THE TRIAL OF RATKO MLADIĆ

THE TRIAL OF RATKO MLADIĆ Henryja Singera i Roba Millera je dokumentarni film koji prikazuje deo suđenja Ratku Mladiću, sve do donošenja presude. Koliko čujem film je naišao na određene optužbe da je prosrpski pa čak i promladićevski ali plašim se da su te opaske krajnje neprimerene. Prvo, ovaj film zapravo jedino što radi drugačije jeste da prikazuje obe strane u procesu, dakle i tužioce i branioce, ali mimo toga, vrlo malo, da ne kažem minimalno, pokazuje da su u ratu u Bosni postojale dve strane u sukobu. Uostalom, sud se bavi zločinima, proces obrađuje zločine, pa ih samim tim i film stavlja u fokus. Dakle, u ovom filmu nema rata, ima samo zločina i kada se stvari tako postave, onda tu ne može da se istakne bilo kakva simpatija za Mladića sem da se pokaže da i on ima porodicu. Pa opet, dok se prikazuju porodice žrtava zločina za koje se tereti Mladić i jasno se ističu njihovi gubici, u Mladićevom slučaju se ne pominje činjenica da je itgubio ćerku pod mutnim okolnostima gotovo sigurno indukovanim ratom i pritiscima koji su iz njega proistekli.

Stoga, naravno da kada se prikazuju Mladić i njegova porodica, njegovi branioci, saradnici koji mu svedoče u korist, dobijamo utisak da je i on dobio priliku da se iskaže, ali u suštini, njihova priča nije čak ni ispričana, pa preovlađujući osećaj ciničnosti njihove duge ostaje da dominira kada se postavi nasuprot tuge žrtava. Autori prenebregavaju činjenicu da nisu suze ono što vezuje Mladićevu suprugu sa majkama Srebrenice već upravo gubitak deteta.

Kad je reč o okvirima samih zločina, rat je očekivano izvučen iz jednačine, nema Bratunca kad se govori o Srebrenici, postoje samo masakri, a unutar njih poneki detalj koji iznosi odbrana kao alibi za Mladića. To će naravno gledaocima različitih ubeđenja, različito izgledati - nekima će branioci takođe delovati cinično, kao pokvareni mafijaški advokati koji lukavstvom sprečavaju da pravda sustigne njihovog klijenta, neko drugi će se radovati na pomen kontra-dokaza.

Isto važi i za odanost Mladićevih saradnika koju će neko doživeti sentimentalno, a neko kao znak nepopravljivosti ljudi koji okružuju zločinca. Takvi su i generalovi govori dati dok je bio bog i batina, nekome deluju kao mučeništvo, nekome kao deluzija, nekome kao dokaz da su svi Srbi stajali iza njega. A ruku na srce, svega toga tu pomalo i ima.

Stoga, treba izaći iz klopke i pokušaja da se ovaj film tumači kao balansiran pogled na Mladića. Plašim se da je ovde samo pitanje tumačenja, i da sve ono što mu "ide u prilog" i "humanizuje ga" zapravo služi da pokaže kako je teško dokazati genocid.

Suptilne manipulacije naravno ima na svakom koraku. Kćer koja traži ostatke oca pokopanog u Tomašici je uredna i lepa Muslimanka. Srbi iz Mladićevog rodnog Kalinovika su naravno krezave nakaze, pošto valjda u Prijedoru nije bilo krezavih Muslimana, a u Kalinoviku Srba koji normalno izgledaju. Tako i pripreme svedoka deluju mnogo perfidnije jer Mladićevi advokati sugerišu svojim kako da se ponašaju a tužioci svoje tretiraju nežno i samo su tu da ovi psihološki izdrže sekundarnu viktimizaciju.

Stoga, kada jedan tužilac krene da priča kako je ovaj slučaj prihvatio kao potomak žrtava Holokausta, jasno je koliko je sati i da je nacifikacija ponovo tu pred nama.

