PLAY IT COOL

PLAY IT COOL je film Michaela Winnera koji je oblikovan po uzoru na filmove sa Elvisom Presleyem, ali je imao funkciju kao mnogi filmovi iz tog vremena namejeni promociji pojedinih izvođača. U tom pogledu, ako izuzmemo filmove Richarda Lestera sa grupom The Beatles, možemo reži da je to jedan od najboljih primera tog formata u kom ni sam Lester na početku nije postigao vrhunske rezultate u filmu IT’S TRAD,DAD.

PLAY IT COOL je baziran na ideji da će afirmisati britanskog Elvisa - Billy Furyja, čoveku koji je krenuo pre Beatlesa i bio toliko bitan da mu je John Lennon tražio autogram. Nažalost, kao što znamo Billy Fury je imao zdravstevene probleme koji su mu skratili karijeru za zatim je i prerano umro.

Međutim, ovaj film je snimljen kad je Billy Fury imao 22 godine i u punoj je snazi, izvodi svoje do tada najveće hitove u jednoj priči koju Winner svojim energičnim stilom uspeva da učini nečim što je ipak više o tipičnog opravdanja za muzičku eviju.

Ruku na srce, ne možemo reći da je priča i mnogo više od toga, ali Winner je radi taman kako treba i u tom pogledu za PLAY IT COOL možemo reći da je rokenrol showcase ali i da funkcioniše kao “film”.

Pored Billy Furyja pojavljuju se između ostalih i Helen Shapiro, Bobby Vee i još neki izvođači. 

* * * / * * * *

AMERICAN DHARMA

Errol Morris je superstar dokumentarnog filma ali Steve Bannon je nažalost jedina atrakcija njegovog filma AMERICAN DHARMA. Bannon se mnogo više otkrio u prevashodno obzervacionom dokumentarcu BRINK dočim je ovde prepušten Morrisovim različitim tehnikama pristupa materijalu koje nisu dale naročite rezultate.

Morris pokušava da poveže Bannonovu životnu priču i ispovest sa raznim materijalima iz njegove karijere, Trumpove kampanje, sa Breitberta i ponajviše da ih uveže sa filmovima koji su mu omiljeni i koji su ga formirali.

Nažalost, što Morris više zakucava to paralele kojima se bavi deluju sve jeftinije i sugestivne na jedan naivno propagandistički način. Bannon se nije dao Morrisovim provokacijama tako da neke stvari koje mu ovaj pripisuje prosto ne uspevaju da se nalepe, i ti pokušaji deluju žalosno, pre svega zato što Bannon ne ostavlja tragove a ne zato što deluje nevino po tim pitanjima.

Paralale između filmova koje je Bannon voleo i njegovog života i životnog kreda su takođe usiljene, pritom sam Bannon deluje da je više iz ljubaznosti došao na lokaciju svog omiljenog filma nego što je njime opsednut.

Morrisov pokušaj da priđe Bannonu kao filmadžiji pa da iz te vizure objasni svoju tezu o uticaju tih filmova je takođe usiljena, a što je još bizarnije Morris najmanje materijala daje iz Bannonovih režija a previše iz Henry Kinga i Johna Forda. 

Stoga ono što spasava ovaj film je Bannonova harizma i neprekidna potreba da se konačno pojavi neko ko će sklopiti kockice i probiti put do Srca tame. Errol Morris nije taj tip. On je u ovom filmu sveden na čoveka koji je seo preko puta Bannona i rekao mu neke svoje stavove. Bannonovi su međuti  toliko snažnije artikulisani da to zaista više nije ni važno.

* * / * * * *

GLORIA MUNDI

GLORIA MUNDI Robert Guediguiana je melodrama smeštena u svet povratnika iz zatvora koji zatiče porodicu u krizi, razjedinjenu. Film je prilično naporan za gledanje, junaci se nalaze u nekim jednostavnim odnosima koji se variraju celih stotinak minuta dok se stvar nekako ne zaključi na kraju.

