Tuesday, September 19, 2017

NO DATE, NO SIGNATURE

NO DATE, NO SIGNATURE Vahida Jalilvanda nagrađen je u Veneciji kao pobednik selekcije Horizonti. Reč je o još jednom vesternizovanom iranskom filmu koji zadržava ponešto etičkog karaktera njihove kinematografije u sebi ali je pogledu stila ovo u svakom pogledu zapadni film kakav bi mogao nastati u Evropi.

Inscenacija je vrlo vešta a dramaturgija filma se oslanja na scenario, ne na neke čisto filmske elemente, atmosferu i slične faktore koji su u iranskom filmu često vrlo bitni. Dakle, ovde je scenario je glavni pokretač dešavanja i vodi svoje likove iz dramatične situacije u sledeću u kojima se onda oni ispoljavaju.

Formalno, NO DATE, NO SIGNATURE je psihološka melodrama ali u sebi sadrži i neke elemente trilera. 

Film govori o vrhunskom obducentu koji jednog dana shvata da im je na posao stigao leš koji podseća na dečaka koja je upoznao kada je nedavno imao naizgled bezazlenu saobraćajnu nesreću. Iako isprva nalazi ne sugerišu da je dečak nastradao usled posledica nesreće, obducent počinje da sumnja i da gotovo samoubilački i fatalistički veruje u svoju krivicu kao i da se upoznaje sa porodicom nastradalog dečaka.

NO DATE, NO SIGNATURE solidno menja fokus sa jedne na drugu liniju zapleta i ima dobro postavljen ritam i atmosferu. Doduše, savremeni Teheran zaista više nema ništa naročito po čemu bi se razlikovao od evropskih metropola, ali Jalilvand pronalazi nešto autentičnosti, nalazeći zanimljive lokacije u ovoj priči u kojoj klasne razlike igraju značajnu ulogu.

U pogledu recepcije, NO DATE, NO SIGNATURE ima sve predispozicije da se dopadne publici nenavikloj na iranski film i bilo kakve ekstremne forme art housea a opet nije reč o francusko-iranskoj koprodukciji farhadijevskog tipa gde se u potpunosti komodifikuje iranski pristup. Ovo je jedan nov stil koji proističe i čini se potpuno spontane modernizacije filmskog izraza.

* * * / * * * *

Monday, September 18, 2017

THIS IS YOUR DEATH

Rediteljski debi Giancarla Esposita THIS IS YOUR DEATH možemo definisati kao socijalno angažovani triler koji ima bizarnu premisu i u određenom smislu referiše na naslove iz ranijih vremena kao što je NETWORK. Osnovni utisak koji ostavlja Espositov film jeste to da je želeo da bude maksimalno angažovan i to se oseća iz svake pore ovog filma. Zato povremeno likovi deluju tipski, situacije se razvijaju više radi poente nego da bi se uspostavila drama i sve u svemu THIS IS YOUR DEATH ima dosta elemenata koje ne poistovećujemo sa dobrim filmom.

Međutim, ono što se Espositu ne može osporiti jeste žar sa kojim želi da izloži svoje nezadovoljstvo životom u Americi. Osnovna tema filma je sudbina reality voditelja koji posle ubistva u finalu svoje emisije doživljava epifaniju. Istovremeno, urednici njegove televizijske mreže shvataju da smrt pred kamerama ne bi bila loša ideja. U jednom trenutku, voditelj koji želi da se socijalno angažuje počinje da veruje kako emisija u kojoj ljudi izvršavaju samoubistvo zapravo može biti nešto humano i korisno i postaje osnovni generator ludila.

U paralelnoj radnji, u kojoj glavnu ulogu igra sam Esposito, pratimo čoveka koji postepeno biva doveden do toga da se prijavi u emisiju u kojoj će se ubiti pred kamerama. To je jedna depresivna slika Amerike u kojoj sredovečni ljudi kada izgube posao ne mogu da se zaposle, u kojoj je zdravstvo skupo a krediti neotplativi. Naravno, taj deo sadrži manje bizarnosti od onog sa reality emisijom ali mu ne manjka društveno-kritičkog žara.

Esposito je okupio odličnu gumačku ekipu sa obronaka mejnstrima. Josh Duhamel je poslovično odličan u glavnoj ulozi. Famke Janssen uvek pouzdana dok se televizijske glumice Sarah Wayne Callies i Caithlin FitzGerald dobro snalaze na filmu. Međutim, uprkos tome što je Espositova režija vrlo artikulisana i “pismena” i uprkos tome što film donosi barem jednu izuzetnu scenu, nesporno je da će ovaj naslov pre svega živeti na malom ekranu.

