Thursday, April 2, 2020

AU NOM DE MA FILLE

AU NOM DE MA FILLE Vincenta Garenqa je neobičan film. Reč je o filmu o slučaju Bamberski, neobičnom zločinu i još neobičnijoj strazi i sudskom procesu u kome je otac morao godinama da juri novog supruga svoje bivše žene koji je silovao i ubio njegovu kćer.

Daniel Auteil igra Andrea Bamberskog a Sebastian Koch igra ubicu Krombacha. Ova glumačka podela je zbilja na All-Star nivou evropskog filma, međutim Garenqov film sabija sve događaje u 87 minuta i čini ovaj film jednom brzom taksativnom salatu scena koje vode priču napred ali ne čine ništa na planu karakterizacije, pa na neki način i zapostavljaju neka bitna pitanja.

Ne znam da li je film bio slab u nekoj normalnoj minutaži, pa je onda sabijen da barem bude dinamičan, ali naprosto sada izgleda kao svojevrsni prototip, najava filma koji bi trebalo snimiti o slučaju Kalinke Bamberski. 

Međutim, slučaj je sam po sebi tako bizaran da ga je bilo teško upropastiti lošom izvednom. Ovde izvedba svakako jeste loša ali je priča na kraju krajeva gledljiva. Otud, koga zanima ovaj slučaj i naleti na ovaj film na televiziji, može i da ga pogleda. No, slučaj kao što je ovaj zaslužio je daleko bolji film.

* 1/2 / * * * *

AFTER TRUTH: DISINFORMATION AND THE COST OF FAKE NEWS

AFTER TRUTH: DISINFORMATION AND THE COST OF FAKE NEWS Andrewa Rossija je televizijski dokumentarni film koji se bavi ratom vođenim lažmim vestima u pred i post-trumpovskoj Americi. HBO je napravio ovaj film u pravom trenutku, ne zbog toga što imamo pauzu zloupotrebe fake newsa koliko zbog aktuelnih događaja oko epidemije COVID-19 koja je naravno privukla i ljude koji koriste razne tehnike dezinformisanja.

AFTER TRUTH analizira slučajeve, neke iz prošlosti kao što su Pizzagate, ubistvo Setha Richa i fake news kontranapad Demokrata kako bi se sprečio izbor Ajatolaha Moorea u Alabami, a tumači se i jedan slučaj koji se odvija pre kamerama a to je pokušaj advokata Jacka Berkmana da uz pomoć jednog mladog teoretičara zavere oblari Roberta Muellera.

Taj slučaj čijem odvijanju prisustvuje ekipa filma nažalost deluje apsurdno u startu i nije uspeo da predaleko eskalira kao ovi ostali, ali upravo takav, sulud i moronski deluje poprilično opasno jer uspeva da zagolica maštu onih koji su u startu željni napada na neku ličnost koju ne vole.

I to je jedna tehnika koju imamo i kod nas na delu. Tabloidi napišu nešto besmisleno, nedostojno čak i demantija ali se onda na to zakače protivnici osobe koja je napadnuta i to koriste en passant ako im odgovara.

To je nešto što čak i takve male diverzije mogu da izazovu, i AFTER TRUTH ovo pokazuje na dosta solidan način. Ovo nije kapitalan film ali zato i nije u bioskopima. Kao televizijski film ima izuzetno visok nivo.

Wednesday, April 1, 2020

HOGAR

HOGAR Braće Pastor se može posmatrati kao jedna španska trilerska varijacija na Bongov PARASITE. 

Braća Pastor sada imaju možda i pojačanu atraktivnost zbog filma CARRIERS koji je jedan od najboljih skorašnjih filmova o apokaliptičnim pandemijama, a nije im jedini film tog tipa. Međutim, ova konekcija sa PARASITEom je takođe dosta aktuelna mada je sada u drugom planu.

Međutim, ova tema i ovi odnosi svakako nisu tu samo privremeno. Problem ekonomske krize i ćežnje za usponom na socijalnoj lestvici, i pokušaja jednih da zamene druge na višim pozicijama ili na mestima gde žive sasvim sigurno ne izlaze iz mode.

Javier Gutierrez je igrao negativca u filmu EL DESCONOCIDO Dani De La Torrea i to je bio čovek koji je sišao s uma zbog sloma španskog finansijskog tržišta i odlučio da se osveti bankaru koji ga je uveo u nevolje. Ovde igra sličnu ulogu ali ona je drugačije koncipirana. Naime, ovde čovek silazi sa uma zbog finansijskih teškoća ali taj junak ima protagonizam. Film je o njemu, više nije nevidljiva pretnja već glavni junak koji radi neke gadne stvari.

Alfa-mužjak španskog trilera Mario Casas igra pozitivca, ali zapravo žrtvu našeg protagoniste i u izvesnom pogledu ako ovo sagledavamo kao noir postavku onda je njegov lik kao prototip tupavog muškarca iz neo noir radova Johna Dahla sa početka devedesetih.

