TENET

Postoje oni čarobni trenuci u jugoslovenskom fudbalu kada neki igrač krene u dribling i čuvar zaista ne može da se snađe i ne zna gde je pošao, ali to ne zna ni sam dribler. E taj magični trenutak je Christopher Nolan uspeo da zarobi i produži na dva i po sata u svom novom filmu TENET.

Poput šibicara koji se toliko zaneo da ne zna više ni on sam gde je kuglica, Nolan u ovom filmu igra jednu od svojih partija u kojima obično - kao kod vrsnog šibicara - kuglice ni nema.

TENET je razočarao Nolanove fanove ali je odabrao sve nas koji to nismo jer je ovo krenulo kao pokušaj pametnog filma za glupe ljude, formata u kome se ovaj autor afirmisao i obogatio a završio je kao jedna salata od jako zanimljivih scena koje ni policija ne može da razjasni, ali koje ostaju povezane nekom opštom idejom i smerom u kom se kreće priča.

Nolanovi fanovi nisu dobili svoju porciju high concepta koji im je otvorio vidike, jednim delom jer se Nolan toliko zaneo da je izgleda malo i samom sebi otvarao vidike tokom ovog filma. Međutim, ono što jesmo dobili je divlja nekontrolisana globtroterska parafraza Bonda, bitno energičnije izvedena u inscenacijskom i rediteljskom pogledu od Nolanovih dosadašnjih radova, sa nekoliko kapitalnih scena koje treba videti.

Palindromi, momenti iz žanra “Ana voli Milovana” ali i tipičan Nolanovski “idi mi dođi mi” su na delu. Glumačka ekipa je jaka na svim mestima a Denzelov sin u glavnoj ulozi pokazuje svest da svaki dinar mora da se zaradi. Elizabeth Debicki je sjajna, Kenneth Branagh se ponaša kao da mu nije dosadilo što Xti put igra ruskog negativca a Robert Pattinson donosi neku zanimljivu debonair atmosferu britanskog agenta koji više deluje kao OUR MAN IN PANAMA nego Bond.

Ključne Nolanove inovacije u odnosu na Bond formulu su vezane za unutrašnji život megalomana negativca. Branagh igra junaka koji je delom tipičan Bond-negativac iz udžbenika, sa sve nezadovoljnom ženom koja neće sina Bajazita već Obilić junaka, ali u svemu tome se snalazi na zanimljiviji način jer se cela stvar igra sa više ubeđenja.

Glavni junak je bondovska figura koja prolazi kroz proces sazrevanja, dokazivanja, suočavanja sa zadatkom od kog zavisi sudbina sveta gde prema toj temi ime nekakav dublji odnos, ali ne predubok, no ipak jači od “još jednog dana na poslu” agenta 007.

Konačno, taj psihodelični momenat iz filmova o Bondu, taj momenat izmenjene percepcije realnosti itd. ovde dolazi do većeg izražaja. U tom smislu, osetan je kontinuitet psihodelije iz 60s i 70s bondolikih filmova gde su prvo sami filmovi o agentu 007 imali oniričke figure negativaca, neke često arhetipske situacije iz snova u svom imaginariju, a zašto ne reći i same kenadamovske scenografije su delovale kao prostori iz podsvesti.

Setimo se da je lično Ken Russell režirao filma BILLION DOLLAR BRAIN sa Harry Palmerom, Caineovim bondovskim junakom a da je Pinter pisao QUILLER MEMORANDUM. Dakle, realizam već preko pola veka ne živi u špijunskom filmu ali mu se povremeno vraća i to ne nužno u formi visokooktanskog akcionog eksapizma.

U TENETu se dešava upravo to - priča o uništenju sveta pod okriljem novog Hladnog rata, mistifikovana do krajnje granice i dignuta na metafizički nivo gde samim tim zakoni mehanike ustupaju mesto kvantnim.

U tom pogledu, ako izuzmemo zaista vrlo malo Nolanovog fušerenja (primer je scena na kraju koja je negde da nivou srpskih serija) ovo je maštovit i energičan film. Nolan ima taj nerv reditelja emisije iz kulture na RTSu koji stavi vazu u kadar da se zna da se priča o nečemu važnom, pa tako i ovde, svemu je data doza elitizma i prestiža, kako bi se upakovao treš u sve to.

Nekoliko scena su kako rekoh antologijske, naročito ona uvrnuta borba u magacinu u Oslu a neke scene su bizarne u postpuku ali efektne.

