Tuesday, December 12, 2017

LEGALESE

LEGALESE Glenna Jordana je televizijski film snimljen po scenariju Billy Raya iz 1998. godine u kome glavne uloge igraju Edward Kerr, James Garner i Mary Louise Parker uz podršku Gine Gershon i Kathleen Turner. Ta druga polovina devedesetih je bila period kada je crni humor koji dekonstruiše tabloidni svet Amerike bio dosta aktuelan, setimo se filmova TO DIE FOR ili WAG THE DOG, i LEGALESE se uklapa u taj talas.

U post-OJ Americi, priča o celebrity advokatu koji brani poznate, bogate a verovatno krive biva ukrštena sa kaprijanskom, da ne kažem džerimegvajerovskom pričom o mladom pravniku koji tek ulazi u posao i biva iskorišćen kao paravan u odbrani starlete-ubice.

Gledaoci od početka znaju da je optužena, koju igra Gina Gershon, kriva i reditelj Glenn Jordan nam to otkriva i izuzetno duhovitoj uvodnoj sceni. Kasnije i dramaturgija i režija postaju old school kada mladi advokat kog igra Edward Kerr biva uvučen u zaveru iza koje stoji stari vuk, kog igra sa puno šarma James Garner. LEGALESE je upravo zahvaljujući odličnoj glumačkoj podeli old school na najbolji mogući način, možda čak previše old school i za godinu kada je nastao ali sa dovoljno šarma da to sve prevaziđe.

U tom smislu zanimljivo je da ovaj TNTov televizijski film kao direktor fotografije potpisuje Tobias Schleisser, čovek koji je kasnije bio ključni deo Bergovog rediteljskog ekscesa a ovde je vrlo pripitomljen Jordanovim rediteljskim postupkom.

Svi glumci iz ovog filma su napravili karijere izuzev Edwarda Kerra koji u njemu izgleda kao preteča Ryana Reynoldsa, ali na kraju nije uspeo da ispliva iz televizijskih voda u koje je uplovio.

Ako imamo u vidu da su televizijski filmovi mahom pravljeni sa idejom da će biti efemerni, LEGALESE ostaje naslov koji ima smisla pogledati pre svega kao zanimljiv dodatak filmografijama navedene podele ali i kao jedan vrlo šarmantan pravni triler u kome se susreću wilderovski i caprijanski elementi.

TRANSATLANTIC COFFEE

Pogledao sam TRANSATLANTIC COFFEE Erika Petera Carlsona, njujuoršku indie melodramu sa jakim evropskim uticajem u pogledu stila. Carlsonov stil je vizuelno vibrantan, dosta visceralan, i uzbudljiv u glumačkom pogledu, međutim stilska mešavina u samom korenu pripovedanja i postavke scena, za moju ukus previše luta po meandrima raznih evropskih ali i džarmušovskih uzora. Rezultat je film koji je jednostavan i u osnovi emotivan, ali stilski preopterećen i sa nekim nedomerenim akcentima koji remete njegove glavne kvalitete.

Donekle mi je jasno zašto su Requa i Ficarra bili podržavaoci ovog projekta u njegovom začetku. Ipak, reklo bi se da Carlsonova dalja karijera nije dobacila do reputacije njegovih fanova sa početka.

* * / * * * *

Sunday, December 10, 2017

VERONICA

Paco Plaza ima novi film. VERONICA je jedna od onih "istinitih priča" kakve su odavno prisutne u horor žanru. Sve kreće kao rekonstrukcija istinitog događaja a onda se ubrzo ispostavi da je istiniti događaj nažalost jako sličan brojnim ranijim slučajevima pojava duhova, posednutosti i sl. Ovog puta, slučaj dolazi iz beležnice madridskog policijskog inspektora ali ono što vidimo na ekranu, nažalost, otkucao je krajnje neinspirisan scenarista.

Na dan pomračenja Sunca, tokom leta 1991. godine, nekoliko učenica katolička škole zasedne da priziva duhove. Čini se da jednu od njih tokom te akcije obuzme duh. I zbilja uskoro ta devojčica donosi nesreću i u svoj život ali i u život svojih nedužnih ukućana među kojima su maleni brat i sestrice.

Paco Plaza je reditelj kog odavno pratim i od kog mnogo očekujem. Konačno oslobođen opterećenja serijala REC, dobio je priliku da se lati originalnog materijala, odnosno nečega što nije nastavak ili rimejk, ostao je u Španiji i očuvao je autonomiju, ali osim određene tehničke veštine koja ipak nije dovoljna da ovaj film prevaziđe svoje limite, nažalost VERONICA ne pruža ništa naročito...

* 1/2 / * * * *

FREAKS OF NATURE

FREAKS OF NATURE snimljen po scenariju Orena Uziela je jedan od onih filmova koji nisu dobri ali su poučni jer pokazuju kako nešto što zvuči jako uzbudljio kao pitch i deluje vrlo raskošno na papiru, ne mora nužno biti pretočeno u dobar film. FREAKS OF NATURE je režirao indie reditelj Robbie Pickering i suočio se sa izazovom da snimi mid-budget holivudsku teen extravaganzu o svetu u kome žive ljudi, vampriri i zombiji zajedno i onda se pojavljuju vanzemalji i remete teško postignuti balans.

