DIE MY LOVE

Lynne Ramsey je u svom novom filmu DIE MY LOVE ekranizovala roman argentinske književnice Ariane Harwicz i ovaj film se stilski uklapa sa njenim ranijim radom ali posle premijere u Kanu ipak ne možemo pobeći ni od paralela sa radovima novog talasa francuskih rediteljki koje povremeno prestanu da uzimaju lekove pa osvoje Zlatnu palmu, ali inače snimaju dobre filmove.

Jennifer Lawrence je već igrala u filmu MOTHER! Darrena Aronofskog i zli jezici bi rekli da je ovo njegov nastavak jer ponovo imamo mračnu apsurdnu priču o ljubavi, opsesiji, stvaranju i sl. datu u visokoestetizovanom maniru. Međutim, iako zli jezici imaju donekle pravo, DIE MY LOVE je ipak neuporedivo uspeliji film koji se bavi psihozama na mnogo ubedljiviji način, koristeći se oniričkim zahvatima, raznim pripovedačkim trikovima ali bez izlaženja iz okvira "povišenog realizma" u kom ipak postoje uspostavljeni odnosi između akcija i reakcija, ponašanja i posledica i sl.

Da li je psihoza glavne junakinje primer postpartum krize ili ipak nečeg trajnijeg nije na meni da sudim, ali protagonistkinja jeste žena koja gubi razum, ne samo u kršenju socijalnih normi već i kroz krizu percepcije stvarnosti i potonuća u svet fantazije.

U tom smislu, DIE MY LOVE funkcioniše i kao jedno situaciono ispitivanje ženske psihe u krajnje ekspresivnoj formi, ali se može razumeti i kao priča o potonuću u mentalnu bolest i ta višestrukost čitanja jeste kvalitet filma i ne gura ga u smeru nečega što ne zna šta bi htelo da bude i sl.

Rekao bih da je s jedne strane ovo relativno tipičan festivalski film koji pokušava da nam prikaže koliko su vrloženja ženske duše drugačija od muške i koliko je sve to bilo suspregnuto i kako eksplodira, kako u samim pričama, tako i kulturalno, kada su žene dobile veću priliku da rade.

Međutim, s druge strane, ovo je za klasu bolje od nekog takvog filma jer Lynne Ramsey radi sa vrhunskim glumcima koji su se maksimalno posvetili ulogama, ima snažan vizuelni rukopis i punu kontrolu nad onim što pokušava da kaže i ovo je prosto kinematografija višeg nivoa.

Kada imate pokušaje inkluzivnije kinematografije recimo kod nas, to je u suštini samo smena u kojoj se muškarci koji decenijama snimaju loše filmove zamene žena koje će u sledećem periodu snimati loše filmove (s tim što to niko neće smeti da im govori tako često). Međutim, kada se inkluzija desi u jačoj kinematografiji gde ljudi inače snimaju dobre filmove, onda muškarce koji snimaju dobre filmove, zamene žene koje snimaju dobre filmove.

U tom pogledu, ovo je primer jedne žestoko inkluzivne ženske intervencije koja međutim ne ispituje kredibilitet same kinematografije.

Lynne Ramsey nije izvršila promenu u samoj suštini ozbiljnosti industrije u kojoj radi, samo je zamenila teme, unela jednu drugačiju vizuru. Međutim, klasa je jasna. Ovo je i dalje film u kom je evidentno znanje svih sektora, vidi se da se razmišlja, da se čitaju knjige, prate dešavanja, i da se ne zanemaruje film kao prostor za tehničku bravuru.

U tom pogledu, DIE MY LOVE je prosto ozbiljan film koji iskoračujući iz narativno-rodnih standarda ne razara ono što je prethodno bilo dobro.

* * * / * * * *

CURACAO

CURACAO je televizijski film koji je režirao veteran malog ekrana Carl Schultz po scenariju Jamesa D. Buchanana u kom je ovaj adaptirao vlastiti roman.

Schultz u glavnim ulogama ima Williama Petersena i George C. Scotta, i to je garant da imamo teškaše da iznesu celu stvar i prevazilaze izazove koje nameće skromna produkcija.

