Sunday, August 19, 2018

BULHANDANG

BULHANDANG Sung-hyun Byuna je prikazan na kanskom festivalu. Na Zapadu je poznat pod engleskim nazivom THE MERCILESS. Reč je o još jednom južnokorejskom gangsterskom filmu koji nažalost ni na koji način ne doprinosti tradiciji ovog izuizetno bogatog žanra. Struturalno je postavljen slično DEPARTEDu i pokušava da prati jednu priču o osveti i infiltraciji u dva vremena, ali time ništa ne dobijamo osim što imamo dve linije priče kakve smo viđali i previše puta.

Rediteljske virtuoznosti nema i zamor pripovedačkog materijala ne biva nadoknađen na bilo koji način kroz veštinu realizacije. Štaviše, realizacija svojim rutinerstvom upravo podseća na to koliko je sve ovo odavno potrošeno.

* 1/2 / * * * *

DOO NAMJA

DOO NAMJA Seong Tae-Leeja, na engleskom DERAILED, zanimljiv je južnmokorejski urbani krimić sa jakom socijalnom dimenzijom. Priča prati par tinejdžera čija akcija iznude polazi nizbrdo i devojka završava kao konkubina u jednom karaoke baru dok ne otplati svoj dug. Njen momak pokušava da skupi novac da isplati gazdu karaoke bara i da je izbavi, ali okolnosti su izrazito nepovoljne. No, ni vlasniku bara život nije jedostavan i pritisci te dve jakwe nevolje rezultiraju eksplozivnim sukobom i tragičnim ishodom.

DOO NAMJA je snimljen sa dosta nervoznom kamerom, sa ramena, koja je više svojstvena nezavisnom evropskom filmu ili evropskom art houseu. U tom pogledu, DOO NAMJA dosta odstupa od decentnog, mirnijeg stila na koji nas je navikao južnokorejski film i možemo reći da je u postupku izuzetno vesternizovan. Međutim, u samom prikazu miljea je vrlo ubedljiv, lokalan u najboljem smislu i samim tim autentičan, zadirući duboko u socijalne tenzije kroz par excellence korejsku ikonografiju.

DOO NAMJA nije film velikog zahvata ali je vrlo efektan na tom polju koje je zauzeo i kom se posvetio.

* * * / * * * *

UPGRADE

UPGRADE Leigh Whannella je obećavao neku vrstu blomkampovskog ugođaja u trejlerima, međutim, na kraju se sveo na relativno oprijatan exploittaion film u scenama akcije i nažalost krajnje mediokritetski futuristički tech noir u "mirnijim" scenama kojih nažalost ima isuviše. Na kraju, verujem da je Whannell itekako pored exploitationa i akcije želeo da ispriča priču, i da nam izloži tu neku misteriju, međutim, ona je toliko generička, toliko je iz aviona jasno šta je misterija, i ceo imagianrij je viđen toliko puta, da te "mirne scene" deluju kao kupovanje vremena dok se ne zapuca ili ne započne tuča.

Whannell nije prva liga filmmakera i u njegovom opusu ovo je svakako jedno od boljih ostvarenja, i jedna od boljih prilika koje je dobio od kada se razdvojio od Jamesa Wana. Dok Wan naizmenično radi high concpet horore i studio-spektakle, bez jačeg autorskog pečata, Whannell grajnduje pod VOD teritoriji sa povremenim izletima u bioskope.

Tako je i UPGRADE bio u bioskopima ali sa VODom kao primarnim ciljem.

Pored solidne i sporadično maštovite akcije, veliki adut ovog filma je Logan Marshall Green, koji je neka vrsta funkconalnijeg, nepretencioznog Toma Hardyja. Mislim da je veliko bogatstvo američkog srednjebudžetnog filma i televizije to što im je Logan dostupan jer je izvanredan i njegova harizma umnogome nosi ovaj film.

U periodu kada su ovakvi sadržaji prisutniji nego ikad kroz novi BLADE RUNNER ili ALTERED CARBON, Whannell možda snima i najbolju varijantu te priče, baš zato što je nepretenciozna i sa glumcem koji može da plasira sve što je potrebno. Međutim, umesto da ode u kontru i pretenziju svede na minimum, ni Whannell joj na kraju ne odoleva.