Međutim, u ovom konkretnom slučaju, to ne samo da nije loše već je zapravo možda i pravi put da priča dopre do ciljne grupe, kako u SAD tako i van nje. Naime, ideja nekakvog bizarnog reality programa nije nova na filmu, daleko od toga, ali je jako važno naglasiti ono što je vrlo čest element njihovog nastanka a to je mesijanska umišljenost autora koji zaista misle da tu ima nečeg više od voajerizma, jednim delom jer je tako možda i bilo u dalekoj prošlosti kada se isprva koketiralo sa takvim formama. THIS IS YOUR DEATH prikazuje fazu u kojoj je reality doveden do paroksizma ali taj mesijanski kompleks i dalje opstaje. 

Nota bene, Esposito se ponaša kao da nama sve ovo nije bilo jasno i to naravno smeta onima kojima to jeste odavno jasno. Ali, čini mi se da je ovo jedan od onih filmova koji nisu toliko dobri koliko su korisni jer možda mogu zainteresovati onu publiku koja o svim tim temama nije mnogo razmišljala. I to je zapravo jedna vrlo zanimljiva ničija zemlja, populistički angažovani film koji nema čime da se naročito istakne, iako je vrlo kompetentan, ali može imati svoju ulogu na malom ekranu.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, September 14, 2017

ANTI MATTER

ANTI MATTER Keira Burrowsa je zanimljivo snimljen SF triler koji govori o neuspelom ekspreimentu grupe mladih oskfordskih naučnika koji su čačkali nešto oko wormoholeova. Nažalost, kada očekivano pokušaju da prebace svoju koleginicu sa mesta na mesto dešava se neka komplikacija.

I kada ta komplikacija krene nažalost ne krenu da se dešavaju naročito zanimljive stvari a isto važi i za razrešenje u kome se misterija razjasni. Prosto ANTI MATTER pokušava da bude brainy u pogledu nauke koju prikazuje a nije preterano brainy na nivou zapleta. Štaviše, zaplet deluje kao da ni nema previše veze sa onim što je premisa filma.

Ono što je naročito iritantno jeste obrada tona, jedinim delom i kroz bizarno jak akcenat Yaize Figueroe u glavnoj ulozi koja deluje kao da je generisala jezički problem koji ekipi nije bio neophodan.

ANTI MATTER je dobio jako dobre kritike ali to nažalost nije uspeo da opravda.

* 1/2 / * * * *

THE HERO

THE HERO Bretta Haleya je rutinskia melodrama o ostarelom glumcu iz vestern televizijske serije koji vodi usamljenički život, razveden i posvađan sa kćerkom i proživaljava svojevrsnu životnu renesansu u najtežem životnom trenutku, kada shvata da boluje od smrtonosne bolesti.

Haleyev film je rutinski rad koji deluje kao da je idealno skrojen za Sama Elliotta i kao da mu nudi prostor za briljantnu rolu, ali istovremeno mu nekako ta rola izmiče i ostaje rutinska kao i sam film. THE HERO je trebalo da bude njegova bitna testamentana uloga ali on to nažalost nije, ali opet nema ničeg toliko lošeg ovog filma da ga spreči u tome da se dosta emituje u popodnevnim televizijskim terminima.

Verujem da je Haley sa ovim filmom prikazanim na Sundanceu želeo ipak mnogo mnogo više. 

* * / * * * *

THE GHOUL

THE GHOUL Garretha Tunleya je niskobudžetni britanski triler u produkciji Bena Whealteya. Za razliku od Wheatleyevih režija, u ovom filmu praktično nema humora, i cela ideja je da napravi jedan od onih trilera na liniji Lyncha i Polanskog gde se pomalo muti granica između realnosti i junakovog unutrašnjeg sveta,

THE GHOUL u tom pogledu ima jednostavnu premisu. Glavni junak je detektiv koji kreće undercover na psihoterapiju da bi utvrdio da li je jedan neurotičar zapravo ubica. Međutim, on psihoanalitičarima iznosi da je njega fantazija da je undercover detektiv i naravno postepeno se gubi granica između realnosti i psihoze i mi više ne znamo da li je on ubačen policajac ili istinski psihotičar.

I to je u Tunleyevom filmu manje-više sve. Wheatleyeva redovna saraddnica Alice Lowe je napravila svoju standardnu rolu, Tom Meeten je solidan u glavnoj ulozi a Geoffrey McGivern koga mahom znam kao komičara je dobar u ulozi osumnjičenog psihoanalitičara. Ali, to je manje-više sve vredno pažnje oko ovog podnošljivog ali ni po čemu značajnog filma. 

