Tuesday, June 19, 2007

LONDON TO BRIGHTON

Pogledao sam LONDON TO BRIGHTON Paul Andrew Williamsa, courtesy of Ginger.

Ovaj film je navodno stavio Williamsa na mapu novih britaksih reditelja i prošao je prilično dobro na festivalima.

Ne mogu reći da mi je jasno zašto je to tako, pošto Williams u njemu nije pokazao ništa više od solidne tehničke uvežbanosti koju uostalom ima većina školovanih britanskih reditelja.

Film ima realističku egzekuciju i high concept premisu koje se poprilično potiru u priču o uličnoj prostitutki kojoj proradi savest kada treba da isporuči dvanaestogodišnju devojččicu odanoj mušteriji svoga pimpa.

S jedne srane, Williamsov film koceptualno vuče u pravcu COLLATERALa a stilski je znatno bliži nekoj BBC TV drami, pa se stilizacija visokog koncepta i realistička igra baš ne poklapaju, pošto film ne sadrži dovoljno entropije koju bi sa sobom morao da nosi realistički pristup.

Konačno, sve mi je dodatno obesmišljeno time što sam odmah na početku provalio, a mislim da bi to pošlo za rukom maltene svakom filmofilu, šta će biti veliki preokret na kraju priče, kojim je Williams planirao da nas zatekne.

No, film je barem, efikasno urađen.

* * / * * * *

Monday, June 18, 2007

BIG NOTHING

Pogledao sam BIG NOTHING Jean-Baptiste Andrea, courtesy of Ginger.

BIG NOTHING je crna komedija na tragu VERY BAD THINGS Peter berga, i bezbrojnih drugih DEBITANTSKIH filmova koji su zapljusnuli američki i svetski film posle pojave Tarantina.

Iz vrlo jasnog razloga neo noir crne komedije su se nametale kao idealan showcase za reditelje debitante, naročito među glumcima, zbog niskobudžetne formule, jednostavne atmosferičnosti i koncepta koji ne zahteva besprekornu realizaciju u bilo kom segmentu pošto priču i utisak obično vuče zaplet nekim vanekranskim polugama.

Dakle, ako je dramska scena, čak i ako nije do kraja uspela, nema veze pošto likovi prenose dosta informacija i uvek može imati funkciju u tome da vuče priču napred.

Ako je komična scena, uvek ima opravdanje za svoje postojanje čak i ako nije smešna, pošto je deo zapleta.

Ako je akciona scena, uvekl postoji opravdanje ako je nevešta pošto film nije primarno akcioni i scena ima informativnu funkciju.

I otud su se te neo noir komedije nametnule kao odličan easy way out za debitante, pošto povrh svega, otvaraju dva puta, ili stazu prema mainstreamu, ako su jače tačke filma, u domenu zabave, ili stazu u neki Miramax polu-art house.

Ovaj tip debitanskih filmova je dakle bio idealan za neodlučne, no ne mogu reći da nije iznedrio neke jako zanimljive reditelje i neke jako zanimljive naslove, među kojima prednjači baš i VERY BAD THINGS.

U tom smislu,. BIG NOTHING dolazi znatno posle izvornog talasa ovakvih filmova, a baš u trenutku kada nezavisnih distributera koji bi ovo distribuirali u bioskopima praktično i nema. VERY BAD THINGS je distribuirao blaženopočivši Polygram a BIG NOTHING je odmah izašao na DVDu.

Ne mogu da kažem da je bioskopska publika nešto mnogo propustila time što nije videla ovaj film u bioskopima. Simon Pegg pruža odličnu ulogu, kao i uvek do sada, u Alice Eve dobijamo kandidatkinju za novu Islu Fisher, i to bi manje -više bilo to od nekih delova koji se izdvajaju, moglo bi se reći nedovoljno za theatrical film.

Međutim, upravo taj zlatni padobran neo noir komedije čini da ovaj neupečatljiv film paradoksalno ne bude ni previše problematičan.