I zbilja, iako CURACAO ne donosi obilje akcije, niti ima naročito genijalan zaplet, ova dvojica "masnih" glumaca uspevaju da "prodaju" priču. Ono što je recimo zanimljiv X-faktor jeste da ovaj zaplet sa enigmatičnim afrikanerskim moreplovcem kog igra Scott i poluodbačenim agentom CIA koji ima neki besmislen posao na Kurasau, ima u sebi neku političku dimenziju, ne izričito aktivističku i sl. ali izvedenu sa ozbiljnoću koju danas takvi elementi obično ne mogu da proizvedu kad se pojave u filmovima kao nešto usputno.

Carl Schultz sve režira sa dozom "dramskog", ne potencira žanrovsku dimenziju priče i to na kraju stoji kao adut jer zapravo žanrovskog gradiva i nema previše. S druge strane, kad se sve sabere, Schultzova režija ipak ostaje uz glumu ključni kohezivni faktor koji ovaj minorni film i suštinski promašaj čini boljim nego što jeste.

SHULAMAH

SHULAMAH Aitorea Žoldaskalija je visokoestetizovani parabiografski film o kazahstanskoj rep grupi Shulamah. Ova rags to riches, rise and fall priča svakako nije baš ovako išla u stvarnosti jer je vrlo jednostavna i u kalupu je takvih priča, ali Shulamah kao grupa postoji i njihova muzika se koristi u filmu, pa je logično naslutiti da je njima ovaj narativ u redu.

Glavni junaci su tri druga iz malog kazahstanskog zagađenog odvratnog industrijskog mesta koji snimaju demo i odlaze u Almati. Taman kada deluje da su im sve lađe potonule, pod svoje ih uzima moćni, uspešni i bogati producent i od njih pravi boys band, koji je izgubio sirovost ali je dobio slavu. Ipak, slava nije rešenje za sva pitanja, kao što ona nije bila ni jedini razlog što su krenuli da se bave muzikom...

Iako je moje poznavanje ruskog krajnje skromno a i ovde ga govore Kazasi, SHULAMAH je toliko vizuelno snažan film da moraju da ga pogledaju svi oni koje bilo šta od ovih elemenata zanima. Da bleneš u ekran kao tele u šarena vrata, i da ne razumeš išta šta govore, ovaj film u čisto vizuelnom pogledu pruža enormnom.

Aitore Žoldaskali je napravio izuzetno dinamičan film, utemeljen u vizuelnom žargonu video klipa i reklame ali opet sa jakim narativnim zamajcem i harizmatičnim Danijarom Alšinovim u ulozi mesfistofeleskog producenta koji nudi momcima da odu korak napred, ali po koju cenu.

Ovo je jedan od onih filmova u kojima je sve dizajnirano, sve kontrolisano, nema pogrešnog kadra, nema viška, i to sve savršeno ima smisla jer je ovo pošlo sirovo sa ulice ali je u međuvremenu postalo bajka.

Poslednjih godina, film koji mi pada na pamet kao referenca možda bi bio Williamsov BETTER MAN, ali on je ipak radikalniji od ovoga u pogledu tretmana glavnog junaka. Međutim, da, to je ta vrsta estetizovanog fever dreama ukrštenog sa muzičkim filmom.

Možda je ironično to da je ovaj film zapravo sličniji nekom produktu koji bi sa junacima finansirao njihov producent koji ih je "iskvario" ali to je ta kontradikcija na kojoj se bazira popularna kultura. 

U svakom slučaju, ovo je film koji zaista zaslužuje pažnju i svetsku publiku jer ovo jeste lokalni bend ali je estetizacija svetska. U Rusiji je sličan film, samo mnogo konkretnije kao biopic režirao takođe kazaški reditelj Askar Uzabajev, i taj film je postigao uspeh. Ne znam koliko je SHULAMAH u relaciji sa stvarnim događajima u odnosu na RUKI VVVERH koji je umnogome fikcionalizovao i pojednostavio biografiju benda ali nominalno ipak jeste biopic.