Uprkos svemu tome, film je zanimljiv utoliko što nas upoznaje sa miljeom u kom se dešava suđenje, kako izgledaju štabovi tužilaca i odbrane, sam Hag itd. Pa ipak, i tu ima rupa. Recimo, svaki od tužilaca ima malu ariju zašto je tu a od srpskih advokata samo jedan. I to onaj koji je iz Srbije i slabije govori engleski, dočim niko ne ispituje Dragana Ivetića iz Čikaga.

Verujem da će ovaj film u nekom trenutku, na ovaj ili onaj način biti prikazan i kod nas, a videćemo sa kakvim predznakom će biti predstavljen.

KURSK

KURSK Thomasa Vinterberga je primer prvoklasne teme prepuštene prvoklasnom reditelju koja na kraju u formi filma dobacuje do konfuznog i sentimentalnog televizijskog materijala.

Imao sam ozbiljne teškoće da ostanem budan tokom projekcije filma KURSK pošto je čim podmornica ode pod vodu otišao u duboku monotoniju.

KURSK je pisao Robet Rodat, specijalista za vojne i ratne teme kome verodostjnost nije pod A. Potpisnik SAVING PRIVATE RYANa, Emmerichovog PATRIOTa i FALLING SKIESa ovde obrađuje istinitu priču kada je usled eksplozije torpeda potonula ruska podmornica i potonjim pokušajima da se spasu preživeli članovi posade koji, po ovom filmu nisu izvučeni zbog dotrajale ruske tehnike i prekasnog dopuštenja Britancima i Norvežanima da im pomognu.

Nije baš najjasnije oko čega Vinterberg i Rodat grade dramu, da li je tema sudbina reživelih mornara koji su posle eksplozije čekali smrt i nadali se evakuaciji, da li su to njihove porodice kod kuće ili su to ruski krugovi moći koji nisu dozvoljavali stranu pomoć sve dok nije bilo prekasno.

Problem filma je u tome što nijedna od ovih linija nije do kraja istražena. O tome šta su zaglavljeni mornari radili nema puno dokaza i te scene se svode na klasične barrack klišea iz ratnog filma. Porodične scene su pojednako cheesy, a intriga sa strancima koji mogu da pomognu nije dovoljno dramatična pošto znamo da će pomoć zakasniti a između Rusa i zapadjaka se nikada ne stvori istinski konflikt.

Sroga, KURSK na kraju ostaje mlak jer sve što se desilo u filmu deluje nedorečeno a ponedge i slom kičerski plasirani.  

* 1/2 / * * * *

THE GILLIGAN MANIFESTO

THE GILLIGAN MANIFESTO Cevina Solinga je dokumentarni film sa tezom da je serija GILLIGAN'S ISLAND bila promocija komunizma. Cevin Soling polazi od ove zanimljive teze a onda je dosta neuspešno ilustruje tako što pravi dokumentarni kolaž kojim objašnjava šta je Hladni rat, šta je komunizam i šta je GILLIGAN'S ISLAND. Nakupljajući scene koji bi trebalo da potkrepljuju njegovu tezu on pokušava da je dokaže, ali su dati sagovornici dosta šturi, nijedan od autora serije ne razrađuje Solingovu misao, dočim akademski stručnjaci mahom objašnjavaju šta je komunizam i na koji način se nije dobro razumeo u Americi.

Solingov film polazi od zanimljive teze ali je svojim rediteljskim postupkom razvodnjava, a potom je na kraju ipak nedovoljno dokazuje. Otud THE GILLIGAN?S MANIFESTO nije značajan čak ni za fanove ove serije.

MAGHZAYE KOOCHAKE ZANG ZADEH

MAGHZAYE KOOCHAKE ZANG ZADEH Houmana Seyyedija, preveden je kao SHEEPLE na engleskom i reč je o iranskom filmu kakav do sada nisam video. Naime, gledao sam filmove koji su imali dosta savremen rediteljski postupak, pa čak i hipsterski, ali SHEEPLE je film koji umnogome odskače od iranskih standarda u svakom pogledu.