Recimo primer klasičnog nolanizma koji se slučajno ispostavio kao uspešan je završni obračun u sovjetskom zabranjenom gradu gde imamo desant junaka pod maskama u istovetnim uniformama, među kojima su i trojica protagonista - takođe pod maskama i u uniformama. To naravno zvuči kao moronska greška kada se prepriča, obično se junaci malo diferenciraju, ali kod Nolana ne. Međutim takav faul ovde deluje sveže i još više odmiče film od konvencije.

Problem sa fazom kada film totalno zaluta jeste u tome što se povremeno oseća da Nolan ima potrebu da ga nekako vrati na kolosek i da publika uhvati priključak. Međutim, ovaj film ne pati od strukture kompjuterske igre kao INCEPTION gde posle svakog nivoa imamo tutorial. Naprotiv, ovde imamo tutorial koji je bitno reduciran što znači da je u nekom trenutku i sam Nolan shvatio da se publika ne može vratiti punom razumevanju zbivanja. Da je bio opušteniji ne bi bilo ni ovih infodumpova i to bi svakako osetno približilo film statusu remek-dela. 

Warner je precenio TENET i njegovu moć da vrati publiku u bioskope. Nolanov kult evidentno jeste dovoljno jak da privuče publiku da rizikuje život u bioskopima ali očigledno nije uspeo da napravi dovoljnu trakciju u bioskopima. Međutim, ako je za utehu ono što je ponuženo publici jeste film koji je atipičan, sa snažnim autorskim pečatom, upravo u domenu kršenja konvencija, a opet i sa fizionomijom blokbastera. Evidentno ovo nije film koji je obavio posao ali ima poetske pravde u tome što je to baš sa ovim filmom pokušano i što to nije bio neki bezličan blokbaster.

Ako INCEPTION nije bio dovoljan showcase za Nolana u pokušaju da snimi Bonda, i jasan znak da ga on može uvesti u 21. vek onda TENET svakako jeste.

* * * 1/2 / * * * *

EMBATTLED

EMBATTLED Nikolaja Sarkisova, ovom prilikom prigodno potpisanog kao Nick Sarkisov je film u nekoj čudnoj američko-ruskoj produkciji koji možda i ponajbolje sumira sve ono najbolje što se može videti poslednjih godina o korozivnim mačo muškarcima iz Heartlanda.

Odakle se Sarkisov pojavio i snimio ovakvu filmčinu, sa maltene nepogrešivom glumačkom podelom, ja ne znam. Cela Sarkisovljeva priča je čudna, njegova biografija deluje ili skroz bizarno ili krajnje fishy, izaberite sami, te samim tim činjenica da je snimio OVAKAV film deluje skroz nerealno, ali hej EMBATTLED je tu.

Snimljen je po scenariju Davida McKenne, kultnog pisca moje generacije zbog filma AMERICAN HISTORY X, i ovde se on vraća snagom koju nije pokazao posle tog filma iako je neko vreme radio dosta da bi mu potom zvezda ugasnula, koliko sam shvatio zbog izvesne nekooperativnosti. Da li je ovo kambek? Teško je reći, EMBATTLED je jedan od onih filmova koji su mnogo bolji nego što je iko očekivao ali nemaju iza sebe infrastrukturu da ih izgura dovoljno daleko. No, što se mene tiče, McKenna ovde pravi kambek što nije lako jer pored AHX volim i njegov scenario za nastavak SCARFACEa u formi igra kojim me je zarazio Mehmet.

EMBATTLED je priča o sinu megapopularnog MMA borca iz Alabame koji živi sa majkom i bratom ometenim u razvoju, i jedva sastavljaju kraj s krajem jer iz nekog razloga prebopgati otac ne plaća alimentaciju. Razlozi za to su naizgled nejasni jer prihvata sinove, ali kako se priča razvija shvatamo da u porodici postoji trauma nasilja koja je podelila nekadašnji bračni par.

Smešten u svet MMA koji podilazi najnižim porivima raje iz Heartlanda, ovaj film maksimalno kapitalizuje kroz prikaz tog miljea ali i kroz strukturu borilačkog filma. Sve ono što je napipao Gavin O'Connor u WARRIORu ovde je "leglo" i desilo se kako treba, počev od podele koja je perfektna na svim mestima, a predvodi je Stephen Dorff koji je proteklih godina ulazeći polako u šerifovske godine postao zaista prejeben tip, i ovde je ščepao lik za gušu i nije ga pustio do kraja.

Teško je reći da Dorff nema veliku karijeru, snimio je zaista za svog vakta sve i svašta, od pobednika Venecije, do kultnih strip ekranizacija, ali nije postao zvezda. To ga dovodi u poziciju da često igra likove ispod nivoa svog umeća, ali nadam se da će role kao što je ova vfemenom da pokažu kakav talenat se tu nalazi i da ga treba iskoristiti dok je još u snazi.

