LA TRIBU je krimić koji je po romanu Patricka Lehmanna režirao Yves Boisset, tada već u poznoj fazi svoje bogate karijere koju je karakterisao spoj političkog filma i trilera.
Patrick Lehmann je vrlo zanimljiva ličnost - reč je o francuskom lekaru, zastupniku raznih zdravstvenih reformi koji je uporedo sa javnim radom na promociji zdravlja i generalnim aktivizmom po raznim pitanjima počeo da piše romane u raznim žanrovima, među njima i omladinske i krimiće.
LA TRIBU je krimić smešten u bolnički ambijent. U sebi kombinuje koncepciju "priče s donjeg sprata", a to su tradicionalno zapleti koji se tiču urgentne medicine i "priču s gornjeg sprata" u kojima se prikazuju dogodovštine lekara sa odeljenja, često posvećenih nekim medicinskim podvizima.
Glavni junak je mladi lekar koji igrom slučaja odlazi na hitnu patronažu i u domu moćnog lidera ekstremno desničarske partije zatiče momka koji ima srčani napad. Njegov kolega koji je već tamo i političar insistiraju da se momak ne vodi u bolnicu uprkos insistiranju mladog lekara i kada ga kasnije donesu, inscenirajući hitan slučaj, on umire.
U pokušaju moćnih ljudi da ga nagrade za ćutanje u ovom slučaju, mladi lekar otkriva zaveru ekstremno desnog političara sa lekarima oko otvaranje ekskluzivne klinike.
Dakle, Lehmann se ne odmiče mnogo od svoje struke i od angažmana oko reforme zdravstvenog sistema. Međutim, kada to treba uobličiti u krimić ono što dobijamo je čak i za svoje vreme anahron, a svakako neverovatno naivan film u kom je teško povremeno se ne nasmejati naglas reakcijama junaka koji su inače listom zamišljeni kao veoma inteligentni.
Naravno, nije isključeno da ovaj film može naći receptivnu publiku kod nas jer je ova vrsta naivnog krimića - mada ne konkretno u režiji Yvesa Boisseta jer je on bio odbačen kao levičar - bila prisutna u kurikulumu Fakulteta dramskih umetnosti još dok sam ja tamo studirao početkom ovog veka i tretirana kao nešto dobro. Štaviše, u nekim detaljima ovaj film dosta evocira uspomenu na jugoslovenski film i njegovo pogrešno shvatanje stranog filma sa tim junacima koji se na kraju kao naljute i onda odu i onda ima kadar kad odlaze a osećaju se oslobođeno, uz muzičku pratnju.
Jasno je da sam u ovom filmu zapravo veoma uživao. Ovo je ona vrsta krimića gde junak ode kod negativca koji može da ubije koga hoće i prikrije šta hoće i onda ga natera da napiše svoje priznjanje koje mu on diktira, a onda to rukom napisano priznanje malo pokazuje prijateljima da se zgražavaju pre nego što ga da nadležnima.
Jedan od razloga za to je i sam Yves Boisset koji ovaj prilično sveden predložak režira dosta zainteresovano, čak sa izvesnom iluzijom kako tu ima nečeg više od puke kriminalističke priče, mada jedva da ima i nje, i onda je sve to izvedeno efikasno i sa punim ubeđenjem, kao jedna prijatna celina. To dovodi do nagomilavanja epizodnih likova koji deluju značajno a nemaju nikakvu funkciju, ali u ovako propulzivnom rukopisu, ne da ne smetaju već odvraćaju pažnju od fundamentalnih nedostataka.
LA TRIBU stoga može biti na različite načine interesantan i onima koji ništa ne znaju o filmu kao i onima koji se njime nešto ozbiljnije bave.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment