PARANORMAL ACTIVITY 4

Henry Joost i Ariel Schulman su zbilja bitno napredovali između trećeg i četvrtog PARANORMAL ACTIVITYja. Četrvti film je bitno dinamičniji od trećeg, i sa zanimljivijim protagonistima i odnosima u kući gde su nevolje krenule. 

Ovog puta čudno komšijsko dete donosi “Zlo” u dom porodice sa kćerkom tinejdžerkom i malim sinom, vršnjakom čudnog komšijskog deteta.

Kćerkin momak instalira kamere po kući kada krenu da se dešavaju neobičnosti i stvari onda kreću da se razvijaju u skladu sa očekivanjima. 

Schulman i Joost prave nekoliko finih set-pieceova, izdvojio bih onaj u garaži sa kolima koja pokušavaju da “uguše” devojku.

Realizacija je vešta i film je srećom dinamičniji uprkos “tvrdom” found footage pristupu. Veze sa prethodnim delovima postoje ali nisu presudne da bi se ispratila priča.

Drago mi je da su posle ovoga Schulman i Joost pošli put nekih zanimljivijih ostvarenja. Za razliku od pedantnog prethodnog dela, ovaj zbilja pokazuje da njihov odlazak u “višu ligu” nije slučajan. 

* * 1/2 / * * * *

MONOLITH

MONOLITH Ivana Silvestrnija je ekranizacija stripa koji je za Sergio Bonelli Editore napiao poznati scenarista te kuće Roberto Recchioni. U izvesnom smislu, taj strip je poslužio i kao showcase za snimanje samog filma, dizajn iz stripa prisutan je u filmu, i na neki način mogao je biti korišćen kao proof of concept.

Međutim, proof of concept se obično radi za filmove u kojima treba da bude snimljeno nešto što dotle nikada nije snimljeno, ili da reditelj pokaže da je u stanju da uradi nešto što ranije nije rađeno sa takvim budžetom.

MONOLITH je film o ženi koja sa malim detetom putuje novim automobilom. U jednom trenutku njen novi neprobojni terenac se zaključa i ona ostaje napolju a dete unutra. Žena kreće da traži način kako da uđe u zaključan auto dok dete postepeno gori na suncu, dobija napade astme i sl.

Situacija nije revolucionarna, nije superzanimljiva, a kako takav smart car zapravo ne postoji, ne ostavlja baš ni prostor za identifikaciju. Međutim, ono što je ključno je da film ne napreduje dalje od te situacije tako da je čitav središnji deo filma niz pokušaja glavne junakinje da u sred pustinje upadne u auto, i to je sve.

Ima nekih smetnji koje čine da stajanje napolju bude nebezbedno, da ne kažem opasno, ali ni to nije razrađeno. Sve u svemu, ovo je film u kom imamo premisu i onda nemamo ništa dalje.

MONOLITH svakako podseća na produkcije kuće Blumhouse i njihove mikrobudžetne ili niskobudžetne suspensere za koje su se specijalizovali, naslove kao što je bio solidni CURVE Iaina Softleya, i to deluje kao zanimljiv koncept za uvodni film producentske kuće Sergio Bonelli Editore. Međutim, u suštini, rezultat je slab a ekranizovani strip (možda na sreću) nije ikoničan, i MONOLITH će ostati zaboravljen među brojnim Blumhouse wannabe naslovima.

Čini se da Ivan Silvestrini možda može da pruži i više od ovoga. Ali, ako vidimo da je dopustio sebi da snima ovako dramski nerazvijen film, postavlja se pitanje da li ga dalje treba pratiti. 

* 1/2 / * * * *

UNTERWERFUNG

UNTERWERFUNG je nemačka televizijska adaptacija Houellbecqovog romana POKORAVANJE u kojoj se kombinuju pozorišna monodrama nastala po knjizi sa elementima ulaska iza scene predstave i rekonstrukcija prizora iz knjiga. Ovakav koncept pokazuje da u suštini autori ovog televizijskog filma imaju dosta nadmen odnos prema pozorištu jer njegov scenski segment tretiraju kao višestruko manjkav.

Naravno, to otvara i pitanje ko je protagonista ovog televizijskog filma, da li je to glumac koji igra predstavu i kog prvo upoznajemo kao ličnost, ili je to lik iz Houellbecqocog romana kog on igra na sceni, odnosno lik iz Houellebecqovog romana kog kasnije igra u igranim “rekonstrukcijama” odnosno iznova dramatizovanim scenama.

