Friday, June 22, 2018

THE YELLOW BIRDS

THE YELLOW BIRDS Alexandre Moorsa je američki indie film smešten u svet američkih trupa u Iraku i govori o prijateljstvu dvojice mladića koji dolazi na najtežu probu kada se nađu u smrtonosnim borbama.

Među scenaristima ovog filma je indie vedeta David Lowery, u glumačkoj ekipi su Alden Ehrenrich, Tye Sheridan, Jennifer Aniston i Jack Huston. Nažalost, projekat nije toliko zanimljiv koliko sugeriše ovako prestižna autorska i glumačka ekipa. Čak naprotiv, scenario koji se rasprostire u (najmanje) dva vremena, i dva rasploženja, dakle u Americi i na frontu u Iraku, pre za vreme i posle rata, i skače sa lokacije na lokaciju, iz vremena u vreme, iz raspoloženja u raspoloženje, pokazuje da su zapravo autori bili nemoćni da po redu slože ovu priču.

A ovako poslagana, ona tek deluje neinteresantno i mehanički, i moram priznati da je za film jako mnogo lošeg značila ovakva potrošena struktura. Moorsov film je vizuelno pretenciozan, u indie ključu. Nije raspolagao prevelikim budžetom ali sve to solidno izgleda, pa čak i scene borbe. Međutim, samo vođenje priče u spoju sa ispraznim sadržajem devalvira sav talenat skupljen iza i ispred kamere.

Alden, Tye i Jack definitivno mogu da pruže mnogo više a Jennifer Aniston je nekako “najbolje” prošla, ona je dobila još jednu priliku da igra uplakanu majku i da izbegne typecasting i u tome je uspela. 

Da je ovoj priči data mogućnost da se razvija linearno, dobila bi sigurno na nekom dubljem ubeđenju i morala bi da proizvede emociju kako bi opstala, ovako kako je rasparčana i poslagana ne proizvodi ni emociju ni ubeđenje.

* * / * * * *

Tuesday, June 19, 2018

RANI RADOVI

Reprizirao sam RANE RADOVE Želimira Žilnika i iznova ustanovio da i posle celih pedeset godina ovaj film stoji kao nesporno remek-delo i jedno od najznačajnijih ostvarenja jugoslovenske kinematografije, no iznad svega kao izuzetno značajno tadašnjeg svetskog filma. Žilnikov film iz današnje vizure pleni na svim nivoima, od zanimljive strukture u kojoj kombinuje estetiku visokoestetizovanog igrenjaka sa sirovošću dokumentarnosti, reafirmaciju i razaranje ideologije kroz smenu vibrantnih scena povišenog realizma sa teatralnim, pa i teatralističkim scenama, uvođenjem nadrealističkih postupaka koji pritom ne deluju nimalo proizvoljno, i odaje utisak hoda po proverbijalnoj živi iznad umetničkog ambisa koji je gotovo pa neponovljiv.

Ideja da se RANI RADOVI mogu ponoviti svakako je hendikepirala našu kinematografiju, pa i samog Žilnika u izvesnoj meri, ali to je slučaj autora i umetničkih pravaca koji na samom svom početku proizvedu remek-delo. Stoga, filmovi kao ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE nastali daleko od epohe RANIH RADOVA možda i najuspešnije kapitalizuju zaostavštinu ovog filma, i to propušteni kroz prizmu realizma i bitno konvencionalnijeg rediteljskog postupka.

RANI RADOVI su vizuelno izuzetno uzbudljiv film. Žilnik je sa saradnicima ostvario jednu od najupečatljivijih crno-belih fotografija u istoriji naše kinematografije i na čisto tehničkom nivou estetizacija postignuta kroz osvetljenje i kompoziciju kadra u ovom filmu je impresivna. Paradoksalno, taj aspekt filmskog izraza u RANIM RADOVIMA nije dublje elaboriran niti se na njemu insistiralo.

