SWEETWATER

Nat Clifton, poznat po nadimku Sweetwater, zaigrao je tehnički kao drugi crni igrač u istoriji NBA, kada je izašao na parket za Knickse par dana posle Earla Lloyda koji je igrao za Washington. Martin Guigui snimio je film o Sweetwateru fokusirajući se na mesece koji su prethodili njegovom ulasku u NBA.

Sweetwater je bio jedan od crnih igraća koje su timovi uveli u svoj sastav 1950. ali se smatrao najboljim među njima a imao je i 28 godina, dakle bio je već poprilično afirmisan.

Bitno je imati u vidu produkcioni kontekst u kom je nastao ovaj film jer je poprilično atipičan ako imamo u vidu temu. Naime, beli deo podele čine potrošeni epizodisti kao što je sjajni Kevin Pollak u ulozi Abea Sapersteina - gazde Globetrottersa, odnosno cancelovani ljudi, Jeremy Piven koji je pao u #MeToo pogromu kao Joe Lapchick, trener Knicksa koji je izborio poziciju za Cliftona a iz istog tabora je i Richard Dreyfuss kao Maurice Podoloff, prvi komesar NBA; odnosno veteran QAnona Jim Caviezel - kao izmišljeni lik sportskog novinara koji od čikaškog taksiste beleži priču od Cliftonu.

Kako ih je neko skupio na jednom mestu ostaje naravno pitanje svih pitanja ali to su tokovi kapitala u savremenom filmu kao delu kulture a isto važi i za košarku pedesetih koja je bila deo kulture pod segregacijom.

Bela publika je obožavala šou koji su pravili Trottersi, praveći budalama lokalne belačke timove koji su primali novac da učestvuju u njihovim gegovima, ali košarkašku relevantnost su stekli kada su pobedili Lakerse iz Minnesote, aktuelne šampione, u partiji u kojoj je Nat Clifton ozbiljno odškolovao Georgea Mikana, tada dominantnog NBA asa.

Celticsi pokazuju odmah tendencije da draftuju afroameričke igrače ali drugi vlasnici opstruiraju i liga ostaje u sistemu segregacije. Doduše, sada kad se u MLB integrišu i statistike iz Negro lige, možda saznamo više i o košarkaškoj Negro ligi, o kojoj Bill Duke ima nadahnut monolog u filmu HIGH FLYING BIRD.

Film nije preterano istorijski verodostojan, recimo Joe Lapchicka igra Jeremy Piven iako je on važio za najboljeg CENTRA svoje ere.

Međutim, film je izveden kao jedna staromodna biografska priča i kao takav baš zbog svoje arhaičnosti, može da bude relativno prijatno iskustvo na malom ekranu. 

Sweetwater prelazi put od supertalentovanog cirkuzanta do prepoznatog talenta i vrhunskog takmičara. Na tom putu postoje prepreke, pre svega formalne, ali i lične. Film se ne završava finalnom utakmicom već prvom, onom u kojoj Nat Clifton izlazi protiv čisto belačkih Indianapolis Olympiansa i uprkos animozitetu sudija donosi pobedu.

Sve prikazano u filmu treba uzeti sa velikom rezervom. Čim se film bazira na nečijoj ispovesti znamo da su se autori odlučili da "objave" legendu, ali kao što je rasna barijera pala da bi NBA postala bolji proizvod tako je i niz cancela ovde zanemaren da bi se u niskobudžetnoj izvedbi snimio film sa relativno poznatim imenima.

Tim pre mislim da je SWEETWATERova budućnost najpre na televiziji. Ono što je najvažnije jeste činjenica da ovim filmom tema nije potrošena, ali da je isto tako taj prvi hagiografski pokušaj, uprkos B produkcionom okviru urađen dostojanstveno i old school. Verujem da ćemo nekad videti i prestige picture o ovoj temi, dok se to ne desi, imamo solidnu zamenu.

* * 1/2 / * * * *

DEEDEH-BAN

DEEDEH-BAN je ratni film koji je Ebrahim Hatamikia napravio pre MOHAJERa i od njega je manje zanimljiv utoliko što nema dronova kao autentičnog doprinosa prikazu rata na filmu. Ovo je relativno tipičan iranski ratni film o iransko-iračkom ratu, postavljen iz vizure jedne strane, bez mnogo prikazivanja neprijatelja.

Smešteni iza peščane dine tokom iračkog napada, grupa iranskih vojnika pruža otpor pešadijskim naoružanjem protiv nadirućeg oklopa. Glavni junak je tek prvi među jednakima, mladi izviđač koji izlazi na opasne pozicije i dojavljuje kako da se usmeri artiljerijska vatra. Drugi bitan protagonista je specijalista za lansiranje protivtenkovskih raketnih granata sa ramena, koji odlazi još jedan korak ispred, sam pred tenkove.

Za film u kome nema mnogo klasične akcije u kojoj se glavni junak bori sa neprijateljima, ovde ima dosta zanimljivih scena napada RPGom na tenkove, pristojno urađenih za vreme kada CGI sasvim sigurno nije bio dostupan u Iranu.

Međutim, film je dosta fokusiran na rat, na njegovu gotovo banalnu svakodnevicu u kojoj herojstvo nije poetično već je deo posla i/ili borbe za opstanak. Stoga i ovom filmu utisak varira od * * do * * * u zavisnosti od toga koliko gledaoca interesuju rat i ratni film.

REBEL

Adil El Arbi i Bilall Fallah posle BAD BOYS FOR LIFE a pre BATGIRL koju nikada nećemo videti snimili su film REBEL koji je krenuo od zanimljive ideje ali je rezultirao jednim loše shvaćenim pokušajem da se kroz neke arty intervencije "prevaziđe" žanr ratnog ili akcionog filma.

Naime, El Arbi i Fallah su snimili jednu relativno konvencionalnu storiju o mladom Belgijancu koji beži u Siriju da ne bi pao za dilovanje a onda na teritoriji gde je radio kao humanitarni radnik biva priveden u ISIS i polako od video snimatelja, nevoljno postaje i protagonosta videa, usput dobija nevestu, pokušava da je spase kada bi drugari iz jedinice želeli da je dele sa njim, i na kraju na bazi njegovog učešća mame i njegovog malog brata da se pridruži.

Dakle, to je jedna dosta konvencionalna ratna akciona melodrama, ali El Arbi i Fallah pokušavaju da je dignu na arty nivo tj. da ubace neke elemente mjuzikla gde glavni junaci zapevaju ili zarepuju u kadru, na način na koji su to El Arbi i Fallah videli u seriji EUPHORIA.

Međutim, nisu uspeli da valjano integrišu taj detalj. Prvo, tih scena ima premalo, javljaju se retko i nisu dosledno dijegetički definisane, i otvaraju čitav niz pitanja, nažalost bez zadovoljavajućeg odgovora. Taj dodatak nije zaživeo i to je ozbiljna intervencija, međutim, ne bi ni on toliko smetao da zapravo film u najvećem svom delu nije samo solidno realizovana ali isprazna dvočasovna priča koju smo već videli u mnogo veštijim izvedbama. 

Možda bi taj osrednji film delovao bolje da nije bilo ove inovacije. Možda bi sa više inovacija a manje osrednjosti, čak i sa ovako pogrešno shvaćenom tehnikom osvežavanja žanra bio bolji. Jedino što definitivno ne valja jeste film koji smo na kraju dobili. Naprosto, El Arbi i Fallah, kako rekoh onomad kad sam pisao o BLACKu, misle da su Braća Hughes, ali šta možemo, nisu. Ono što jesu, nije samo po sebi loše. Neka u tome prosto istraju.

* * / * * * *

EL PUNO DEL CONDOR

Marko Zaror već dosta dugo ne uspeva da ispuni svoj puni potencijal i od Rockovog dublera zaista i postane latinoamerički Rock, i to u onom najboljem smislu - kao akcioni heroj izrazito filmične telesnosti, i na sve to izrazitim darom za borilačke veštine.

Ernesto Diaz Espinoza je reditelj koji mu je pružio prve značajne prilike, ali nažalost njegov novi film EL PUNO DEL CONDOR predstavlja pretencioznu, niskobudžetnu varijaciju na ezoterični borilački film - ne baš kao SILENT FLUTE ali maltene kao to.

Nažalost, ovo sve deluje kao jedan pokušaj da se pseudoartom prikrije aljkav exploitation ali Espinoza ipak nije ni približno vešt da mu ovakva podvala prođe i sem Zarorove harizme u ovom filmu bukvalno nema šta da se vidi jer i same borbe ima vrlo malo, maltene nimalo kvalitetne.

Ovo je tužan produžetak Espinozine karijere i nažalost još jedna propuštena prilika za Zarora. Kad kažem "još jedna" imam na umu da on na svu sreću još uvek nije ušao u hiperprodukciju - i to je dobro, ali to znači da je i tih prilika za proboj zapravo malo...

KHAKESTAR-E SABZ

Ebrahim Hatamikia je 1994. snimio film koji se dešava u Bosni i u njemu je prikazao rat iranskoj publici, u filmu koji nije nimalo produkciono jednostavan, i sniman je u Slovačkoj jednim delom što ga već čini poprilično ekskluzivnim za standarde persijske produkcije.

Film govori o filmadžiji koji tragom molbe svog prijatelja polazi u Hrvatsku pa u Bosnu da nađe jednu devojku sa snimka koji mu je ovaj ostavio i izbavi je tako što će je izvući iz rata i odvesti u Iran. Kada stigne na lice mesta kreće potraga tokom koje sreće bosansku muslimanku koja zna persijski i čitavu galeriju likova među kojima su druželjubivi muslimanski ratnik, grupa dobrohotnih stranih mudžahedina, sumnjičavi hrvatski obaveštajci itd.

KHAKESTAR-E SABZ izgleda kao neki jugoslovenski film iz tog perioda, svakako slabije od LEPIH SELA ali bolje od hrvatskih propagandnih naslova iz te epohe. Srbi su naravno geopolitički negativci ovde, to se nekako podrazumeva pa ih u filmu ni nema puno, naiđe se ponekad na neku patrolu koja zapuca ali i tu su dati iz daljine, kao neki "nevidljivi" neprijatelj. Prosto, neko od lokalaca povremeno poviče "Četnici!" i nešto krene da puca i eksplodira.

Hatamikia se ipak obraća iranskoj publici a njima izgleda nije bilo potrebe da se mnogo objašnjava ko su i šta su Srbi. Muslimani su prikazani kao apsolutne žrtve koje je ne napušta snaga duha. U filmu se u nekoliko navrata pevaju u rovu sevdalinke ili se čuju sa izvora u kadru. Dakle, to je narod kog pesma drži, melanholičan je i trpeljiv. Glavni iranski lik je u odnosu na njih uzdržan i radoznao, ali povezuje ih islam, molitva i reči koje su univerzalne, kod nas poznate kao "turcizmi".