Zanimljivo je da se na neki način ova značenjska konfuzija javlja u nečemu što je nastalo kao ekranizacija poznatog Houellebecqovog romana odnosno njene pozorišne postavke gde bi takva pitanja morala biti precizno definisana. Međutim, ova ilustrativna postavka sa glumcem - scenskim junakom - likom iz romana na neki čudan način zapravo polemiše sa samim Houellebecqom koji je istovremeno danas i književnik, i reditelj, i filmski glumac i filmski lik.

Iz ove slučajnosti, proistekao je prostor za analizu šire Houellbecqove uloge na ekranu danas.

No, UNTERWERFUNG je sam po sebi zanimljiv artefakt. Ovaj televizijski film svakako ne može biti smatran ni punokrvnom ni definitivnom ekranizacijom Houellbecqa ali pokazuje kako se na ekonomičan način može napraviti sasvim funkcionalan televizijski program baziran na značajnoj knjizi i/ili pozorišnoj predstavi.

Autorka adaptacije Karin Beier našla je oslonac u Ich formi samog romana, i ispratila je u osnovi ceo narativni tok. Glavni glumac Edgar Selge se snalazi u sva tri sloja ovog lika. Sama predstava je scenski zanimljiva, glumac nastupa u kostimu propalog Hoeuellebecqovog, da ne kažem houellebceqovskoh junaka ispred mašine koja ima ulogu pokretne strukture sa krstom u sredini koji se rotira u kome glumac povremeno pronalazi svoj prostor.

Dramatizacija pojedinih delova je snimana efikasno, delom u Parizu što se vidi po autentičnosti lokacija, i svedena je tako da bude produkciono izvodljiva ali vibrantna. U tom pogledu podseća na igrane rekonstrukcije u dokumentarcima, ali za razliku od njih ima dramsku formu, ima dramski sukob likova i njihovu delimičnu razradu.

Nemačka je bitno mesto a Houellbecqove ekranizacije, tamo je snimljen i film ELEMENTARLICHEN. Otud ne čudi da je na osnovu hamburške predstave teatra Deutsches Schauspielhaus nastao ovaj televizijski film. Međutim, ovom ekranizacijom svakako Houellbecqov roman SOUMISSION nije dobio ni približno definitivnu filmsku adaptaciju.

Nemam informacije kakav je odnos samog Houellebecqa prema ovoj ekranizaciji jer se i on pojavljuje kao lik ali ne igra samog sebe, što je činio već u dva Niclauxova filma.

GRETA

GRETA Neila Jordana je u osnovi "starački" film, relativno kamerni triler o opsesiji, na tragu REPULSIONa, ranog De Palmel, sa finom dozom groteske i humora koji naravno sveukupno proističu iz Hitchcockove zaostavštine. Jordan u ovom filmu pravi jedan, paradoksalno, evropski setting, i to ne samo zbog Isabelle Huppert već generalno zbog izolovanosti glavnih junaka koja je atipična za Njujork u kom je film smešten, iako u njemu nije sniman.

Glavna junakinja je devojka koja pronalazi skupu tašnu u metrou i odlučuje da je vrati vlasnici koja se ispostavlja kao psihički poremećena osoba koja se patološki vezuje za nju.

Neil Jordan nimalo nije izgubio osećaj za suspense i za visceralnu stravu, i to neštedimice pokazuje kada stvari dođu do svoje krvave eskalacije. I u tom segmentu on pokazuje vrhunski dar i iskustvo, sposobnost da se sa lakoćom poigrava, pa i šali u tom formatu.

U onome što je karakterna izgradnja priče, Jordan ponajviše ima taj evropski senzibilitet i na neki način ne uspeva da u potpunosti uhvati atmosferu Njujorka. Kao da smo već navikli da ovakve priče gledamo u Parizu. Toj interferenciji doprinosi Isabelle Huppert, koja je raspoložena da se zeza i ozbiljno nagazi u naslovnom liku psihotične udovice.

Jordan na svakom nivou pravi dobar posao i na kraju krajeva uspeva da prevaziđe ono što su inherentna ograničenja ove premise, a to je da nam je dobro poznata i da suštinski ni on nema šta novo da kaže u njoj. Konačno, Jordan pokušava da prilagodi tu premisu savremenoj tehnologiji, vremenu socijalnih mreža i sl. i to je manje-više jedini pripovedački doprinos toj formi. No, realizacija je ovde ključ i oni koji su gledali manje ovakvih filmova mogu imati još bolje utiske. No, čak i oni kojima je forma dobro poznata mogu uživati u Jordanovoj veštini i vitalnosti.

