikovana sa praktično jednim dobro razvijenim borbenim set-pieceom, a to je uvodni viteški turnir.

U okvirima produkcionog zadatka, Douglas se snašao dobro, ali ovaj format filma, iako ga je reaktuelizovao MCU u potpuno drugačijoj izvedbi, danas ipak više nije relevantan.

S druge strane, baš zato što nije relevantan, baš zato što je film toliko napredovao u odnosu na 1950. kad je ovo izašlo, dobro je podsetiti se šta su koreni onoga što se danas nametnulo kao vrhunac  visoke A-produkcije.

* * / * * * *

MARA MARU

MARA MARU Gordona Douglasa je Warnerov B-film, snimljen pred kraj ugovora Errola Flynna, u njegovim poznim danima u kojima je ipak i dalje imao nešto od one stare harizme.

Dešava se na Filipinima i govori o roniocu kog angažuju sumnjivi ljudi da im izroni blago sa potopljenog američkog vojnog broda. Svestan da verovatno neće izvući živu glavu kada naručiocima pruži ono što traže, i on sad kreće da pravi manevre kako da ih nadmudri.

MARA MARU je B-film, vizuelno vrlo artikulisan i precizan, sa crno-belom fotografijom koja je elegantna i atmosferična, uprkos jasnom utisku da film nije mnogo snima na “lokaciji”.

Gordon Douglas u ovom B-sadržaju, bez problema pokazuje da se savršeno snalazi u ovoj formi i da je sposoban i za veće odnosno ambicioznije zahvate koji su ubrzo potom i došli. 

* * * / * * * *

Thursday, July 23, 2020

SKULLDUGGERY

SKULLDUGGERY je film na kom je posle nedelju dana snimanja Gordon Douglas zamenio Richarda Wilsona. U odnosu na Wilsona, Douglas je reditelj mnogo više klase a krajnji rezultet je bizaran avantursitički film koji je možda u nekoj fazi imao veće pretenzije ali ono što je isporučeno je film kakav praktično nikada nije viđen.

Film kreće kao jedna pustolovina simpatičnog avanturiste koji želi da neke bogataše ošuri za finansiranje ekspedicije u džunglu kako bi našao ležište rude, da bi tamo našli nešto mnogo vrednije - živa bića koje su missing link između ljudi i majmuna.

U završnom činu, film pravi preokret i od pustolovine o susretu ljudi se nepoznatim, pretvara se u sudsku dramu u kojoj avanturista i naučnica u koju se u međuvremenu zaljubio, pokušavaju da spreče zlog industrijalca da uzgaja te novootkrivene “ljude” kao robovsku radnu snagu jer su formalno životinje.

Upravo u toj promeni brzina iz avanture u sudsku dramu, Douglas pokazuje majstorstvo jer i u toj deonici uspeva da izgradi osećaj pustolovine i farse i da premisu nikada ne uzme zaista ozbiljno.

Film je efikasno pripovedan, sa energičnim i komičnim rolama Burta Reynoldsa i Susan George. U vreme izlaska ipak bio je promašaj jer zbilja jeste prebizaran.

Missig linkove igraju đaci iz Indonezije i postiže se željeni efekat bez CGIa i mnogo manje iritantne humanoidnosti koja je postojala recimo u tadašnjim PLANET OF THE APES filmovima.

SKULLDUGGERY je u međuvremenu prepoznat zbog svojih campy kvaliteta ali u vreme izlaska književnik Velcros, po čijem je romanu snimljen je povukao svoje ime sa špice pa je potpisan samo čuveni scenarista Nelson Gidding. 

* * * / * * * *

They Call Me MISTER Tibbs

THEY CALL ME MISTER TIBBS Gordona Douglasa je nastavak čuvenog filma IN THE HEAT OF THE NIGHT i po svom značaju naravno nije mogao da se poredi sa tim filmom pa je automatski percipiran kao slab nastavak.