Zanimljivo je da u filmu glumi dosta muslimanskih glumaca ali ima i Slovaka. Međutim, svako govori na jeziku likova, nema lingue france neke u konvenciji osim kad se sporazumevaju na engleskom, ali to je okviru radnje. Tako jedna bosanska starica sa radošću prepozna Iran po Homeiniju, a onda se malo sneveseli i konstatuje, "Rahmetli".

Sve u svemu, KHAKESTAR-E SABZ je dosta ozbiljno urađen i veoma moderno za tadašnje iranske standarde, i na nivou prosečnog jugoslovenskog filma tog vremena, ali sa ozbiljnom produkcionom ambicijom. Ima tu i statista, i zbegova i eksplozija.

U fokusu filma su likovi i civili a ne rat i ratne operacije, za koje se Hatamikia u svom dotadašnjem opusu specijalizovao. Međutim, ovo ipak jeste ratni film, samo sa civilima u centru.

Hatamikia ovom prilikom definitivno nije snimio svoj SALVADOR, ali ne bih isključio da ga je gledao.

* * 1/2 / * * * *

MOHAJER

Ebrahim Hatamikia snimio je praktično prvi film u kom se dronovi i sudbine njihovih operatera tretiraju kao rutinski deo savremenog ratovanja. Iranski film MOHAJER iz 1989. snimljen je godinu dana posle završetka rata sa Iranom i prikazuje borbena iskustva par ekipa koja rukuje jedne bespilotnom letelicom naoružanom protivtenkovskim raketama i opremljenu fotoaparatima.

Film prikazuje njih u pokušaju da što dublje prodru na front jer svojom letelicom upravljaju na daljini gde je moguža vizuelna kontrola. To su vremena u kojima bespilotne letelice još uvek nisu bile način beskontaktnog ratovanja, i ekipe su morale da uprljaju ruke i dođu u blizinu.

Film je jednostavan, klinički, sa minimumom karakterizacije, junacima od malo reči i zadacima koji ih vode iz jedne opasnosti u sledeću i veću, i manje-više to je to.

Kome ta svedenost nije dovoljna, onda je ovo film koji se kreće oko * *. Ljubiteljima i poznavaocima ratnog filma, ali i vojne tehnike kao takve, utisak može sezati i do * * *.

BE VAGHTE SHAM

Iranski režimski reditelj Ebrahim Hatamikia snimio je BE VAGHTE SHAM koji bih mogao definisati kao propagandni akcioni spektakl ogromnog izvoznog potencijala.

Reč je o filmu za koji je - uz rizik da ispadnem kultur-rasista - gotovo neverovatno da su ga Iranci snimili bez ičije pomoći, pa makar ruske. Po nivou produkcije, tehničke izvedbe i vizuelnosti, ovaj film je svakako na nivou najboljih ruskih primeraka, a to znači pri vrhu evropskih. Da Hatamikia nije šezdesetogodišnji iranski režimski reditelj, rekao bih da ga čeka holivudska perspektiva posle ovog filma. 

Film je veoma zanimljiv i u korenu ima jednu u suštini sovjetsku odnosno rusku mustru ali obogaćenu američkim iskustvom. Iranski piloti, starešina i kapetan, otac i sin, odlaze u Palmiru da izvezu sirijski "Iljušin" pun lokalnih izbeglica. Put do Palmire je pun opasnosti, i Ebrahim Hatamikia gradi prefinjenu stilizaciju, kobinujući realni imaginarij sukoba sa pomalo čisto filmskih uticala u čemu se krajnje neobično, a opet sasvim logično, izdvaja MAD MAX, sa tom pustinjom i adaptiranim egzotičnim vozilima u njoj i izludelim pustinjskim ratnicima ISILa koji se tu javljaju.

Kada uzlete uz velike muke i određena oštećenja, zarobljeni pripadnici Daesha koje voze za Damask na dalje ispitivanje se pobune i otimaju avion. Situacija eskalira i misija polazi naopako.

Zaplet se kreće između rudimentarnog i sofisticiranog. Ima likova iz Daesha koji su groteskni, ali ih ima koji su veoma profilisani, od starog šeika koji je spasao svoje pleme pridružujući im se ali i ne gubeći osećanje časti, do evropskih radikala koji se razlikuju od lokalnih i bave se isključivo propagandnom i senzacionalističkim napadima.

Zanimljiv je metafilmski momenat - pripadnici Daesh koji snimaju propagandu unutar celine koja već jeste propagandni film starog kova je jako zanimljiv detalj, prepun ironije, svakako ne u postupku ali iz vizure gledaoca svakako.

Veoma je zanimljivo kako Iranci tretiraju milje u kom se priča dešava. Sve se zbiva u Siriji gde Iran nije zvanično u ratu ali ne krije da je ratujuća strana. Ne prikazuju ljude iz Daesha kao homogenu grupu a među njima su najproblematičniji uvezeni ekstremisti - Čečen, Engleskinja i Belgijanac dočim je lokalni narod uglavnom zaveden i ucenjen. To je opet sovjetski pristup propagandi, nema etničke esencijalizacije već samo ideološke uz dobrodošlu diferencijaciju stranog faktora.

Lik Engleskinje je posebno zanimljiv jer je zapravo iako sporedan možda i takav da zaslužuje svoj film. Ona je psihički labilna nekadašnja goth rock muzičarka koja je posle nekoliko pokušaja samoubistva našla spas u radikalnom islamu. Teško je u ovom trenutku ne citirati Srđu Trifkovića koji kaže davne 2005. na nekoj tribini Dveri, "Duhovno kastrirani, otuđeni od predaka, nije ni čudo što mnogi mladi Nemci traže izlaz u raznim oblicima samoubisrva, od droge do prelaska u islam". Kod ove junakinje, islam je čak i bukvalno forma samoubistva.

Dakle, ovo je propagadna u kojoj autori u meri u kojoj im dozvoljava žanrovski postupak pokušavaju da ponude jednu širu sliku konflikta i motiva koji su ljude doveli u Daesh. Jedino su kamen i dva iranska pilota nevini, hegelovski rečeno, i oni su stoga i najmanje zanimljivi junaci, ali su funkcionalni.

U ovom filmu sam beskrajno uživao i što je najvažnije, njegova egzotičnost zaista nije bila presudna. Specifičnost Hatamikijinog rediteljskog opusa a i sama veština izvedbe čine da ovaj naslov zaslužuje duboko istraživanje i ispitivanje - recimo koliko je koštao.

U svakom slučaju, ostao je film, treba ga obavezno pogledati.

* * * 1/2 / * * * *

AMBUSH

AMBUSH Marka Burmana je film o Vijetnamu, i počinje relativno zanimljivo, sa oficirom specijalnih jedinica poslatim da od jedne inženjerijske jedinice preuzme neke obaveštajno osetljive dokumente. Potom usledi napad Vijetkongovaca a onda film odlazi u vražju mater i pretvara se iz combat movieja u neki klaustrofobični horor u tunelima koje su iskopali protivnici.

Tako da, možemo reći da se film poprilično raspadne posle prvog čina, a da najjači glumački štih Aaron Eckhart čak i bukvalno phone inuje svoju ulogu jer se uglavnom javlja radio stanicom. 

U tom prvom ratnom delu, AMBUSH nije ništa epohalno, ali je relativno pristojno izveden DTV snimljen u Kolumbiji. Ipak, kad ode pod zemlju, ni ne vredi da se iskopava.

TANGEYE ABU GHORAYB

TANGEYE ABU GHORAYB je ratni film o događajima iz 1988. pred kraj rata između Iraka i Irana u kom iranski reditelj Bahram Tavakoli prikazuje doživljaje jedne grupe vojnika u završnici sukoba.

Ovo je istinita priča o bataljonu koji je sprečio iračko napredovanje u jednom tesnacu gde su pet dana pred kraj rata praktično mogli da ostvare stratešku prednost i da se smatraju pobednicima ovog sukoba koji je karakterisala veoma duga pat-pozicija gde krvavi sukobi nisu produkovali uspešne ofanzivne operacije koje su donosile prevagu i rezultate.

Tavakoli je snimio zanimljiv i atipičan combat movie fokusiran na likove. Njegovi junaci učestvuju u bici koja se odvija svuda oko njih ali više lutaju kroz nju nego što su protagonisti i heroji u klasičnom smislu. Ovaj bataljon je karakterističan po tome da je bio u rotaciji i poslat na odmor kada je naglo vraćen na front, nedovoljno opremljen, neoporavljen, gladan i žedan a na kraju je dao elitni doprinost.

Film nije u tom smislu hagiografski u odnosu na ulogu jedinice, naprotiv. Baš pravi fokus na obične ljude kojima rat kao takav verovatno ne bi bio prvi izbor kao delatnost.

Scene bitke su urađene veoma efektno i zanimljivo je jer se dešavaju svuda oko junaka a oni u njima nisu akcioni heroji, pa ponekad ni protagonisti, zatečeni su zarobljeni u njima.

Tavakolijev film je vredan pažnje i kao prikaz jednog rata koji smo retko viđali na filmu. I kao veoma ozbiljno vešto urađen film, za koji se nikada ne bi reklo da je po estetici ono što bismo kolokvijalno nazvali "iranskim filmom". Ovo je film koji se ne nadovezuje ni na američku tradiciju, ali na sovjetsku recimo, svakako.

* * * / * * * *

ON OUR WAY

Sophie Lane Curtis režirala je film ON OUR WAY u kom je na špici skupila dosta imena koja nešto znače kao producenti, neke takve je stavila i pred kameru, ali ukupno uzev snimila je jedan pretenciozan i konfuzan film o mladom reditelju koji želi da snimi autobiografski film ali se onda kreativni proces pretvara u jednu neurotičnu nebulozu koja ne vodi nikuda.

Čak i pouzdane kuke kao James Badge Dale tu nemaju šta da pokažu, obavljaju svoj posao i nestaju, a takva sudbina zadesila je i ceo film koji je posle premijere na festivalu u Talinu dugo čekao da stigne pred "potrošače".

LA STRANEZZA

Roberto Ando snimio je film LA STRANEZZA u kom Toni Servillo igra Luigi Pirandella i to je nešto što je imalo potencijala da mi se veoma dopadne jer je pirandelovski pristup pozorištu tzv. teatralizam, veoma zanimljiv i možda je čak ostavio jači trag na savremeni film nego na teatar, a gde je imao velikog odjeka.