* * * / * * * *

EXTREMELY WICKED SHOCKINGLY EVIL AND VILE

EXTREMELY WICKED SHOCKINGLY EVIL AND VILE Joea Berlingera je najnoviji film o Tedu Bundyju koji je zahvaljujući roli Zaca Efrona uspeo da obnovi interesovanje za Bundyja koje se ionako svako malo obnavlja.

Reći da film Joea Berlingera nije verodostojan u potpunosti je pomalo deplasitano pošto se ovaj reditelj bavio dokumentarnim filmom o Bundyju, upoznat je do tančina sa slučajem i sa protagonistima te stoga možemo reći da je ovaj film svesno odlučio da neke detalje pojednostavi. E sad, u svemu tome ima nekih dramskih okosnica priča za koje se može reži da su opet pomalo pojednostavljene ili nejasne. To je pre svega pitanje poziva kojim je Bundyjevo ime uopšte ušlo među osumnjičene i motiva koji stoji iza njega koji opet ostaje nedorečen.

Kad je reč o ukupnom Bundyjevom slučaju, teško da jedan film može da obuhvati sve slojeve ovog bizarnog zbivanja. I tu berlinger ide jednim dosta rizičnim putem a to je da se ne bavi Bundyjevim zločinima te da ih uopšte ne prikazuje već se samo fokusira na šarmantnog počinioca koji se na sudu sve vreme ponašao kao zvezda filma o tome da je neko potpuno nevin optužen za gnusan zločin.

I u tom pogledu, gledaoci na kraju postaju distancirani od njegovih zločina i pokušavaju da ga razumeju iz vizure osoba koje su ga okruživale i koje nisu imale prililku da im svedoče i samim tim su mogle da razviju neku vrstu romantične ili ljudske simpatije prema njemu.

Zac Efron je svojim šarmom i star personom dao Bundyju zaista kontroverzan, provokativan okvir. Nije ovo prvi put da Bundyja igra filmska zvezda ali Efron mu daje potpuno neočekivan oreol lika koji maltene zaista može delovati kao neko ko je nevino optužen ili barem kao neko ko je toliko šarmantan i pametan da je šteta što je uhvaćen jer njegove zločine zaista nikada ni ne vidimo. 

Stoga, Berlinger zaista ide vrlo tankom ivicom kojom se na neki način kretao i Matthew Bright u svom filmu iz 2002. godine, s tim što je on tada sebi uzeo slobodu u odnosu na fakte i napravio farsu u kojoj su najluđi detalji istiniti. Berlingerov film nije farsa ali ima nešto poletnosti kakve imaju filmovi o lakšim prekršiocima velike harizme kao što je CATCH ME IF YOU CAN.

I to je možda ključni apsurd ovog filma. Berlinger jeste prilagodio činjenice i pojednostavio ih, ali ovo jeste jedan dosta solidno fundiran film, međutim ton u kome je realizovan je blizak upravo nekom CATCH ME IF YOU CAN u kome je emotivna teskoba onoga što je radio prekršilac ekvivalentna onome što ovde oseća Bundy.

Brandon Trost je pomogao Berlingeru da izgradi tu vrstu estetizacije kojom se približava radu Spielberga i Kaminskog. Naravno, nikada ih ne dostižu, ovo je bitno jeftiniji film ali je svakako taj duh vrlo zanimljiva zajednička osobina ova dva naizgled nespojiva naslova.

Tako je na neobičan način Efron došao do uloge sa kakvom može početi uspon kakav je imao DiCaprio onomad sa CATCH ME IF YOU CAN. Međutim, ovaj film nikada neće moći da bude toliko unisono voljen i omiljen jer je Berlingerov rediteljski pristup temi kontroverzan.

Oni koji budu optužili ovaj film da romantizuje Bundyja neće mnogo pogrešiti i to će polarizovati njegovu recepciju.

* * 1/2 / * * * *

ANTHEM OF A TEENAGE PROPHET

ANTHEM OF A TEENAGE PROPHET Robina Haysa je zanimljiv spoj indie melodrame i kingovskog filma strave ali sa akcentom na ono prvo. Film govori o mladiću, maturantu koji na jednoj žurci pod uticajem opijata ima viziju da će mu drug nastradati sutra. Kada se ta vizija koju su drugari zabeležili video kamerom ispostavi kao istinita, momak biva stigmatizovan i doživljava traumu zbog smrti najboljeg druga. Međutim, vivzije se ponavljaju i on pokušava da ih spreči, a usput se zbližava sa devojkom pokojnog prijatelja, mučen raznim etičkim i emotivnim dilemama koje to nosi.

