Luc Besson uprkos generalnom neuspehu svih sudskih #MeToo procesa protiv njega, ipak sada jeste u jednoj vrsti cancela. Posle VALERIANovog skupog saplitanja u bioskopima, EuropaCorp je imala nekoliko pokušaja da se konsoliduje, međutim, Besson je u tome sve manje mogao da učestvuje zbog reputacionog rizika koji je nosio tako da je sada i firma podelila njegovu sudbinu, nije baš zatvorena ali nije baš ni sjajno.
Koliko je u tim okolnostima dobra vest da je WEEKEND IN TAIPEI u režiji Georgea Huanga a po scenariju samog Bessona i reditelja, u stvari dobar film - teško je reći. WEEKEND IN TAIPEI je i u Americi i po ostatku sveta nekako izašao na marginama bioskopske ponude, što možda čak i nema toliko veze sa Europom koliko s čudnim odnosima u post-Covid epohi.
U svakom slučaju, imali smo priliku da poslednjih nedelja vidimo nekoliko kapitalnih filmova pa je uzbuđenje visoko, a ovaj film nije deo tog sveta.
WEEKEND IN TAIPEI spada u onaj red filmova kakve smo videli sto puta ali i u onaj fini sloj gde smo spremni da ih vidimo i po stoprvi put. Barem što se mene tiče.
Luke Evans mi nije bio neka prejaka faca sve do Wheatleyevog HIGH-RISEa gde je fenomenalno kanalisao Olivera Reeda iz sedamdesetih. I tu kao da je nekako očvrsnuo dodatno, tako da sada u WEEKEND IN TAIPEI, a posle izvrsnog iskustva koje smo imali u seriji ECHO 3, on je potpuno ubedljiv kao svojeglavi DEA agent koji ima svoju ekipu u Kinesku Tajpehu, a bogami i staru ljubav i sina za koga ne zna, i koji sada žive u domaćinstvu mafijaša kom želi da skine glavu.
Dakle, sve je to onako isprobano, ali Besson i Huang u scenariju taman pomalo, bukvalno za milimetar ili nijansu osvežavaju stvari i vode nas iz nečeg već zamornog u nešto što je osvežavajuće.
Akcija je mišićava i ima u sebi malo tog Bessonovog heavily scripted vajba. Činjenica je da ovaj tip akcije sada ekipa okupljena oko Chada Stahelskog radi maltene kao poseban vid umetnosti, i da je WEEKEND IN TAIPEI tu pomalo old school ali opet je dobro na svoj način jer se oseća ta Bessonova sklonost da unutar akcione situacije ubaci neki detalj bitan za priču, da bljesne pred nama papir na kom je scenario u sred krvoprolića.
Pucnjave i tuče su u suštini old school, ima potera kolima od kojih je jedna baš uspela a ni druge nisu loše, a odnosi među likovima su vibrantni i duhoviti.
Kao ključni masterstroke se ipak izdvaja produžena tuča u kuhinji restorana u kojoj upoznajemo glavnog junaka i Luke Evans u toj sceni briljira, pokazujući šta donosi neko ko je pre svega dramski glumac u koreografisanu borbu. Nije da to nismo znali i pre, ali nije loše podsetiti se.
Huangov film će mnogi otpisati kao arhaičan rad kome je mesto na kućnim formatima, i to jeste tačno, ali film jeste efektan i radi sve ono što treba jer su pre svega odnosi među junacima dobar temelj, posle kog i nešto što nije novo može solidno da se postavi.
* * * / * * * *