Pirandello je nobelovac i njegov rad je bio izuzetno uspešan i prepoznat, a Ando se ovde poigrava jednom zgodom iz njegovog života koju on razvija u inspiraciju za njegov pozorišni postupak i dela koja je kasnije napisao.

Film počinje kao jedna simpatična hronika malog mesta u kojoj nepoznati stranac dolazi u varošicu radi sahrane, ali negde u trećem činu ulazimo u jedan segment konfuzije gde kada treba da se "pirandelizam" moja pažnja nije bila dovoljno dobra da bih ga ukačio. I to me je prilično razočaralo jer sam se upravo nadao tom trenutku kada će se na neki način zaplesti Pirandello i Charlie Kaufman, međutim iskreno nije mi bilo baš jasno to čvorište. Ne kažem da ga nema, ne kažem čak ni da je loše izvedeno, ali meni je prosto promaklo. Možda za to treba da krivim sebe a možda je ipak do filma koji se dotle pomalo iscrpio u dotadašnjoj poetičkoj koncepciji i ušao u jednu repeticiju.

* * 1/2 / * * * *

BACHENNYA METELYKA

Maksim Nakonješni je 2022. nastupio u kanskom programu Un certain regard sa filmom BACHENNYA METELYKA koji govori o ukrajinskoj operaterki drona i njenon snalaženju u društvu posle oslobađanja iz zarobljeništva. 

Prvi utisak je naravno i pitanje - kako su tako brzo uspeli da snime film jer je ruska agresija počela krajem februara a Kan je u maju. Međutim, film u stvari ne govori o periodu "Specijalne vojne operacije" već o ratu u Donbasu i Lugansku koji se vodio pre toga, ali to nije nešto prenaglašeno ni u promociji filma, ni u samom filmu.

Međutim, ko zna išta o tom prostoru, to će shvatiti. Uostalom, niko ni ne spori da rat traje praktično od 2014. na razne načine.

Film je melodrama o posttraumatskom sindromu glavne junakinje i njenom prilagođavanju na normalan život kome jednu veoma specifičnu dimenziju daje činjenica da se iz zarobljeništva vratila trudna.

Prikaz ukrajinskog društva dat u filmu nije nimalo laskav. Naročito kada vidimo da je njen momak član "patrole" koja kao čuva gradske ulice sa raznim demobilisanim veteranima a onda se ispostavi da vrše rasističke zločine koji vrhune i ubistvom za koje se izvuče pozivajući se na njeno herojstvo.

Nekonješni ovu melodramu snima moderno, mada ne robuje previše konvencijama savremenog evropskog festivalskog filma. Posebnu atmosferu daje kadrovima snimanim iz drona koji imaju u interfejs vojnog drona ali zapravo sugerišu njenu disocijaciju od traume i uvođenju found footagea odnosno snimaka iz vizure medija, home videa, uključivanja ruskih vojnih vlogera, ali film naravno ima i klasičnu dijegezu u najvećem delu.

Ovaj film sigurno ne bi ovako izgledao da je sniman za vreme rata jer ne bi prikazao to rasulo ukrajinskog društva u periodu koji prethodi ruskoj agresiji. Štaviše, slika Ukrajine pre rata donekle i objašnjava odakle iluzija da će se ova država raspasti kada se malo zatrese a nekmoli vojnim napadom.

* * 1/2 / * * * *

TRIPLE 9

John Hillcoat je u filmu TRIPLE 9 pokušao da snimi jedan svoj mali knock off Michaela Manna, a možda malo i Davida Ayera, i po scenariju Matta Cooka je to i uspeo.

U ovom filmu se susrelo nekoliko filmova i na svu sreću, u nekih sto i kusur minuta ta celina uspeva da funkcioniše iako je imala čitav niz elemenata koji su radili protiv nje.

Prvo sama priča deluje kao ukrštanje nekoliko zapleta dovoljnih za druge filmove. Zatim, glumi veliki broj sjajnih glumaca, "oskarovaca", "emijevaca" i onih nominovanih za to. Sve to su razlozi za brigu gde se sudara potencija više priča sa harizmom niza zvezda i malo "lufta" da se između jakih akcenata izgradi interval.

Međutim, Hillcoat je uspeo da sve to uravnoteži, da istakne veze među likovima i pričama koje čine ipak jednu osnovnu nit, a da ansambl pretvori u tim gde se niko ne ističe a svako radi svoju stvar. U tom smislu, ovo je i "opasan" film. Iskustvo nam je govorilo da ovakve stvari retko kada funkcionišu a TRIPLE 9 je pokazao da ipak može, dakle ohrabriće još pokušaja koji verovatno neće biti dobri.

Hillcoat ume da izgradi tenziju, ne samo na planu fizičke opasnosti i klasičnog suspensea već i u pogledu karakternih odnosa i razotkrivanja, te snaga filma velikim delom proizlazi iz toga što je film sastavljen iz niza jako uspelih i snažnih scena. Nema padova u intenzitetu, i u spoju sa pričom koja se kristalisala iz mase motive, dobio se jedan snažan rezultat.

TRIPLE 9 ne nudi skoro pa ništa novo, ali novo je to da funkcioniše nešto što smo puno puta videli kao recept za propast. U saradnji sa direktorom fotografije Nicolasom Karakatsanisom, Hillcoat postiže mannovski look, u spoju sa ayerovskom energijom i Atlanta iz njegovog filma ima sve predispozicije da pruži isti ugođaj kao Los Anđeles.

Film sam pogledao sa zakašnjenjem zbog toga što me je baš odbijalo sve ono u konceptu što inače rezultira slabim filmovima. Pogrešio sam.

* * * 1/2 / * * * *

PRIZVAN I POZVAN

PRIZVAN I POZVAN Luke Papića i Srđe Vuča, sasvim zasluženo je osvojio nagradu publike na ovogodišnjem Beldocsu.

Reč je o filmu koji je pitak i populistički, sastavljen je od superbizarne arhive i superbizarnog sada snimljenog materijala, a govori o marginalnim, onim sporednim kandidatima na prvim višestranačkim izborima 1990. Njih jukstapozicionira sa onim koji je bio dominantan i ozbiljan - to je Slobodan Milošević, prate sve to naravno i groteskom njegovog imaginarijuma a nagoveštava i dalje rezultate njegove radne biografije. Ono što je međutim ključ jesu ovi marginalci, neki i dalje poznati u medijima, neki potpuno zaboravljeni i utonuli u opskurnost.

Autori filma su mladi ljudi i oni nisu sve ovo doživeli. Ja se kao dete jako dobro sećam nekih od protagonista ovog filma, i u ovome što je danas groteska prepoznajem vreme kada je to bilo negde na obodima našeg mejnstrima, što je samim tim činilo nekolicinu mejnstrim političara praktično jedinom opcijom na izborima.

Kada jedan od njih kaže da je Milošević od izbora pravio sprdačinu i da je to bio istinski prostor slobode a onda daje recept za spidbol sa makedonskim metadonom i kokainom, možemo otprilike da sumiramo gde smo danas i odakle smo krenuli.

Arhivski snimci nude priliku za montažne intervencije, a Vučo i Papić ih ne propuštaju i prave jednu deliričnu celinu.

PRIZVAN I POZVAN se bavi periodom koji je dosta elaboriran kod nas, ali pronalaze jedan novi nivo opskurnosti kojim se do sada niko nije bavio a koji je veoma relevantan jer taj politički frikšou i dalje jeste deo naše kompetitivne despotije u kojoj i dalje uprkos nedemokratskom karakteru vlasti i dalje postoje izbori kao značajna predstava koja svaki put iznedri jedan asortiman novih frikova.

* * * / * * * *

ROBOTS

ROBOTS je film koji dolazi sa prvoklasim autorskim pedigreom. Režirali su ga Casper Christensen i Anthony Hines. Christensen je danski reditelj poznat po serijalu KLOVN a Ant Hines je redovni scenarista Sache Barona Cohena.

U glavnim ulogama su Jack Whitehall i Shailene Woodley, i to je odličan spoj. Whitehall je briljantan komičar koji je zreo za veliki filmski proboj a Shailene Woodley je generalno veoma talentovana glumica koja se snalazi u svim žanrovima.

Međutim, Christensen i Hines su prilično konvencionalni u postupku. Za nekoga ko je radio dansku awkward komediju i čoveka koji sa najvećim edgelordom savremene filmske komedije snima veoma radikalne filmove, ovo što pruža ROBOTS je krajnje običan, u svakom pogledu linearan film koji ni u narativnoj tehnici ni u konstrukciji komedije ne nudi inovacije, a da pritom nije sad urnebesan i na nekom "običnom" nivou.

Whitehall je odličan komičar i on sam po sebi uspeva da energetski drži svoj lik u komičnom tonusu i kad ima i kad nema materijala. Jedan od razloga za to je što mu je lik već generalno baziran na personi koju je ranije izgradio na televiziji. Shailene Woodley takođe uspeva da drži svoj lik na nivou, tako da na kraju ROBOTS deluje bolje i konsekventnije nego što u stvari jeste.

Christensen i Hines su bazirali scenario na SF priči klasika žanra Roberta Sheckleya i ta osnovna premisa o ljudima koji imaju svoje kopije-androide nije nimalo nepoznata ni u žanrovskoj literaturi niti na filmu. Međutim, Christensen i Hines ovu premisu ne koriste onoliko koliko su mogli. Sheckley više nije živ, ali eto barem je dobio jednu neobičnu ekranizaciju. Ne verujem da ikada očekivao da će po njegovoj prozi nastati romcom u režiji dva velikana komedije.

Nažalost, Christensen i Hines se ovde nisu našli. Stoga ROBOTS nije čak ni na nivou zbiru svojih elemenara. Ali Whitehall i Woodley su dovoljno dobri da se film može pogledati bez većih smetnji.

* * / * * * *

DANICA

DANICA je drugi Apollonov film nastao u produkciji Radoša Bajića i u izvesnom smislu prati istu mustru kao i SVILEN KONAC, dakle gradska devojka nalazi ljubav na selu (iako je u KONCU tehnički to ipak momak sa sela koji nalazi ljubav u gradu).

Od filmova koji su do sada prikazani iz Apollonove ponude, ovaj ima najbolju glumačku podelu čiju okosnicu čine dobri glumci, dokazani profesionalci pa zašto ne reći i zvezde.

Jelisaveta Orašanin (sada Teodosić) igra beogradsku učiteljicu koja posle bolnog raskida napušta grad i odlazi u staru porodičnu kuću na selo, da se oporavi, i tamo upoznaje grupu svojih vršnjaka, mladih ljudi na granici sredovečnosti koji su svi sami i bez ljubavnih veza, jednim delom jer se znaju ceo život i ne mogu da zasnuju neki drugačiji odnos.

