Sonia Mendez snimila je film AS NEVES, zanimljivo postavljenu ali do kraja ipak krajnje uzaludnu storiju o grupi mladih ljudi zavejanih u zavičaju, na planini, i njihovoj školskoj drugarici koja je nestala tokom žurke na kojoj su pili i radili pečurke pa se baš i ne sećaju svega.
Film lepo izgleda ali nažalost izgleda da se u tome iscrpila autorkina ambicija i posle početka koji je mogao da podnese tu nepodnošljivu lakoću nadalje više nije bilo snage.
* 1/2 / * * * *
Brian Taylor je do sada ako ne najbolji, a ono svakako meni najdraži, reditelj koji se pozabavio HELLBOYem. Dok za Del Torove dve ekranizacije možemo da kažemo da su uradile "sve što su mogle" da od Mignolinog stupidnog stripa naprave A-film, da je Marshall snimio jednu obrnutu, nesputanu B-ekranizaciju, onda bi se za Taylorov film moglo reći da je radio u maltene C-uslovima ali je najbolje od svih njih razumeo kako da od toga snimi film.
THE CROOKED MAN je snimao Ivan Vacov i fotografija u filmu, u pogledu osvetljenja je ispod nivoa nečega što se snima u Srbiji. Naravno, Brian Taylor bira planove, tako da u skladu sa veoma skromnim budžetom kadrira vrlo efektno, međutim film prilično skaredno izgleda kad je reč o koloritu, pa samim tim i atmosferi. Sniman je po bugarskim šumama i vetrometinama, a one nisu baš filmične, boja tog neba, tog lišća, prosto nisu baš optimalni. Ipak je Holivud pravljen tamo gde je klima dobra za snimanje i daje filmične slike.
To je istovremeno i najveći hendikep filma. I svakako nije mali.
Taylor je međutim prvo bio jedan od scenarista i složio je scenario koji je u suštini jedan relativno mali, lokalizovan horor, smešten u Apalači predele, u kom Hellboy sa samo jednom saigračicom, mladom naučnicom, ulazi u okultnu zaveru u malom mestu i tom prilikom susreće negativca Crooked Mana koji se pojavljuje u stripu u toj jednoj priči.
Dakle, ovde nema onih budalastih animiranih likova, nema pokušaja da se napravi neka velika zavera u nekim Indiana Jones razmerama. Ovo je mali film walterhillovskih dimenzija.
U njemu je najveća glupost što je jedan takav lik kao Hellboy protagonista. Nema nekog razloga za to. Ali, Taylor to opet rešava na zanimljiv način. Ljudi koje sreće znaju za Hellboya, videli su ga u štampi kao heroja, a glumac koji ga igra nije predimenzioniran kao Perlman ili Harbour. Jack Kesy je u odnosu na ostale junake vrlo sličnih dimenzija, samo malo je krupniji od njih.
Složiću se sa puristima koji će reći da je Taylor umnogome isključio strip elemente iz ove ekranizacije, da je prišao stripu kao prema "švedskom stolu" i uzeo samo ono što mu odgovara. Tako je. Ali, napravio je do sada nešto najbliže filmu od svih svojih kolega, iako verovatno to isto je i najdalje od HELLBOYa do sada.
Međutim, ovo je film koji prosto funkcioniše kao jedna mala horor priča, i bez Hellboyevih moći u suštini, i bez predznanja o stripu. Zar nije to u stvari najvažnije za jedan film? Ja mislim da jeste.
Taylor je trećepotpisani na scenariju ali se i u tekstu i u izvedbi dramskih elemenata prepoznaje njegov pečat. Film je u celom tom svom raspadu i blatištu vrcav, dinamičan, ima odnose među likovima, a ne među karikaturama i sve u svemu našao sam puno toga u čemu sam uživao.
E sad, da li je Taylor snimio ono što se traži? Sva je prilika da nije, i HELLBOY je nešto vrlo limitirano pušten daleko od Amerike, i vrlo brzo se našao na strimingu. HELLBOY je u prve tri ekranizacije bio profilisan kao stripovski tentpole, A ili B dometa, ovaj film svakako nije to, čak nije ni akciona fantastika već pre svega horor.
Međutim, posle DEADPOOL & WOLVERINE i sličnih stvari, odličan je antidot, i što je najvažnije pokazuje da ima reditelja kojima je ipak film prioritet kad rade strip ekranizaciju.
Ne zaboravimo da je Taylor u sličnim, doduše ne bugarskim ali rumunskim uslovima snimio nastavak GHOST RIDERa. Ni to nije bilo uspešno, ali bilo je i slabije od ovoga jer je bilo opterećenije stripom.