* * 1/2 / * * * *

PERDIDA

PERDIDA Alejandra Montiela je ekranizacija romana Florence Etcheves, konfuzni triler o mladoj policajki koji i posle nekoliko decenija istražuje nestanak svoje drugarice na jednom zajedničkom putovanju. Argentinski film izašao je pravo na Netflix ali nažalost, ovo nije baš reprezentativno ostvarenje za aregtninsku kinematografiju pa i njene kapacitet u žanru krimića. Montiel kombinuje atmsoferu misterije koja emocionalno i intelektualno iscrpljuje glavnu junakinju sa elementima priličnog treša u zapletu sa trgovcima ljudima koji su umešani u slučaj nestanka. Montiel na kraju ne biva ubedljiv ni u jednom od ta dva segmenta i rezultat je film koji je naizmenično krajnje pretenciozan i neverovatno banalan.

THE MEG

THE MEG Jona Turteltauba je film u kome je nekoliko ljudi pokazalo da može više nego što je iko očekivao. Za početak, Jason Statham koji je još uvek na ničijoj zemlji između theatricala i VODa, između leada i special guest stara, u ovom filmu tuče Rocka do nogu u onome što je ove sezone bila Rockova misija a to je da a) snimi akcioni spektakl C-mentaliteta sa džinovskim monstrumima b) podvali neko đubre kinezima. THE MEG je u stavci a superioran u odnosu na RAMPAGE. Za početak, THE MEG svoju premisu shvata maksimalno ozbiljno, ne gubeći smisao za humor, i pre svega finu ironiju, dočim RAMPAGE uzima grotesknu premisu, komplikuje je kroz multiplikaciju i na kraju je u odnosu njoj krajnje tupav. THE MEG ima finu dozu ironije što ne može da ima tupav film, i svoju "glupost" usvaja srdačno i na jedan ako ne pametan a ono dostojanstven, da ne kažem vaspitan način. Stavka b je u direktnoj vezi sa stavkom a, dakle Rock je u domenu podvaljivanja smeća Kinezima, odnosno pokušaja da nadoknade ono što do sada nisu imali, ponudio SKYSCRAPER, film koji je toliko derivativan da je čak i samim autorima bio dosadan. THE MEG je film u kome su autori maksimalno posvećeni tome da se ne obrukaju pred istorijom. Naravno, THE MEG nije ni JAWS ni THE ABYSS ali autoti znaju da su gledaoci upoznati sa tim filmovima i pokušavaju da budu pažljivi kad se bave tom vrstom žanra.

Rock naravno ostaje još impresivnija pojava na ekranu na nivou čiste telesnosti ili harizme, ali Statham ima svoje adute i što je najvažnije, kako se nalazi u dobrom filmu, ima i bolju priliku da se isplasira. Zanimljivo je da THE MEG iako je u suštini ensemble piece u nekoliko sekvenci vrlo direktno koristi Stathamove atribute i stvari koje znamo iz njegove životne/ radne biografije kao što su plivanje i skokovi u vodu. Statham svakako ostaje jkedan od onih starovremskih akcionih heroja koji koristi svoje telo u potpunosti, i upoznatost publike sa njegovim vanglumačkim veštinama.

THE MEG slično RAMPAGEu i SKYSCRAPERu u osnovi jeste irwinallenovska produkcija našeg doba. U tom smislu, zanimljiva je promena paradigme. Naime, Irwin Allen je okupljao All-Star glumačke postave a danas se irwinallenovski projekti formiraju oko harizmatičnih pojedinaca. To je vrlo zanimljivo jer se zvezde na neki način ideološki sterilišu, odnosno stavljaju u kontekste priča o prirodnim katastrofama, vis maiorima ove ili one vrste što je ranije upravio bio taj najmanji zajednički zadržalac za okupljanje širokog fronta zvezda. Tako da sada zvezde poput Rocka praktično nemaju "tradicionalne" protivnike, to su sada elementi, mutanti, ekološke katastrofe, rušenja kuća, čak i kada iza njih stoji neki nominalni negativac. Statham međutim, još nije u toj fazi, pa iako je ovo dobrodošao leading man rad za njega, nadam se da neće nužno nastaviti ovim putem.

Jon Turtletaub, reditelj koji je bio specijalizovan za mediokritetski menstrim kod Jerry Bruckheimera i u Disneyu općenito, ovde pokazuje da zna kad hoće i pravi nekoliko efektnih set-pieceova, donoseći dosta detinjeg entuzijazma u prizore napada morskih čudovišta ali akrobacije podvodnih vozila koja po svojoj ekstravagantnosti prevazilaze Bonda i više koketiraju sa JETSTONESima. Set-piece napada na plaži je takođe duhovit i tu Turteltaub pokazuje da nije slučajno odavno zadužen za skupe filmove, vešto orkestrirajući nekoliko paralelnih tokova.