Moglo bi se reći da je ovaj film za Andreu, koji je radio kultni DEAD END bio pokušaj da iskorači iz žanrovskog geta u neku vrstu indie meinstreama, i možda nečega što bi uzeo neki mahjor poput New Line. Međutim, njegiova previše intenziovna, glossy inscenacija je udaljila film od jednostavnosti porebne za komediju. Naravno postoje komedije paklenog ritma koje su ovako minuciozno raskadrirane, ali njih rade samo najveći majstori poput Zemeckisa i Dantea.

Ono što Andrea nije shvatio je da komediju neće poboljšati perfektno, milimetarski postavljeni rezovi na pokret i elipse. Da, to rade Zemeckis i Dante, sada to radi i Edgar Wright, ali tajna je u tome da su njihovi sklopovi kadrova, sami po sebi smešni. Dkle, oni ne rade takve zahvate dok i ti zahvati sami po sebi ne nose komiku.

Ovde ih je Andrea radio samo da bi ubrzao tempo filma, i zato njegova režija nije adekvatna za komediju.

Scenario koji napisao sa glumcem Billy Asherom je simpatičan, pre svega je baziran na preokretima i stuacijama, no Andrea ih ne koristi previše, i čini se da je njegov rediteljski postupak kontraindikovan scenarističkom konceptu.

No, BIG NOTHING je nsporno dinamičan i sporadično smešan film koji ispunjava svoju repertoarsku funkciju. Samim tim je mogao bez previše stida da se pojavi i u bioskopima.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, June 17, 2007

THE EVIL THAT MEN DO

Podsetio sam se filma THE EVIL THAT MEN DO J. Lee-Thompsona, courtesy of Kunac.

Ovih nekoliko dana su bili prilično hectic tako da nisam stigao da se oglasim sa ovim utiscima.

Početak filma je ingeniozan i sada koliko mi se čini, u sećanju mi je delovalo kao da je čitav film tako spooky.

Nažalost, nije. Thompson definitivno uspeva da održi atmosferu snažne perverzije kroz ceo film, sa tim čudnovatim, bezmalo incestuoznim odnosom između izopačenog doktora i njegove sestre, inače lezbijke.

Međutim, ni u vizuelnom, ni u scenarističkom smislu, Thompson u toku filma ne doseže zaista ingeniozno otvaranje u kome se doktor u najboljoj tradiciji VARIOLE VERE pojavljuje sa kukuljicom.

Ipak, dostizanje te briljantne atmosfere sa početka, ne znači da je reč o promašaju. čak naprotiv. Iako je ova verzija koju sam sada gledao zasuigurno cuttovana, pošto je znatno kraća od verzije listovane na netu, reč je o vrlo precizno realizovanom filmu, sa naročito ozbiljnom političkom porukom koja ima odjeka i danas.

Naime, glavni negativac, Doktor, je mučitelj koji radi za vlade banana republika i u direktnom je dosluhu sa SAD, a u jednom trenutku federacija latinoameričkih država traži njegovo izručenje, oko čega SAD intenzivno mešetare.

Završnica filme je havy handed sa dosta spooky, da ne kažem HILLS HAVE EYES moralizatorskom egzekucijom glavnog negativca, koja je toliko nasilna da me je obradovala jer se nije nikako mogla cuttovati.

U svakom slučaju, milo mi je da mi se sećanje iz detinjstva donekle pokazalo kao ispravno.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, June 10, 2007

PRINCESS

Pogledao sam PRINCESS Andersa Morgenthalera.

Reč je o danskom animirano-igranom filmu, gde su animirani delovi rađeni kao neki vrlo sveden postupak sa stripovski stilizovanim likovima, ali sa solidnom stilskom kohezijom gde se tako svedena animacija apsolutno pije, dok su malobrojni igrani delovi rađeni kao dogmaški danski film

PRINCESS bi se najpre mogao definisati kao animirani HARDCORE, mada je u suštini reč o animiranoj varijanti krajnje rudirmentarnog vengeance flicka koji svoju simplifikovanost prikriva animiranim postupkom. S druge strane, animirani postupak mu omogućuje da prikaže neke scene koje bi teško mogao da realizuje u live action filmu, naročito kad je reč o seksualnom nasilju nad detetom.

