Wednesday, August 15, 2018

PROJET-M

PROJET-M Erica Piccolija je kvebečki niskobudžetni SF koji pomalo podseća na Nolanov INTERSTELLAR i pos trukturi i po konceptu, s tim što nije toliko prezenciozan, ali nije ni tako ambicioan. Međutim, sve vrline u odnosu na Nolana uspeva da dezavuiše time što je zapravo i idejno i zanatski relativno oskudan. Umesto da ima jasan fokus, PROJET-M se ponaša upravo na način na koji mogu da ponašaju samo preskupi SFovi a to jed a se bave i ovim i onim, i prošlošću i sadašnjošću i stresom putovanja i šokantnmim novim otkrićem, pa na kraju PROJET-M ostaje film ni o čemu posebno, realizovan na krajnje skroman i neupečatljiv način.

* 1/2 / * * * *

PATIENT ZERO

PATIENT ZERO Stefana Ruzowitzkog bi se mogao smatrati tipičnim primerom onog prokletstva dobitnika "oskara" za strani film ovaj reditelj nije odmah toliko duboko pao da je za njega ovo određena vrsta come backa.

Na izvesnom nivou, PATIENT ZERO deluje kao prestige project - režira ga oskarovac, scenario potpisuje Mike Le koji se sa ovim tekstom našao na Black Listu, glume Matt Smith, Natalie Dormer i Stanley Tucci, ali u osnovi ovo je jedan od onih žanrovskih filmova koji su verovatno u incepciji bili potencijalno zamišljeni za bioskop ali se niko nije naročito iznenadio kad su skončali na VODu.

Mike Le je skončao na Black Listu sa ovim scenarijem. Ruzowitsky je snimio film od osamdesetak minuta i da se naslutiti da je scenario bitno reduciran. Međutim, i iz ovoga što vidimo na ekranu se da naslutiti kako je ovaj predložak završio na Black Listu. Naime, PATIENT ZERO je film o postapokaliptičnim okolnostima izazvanim virusom mutiranog besnila koje se brzo proširilo među ljudima, ugrizima i agresijom. Ta osnovna premisa i mehanizam delovanja zaraze nadovezuje se na 28 DAYS LATER.

Preostali zdravi ljudi žive izolovani u nuklearnim silosima i naučnici sa vojskom tragaju za prvim zaraženim tzv. Patient Zero, otimaju pobesnele i proučavaju ih. Dakle, DAY OF THE DEAD.

Inovacija je da postoji figura "daywalkera", ujedeni naučnik koji nije pobesneo ali je stekao sposobnost komunikacije sa pobesnelima. Dakle, iza režanja, roptanja i vriske krije se jezik tako da ih on razume. U početku su pacijenti koje zarobljavajju neartikulisani u mislima kao i u telu, ali onda se pojavljuje jedan superinteligentan pobesneli i ispostavlja se da su oni ne samo sposobni da misle i da strateški promišljaju, i da dok ljudi još nisu našli svog Patient Zeroa, pobesneli jesu i to je taj naučnik.

Nažalost, Ruzowitzky ove premise ne produbljuje, film se relativno rutinski kreće od jedne do druge zanimljive ideje a utisak skraćivanja pojačavaju nakalemljeni voice overi kojima se naracija poštapa dosta nevešto. Sve ono što postoji u filmu dobro izgleda i fino je dizajnirano. Međutim, zanimljive ideje i solidan dizajn nisu raspaljeni u zadovoljavajući i raskošan narativ. Stoga, PATIENT ZERO ima pretenziju da bude bitan film kao GIRL WITH ALL THE GIFTS ali je u realizaciji dobacio samo do fusnote.

* * / * * * *

THE CURED

THE CURED Davida Freynea je irski film koji mi je evocirao uspomenu na BBCjeve seriju IN THE FLESH. Dakle, narod je oboleo od neke epidemije slične Rageu iz 28 DAYS franšize, pronađen je lek i većina obolelih je izlečena. Međutim, izlečena većina pati od psihićlkih trauma zbog sećanja ono što su radili dok su bili pobesneli a preostala zaražena manjina se suočava sa genocidom.

Društvo je podeljeno, na one koji su zdravi, na izlečene i na razne podgrupe među njima, na one koji su traumatizovani svojim sećanjima na nasilje koje su činili ili trpeli.