Međutim, ta usamljenost na selu nije prikazana kao učmalost već kao jedna nesrećna situacija kojoj likovi prilaze sa dozom vedrine i ona krasi čitav film.

Scenario Jelene Ilić je bogatiji od predloška koji je radio Romanov u istom produkcionom aranžmanu u SVILENOM KONCU ali mogao je biti još raskošniji i još više razraditi neke odnose, naročito odnos sa bivšim momkom koji nam nikada ne deluje dovoljno bitno u životu glavne junakinje.

No, glumci uspevaju da iznesu ovaj sadržaj, ovakav kakav je. U pojedinim deonicama ima nesigurnosti. Jelisaveta Orašanin je odlična u bitnim momentima ali su joj u pojedinim deonicama nametnute neke suvišne slepstik radnje koje nekako više priliče komedijama u kojima igra Sarah Jessica Parker, i iskreno nisu baš dobre. Međutim, kada treba ozbiljno igrati lik, ona to radi na nivou a isto važi i za Radovana Vukovića i za Aleksandru Tomić koja na neki način i "krade slavu" u svojoj sporednoj ali upečatljivoj ulozi.

DANICA je romantična komedija u kojoj zapravo kod nas nema onoliko rutine koliko se misli. I naslovi ovog žanra koji nisu angloamerički umeju da budu klimaviji nego što bi se očekivalo. Stanimirović u tom smislu radi pionirski poduhvat, u periodu kad je dobra volja svakako veća od znanja unutar žanra.

Ne možemo reći da je sasvim ponovio hemiju junakinja iz svoje veoma dobre ali nedovoljno prepoznate serije PREŽIVETI BEOGRAD ali ovde je minutaža kraća i prostor je manji, međutim jeste ostvario delo u kom se - u najboljem pogledu - nameće kao naslednik najboljih radova Miše Vukobratovića.

Stanimirović sasvim sigurno ima i strane uzore, nadam se da će u sledećem filmu uspeti da dosegne i njih.

* * 1/2 / * * * *

SE UPP FOR JONSSONLIGAN

Tomas Alfredson je posle SNOWMANa kao teškog promašaja ako se uzmu u obzir očekivanja i rezultati, otišao u Švedsku i snimio SE UPP FOR JONSSONLIGAN, još jedan film u dansko-švedskom serijalu komedija za celu porodicu o "lopovskoj" porodici Jonsson.

Naravno, ovo nije u najčistijem smislu populistička komedija jer JONSSONLIGAN ima reputaciju kao multimedijska franšiza i smatra se značajnim delom skandinavske kulture. Otud, Alfredson ima sličnu situaciju kao Harlin koji je snimio treći deo gross out serijala tokom svog povratka u domovinu, ali ipak on uvek miže da kaže da snima nešto što je deo tradicije.

Pritom, Alfredson je ako se setimo krenuo baš sa porodičnim filmovima, i edgy komedijom. Dakle, on je krenuo sa nečim drugačijim od onoga sa čime je postigao uspeh. Na neki način, veoma je moguće da je on zapravo možda išao putem svog brata Daniela koji je rutiner koji nikada nije dostigao status autora, ali mu se onda desio uspeh i snimio je za redom dva izuzetna filma. Onda je onaj koji je profilisan za najveći mogući blokbaster bio žestok promašaj i zvezda mu je neprirodno brzo potamnela.

Ipak, povratak u Švedsku na populistički film je radikalna odluka. No, kažem ovo je projekat sa reputacijom u izvesnom pogledu i može se nekako legitimisati.

Nažalost, film je snimio reditelj koji je izgubio sluh za ovu vrstu populizma. Alfredson je ovo izveo tehnički kompetentno, nije mu solidan budžet dat ulazud, ali ono što ovom filmu pre svega treba a to su šarmantni likovi, humorističke situacije i vesela atmosfera, naprosto ne uspeva da proizvede.

Ono što dobijamo je skupa telesina jednog blokbastera u pokušaju gde se ono "najtaninije" koje često uzimamo zdravo za gotovo nije desilo, u kom je tehnička pedantnost data umesto duha.

* 1/2 / * * * *

SISU

Jalmari Helander u svom trećem celovečernjem filmu dodatno ojačavu poziciju velikana savremene neameričke festivalske kinematografije, u domenu žanrovske tzv. midnight madness ponude. Posle relativno lakog dolaska do Bessonove produkcije sa angloameričkim glumcima BIG GAME, posle izuzetnog uspeha RARE EXPORTSa koji je uostalom Europa Corp hajpovala još u kratkoj formi, Helander je ipak napravio korak nazad vrativši se u Finsku.

Međutim, SISU će na kraju imati izuzetno internacionalno eksponiranje posle uspešne premijere na festivalu u Torontu koji je već poznata Helanderova lansirna tačka za nove igrenjake.

Ovde je reč o tarantinovskom ratnom vesternu smešten u završnicu Drugog svetskog rata kada su Finci okrenuli leđa Nemcima i spremali se za tranziciju bez okupacije i proces "finlandizacije".

Nacisti napuštaju Finsku, pale sve pred sobom ali onda bez nekog razloga požele da otmu delove zlatne žile od jednog usamljenog rudara. Ispostavi se da su smrtno pogrešili i da je on nemilosrdni finski komandos koji je ubio preko trista Sovjeta tokom Zimskog rata.

SISU znači nešto neprevodivo, ali slično kao recimo DIE HARD. 

Dešavanja u ovom filmu su na liniji MAD MAXa i raznih drugih filmova o poteri velike opasne motorizovane bande za pojedincem, i najveći problem filma i leži u tome što mu manjka interakcije među likovima. Jorma Tommila igra glavnog junaka koji progovori tek na kraju, i to osigurava njegovom junaku maksimalnu ikoničnost. Ironija je htela da Aksel Hennie iz antifašističkog norveškog naroda igra glavnog nacistu, veoma efektno, međutim nažalost on i Tommila nemaju supstancijalni konflikt kao glumci u kadru. Njihov sukob se apriori postavi i onda traje. Tako se Helander lišava onoga što je najviše karakterisalo njegova prva dva filma a to je humor koji proističe iz odnosa među likovima i njihovih dinamika moći.

U prvom planu je mehanika potere i borbe, ubijanja i preživljavanja, i tu SISU postaje briljantan film. Sa prenaglašenošću Tarantina ali i naslova kao što je recimo SHADOW IN THE CLOUD, koji je možda najbolja referenca jer obnavlja taj stripovski odnos prema Drugom svetskom ratu, ovde imamo bespoštedno krvoproliće, sa dosta crnog humora i kreativnosti, ima scena kakve nisam do sada video, a ima i scena koje sam video ali nikada u ovom kvantitetu. Helander tu pokazuje da je i dalje duhovit, samo to ne plasira među junake i u njihove odnose.

Briljantnost tog akciona dela je nesporna i čini SISU filmom koji ljubitelji žanra naprosto moraju da pogledaju jer teško da će uskoro sresti ovako nešto. Ali, isto tako, ostavio mi je jednu dozu hladnoće sličnu FURY ROADu zbog tog ljudskog faktora - s tim što smo tamo ipak imali Charlize da sama od sebe nešto stvori u kadru. Ovde to nemamo jer Jorma Tommila igra tipičan primer čoveka koji je akcioni junak iako nužno ne izgleda tako niti je toga željan.

Dakle, to nisu greške, to su svesne odluke i to sve funkcioniše onako kako je zamišljeno.

Kada završna akcija krene, teško je ne setiti se ponajpre FURY ROADa i SHADOW IN THE CLOUD, kao što je ranije teško ne pomislili pomalo na ono malo što je dobro u INGLOURIOUS BASTERDS ili recimo THE HUNTING PARTY.

Međutim, sve ove reference su naravno tu pre svega da dočaraju šta je SISU ali isto tako i da ne zaboravimo kako se Helanderov rad hrani postojećim filmovima.

SISU je uspeo film a po reakcijama možemo reći i da je uspešan. Helander je stvarno veliki uzor po tome na koji je način uspeo da integriše holivudske žanrovske obrasce u finski milje. Ipak, paradoksalno, ovaj film mu je u tom pogledu najapstraktniji, verovatno zbog panervopskog kapaciteta nacizma kao takvog ali i zbog svedenosti priče i ideje da se vodi arhetipima i stereotipima.

Ovaj film je shot for shot mogao biti snimljen bilo gde, pa i u Americi.

* * * / * * * *

DEAD SHOT

DEAD SHOT je baziran na starom scenariju Ronana Bennetta koji je svojevremeno adaptirao roman Stevena Moyseya. Onda su ga preuzeli Charles i Thomas Guard, napisali novi scenario i napravili jedan mlak, stereotipan, jednodinemzionalan i pravolinijski triler osvete o teroristi IRAe koji progoni padobranca posle nehotične pogibije njegove trudne supruge od britanske ruke.

Padobranac, da bi bio sklonjen iz Severne Irske, prihvata da radi kao likvidator u Londonu za račun tajnih službi, i vodi njihov ilegalni rat protiv operativaca IRAe.

Film je smešten u 1975. ali se atmosfera Troublesa, pa ni epohe ne oseća naročito iako se film baš time bavi. S druge strane, ne dobijamo ni sukob dva jaka karaktera, a akcija je tek prisutna, ima tu pomalo veštine i pomalo para, ali nedovoljno da se film osloni na to.

Film je na kraju izašao kao Sky Original. Problem je u tome što smo na malom ekranu navikli na još sadržajnije stvari. A u Britaniji se to pružalo i mnogo pre nego što je Peak TV iskovan kao pojam.

* 1/2 / * * * *

FOR SERVICES TO MYSELF

C.P. Taylor napisao je televizijski film FOR SERVICES TO MYSELF koji je u serijalu RED LETTER DAY 1976. godine režirao Gordon Flemyng. Priča prati socijalistu iz unutrašnjosti koji za svoj društveni dopinos dobija odlikovanje od Kraljice i sa svojom porodicom polazi u London. Oni su oduševljeni a njega muči grizodušje da li je time izdao svoje ideale i klasu.

Flemingov rediteljski postupak svemu daje film look i dinamiku. Ovaj televizijski film ima priču ali je u svojoj osnovi "film stanja" i Fleming uspešno ostvaruje taj balans, te posle MATCHFITa, uspešno zaključuje svoj angažman u ovom serijalu.

TOLYATTI ADRIFT

Lauru Sistero zapazio sam sa kratkim filmom WASTE i TOLYATTI ADRIFT je njen dugometražni dokumentarac smešten u Toljati, propali ruski industrijski grad.

