TOMA

Srbi su jedinstven narod po tome što u fazi pandemije kad umire preko 60 ljudi dnevno kreće obaranje bioskopskih rekorda što može značiti samo jedno, a to je da se u bioskopima nisu primenjivale apsolutno nikakve mere.

U tom smislu treba videti kakvi su to filmovi koji su podstakli narod da stavi glavu u torbu i sedi u punoj sali oko dva sata. Prvi među njima je TOMA Dragana Bjelogrlića i Zorana Lisinca, s tim što je Lisinčevo ime kako je uspeh filma rastao, postepeno nestajalo iz press-materijala.

TOMA je biografski film o Tomi Zdravkoviću, nastao u produkciji Dragana Bjelogrlića i Željka Joksimovića. Dok je Bjelogrlić igrajući Crnog u CRNOM BOMBARDERU a i inače uvek emitovao energiju ljubitelja rokenrola, za Joksimovića je jasno kako je prožet Zdravkovićem jer je ovaj bio pionir pravljenja te neke muzike koja nije baš sasvim narodnjak a opet nije ni šansona nego je nešto između, na nekoj ničijoj kafanskoj zemlji, i to je upravo kroz opus našeg evrovizijskog asa dostiglo visok industrijski nivo.

Cela fama oko Tome Zdravkovića je izgrađena posle njegove smrti. Za života druga liga pevača koja nije mogla ni da priđe Miroslavu Iliću ili dvojici Halida, tek tokom devedesetih gradi se fama o njemu kao "urbanom narodnjaku", kao uličnom misliocu kog i rokeri puste na kraju žurke, i ostali simptomi propasti rokenrola.

Film TOMA stoga gradi jednu fantazmagoriju koja nema mnogo veze sa pravim Tomom kao čovekom i umetnikom, pa se čak i sami autori ograđuju od filma kao jednog "impresionističkog portreta" a na rang listi šta je istina a šta nije - ono najneverovatnije, da ne kažem najstupidnije u celoj priči - uglavnom je izmišljeno.

Svi junaci u filmu imaju samo jednu osobinu, jednu emociju i jednu misao, i dva i po sata gledamo Tomu koji je u raznim uzrastima neraspoložen, tužan i na umoru, kao da autori nisu tačno znali sa koje će scene rezati na scenu njegove fizičke smrti pa su svako tako snimili. Sveden je na jednu neprežaljenu ljubav i pesme o njoj a ta ljubav je ni manje ni više nego Silvana Armenulić. Tako je Toma Zdravković, pohotni, poročni bonvivan, Aca Lukas za samoupravljače, sveden na jednu krpu od čoveka, od muškarca valjda da se stvori bajronovska figura od čoveka koji je našu kulturu zadužio pesmama BRANKA, DANKA i LJILJANA.

Neprestano promovisanje filma kao ostvarenja tokom kog se plače - što inače povećava mogućnosti od infekcije Covidom - predstavlja poseban vid perverzije jer ta potreba da se naglasi da film izaziva fizičku reakciju nije viđena van pornografije još od campy horora Williama Castlea. I činjenica je da dosta ljudi prijavljuje taj simptom kolektivnog plakanja. Poneke scene deluju kao da jesu profilisane da svojim melodramskim ekscesom izazovu fizičku reakciju, ali teško je zamisliti normalnog čoveka kome mogu proizvesti bilo kakvu fizičku reakciju sem nekontrolisanog smeha. U tom smislu zanimljiva je izjava Zorana Lisinca koji je u intervjuu za City Magazine i izjavio da film ima "nešto almodovarovski" verovatno misleći na ovaj melodramski eksces.