Nadam se da će se Brian Taylor uskoro vratiti nekim redovni(ji)m aktivnostima.
* * 1/2 / * * * *
ZOMBIES ON BROADWAY je minorna komedija Gordona Douglasa iz 1945. godine, duboko u jednom B-statusu i u njoj se parodira horor žanr nominalno ali u suštini vrlo malo.
Da, Bela Lugosi se pojavljuje u ulozi zlog ludog naučnika, ali inače zgode dvojice brodvejskih impresarija koji odlaze u Južnu Ameriku da pronađu zombija za potrebe tačke na sceni, prilično su mlake i bez karakterističnijih konvencija horor filma koje bi se dekonstruisale.
Ovde zombiji imaju onaj svoj izvorni format, dakle to su zombifikovani ljudi kojima se upravlja i ništa ne osećaju, ovo nisu živi mrtvaci koji prenose infekciju.
* * / * * * *
Michael Kennedy je režirao nastavak RED SCORPIONa Josepha Zitoa, smešten u Ameriku, sa američkim glavnim likom, bez Dolpha Lundgrena.
Ponovo su republikanski lobisti Abramoffi producenti, što je zanimljivo ako imamo u vidu šta je ovaj film prikazao, naročito u odnosu na današnji GOP.
Naime, prvi RED SCORPION je bio kontroverzan jer je nastao sa finansijama aparthejdske Južne Afrike, producirali su ga Abramoffi i bio je akcioni exploitation o ruskoj mašini za ubijanje koja prelazi na stranu afričkih pobunjenika. Sve su to jasne aluzije na Angolu i tadašnje Bush Wars koji su se odvijali, a Dolph Lundgren je već bio Ivan Drago, odnosno holivudski zvanični nemesis Stallonea tako da je on u ulozi Nikolaja imao posebnu znakovitost. Elem, Abramoffi su producirali i drugi deo, nastao posle kraja Hladnog rata.
Kada sam prvi put kao klinac gledao RED SCORPION 2 bio mi je bezveze u svakom smislu, naročito jer se dešavao u Americi, bavio Amerikancima a jedina spona sa prvim delom je bio neki stari Rus koji je obučavao Nikolaja i pomene ga u jednoj sceni - pritom na način koji negira lore prvog filma.
No, Abramoffi su producirali film u kom neonacistički vođa kog igra John Savage pravi nered po Americi raznim terorističkim akcijama a onda se javlja kao političar-spasitelj i drži populističke govore koji su u ono vreme delovali neprihvatljivo a danas je to svakodnevna Trumpova retorika, čak možda je i malo blaži od Trumpa. Naravno, iza populističkog lica sa kampanje, krije se dosta klasičan neonacista, to jeste krupna razlika, ali činjenica da lobisti GOP produciraju ovakav film pokazuje šta je tada za njih bila neprihvatljiva retorika.
To što se kasnije desila Trumpova retorika naravno ne može se smatrati nekim inherentnim kvalitetom filma. Ipak, daje mu određeni razlog da ga danas gledaju i oni koji nisu hardkor fanovi.
Reč je o surovoj B-produkciji u kojoj je heroj Matt McColm, u to vreme akcioni heroj u pokušaju, danas mahom kaskader i epizodista, i on dobro izgleda, ima neku energiju ali ga redovno zasene John Savage kao neonacista, Michael Ironside kao komandant pa čak i Jennifer Rubin kao vođa jedinice.
Kennedy pravi pristojnu ali nedovoljno upečatljivu akciju sa veoma skromnim sredstvima, ali izvesni trud mu se mora priznati.
U stvari, kao što je prvi film imao neku dosta izrazitu energiju u pokušaju da napravi nekakav negativ Ramba sa sovjetskim vojnikom pokajnikom, i ovde ima neke energije ali nema zvezde Dolphovog kalibra, nema zanimljivih južnoafričkih lokacija, sve je prosto skromnije.
Naročito je zanimljiv problem što je ovo film o timu koji se formira da reši tog neonacistu i mi sad imamo tu glavnog junaka kog igra Matt McColm ali ipak nemamo ono što je osnovna stvar za ovakav film a to je punokrvna, jedinstvena akciona zvezda što je McColm možda mogao da postane, ali znamo da Dolph jeste bio.
Otud RED SCORPION 2 jeste s razlogom danas zaboravljen.