Kao i mnoga remek-dela u istoriji kinematografije, tako su i RANI RADOVI u svom miljeu istovremeno uspostavila visok standard ali i stvorila utisak da se takvi autentični uspesi mogu lako ponoviti. Sve do danas postoje pokušaji da se sličnim sredstvima postigne nešto slično. Međutim, u slučaju RANIH RADOVA status remek-dela je vanvremenski ali su sredstva kojima je uspeh postignut duboko vezana za vreme kada je nastao film.

* * * * / * * * *

Monday, June 18, 2018

KIБОРГИ

Ahtjom Seitbaljajev, ukrajinski reditelj tatarske nacionalosti snimio je fim KIБОРГИ, patriotski propagandni film o ukrajinskoj jedinici koja brani donjecki aerodrom od proruskih separataista. Seitbaljajev pokušava da snimi nešto što je u osnovi propaganda ali ima ambicije i da na širi način obuhvati rat i pored scena borbe i opsade ima jako puno diskusija o tome kako koji od junaka doživljava Ukrajinu i sa kojim motivima je tu. Dakle, imamo diskusije između tatinoh sinova i mobilisane sirotinje, tradicionalista i modernizatora, a svi oni su ujedinjeni u odbrani Ukrajine.

Ti dijaloški delovi su i najmanje zanimljivi i njima se ponajviše razotkriva plakatski karakter ovog filma. Sam prikaz Rusa je minimalan i ne bi me čudilo da je Seitbaljajev proučio LEPA SELA LEPO GORE pre snimanja ovog filma. Naravno, njegov film je formalno mnogo konvencinalniji i idejno znatno jednosmerniji, ali rekao bih da dosta power dynamica u ovom filmu duguje Dragojeviću.

Nije Dragojević jedini snimio film o junacima koji su sabijeni tokom rata u jedan prostor ali je svakako jedan od retkih koji takvu “zatvorenu situaciju” primenio na slućaj građanskog rata i “narcizma malih razlika”. Seitbaljajev tu temu pomlo razrađuje u scenama susreta zaraćenih strana ali mahom pokušava da dokaže tezu kako posle izbijanja ovog sukoba ne stoji argument da su Rusi i Ukrajinci “isti narod”.

Ulogu “Sandžaklija”, zastrašujućih došljaka koji svojom surovošću remete okolnosti komšijskog sukoba preuzimaju ljudi Ramzana Kadirova mada se na kraju njima ne daje ama baš nikakav protagonizam ali se pominju 

Akcione scene su urađene energićno, sa dosta shaky cam detalje, poigravanja shutterima itd. ali u redu ti trikovi se koriste i u boljim kućaa. Specijalni efekti su dosta solidni, recimo u sceni tenkovske bitke na aerodromu a scenografija razruđenog aerodorma je uverljiva i funkcionalna.

Po karakteru propagandnog izraza, Seitbaljajev je blizak ruskim filmovima, tu su hrabri vojnici koji evociraju sećanje na zemlju koju brane, tu je njihova žrtva koja za razliku od američkih filmova na ovu temu ima bitniju ulogu od ratničke veštine, i konačno tu je neizbežna esencijalizacija neprijatelja koji uprkos svim okolnostima, ostaje nepopravljivo pokvaren.

Poentiranje sa opelom palim ratnicima ispalo je decentnije kad se gleda nego kad se prepričava, ali je definitivno izgradila jasnu sliku propagandne dimenzije ovog filma. Seitbaljajev je snimio film koji se trudi da ne izgleda kao propaganda ali jeste, i to mu nije smetalo da ostvari odličan rezultat na ukrajinskim blagajnama.

* * / * * * *

BEIRUT

Ako BEIRUT zaliči na neki zastareli film, razlog za to je činjenica da je reč o scenariju koji je Tony Gilroy napisao početkom devedesetih i sada ga tek izvukao iz fijoke. Po svemu BEIRUT liči na malo unapređenu verziju hladnoratovskog trilera smeštenog u Bejrut kakav bi u slavno vreme u Izraleu snimali Cannonovci sa Robertom Mitchumom u glavnoj ulozi.