Moguće je da sam ja čovek srca kamenoga, i da zapravo neko drugi uz ovo može da plače, ali to onda znači da je TOMA postigao Zdravkovićev i Joksimovićev ideal. A to je pop muzika koja se obraća ljubiteljima narodnjaka, odnosno narodnjak za ljubitelje popa. Dakle, ovo bi onda hipotetički trebalo da bude telenovela za ljude koji gledaju filmove i film sa velikim F za one koji gledaju telenovele. Namera te vrste možda i postoji, ali u mom slučaju nije postignuta.

Najbolja ilustracija toga je scena kada supruga lekara koji leči Tomu Zdravkovića od kancera, svom suprugu u Skadarliji na primedbu da se previše provodi u kafani kaže da i ona boluje od te bolesti i da joj nema spasa, dok uporedo peva Toma a slušaju ga Tozovac, Lepa Lukić, Cune i Kemal Monteno. Ovo meni deluje kao parodija na telenovelu - a inače likovi lekara i supruge su izmišljeni - ali možda eto nekome to deluje kao prava moćna i teška ljubavna scena. Eto, ne znam.

Scene u kojima Lekar savetuje Tomu da se leči, da se umeri, pa onda oni uđu u neke filozofske rasprave isto predstavljaju intelektualni i generalno ljudski izazov sa svakog ko se namerio da savlada ovu filmsku građu.

Međutim, postoji i još jedan sloj ovog filma, a to je ideja da je terevenčenje neke rulje po Marinkovoj bari na neki način bilo kohezivni faktor u opstanku SFRJ i da je smrt Tome Zdravkovića na neki način označilo raspad zajedničke države. To je perverzija par excellence, iako to implicira film HAJDE DA SE VOLIMO 3 u kom je igrao i Dragan Bjelogrlić ali u njemu ipak igra Lepa Brena koja bi se mogla tumačiti istinskom (pan)jugoslovenskom ikonom.

Kad se sve ovo uzme u obzir zaista u nevažni loše izveden nos Milana Marića i to što Aco Pejović peva umesto njega što kao rešenje odavno ne prolazi u filmovima koji ne pretenduju da su parodije jer to je zaista nevažno.

TOMA nije jukebox mjuzikl u klasičnom smislu, mada ima dosta pesama, i one služe da nam pokažu Tomina stanja pošto je jelte on neprekidno i isključivo pretakao lična i životna iskustva u muziku. Sama muzika je korišćena proizvoljno i anahronistično, tako da ni ljubitelji narodnjaka neće biti zadovoljni kad vide da Lepa Lukić peva pesmu dvadesetak godina pre njenog nastanka, možda praćena orkestrom iz DARE U JASENOVCU koji svira kolo komponovano dvadeset godina posle rada logora.

Ono što se može izdvojiti kao atribut filma jeste montaža koja nekako uspeva da kompenzuje ovu količinu melodramskog ekscesa kroz neke vremenske skokove i elipse, pa barem u tom smislu ima neke propulzivnosti u ovih izazovnih dva i po sata. Isto tako ne može se osporiti trud pojedinih sektora ekipe.

Trideset godina života ovog naroda u apsolutnom ludilu doveo je do toga da Sinan Sakić, čovek sa apsolutne životne i estradne margine bude ispraćen kao legenda. U tom smislu, ne čudi da film TOMA sada nema status kao HAJDE DA SE VOLIMO već kao izuzetno ozbiljna studija o jednom značajnom čoveku.

Uprkos mom inherentnom elitizmu koji pokušavam da pobedim, zaista nemam problem s tim što je snimljen film o kafanskom pevaču. Štaviše, veoma rado bih gledao film o frenemizmu Bore Drljače i Ere Ojdanića pod naslovom STARI VUK I STARI PANJ, ali svakako ga ne bih gledao kao film-spomenik o rivalitetu Tesle i Edisona, već kao ono što jeste.

TOMA je dobio ovde je jednu wagnerovsku interpretaciju, koliko su autori to znali i umeli, a njegova smrt sveta postala je svojevrsni GOETTERDAEMMERUNG jednom narodu, državi, svemu, u kom su međutim narodnjaci inspirisali zapravo dobre filmove. Pogledajte recimo SOK OD ŠLJIVA.

