KOIRAT EIVAT KAYTA HOUSUJA

J.P. Valkeapaa u filmu KOIRAT EIVAT KAYTA HOUSUJA na neki način anticipira mnogo zanimljiviju saradnju Pekke Stranga i Kriste Kosonen u seriji MISTER8.

I ovde je reč o seksualnoj perverziji, samo što se Valkeapaa zaustavlja na jednoj garden variety dramediji (jer iskreno se nadam da ovo nije pretendovalo da bude drama u užem smislu) o uspešnom hirurgu i samohranom ocu koji kreće da tone u strast sadomazohizma sa ciljem da kroz seksualizovano gušenje dođe do nekih uvida u svoju traumu.

Ne znam da li je junak probao hipnozu pre ovoga, ali reklo bi se da je uz određene telesne povrede na kraju i ova tehnika dala rezultate.

Strang i Kosonen su odlični u deadpan izvedbi svojih uloga ali nažalost Valkeapaa sa njima samo ima više sreće nego pameti jer zapravo nema šta da nam zaista kaže.

* * / * * * *

YEK TASADOF-E SADEH

Evo već cela četvrt veka živim u svetu u kom je Jafar Panahi bitan reditelj.

Od DAYEREHa do YEK TASADOF-E SADEH susrećemo se povremeno, ređe nego što bi trebalo, češće nego što mi prija. Bio bih neiskren kada bih rekao da povremeno Jafar nije bio blizu dobrog filma, a to mahom vezuje za prilike kada je snimao svoje "urbanije" filmove.

U svojoj novoj iteraciji, Jafar snima parafrazu LA MUERTE Y LA DONCELLA čileanskog pisca Ariela Dorfmana, koju znamo kao komad koji je inspirisao film Romana Polanskog DEATH AND THE MAIDEN. I ovde Jafar propušta Dorfmanovu premisu žrtava koje "obrađuju" mučitelja iako nisu sigurni da je to zaista on, kroz tu dozu svog crnog humora i atmosfere iz "urbane faze".

I to je najvećim delom filma, ako je čovek u inkluzivnom raspoloženju,podnošljivo. Iranski film ne u najboljoj formi ali svakako ne i u onoj najstrašnijoj, a i tehnika je malo napredovala pa ne izgleda sve kao da im je kamera upala u blato. 

I onda, Jafar dođe do završnice, dijaloške situacije u jednom kadru kad svi junaci ispričaju sve što su imali i, jebiga, tu se ipak ispostavi da je ozbiljan moron.

YEK TASADOF-E SADEH je film koji senzibilitetski umnogome zaista nije odbojan zapadnom gledaocu, nije ovo više onaj Panahi koji dolazi kao komplementarna sila nedodirljivom Kiarostamiju. Ovo je modernizovan, osvežen Panahi spreman za izvoz.

Međutim, kad dođe ta završna scena koja je po meri, osećaju za elementarni ukus, toliko strašna, toliko plakatska, toliko jednodimenzionalna, da sva dobra volja izgrađena pre toga - jednim delom jer me je Panahi već umorio, pada u vodu.

* * / * * * *

O ULTIMO AZUL

O ULTIMO AZUL je film Gabriela Mascara koji je prikazan na berlinskom festivalu 2025. godine.

Reč je o jednom od onih filmova gde si nadomak da se upitaš kako to da Srbi s toliko muke ne uspevaju da ubace nijedan film na festival. Naravno, brazilska filmska industrija je vitalna i veoma moćna, ona ima reditelje koji rade različite vrste filmova na vrhunski način i overavaju selekcije elitnih festivala, i onda verovatno i Gabriel Mascaro može da se prošvercuje.

Mascarov film je zanatski kompetentna autiutopija u kojoj u veoma bliskoj budućnosti ljudi stariji od 75 godina bivaju odvedeni u tzv. Koloniju kako ne bi bili na teretu produktivnoj populaciji.

Iako je ćerka spremna da je pusti u Koloniju, jedna baba od 77 godina se ne miri sa sudbinom i odlučuje da pobegne a to može tako što će da izađe iz civilizacije i tako tumara s nekim alasima, lađarima, marginalcima i realno ništa posebno ne radi.