Clintov snimatelj Tom Stern takođe iznova pokazuje da može da pruži vibrantan rad kamere kakav mu matični reditelj odavno ne traži.

Sumrak civilizacije i dalje traje i ogleda se u tome da se danas film poput THE MEG snima za 130 miliona dolara. I da su potrebni Dean Geograris i Jon & Erich Hoeber da adaptiraju roman Stevea Altena da bismo na kraju dobili ovo. Ali, šta je tu je. Ako treba da se ovo snima na taj način, bolje da je THE MEG nego RAMPAGE.

* * * / * * * *

Wednesday, August 15, 2018

PROJET-M

PROJET-M Erica Piccolija je kvebečki niskobudžetni SF koji pomalo podseća na Nolanov INTERSTELLAR i pos trukturi i po konceptu, s tim što nije toliko prezenciozan, ali nije ni tako ambicioan. Međutim, sve vrline u odnosu na Nolana uspeva da dezavuiše time što je zapravo i idejno i zanatski relativno oskudan. Umesto da ima jasan fokus, PROJET-M se ponaša upravo na način na koji mogu da ponašaju samo preskupi SFovi a to jed a se bave i ovim i onim, i prošlošću i sadašnjošću i stresom putovanja i šokantnmim novim otkrićem, pa na kraju PROJET-M ostaje film ni o čemu posebno, realizovan na krajnje skroman i neupečatljiv način.

* 1/2 / * * * *

PATIENT ZERO

PATIENT ZERO Stefana Ruzowitzkog bi se mogao smatrati tipičnim primerom onog prokletstva dobitnika "oskara" za strani film ovaj reditelj nije odmah toliko duboko pao da je za njega ovo određena vrsta come backa.

Na izvesnom nivou, PATIENT ZERO deluje kao prestige project - režira ga oskarovac, scenario potpisuje Mike Le koji se sa ovim tekstom našao na Black Listu, glume Matt Smith, Natalie Dormer i Stanley Tucci, ali u osnovi ovo je jedan od onih žanrovskih filmova koji su verovatno u incepciji bili potencijalno zamišljeni za bioskop ali se niko nije naročito iznenadio kad su skončali na VODu.

Mike Le je skončao na Black Listu sa ovim scenarijem. Ruzowitsky je snimio film od osamdesetak minuta i da se naslutiti da je scenario bitno reduciran. Međutim, i iz ovoga što vidimo na ekranu se da naslutiti kako je ovaj predložak završio na Black Listu. Naime, PATIENT ZERO je film o postapokaliptičnim okolnostima izazvanim virusom mutiranog besnila koje se brzo proširilo među ljudima, ugrizima i agresijom. Ta osnovna premisa i mehanizam delovanja zaraze nadovezuje se na 28 DAYS LATER.

Preostali zdravi ljudi žive izolovani u nuklearnim silosima i naučnici sa vojskom tragaju za prvim zaraženim tzv. Patient Zero, otimaju pobesnele i proučavaju ih. Dakle, DAY OF THE DEAD.

Inovacija je da postoji figura "daywalkera", ujedeni naučnik koji nije pobesneo ali je stekao sposobnost komunikacije sa pobesnelima. Dakle, iza režanja, roptanja i vriske krije se jezik tako da ih on razume. U početku su pacijenti koje zarobljavajju neartikulisani u mislima kao i u telu, ali onda se pojavljuje jedan superinteligentan pobesneli i ispostavlja se da su oni ne samo sposobni da misle i da strateški promišljaju, i da dok ljudi još nisu našli svog Patient Zeroa, pobesneli jesu i to je taj naučnik.

Nažalost, Ruzowitzky ove premise ne produbljuje, film se relativno rutinski kreće od jedne do druge zanimljive ideje a utisak skraćivanja pojačavaju nakalemljeni voice overi kojima se naracija poštapa dosta nevešto. Sve ono što postoji u filmu dobro izgleda i fino je dizajnirano. Međutim, zanimljive ideje i solidan dizajn nisu raspaljeni u zadovoljavajući i raskošan narativ. Stoga, PATIENT ZERO ima pretenziju da bude bitan film kao GIRL WITH ALL THE GIFTS ali je u realizaciji dobacio samo do fusnote.

* * / * * * *