Čini mi se da je ova priča nudila još potencijala, kao i da je sam reditelj ubeđen da je snimio nešto značajnije nego što krajnji rezultat pokazuje no i ovakav PRINCESS predstavlja jedno od znimljivijih ostvarenja iz prošle godine.

* * * / * * * *

LICENSE TO DRIVE

Pogledao sam LICENSE TO DRIVE Greg Beemana, courtesy of mrkoye, i mogu reći da se radi o jednoj od boljih teen komedija iz kasnih osamdesetih.

Pre svega, ovaj film uspeva da crosoveruje i do nas, iako se bavi jednim autohtonim američkim problemom, a to je sticanje vozačke dozvole.

Iako, naravno, vozačke dozvole i automobili postoje i kod nas, i i iako su značajan statusni simbol među mladima, znatno veći značaj imaju u Americi gde su vozačka dozvola i automobil značajan simbol sazrevanja i slobode, i praktično su deo svačijeg odrastanja, dok kod nas znatan deo građanstva ne ume da vozi, i vozačka dozvola je doživljena kao poželjna ali ne i neophodna kvalifikacija.

Samim tim vozačka dozvola u ovom filmu predstavlja ritual inicijacije.

Sam čin vožnje bez vozačke dozvole u ovom filmu, hje ekvivalentan velikoj zaljubljenosti glavnog junaka u teen komediji na koju nije uzvraćeno i koja nije ozvaničena vezom i seksom. Međutim, kao što su u takvom filmu junakove emocije snažnije od mnogih koje imaju oni u vezi, tako i ovde junak vozi bolje nego mnogi sa dozvolom.

Greg Beeman koga smo najskorije videli kako režira HEROES oivo sve radi u tempu i sa kadriranjem akcionog filma, na tragu Zemeckisovih visokooktanskih omladinskih filmova.

Coreyi su appealing kao što i treba kad su na vrhuncu, dočim je Heather Graham malo bleda kao glavni love interest, i njen lik je možda i nedovoljno simpatičan da bi bio išta više od predmeta čežnje.

No, to je potpuno legitimno, pošto je film u suštini besramno mačsitički i govori o muškom sazrevanju kroz sticanje prava da savlada mašinu. Postoji li išta falokratičnije od toga?

U tom smislu, LICENSE TO DRIVE produbljuje zaveru teen komedija koje u ovom konkretnom slučaju, dovode gledaoce u zabludu da je posedovanje auta poslednji korak do seksa. Nažalost, nije baš tako. Posedovanje kola jeste na korak do, ali ni sledeći korak nije toliko mali.

Pa ipak, LICENSE TO DRIVE je po zabludama koje nudi mladima opet pošteniji od filmova koji govore da su razgovor i ljubav važni devojkama.

* * * / * * * *

Friday, June 8, 2007

DIVERZANTI

Pogledao sam ponovo i DIVERZANTE Hajrudina Krvavca, courtesy of mrkoye, ali ne stigoh da se upišem na tu temu.

DIVERZANTI su prototip Šibinog akcijaša, slabiji od MOSTa ali se tačno vidi template po kome će nastati ovo remek-delo.

Sve se dešava jako efikasno, film traje jedva 80ak minuta, priča se brzo izlaže. Odmah se uspostavlja vrlo jasan time-line šta diverzanti treba da urade, i iako je scenario manje znakovit nego u MOSTu podjednako je efikasan, i ima nekoliko odlično konstruisanih situacija.

Film je crno-beli i sasvim može da stoji uz rame nekim Siegelom recimo iz crno-bele faze.

Jedino što Krvavac ne može da reši to je postizanje pune emotivnosti u cheesy momentima za razliku od recimo Bambinove smrti u MOSTu i tu DIVERZANTI ne prelaze rampu.

