RANI RADOVI

Reprizirao sam RANE RADOVE Želimira Žilnika i iznova ustanovio da i posle celih pedeset godina ovaj film stoji kao nesporno remek-delo i jedno od najznačajnijih ostvarenja jugoslovenske kinematografije, no iznad svega kao izuzetno značajno tadašnjeg svetskog filma. Žilnikov film iz današnje vizure pleni na svim nivoima, od zanimljive strukture u kojoj kombinuje estetiku visokoestetizovanog igrenjaka sa sirovošću dokumentarnosti, reafirmaciju i razaranje ideologije kroz smenu vibrantnih scena povišenog realizma sa teatralnim, pa i teatralističkim scenama, uvođenjem nadrealističkih postupaka koji pritom ne deluju nimalo proizvoljno, i odaje utisak hoda po proverbijalnoj živi iznad umetničkog ambisa koji je gotovo pa neponovljiv.

Ideja da se RANI RADOVI mogu ponoviti svakako je hendikepirala našu kinematografiju, pa i samog Žilnika u izvesnoj meri, ali to je slučaj autora i umetničkih pravaca koji na samom svom početku proizvedu remek-delo. Stoga, filmovi kao ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE nastali daleko od epohe RANIH RADOVA možda i najuspešnije kapitalizuju zaostavštinu ovog filma, i to propušteni kroz prizmu realizma i bitno konvencionalnijeg rediteljskog postupka.

RANI RADOVI su vizuelno izuzetno uzbudljiv film. Žilnik je sa saradnicima ostvario jednu od najupečatljivijih crno-belih fotografija u istoriji naše kinematografije i na čisto tehničkom nivou estetizacija postignuta kroz osvetljenje i kompoziciju kadra u ovom filmu je impresivna. Paradoksalno, taj aspekt filmskog izraza u RANIM RADOVIMA nije dublje elaboriran niti se na njemu insistiralo.

Kao i mnoga remek-dela u istoriji kinematografije, tako su i RANI RADOVI u svom miljeu istovremeno uspostavila visok standard ali i stvorila utisak da se takvi autentični uspesi mogu lako ponoviti. Sve do danas postoje pokušaji da se sličnim sredstvima postigne nešto slično. Međutim, u slučaju RANIH RADOVA status remek-dela je vanvremenski ali su sredstva kojima je uspeh postignut duboko vezana za vreme kada je nastao film.

* * * * / * * * *

KIБОРГИ

Ahtjom Seitbaljajev, ukrajinski reditelj tatarske nacionalosti snimio je fim KIБОРГИ, patriotski propagandni film o ukrajinskoj jedinici koja brani donjecki aerodrom od proruskih separataista. Seitbaljajev pokušava da snimi nešto što je u osnovi propaganda ali ima ambicije i da na širi način obuhvati rat i pored scena borbe i opsade ima jako puno diskusija o tome kako koji od junaka doživljava Ukrajinu i sa kojim motivima je tu. Dakle, imamo diskusije između tatinoh sinova i mobilisane sirotinje, tradicionalista i modernizatora, a svi oni su ujedinjeni u odbrani Ukrajine.

Ti dijaloški delovi su i najmanje zanimljivi i njima se ponajviše razotkriva plakatski karakter ovog filma. Sam prikaz Rusa je minimalan i ne bi me čudilo da je Seitbaljajev proučio LEPA SELA LEPO GORE pre snimanja ovog filma. Naravno, njegov film je formalno mnogo konvencinalniji i idejno znatno jednosmerniji, ali rekao bih da dosta power dynamica u ovom filmu duguje Dragojeviću.

Nije Dragojević jedini snimio film o junacima koji su sabijeni tokom rata u jedan prostor ali je svakako jedan od retkih koji takvu “zatvorenu situaciju” primenio na slućaj građanskog rata i “narcizma malih razlika”. Seitbaljajev tu temu pomlo razrađuje u scenama susreta zaraćenih strana ali mahom pokušava da dokaže tezu kako posle izbijanja ovog sukoba ne stoji argument da su Rusi i Ukrajinci “isti narod”.

Ulogu “Sandžaklija”, zastrašujućih došljaka koji svojom surovošću remete okolnosti komšijskog sukoba preuzimaju ljudi Ramzana Kadirova mada se na kraju njima ne daje ama baš nikakav protagonizam ali se pominju 

Akcione scene su urađene energićno, sa dosta shaky cam detalje, poigravanja shutterima itd. ali u redu ti trikovi se koriste i u boljim kućaa. Specijalni efekti su dosta solidni, recimo u sceni tenkovske bitke na aerodromu a scenografija razruđenog aerodorma je uverljiva i funkcionalna.

