Saturday, May 26, 2018

STEPHANIE

Ne znam šta rade štetočinama iz ranih dvehiljaditih u Blumhouseu kad je posle Shymalana i Akiva Goldsman uspeo da snimi dobar film. STEPHANIE je svedena priča o napetoj situaciji u svetu u kome se dešava neki apokaliptični događaj i devojčici koja živi sama u porodičnoj kući iz razloga koji su nejasni ali zlokobni.

U jednom trenutku vraćaju se roditelji, sa odlukom da reše stvari…

STEPHANIE je jednostavan i zanimljiv horor koji ne nudi ništa revolucionarno ali nam okriva Goldsmana u low key okolnostima u kojima go do sada nismo videli i predstavlja ga kao pedatnog reditelja koji može da postigne dosta toga sa malo elemenata.

STEPHANIE je film koji je već neko vreme bio u festivalskom opticaju ali je izašao sada, u verovatno najgore vreme po sebe jer se sada nalazi u senci A QUIET PLACEa koji je ipak znatno nadmoćnije delo. Međutim, STEPHANIE je film koji ima integritet. Ima odlične role, od deteta u glavnoj uloci do Franka Grilla u ulozi oca koji dobija priliku da se ispolji melodramski u osetljivim scenama koje su vrlo lako mogle iskluznuti u nešto negledljivo ali nisu.

Scenaristi filma su potpisali vrlo simpatičan SiREN i na neki način postepeno grade svoju holivudsku karijeru krećući se polako od DTVa i do bioskopa. STEPHANIE je rad sličan debitantskom filmu Braće Duffer, vremenom će uspeti da se istakne. Doduše, Goldsman teško da u kraijeri može raditi nešto poznatije od onoga što je uradio ali će možda nekada uraditi i nešto dobro.

U svakom slučaju, do sada najbolji rad Akive Goldsmana, a to je koscenaristički doprinos filmu I AM LEGEND ima dosta sličnosti baš sa STEPHANIE. Pa možda baš u tom konceptu usamljenog junaka u apokaliptičnim okolnostima treba tražiti materijal koji mu odgovara?

* * * / * * * *

Thursday, May 24, 2018

THE STRANGERS: PREY AT NIGHT

Johannes Roberts se pokazao kao solidan “tehničar” u svom prošlogodišnjem hitu o ajkulama. U nastavku nezasluženo uspešnih THE STRANGERSa, sa podnaslovom PREY AT NIGHT, nažalost ostaje samo određeni nivo stila i zanatske izvedbe, nažalost nedovoljan da se iole približi saspensu prošlogodišnjeg hita.

Meni je i prvi STRANGERS bio prilično sumnjivo ostvarenje, i kao hvaljen film i kao hit. Ni jedno ni drugo nije zasluživao. Prijem nastavka koji se pojavljuje skoro deceniju kasnije je mnogo umereniji, mlak je, a film jedino što može da ponudi jesu neki lepi kadrovi u nekim situacijama, i par zanimljivih lokacija.

Nije osnovni problem ovog filma što je priča slaba, ona je generic do tačke kao da ju je ispisao neki automat, i teško da može da zadovolji gledaoce koji je ikada gledao bilo kakav home invasion, slasher ili torture porn. Međutim, priča na stranu, problem je u tome što se ovde junaci ponašaju po svim zamislivim klišeima ovog podžanra da film postaje maltene parodičan. Ponašanje po klišeima je nažalost plod lazy writinga a ne namere ili želje da se dekonstruiše žanr. PREY AT NIGHT je nažalost nemaštovit film a šteta je u tome što bi Johannes Roberts mogao da snimi i dobar film, samo da ima predložak. 

Reditelj prvog filma Bryan Bertino je među scenaristima ali to ne pomaže stvarima. Prosto ovaj scenario je traljav te je traljav.

Film efektivno traje 78 minuta. Od toga prvih pola sata nema horora, nema čak ni nekih zaista uzbudljivih nagoveštaja. Samo imamo hrpe melodrame i nekih kao ozbiljnih scena koje kasnije u filmu uopšte ne zaigraju. U tom pogledu, PREY AT NIGHT daje novu definiciju pojmu torture porn. Naime, ovde je porn sadržan u tome što do onoga što te zanima moraš da dođeš kroz dijaloške scene koje nemaju ama baš nikakve konsekvence po ono zbog čega smo pustili baš ovaj film.