Iz ove vizure međutim. rekao bih da ovaj film ima ne samo mnogo kvaliteta koji su nekako bili previđani već da ima i modernih filmova koji bi se mogli prepoznati u nekim savremenim filmovima. Recimo, film WIDOWS Stevea McQueena ima začuđujuće puno sličnosti u nekim aspektima sa ovim naslovom. Nisam nigde uspeo da nađem ta poređenja, ali čini mi se da je to linija vredna istraživanja.

Elem, THEY CALL ME MISTER TIBBS se dešava u San Francisku. Virgil Tibbs je tamo policijski detektiv i istražuje smrt skupe eskort devojke koja je privlačila opasnost ali je glavni osumnjičeni neko čije bi hapšenje moglo biti opasnije po policiju nego po njega samog. 

Douglas ovde odlično vodi privatni život junaka za razliku od THE DETECTIVE. Porodične scene koje namju veze sa slučajem su jako inventivne i pune neočekivanih detalja, u odnosima Virgila Tibbsa sa malim sinom.

Sidney Poitier igra u jednom neobičnom, zanimljivom kontraritmu, na hranici šerlokholomsovske ekscentričnosti, mada nikada do kraja ne zagazi u nju.

Martin Landau i Anthony Zerbe su odlične njuške kao antagnoisti. Iako ovo nije Blaxploitation, Landau i ovom ulogom pravi legacy u tom žanru ako ovaj film uzmemo kao pridruženog predstavnika.

Douglasov prikaz San Fransicka je vibrantan, potere i obračuni su energhični, sve je na visokom nivou. Quincy Jones nudi pulsirajući funky skor i samo na par mesta svira više nego što treba.

THEY CALL ME MISTER TIBBS je izašao 1970. godine kada je Douglas imao još dva filma, oba veoma zahtevna i zanimljiva - BARQUERO i SKULLDUGGERY, i pokazuje o kakvom je vrhunskom profesionalcu reč.

* * * 1/2 / * * * *

ONLY THE VALIANT

ONLY THE VALIANT Gordona Douglasa je ekranizacija romana Charles Marquis Warrena, vestern u fordovskom maniru koji u sebi okuplja niz antisocijalnih likova koji odlaze u patrolu da bi se izborili sa nadmoćnim indijanskim snagama sa kojima su ušli u sukob.

U pogledu skupa likova kome mladi oficir okuplja i vodi na zadatak, ONLY THE VALIANT se može posmatrati kao preteča DIRTY DOZENa a Gregory Peck odlično predvodi glumačku ekipu u kojoj se nelaze i takve njušle kao što su Ward Bond, Gog Young i Neville Brand. 

U punoj koncetraciji, i sa niskom budžetom, u uslovima B-filma, Gordon Douglas pravi odličan i vizionarski vestern, sa ekspresinom crno-belom fotografijom Lionela Lindona.

* * * / * * * *

THE DETECTIVE

THE DETECTIVE Gordona Douglasa nastao je o romanu Rodericka Thorpa, nama najpoznatijeg kao pisca po čijoj je prozi nastao DIE HARD.

Isto tako, ovaj film važi za najvažniji detektivski film koji je Douglas snimio sa Sinatrom. Iz ove vizure međutim, rekao bih da ga LADY IN CEMENT i TONY ROME prevazilaze.

THE DETECTIVE ima neke strukturalne eksperimente, neke flešbekove od po petnaest minuta, posvećene ličnom životu naslovnog junaka, koji deluju ekscentrično ali potpuno razbijaju narativni zamajac ove inače zanimljuvo postavbljene priče u kojoj ubistvo jednog bogatog hhomoseksualca razotkriva mnogo dublju zaveru na nivou gradske većnice. 