Laura Sistero je bazirana u Barseloni, prosperitetnom španskom gradu ali postoji veze njenog zavičaja sa Toljatijem. Naime, u oba grada su se pravili licencni automobili bazirani na Fiatu 124. U Barseloni je to od 1968. bio Seat 124 a u Toljatiju Lada.

Međutim, ona se ne bavi tom vezom. Bavi se omladinom koja tamo nema mnogo čemu da se nada. Momke čeka vojska, devojke eventualno škola a sve ih vezuje jedna od lokalnih zabava - driftovanje u starim Ladama, napravljenim u Toljatiju.

Lauru Sistero i ovde zanima estetizacija i uprkos tome što ima tu nekog opservacionog postupka i praćenja nekih ljudi u životnim situacijama, ipak je ključ visokoestetizovano driftovanje Lada snimljeno u maniru Romaina Gavrasa. Otud, ovaj film je primarno jedan vizuelni experience, i to je meni bilo dovoljno.

* * * / * * * *

CRATER

Shawn Levy je svojevremeno za Fox pokušao da započne par YA franšiza ali bez uspeha. Jedan od osnovnih problema tih filmova jeste to što su izgledali kao prvo i poprilično nezaokruženo poglavlje neke priče i bili su dosta oskudni u pogledu karaktera i priče, pa na neki način i produkcije jer se ili išlo na ekonomičnost, ili je studio u postprodukciji odlučivao da smanji doživljaj.

Sada je sličnu stvar priredio za Disney. Doduše, ovo je film nastao po originalnom scenariju Johna Griffina i režirao ga je Kyle Alvarez koji inače radi "ozbiljne" filmove.

Film je prilično zaokružen na neki čudno elegičan način, sa malo onog vremenskog paradoksa koji je kod Nolana delovao samo imbecilno u INTERSTELLARu a ovde deluje nekako neprimereno jer ovo je film za decu.

Iako je priča zaokružena u najvećoj meri - štaviše ima vrlo konačan i potentan završetak - film ima priličan manjak dešavanja. Junaci su deca sa Meseca koja polaze na poslednju avanturu pre nego što jedan od njih ode da se naseli na kolonizovanoj i valjano teraformiranoj planeti. I onda tokom tog poslednjeg izleta oni eto nešto...

Tehnička izvedba je korektna, i da je film bolji ona bi ga podržala, međutim kad je priča tanka, onda ovo što smo dobili ipak nije dovoljno da nadoknadi druge fundamentalne minuse. 

Sada postoji Disney + pa ovakav film ima gde da se dumpuje. Verujem da bi u eri bioskopa i kućnih formata imao mučnu sudbinu. Sada naprotiv, ima raskorak između reakcija publike na IMDB i kritike koja je blagonaklonija iz nekog razloga, možda zato što ga tretira kao televizijsku emisiju.

* 1/2 / * * * *

KALEV

Da mi je neko rekao da ću nekada gledati film u kom je Aivar Kuusmaa jedan od najznačajnijih protagonista, rekao bih da je potpuno izgubio razum.

KALEV Ovea Mustinga, estonskog profesionalca sa čijim sam se radom upoznao preko špijunske serije REETUR, govori o istorijskoj sezoni talinskog Kaleva kada su osvojili poslednje prvenstvo SSSRa (iako je tehnički odigrano još jedno ali je bilo sa mnogo manje vanruskih timova). 

Ekipa Jaaka Salumetsa imala je u svom sastavu osvajača seulske medalje Tilta Sokka, bio je tu Aivar Kuusmaa ubitačni šuter, Babenko takođe kao i prvi i jedini Amerikanac u istoriji sovjetske like Gordon Jackson, igrač koji je recimo igrao pre toga neku poluprofesionalnu košarku u SAD ali je bio veliko osveženje iz više razloga.

Glavni junak filma je Jaak Salumets, doajen estonske košarke koji je navodno kao mladi sovjetski reprezentativac jednom nadigrao Doctora Ja (Juliusa Ervinga za mlađe) ali je imao problema sa Gomeljskim ali i Kondrašinom. Tako je Salumets osvojio samo jednu medalju na Eurobasketu 1973. godine iako se smatra da je mogao više.

U sezonu 1990/1991. Kalev ulazi kao ekipa rezigniranih ljudi. Kuusma je probao u Americi, Sokk je imao ponudu nije mogao da ode, Estonija se odvaja - narod ih smatra izdajnicima što se odlučuju da igraju sovjetsko prvenstvo a oni opet žele da igraju jer su košarkaši i žele da se takmiče i da od nečega žive, ali svaki potez im je pod lupom, naročito jer Salumets u sastavu ima Ruse, kako one iz Rusije tako i etničke Ruse rodom iz Estonije.

Salumets na nagovor Riha Soonika, svog sekretara kluba kreće da vesternizuje ekipu.i dovodi prvog Amerikanca u sovjetsku ligu a na terenu u pauzama igraju čirlidersice.

S jedne strane, KALEV je vrlo sveden. Iako je verovatno da imamo više likova koji su uključeni u priču ovde imamo jednog tipskog novinara kao predstavnika sedme sile koja je ometala ekipu, jednog zvaničnika Saveza kao predstavnika sovjetske države, i film je generalno racionalno i svedeno postavljen, kao i estonska košarka kada funkcioniše - rade ono što znaju i izbegavaju ono što im ne ide.

Otud ovde nema masovki ali ima dovoljno evokativnih rekonstrukcija nekih događaja. Fino je napravljen arhitektonski kontrast između progresivnijeg modernizma u Estoniji i haosa po unutrašnjosti Rusije, Ukrajine ili Tadzikistana gde se ide na gostovanja. U jednom trenutku Gordon Jackson, odrastao u detroitskom getu kaže da nikada nije video takvo siromaštvo, a saigrači mu kažu, "Nisi video Rusiju" i tada kreće njihova turneja po Lugansku, Saratovu i sličnim lokacijama.

U principu sam narativ o tome da je Kalev postao šampion je zanimljiv jer su Estonci uvek bili undersized ekipa i verovatno je haos u SSSRu, neigranje Litvanaca (iako su njihovi košarkaški radnici posle napada u Viljnusu podržali Kalev kao baltički vid otpora) itd. dosta pomogao tome. Ovde ima svega, kupovine utakmica, čime Kalev jednom pribegne, kupovine sudija, opšte korupcije i rasula ali i utiska da su centralne košarkaške vlasti radile protiv Kaleva.

Ipak, s druge strane, Musting nije prećutao šovinizam sa kojim su se suočili Rusi koji su se zatekli u Estoniji tada iako članovi Kaleva, tako da se može reći da je film uravnotežen.

Film ne ulazi, čak i ne imenuje do kraja konflikt koji gradi a to je konflikt između Salumetsa i starog sovjetskog trenera. U zbilji je to bio lično Gomeljski, a u filmu je to Kondrašin koji je zapravo koliko znamo njemu pomogao u karijeri, ali ga je Volnov iznova opstruirao, no u filmu je to izgleda spojeno pa u dvoboju sa Kondrašinom u finalu, punom lošeg animusa, Salumets trijumfuje.

Glumci u ulogama košarkaša deluju krupnije od estonskih igrača tog vremena iako su scene košarke generalno solidne i nema mnogo modernih zahvata u starinskoj košarci kao što često običavaju ovi filmovi prepuni sportskog patriotizma.

Kalev je jedan razuman, umeren film, i zanimljiva priča o jednom ekscesu iz istorije sovjetske klupske košarke.

* * 1/2 / * * * *

AIR

AIR Bena Afflecka je film koji se bavi jednom fusnotom iz istorije košarke koja je promenila sport.

Alex Convery je napisao istinitu priču o odluci Sonny Vaccara da stavi svoju reputaciju na crtu i celokupan godišnji košarkaški budžet Nikea uloži u jednog mladog rukija koji nije bio čak na prvi pik. Zvao se Michael Jordan.

Vaccaro je kasnije to uradio jednom i za Adidas kada je sličan potez napravio za Kobea Bryanta. I ponovo je pogodio, ali Nike danas ima Kobeov legacy, Adidasa se malo ko seti.

U vreme kada je Vaccaro odlučio da forsira ovaj rizik, Converse je držao najveći deo tržišta košarkaških patika. Nike ga je kupio 2003.

Dakle, Sonny Vaccaro je stvorio imperiju kakvu danas znamo ali je istovremeno kroz karakteristike Jordanovog ugovora sa Nikeom dao sportistima moć bez presedana i učinio da im samo klupsko angažovanje bude sekundarni izvor prihoda što je na neki način i deformisalo i pomoglo sport.

Iza ove priče stoji film o jednom apsolutnom autsajderu, hazarderu ali i bukvalno kockaru, zaposlenom u firmi koja je u usponu ali ne vidi neki biznis u bavljenju košarkom. On međutim prepoznaje da je Jordan budući superheroj sporta i to na osnovu njegovog čuvenog koša sa koledža, na osnovu njegovog držanja, stava, načina na koji je primio loptu za koju su svi mislili da ide Worthyju. Sa njegovim utiskom da je Jordan superheroj zapravo i kreće nova era sportiste superheroja koju je načeo Ali, ali do kraja definisao upravo MJ.

Međutim, u datom trenutku, sama košarka, sama NBA kao organizacija, stanje na tržištu itd. išli su nasuprot Vaccarovog instinkta.

Na delu je dakle priča o autsajderu koji jedini veruje u nešto a na kraju uspeva i svi ostali shvataju da je bio u pravu i počinju da veruju sa njim.

Videli smo to sto puta, ali to i jeste priča koja ne izlazi iz mode, baš zbog toga što je poneko ponekad majstorski izvede kao Affleck.

U tom smislu, sve ove partikularnosti su nevažne, AIR funkcioniše i kao priča o nekom čoveku koji je mogao biti izmišjen, naprosto Affleck je izveo jedan old school holivudski film o borbi, o autsajderima i snu i njegovom ostvarenju, samo sada u srednjim godinama, iznova u ekipi sa Mattom Damonom, svojim saigračem iz GOOD WILL HUNTINGa kojim su pokazali da su zapravo veoma ozbiljni kreativci.

U odnosu na Converyjev inicijalni scenario, tačno se oseća rukopis kako je iz njega eliminisana ona nevažna naknadna pamet i očuvana ona neophoda, a potom kako su u realizaciji čak i teško svarljivi message movie momenti, Richard Curtis speechevi i slične intervencije spakovane u nešto efektno, gde nešto što bi izazivalo averziju izaziva prijatan smešak pun ironije.

Dakle, Affleck je napravio film koji je među najuspelijim predstavnicima nečega što smo mislili da nam stiže zdravo za gotovo, i ovo je superioran segment njegovog košarkaškog diptiha početog pred koronu sa THE WAY BACK Gavina O'Connora. 