PREY AT NIGHT je glup, ali bar nije dosadan i u tehničkom pogledu Johannes Roberts se ponaša maksimalno angažovano. Uz sve navedene mane, reč je o produktu koji je pošteno urađen u tehničkom pogledu, i to frustrira još više jer je nekako prijatnije kada gluposti režiraju neuke budale. 

* * / * * * *

Tuesday, May 22, 2018

SEPARATE VACATIONS

SEPARATE VACATIONS je seks komedija koju je u Playboyevoj ko-produkciji snimio Michael Anderson. Ovo je canucksploitation naslov iz ipak pozne Andersovove karijere, film koji je praktično u startu namenjen kućnom tržištu kao osnovnom. U filmu nema erotike per se, a ono što ima je relativno meko, i dato vrlo često u humornom ključu.

Glavni junaci su muž i žena koji prolaze kroz krizu u svom braku i odlučuju da naprave pauzu tako što će otići na odvojene odmore. Na tim odmorima pokušavaju da nađu ljubavnike i da varaju, ali na kraju ne uspevaju i samo shvataju da treba da se vrate jedno drugom.

U suštini, ovaj film ne samo da govori o mladom bračnom paru kome su deca poremetila seksualni život već možemo reći da je njima i namenjen. Uprkos tome što je Playboy ko-producent, ovaj film ima pre svega melodramsku okosnicu i tematizuje temu braka i pokušava da ponudi i pouke o tome.

Nažalost, sve ono što scenaristi imaju da kažu, a i način na koji sve formulišu je klišetizirano i prilično isprazno. SEPARATE VACATIONS je solidan produkt za VHS eru i tadašnju televiziju ali nije naročito zanimljiv film. 

* * / * * * *

OKUPIRANI BIOSKOP

OKUPIRANI BIOSKOP Senke Domanović je dragocen film koji beleži uspon i pad ideje da se okupira Bioskop Zvezda. Sam film ni ne pokušava da objasni kompleksnu situaciju sa bioskopima Beograd Filma i uopšte sa single screen bioskopima širom sveta. Otud, ovaj film treba posmatrati pre svega kao priču koja je isključivo fokusirana na protagoniste ovog slučaja. Naravno, u čitavoj poplavi poluinformacija koja je zadesila javnost, mnogi aspekti celog slučaja ostali su nerazjašnjeni. Sada se sami autori OKUPIRANOG BIOSKOPA suočavaju sa temom koju su prećutali, a to je mala gledanost ovog filma u Dvorani kulturnog centra gde u distribuciji verovatno neće imati ni onoliko gledalaca koliko je bilo okupatora ili onoliko koliko prima Zvezda a to je dosta ozbiljnih 370 gledalaca. Dakle, netretiranje pitanja single screen cineme na terenu i činjenica da Beograd danas ne samo da ima više sala nego u vreme Beograd Filma nego ima i više art house bioskopa nego što je ikada imao, sustižu autore filma posle premijere, kad već nisu u samom filmu.

No, u redu, na svu sreću, Srbi se uvek potrude da se brzo posvađaju tako da ovaj jednostrani pogled ubrzo postaje sve samo ne jednostran. Naime, ta jedna strana koja je okupirala bioskop se ubrzo toliko posvađala i razišla, i stvorila jaz između grupacija da neki od njih na kraju više nisu ni kročili u Zvezdu.

I prava vrednost ovog filma je dakle u tome. Sva ova jednostranost u prikazivanju kompleksnog problema nadoknađena je čitavim varijetetom namera, potreba i dela onih koji su okupirali bioskop. Na svu sreću, ovaj film se ne može posmatrati kao bilo čiji character assassination, i to je jako važno ali svakako da će svaki gledalac, u zavisnosti od preferenci lako vremenom prepoznati koga gleda kao pozitivca a koga kao negativca.

Prava je šteta što je mobilizacija publike izostala jer je Siniša Dugonjić izvanredno snimio ovaj film, naročito ako imamo u vidu da su događaji najvećim delom snimani u trenutku kada su se dešavali i nije bilo puno prostora za estetizaciju. Dugonjićeva fotografija zaslužuje gledanje na velikom ekranu. Neki od najestetizovanijih kadrova u našoj kinematografiji ove godine snimljeni su dok je beleženo spontano dešavanje, i to je fini paradoks kojim možemo otvoriti vrlo kompleksni slučaj ovog filma.