Za razliku od filmova poput SHOCK TO THE SYSTEM sa Michaelom Caineom, Gutierrez nikoga efektivno ne kažnjava zbog pohlepe. On čak ni ne koristi ničiju slabost. On zapravo samo bezočno čini ono što je potrebno da bi se stiglo na dominantnu poziciju.

U tom pogledu ovo je film sa protagonistom koji nema puno vrlina, i sa kojim se identifikujemo samo u retkim trenucima, pa ipak nekako uspeva da ga učini solidnim glavnim junakom. Slično Bongovom filmu i ovde su bogati gotovo pa potpuno nevini i naivni u svojoj uljuljkanosti a razlika je u tome što ovde iz podređene pozicije nastupa čovek koji je nekada bio u takvoj poziciji a onda je izgubio.

Film je dinamičan, jednostavan i efektan, elegantan i lukav, i uprkos tome što posle PARASITEa, ova priča neko vreme mora da se “odmori”, ima čime da doprinese u tom kinematografskom dijalogu.

* * * 1/2 / * * * *

Monday, March 30, 2020

VIVARIUM

VIVARIUM Lorcana Finnegana je film baziran na metafori, ima dvoju juneaka koji odlaze da vide kuću koju ne planiraju da kupe ali su radoznali prema nalaženju nekretnine ali onda ostaju zaglavljeni u kraju u kom nikada nisu imali nameru da žive, sa detetom koje im taj dijabolični kraj daruje, u okolnostima koje ih razaraju.

VIVARIUM uzima ideju o gubitku kontrole nad životom koju donose brak, roditeljstvo i ulazak u svet brige o porodici, ovaploćuje je u jednoj vrlo direktnoj i košmarnoj formi, i manje više na tome se sve zaustavlja.

Stvari ne idu nikuda dalje od onoga što je ta one-joke postavki i Jesse Eisenberg sa Imogen Poots dobija zadatak da tu priču izvede nekako do kraja, i da je izdržimo u nekih sati i po vremena.

Film je zanimljivo, prijatno realizovan, ima u svemu tome neke tehničke veštine, ali na kraju krajeva čak i u tom pogledu VIVARIUM nije ništa naročito i u njemu jedino što je u tom smislu zanimljivu jeste suštinski veoma ambiciozan pokšaj da se koketira sa visokom estetizacijom mejnstrima u nečemu što je one-joke nedokuvani art house.

Jesse Eisenberg i Imogen Poots su dobri ali nedovoljno da bi VIVARIUM prekoračio iznad statusa nečega gledljivog. S druge strane, Eisenberg pomalo ulazi u hiperprodukciju i reklo bi se da počinje da luta i troši svoju reputaciju na projekte koji nisu dovoljno zaokruženi.

On je još uvek ime koje garantuje projektu da će nastati i imati neki život. Ipak, već je vreme da počne da bira projekte koji će njemu kao glumcu “omogučiti” da živi. 

* * / * * * *

TIEMPO COMPARTIDO

TIEMPO COMPARTIDO Sebastiana Hofmanna je španski art house koji prikazuje tenziju između dve porodice koje shvataju da su bookirale isti time share i prisiljene su da budu u istoj kući.

Razni zlokobni vajbovi, loše, usluge, kapitalizma ili nečega možda još mračnijeg vrebaju u ovom letovalištu, ali na kraju krajeva ono što uguši i ove likove ali i publiku je zapravo art house pretenzija bez pokrića. 

* 1/2 / * * * *

Saturday, March 28, 2020

UNDERWATER

UNDERWATER Williama Eubanka je zanimljiv creature feature koji pre svega služi kao podsetnik koliki je velemajstor Espinosa doktor Daniel koji je pre tri godine u filmu LIFE poprilično objasnio kako se takve stvari rade u post-ALIEN svetu, kad već to nije uspelo samom Ridleyu Scottu.

UNDERWATER je po budžetu tu negde ali ne samo da je bitno slabiji film već i nudi zastrašujuće malo u pogledu vizuelnog ugođaja. William Eubank dolazi iz sveta niskobudžetnog arty SFa, i njegov film je samim tim svež i zanimljiv, ali je na kraju krajeva to ipak neuspeo pokušaj da se osveži creature formula prvobitno postavljena u ALIENu.

Naime, UNDERWATER je nastao po scenariju Briana Duffielda, jednog od najeksplozivnijih mladih talenata koji su se pojavili u generaciji Maxa Landisa. McG ga je maksimalno ispratio u THE BABYSITTERu ali to je film koji ima jednostavnu inverziju u temelju premise, obilje smisla za humor, ali i pop kulturnu referencu, i ključnu dimenziju je ipak dobio kroz McGjevu realizaciju i angažovanje Samare Weaving i Judaha Lewisa. Bez realizacije koja je ispratila Duffieldovu ideju i dovela je do gledalaca u punoj snazi, taj predložak ne bi rezultirao tako dobrim filmom.