Ovog puta Brad Anderson, doajen žanrovskog indie filma, dobila priliku da BEIRUT radi u žanrovskom indie formatu sa respektabilnom glumačkom ekipom koju predvode Jon Hamm, Rosamund Pike, Dean Norris i Shea Wingham. Nažalost, Gilroyev scenario nije na nivou onoga što se danas očekuje od ovakvog filma, jer ovo ipak era posle MUNICHa i BRIDGE OF SPIES.

Činjenica je da Brad Anderson svemu daje jednostavbost B-filma, i da klišei iz Gilroyevog scenarija omogućuju takvu realizaciju, ali sam materijal žestoko odlazi van tračnica posle još koliko toliko utemeljenog klišetiziranog početka i u završnoj trećini u seriju nekih nadmudrivanja, preokreta, i lucidnih postupaka glavnih junaka koji sve to pretvaraju u nešto drugo u odnosu na ono što smo očekivali.

Tako BEIRUT na kraju postaje nešto što na kraju ni ne uspevam da rastumačim šta želi da bude, i šta na kraju jeste. Međutim, pozitivne kritike pokazuju da je filmska javnost željna ovako suštinski jednostavnog trilerskog sadržaja. Šteta je što BEIRUT evidentno tim ljudima bolje izgleda nego što zapravo jeste i time obara kriterijume.

Zanimlljivo je da je Rosamund Pike u poslednjih par filmova “zarobljena” u bliskoistočnim pričama smeštenim u pozne sedamdesete. S druge strane, Jon Hamm nije u potpunosti našao oslonac u holivudskoj produkciji i sebi može da dozvoli ovakve izlete. Navodno je ovaj projekat davnih dana nuđen Melu Gibsonu. Na kraju u njemu Jon Hamm u njemu ne nalazi svoju “godinu opasnog življenja”. 

* * / * * * *

OCEAN'S EIGHT

OCEAN’S EIGHT Garyja Rossa je slab film, tako da se samim tim automatski može reći da je reč o nepotrebnom ženskom rebootu serijala OCEAN’S ELEVEN. Gary Ross je nažalost reditelj koji nas je vodio iz promašaja u promašaj od momenta kada je ušao u ozbiljnu ligu sa filmom PLEASANTVILLE, međutim sve to što radi, na ovaj ili onaj način, ima prođu, bilo zbog oslonjenosti na postojeće IPjeve bilo zato što prosto ima sreće.

OCEAN’S EIGHT je u tom smislu slučaj gde je potentan IP u kom je opet Ross našao svoju sreću dobio svoj gender-reversed reboot što je jedan od aktuelnih trendova, a u Holivudu opterećenom diversity riderima i sličnim stvarima, maltene nema dileme da će imati i gledanost nego i nezasluženi respekt kritike.

Na generatorima kritika, OCEAN’S EIGHT ima bolje ocene nego FOCUS Reque i Ficarre i to dovoljno svedoči o tome koliko trenutna reputacija učesnika projekta može uticati na recepciju filma. Takav ishod je najbolji primer usiljene samilosti kritike prema ovom filmu zbog njegove “inkluzivne” prirode.

Iznova, Gary Ross dobija prostor da relativno mirno realizuje film i možda u njemu postigne nešto više jer kako vidimo ima sva vrata otvorena. Rezultat je nažalost gotovo negledjiva salata medokritetskog pisanja, neinspirisane subtelevezijske inscenacije i glumačke podele u kojoj su pomešane vibrantne mlade zvezde kao Awkwafina, Anne Hathaway i Cate Blanchett kao karakterne glumice koje ne izbegavaju konercijalu i Sandra Bullock, skočanjena od plastične hirurgije. Time se na kraju dovodi u pitanje i šta je afirmativna, da ne kažem inkluzivna agenda ovog filma jer na kraju ovde sigurno ženama nije “dopušteno da budu ono što jesu” a ne ono što im “muškarci dodeljuju”, uostalom sama pljačka vezana je za modnu reviju, odnosno Met Galu, par excellence isprazni tabloidni događaj, iznad kog se junakinje nažalost ne izdižu jer se na kraju i one doteraju i one koje su ružni pačići postaju Met Gala labudovi.