Po karakteru propagandnog izraza, Seitbaljajev je blizak ruskim filmovima, tu su hrabri vojnici koji evociraju sećanje na zemlju koju brane, tu je njihova žrtva koja za razliku od američkih filmova na ovu temu ima bitniju ulogu od ratničke veštine, i konačno tu je neizbežna esencijalizacija neprijatelja koji uprkos svim okolnostima, ostaje nepopravljivo pokvaren.

Poentiranje sa opelom palim ratnicima ispalo je decentnije kad se gleda nego kad se prepričava, ali je definitivno izgradila jasnu sliku propagandne dimenzije ovog filma. Seitbaljajev je snimio film koji se trudi da ne izgleda kao propaganda ali jeste, i to mu nije smetalo da ostvari odličan rezultat na ukrajinskim blagajnama.

* * / * * * *

BEIRUT

Ako BEIRUT zaliči na neki zastareli film, razlog za to je činjenica da je reč o scenariju koji je Tony Gilroy napisao početkom devedesetih i sada ga tek izvukao iz fijoke. Po svemu BEIRUT liči na malo unapređenu verziju hladnoratovskog trilera smeštenog u Bejrut kakav bi u slavno vreme u Izraleu snimali Cannonovci sa Robertom Mitchumom u glavnoj ulozi.

Ovog puta Brad Anderson, doajen žanrovskog indie filma, dobila priliku da BEIRUT radi u žanrovskom indie formatu sa respektabilnom glumačkom ekipom koju predvode Jon Hamm, Rosamund Pike, Dean Norris i Shea Wingham. Nažalost, Gilroyev scenario nije na nivou onoga što se danas očekuje od ovakvog filma, jer ovo ipak era posle MUNICHa i BRIDGE OF SPIES.

Činjenica je da Brad Anderson svemu daje jednostavbost B-filma, i da klišei iz Gilroyevog scenarija omogućuju takvu realizaciju, ali sam materijal žestoko odlazi van tračnica posle još koliko toliko utemeljenog klišetiziranog početka i u završnoj trećini u seriju nekih nadmudrivanja, preokreta, i lucidnih postupaka glavnih junaka koji sve to pretvaraju u nešto drugo u odnosu na ono što smo očekivali.

Tako BEIRUT na kraju postaje nešto što na kraju ni ne uspevam da rastumačim šta želi da bude, i šta na kraju jeste. Međutim, pozitivne kritike pokazuju da je filmska javnost željna ovako suštinski jednostavnog trilerskog sadržaja. Šteta je što BEIRUT evidentno tim ljudima bolje izgleda nego što zapravo jeste i time obara kriterijume.

Zanimlljivo je da je Rosamund Pike u poslednjih par filmova “zarobljena” u bliskoistočnim pričama smeštenim u pozne sedamdesete. S druge strane, Jon Hamm nije u potpunosti našao oslonac u holivudskoj produkciji i sebi može da dozvoli ovakve izlete. Navodno je ovaj projekat davnih dana nuđen Melu Gibsonu. Na kraju u njemu Jon Hamm u njemu ne nalazi svoju “godinu opasnog življenja”. 

* * / * * * *

OCEAN'S EIGHT

OCEAN’S EIGHT Garyja Rossa je slab film, tako da se samim tim automatski može reći da je reč o nepotrebnom ženskom rebootu serijala OCEAN’S ELEVEN. Gary Ross je nažalost reditelj koji nas je vodio iz promašaja u promašaj od momenta kada je ušao u ozbiljnu ligu sa filmom PLEASANTVILLE, međutim sve to što radi, na ovaj ili onaj način, ima prođu, bilo zbog oslonjenosti na postojeće IPjeve bilo zato što prosto ima sreće.

OCEAN’S EIGHT je u tom smislu slučaj gde je potentan IP u kom je opet Ross našao svoju sreću dobio svoj gender-reversed reboot što je jedan od aktuelnih trendova, a u Holivudu opterećenom diversity riderima i sličnim stvarima, maltene nema dileme da će imati i gledanost nego i nezasluženi respekt kritike.