* * / * * * *

NAJVAŽNIJI DEČKO NA SVETU

NAJVAŽNIJI DEČKO NA SVETU Tee Lukač je izuzetno zanimljiv dokumentarni film Tee Lukač koji se bavi fenomenom obožavalaca Justina Biebera na prostoru bivše Jugoslavije tako što se fokusira na dve grupacije njegovih fanova i na dve percepcije njegovog rada. 

Jednu čine devojčice koje ga obožavaju i koje u njemu pronalaze inspiraciju, njegova priča o uspehu od nule, njegove sentimentalne pesme, njihove romantične simpatije prema njemu, ali i navodne neprijatnosti koje imaju jer ih druga deca zadirkuju zbog Justina, a drugu čini jedan dvadedetjednogodišnjak iz Umaga koji je fan celebrityja i tabloida, želi da bude poznat i jedan od puteva ka tome vidi tako što će biti vodeći jugoslovenski boy-belieber.

Devojčice u ovom spoju deluju na neki način kao logičan deo odjeka nečije pop karijere. One doslovno prihvataju Justinove narative, kako iz pesama tako i iz onoga što se o njemu zna u javnom životu, i to ih prožima na jednom možda predubokom, možda zastrašujućem ali zapravo krajnje uobičajenom nivou. Ovu liniju filma razumeo sam kao vrlo zanimljivu sliku današnje omladine čiji je specijalitet izvesna patologizacija odrastanja. Teškoće odrastanje, periode nekakve melahnolije ili neostvarenosti te devojčice spremno definišu kao depreisvne epizode, i u tom pogledu samim tim da i Justinov pop narativ dobija jednu dublju dimenziju za njih jer ako je njihova tuga depresija onda i njegove sentimentalne pesmice jesu isceljenje.

Međutim, priča o momku iz Umaga je uvrnuta jer on je stariji od Justina i na tragikomičan način želi da komodifikuje svoj belieberizam, da postane glumac, da postane poznat, i sve to ima jednu perverznu FOXCATCHERastu dimenziju pošto ima porodičnog prijatelja koji finansira njegove eskapade iz motiva koji deluju bizarno u najavi.

Tea Lukač je vrlo jasno strukturirala film i što je još važnije, učinila ga je izuzetno vizuelno atraktivnim ne samo zato što je imala sreće da joj je glavni protagonista rodom iz Umaga već i kroz domišljato kadriranje i veštu montažu.

Fascinantno je kako je Tea Lukač uspela da sklopi ovakav dokumentarni film u kome je glavna tema Justin Bieber a da zaptavo ne iskoristi njegove pesme, koje su prirodno nedostupne zbog autorskih prava ali je to uspela da reši korz saradnju sa kompozitorkom Aleksandrom Kovač koja je dala malo arome Bieberove muzike.

Slučaj boybeliebera iz Umaga i njegovog dobrotvora može biti predmet zasebnog dokumentarca nezavisno od Justina, i iskreno se nadam da neće prikazivati nešto zbilja FOXCATCHERasto. 

* * * / * * * *

Saturday, September 9, 2017

UNDIR TRENU

UNDIR TRENU Hafsteinn Gunnar Sigurdssona prikazan je u venecijanskom programu “Horizonti”. Reč je o disperzivnoj melodrami koja se bavi nekolikim pričama unutar iste porodice. Film traje jedva sat i po i ne možemo reći ni da je reč o porodičnoj sagi niti nekom širokom seciranju porodičnog života, tako da se iz ove vizure čini da je film na neki način imao barem jednu krupnu priču viška. Ono što je osnovni zaplet jeste priča o junaku kog napušta žena i odvodi deta pošto ga je zatekla kako gleda sex tape koji je snimio sa bivšom devojkom. Paralelno pratimo priču njegovih roditelja koji su u zavadi sa komšijama oko naslovne krošnje koja baca senku a ne mogu da se dogovore kako da je potkrešu.

Ove dve priča imaju određene paralele, pre svega može se reći da obe priče govore o situacijama u kojima ljudi jedni drugima čine zlo kada krenu da se inate zbog nekog konlikta koji ne mogu da razreše. Ni za jednu od ove dve priče ne mogu reći da je preterano interesantna ali je od svake od njih mogao da se snimi nekakav film. Na kraju smo dobili nekakav film sa dve paralelne priče u kojoj jedna neumitno deluje kao višak. 

Konflikti oko kojih se unaci preganjaju spadaju u red onih mikro-pukotina oko kojih su Skandinavci skloni da grade svoje filmove. Međutim, ovde ni sukob nije mikro, niti je eskalacija blaga, pa slobodno možemo reći da je ovaj film pre blag nego suptilan. Činjenica da je ovakav film ušao u “Horizonte” s druge strane nagoveštava veliki povratak filmova snažnije dramske strukture u festivalske selekcije.

* * / * * * *