Takođe, Šiba je guru za over-the.-top bodycounte Nemaca u našem WW2 filmu. I u DIVERZANTIMA, on se prema tome odnosi krajnje negližozno, i Smoki i bata masovno ubijaju Nemce, čak vrlo često s leđa, bez ikakve griže savesti.

Međutim, taj hibris već u MOSTu biva kažnjen kada Bambinu prilikom killing spreeja nestane metaka.

U svakom slučaju DIVERZANTI su bitan film u opštem kontinuitetu Krvavčeve akcione poetike. Ne samo zbog guys on a mission momenta, već i zato što se kroz misiju uništenja aerodroma anticpira PARTIZANSKA ESKADRILA.

Pliss, žao mi je što nisam gledao MOST na velikom ekranu. Fotka Ognjena Milićevića je tu odlična, naročito u deonici na samom mostu koje treba da se čuveju gledaoci sa strahom od visine.

Inače ime pirosa u DIVERZANTIMA i MOSTU je Islam! Sjajno ime za pirosa!

* * * / * * * *

Wednesday, June 6, 2007

MOST

Podsetio sam se remek-dela MOST Hajrudina Krvavca, courtesy of mrkoye.

Ovaj film sam upamtio kao jedan od najboljih jugoslovenskih filmova, kada sam ga gledao još kao dete.

Sad kad sam ga opet pogledao, ostajem pri tom stavu.

Ne samo da imamo odličnu Krvavčevu egzekuciju, lakoću izlaganja, jasno oslonjenu na žanr i ubedljivo interpretaciju svih pravih klišea ratnog filma, već je film obogaćen zaista izuzetnim scenarijem i odličnom glumom mimo superherojskog dua Bata Živojinović-Boris Dvornik.

Pre svega film ima odličan scenario Predraga Golubodića, našeg reditelja i inače Srdanovog oca, i Đorđa lebovića čuvenog dramskog pisca. Izuzetno je zanimljivo dopisivanje između Borislava Pekića i Đorđa Lebovića u zbirci Pekićevih pisama u kojima otkrivanmo da je pisanje za Krvavca bilo najkomercijalniji deo Lebovićevog stvaralaštva.

Scenario je vrlo inteligentno i moderno postavljen, za ono doba, a naročito za jugoslovenski film, u kome bi i danas, dobrih 40 godina posle ovog filma, ovakav scenario među boljima.

Pored odlične karakterizacije i obilja preokreta, ovaj scenario donosi i barem jednu antologijski napisanu scenu a to je zarovbljavanje diverzanata od strane SSovaca kod skloništa.

To je zaista izuzetno postavljena scena, odlično napisana i odlično odglumljena. Takođe, potraga za izdajnikom u redovima diverzanata i ceo whodunit oko nje je odlično postavljen.

O moralnoj dilemi inženjera koji je sagradio most, da i ne govorim. Ne samo da inženjer nije spreman da žrtvuje svoje delo radi višeg cilja, nego ta dilema uopšte nije plakatski tretirana, pisci i glumci su stvorili autentično razumevanje za ovog čoveka.

I uopšte, film je partizanski ali je lišen ideologije, likovi se oslovljavaju sa "gospodine" i praktično da nema poneke retke petokrake ne bi se ni znalo, kom pravcu otpora okupatoru pripadaju diverzanti.

Kad je reč o Krvavčevoj režiji, imajmo na umu da je ovo film iz 1969. godine, i da apsolutno korespondira sa tadašnjim WW2 filmom. U to vreme još uvek nastaju comic book WW2 filmovi poput WHERE EAGLES DARE, i MOST aposlutno može da mu stane uz rame. Od uticaja na MOST definitivno bih podvukao remek-delo Žike Mitrovića BRAT DOKTORA HOMERA koje je izašao godinu dana ranije, a iz koga je Šiba preuzeo dizajn Bate Živojinovića.