Nisam tačno siguran da li su ovi likovi vredni pažnje i ovakvog relaksiranog pristupa, ali dobro tu smo gde smo, šta je tu je. 

U nekim trenucima ovaj film čini kao da ni sam reditelj nije previše bio zainteresovan šta će se u njemu dešavati i šta njime želi da postigne.

* * / * * * *

VFW

VFW Joe Begosa je film koji je se nadovezuje na trenutno aktuelni neo-Grindhouse stil kojim se bavi kuća Dallasa Sonniera Cinestate sa svojim podetiketama Fangoria i Rebeller. 

Begos je snimio film sa pitoresknom ekipom glumaca koju predvodi Stephen Lang a ansambl još čine i legende Fred Williamson, David Patrick Kelly i George Wendt. 

Film se dešava u nekoj blago arhaiziranoj sadašnjosti iz carpenterovsko-italo asortimana gde ulicama vladaju ljudi navučeni na novu drugu Hype. osobe potpuno skrhane psihe koje su spremne na sve kako bi se dokopale svoje doze.

Kada jedna devojka bliska hyperskoj bandi otme tovar droge i sakrije se u bircuzu koji drži grupa veterana Vijetnamskog rata, oni se sukobljavaju sa grupom podivljalih, hypera i tu sledi jedna klasična, nasilna siege situacija.

Begosov film uspeva da rekonstruiše fajkturu 80s filmova, svesno se poigrava njom, i to sve prepliće sa glumcima veteranima koji su prošli svoj Grindhouse staž. I to je sve moglo biti bitno lošije nego što jeste. Nažalost, bilo bi bolje da je sama konfrontacija sa podivljalim džanikijima zanimljivija ali nije.

I to negde takođe podseća na te 80s filmove, naročito na one exploitatione kakve su snimali italijanski reditelji sa Fredom Williamsonom gde ti nije jasno kako film nije ispao bolji. Ali prosto nije. Tako da eto, uspeo je na neki način da očuva i taj efekat prevarenog očekivanja.

Baš zato ni VFW ne uspeva da se izdvoji kao nešto naročito vredno pažnje, kao što i većina takvih izvornih filmova nije. 

* * / * * * *

TAKING CHANCE

Ross Katz je za HBO režirao ovaj televizijski film za HBO po memoarima Michaela Strobla, oficira američke vojske koji je odlučio da isprati telo jednog vojnika nazad u rodni kraj. Film nosi antiratnu poruku a isporučuje je kroz jednu hladnu i taksativnu sliku kako izgleda dopremanje tela od Iraka i Ramsteina u Nemačkoj do Amerike i procedure kroz koje prolazi, uporedo sa pričom o oficiru koji putuje i usput nailazi na pijetet i razmišljanja raznih ljudi o ratu i sudbini nastradalog momka.

Film je strukturiran jednostavno, Kevin Bacon odlično igra Strobla, uspeva da iznese stoicizam oficira koji prolazi kroz preispitivanje šta to znači biti oficir i kada sve sumiramo, to je manje-više to. Ovo jeste message movie ali je zapravo vrlo jednostavan i iz toga crpi svoju snagu.

Naročito je zanimljiv zbog procedura u tretmanu tela koje su kompleksne i birokratizovane uz pokušaj da budu pune pijeteta u čemu često ne uspevaju.

THE PENTAGON WARS

THE PENTAGON WARS Richarda Benjamina je HBO televizijski film koji je producrala kuća Danny de Vitoa Jersey Films koja je polovinom devedesetih bila vrlo agilna i sa nekim adaptacijama Elmore Leonarda napravila bitne proboje, recimo rehabilitujući Stevena Soderbergha. 

Ovo je bizarna priča o mladom pukovniku američke avijacije koji je došao u Pentagon da radi na odobravanju oryžja koje će ući u upotrebu i u proizvodnju. zapada mu neuralgični projekat oklopnog vozila Bradley koji je dotle bio u razvoju sedamnaest godina i na koji je dotle utrošeno četrnaest milijardi dolara. Pukovnik otkriva da se na tom vozilu nemarno radilo, pre svega zbog predomišljanja oficira oko toga šta žele da bude funkcija vozila a zatim i zato što su testiranja bila rađena na krajnje sumnjiv način.