Naravno, u teoriji to važi za svaki film - scenario mora da se dobro realizuje. Međutim, u slučaju THE BABYSITTERa bilo je potrebno naći reditelja koji ima sposobnosti i uslove da isprati tu zamisao do kraja jer tekst sam po sebi nije nudio previše prostora za drugačija čitanja. Duffieldova prva verzija UNDERWATERa je bila bizarna, pa me ne čudi da je Adam Cozad doveden da je mejnstrimizuje jer ono što je prvobitno napisano bio je spoj creature featurea i Gus Van Santovog filma GERRY. Posle nesreće ne podvodnoj laboratoriji na dnu okeana, grupa junaka luta dnom, priča o svemu i svačemo i povremeno strada od morske nemani koja pritom ne deluje maleveolentno koliko se ponaša kao slon u staklarskoj radnji.

Ta verzija bila je nesnimljiva i u tom pogledu Cozadov doprinos je preloman u smislu da je UNDERWATERu dao fizionomiju filma. Međutim, i dalje je ostala određena realksiranost forme usled koje na kraju svemu ovome nedostaje fokus. Isto tako, film ima efekat komjuterske igre koju igra neko drugi. Događaji deluju zanimljivije onima koji su u njih uključeni nego gledaocima.

Slično filmu MONSTERS, imamo morske nemani koje nisu nužno aktivan protivnik naših junaka, one dolaze i odlaze bez reda, a neku tenziju spram njih nemaju ni junaci, čak ni kada postanu svesni njihovog prisustva.

Sami junaci su vrlo ambiciozno postavljeni. Duffield i Cozad su se davali da svakom od njih daju neku osobenost, ali na kraju to se više svelo na neki manir nego na dublju karakterizaciju. Tako da u suštini dosta vremena potrošimo na bavljenje karakterima ali se tu ne desi neka produbljnost ili jača identifikacija.

Eubank je bolji u mirnim scenama i u domenu grungy produkcionog dizajna nego kada krene akcija koja je mahom dosta konfuzna i veoma skromna u pogledu napetosti i spektakla za film od 80 miliona.

Ono što se međutim ne može oduzeti filmu UNDERWATER jeste utisak da su svi autori i glumci zaista pokušali da naprave nešto drugačije. I u određenoj meri, u tome su uspeli. Ipak na kraju nisu ponudili dovoljno toga novog da bi nadoknadili sve one pouzdane elemente kojih su se odrekli.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, March 26, 2020

EL SILENCIO DE LA CIUDAD BLANCA

EL SILENCIO DE LA CIUDAD BLANCA Daniela Calparsora je jedan od onih filmova kojima sam u dilemi da li zaslužuju podršku ili prekor. Ovo nije Dario Argento ili Neil Jordan ili konačno De Palma pa da može da izdrži zaplet koji je nelogičan i senzacionalistički nauštrb uverljivosti. Pa opet, Calparsoro je dovoljno vešt reditelj i uspeva da pokrene stvari, tako da ekranizacija romana Eve Garcie Saenz de Urturi dobija dinamičnu i vizuelno uzbudljivu formu, i na kraju jedan čitav niz započetih i nerazrešenih elemenata može da se nekako prenebregne.

Međutim, u ukupnom skoru, sasvim je moguće da drugi gledaoci, pa čak možda i većina neće biti tako tolerantni orema tim ozbiljnim rupama u zapletu ili nerazrešenim a započetim linijama priče. Ono što čini da Calparsorov film ne može da se opravda kao De Palma ili Argento pre svega vezano je za to što je ovaj film zgodan ali suštinski nije napet, zanimljiv je za gledanje ali ne budi neku dublju reakciju napetosti ili užasa. 

Ovaj roman je bio prvi deo trilogije koja je prodata u milion primeraka. Ne znam da li će se ovaj serijal ekranizacija nastaviti, svakako da mu ovo prvo ostvarenje neće smetati ali ga neće ni učiniti neophodnim.

Caparsoro u ovom filmu sarađuje sa izuzetnim španskim žanrovskim DPjem Josuom Inchausteguijem i film izgleda odlično, suštinski ne zaostaje za holivudskim srednjebudžetnim projektima ovog profila, donoseći nešto lokalne svežine što i jeste pečat dobrih španskih žanrovskih radova.

Centralna misterija i serijski ubica su vrlo zanimljivi ali su nažalost toliko zakučasti da ne mogu da proizvedu istinsku tenziju. Međutim, pružaju sasvim dovoljno atrakcije za gledanje. Stoga na kraju sam bio zadovoljan ovim filmom iako je trebalo da pruži i više.

* * 1/2 / * * * *