Reč je o crnohumornoj priči smeštenoj u teheransku favelu a glavni junaci su članovi porodice lokalnog narko bosa. Najstariji sin u porodici je narko bos a glavni junak je njegov brat koji poput Iznoguda ne želi nužnoda bude kalif umesto kalifa ali svakako da smatra da zaslužuje značajniju poziciju u porodičnom poslu i hijerarhiji. Planiraju udaju sestre koja želi da se emancipuje i ima svoj dinar, ali stvari kreću nizbrdo kada se pojavi video snimak sestre kako skida hidžab ped muškarcem. Porodica upada u krizu među sobom ali i sa zakonom.

SHEEPLE se kreće neočekivanim stazama ne samo u okvirima iranskog filma već i u okvirima onoga kako smo navikli da izgledaju filmovi o narko dilerima u favelama. Na sve to, SHEEPLE uprkos “internacionalno” prepoznatljivom settingu uspeva da ponudi potpuno autentičan iranski mentalitetski i kulturalni sklop.

Seyyedijev rediteljski postupak je izuzetno savremen i SHEEPLE se ni po čemu ne razlikuje od nekog evropskog ili latinoameričkog filma smeštenog u ovakav milje, ni po kadriranju, ni po tehničkoj usavršenosti, ni po tempu. U tom pogledu, možda će puristi reći da su Iranci izgubili ono što ih je činilo autentičnim, ali SHEEPLE je film koji bez ikakve ograde može da se tretira kao pitak i u teoriji komercijalan film na bilo kom mestu.

Po izlasku u Iranu ostvario je odličnu gledanost i zauzeo prvo mesto na box officeu, zaradivši oko 36 milijardi riala za deset dana što je oko 750 000 evra. Nadam se da će ovaj film u nekoj formi postati dostupan i našim gledaocima, naročito ako uzmemo u obzir da je Filmski centar Srbije zabranio MEZIMICU a čak i Iran otvara svoje ekrane za “kontroverzne” sadržaje u formi komercijalnog filma.

* * * 1/2 / * * * *

SPIDER-MAN: INTO THE SPIDER-VERSE

SPIDER-MAN: INTO THE SPIDER-VERSE je druga pobeda ovog junaka u protekle dve godine na velikom ekranu, posle decenije i po manje ili više, subjektivno ili objektivno, neuspešnih pokušaja da se napravi adekvatna ekranizacija koja će uspeti da obuhvati značaj Marvelovog signature superheroja.

Raimijev Spider-Man svakako ima svoje fanove, ima čak i onu tradicionalnu mitsku poziciju "drugog" filma kao najboljeg u serijalu, ali iz današnjeg stupnja razvoja superherojskog filma, cela ta produkcija deluje čak i pomalo naivno. To je još uvek vreme u kome je Avi Arad radio Marvel i kada je junak dolazio na ekran onda kada uspe za sebe da veže i reditelja i glumca. Tada je još uvek film bio pogon ekranizacije a ne sam strip odnosno IP, i nije bilo te samouverenosti, do granice sa bahatošću koja karakteriše taj format danas.

Druga iteracija Spider-Mana u Sonyju došla je u fazi kada je Disneyev Marvel već poprimio oblik ovoga što je danas, i ovog puta lik je privlačio glumce po izboru, IP je bio u centru pažnje i Webbovi filmovi su po mnogim elementima, pre svega glumcima, meni bili i potentniji od Raimijevih ali završili su potpunim kolapsom. Bioskopski rezultat je bio klasičan land grab, filmovi su bili preskupi da bi propali, ali Marc Webb danas skoro da ni nema šansu da radi ambiciozan film za bioskope a Andrew Garfield deluje da je gotovo potpuno isteran iz blokbastera. Paradoksalno AMAZING SPIDER-MAN je delovao dobro isplanirano na papiru pa je šteta što je praktično i zvanično propao posle dva naslova.