THE CURED ima određenih ripper sekvenci i akcionih scena ali ovo je u suštini društvena drama o kolektivnoj traumi i njenom ovaploćenju u formi tog psiho-infektivnog fenomena. A istovremeno ovo je intimaistička priča koja kroz subinu par junaka pokušava da iskaže nešto šire.

Bez ikakve sumnje, THE CURED je jasan i solidan u svojim namerama ali na kraju me je ostavio ravnodušnim jer je pretenzija psihološkog i društvenog viviseciranja na koje je autor pretendovao ipak u žestokoj disproporciji u odnosu na pulpy postavku.

Naprosto, ovako pretenciozan pristup pulpy pojavu ne deluje kao dalja sofistikacija žanra već kao njegova dublja infantilizacija, kao razgovor koji vode klinci koji najoveštalije žanrovske pulp stileme percipiraju kao stvarnost i pokušavaju da joj priđu smrtno ozbiljno, nesvesni koliko su u tome zapravo naivni.

* * 1/2 / * * * *

REVENGE

REVENGE Coralie Fargeat je ekstremno hajpovani neo-exploitation film koji je valjda zbog toga što ga potpisuje žena protumačen kao komentar na rape and revenge podžanr, kao nekakva gasparnoeovska provokacija, kao istovremena reafirmacija i parodija. A ono što ovaj film u stvari jeste, a to je preestetizovana rape and revenge storija iskazana odavno komercijalno apropriranim art house sredstvima.

Tako su slika i dizajn likova nagaženi kao kod Sorrentina pa stilizacija postaje stripovska a tela su tretirana kao skulpture na modnom foto-sešnu. Zvučne intervencije su noeovse gde se dinamika podiže korišćenjem off the wall pop muzike, uz obilje kontrapunkta, ironičnih komentara u zvučnoj slici i sl.

A sama priča i njen smisao su rape and revenge, urađeni na pretenciozan način, samim tim bez sirovosti koja je davala dignitet filmovima tog tipa. Jedan od kvaliteta izvornih exploitation, pa samim tim i rape and revenge filmova je u tome što su oni dolazili sa ulice, to su bile street level priča, autora koji ne umeju bolje ili autora kojima je to prvi korak ka nečemu boljem, i onda su u to unosili sve što znaju, koristeći instinktivne zamajce samog narativa da pokriju sve one karakterbne i produkcione nijanse koje su im nedstupne.

Naravno da je i u toj produkciji bilo autoram koji su to dizali na neke vrhunske i meta-nivoe kao recimo Bo Arne Vibenius, ali ni kod njih se to nije pretvaralo u ovu vrstu kiča gde bogata produkcija uzima jedan low budget koncept koji odavno nije aktuelan i od njega pravi nekakvu osudu društva spolja a banalan revenge film iznutra.

U vreme kada su nastajali klasici ovog žanra stvar je bila obrnuta, to su spolja bili banalni revenge filmovi a iznutra su bili slika društva koje hoće da eksplodira od zaoštrenihn odnosa i kontradikcija.

* * / * * * *

BLACK HOLLOW CAGE

BLACK HOLLOW CAGE Sandraca Gonzalez-Perellona je španski eye candy film koji koketira sa hororom, na isti način na koji to čine i filmovi Lucile Hadžihalilović ali sa mnogo manje uspeha. Isprva, Gonzalez-Perellon nudi intrigantan film o devojčici koja živi u izolaciji, okružena ekscentričnim ljudima i neobičnim tehničkim napravama i pojavama ali onda nažalost film tone u potpunu proizvoljnost iz koje se crpi samo jedan vid strave - a to je strepnja gledaoca kako će izdržati do kraja ovog filma.

Sandrac Gonzalez-Perellon ima jasan vizuelni rukopis čija se efektnost ne može osporiti. Darovit je i na nivou mizanscena i na nivou kadriranja. Film je visokoestetizovan i smešten u fetišistički dizajnirane objekte. Međutim, sve to uz zanimljivu atmosferu ne čini ove radnje na ekranu održivim u formatu od 105 minuta.

S druge strane, sve ono što sam video u ovom filmu govori da bi na ovog reditelja trebalo obratiti pažnju. Nema ništa u tom autorskom rukopisu što dobro postavljen scenario ne bi mogao da izleči.