ANTHEM OF A TEENAGE PROPHET je glumački showcase za Camerona Monaghana kog sam zapazio svojevremeno još kao dete u TERRIERSima i nisam ni sumnjao da če napraviti veliku karijeru, te danas on jeste prvoklasni televizijski glumac. Međutim, Monaghan se na filmu još uvek nije probio. Ni Haysovo ostvarenje mu samo po sebi nije donelo željeni uspeh ali reč je o filmu koji apsolutno pokazuje da Monaghan može biti filmski leading man jer ovaj film je njegov show i on se pokazuje kao izuzetan karakterni glumac koji se dobro nosi sa atraktivnom ali i zahtevnom ulogom. 

Film je smešten u 1997. godinu. Zanimljivo mi je da gledam filmove nostalgije čiji junaci imaju isto godina koliko i ja. U suštini, epoha je dobro rekosntruisana, i svakako da je njen značajan  element to da su mladi protagonisti deo sveta u kome nema mobilnih telefona koji bi sigurno sva ova dešavanja, uz socijalne mreže učinila bitno drugačijim.

Žanrovski spoj gde je ovo u suštini jedna realistička melodrama spojena sa premisom tih vizija smrti, u principu funkcioniše. Pa ipak, iako na nuvouy zapleta ima detalja koji asociraju na filmove strave, na kraju krajeva ovo ostaje čvrsto utemeljeno kao melodrama. No, sasvim je sigurno da uvođenje tog elementa fantastike smeta delu purista jer se premisa neprekidno tretira realistički.

Robin Hays se vizuelno izuzetno vešto izražava i jasan je background koji je imao u svetu reklama, ali i saradnje sa Neillom Blomkampom u ranim danima. Međutim, u krajnjoj postavci ANTHEM je ipak visokoestetizovana varijacija na indie okvire izraza gde istaknuta estetizacija ipak nikada nije prepreka glumcima.

Ovaj film je ekranizacija romana kanadske spisateljice Joanne Proulx.

* * * / * * * *

IRON SKY: THE COMING RACE

IRON SKY: THE COMING RACE Tima Vuorensuole je nastavak crowdfundovanog fenomena od pre nekoliko godina i priče o nacistima koji su se sakrili na Mesecu sa idejom da se vrate na Zemlju i zaista je pokore. U međuvremenu, stvati su se promenile. Okona desnice u prvom filmu bila je Sarah Palin, ali u međuvremenu, Obamino vreme je završeno, na vlasti je Trump, Evropom se šire populistički desni režimi, i generalno novi IRON SKY se dešava u svetu u kome nisu bili potrebni nacisti sa Meseca da probude stare težnje.

Elem, u drugom delu, Palinova je dovela do smaka sveta i čovečanstvo se od nuklearne zime povuklo u nacističku naseobinu na Mesecu. U dalekoj budužnosti dominantna religija je džobsizam u kojoj Steve Jobs ima mesto mesije, a junaci u jednom trenutku moraju da odu na Zemlju i nađu Agartu mitski grad iz teorije zavere da planetom vladaju reptilijanci iz šupljeg centra Zemlje.

Kada ekipa stigne sa Meseca na Zamlju, ispostavlja se da Agarta postoji baš kao i u ludačkim teorijama i da u njoj žive razni moćnici reptilijanskog porekla iz različitih epoha ljudske istorije.

Drugi film je i idejno i pripovedački zreliji od prvog filma, pre svega zato što je ovo jedna stripovska svemirska avantura koja ne samo da nije limitirana idejom nacista sa Meseca koja prosto nije dovoljna za celovečernje ostvarenje, već je prilično raskošna u raznim konceptima koje ubacuje sa raznih strana, od džobsizma koji je vrlo duhovito urađen do reptilijanaca i generalne space avanture koja je doživela novi procvat zahvaljujući Marvelovim GUARDIANSima.

U svakom slučaju, nisam siguran koliko je opstanak IRON SKYa neophodan i ima li tu poencijala za neku dalju zanimlljivu kreaciju, ali ono što je jasno to je da Vuorensuola u ovom filmu itekko napredauje u odnosu na prvi koji je bio tek simpatičan.

Jedino što je šteta je što na soundtracku za ovaj film Laibach nema naročitoh prostora da se istakne, pa to ostaje kao propuštena prilika. 

IRON SKY se naravno oslanja na estetiku trasha i samim tim nije za svakoga, ali posle prvog filma teško da će neko zalutati na ovaj.

* * * / * * * *