* * / * * * *
Samara Weaving ne samo da je snimila neke jako drage horore već je uspela da izgradi jednu veoma jasnu poetiku dinamičnog, fizički zahtevnog, propulzivnog, kinetički jakog filma strave u kom voli da se odmeri.
Brian Duffield je pisao njenu star making rolu u filmu THE BABYSITTER i nedavno je snimio horor bez reči, ali i bez Samare. Samara je sada u Estoniji, sa velikim uplivom lokalnog znanja, snimila nešto slično, doduše sa američkim rediteljem koji je nekada bio fanboy E. L Katzom.
Hvala estonskom narodu što nam je pokazao da sjajna zvezda ispred kamere kao Samarinska, i ljudi iz kamere koji evidentno nisu moroni, mogu da daju rezultate. AZRAEL je efikasan, jednostavan i elegantan, krvav i uzbudljiv film potere u kome junakinju grupa ljudi u postapokaliptičnom (u stvari u post-Rapture) svetu šume želi da žrtvuje a onda im ona pobegne i odluči da se osveti usput otkrivajući tajnu njihove muke i obožavanja.
E.L. Katz nije Mel Gibson i ovo nije APOCALYPTO, ali je jedna mala džepna verzija sličnog senzibiliteta. Ne poredim, niti je to moguće, ali teško je pomisliti da Katz nije duboko u sebi pred spavanja pomišljao da pravi nešto slično.
Mahom evropska ekipa pokazala je kompetenciju i žar u izvedbi žanrovskih figura, omogućivši da ovaj film koji nema velike pretenzije ispuni svaku od njih, bez većh teškoća.
Rečju, zavidim svima onima koje gledanje AZRAELa tek čeka jer ovako malo ali pročišćeno gledalačko iskustvo ne srećemo često.
* * * 1/2 / * * * *
Thibault Emin nastupio je u selekciji Midnight Madness u Torontu sa filmom ELSE u kom je nažalost pokazao kako gledanje Cronenberga ne mora nužno dati dobre rezultate.
Ovo je film o čudnoj bolesti koja dovodi do toga da ljudi stupaju u simbiozu sa neživim predmetima, reicimo nameštajem ili zidovima. I eto, manje-više to je to. Junaci jedno vreme žive u izolaciji. čuvaju se, ali onda ipak krenu da se razboljevaju.
Moram priznati da je priča možda imala nekog potencijala, ne znam tačno kog, ali u Eminovoj izvedbi ispala je nebulozna baš onoliko koliko zvuči kad se ispriča "na suvo".
* 1/2 / * * * *
Roman Jaya Bonansinge THE KILLER'S GAME je početkom dvehiljaditih cirkulisao kao projekat studija New Line i za njega su se vezivala imena poput scenariste Randa Ravicha i reditelja Renny Harlina.
Dvadesetak godina kasnije je snimljen, režirao ga je J.J. Perry, među potpisnicima skripta i dalje Rand Ravich sa Jamesom Coyneom, a u glavnoj ulozi je Dave Bautista.
Nažalost, za razliku od filma DAY SHIFT koji je snimio za Netflix, Perry je ovde imao glumačku podelu koja je naprosto navikla da tezgari i tačno fali taj doprinos koji daju Jamie Foxx i Dave Franco koji su ili direktno zapravo već postali autori ili su tolike zvezde da se tako mogu profilisati.
U ovom filmu ima jako dobrih faca ali sve su to grinderi koji su navikli da se ne pitaju mnogo. THE KILLER'S GAME u tom smislu, uspeva da se malo izdigne iznad nekog brawlfesta Avija Lernera ali na kraju nije dovoljno kul da bude bitno iznad toga i ponekad čak deluje da bi bilo bolje da je manje ambiciozan.
Ovako je film ostao na sredini, nije ni jedno ni drugo - niti je duhovito prevazilaženje žanra kao DAY SHIFT a nije opet ni ozbiljno šljakersko praćenje konvencije kao neki drugi film DTV formata a o nekim naskovima koji se izdvajaju poput TOURNAMENTa Scotta Manna da i ne govorim.
Ovo je prosto tako eto jedan simpatičan pokušaj u kom se nisu desili ni upečatljivi karakteri ni humor ali ni neka akcija kakvu do sada nismo videli, što bi bio neki minimalni zahtev od J.J. Perryja.
Dobili smo prosto jedan umoran film sa zvezdom koja je raspoložena da napravi nešto zanimljivo i epizodistima koji mogu da naprave čudo ali nisu dobili priliku pa su se zadovoljili rutinom, pa i manjim od toga.
* * / * * * *