Dakle, sve to je jedan mish-mash i jedno veliko, ogromno ništa. 

* 1/2 / * * * *

Sunday, June 17, 2018

ESCAPE PLAN 2: HADES

ESCAPE PLAN 2: HADES Stevena C. Millera je nastavak dosta solidnog filma Mikaela Haefstroma koji je u pogledu tretmana Arnolda i Slya bio neočekivano inteligentan upravo u domenu postavke njihovih karaktera i glumačke interpretacije. Među njihovim povratničkim radovima ispostavio se i kao jedan od najisplativijih, a umetnički svakako najzaokruženijih. Otud je šteta što se na bazi tog filma sada pravi DTV franšiza u kojoj Sly praktično ima epizodnu ulogu, i tu se pojavljuje sa ciljem da “začini” svojim prisustvom. Umesto Arnolda, ovde se pojavljuje Dave Bautista ali i on je zapravo epizodista. Možda kao glavnog glumca možemo definisati Xiaominga Huanga. Dakle, pored degradacije same franšize, ovo je još jedan primer pokušaja da se eksploatiše kinesko tržište.

U filmu je okupljena ekipa televizijskih glumaca da popuni tu podelu između marquee glumaca koji su tu dovedeni da učine ovaj produkt koliko-toliko spremnim za prodaju. Tako recimo imamo Titusa Wellivera i još poneku TV facu potpuno zalutalu u sve ovo.

DTV veteran Steven C. Miller koji već godinama, rekao bih nezasluženo, dobija projekte sa velikim zvezdama, i ovde pokazuje da nema po čemu dase izdvoji ili nametne. Uprkos tome što je scenarista Miles Chapman pisao i originalni ESCAPE PLAN, HADES je konfuzan, besmislen, bez jasnog konflikta ili definisanih protagonista.

Treći deo u režiji “palog” Johna Herzfelda je već snimljen.

Wednesday, June 13, 2018

7 DAYS IN ENTEBBE

7 DAYS IN ENTEBBE Josea Padilhe je film koji kao da je svesno sniman kao nešto što će primarno biti prikazano na televiziji. Izraelska akcija u kojoj su oslobođeni taoci na aerodromu u Entebeu je tri puta direktno ekranizovana a barem jednom je imala bitnu ulogu u filmu u kome je obrađivan Idi Amin. U tom pogledu, PAdilha dolazi na teren koji je zaista zasićen raznim radovima eminentnih reditelja a ono što pruža je mlak, korektan film o otmici i oslobađanju u kome se paralelno prate teroristi, izraelska Vlada i vojnici koji treba da sprovedu akciju. Sve to je postavljeno korektno, i scenaristički i rediteljski, ali priča ostaje i dalje mnogo zanimljivija od filma koji nam je predstavlja.

Odluka da se u uvodu filma počne sa baletskom predstavom koju sprema devojka jednog od komandosa i dalje jukstapozicioniranje tog plesa sa ključnim momentima u priči moram priznati deluje neobično i čini mi se kao očajnički pokušaj da se na neki način 7 DAYS IN ENTEBBE na neki način učini artističkim ostvarenjem i možda plasira na neke festivale. Ti detalji su nekako silom uklopljeni ali deluju zaista idiotski.

No, priču o Entebeu čovek jako teško može da upropasti tako ni Padilha u tome nije sasvim uspeo. Rosamund Pike i Daniel Bruhl su zanimljivi kao nemački levi teroristi sa raznim dilemama, i nisu slučajno glumačke zvezde. Ovo je uostalom prvi slučak da je u filmovima o Entebeu Brigitte Uhlmann dobila ime.

Sve u svemu, posle uspeha serije NARCOS čini se da je Padilha osetio da je vreme da snimi film po značajnoj istinitoj priči. Međutim, o tome je snimio nevažan film koji će na kraju najviše smisla imati baš na televiziji. 

* * 1/2 ? * * * *