Ako je Dorffova rola galvanizovala film kao celinu, važno je naglasiti da su i svi ostali glumci sjajni i da imaju neverovatnu hemiju, od Darrena Mana u ulozi sina, do Elizabeth Reaser u ulozi majke. Colin McKenna sin Davida McKenne igra sina ometenog u razvoju zbog Williamsovog sindroma i on ima taj problem i u stvarnosti. Prikaz osobe sa smetnjama u razvoju je veoma topao, duhovit, bez ikakve preterane sentimentalnosti i veoma je afirmativan i koliko god ta reč bila istrošena "osnažujući".

U vizuelnom pogledu, Sarkisov se drži povišenog realizma, inscenacije su energične a Holanđanin Paul Ozgur, direktor fotografije u usponu, pokazuje da je dorastao najozbiljnijim zadacima.

MMA borbe su pokazane energično, krvavo, uzbudljivo i odbojno u isto vreme, baš kako treba. EMBATTLED izvlači maksimum iz oslanjanja na MMA milje, i u domenu animiranja publike i u domenu socijalne kritike koju iz toga može da proizvede.

Kako je ovako jak senzibilitet za jednu par excellence američku temu pronašao Sarkisov ostaje pitanje, ali biće da je dobra saradnja sa McKennom igrala značajnu ulogu.

Što se mene tiče, jedan od filmova godine.

* * * 1/2 / * * * *

ЮМОРИСТ

 ЮМОРИСТ Mihaila Idova je fikcionalna priča o jednoj sedmici u životu najpopularnijeg sovjetskog komičara Borisa Arkadijeva (ima isto ime kao sovjetski trener koji je otac "totalnog fudbala") i delimično je inspirisan životima komičarskih superstarova iz SSSRa kao što je Hazanov, čija kćerka Alisa inače igra Borisovu suprugu.

Tema humora i komedije u SSSRu je veoma specifična, iz više razloga. Poznata je fascinacija Ronalda Reagana sovjetskim vicevima koje je rado prepričavao. Život i politika u SSSRu nisu bili šala, ali humor se nije mogao suzbiti, a pored onog koji je bio zabranjivan i ilegalan, postojali su i ventili kroz koje je narod mogao da se ispolji.

Međutim, sovjetski komunizam je kao ideologija ima ambicije da totalno usmerava život i teme koje su bile dopuštete za humor su se menjale, pa tako ni seks nije nužno uvek bio dopušten za šalu.

Film ЮМОРИСТ ispituje upravo to pitanje, kako izgleda život komičara koji sa šali na sve teme ali samo o ponekim može da govori u monolozima koje odobrava KGBova cenzura. Istovremeno, na privatnim zabavama za funkcionere on govori pravi materijal, praktično u svojstvu dvorske lude.

SSSR je u tom smislu bio zemlja paradoksa i neke od najpoplarnijih ličnosti bili su komičari iako je humor koji je dopirao do najširih masa bio strogo konrolisan.

Idov je snimio film dobrog ritma, sa zanimljivom atmosferom, visokom estetizacijom i nepretencioznom rekonstrukcijiom epohe, u priči i slici. Film je veoma precizan i efektan, i uprkos internoj sovjetskoj temi, ima potencijala za crossover.

* * * / * * * *

LET HIM GO

 LET HIM GO Thomasa Bezuche je jedan od onih old school filmova u kojima se prosto mnogo toga dobrog sklopi. Isto tako ovo je jedan od onih filmova koji su se vratili u epohu ne bi li u njoj možda nekako evocirali i ono što je tadašnje filmove činilo dobrim, i jedan je od retkih kome je i to uspelo.

LET HIM GO se dešava na prelazu iz pedesetih u šezdesete u Dakoti. Kevin Costner i Diane Lane igraju bračni par čiji oženjeni sin, inako krotitelj konja gine, ostavljajući iza sebe sinčića i udovicu. Kada se snaja preuda, i jednog dana naglo ode u muževljev rodni kraj, bivša svekrva je sumnjičava da li je sve dobro sa njom i detetom. Njih dvoje kreću na put u Dakotu na imanje muželvljeve porodice i tamu zatiču neke Southern Gothic momente, i stvari postaju opasne.

LET HIM GO je triler, ali ima tempo i egzekuciju vesterna. Na neki način, Costner je od Eastwooda preuzeo štafetu čuvara vestern žanra, pa i u formi modernog vesterna i u ovoj priči se sjajno snalazi, a znajući njegov metod rada, ne sumnjam i da je umešao svoje prste u scenario i režiju.