A onda sledi Spider-Man Jona Wattsa, reditelja čiji raniji rad nije obećavao, međutim, u ovoj mašini gde se Sony povezao sa Marvelom, to nije bio problem. U svetu depersonalizovanog MCU, HOMECOMING se pojavio u momentu kada je zapravo autorski pečat iznova počeo da se javlja. Ovog puta sve je bilo dobro postavljeno, Spider-Man je postavljen kao uverljivo mlad junak, suočen je sa negativcima koji nisu veliki doomsday proroci i monstrumi već prilično street level likovi, dat mu je prostor da maturira, uz minimalnu lubrikaciju ostalih Avengersa.

Međutim, onda dolazi SPIDER-VERSE koji je zbilja nešto potpuno drugačije. Naime, HOMECOMING je bio odličan film, ali ipak deo MCU i deo konvencije superherojskog filma. SPIDER-VERSE je animirani film u kome je sve dozvoljeno, i slično LEGO BATMANu, u toj formi nastaje možda i najautentičnija verzija lika iz stripa.

Strip junaci su od samih početaka imali svoje animirane inkarnacije, i kao što znamo one su mahom bile vrlo nemaštovite, doslovne, grafički i vizuelno čak i siromašnije od stripa, a opet verne izvornim zamislima crtača. Takve straight ekranizacije junaka opstale su do danas, uostalom DCAU ih radi sa dosta uspeha ali u tim produkcijama ključni adut je scenario.

LEGO BATMAN je pod krinkom parodije, dekonstrukcije i Lego kockica kao medijuma za pričanje priče izgradio zapravo jedan od najboljih superherojskih filmova koje smo gledali, između ostalog zbog toga što se po maštovitosti približio onome što se sada dešava u superherojskom stripu. Lord i Miller su stajali iza tog filma kao inicijatori cele Lego estetike. U SPIDER-VERSEu oni su takođe prisutni kao idejne vođe, scenaristi, producenti, a rezultat je impesivan na sličan način.

Animirani Spider-Man suštinski uspeva da interpretira strip i kao narativ, i kao formu, da istovremeno prikaže Spider-Mana i kao junaka koji ima svoju mitologiju i integritet ali i da ga svede na nivo kulturnog artefakta, odnosno plod mašte autora koji je realizovan kroz neku priču i crteže.

Samim tim Spider-Man i kao junak, i kao više puta reinterpretirani narativ, pa na kraju krajeva i kao crtež ima svoju ulogu u ovom filmu. Polazište je da se film dešava u svetu u kome postoji strip o Spider-Manu pored naravno živog i aktivnog Petera Parkera. Kada radioaktivni pauk ujede Milesa Moralesa, a Parker pogine, kreće borba sa supervillainom, ovog puta Kingpinom, i njegovim pokušajem da napravi akcelerator kojim će vratiti nastradale ženu i sina. Ali akcelerator pravi ulaz u druge univerzume iz kojih stižu drugi Peter Parker, Gwen Stacy koja je postala superheroj i još neke varijante Spider-heroja.

Kako se mešaju dimenzije, tako junaci donose i svoje stilove animacije. Ovaj meta pristup naravno omogućuje da film pronikne u samu fakturu stripa, i ko može da gleda 3D verovatno može u potpunosti da percipira sve zahvate na fakturi slike koje je uradila ova ekipa.

U pripovedačkom pogledu, konačno, imamo prevazuilaženje INCREDIBLESa a to je potonuće filma koji dekonstruiše superheroje u formule superherojskog filma. Naime, ovde imamo s jedne strane taj meta momenat da se film izlaže kao strip, iako nije suštinski epizodičan, zastaje da uvede nove likove kao što bi to strip uradio, ali onda kada dramaturgija gurne stvari prema klimaksu koji ne može biti drugačiji nego onakav kakav mora, dakle samim tim nadovezan na superherojski film, autori prave najsubverzivniji detalj. Tu kreće borba, haos, ali i mešanje dimenzija i grafičkih pristupa. I iskreno, u tom segmentu sam u pokretnim slikama video nešto najbliže ekranizaciji Morrisonovog stripa odnosno onih deonica kada ode u sveden gotovo apstraktan crtež, kada krene izražavanje kroz pollockovske kapi boje itd.