* 1/2 / * * * *

NEBESA

NEBESA Srđana Dragojevića adaptacija je nekoliko priča Marcela Aymea čiji apsurd on pokušava da primeni na postjugoslovenski život i proteklih trideset godina. Okretanjem Aymeu, što je Dragojevićev drugi (ako ne računamo LEPA SELA LEPO GORE koja su inspirisana nekim člancima Vanje Bulića) pokušaj ekranizacije književnosti, dramske u slučaju SVETOG GEORGIJA, čini se da on pravi potpuni raskid sa poetikom koju je začeo devedesetih. To je u određenom smislu doduše pokušao i u GEORGIJU ali taj raskid nije dugo trajao pa joj se brzo vratio u PARADI nastavivši da gradi svoj uber-film o ovom društvu.

Ovaj novi raskid međutim ide u pravcu art housea, u kom Dragojević nije "odomaćen" jer je on ipak reditelj rado gledanih filmova visoke umetničke vrednosti što NEBESA sasvim sigurno nisu i mnogo više pripadaju jednom niche prostoru. U tom okviru on se snalazi solidno, ali pre svega ostaje "svoj" i ne dopušta sebi da imitira bilo koji trend.

Međutim, manjak te art house estetizacije isto tako čini da NEBESA ponekad deluju kao hendikepirani mejnstrim a pojedina pre svega montažna rešenja sugerišu da bi Dragojević bio bitno efikasniji i ekonomičniji da je ovaj film ipak barem intimno kalibrirao za bioskop.

Tema koja objedinjuje ovaj mozaik priča jeste mogućnost čuda u sadašnjem vremenu i kako bi savremeni čovek na njih reagovao. Ayme je pisao iz desne pozicije, Dragojević više režira iz leve, ali kako je reč o velikom reditelju, nikada ne dopušta da ga u suštinskim aspektima religija preoptereti.

NEBESA su film koji je mogao biti utegnutiji, mogao je biti ekonomičniji, ali i dalje vredi ga gledati i tumačiti jer predstavlja pokušaj našeg reditelja da napravi zaokret koji njegova publika i želi i ne želi. Stoga on sam odlučuje da ovim filmom sigurnije uđe u 21. vek.

* * 1/2 / * * * *

BRATSTVO

Po memoarima Nikolaja Kovaljeva, Pavel Lungin snimio je film BRATSTVO, film o završnici sovjetskog prisustva u Avganistanu. Meni je lično i dalje AFHGAN BREAKDOWN jači film na tu temu, možda i zato što je sniman uporedo sa samim događajima odnosno neposredno posle njih, ali Lungin beleži istu krizu morala, snage koje su u Avganistanu uplašene od toga u kakvu zemlju se vraćaju jer SSSR tada nije bio isti kao onaj iz kog su otišli.

Rat je pri kraju, crna berza cveta, svako je našao svoje mesto u tim danima, ali kada lokalna mudžahedinska grupa uspe da zarobi mladog pilota koji je sin visokog komandanta sovjetskih snaga, onda raspuštena ekipa ponovo mora da se sabere i u toj entropiji nekako izvede akciju.

Lunginov rediteljski postupak je siguran i uspeva da zarobi atmosferu vremena, kao i da ponudi nekoliko briljantno crnohumornih scena od kojih je najupečatljivija ona kada oficir krajnje patetično krene u minsko polje da izvrši samoubistvo i onda u tome ne uspe jer mine prosto nisu dobro postavljene.

U filmu nema energije da pruži nešto više, ali za jedan veteranski rad već istrošenog autora pred penzijom, sve ovo je sasvim na mestu i zaslužuje pažnju najšire publike.

