PRIZVAN I POZVAN

PRIZVAN I POZVAN Luke Papića i Srđe Vuča, sasvim zasluženo je osvojio nagradu publike na ovogodišnjem Beldocsu.

Reč je o filmu koji je pitak i populistički, sastavljen je od superbizarne arhive i superbizarnog sada snimljenog materijala, a govori o marginalnim, onim sporednim kandidatima na prvim višestranačkim izborima 1990. Njih jukstapozicionira sa onim koji je bio dominantan i ozbiljan - to je Slobodan Milošević, prate sve to naravno i groteskom njegovog imaginarijuma a nagoveštava i dalje rezultate njegove radne biografije. Ono što je međutim ključ jesu ovi marginalci, neki i dalje poznati u medijima, neki potpuno zaboravljeni i utonuli u opskurnost.

Autori filma su mladi ljudi i oni nisu sve ovo doživeli. Ja se kao dete jako dobro sećam nekih od protagonista ovog filma, i u ovome što je danas groteska prepoznajem vreme kada je to bilo negde na obodima našeg mejnstrima, što je samim tim činilo nekolicinu mejnstrim političara praktično jedinom opcijom na izborima.

Kada jedan od njih kaže da je Milošević od izbora pravio sprdačinu i da je to bio istinski prostor slobode a onda daje recept za spidbol sa makedonskim metadonom i kokainom, možemo otprilike da sumiramo gde smo danas i odakle smo krenuli.

Arhivski snimci nude priliku za montažne intervencije, a Vučo i Papić ih ne propuštaju i prave jednu deliričnu celinu.

PRIZVAN I POZVAN se bavi periodom koji je dosta elaboriran kod nas, ali pronalaze jedan novi nivo opskurnosti kojim se do sada niko nije bavio a koji je veoma relevantan jer taj politički frikšou i dalje jeste deo naše kompetitivne despotije u kojoj i dalje uprkos nedemokratskom karakteru vlasti i dalje postoje izbori kao značajna predstava koja svaki put iznedri jedan asortiman novih frikova.

* * * / * * * *