Robert Richardson koji je možda i najveći živi direktor fotografije ima poslednjih godina malo hit and miss rezultate. AIR međutim pripada prvoj grupi, i nudi jednu doduše upadljivu estetsku intervenciju a to je rekonstrukcija looka osamdesetih u fakturi slike. To je jako dobro izvedeno, snažno evocira atmosferu. Ovo je film u kom se dosta govori, iako Affleck pokušava da to razigra, ali ne treba da brinemo - ne zaboravite Robert Richardson je slikao Stoneov TALK RADIO, doktorsku disertaciju o tome kako uspešno snimiti vibrantan film u kom se mnogo priča.

Matt Damon je u vajbu iz STILLWATERa, u pogledu boyish goodlooksa poništen, ugojen ali i dalje energičan. On je ključna figura celog ovog poduhvata, sa inteligentnom podrškom Jasona Batemana i samog Afflecka.

Jordana nikada ne vidimo kao junaka osim po obodima kadra i Viola Davis je glavni predstavnik porodice u ulozi njegove majke. Treba imati na umu da su u biopicovima o NBA zvezdama, majke vrlo često način na koji se prilazi temi - setimo se televizijskih filmova o Isiah Thomasu i Kevinu Durantu. Alfre Woodard je ostvarila čak veoma upečatljivu rolu kao Thomasova majka a Viola Davis igra majku tolike ikone, da je njen istorijski značaj nekako čak i nadilazi iako je veoma cenjena glumica. Ali Viola je stari školovan kadar i obavlja zadatak taman onako kako treba.

AIR je prva produkcija studija koji su napravili Damon i Affleck - Artist Equity, sa idejom da bude United Artists našeg doba i da učini stvari isplativijim za umetnike. Na neki način ova priča je jako dobar manifest za celu tu koncepciju jer govori o jednom sličnom slučaju iz sveta sporta.

AIR je izuzetan film na temu sporta. Posle KING RICHARDa ponovo imamo šampiona i GOATa koji je dobio dostojan film o jednoj maloj priči kroz koju razumemo veliku.

* * * * / * * * *

LES ANARCHISTES

Elie Wajeman snimio je film LES ANARCHISTES u trenutku kada su Tahar Rahim i Adele Exarchopoulos bili najsjajnije zvezde francuskog filma. Posle Rede Kateba u QUI VIVE, Adele je overila i drugog leada iz PROPHETa ali ipak još nije radila sa Audiardom.

Wajeman je snimio arty, mali film o žandarmu koji se krajem 19. veka ubacuje u kružok anarhista i u njemu pronalazi razumevanje kakvo ne nalazi, u inače lucidnom establišmentu koji ume da manipuliše njime na svoj način. Ovo jeste nešto čime bi se bavio nekada i Audiard ali verovatno na drugi način.

Wajeman možda to i nije želeo, interveniše na razne načine, ubacujući neke moderne pesme pokušava da kristališe sliku anarhista kao boemskih pandana rok zvezda onog vremena, ali zapravo najbolje funkcioniše kao melodrama o žbiru koji se ubacuje u grupu koja ga prihvata i sve nevoljnije ispunjava svoj zadatak, naročito kada se zaljubi u harizmatičnu anarhistkinju čiju ulogu u svojim izveštajima kreće da umanjuje.

Na kraju, LES ANARCHISTES ipak pre svega ostaje priča o tome kako ideologija ne može pobediti ljudsku prirodu i kako tvrda vera anarhista i tvrda disciplina žandarma ne mogu odoleti ljudskim vezama koje se razvijaju.

U zavisnosti od toga šta gledalac očekuje, LES ANARCHISTES se kreće između * * 1/2 za one koji očekuju triler u epohi i * * * za one kojima je dovoljna melodramska meditacija.

LA TRIBU

LA TRIBU je krimić koji je po romanu Patricka Lehmanna režirao Yves Boisset, tada već u poznoj fazi svoje bogate karijere koju je karakterisao spoj političkog filma i trilera.

Patrick Lehmann je vrlo zanimljiva ličnost - reč je o francuskom lekaru, zastupniku raznih zdravstvenih reformi koji je uporedo sa javnim radom na promociji zdravlja i generalnim aktivizmom po raznim pitanjima počeo da piše romane u raznim žanrovima, među njima i omladinske i krimiće.

LA TRIBU je krimić smešten u bolnički ambijent. U sebi kombinuje koncepciju "priče s donjeg sprata", a to su tradicionalno zapleti koji se tiču urgentne medicine i "priču s gornjeg sprata" u kojima se prikazuju dogodovštine lekara sa odeljenja, često posvećenih nekim medicinskim podvizima.

Glavni junak je mladi lekar koji igrom slučaja odlazi na hitnu patronažu i u domu moćnog lidera ekstremno desničarske partije zatiče momka koji ima srčani napad. Njegov kolega koji je već tamo i političar insistiraju da se momak ne vodi u bolnicu uprkos insistiranju mladog lekara i kada ga kasnije donesu, inscenirajući hitan slučaj, on umire.

U pokušaju moćnih ljudi da ga nagrade za ćutanje u ovom slučaju, mladi lekar otkriva zaveru ekstremno desnog političara sa lekarima oko otvaranje ekskluzivne klinike.

Dakle, Lehmann se ne odmiče mnogo od svoje struke i od angažmana oko reforme zdravstvenog sistema. Međutim, kada to treba uobličiti u krimić ono što dobijamo je čak i za svoje vreme anahron, a svakako neverovatno naivan film u kom je teško povremeno se ne nasmejati naglas reakcijama junaka koji su inače listom zamišljeni kao veoma inteligentni.

Naravno, nije isključeno da ovaj film može naći receptivnu publiku kod nas jer je ova vrsta naivnog krimića - mada ne konkretno u režiji Yvesa Boisseta jer je on bio odbačen kao levičar - bila prisutna u kurikulumu Fakulteta dramskih umetnosti još dok sam ja tamo studirao početkom ovog veka i tretirana kao nešto dobro. Štaviše, u nekim detaljima ovaj film dosta evocira uspomenu na jugoslovenski film i njegovo pogrešno shvatanje stranog filma sa tim junacima koji se na kraju kao naljute i onda odu i onda ima kadar kad odlaze a osećaju se oslobođeno, uz muzičku pratnju.

Jasno je da sam u ovom filmu zapravo veoma uživao. Ovo je ona vrsta krimića gde junak ode kod negativca koji može da ubije koga hoće i prikrije šta hoće i onda ga natera da napiše svoje priznjanje koje mu on diktira, a onda to rukom napisano priznanje malo pokazuje prijateljima da se zgražavaju pre nego što ga da nadležnima.

Jedan od razloga za to je i sam Yves Boisset koji ovaj prilično sveden predložak režira dosta zainteresovano, čak sa izvesnom iluzijom kako tu ima nečeg više od puke kriminalističke priče, mada jedva da ima i nje, i onda je sve to izvedeno efikasno i sa punim ubeđenjem, kao jedna prijatna celina. To dovodi do nagomilavanja epizodnih likova koji deluju značajno a nemaju nikakvu funkciju, ali u ovako propulzivnom rukopisu, ne da ne smetaju već odvraćaju pažnju od fundamentalnih nedostataka.

LA TRIBU stoga može biti na različite načine interesantan i onima koji ništa ne znaju o filmu kao i onima koji se njime nešto ozbiljnije bave.

* * / * * * *

THE BEST MAN

Luke Wilson je radeći u manjem budžetskom opsegu ali relativno istom obimu, uspeo da napravi karijeru koja nije u senci njegovog poznatijeg brata Owena već je sa njim nekako komplementarna. Luke je bio nekako "nezavisniji" Wilson, skloniji da preuzme sporednu ulogu ili televizijsku seriju Wilson, i izgradio je svoju priču.

Kada je odlučio da se proda za DTV aranžman gde će za malo posla dobiti dosta para, bilo je neumitno da zaliči kako bi iza te odluke mogao da se krije neki potentan žanrovski rad. Shane Dax Taylor je imao priliku da uradi film sa glumcem koji privlači konstruktivniju pažnju od mnogih bivših A-listera, međutim, snimio je ispodprosečni DTV u kom se Luke Wilson potpisuje kao završno ime uvodne špice, maltene kao gost, ali plakat ne laže, on jeste glavni glumac i vodeće lice u ansamblu koje nosi ovaj film.

Dakle, dobili smo novi nivo prevare, ali i razloga zašto bi se od ovoga očekivalo nešto dobro - Wilson krije veličinu svog angažmana, ne u interesu producenta da izgleda veća nego što jeste, nego naprotiv, da izgleda manja nego što jeste. Ovo nije film sa jednim dominantnim glavnim likom, ali da, Wilson jeste primus inter pares.

Film je snimljen sa vrlo skromnim sredstvima, ali ni ona nisu baš toliko mala koliko je snimljen sa vrlo malo veštine. Gotovo je neverovatno da producenti nisu imali nerv da iskoriste ovakav iskorak u podeli kakav im se otvorio sa Luke Wilsonom. Da se razumemo, ima presedana za sve ovo - setimo se Johna Cusacka, nije Wilson prvi lik sa indie vajbom i mejdžor prošlošću da završi ovako - ali Cusackove rane role jesu bile u ambicioznijim DTV naslovima.

Ovo je ipak druga/ treća liga aktuelnog DTVa a Wilson, iako ne deluje nezainteresovano, a to je možda najporaznije, ne uspeva da iznese neku energiju na ekran kad god se na njemu pojavi, a to dobri glumci na DTV rade.

Gotovo apsurdno deluje činjenica da je ovaj film na neki način relativno brzo izvedeni rip-off SHOTGUN WEDDINGa a da je Luke Wilson sasvim lako mogao biti lead u tom "većem" filmu koji se ovde kao kanibalizuje što je posebno nadrealno.

Besmisleno je reći za ovaj film da je promašaj i ne bi bilo skroz adekvatno. Ovo je više jedan neobjašnjiv događaj u Wilsonovoj nimalo neozbiljnoj karijeri.

FUMER FAIT TOUSSER

FUMER FAIT TOUSSER je parodija na superherojski film koju je snimio francuski art house štancer raznih nebuloza Quentin Dupieux. Međutim, ovaj film od 76 minuta nije samo parodija superherojskog filma u maniru spotova iz devedesetih, samo grozno snimljena, već je i kolekcija priča koje razmenjuju junaci, u maniru DEKAMERONA, dok su sklonjeni da se okrepe pred zadatak, pa onda gledamo i te priče kao neke apartne kratke filmove unutar ove celine, a oni veze nemaju sa osnovnom temom i likovima tako da je reč o jednoj kolekciji napabirčenih viceva, BEBEVIZIJI za posetioce kanskog festivala, dokazu da neko ima sreće i umesto da bude Bizetić postaje redovni kanski učesnik.