OKUPIRANI BIOSKOP je slučaj gde očigledno nije bilo dovoljno diskusije pre akcije, i ono što nastupa kada do okupacije konačno dođe jeste zbunjujuća benevolentnost  glavnotokovske javnosti i političara zaduženih za kulturu, a kroz izostanak dalje borbe koja bi inspirisala okupatore otvara se problem njihove zbunjenosti i prostor za međusobne obračune.

Ekipa se deli na tri frakcije, filmadžije, marksiste i NGOovce. Na kraju, iz svega su najveću korist izvukli NGO aktivisti jer im je ovo bila jedna usputna stanica na putu izgradnje političke liste Ne davimo Beograd koja je četiri godine kasnije izašla na lokalne izbore, i neka lica sa te liste vidimo u ovom filmu. Mina Đukić je iskoristila okupaciju kako bi privukla pažnju za izlazak svog filma NEPOSLUŠNI, za to vreme prisutnog i u običnim multiplexima po tržnim centrima. Otud, jednog dana će ovaj film zbilja biti dokument - kako to kaže Ivan Velisavljević - o budućim protagonistima političkog života.

Kada se svako ko je mogao okoristio od ovog procesa, bioskop Zvezda je iznova napušten i prepušten onima koje taj bioskop najviše zanima.

Film to sve prikazuje, bez učitavanja ovih mojih procena, naravno, ali u suštini film ni ne obuhvata taj aspekt političke promocije učesnika okupacije koji će uskoro potom postati Ne davimo Beograd.

Naravno, ideologija na stranu, ono što čini sve učesnike ove akcije jeste njihov karakter i on se vrlo lepo ispoljava kroz ponašanje u bioskopu, sastanke na kojima se diskutuje o budućnosti cele akcije. Film vrlo lako prelazi iz studije različitih ideja u studiju različitih ljudi, a kako je reč o levičarima koji uživaju u korišćenju različitih fraza, postaje i teatralan u tom imitiranju političkih diskusija sa televizija na kojima su ovi mladi ljudi odrastali.

U svemu tome naravno nema mnogo mesta za film. Niko ne pominje filmove previše, i to je paradigmatično. Jedini koji pokazuje na ekranu da ga film ozbiljnije zanima je Ivan Velisavljević koji iz prostorija Zvezde uzima neke knjige o filmu koje ga zanimaju. U tom smislu, slično spielbergovom filmu READY PLAYER ONE koji sve vreme govori o filmovima ali se dešava u svetu u kome nema novih filmova, tako se i u OKUPIRANOM BIOSKOPU vrlo malo vidi film i vrlo malo se o filmu govori. Međutim, i jedan i drugi film mnogo govore kroz to “prisustvo odsustva” jer READY PLAYER ONE stoji kao ogledalo sveta u kome je sve nastavak ili rimejk a OKUPIRANI BIOSKOP prikazuje kinematografiju u kojoj je pozicija bitnija od same ideje šta treba da se snima.

Okupacija Zvezde je stoga bila lukrativna ne samo za Dobricu Veselinovića koji je uskoro bio prvi na izbornoj listi već i za mlade reditelje koji su okupirali bioskop i koji su do danas svi uspeli da debituju kao autori ili barem kao producenti.

Stoga, radnici i bioskop su iskorišćeni za političku i umetničku afirmaciju. Lenjin i Trocki su prepoznavali značaj kinematografije ali verujem da nisu slutili da će na kraju bioskopska mreže ne kao prikazivačka delatnost već kao fetiš biti efikasan propagandni alat. 

Film se završava elegično, prikazuje bioskop koji je nekako “pripao negativcima” a “revolucija je propala”. Ipak, ja ovaj film vidim drugačije, kao čin u kome se pokazalo da su revolucionari “ispekli zanat”. Kraj ovog filma je zapravo sakriveni hepiend. A što se tiče “revolucije kao zanata”; u ovom filmu Hana Selimović recituje, ali ako se išta može naučiti iz Žilnikovih LIPANJSKIH GIBANJA, o “revoluciji kao zanatu” najbolje recituje Stevo Žigon.

* * * / * * * *

Monday, May 21, 2018

SECOND TIME LUCKY

SECOND TIME LUCKY MIchaela Andersona je sex komedija snimljena u novozelandskoj produkciji, snimljena sa ozbiljnim budžetom koji bi danas iznosio 11 miliona dolara. Film je slikao John R. McLean, iskusni Ozploitation snimatelj koji je radio prevashodno sa Brian Trenchard-Smithom ali i sa Weirom i drugim rediteljima.