Film je najpre odlično režiran u psihološkom smislu, karakteri zaista postoje i kada se njihova situacija zakomplikuje, Šiba odlično vodi te junake. Samo u retkim momentima, glumci gube svoj kontinuitet i to se najčešće dešava Brisu Dvorniku koji prilično brzo zaboravi smrt svog pomoćnika Bambina.

U tom smislu je scena Bambinove smrti baš paradigmatična, pošto je njen sadržaj apsolutno materijal za zuckerovsku parodiju ali Šiba uspeva da play it straight. Kada Bambina okruže Nemci i kada Bata naredi Dvorniku da ne sme da dozvoli da ga uhvate živog. Dvornik koji baca dinamit uz povik "Ne boj se, Bambino!" spada u sam vrh najemotivnijih tačaka jugoslovenskog filma.

Što se akcionog dela tiče, set-piece u močvari koji uključuje Bambinovu smrt je izvanredan kao i showdown na mostu.

Šibi se svakako mora pripisati i superiorna scena streljanja diverzanata kada padnu SSovcima u ruke koja spada među antologijske scene jugoslovenskog filma.

Film ima nekoliko izuzetnih, antologijskih glumačkih ostvarenja. Naravno, Batu Živojinovića i Borisa Dvornika koji su leading men u ovom tipu filma ne treba posebno isticati. Mnogo je značajnija rola Bore Begovića u ulozi likvidatora Tihog, specijalistu za borbu nožem, koji igra ovu ulogu sa pravim vestern underplayom, nešto kao Dean Martin u RIO BRAVO. Druga antoogijska rola je Relja Bašić u ulozi Sove, iskusnog obaveštajca koji unosi specifičnu Dr Spock energiju u sve i predstavlja intelektualni centar filma. Konačno, tu je Sloboidan Cica perović u ulozi inženjera, mirnog apoltičnog, nesnalažljivog čoveka, koji ne želi da gleda kako most, njegovo životne deo, biva srušen.

Skor Bojana Adamiča je posebna priča. Ceo skor je baziran na temi partiaznske pesme "Bella Ciao" koja je naravno nama mladima najpoznatija po obradi KUD Idijota. Poerd a capella verzije koju pevaju Boris Dvornik i njegov pomoćnik, Adamič nam nudi i nekoliko simfonijskih aranžmana ove teme i zaista ju je odlično varirao u raznim štimunzima. U svakom slučaju skor za MOST je izuzetan a upotrebe ove teme je ingeniozna.

Preporučujem da kupite legalno DVD izdanje koje je izbacio Delta Video. Nema nikakvih dodataka izuzev izbora scena, ali film je u pristojnom stanju i što je najvažnije sinhron je.

* * * * / * * * *

THIS FILM IS NOT YET RATED

Pogledao sam THIS FILM IS NOT YET RATED Kirby Dicka, courtesy of Ginger.

Mislim da je ovaj film imao zanimljivu temu, i da na neki način ima solidnu egzekuciju na tragu Michael Moorea, ali da je na mnogo mesta prilično pogrešno postavljen.

Ideja filma je sledeća. Uticaj MPAA cenzure na umetničke filmove, reditelja koji su eminentni i potvrđeni u javnosti.

Time je Kirby namerno zanemario žanrovski film, plašeći se da bi odbrana šunda na neki način dovela u pitanje njegovu tezu. Međutim, paradoksalno, film se ubrzo pretvorio u osudu šunda, tako da se na kraju sve poente izgrađuju kroz to kako se popušta nasilju, a eto ne da se velikim umetnicima da imaju scene seksa.

Ono što mi je još zanimljivije je da su svi filmovi koji su predstavljeni u dokumentarcu čak i poprilično osrednji.

Ali, možda i najveći paradoks je to što Kirby, ma koliko želeo da bude u nekom anti-establišment stavu, i da kroz kao objektivno vredna umetnička dela dokaže represivnosrt MPAA, imanentnu homofobiju, puritanski duh Amerike, itd.

Međutim, isto tako ne primećuje koliko se narečeni reditelji hrane kontroverzom, koliko njihovi filmovi u suštini imaju marginalan appeal, i koliko njima rejting ne menja puno. Štaviše, snažniji rejting im povećava cenu.