* * * 1/2 / * * * *

ŠKORPIONI SPOMENAR

Fond za humanitarno pravo producirao je dokumentarni film Lazara Stojanovića ŠKORPIONI SPOMENAR, nastao posle otkrivanja i emitovanja čuvenog video snimka na kom Škorpioni vrše egzekuciju šest muškaraca u okolini Srebrenice.

Imajući u vidu ko je producent, očekivalo bi se da je ovo više neki tehnički zapis baziran na faktima, međutim Lazar Stojanović je uspeo da unese nedvosmislenu autorsku dimenziju u ovaj film, i prikazao je dosta ubedljivo milje iz kog dolaze ljudi koji su činili Škorpione.

U razgovoru sa dvojicom pokajnika iz Škorpiona, Stojanović uspeva da prikaže tu specifičnu paravojnu jedinicu, koja je svakako bila druga liga paravojne srpske sile u ratovima za jugoslovensko nasleđe, i koja je u svom jezgru bila bazirana na rodbinskim i drugarskim vezama. Osnov ekipe činili su braća Medići i njihovi školski drugovi, komšije i rođaci, i zajedno su prošli tri ratišta, usput iza sebe ostavljajući trag lične patologije, o čemu svedoči i ovaj snimak.

Stojanović kao čovek koji je doktorirao antisrpske sadržaje, ovde polazi od teze da je ta priča suštinski već apsolvirana, da je svima jasno da su Srbi krivi, i kao delo već poznog ciklusa antisrpske produkcije, ovaj film to podrazumeva što ga paradoksalno čini začuđujuće umerenim.

Ni Fond za humanitarno pravo ne može da pobegne od činjenica da su ovo bila dela pre svega lične patologije, a da je ona samo bila instrumentalizovana od struktura sa višim ciljevima.

U početku filma, Stojanović ima neke intervencije koje podsećaju na njegov rani rad sa kojim se proslavio, i unosi dozu ironije spram folkloru ali kasnije sami likovi koje je skupio kreću da diktiraju stvari i struktura se sama nameće.

I u tom pogledu, pohvale zaslužuje montažerka Suzana Stevanović, svakako iskusna saradnica u najboljim programima B92, koja je stvar sa rediteljem vrlo jasno postavila, ostavivši ključne snimke masakra za klimaks čime sirovi dokument daje svemu isntinsku estetsku dimenziju.

HUNTING SEASON

Odavno se pitamo zašto pored geezer teasera neko ne kapitalizuje trenutnu fazu u karijeri Mela Gibsona i sa njim ne snimi jedan svedeniji triler u kom on igra glavnu ulogu?

Raja Collins, ponekad poznat i kao R.J. Collins je isto upitao sebe i u filmu HUNTING SEASON je pokazao da je pitanje bilo sasvim na mestu.

Ne morate biti Melov fundamentalista da biste videli koji je kvalitet ovom filmu donela njegova glavna uloga i koliko je kompenzovala produkcionu skromnost i nevelik domet ostalih elemenata.

Mel je dovoljno harizmatičan da iznese film realno snimljen u jednoj kući i okućnici sa još jednim bitnim objektom u celom filmu. Scenario Adama Hamptona nije neka suva genijalnost ali je zapravo dovoljno dobar da nas odvede na teritoriju Old Man Riggsa, i Mela uspešno transplantira, da ne kažemo degradira u neke sfere kojima je gospodario Charles Bronson.

Međutim, Mel Gibson je neuporedivo bolji glumac i overall mnogo veći poznavalac filma da dramski ne uzdigne ova dešavanja u odnosu na tipičan siege film bronsonovskog tipa. Koncept Čehovljeve kosilice gde glavni junak kupi pokvarenu kosilicu na početku i do kraja filma je postepeno popravlja ne bi li je upotrebio u sceni mučenja koju svi citiraju, zaista je primer dobro postavljenog dramskog rešenja punog ironije, i za one koje će ovo iznenaditi i za one koji znaju šta ih čeka.

Akcije nema puno, ali kad je ima, dobra je i nasilna na osevažavajući način. Mel je u godinama ali i dalje mu se veruje kada se opremi vatrenim oružjem i krene da činodejstvuje.