Na generatorima kritika, OCEAN’S EIGHT ima bolje ocene nego FOCUS Reque i Ficarre i to dovoljno svedoči o tome koliko trenutna reputacija učesnika projekta može uticati na recepciju filma. Takav ishod je najbolji primer usiljene samilosti kritike prema ovom filmu zbog njegove “inkluzivne” prirode.

Iznova, Gary Ross dobija prostor da relativno mirno realizuje film i možda u njemu postigne nešto više jer kako vidimo ima sva vrata otvorena. Rezultat je nažalost gotovo negledjiva salata medokritetskog pisanja, neinspirisane subtelevezijske inscenacije i glumačke podele u kojoj su pomešane vibrantne mlade zvezde kao Awkwafina, Anne Hathaway i Cate Blanchett kao karakterne glumice koje ne izbegavaju konercijalu i Sandra Bullock, skočanjena od plastične hirurgije. Time se na kraju dovodi u pitanje i šta je afirmativna, da ne kažem inkluzivna agenda ovog filma jer na kraju ovde sigurno ženama nije “dopušteno da budu ono što jesu” a ne ono što im “muškarci dodeljuju”, uostalom sama pljačka vezana je za modnu reviju, odnosno Met Galu, par excellence isprazni tabloidni događaj, iznad kog se junakinje nažalost ne izdižu jer se na kraju i one doteraju i one koje su ružni pačići postaju Met Gala labudovi.

Dakle, sve to je jedan mish-mash i jedno veliko, ogromno ništa. 

* 1/2 / * * * *

ESCAPE PLAN 2: HADES

ESCAPE PLAN 2: HADES Stevena C. Millera je nastavak dosta solidnog filma Mikaela Haefstroma koji je u pogledu tretmana Arnolda i Slya bio neočekivano inteligentan upravo u domenu postavke njihovih karaktera i glumačke interpretacije. Među njihovim povratničkim radovima ispostavio se i kao jedan od najisplativijih, a umetnički svakako najzaokruženijih. Otud je šteta što se na bazi tog filma sada pravi DTV franšiza u kojoj Sly praktično ima epizodnu ulogu, i tu se pojavljuje sa ciljem da “začini” svojim prisustvom. Umesto Arnolda, ovde se pojavljuje Dave Bautista ali i on je zapravo epizodista. Možda kao glavnog glumca možemo definisati Xiaominga Huanga. Dakle, pored degradacije same franšize, ovo je još jedan primer pokušaja da se eksploatiše kinesko tržište.

U filmu je okupljena ekipa televizijskih glumaca da popuni tu podelu između marquee glumaca koji su tu dovedeni da učine ovaj produkt koliko-toliko spremnim za prodaju. Tako recimo imamo Titusa Wellivera i još poneku TV facu potpuno zalutalu u sve ovo.

DTV veteran Steven C. Miller koji već godinama, rekao bih nezasluženo, dobija projekte sa velikim zvezdama, i ovde pokazuje da nema po čemu dase izdvoji ili nametne. Uprkos tome što je scenarista Miles Chapman pisao i originalni ESCAPE PLAN, HADES je konfuzan, besmislen, bez jasnog konflikta ili definisanih protagonista.

Treći deo u režiji “palog” Johna Herzfelda je već snimljen.

7 DAYS IN ENTEBBE

7 DAYS IN ENTEBBE Josea Padilhe je film koji kao da je svesno sniman kao nešto što će primarno biti prikazano na televiziji. Izraelska akcija u kojoj su oslobođeni taoci na aerodromu u Entebeu je tri puta direktno ekranizovana a barem jednom je imala bitnu ulogu u filmu u kome je obrađivan Idi Amin. U tom pogledu, PAdilha dolazi na teren koji je zaista zasićen raznim radovima eminentnih reditelja a ono što pruža je mlak, korektan film o otmici i oslobađanju u kome se paralelno prate teroristi, izraelska Vlada i vojnici koji treba da sprovedu akciju. Sve to je postavljeno korektno, i scenaristički i rediteljski, ali priča ostaje i dalje mnogo zanimljivija od filma koji nam je predstavlja.

Odluka da se u uvodu filma počne sa baletskom predstavom koju sprema devojka jednog od komandosa i dalje jukstapozicioniranje tog plesa sa ključnim momentima u priči moram priznati deluje neobično i čini mi se kao očajnički pokušaj da se na neki način 7 DAYS IN ENTEBBE na neki način učini artističkim ostvarenjem i možda plasira na neke festivale. Ti detalji su nekako silom uklopljeni ali deluju zaista idiotski.