THE COVENANT

Izašao je pod naslovom GUY RITCHIE'S THE COVENANT iako je ceo štos u tome da film ponajmanje liči na Ritchiejev prepoznatljivi rukopis. Da li je u tom naslovu bila sadržana ironija, da li nekakav pokušaj komercijalne aktivacije, ne znam, ali ovde imamo na delu sličan slučaj kao što je bio Limanov WALL, u ono vreme minimalistička vežba o dvojici neprijatelja koje deli zid, takođe u američkom bliskoistočnom ratu. Dakle, Ritchie u Avganistanu, na mestu gde umiru imperije i gde ne nastaju bioskopski hitovi snima jednu promenu ritma, jedan prelaz, između dva klasičnija ritchiejevska poduhvata.

Srećom, Ritchie se snašao bolje nego Liman, i snimio je kranje klasicistički combat movie o rukovodiocu jedne response jedinice i njegovog prevodioca koji bivaju odsečeni od svojih snaga tokom jednog zadatka i moraju jedan drugom u različitim situacijama da spasu život, rizikujući svoj.

Ovde ima visceralne akcije, ali bez vica u realizaciji, urađene ozbiljno osim kada se uveća na isti način kao kod Berga u LONE SURVIVORu, s tim što ovaj film nema hipoteku istinite priče (iako jako liči da jeste) i s tim što je Ritchie bolje rukovodio tim eksplodiranjem akcije u klimaksu. Izvan toga, ovi filmovi su slični, Berg je sigurniji na početku, Ritchie na kraju, a središnji deo im je začuđujuće sličan i govori o "lojalnom Avganistancu" koji spasava život američkog vojnika.

Nema tu ničeg sofisticiranog, nema velike nauke, Ritchie se bavi momčadijom, njihovim drugarstvom, zajedničkom borbom i uzajamnom žrtvom i to je to. Naravno, da na kraju Bidenovo povlačenje iz Avganistana deluje kao izdaja, ali ko je došao da gleda polemičan film u kom se osuđuje američki osećaj posebnosti zalutao je ovog puta.

Ritchie nije snimio neku patriotsku orgiju ali američki ratnici u njegovom filmu jesu bili više od koristi življu od podmuklih Talibana.

Direktor fotografije Ben Wild odlično snima Avganistan u Španiji i uspešno odgovara Ritchiejevim kombinovanim zahtevim da se snimi prljavo i "iz ruke" kad je blizu, i estetizovano sa zanimljivim pokretima kad je široko, i da se to sve uklopi. Film je "lep" i "sirov" u isto vreme, upakovan je jako dobro, sa uspelim centralnim rolama Jakea Gyllenhaala i Dara Salima, koji i jesu u temelju ovog filma.

Ritchie je ovde pokazao da ume da snimi vitalan ali klasicistički film, bez bezobrazluka. U scenariju nema neke invencije, i neke deonice su mogle biti ekonomičnije u pogledu trajanja, ali ovo je prilično dobar ratni film, za sva vremena jer su u centru ipak ljudi, momčine koje su spremne da poginu jedan za drugog iako se prave da ne bi, a to nikada ne izlazi iz mode.

* * * / * * * *

USEKOVANJE

USEKOVANJE Siniše Cvetića, po scenariju Davida Jakovljevića, izdvojio se kao bitan film u sezoni 2022. godine i tek sam sada uspeo da ga ulovim.

Reč je o zanimljivoj dramediji sa tonovima psihološke ali i socijalne tematike, upakovana u jednu veoma uspelo koncipiranu celinu. Naime, film se dešava na slavi, tokom običaja koji je dramski veoma potentan i do sada veoma retko i veoma neuspešno korišćen u našem filmu. Obeležavanje slave je praktično zapostavljen običaj srpskog naroda u pogledu prikaza na filmu što je šteta jer je reč o veoma snažnom katalizatoru za razna dramska dešavanja jer u sebi nudi čitav niz okolnosti koje mogu formirati i oivičiti dramsko delo.

U Cvetićevom filmu, slava je umnogome dobro dramski iskorišćena, premda postoje neki aspekti koji su ostali nedorečeni pa na neki način i nejasni, kao što je recimo neučestvovanje sina Jovana u većem delu porodičnog ručka. Cvetić i Jakovljević to na neki način "pravdaju" nekim okolnostima, delimično uspevajući da ga "izvuku" od osnovne grupe likova i njihove radnje, ali time ne dobijaju dovoljno i verujem da bi njegovo nesnalaženje u sred vrtloga socijalnih konvencija i prigušenih tenzija bolje stvorilo efekat tog porodičnog ekspres lonca koji mora eksplodirati.

Melodramski odnosi povremeno zalaze u sfere parodičnog ekscesa, i ako je to bila parodična namera, ona nije do kraja izvedena, tako da ću se držati inicijalnog čitanja da elementi zapleta koji su zaista preterani naprosto ipak nisu parodija već previše pojačan dramski konflikt. Naprosto, utisak parodije je ipak slabiji od utiska pogrešno odabranih razloga za tenziju kod određenih likova i karakter tajni koje kriju.

Glumci su u rasponu od vrhunskih do potpuno zalutalih, od kojih je za našu kinematografiju najbitnije da je Pavle Mensur sjajan u ulozi mladog kuvara koji je pošao stranputicom burnouta jer ovo što je ovde izneo je star turn posle kog ulazi u samu prvu ligu. Na suprotnoj strani spektra je Aleksandra Balmazović koja je u mnogim aspektima kao zalutala u ovaj film, u ozbiljnom energetskom i glumačkom disbalansu sa ostatkom ekipe. Anita Ognjanović je uz Mensura među onima koji su kapitalizovali ovu rolu, Bojan Žirović i Aleksandar Đurica pružaju baš ono što se od njih očekuje kao i Jovana Gavrilović.

U vizuelnom pogledu film je korektan ali neupečatljiv. Svakako da je montaža mogla biti reduktivnija jer sa preko 120 minuta trajanja forma ne odgovara sadržaju. Sami događaji nisu loše sprovedeni na nivou ritma, ali deluje da je filmu bila potrebna jedna generalna intervencija na nivou celine i da je prosto neki ceo segment bio višak, a kandidati za to se spontano javljaju, recimo izlazak van kuće da se kupi droga i pseudo-incestuozni odnos koji se nagovesti i ne ode nikuda, recimo.

Da je film malo reduciraniji u trajanju, da je maštovitije snimljen, da je konačno mudrije koncipiran u razrešenju, i da su napravljene određene korekcije u podeli, dobili bismo ono što je trenutno njegova reputacija. Međutim, i ovakav kakav je, ovo je ipak vredno delo za naše okolnosti jer ovo je redak savremeni srpski film, o nečemu, sa nekakvim likovima i pričom.

Kako je sniman tokom korone, što sigurno nije olakšalo rad i budući da se radi o diplomskom radu, između * * biram * * 1/2. 

SIMULANT

SIMULANT April Mullen objavljen je kao HBO Max Original, i reč je o simpatičnom B-filmu sa odličnom glumačkom podelom, solidnom tehničkom realizacijom i krajnje mediokritetskom pričom.

Film se dešava u bliskoj budućnosti kada su androidi napredovali do tačke da se ne mogu razlikovati od ljudi. Jedan detektiv je zadužen za lov na androide koji su se oteli kontroli i njihovo privođenje na popravku. Istovremeno mladi bogati bračni par ima teškoće, koje se komplikuju umesto da se olakšaju kada supruga pokaže mužu da je on u stvari vrhunski android - doveden kao zamena za pravog muža kada je ovaj stradao u saobraćajnoj nesreći.

April Mullen je već snimila film koji je delovao potentno ali nije pružio mnogo na nivou priče - bio je to WANDER sa Tommy Lee Jonesom i Aaronom Eckhartom. Ovde imamo Robbie Amella, Kate Bosworth, Sama Worthingtona i Simu Liua, i film je solidno snimljen i izveden, ali isto tako ova priča nema nijedan istinski preokret, a pomalo se podrazumevanje uvlači i u domen gledaočeve pažnje, kako je sve tako mlako, i film se gleda sa sve manje pažnje.

U tom smislu, SIMULANT je idealan za mali ekran i podseća na one produkciono a nekad i sveukupno bolje žanrovske B-filmove kakve je HBO uzimao na svojim počecima. Prijatan je, iako nam vrlo brzo nije stalo šta gledamo

* * / * * * *

ONE RANGER

Jesse V. Johnson vratio se u prošlost i odlučio da napravi jedan miks starih filmova u novom ruhu, recimo da prepakuje BRANNIGAN i HENNESSY u nešto što asocira na EXTREME PREJUDICE. Zvuči zanimljivo ali nažalost, Jesse nema taj senzibilitet, on je ipak druga liga DTV poslenika i ne treba da se pravi da je nešto više od toga čak i kada na raspolaganju ima imena kao što su Thomas Jane, John Malkovich i Dominique Tipper.

Thomas Jane igra teksaškog rendžera koji savlada bandu jednog irskog teroriste koja je posle pljačke banke bežala u Meksiko i onda potom kada ode da ga uzme za ekstradiciju od Federalesa upada u nevolje koje će ga povući na interkontinentalnu avanturu.

Jane i Tipper se znaju iz serije EXPANSE i ona se dobro snašla kao agentica britanske tajne službe, međutim London u koji rendžer stiže nedovoljno liči na London. Ako je jedan od mnogih problema filma BRANNIGAN bio taj što London u njemu izgleda kao razglednica i što Wayne nekako sve poslove obavlja na mestima koja su nam vrlo sugestivna, ovde imamo dolazak u London u kom ne vidimo apsolutno ništa, kao što nemamo nikakav culture clash. Isto važi i za prikaz ukrajinskih kozaka koji deluje parodično, i čak i ako mogu da razumem intenciju da se svemu da neki špageti-šmek, opet je bezveze.

Verujem da bi ovaj film imao malo više smisla da ga je kao BRANNIGAN režirao Britanac, a poželjno bi bi bilo majstor ranga Douglasa Hickoxa, a ovako sa Johnsonom, sniman ko zna gde i ko zna kako, istovremeno deluje bolje od prosečne ponude jer nešto pokušava ali nešto slabije jer se ne drži onoga što najbolje zna.

Jesse V. Johnson je oduvek bio DTV klasicista, njegovi filmovi su sirovi i ne naročito maštoviti u realizaciji, ne trude se mnogo da liče na neki gloss savremenog bioskopa i televizije i to je ovde moglo biti bolje iskorišćeno ali nije.