Scenario koji potpisuje Abby Mann smatra se značajnim zbog prikaza homoseksualnosti i način na koji to Douglas prikazuje je živopisan, energičan, i uprkos tome što ne može pobeći od senzacionalističkog, ipak u velikoj meri pokazuje i teškoće ljudi koji su se kretali na ovoj sceni.

Sinatra je sjajan u glavnoj ulozi, a THE DETECTIVE donosi i jednu od ranih rola Roberta Duvalla. Nažaslot, ono što se nije održalo su flešbekovi koji prikauju odnos Sinatre i supruge koju igra Lee Remick, i da nije istroiskog značaja, ovaj film bi pre zasluživao * * 1/2.

* * * / * * * *

Saturday, July 18, 2020

GOLD OF THE SEVEN SAINTS

GOLD OF THE SEVEN SAINTS Gordona Douglasa pisali su legendarna Leigh Brackett i producent Leonard Freeman po romanu Stevea Frazeeja. Reč je o blago komičnom ali ipak pre svega psihološki tenzičnom vesternu o dvojici pustolova koji pronalaze zlato i postaju progonjeni od raznih zainteresovanih strana u nepristupačnom stenovitom predelu.

Gordon Douglas dobro rešava i psihološke i komične deonice, mada ostaje pitanje koliko se dobro oni uklapaju u celinu, naročito jer ima i suspense momenata. Clint Walker i Roger Moore u glavnim ulogama su dovoljno talentovani glumci da sve ovo objedine u celinu.

Joseph Biroc, veliki direktor fotografije, u ovom filmu naročito briljira uprkos tome što 1961. još uvek koristi crno-belu sliku u Monument Valleyu.

* * * / * * * *

UP PERISCOPE

UP PERISCOPE Gordona Douglasa je veoma zanimljiv combat picture smešten na podmornicu tokom Drugog svetskog rata. Reč je o ekranizaciji romana Robba Whitea koja prikazuje u jednom dosta kliničkom ritmu život na podmornici u toku jedne misije infiltracije, tokom koje se naravno dese i susreti sa japanskim razaračima, i čitav niz drugih tropey situacija za ovakve filmove.

Ako imamo u vidu da je UP PERISCOPE film iz 1959. godine i da je jedan od prvih u ovom podžanru, mada ne i prvi, onda neke od tih situacija još uvek nisu bile konvencija.

Gordan Douglas pravi zanimljivu mešavinu karakterne podele koju predvodi Edmond O'Brien i Jamesa Garnera koji je tad još uvek bio na početku ali je već imao star wattage, međutim dobro je uklopljen u kolektiv, bogat sporednim likovima koji imaju solo arije ali ne odlaze u digresiju.

UP PERISCOPE je film koji je nastao uz pomoć Mornarice u vremenu nekih drugih ratova, ali u sebi nosi minimalnu dozu propagandnog, možda najviše izraženu kroz relativno reduntantnu melodramu kroz koju se definiše glavni junak. Kada bi se ona uklonila, onda bi ovo bio jedan ratni film koji je po svom ritmu i realizmu čak možda malo i ispred svog vremena.

Gordon Douglas u svom opusu ovaj film može da ubeleži kao atipičan film jer nije onako narativno efikasan, ali i u ovom ritmu on se odlično snalazi.

* * * / * * * *

Tuesday, July 14, 2020

SKY HEIST

SKY HEIST Lee H. Katzina je televizijski film iz 1975. čija je osnovna ideja da se pozabavi prikazom vazduhoplovne jedinice losanđeleske policije. Piloti iz jedinice bivaju oteti i ubrzo se ispostavlja da je to samo diverzija grupe lopova koji imaju plan da izvrše pljačku tokom koje neće biti vazdušnog nadzora LAPD.

Ovo nije jedini slučaj da Lee H. Katzin režira materijal u kom tehnika igra veoma važnu ulogu. Ovog puta to su letelice LAPD. Glumci su u drugom planu, ali su solidni jer u scenariju koji potpisuju William F. Nolan, Rick Rosner i Stanley Ralph Ross imaju stereotipne ali solidne likove.

Katzin drži tempo na solidnom nivou i svestan je odnosa ljudi i mašina u kadru. Na kraju, mašine odnose prevagu što nije nužno loše...

Sunday, July 12, 2020

ALT-RIGHT: AGE OF RAGE

Adam Bhala Lough snimio je film ALT-RIGHT: AGE OF RAGE priču koja deluje kao nešto što sam već gledao jer strukturalno izgleda slično čitavom nizu sličnih dokumentaraca u kojima se suočavaju ikone alt-righta i liberali. Ali, ne. Ovaj film nisam gledao ranije, i sticajem okolnosti zbog događaja na beogradskim ulicama deluje aktuelnije nego inače.

Naime, neke veoma američke forme protesta, manje Antifa a više cela ta fringe ekstremno desna koalicija ljudi koji se ujedinjuju oko čitavog niza konspiroloških pitanja, prenele su se kod nas. I to na način koji deluje tragikomično i jasno sugeriše na uticaj stranog faktora, ne toliko u organizaciju protesta, koliko u formiranje stavova ovih grupa.

Naravno ima i potpuno istih parola (kod nas preuzeto “Čiji grad? Naš grad” npr. se čuje na kampusu u Berkeleyu u izvornoj formi), pa ipak kontekst je bitno drugačiji jer su kod nas obe grupe na istom zadatku. Barem u načelu.

U tom smislu AGE OF RAGE je danas globalna, ili barem srpska priča, isto koliko je i američka.

Fokusirajući se na ljude sa dva pola te priče - Daryle Lamonta Jenkinsa i Richarda Spencera, na jednog vođu Antife i na jednu ikonu Alt-Righta, AGE OF RAGE samo pojačava taj snažan utisak da je američka politika potpuno izašla sa koloseka, na ulice, među populiste i amatere, bilo da su oni benevolentni ili malevolentni, i to sve deluje kao još jedan katalizator nezadovoljstva i političkog haosa.

Richard Spencer se u ovom filmu pokazuje kao poprilično prazan lik koji svoj endgame etno-nacionalne države baš i ne ume da objasni kako bi to izgledalo, i odaje utisak trola i provokatora koji je jači u reagovanju na trenutne provokacije nego sa nekom dugoročnom idejom.

S druge strane, Daryle Lamont Jenkins se bavi doxxovanjem, modernim vidom aktivizma par excellence, ali po svom vajbu vuče na stare radikale. 

U odnosu na njih dvojicu Jared Taylor i Mark Potok deluju kao dinosaurusi u suštini. A opet deluju i dosta zrelije. Pa ipak, na kraju kada se vide snimci iz Charlotesvillea deluje da ljudi kao što su Spencer i Jenkins uspevaju da naprave nešto što Taylor i Potok zapravo nikada nisu mogli.

U tom smislu taj politički amaterizam i izlazak svega na ulicu, koliko god delovao potentno, kada vidimo protagoniste tih događaja, te zbunjene klince i duševne bolesnike koji nasedaju na fringe sajtove i ubijaju ljude, ostavlja utisak nečega vrlo opasnog.

Za razliku od Jenkinsa međutim Spencer deluje na sve to i kao osoba koja nema nikakav program, čak ni zločinački, više deluje kao egzibicionista čije potrebe za eksponiranjem dovode i do ljudskih žrtava.

Adam Bhala Lough solidno vodi priču. Pre svega uspeva da nas upozna sa Spencerom i Jenkinsom kao ljudima, iako ruku na srce, Spencer uspeva da očuva neki dozu misterije oko sebe.

Za ljude koje zanima politika, i cela ta stvar koja se sada u kompletu izvozi iz SAD u ostatak sveta, mislim da je AGE OF RAGE obavezna stvar za gledanje. 

* * * / * * * *