S druge strane, MPAA mnogo ozbiljnije ugrožava recimo reditelje horora ili akcionih filmova kojima direktno izbija hleb iz ruke.

Najparaodksalnije od svega, umetnici koje Kirby intervjuiše svi podržavaju postojanje nekakvog rejtinga.

međutim, ja nemam zapravo ništa protiv MPAA pošto inače mislim da je postojanje MPAA sprečilo iživljavanje raznih ruralesa koji bi inače rejtovali filmove po pojedinačnim državama.

Ono gde zapravo leži problem, jeste strašljivost studija. zašto studiju smeta da pusti R-verziju LIVE FREE OD DIE HARD? To je ono što mene zanima. I mislim da su te njihove igre mnogo bitnije od jedne birokratske mistifikovane institucije kao šo je MPAA.

No, zabavno je pogledati film pa ga uprkos tome što ne mislim da je značajan i tačan ipak preporučujem.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, June 5, 2007

PCU

Pogledao sam PCU Harta Bochnera, courtesy of Ginger.

Reč je o vrlo zanimljivom omladinskom filmu iz 1994. godine koji bi se mogao smatrati pretečom prošlogodišnjeg uspelog filma ACCEPTED.

Ono što je naročito zanimljivo za filmove to je što je film režirao Hart Bochner, sleazebag iz DIE HARD, a da su scenario pisali Zak Penn i Adam Leff. Dok je Zak Penn, kao što znamo danas velika scenaristička faca, naročito za comic book properties, Leff je počeo zajedno sa njim, oni su pitchovali čuveni LAST ACTION HERO a Leff je ubrzo potpuno ispao iz posla a Penn je tu gde jeste.

U svakom slučaju, PCU nudi osamdeset minuta zategnute, intenzivno postavljene juvenile zabave, koja se izdvaja po jako preciznom rediteljskom pristupu i jako političnom tekstu, koji se razračunava sa političkom korektnošću, kako sa konzervativcima tako i sa liberalima. Inventivnost u političkom diskursu,štaviše, toliko obuzima film, da bi se moglo reći da je leffu i Pennu frat komdija i bila na drugom mestu a da je primarna politika. Otud se PCU može čitati i kao "politički film" kome omladinska komedija služi samo kao kostur.

Uticaji PCU upravo u tom smislu se jasno mogu pročitati u ACCEPTEDu koji ga je klinički ripovao u nekim sferama, naročito recimo u odnosu glavnog junaka prema konzervativnom fraternityju.

U svakom slučaju, reč je o filmu vrednom pažnje.

* * 1/2 / * * * *

Monday, June 4, 2007

HOSTEL PART II

Pogledao sam HOSTEL PART II, courtesy of Kunac.

Iako nisam bio fan prvog dela i mislim da je to prilično slab film, osećao sam izvesnu simpatiju prema tom filmu pošto sam u njemu video neku vrstu budućnosti ili barem vizije budućnosti srpskog horora.

Međutim, pošto je reč o američkom filmu, onda se mora i gledati u skladu sa tim kriterijumima.

HOSTEL 2 se u vidu jedne fine posvete otvara blisko Cameronovom ALIENSu, i moglo bi se reći da ima skličnu strukturu, da ne kažem ARHITEKTONIKU STRAHA.

Znači, mi znamo šta je pretnja, mi znamo šta čeka posetioce HOSTELa, i sada ćemo otkriti kako taj sistem funkcioniše, upoznaćemo organizatore i mušterije.

Međutim, ono gde HOSTEL 2 ne sledi strukturu ALIENSa, jeste dramaturška postavka u kojoj glavne junakinje, i glavne žrtve, ne znaju šta ih čeka, dočim u ALIENSu marinci u principu znaju kakvi su tuđini.

To je prvi dramaturški problem HOSTELA II, mislim da je trebalo da junaci znaju barem koliko i publika i to se do sada uvek pokazivalo kao uspešno u sikvelima.