Bezucha je ekranizovao roman Larry Watsona i našao je priču koja me je podsetila na COLD IN JULY po svojoj brutalnosti ali sa toplinom i glumačkim gravitasom filmova kao što je onomad bio Eastwoodov PERFECT WORLD.

Sve u svemu, LET HIM GO je sjajan posao, evokacija epohe koje više nema i filmova koji su u njoj snimani i o njoj su govorili. Međutim, isto tako, film je i veoma moderan, vibrantan, itekako govori o savremenom trenutku. Muzejski elementi su na delu, ali film LET HIM GO je veoma živ i veoma nam se obraća.

Neukusno je sada brojati krvna zrnca filmu i raščivijati koliko je Costner tu upleo prste, ali ako je ovo Bezuchin organski napredak onda ga definitivno treba imati na radaru kao bitnog filmaša.

* * * 1/2 / * * * *

FULL COURT: THE SPENCER HAYWOOD STORY

 FULL COURT: THE SPENCER HAYWOOD STORY Martina Spirita je film u kom je nemoguće za ljubitelje košarke da ne uživaju. Pa ipak, teško ga možemo smatrati dobrim filmom. Pored nekih paušalnih rekonstrukcija koje nisu previše pažljivo urađene iako im je namera bila da više budu asocijativne nego narativne, sve ostalo su manje-više talking heads priče i solidna arhivska građa, urađeni u jednom nekritičkom biografskom maniru gde se prati ceo život junaka, pa ono što je važno ne dobija dovoljno pažnje.

Uprkos tome što je Chuck D domaćin filma što svemu daje posebnu energiju i sentimentalnu vrednost, barem za mene, opšti utisak je da se u ovu priču ušlo sa idejom da se kaže sve, a na kraju smo postigli vrlo malo. Odnosno mnoge teme su dotaknute ali nisu izvedene do kraja.

Teško je govoriti o filmu u kom govoe Charles Barkley, Pat Riley, Larry Andrews i mnogi drugi da je nedovoljno informativan, ali mene je ostavio ipak gladnim za još informacija o nekim stvarima, možda baš zato što je ravnomerno prateći životni put Spencera Haywooda istrošio deo minutaže na manje važne stvari.

Stoga, ja bih svakom ljubitelju preporučio da pogleda ovaj film ali isto tako mislim da neko koga zanima film kao forma u ovome nema šta da vidi. Čak naprotiv.

* * / * * * *

SMALL AXE - LOVERS ROCK

LOVERS ROCK je bio drugi film u BBCjevoj antologiji SMALL AXE koju je Steve McQueen snimio inspirisan iskustvom doseljenika sa Kariba u Britaniji koji je selektiran za ovogodišnji neodržani kanski festival. Film traje 70 minuta i fokusira se na grupu mladih ljudi koji se okupljaju na jednom londonskom house partyju.

Nenametljivo, McQueen kroz malu priču priča veliku priču, o mladosti, o muzici, o karipskom zvuku koji je nama danas dobro poznat iz mejnstrima koji je kod druge generacije doseljenika i dalje imao šamansko dejstvo.

Film beži od priče ali je ipak ima, pa ipak reč je o filmu stanja u kom McQueenova jača rediteljska strana dolazi do izražaja. Iako po kadriranju i ovde vidimo da je film sniman sa malim ekranom na umu, LOVERS ROCK je stukturalno, pa i u postupku više kanski film od MANGROVEa.

Sličan postupak videli smo u filmu Kathryn Bigelow DETROIT, samo sa potpuno drugim predznakom jer tamo je film govorio o jednoj ekstremno tenzičnoj, napetoj nerešivoj situaciji koja duboko zalazi u prostor horora, a ovde upravo suprotno, o životu u kom jedinu tenziju predstavljaju unutrašnja emotivna vrtloženja junaka.

Ako je film, zaslužuje * * * 1/2 / * * * * ali ću ga ja u svojoj evidenciji voditi kao televizijski rad.

BOSS LEVEL

 Joe Carnahan proteklih godina petlja kao producent po obodima bioskopskog indie tržišta ali u filmu BOSS LEVEL snima svoj prvi full DTV film. Iako je film navodno koštao 45 miliona, što bi ga moglo kvalifikovati za bioskope, nastupili su neki problemi, otkazi distributera, promene dogovora, i na kraju je film prodat Huluu pre neki dan i istog časa je procureo na internet.

Ne znam tačno gde se desila ta premijera ili je to možda neka diverzija iz redova samih autora, čiji bi motiv mogao biti da se zapljuju pre izlaska FREE GUYa Shawna Levyja, sa kojim ovaj film uslovno rečeno deli neke sličnosti, ali o tome malo kasnije.