Premisu koja je na liniji "realističkog"LOGAN'S RUNa Mascaro zapravo slično tretira, da bi se spasila starica mora da izađe iz "civlizacije" i da izgubi "koristi" koje ona donosi. I to je lepo, ali kao što LOGAN'S RUN ozbiljno padne kad junaci izađu i sretnu "starca", tako biva i ovde samo što se ne desi ništa tako supstancijalno.

Film je kratak, ima sedamdeset i nešto minuta "krtine" bez špice, ali i to mu je previše.

* 1/2 / * * * *

ALPHA

ALPHA Julie Ducornau je film koji ima samo jednu vedru stranu - gledalac tokom ovog dvočasovnog pakla može barem da se dobro zasmeje na pomisao koliko su se autori i glumci tokom snimanja dobijali da prave nešto jako važno.

Julie Ducornau je prvosveštenica ove škole francuskog filma gde rediteljke u periodu rada prestaju da piju lekove. Dok je njen prvi film RAW, zapravo prilično solidan,mada ne i više od toga, već drugi TITANE je bio jedno potpuno rasulo koje je deo kritike pokušao silom da razume jer kako inače objasniti Zlatnu palmu kojom je ovenčan. TITANE je bio znak potpunog prestanka uzimanja lekova, jedna potpuna razobručena budalaština, salata svega i svačega, nonsens bez tačke i zapete.

ALPHA nažalost pokazuje određene tragove lekova u organizmu. Ovo je film koji se može prepričati, ali ako to zaista pokušate sebi možete zazvučati ili kao potpuni idiot ili kao neko ko prepričava neki nedokuvani nesnimljeni scenario Vlatka Gilića.

I ALPHA u nekom pogledu, čisto nominalno, koketira sa body horrorom, bajato naravno, ne samo zbog Coralie Fargeat i SUBSTANCE sa kojim nema direktne veze ali se može porediti, već i zbog izvanrednog francuskog filma LE REGNE ANIMAL u kom takođe imamo tu neku epidemiju telesnih transformacija među ljudima.

Naravno, kod Ducornau vrlo brzo od početka filma imamo nagoveštaj da nije sve što gledamo ono što mislimo da jeste. Odnosno možda jeste a možda i nije stvarno i sl. Međutim, bilo stvarno ili ne, bilo da je to ovaploćenje traume jedne devojke ili već nešto drugo, mora se izdržati dva sata u kojima se smenjuju trivijalne dijaloške scene koje nam pokazuju svakodnevicu u kojoj je ipak osnovni problem hoće li junakinju servisirati neki batica, i hoće li mamu ispoštovati drugi koji je džankoza u fazi raspada, ali istvoremeno imamo ljude koji se pretvaraju u... hm... nešto, i to relativno masovno, imamo neku infekciju koja ima važnu ulogu a možda i ne. 

Sve to je pritom u realizaciji krajnje skromno, neinventivno, bez visoke ili bilo kakve druge estetizacije vredne pažnje, iako se ne bi reklo da taj aspekt nije zanimao autorku.

Možda bi neki Roger Corman u ovom materijalu video pravo malo blago da ga baci Joe Danteu i Allanu Arkushu da ga naseku na 80 minuta nečega i puste kao exploitation (mada ni to ne bi išlo lako) ali plašim se da ni Corman iz tih dana ne bi bio privučen jer je kvalitet materijala nažalost vrlo skroman čak i na mikronivou.

ALPHA je na nivou priče potpuno besmislena i bezvredna. Ali, moderni film se ne meri nužno kroz priču. Međutim, ona je i kao audio-vizuelni experience slaba, i na sve to prepuna ne samo kliše situacija, nego i kliše mizancena, pa čak i kliše glumačke podele gde Tahar Rahim čini sponu ove generacije autorki za Audiardom i kanališe zajedničku čežnju za baticama.