Collinsova egzekucija je usmerena ka slow burnu i ko je podesniji za to od Mela jer on nosi dovoljno intenziteta i u sporijem tempu. U izvesnim smislu, film je mogao biti estetizovaniji za potrebe slow burna, ali može da prođe i ovako.

Jordi Molla je zanimljiv kao vatreni negativac iz Kartela, ali ne odlazi u punu karikaturalnost. Ipak, u njegovom liku ima jedna scena sa "praznim" hodom, međutim on kao drugo najjače ime u podeli obavlja ulogu dobre podrške iako je Melov lik bitno dominantniji od njega.

HUNTING SEASON ipak nije crossover. Sigurno da onima koji ovu varijantu nečega što je slow burn a opet je ipak B-film prosto ne tolerišu. Ali, ko je raspoložen da vidi tako nešto, izvedeno solidno, može da se dobro provede. Ovim prvim ocena je * *, ovim drugim je * * *

Da je Collins bio malo rigorozniji desio bi se puni crossover. No, i bez toga, teško da će ikada više biti u blizini ovako dobrog filma.

SHEKER. Последний шанс

SHEKER. Последний шанс Darhana Tulegenova je film koji je nastao kao nastavak popularne kazahstanske web-serije SHEKER.

U filmu, Aldijar, glavni junak serije koji ulazi u trgovinu drogom kako bi prevazišao nezavidnu porodičnu finansijsku situaciju, pokušava da izbegne robiju tako što će se dogovoriti s policijom, izaći napolje i nazad se infiltrirati u svoju ekipu.

Darhan Tulegenov uzima jednu klasičnu postavku i na njoj gradi jedan energičan, visokoestetizovan B-film, koji jeste najbolji onda kada je scenaristički najzanimljiviji jer tu dobija i najjače meč lopte za realizaciju (odlazak Aldijara na Tajland i u njemu set-piece bega sa gotovo petominutnom tučom s transvestitima) ali i kad je konvencionalan, Tulegenov mu prilazi s velikim entuzijazmom i energijom.

Zapazio sam ga u novoj, i na osnovu do sada viđenog, izuzetnoj kazahstanskoj seriji MUNAI pa me je to zainteresovalo da mu prokopam po minulom radu. I ovde Tulegenov pokazuje da je izvrstan žanrovski specijalista a u MUNAI ide i korak napred jer materijal još potentniji.

SHEKER film je urađen mišićavo i sa ubeđenjem, sa barem jednom antologijskom scenom i nijednom slabom, baš onako kako su stari majstori i zapovedali.

* * * / * * * *

BLUE MONEY

Colin Bucksey je po scenariju prerano preminulog severnoirskog pisca Stewarta Parkera snimio televizijski film BLUE MONEY koji svakako da ima kultni status među ne baš malobrojnim poštovaocima Tima Curryja, oko kog se vrti cela stvar, ali koji je isto tako ipak samo još jedina dinamična britanska muzička komedija za sve ostale.

Tim Curry igra taksistu koji želi da postane zabavljač, pevač imitator pre svega. Kada konačno dobije ulogu u mjuziklu a ta produkcija volšebno propadne, on krade kofer pun novca od svoje redovne mušterije, sumnjivog kolumbijskog gospodina i daje se u bekstvo sa nejasnom namerom da ispuni svoje snove.

Nije Tim Curry jedina multitalentovana figura u ovom filmu, Debby Bishop recimo igra njegovu devojku, i uprkos tome što je iz serije WIDOWS drugačije pamtim, ovde i peva nekoliko pesama.

Colin Bucksey je sa puno energije prišao realizaciji i Tim Curry je sa svojim improvizacijama, imitacijama, prerušavanjima i sl. naravno u centru pažnje. Međutim, Parkerov scenario očigledno želi da kaže nešto više kroz besciljnost glavnog junaka, ali ishod je najpre film koji deluje besciljno i zapravo ne ide nikuda.

U toj žanrovskoj mešavini, meni ova dešavanja nisu bila naročito ni smešna, koliko god da Tim Curry gazi i svakako ima talenta za izvođenje koječega.

Otud, BLUE MONEY odaje utisak ozbiljne produkcije koja nažalost neće značiti mnogo onima kojima bravure ovog glumca nisu dovoljne da opravdaju sve ostalo.