U svakom slučaju, za BOSS LEVEL je bolje da ga sagledavamo kao DTV kako god da je inicijalno koncipiran jer u tom miljeu bolje funkcioniše.

U osnovi, BOSS LEVEL je priča o time loopu i junaku koji se nađe u GROUNDHOG DAY scenariju u kome neki ljudi pokušavaju da ga ubiju a on nalazi načine kako da ih ukloni, preživi i nekako prekine taj loop. Ovo je naravno format koji se dosta rabi a u akcionom žanru je pre 6 godina dobio maestralnu reinterpretaciju u filmu EDGE OF TOMORROW Douga Limana. No, nije greh ponoviti ga.

Dramaturški gledano, Carnahan postiže jednu veoma veliku propulzivnost u pripovedanju. On je inače dobar pripovedačm, na nivou čiste tehnike, efektnih i uglavnom jednostavnih rešenja, i to ovde dolazi do izražaja. Carnahan se sa lakoćom snalazi u ovoj formi i plasira je nepretenciozno sa jasnim slojevima karaktera, zapleta i akcije.

Carnahan tu jasno gradi junake sa velikim emocionalnim nabojem i traumama, odnosima koji su precizni, ne preterano originalni ali urađeni sa ubeđenjem. Ništa tu nije novo ali je mišićavo i jasno. Možda je najslabija tačka zapravo negativac kog igra Mel Gibson. Mel ovde ima malu ulogu, mahom šprehersku, slabo je iskorišćen u akciji, a u ovom dramaturškom konceptu on ni nema prostora da nešto pruži. Mel dobro izgleda, dobar je špreher ali nema prostora da ovom liku da veći pečat i ovo je u ravni Luthera Voza iz MACHETE KILLS.

E sad, zašto sam pomenuo FREE GUY. Naime, FREE GUY je priča o non-playable karakteru u igri koji počinje da shvata da živi u igri. BOSS LEVEL se oslanja na estetiku kompjuterske igre i na neki način i sugeriše tu neku vrstu preokreta ali on se ne desi. Međutim, već u trejleru za FREE GUY možemo videti da je taj film veoma svesno i otvoreno naslonjen na tu vrstu sandbox igara, tu su helikopteri gunshipi, stripovski stilizovani neprijatelji i sl. To sve imamo i u BOSS LEVELu, ali na kraju to ipak nije nikakva virtuelna stvarnost već povišeni realizam koji je stilizovan kao sandbox igra. Dakle, imaginarijumi su bliski s tim što su koncepti različiti.

U tom smislu, za BOSS LEVEL je bilo od vitalnog značaja, pre svega za autore, da izađe pre FREE GUYa, da ne bi bio percipiran kao rip-off. Zanimljivo je međutim da se u BOSS LEVELu, od naslova, preko grafičkih rešenja, do sveta u kome se sve dešava, javlja gaming referenca, ali da ona nema neki fundamentalnih značenja na nivou celine. Nije ovo prvi film koji ima tu dimenziju, CRANK recimo pada na pamet, ali je BOSS LEVEL ipak bitno konzervativniji u realizaciji od toga.

Šteta je što ta gaming dimenzija nije bolje postavljena, i značajnija jer ovako deluje kao nešto što nije do kraja promišljeno.

Carnahanov film deluje malo "prekraćeno", deluje kao da je bio nešto duži. Ovde je tempo solidan, ali nema dinamike u pojedinim deonicama, u izvesnom smislu, kao da je Carnahana dostigao televizijski staž na network televiziji i to ne udubljivanje u neke scene, naročito akcione koje su solidne ali su mogle biti još visceralnije i uvlačiti gledaoca snažnije.

Međutim, ta pomenuta propulzivnost u naraciji čini da BOSS LEVEL bude prilično kul gledalačko iskustvo.

Teško je objasniti okolnosti u kojima je Frank Grillo postao nekakva akciona zvezda i činilac koji na nekom nivou da greenlightuje filmove. Nažalost, velika je disperzija njegovih angažmana ali izbor projekata je zanimljiv, šteta što dosta toga nije dobro. Da je BOSS LEVEL mogao da se nametne kao nešto ekskluzivnije u ponudi, mogao je biti Grillov video game movie, njegov RUNNING MAN ili već tako nešto. Međutim, u skoro pa hiperprodukciji Grillovog rada, BOSS LEVEL mora da se bori da se izdvoji jer ga prosto ima previše.

Da je film izašao u bioskope, vredeo bi * * / * * * * ali kao DTV se penje i na * * * * / * * * *