Drugi dramaturški problem je previd što jednog od bogatih američkih ubica nisu učinili žrtvinim ocem, to bi bio baš momački twist, koji bi svemu da određenu antičku dimenziju.

Kad je reč o karakterizaciji, prvi film je preozeo rešenja iz remek-dela EURO TRIP dok je drugi bliži neki WILD THINGSičnim pogledima na žene. U tom smislu, prvi je daleko istinitiji.

Isti takvi su i poslovni ljudi. Eli Roth uzima motivacije i karakterizacije koji više liče na Reaganomics likove iz filmova poput ROBOCOPa ili WALL STREETa, a savremeni kapitalizam nije uopšte toliko militantan.

Eli je jak na rečima ali slab na delu i to potvrđuje krajnje početnička režija koju ponavlja u svom već trećem filmu. Eli nažalost ne uspeva da napravi zastrašujuću scenu, on eventualno uspeva da dobaci do gadnog.

Sve vrline i mane prvog dela su ponovlčjene, možda je drugi za nijansu efikasniji, a možda i grešim, no dometi su vrlo slični. Slažem se sa Miloshem da bi HOSTEL u rukama drugih reditelja mogao biti intrigantan serijal.

Međutim, potpuna indiferentnost kako publike tako i kritike na to kako je koji film režiran počinje da da pokazuje koliko u suštini ta veština nije ni važna današnjoj publici. Danas bi verovatno i MURDER ROCK i BODY DOUBLE prošli isto, niko ne bi primetio neku značajnu razliku, oba bi dobila istu etiketu, a verovatno bi i podjednako zadovoljili publiku.

* * / * * * *

Saturday, June 2, 2007

LE CONCILE DE PIERRE

Pogledao sam LE CONCILE DE PIERRE Guillaume Niclouxa, po romanu Jean-Christophe Grangea, courtesy of Ginger.

Film je urađen u najboljoj tradiciji LAVIRINTA Miroslava Lekića, tako da čak i u seriji ekranizacija Grangeovih romana, koja ne dobacuje baš visoko, ostaje prikovan za samo dno.

S druge strane, ovo je redak film koji istinski u sebi nosi potencijal evropskih filmskih zvezda i praktično se i gleda zbog imena kao što su Monica bellucci, Catherine Deneuve i Moritz Bleibtrau. U tom smislu je film možda i najzanimljiviji poštop se zaista može definistai kao čist vehicle za njih.

Malo je reći da je film predvidljiv. Film je prosto deplasiran koliko je nevešto ispričana jedna jako predvidljiva pulp priča. Prvih 40 minuta filma od ukupnih 98 minuta trajanja su morali stati u 10 minuta, pošto ekspozicija zaista ne nudi više sadržaja.

Po deplasiranosti cele priče, LE CONCILE DE PIERRE staje uz rame sa LAVIRINTOM. To je ta škola kinematografije samo lišena Lekićeve anegdotičnosti i privatizacije filmskog tkiva.

Iako je film navodno koštao 22 miliona evra, zaista nije jasno na šta su potriošene te pare. Reč je o koprodukciji tako da se verovatno desilo isto što i u KLOPCI gde film kapaciteta SUTRA UJUTRO košta desetak puta više. Očigledno su evropske koprodukcijske pare jako skupe. Delom zbog Niclouxove krajnje neinspirisane režije, delom zbog prilično oskudnih objekata i scenografija i same radnje koju gledamo, slobodno mogu reći da je čak i narečeni LAVIRINT raskošniji film.

Međutim, valjda upravo zbog tog starstruck momenta, ja nisam mogao da odolim prilici da pogledam ovaj film, uprkos negativnim kritikama. verovatno ni mnogi od vas neće moći da mu odole.

Ja sam inače godinama iščekivao da vidim Gilles Mimounijev drugi film FLIGHT OF THE STORKS u kome je trebalo da igra Monica, isto po Grangeu, no na kraju sam morao da se zadovoljim sa ovim.

* 1/2 / * * * *