Dakle, FREAKS OF NATURE je baziran na nekoliko spojenih high concepata i ukoliko imamo u vidu da je Pickering snimio dosta energičan i šaren film, logistički prilično složen, sa glumačkom podelom koja je odlična, prava je šteta što sve ovo ostaje na nivou jedne razne ljušture u kojoj karakteri i priča prosto ne mogu da se oslobode Uzielovog high concepta u kome su primarne ideje za film, ali ne i sam film.

FREAKS OF NATURE je dinamično realizovan, sporedično je vrlo zabavan ali i dalje ostaje taj efekat ispraznosti, i stavljanja čitavnog niza potentnih elemenata u službu jedne ideje koja nije onoliko pametna koliko Uziel misli a sasvim sigurno nije održiva kao film.

Kako iz nedelje u nedelju čitamo o kupovinama baš ovakvih pitcheva, romana, stripova i sl. lepo je imati ovakav film kao podsetnik zašto takve postavke mogu da ne funkcionišu. 

* * / * * * *

Friday, December 8, 2017

EVERYTHING BEAUTIFUL IS FAR AWAY

EVERYTHING BEAUTIFUL IS FAR AWAY Peta Ohsa i Andree Sisson je naučnofantastični postapokaliptični film koji je koncipiran kao duo drama sa povremenim intervencijama robotske glave koja govori. Junaci lutaju kroz pustinju sa nadom da će pronaći mitske jezer na kome ima vode i vazduh je svežiji. I film je manje-više to.

Razgovori koje junaci vode su jednolični, prilično dosadni. Rećija je solidna ali ne uspeva da učini da se na bilo kom nivou prevaziđe inicijalna neatraktivnost koncepta.

U tom pogledu glavni glumci Julia Garner i Joseph Cross nemaju značajnijeg efekta i ne uspevaju da spasu film.

Šteta. Ono što se na mikro nivou dešava u pogledu realizacije dosta je solidno. Međutim, na nivou celine, film nema rezultata. 

* 1/2 / * * * *

INTO THE HOMELAND

INTO THE HOMELAND je televizijski film koji je Lorimar snimio za HBO. Scenario je napisala Anne Hamilton Phelan. Nažalost, Anne Hamilton Phelan je jedan od onih scenarista sa neverovatno poznatim filmovima u CVu i vrlo malo samostalnih radova, a ovo je jedan od njih i jasno je zašto nije pisala više sama.

Powers Boothe igra glavnu ulogu, penzionisanog i traumatizovanog policajca, specijalistu za undercover infiltracije koji se ubacuje u koloniju provincijskih nacista koji su mu oteli kćer. Powers Boothe je stekao slavu igrajući vođu kulta Jima Jonesa, ovde igra protagonistu koji se suprotrstavlja kultovima. Vođu nacista igra Paul Le Mat a njegovog sina C- Thomas Howell. Dakle, bilo je ovde ekipe sa kvalitetom za nadigravanje, međutim, scenario im nije dao mnogo prilike za to.

Lesli Linka Glatter je režirala ovaj televizijski film pre nego što je stekla svoj kultni status kao televizijski reditelj vrhunske reputacije, u vreme kada nije bilo Peak TVa pa ni takvih priznanja za televizijske reditelje. U njenoj ekipi bio je Robert Elswitt kao direktor fotografije i za INTO THE HOMELAND se može reći da ne zaostaje previše za bioskopskim filmovima ovog tipa iz 1987. godine.

Međutim, kako rekoh scenario je naivan i ne nudi neku višeslojniju sliku odnosa među likovima, niti imamo neke od tipičnih i neophodnih slojeva filmova o undercover infiltraciji. Štaviše, Anne Hamilton Phelan izgradila je svojevrsni katalog raznoraznih motiva koji bi se mogli razvijati, pa je na kraju INTO THE HOMELAND ne samo mlak i neinventivan, već i neodlučan u tome kakva vrsta osrednjeg televizijskog filma želi da bude.

Tako na kraju ikoničnost Powers Boothea nije kapitalizovana, a nacistički kult nije uspešno prikazan ni kao pretnja, ni kao sveobuhvatna organizacija. INTO THE HOMELAND je jedan od onih filmova za koje možemo reći da su dakako ispod nivoa elemenata koje su imali na raspolaganju, a delovalo je da nema greške.

DRONE

DRONE Jasona Bourquea je priča o Pakistancu koji uspeva da pronađe operatera bespilotne letelice koja ja ubila njegovu porodicu kao kolateralnu štetu tokom napada na nekog teroristu Al Kaide. On planira osvetu ali ni ne sluti svu kompleksnost operaterove životne situacije.

Bourque je snimio film koji naizgled ima partikularnu temu ali zapravo ona je paradoksalno univerzalna i maltene bi se mogao snimiti omnibus o ljudima koji odlaze u Ameriku da se osvete pilotima aviona i dronova. U tom pogledu, van Amerike na mnogim tržištima DRONE može da prođe kao wish-fulfillment fantazija.

Šteta što sam film nije kudikamo zanimljiviji i što se kreće u okvirima nekakvog televizijskog dometa.

* * / * * * *