Pošto je reč o borbenom oklopnom vozilu koje je namenjeno transportu vojnika u borbu, mladu pukovnik insistira da se testiranja obave kako treba, ne bi li se oktlonili nedostaci i nailazi na otpor starešina koje su u očiglednom talu sa vojno-industrijskim kompleksom.

Mladog pukovnika igra Cary Elwes a generala koji ga forsira da se napravi Bradley - Kelsey Grammer. I da, ovaj film je komedija. Naime, ovde ima koliko hoćete curenja informacija, pritisaka unutar Pentagona i sl. ali je sve dato potpuno suprotno ALL THE PRESIDENT’S MENu. Ovde ima klasičnog inaćenja i neverovatne budalaštine na strani površnih oficira koji rade za pohlepne starešine.

Richard Benjamin je iskusan reditelj, naročito “lakših” sadržaja i u tom pogledu on ovo snima kao screwball komediju, i ovom materijalu to prilično dobro stoji. Ovo je HBO u punoj satiričnoj snazi ali i Pentagon u punoj putopašnosti. Spoj je ovoga puta izuzetno uspeo.

FANTASY ISLAND

FANTASY ISLAND Jeffa Wadlowa je neobičan film. Naime, reč je o adaptaciji čuvene serije FANTASY ISLAND za koju je interesovanje nedavno poraslo zahvvaljujući HBO televizijskom filmu MY DINNER WITH HERVE koji je govorio o patuljku koji je igrao u toj seriji.

Međutim, ovo je Blumhouseova adaptacija koja i insistira na tome, dakle neumitno je reč o contained trileru/ hororu a to serija nije bila. Međutim, premisa je ista. Dakle, imamo ostrvo na kome se ljudima ispunjavaju fantazije a one vrlo često umeju da budu bitno drugačije po svom toku i sadržaju od onoga kako ih je neko zamislio. I to je u principu jedan često korišćeni motiv u hororu. U tom smislu FANTASY ISLAND ne nudi ništa novo sem prilike da se napravi theme park ugođaj (što takođe nije redak motiv u hororu) u kome će nekoliko fantazija da doživi konvergenciju u jednoj krvavoj tački.

Jeff Wadlow je što se mene tiče snimio par filmova zahvaljujući kojima će uvek biti gledan sa pažnjom, neko ko je snimio NEVER BACK DOWN i KICK ASS 2 zaslužuje pažnju ali u ovom filmu prosto ne vidimo Wadlowa ni blizu one forme iz ovih filmova kojima je stekao kredit.

Sve je to solidno realizovano ali rutinski i na svakom nivou nemaštovito. Film nikada ne uspeva da nas u potpunosti uvuče u dešavanje, a što je još gore i mnoge tipične žanr-scene, poput otkrivanja “ko je ubica”, “u čemu je misterija” i sl. nemaju neophodnu energiju.

Michael Pena igra ulogu koju je imao Ricardo Montalban u seriji, i sada to deluje campy kao i onda ali Pena prosto nije taj lik i sve vreme odaje utisak da bi želeo da bude u nekom drugom filmu.

Ryan Hansen je sa Wadlowom radio na seriji RYAN HANSEN SOLVES CRIMES ON TELEVISION i jedan od running gagova u toj seriji je da on prihvata uloge u svemu što mu ponude. Nažalost, FANTASY ISLAND izgleda upravo tako i to jednim velikim delom što su autori u nekom trenutku napipali da bi nešto “važno” mogli da kažu a onda od toga ipak odustali a i to započeto uradili na nezamislivo cheesy način.

Film traje 110 minuta, Dakle, ni u tom domenu nije nežan, u odnosu na umetnički domet koji nudi. 

* 1/2 / * * * *