Walter Hill je snimio RED HEAT kao dekadentan zaključak jedne svoje faze, snimio je konačno i EXTREME PREJUDICE. Johnson je krenuo da se pravi pametan na tragu starog majstora ali nije uspeo.

* 1/2 / * * * *

CLOCK

CLOCK Alexis Jacknow je posle FALSE POSITIVE još jedan indie horor o trudnoći i pokušaju da se ona ostvari. Ovde je doduše već sama premisa pretenciozna. Naime, glavna junakinja ima problem što nema majčinski instinkt u 38 godina i ne želi decu te odlazi na neku eksperimentalnu terapiju kako bi navila svoj "biološki sat".

Premisa je prilično besmislena, a to je mnogi likovi i kažu - zašto naprosto ne zatrudni, ali manje-više sad taj praktično-medicinski aspekt, ovo je film, možemo prihvatiti postavku. Problem je što kada ode na taj, idejno potentan tretman za dalju razradu, ne dobijemo ništa drugo do neku maniju, oličenu u nekim nebulozama, neku salatu halucinacija, zbunjivanja i manje-više očekivanih stvari.

U odnosu na FALSE POSITIVE, CLOCK donosi neke upečatljive prizore pa se po tome eto izdvaja ali sve je to kao celina slabo.

* 1/2 / * * * *

DUNGEONS AND DRAGONS: HONOR AMONG THIEVES

John Francis Daley i Jonathan Goldstein bili su Warnerovi "zlatni dečaci" ali su platili skupu cenu vrzmanja oko DCEU i FLASHa i na kraju su svoj do sada najbolji film snimili za Paramount.

Paramount je 2022. imao sezonu koja ga je potpuno osvežila, od legacy studija koji je bio pred prodajom strimerima, vratili su se kao spasioci bioskopa. Isto tako, Paramount je postavio neki "zlatni standard" onoga što se danas gleda kao bioskopska zabava. Taj hype nije bio realan, ali Paramount se vratio na velika vrata i to me raduje - a DUNGEONS AND DRAGONS: HONOR AMONG THIEVES mi je bio zaista nešto što liči na taj opis.

Moram priznati da mi je "krvava bajka", odnosno fantasy slabo poznat i slabo omiljen žanr. Imam možda jedan, eventualno dva romana tog žanra koja zaista volim a filmova nije bitno više od toga, možda tri, i HONOR AMONG THIEVES bi se mogao naći među njima, ali nisam siguran da li bih ga mogao ubrojati u to.

Naime, film koji ekranizuje D&D teško može biti išta drugo do fantasy. To nam govori logika. I ovaj film nominalno to i jeste. Međutim, u ovoj igri Daley i Goldstein su varali, i kao mnogi pre njih, u ekranizacijama stripova na primer, gde su primenjujući upliv neke vrste parodije pre svega ili smeštanjem priče u epohu kako bi time kompenzovali pitanja stilizacije ili neuverljivih kostima i dešavanja.

Tako su Daley i Goldstein izabrali parodiju žanra i napravili jednu vrlo duhovitu i dobro izvedenu avanturističku komediju koja se usput dešava u svetu D&D. Dakle, izbegli su ono što je opteretilo prethodnu ekranizaciju, koja inače ukupno uzev nije poslovno loše prošla jer je posle debakla na blagajnama uspela na home videu i imala par DTV nastavaka, a to je smrtno ozbiljan doživljaj priče - iako je i tamo bilo komičnih odmorišta, međutim izdvojenih van osnovnog pustolovnog/ fantasy tkiva.

Ovde međutim imamo ironiju prisutnu ne samo u dijalozima, nego i u ponašanju likova, i u toku priče, i u samom odnosu autora prema celini. Otud, moram da kažem da su Daley i Goldstein zapravo ključ našli u tome što su blago ali ipak vidljivo dekonstruisali ono čime se bave.

I snimili su uspeo film. Chris Pine je sjajan kao leading man, Hugh Grant kao britanski glumac koji igra negativca, Justice Smith i Sophia Lillis kao mlada podrška, a meni nije smetao ni BRIDGERTON u ulozi jednog od bitnih čarobnjaka u ključnoj tački pustolovine.

Barry Peterson zna da snimi visceralnu akcionu komediju. Već je ta odluka pokazala da Daley i Goldstein ne idu na neko ridliskotovskog snimatelja koji snima borbe u senci livada već nekoga ko dobro prati priču i ima smisao za humor. Ipak ovo je film od 150 miliona dolara i moram reći da ima dosta spektakla i vešto izvedene, dinamične borbe uz efektan produkcioni dizajn.

Daley i Goldstein su varali ali pravila su tu da bi se kršila. Među autorima priče bio je i talentovani animator Chris McKay koji je zaređao nekoliko promašaja. Ovo je priličan kambek i za njega iako slutim da je njegova uloga bila bitnija u ranijim nego u završnoj iteraciji projekta. No, zanimljivo je pomenuti ga jer sam od njega očekivao neki film a dobio ga od Daleya i Goldsteina koji se nisu ranije dohvatali ovako složene logistike.

Na SXSW premijeri HONOR AMONG THIEVES je digao publiku na noge. Tada je već pre premijere postao hit. Međutim, u bioskopima to zapravo baš i nije potvrdio, no utisak je pokrio snažnom premijerom i kvalitetom. Film se ipak gleda u VLCu a ne u Excelu.

* * * 1/2 / * * * * 

RENFIELD

Chris McKay je napravio par sjajnih Lego filmova u produkciji Lorda i Millera i sa velikom pažnjom sam čekao početak njegove igrane produkcije. TOMORROW WAR je bio osrednji film ali nikada nećemo znati da li je odluka da ga Paramount proda Amazonu doveo do toga da se post-produkcija manje pažljivo izvede i da film deluje prilično skromno i vizuelno nemaštovito. No, svakako nije sve čak ni kod spektakla u post-produkciji tako da TOMORROW WAR u svakom pogledu jeste bio mlak.

Međutim, McKay je sada snimio RENFIELD, priču u kojoj je glavni lik Drakulin sluga, ali za razliku od Landisovog VICTOR FRANKENSTEINa ovde nema ni Landisovog briljantnog scenarija i McGuiganove realizacije. Scenario Ryana Ridleya, po priči Roberta Kirkmana je prosto one joke premisa i ne prevazilazi je kroz razvoj priče.

Nicolas Cage je izbegavao da igra epizode u major filmovima ali oduvek je želeo da igra Draculu pa je to prihvatio. I ovo je jedna cirkuska rola, slična recimo onoj koju sam nedavno gledao u filmu ARSENAL. Rečju, nije ovo što glumi ovde iznad nivoa onoga što radi kao DTV.

Nicholas Hoult daleko nadilazi kapacitete ovog filma, kao i Awkwafina.

RENFIELD je kao jedna sramotno loša parafraza Landisovog INNOCENT BLOODa, ali u jednoj infantilizovanoj formi i neuporedivo manjim dometima, a to nije najbolji rad Maxovog oca.

McKay je u TOMORROW WAR pokazao da se snašao i ne mnogo više od toga. Ovde se pak žestoko obrukao.

THE POPE'S EXORCIST

THE POPE'S EXORCIST je film koji sam u određenoj meri očekivao jer je Julius Avery ipak do sada snimio barem jedan odličan film, ali u njemu se pad nastavlja.

Russell Crowe je ovde i dalje u fazi poznog Roberta Mitchuma i relativno je zanimljiv u ulozi papskog isterivača đavola koji nailazi na jedan slučaj posednutosti u Sevilji, ode tamo i reši ga.

Film je neverovatno pravolinijski postavljen. Nudi poneki zanimljiv kadar ali ne nudi nikakvu dinamiku odnosa među likovima, ne nudi ništa na nivou zapleta, imamo samo jednu situaciju i ništa više. Potpuno je nerazvijen u svakom pogledu.

Croweu je možda prijala jednostavnost ovog filma, da ga brzo snimi, uzme pare i ode. I ne može se osporiti da se potrudio. Međutim, činjenica je da je ovaj film, zahvaljujući njemu čak pristigao i u bioskope, i da gledaoci nisu baš imali u čemu da uživaju.

* 1/2 / * * * *

NE IGRAJ NA ENGLEZE

NE IGRAJ NA ENGLEZE je naslov koji svi znamo čak i ako ne znamo tačno šta je tako naslovljeno. Reč je o veoma uspelom pozorišnom tekstu na osnovu kog je potom nastala rado gledana serija.

Iz nje je nastao i film - kažem iz nje jer je pored teksta preuzeta i glumačka podela.

U životu nema garancija ni za šta. Ipak, možemo da priličnom sigurnošću da očekujemo žestoko blamiranje na RTSu.

U životu nema garancija da će na osnovu dobrog dramskog teksta nastati dobar film. Međutim, Slobodan Pešić koji ništa značajno nije radio od filma SLUČAJ HARMS, snimio je film u kom na Đurđevićevom naslovu i posmrtnim ostacima teksta parazitira neka njegova bizarna vizija kombinacije komercijalnog filma najnižeg nivoa i art house postupka najnižeg nivoa iz prohujalih vremena koji više ne postoji ni u parodijama umestnosti. Ovo nije ekranizacija Đurđevićevog komada, mada se neki delovi priče i dijaloga javljaju u filmu, ovo je samo zloupotreba tog naslova za snimanje jedne tehnički neispravne i umetnički potpuno bezvredne nebuloze koja praktično vređa umetnika koji je napisao pozorišni komad.

Kada ovo smeće već nije imalo producenta koji bi postavio pitanje Pešiću, "Izvini, a što mi kupismo ovaj komad, kad ti snimaš nešto drugo?", jer je previše očekivati producenta koji shvata da ovaj snima potpuno đubre - onda je barem RTS - koji zna šta je ovaj komad jer ga je snimao za TV teatar - mogao da ne pusti ovaj sramotni video zapis koji nazivamo filmom samo utoliko jer živimo u eri u kojoj autor verbalno definiše šta je proizveo.

Dakle, RTS je u subotnje veče, u 21h, u sred prazničnog prime timea pustio ovaj film. Već znamo da RTS kipti od privrednog kriminala. Znamo da se preplaćuje, da se finansiraju emisije koje se ne emituju. Zašto ovaj film - ako je već morao biti otkupljen - nije uzet i ostavljen neprikazan, što bi bilo najplemenitije ne samo prema autorima, ne samo prema piscu čiji je rad evidentno zloupotrebljen, već i prema publici koja ipak misli da u životu ima garancija - recimo da će na RTSu u 21h u subotu pred praznik, videti nešto smisleno.

Međutim, garancija ipak ni za šta nema. NE IGRAJ NA ENGLEZE je pušten pred ljude.