Stoga ako govorimo o dramaturgiji ovog filma, onda se ne treba fokusirati samo na scenario i dramski tekst jer je ovde dramaturgija kao tehnika pravljenja drame data i kroz samu fakturu slike i kroz poigravanje kontekstom, i kroz suštinsko povezivanje strip iskustva sa filmskim.

U određenom smislu ovaj film je po izrazu bitno kompleksniji od onoga što bi deca mogla da percipiraju i svoje obraćanje "odraslima" vrši tako što ih uvodi u dubinu slike, u njenu suštinu. Složenost izraza čini ovaj film nečim štoje na kraju krajeva daleko više od pukog repertoarskog proizvoda, mada on jeste i to, ali verujem da sa svakim novim gledanjem otkrivamo dodatne elemente.

* * * 1/2 / * * * *

THE FESTIVAL

THE FESTIVAL Iaina Morrisa je produžetak serije THE INBETWEENERSa pomalo i FRESH MEATa drugim sredstvima. Sa obe ove serije THE FESTIVAL deli glavnog glumca kog igra Joe Thomas, a Joe je takav glumac da praktično deli i glavnog junaka.

Scenario potpisuju alumnus FRESH MEATa i izvanrednog i nažalost ukinutog sitkoma SIBLINGS Keith Akushie i njegove kolega sa ove serije Joe Parham. Scenario je formulaški, sa dosta simpatičnog gross outa, i sa ponekim komičnim zamislima koje čak i kad ne ispadnu smešne barem deluju dovoljno ambiciozno da izmame osmeh za trud.  U tom ppgledu, THE FESTIVAL ima predožak u kome ima na šta da se osloni, iako svakako Keith Akushie posle ovog skripta neće steći reputaciju kao svoje gazde sa FRESH MEATa, Jesse Armstrong i Sam Bain.

THE FESTIVAL je generic stuff ali urađen solidno i sa punim ubeđenjem, i publici koja voli komediju, i ume da nagradi trud priužiće prijatno iskustvo. Pa ipak, THE FESTIVAL suštinski ne prevazilazi televizijske korene svojih autora niti stavlja Britaniju na mapu bioskopske teen komedije kojom suvereno i dalje vladaju Ameri.

* * 1/2 / * * * *

INTO THE DARK: THE BODY

INTO THE DARK je Huluova serija jednoipočasovnih televizijskih filmova u produkciju Blumhousea. Prvi film režirao je Paul Davis, i pod naslovom THE BODY ponudio je razradu svog kratkometražnog istoimenog filma.

Film govori o plaćenom ubici koji pod krinkom Halloweena obavlja ubistvo poznatog bogataša. Sreće grupu trick or treatera koji su krenuli na žurku, i odlučuje da se preveze sa njima jer mu je neko tokom slavlja oštetio kola.

Film kreće sa potencijalom za suspense, za komediju, za dobro korišćenje apsurdnih i zanimljivih situacija ali nažalost u razvoju put celovečernjeg formate ne uspeva da se izbori sa ograničenjima Davisovog filmmejkerskog znanja, uprkos određenom potencijalu premise.

U pogledu formata, jednoipočasovni film deluje kao old school 90s televizijska produkcija i to me raduje jer u ovoj seriji dobijamo dvanaest komada horor filmova godišnje, od kojih će neke potpisivati i dosta ozbiljni autori.

THE BODY je nažalost tanak komični triler koji ipak ne obeshrabruje da će ceo poduhvat dati neke zanimljive rezultate.