SISU

Jalmari Helander u svom trećem celovečernjem filmu dodatno ojačavu poziciju velikana savremene neameričke festivalske kinematografije, u domenu žanrovske tzv. midnight madness ponude. Posle relativno lakog dolaska do Bessonove produkcije sa angloameričkim glumcima BIG GAME, posle izuzetnog uspeha RARE EXPORTSa koji je uostalom Europa Corp hajpovala još u kratkoj formi, Helander je ipak napravio korak nazad vrativši se u Finsku.

Međutim, SISU će na kraju imati izuzetno internacionalno eksponiranje posle uspešne premijere na festivalu u Torontu koji je već poznata Helanderova lansirna tačka za nove igrenjake.

Ovde je reč o tarantinovskom ratnom vesternu smešten u završnicu Drugog svetskog rata kada su Finci okrenuli leđa Nemcima i spremali se za tranziciju bez okupacije i proces "finlandizacije".

Nacisti napuštaju Finsku, pale sve pred sobom ali onda bez nekog razloga požele da otmu delove zlatne žile od jednog usamljenog rudara. Ispostavi se da su smrtno pogrešili i da je on nemilosrdni finski komandos koji je ubio preko trista Sovjeta tokom Zimskog rata.

SISU znači nešto neprevodivo, ali slično kao recimo DIE HARD. 

Dešavanja u ovom filmu su na liniji MAD MAXa i raznih drugih filmova o poteri velike opasne motorizovane bande za pojedincem, i najveći problem filma i leži u tome što mu manjka interakcije među likovima. Jorma Tommila igra glavnog junaka koji progovori tek na kraju, i to osigurava njegovom junaku maksimalnu ikoničnost. Ironija je htela da Aksel Hennie iz antifašističkog norveškog naroda igra glavnog nacistu, veoma efektno, međutim nažalost on i Tommila nemaju supstancijalni konflikt kao glumci u kadru. Njihov sukob se apriori postavi i onda traje. Tako se Helander lišava onoga što je najviše karakterisalo njegova prva dva filma a to je humor koji proističe iz odnosa među likovima i njihovih dinamika moći.

U prvom planu je mehanika potere i borbe, ubijanja i preživljavanja, i tu SISU postaje briljantan film. Sa prenaglašenošću Tarantina ali i naslova kao što je recimo SHADOW IN THE CLOUD, koji je možda najbolja referenca jer obnavlja taj stripovski odnos prema Drugom svetskom ratu, ovde imamo bespoštedno krvoproliće, sa dosta crnog humora i kreativnosti, ima scena kakve nisam do sada video, a ima i scena koje sam video ali nikada u ovom kvantitetu. Helander tu pokazuje da je i dalje duhovit, samo to ne plasira među junake i u njihove odnose.

Briljantnost tog akciona dela je nesporna i čini SISU filmom koji ljubitelji žanra naprosto moraju da pogledaju jer teško da će uskoro sresti ovako nešto. Ali, isto tako, ostavio mi je jednu dozu hladnoće sličnu FURY ROADu zbog tog ljudskog faktora - s tim što smo tamo ipak imali Charlize da sama od sebe nešto stvori u kadru. Ovde to nemamo jer Jorma Tommila igra tipičan primer čoveka koji je akcioni junak iako nužno ne izgleda tako niti je toga željan.

Dakle, to nisu greške, to su svesne odluke i to sve funkcioniše onako kako je zamišljeno.

Kada završna akcija krene, teško je ne setiti se ponajpre FURY ROADa i SHADOW IN THE CLOUD, kao što je ranije teško ne pomislili pomalo na ono malo što je dobro u INGLOURIOUS BASTERDS ili recimo THE HUNTING PARTY.

Međutim, sve ove reference su naravno tu pre svega da dočaraju šta je SISU ali isto tako i da ne zaboravimo kako se Helanderov rad hrani postojećim filmovima.

SISU je uspeo film a po reakcijama možemo reći i da je uspešan. Helander je stvarno veliki uzor po tome na koji je način uspeo da integriše holivudske žanrovske obrasce u finski milje. Ipak, paradoksalno, ovaj film mu je u tom pogledu najapstraktniji, verovatno zbog panervopskog kapaciteta nacizma kao takvog ali i zbog svedenosti priče i ideje da se vodi arhetipima i stereotipima.

Ovaj film je shot for shot mogao biti snimljen bilo gde, pa i u Americi.

* * * / * * * *