No, priču o Entebeu čovek jako teško može da upropasti tako ni Padilha u tome nije sasvim uspeo. Rosamund Pike i Daniel Bruhl su zanimljivi kao nemački levi teroristi sa raznim dilemama, i nisu slučajno glumačke zvezde. Ovo je uostalom prvi slučak da je u filmovima o Entebeu Brigitte Uhlmann dobila ime.

Sve u svemu, posle uspeha serije NARCOS čini se da je Padilha osetio da je vreme da snimi film po značajnoj istinitoj priči. Međutim, o tome je snimio nevažan film koji će na kraju najviše smisla imati baš na televiziji. 

* * 1/2 ? * * * *

BEOGRADE, DOBRO JUTRO

BEOGRADE, DOBRO JUTRO je televizijski film koji je nastao kao svojevrsni nus-proizvod snimanja filma LIJEPE ŽENE PROLAZE KROZ GRAD Želimira Žilnika. Reč je o televizijskom filmu koji je sniman uporedo sa LIJEPIM ŽENAMA i reč je o metafilmskom radu - priči o snimanju fikcionalizovane verzije filma LIJEPE ŽENE PROLAZE KROZ GRAD. Film koji se snima u filmu se zove LIJEPE ŽENE PROLAZE KROZ GRAD ali ga ne režira Želimir Žilnik već fikcionalni lik Dragan. Snežana Nikšić igra producentkinju filma koja pokušava da skupi sredstva za snimanje i u tom pokušaju upada u teške nevolje a na kraju dospeva i na robiju.

LIJEPE ŽENE PROLAZE KROZ GRAD je film koji u sebi ima ćitav niz vrednih elemenata, među kojima je i uloga Titovog ključnog istoričara Vladimira Dedijera koji igra samoga sebe i na neki način formuliše jednu od osnovnih vrednosti filma a to je koncept “brisanja istorije”. Ako imamo u vidu ko je Vladimir Dedijer, i koliko je bio značajan njegov položaj u Titovom režimu, ovo je svakako mnogo više od kameo uloge Billa Murraya u filmu ZOMBIELAND gde igra samog sebe.

Međutim, dok je Dedijer bio dostupan Žilniku za LIJEPE ŽENE, zanimljivo je da mu za BEOGRADE, DOBRO JUTRO nije bio dostupan nijedan značajni protagonista iza kamere u našoj kinematografiji. Ako je Dedijer merilo, očekivalo bi se da se u nekoj ulozi pojavi barem Ratko Dražević. Međutim, izuzev glumaca iz filma LIJEPE ŽENE PROLAZE KROZ GRAD koji igraju sami sebe, nema značajnijih rola ljudi iz kinematografije. Zanimljivo je da se kao i u LIJEPIM ŽENAMA i ovde pojavljuje Ljubiša Ristić u fikcionalnoj ulozi.

Međutim, BEOGRADE, DOBRO JUTRO je pre svega kompaktniji od LIJPEIH ŽENA i nosi jednu bitnu dimenziju Žilnikovog rukopisa a to je smisao za humor. Ako imamo u vidu da Žilnikova dela nisu nikada bila opterećena koherentnošću, bitno je naglasiti da je ovaj film i prilično koherentan. 

Žilnik i Miroslav Mandić koji su zajedno pisali LIJEPE ŽENE ovde dobro vode priču i vešto je iskorišćen materijal iz LIJEPIH ŽENA kao ready made.

Snežana Nikšić je maksimalno posvećeno odigrala ovu ulogu i ceo film je oslonjen na njena pleća. Od autentičnih gradskih faca u filmu vidimo arhitektu Predraga Ristića, čuvenog “Peđu Isusa”, jednu od ikona tog vremena, a njegovo izlaganje se danas može smatrati krajnje politički nekorektnim.

Vjeran Miladinović u ovom filmu igra samog sebe, ali samo u kontekstu položaja glumca u filmu, bez seksualne dimenzije.

BEOGRADE, DOBRO JUTRO je televizijski rad ali bez ikakve sumnje spada u red najzanimljivijih meta-filmskih radova ne samo u istoriji našeg filma već čak i u evropskim okvirima pošto je malo koji autor sebi mogao da dozvoli snimanje ovakvog companion piecea.

Ovaj film upravo u tom metafilmskom ključu zaključuje da iznova bude otkriven i prepoznat.