* * / * * * *

Saturday, August 11, 2018

ACTION POINT

ACTION POINT prekaljenog britanskog reditelja Tima Kirkbyja koji je pekao zanat na televiziji, predstavlja mešavinu fizičke, samoubilačke komedije kojom se bavi Johnny Knoxville i sentimentalnog throwbacka razuzdane 80s komedije. U tom pogledu, ACTION POINT je relativno uspešan hibrid te dve ideje, ali ne dobacuje do BAD GRANDPAe, ni po lucidnosti humora, ni po radikalnosti izraza.

ACTION POINT je film sa četvrtim zidom koji ima isključivo fikcionalne, glumljene likove, i ima priču koju uporedo sa skečevima, padovima i povređivanjima pokušava da ispriča.

Ta priče je jednostavna, relativno tanka i u osnovi služi da bi gegovi imali na šta da se oslone, ali je zapravo pristojna. Sami gegovi opet jesu Knoxvilleov stil humora ali definitivno nisu na onom nivou outragea koji on gađa i doseže u svojim najsupešnijim delima kao što su RINGER i BAD GRANDPA.

Međutim, to što je priča tanka ali funkciinalna i što gegovi ne zakivaju ali su pristojni, čini sve ovo jednim pristojnim 80s throwbackom koji ima duh filma osamdesetih, pa i njegove domete.

U tom smislu, iako je ovaj film drugačiji od onoga što je Knoxville radio, reč je zapravo o samo jednoj korekciji na kom se on odlično snalazio. Dakle, uprkos izvesnoj mejnstrimizaciji izraza, koja je sigurno proisticala i iz potrošenosti Knoxvilleovog tela, ovo ostaje dalji produžetak JACKASS borbe drugim sredstvima.

Dodavanje “dubine” karakteru, samo služi da se nadoknadi ispoljavanje karaktera kroz lude stuntove, Međutim, rekao bih da Knoxville zna šta radi, i da kontrolisano koriguje svoj izraz u skladu sa mogućnostima ne gubeći taj raunchy daredevil duh koji ga je karakterisao.

Otud je šteta što je ACTION POINT prošao krajnje nezapaženo na blagajnama, pa i uprkos tome što nije mnogo koštao ubeležen je kao promašaj.

Mimo svojih velikih franšiza, Knoxville se kreće oštricom DTVa, ali ne u exploitaition već indie ključu. Slično nekoj vrsti oronulog Ryana Reynoldsa i Knoxville ima tu čudnu podeljenost između raunchy mainstreama i indieja.

Naravno, Knoxville je sada u gofinama kada bi morao da ima stabilniju karijeru nego što ima. S druge strane, on je i dalje autentična holivudska zvezda baš po tome što se specijalizovao i što je celog sebe duhovno i telesno uložio u izgradnju galerije likova koji mešaju prljavi fizički i dijaloški humor. 

Kikby u ovom filmu naravno radi u funkciji Knoxvillea ali mu se mora prinzatida je umnogome uspeo da artikuliše nešto što je maltene film stanja iako sa dosta fizičke akcije i da uhvati autentičan vajba kraja sedamdesetih i početka osamdesetih.

* * 1/2 / * * * *

IBIZA

IBIZA Alexa Richanbacha je Netflix Original sniman jednim malim delom i u Beogradu. Ova produkcija Willa Ferrella i Adama McKaya je dosta gromoglasno najavljivana prošle godine tokom snimanja kod nas. Međutim, zapravo vrlo mali deo je sniman kod nas i nemamo čime da se naročito podičimo. U svakom slučaju, Richanbachov film je interesantan u jednom aspektu. Naime, za razliku od ostalih filmova road trip tipa, ovde nema nekog intenzivnog zapleta koji pokreće stvari izuzev odnosa među likovima i njihovih relativno uverljivih želja i potreba. Stoga nema onih volatilnih elemenata koji često umeju da uzmu ovakve komedije pod svoje i pretvore ih u mehanizovana ostvarenja gde na kraju motor za izlaganje humora na kraju dominira nad komedijom.

Nažalost, Richanbach uprkos relativno raspoloženoj glumačkoj podeli ne uspeva da zapravo iskoristi tu laid back strukturu i IBIZA na kraju nema naročit jak narativni zamajac koji bi održao pažnju gledalaca do kraja. Stoga ovo ostaje jedan od onih filmova u kojima je jasno da im je Netflix i više nego dobro krajnje odredište i da u bioskopu ne bi imali šta da traže.

* * / * * * *