SECOND TIME LUCKY govori o opkladi Boga i Lucifera oko duše momka i devojke. Oni ih iskušavaju u Rajskom vrtu, Rimskom Carstvu, Prvom svetskom ratu, Čikagu tidersetih i svetu rokenrol dekadencije.

Scenario je na čudnoj ničijoj zemlji između komedije i ljubavne priče, ali sa tenedencijom da se kraće u pravcu komedije, i nije naročito inventivan. Ipak, McLeanova fotografija, odlične lokacije i scenografija i Andersonova sigurna režija čine da SECOND TIME LUCKY ne bude baš zakucavanje kao što je trebalo ali da ostane land grab koji prosto čitavim svojim hardverom drži pažnju. 

Biblijski motivi su izuzetno prisutni u ovom filmu pa je interesantno da je uprkos njemu, Anderson ubrzo potom ekranizovao Papin pozorišni komad.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, May 20, 2018

YANGTSE INCIDENT

YANGTSE INCIDENT Michaela Andersona je istinita priča o nevoljama britanskog ratnog borda Amethyst na proputovanju rekom Jangce 1949. godine kada su ga napale kineske komunističke snage. Posada se našla pod vatrom, brod je teško oštećen a onda je oficirska čast testirana time što se očekivalo od oficira da potpišu priznanje kako su oni prvi napali u saradnji sa nacionalističkim snagama.

Andersonov film je dinamičan, kombinuje različite situacije, od artiljerijske borbe na moru, preko napetih dijaloških situacija sa zarobljenicima, pa sve do zabrinutih lica u štabu. Anderson solidno kombinuje sve ove elemente i suepva da ubaci sitne “ljudske” detalje u scene. Na kraju krajeva, međutim, film ne donosi nijedan upečatljiv lik i ostaje rutinski i neupečatljiv, uprkos opštoj solidnosti. 

* * 1/2 / * * * *

THE JEWELLER'S SHOP

THE JEWELLER’S SHOP je treći film u “papskom triptihu” Michaela Andersona. Kada se ispostavilao da je Papa Jovan Pavle II veliki fan filma THE SHOES OF THE FISHERMAN koji je na određeni način anticipirao njegov dolazak kao neitalijanskog pape, Anderson je dobio ponudu da snimi film po njegovoj pozorišnoj drami napisanoj 1960. godine.

Andersnov film je melodrama sa vrlo mlakim, verovatno je ideja da bude sa blagim, narativom o lkubavi i bračnoj zajednici. Priča je vrlo jednostavna i prati ljubavne beze i brakove nastale u dve generacije Poljaka. Jedna je ometena Drugim svetskim ratom a druga je ometena uvidom u presahle emocije u brakovima svojih roditelja.

Pietro Bembo i njegovo prozno delo GIL ASOLANI su bili uzor za Woytilinu dramu, a Andersonov film je na neki način preteča danas vrlo aktivne scene crkvenog filma, naročito u Americi.

Pojavno gledano, THE JEWELLER’S SHOP je jedna pitoma, poučna melodrama kakvu smo videli puno puta i ne donosi ništa novo sem što je dosta tvrda i jasna u iznošenju svojih poenti. Međutim, ona je armirana činjenicom da je nastala po Papinom rukopisu napisanom pred preuzimanje dužnosti u Vatikanu. U tom smislu podseća na danas dosta uspešne verske melodrame koje postižu velike uspehe kod američke konzervativne publike, mahom protestantske provenijencije.

THE JEWELLER’S SHOP je nažalost film koji nije imao neki veliki odjek i danas ga čak nije ni preterano jednostavno naći. Gedalac koji od ovog filma očekuje neku ekskluzivnu dozu spiritualnosti, neće je nači. Isto tako, Anderson izbegava da zalazi previše duboko u ovu melodramu da ne bi poremetio njenu auru papinog dela. Tako film nažalost ostaje na površini, nedovoljno psihološki produbljen, niti eksplicitno spiritualan.

Za glavne uloge su angažovani Ben Cross, Olivia Hussey, Daniel Olbrychski i Burt Lancaster a muziku je radio iskusni Michel Legrand. Ova kanadsko-italijanska produkcija je pošla iz Italije i postala internacionalna tako da ima dosta jak italo-šmek spojen sa kanadskim lokacijama. Pored Kanade, sniman je u Alpima i u Poljskoj pored kraj Hladnog rata. 

* * / * * * *