Međutim, Audiard je u međuvremenu zaključio ceo krug - njegov batica je u filmu EMILIA PEREZ postao žena, iako ga je snimio duboko u sedmoj deceniji života, pokazujući da je transgresivniji od omladine. Ducornau je nažalost i u svojoj čežnji za baticama na kraju krajeva zakržljala i neinventivna i ovaj film je stilski i intelektualno ne samo slabiji od RAWa (jer RAW je dobar film) već nažalost zalazi u sfere nekakvog studentskog, početničkog rada od kog je nekako morala da odmakne.

DARK TOWN

Desi Scarpone potpisuje režiju niskobudžetnog vampirskog horora DARK TOWN koji je David Birke i pisao i producirao.

Reč je o hororu sa jakom dozom komedije, o predgrađu u kom se javlja vampirizam i kreće da se širi u jednoj dugoj noći.

Scenario pokušava da bude inventivan i sporadično jeste svež ali nije dovoljno dobar da nadomesti vidljive nedostatke budžeta i rediteljskog postupka, kao i glumačke podele koja je neujednačena.

A KIDNAPPING IN THE FAMILY

Idemo dalje tragom ranih radova Davida Birkea, pre nego što je postao prestige scenarista sa Verhoevenom i bavimo se televizijskim filmom  A KIDNAPPING IN THE FAMILY.

Ovaj televizijski film inspirisan istinitom pričom o majci koju je porodica optužila da je deo satanističke sekte kako bi joj oduzela dete, iako je ona samo bila možda samo malo neodgovorna i kao devojka živela, kreće od zanimljive premise.

Britanski specijalista Colin Bucksey to veoma solidno realizuje i ovaj televizijski film je dinamično izveden i solidno glumljen. Međutim, sama priča je meni ostala pomalo nejasna. Uprkos tome što Bucksey dobro postavlja likove u uvodnom delu, sama eskalacija te osnovne problematike, dakle spor u kom je majka na osnovu svedočenja detea optužena da ga je uključila u satanističke rituale i sl. ostaje malo neuverljiva.

Prosto, optužbe su čak i za epohu Satanic Panica i svega toga poprilično outrageous da bi se tek tako održale i rezultirale nekim merama.

Kasnije film dodatno eskalira u triler što opet smanjuje kredibilitet cele stvari, naročito kao istinite priče.

Birkeov scenario ovde ima zanimljivu premisu i pokušava da bude živopisan ali ipak ne ispunjava osnovnu funkciju da bude ubedljiv.

THE LAST DEBATE

THE LAST DEBATE je televizijski film koji je režirao John Badham sa izvrsnom glumačkom podelom koju su predvodili Peter Gallagher i James Garner.

Snimljen je po romanu poznatog televizijskog novinara Jima Lehrera koji je vodio neke važne predsedničke debate, a u ovoj se bavi slučajem koji je fikcionalna debata u kojoj novinari-panelisti pronalaze neke informacije o jednom od kandidata i upropaste ga. Međutim, ceo slučaj ispada vrlo kompleksan i u njegovu dinamiku se uključuje novinar-istraživač sa ciljem da sazna kako se došlo do podataka.

Peter Gallagher igra novinara istraživača koji ne odustaje a Jim Garner veterana koji je dobio informacije i predložio da se iskoriste.

Sam zaplet je zanimljiv, ali zapravo ono što se probija iz filma su pre svega situaciona rešenja, kako ona čisto dramska tako i ona etička koja se ubrajaju u dramska u širem smislu. U tom pogledu ovo jeste na neki način detektivski film, pa i triler jer situacije stvaraju nelagodu, ali je pre svega u samoj osnovi satirična polemička drama koja do kraja uspeva da obuhvati dosta etičkih aspekata jedne ovakve storije.

U izvesnom smislu, THE LAST DEBATE iako je izašao 2000. godine kada su se borili Bush i Gore, danas ima još više smisla jer od debate Nixona i Kennedyja sve do debate Bidena i Trumpa nismo videli debatu koja je jednog kandidata urnisala. To se dakle baš sad desilo sa Bidenom i Trumpom i pokazala da legacy media i dalje ima svoj značaj i da diktira teme koje onda novi mediji razrađuju.

Nažalost, THE LAST DEBATE nije zapamćen u meri u kojoj zaslužuje, a ovo su vremena da se iznova pogleda.