* * * / * * * *

V/H/S/ 2

V/H/S/ 2 je nastavak horor antologije u kojoj su se zapljunili Simon Barrett, Jason Eisener, Gareth Evans & Timo Tjajhjanto, Gregg Hale & Eduardo Sanchez i Adam Wingard.

Imena koja čine ovu antologiju su dosta jaka i iza sebe imaju stvarno bogat opus vrednih filmova u hororu ili drugim žanrovima dovedenim do ekstremne forme koja je uspela na žanrovskim festivalima i kasnije u adekvatnoj distribuciji. Od svih njih istakao bih na kraju dve priče - onu o samoubistvu kulta tokom posete medijske ekipe koju su uradili Evans i Tjahjanto i onu o invaziji tokom druženja na jezeru koju je snimio Jason Eisener.

Neke su jezivo neinventivne, recimo Hale i Sanchez su se posebno obrukali, a ceo koncept da se pronalaze trake sa found footageom je nekako iscrpljujući iako je ovo dinamična varijacija na taj format, dakle ovo nije neka dosada kao PARANORMAL ACTIVITY ali autori time nisu bili podjednako inspirisani niti su bili u istoj ravni bravure.

* * / * * * *

QUENEMOS TE HABLAR

QUENEMOS TE HABLAR Davida Serranoa je izuzetno zanimljiva romantična komedija o tipu koji nikada nije preboleo svoju veliku ljubav koja ga je napustila posle niza neuspelih investicija koje su razorile njenu porodicu. Međutim, kada ona poželi da se ponovo uda shvata da od njega mora dobiti razvod i ponovo stupa u kontakt sa njim a on smišlja plan kako da mu se ona vrati, a usput i kako da joj se roditelji pomire.

QUENEMOS TE HABLAR uspešno okreće špansku ekonomsku krizu na šalu i integriše je u jedan romcom high concept sa inspirisanom glumačkom podelom i uspelim humorom koji proističe iz situacija, sa prisutnom i ubedljivom emocijom uprkos dramskoj konstukciji koja se morala izgraditi što često ume da uguši ljubavne priče u romcomima.

Ovde međutim sve to funkcioniše u dobroj meri.

* * * / * * * *

LA GRAN FAMILIA ESPANOLA

Daniel Sanchez Arevalo režirao je ensemble komediju LA GRAN FAMILIA ESPANOLA o velikoj porodici koja se okuplja na venčanju najmlađeg sina i to na dan kada Španija igra finale Mundijala. Paralela sa utakmicom nije najveštije izvedena izuzev kao metafora o značajnom i prelomnom događaju koji se uporedo dešava sa njihovim sporovima.  Međutim, koliko god da je sama metafora jasna, prosto dinamika utakmice nije iskorišćena i na kraju deluje kao da je i meč trajao letnji dan do podne.

Daniel Sanchez Arevalo je prenatrpao svoji film high conceptima, pratimo barem četiri-pet maltene ravnopravnih priča koje nisu previše povezano pa su i emocije i humor dosta hit & miss. Tako i film možda nekome može biti uspeliji a nekome većim delom promašen. Meni je nažalost promašen.

* * / * * * *

CUCHILLO DE PALO

CUCHILLO DE PALO Renate Coste je dokumentarni film o rediteljkinom ujaku kroz koji ona hoće da prikaže sudbinu LGBY populacije u Stroessnerovom Paragvaju. Iako se sam film dotiče činjenice da Stroessnerov sin Gustavo bio homoseksualac i da je zbog toga bio neprihvatljiv oficirima kao njegov naslednik zbog čega su organizovali puč, na kraju Costa ne uspeva da uspostavi taj kontekst i kreće se više nekim obzervacionim putem i relativno banalnim temama iz svakodnevice kojima nekako izmiče ta unukatnost paragvajskog slučaja. Pa ipak, film je uspeo da stigne do Berlina, pa je imao sudbinu koja daleko nadilazi njegove estetske domete. 

* * / * * * *