DRIVEN

DRIVEN Nicka Hamma je već jako zakasneli učesnik u talasu igranih filmova baziranih na istinitim pričama o pohlepi i odlasku na robiju zbog toga tokom osamdesetih. WOLF OF WALL STREET je na samom početku tog talasa, manje-više definisao domete takve vrste filma, i oni nisu ni približno dosegnuti a DRIVEN nažalost dobacuje mahom do donjeg doma te vrste filma.

Poprilično je neverovatno da je DRIVEN zatvorio filmski festival u Veneciji prošle godine. U glavnim uogama pojavljuju se Jason Sudeikis i Lee Pace, ali film je vrlo skromno budžetiran i maltene se dešava na tri i po lokacije, pa je po produkcionom zahvatu bliži nesrećnom SPEED KILLS nego WOLFu.

Sa SPEED KILLS deli i neke tematske elemente. Naime, i ovde imamo vizionara kog zanimaju brza vozila i trgovinu kokainom s početka osamdesetih. Ovde je doduše čovek opsednut brzinom čuveni američki automobilski mogul John DeLorean koji je u jednom trenutku zatražio pomoć komšije koji ima veze sa narko biznisom kako bi finansirao svoju DMC fabriku kad je upala u nevolje.

Lee Pace je već igrao deloreanovsku figuru u seriji HALT AND CATCH FIRE pa on ovde nema ni potrebe da dosegne išta što mu nije već jako dobro poznato. Sudeikis pak nema šta mnogo da pruži u ulozi simpatičnog pilota i sitnog muljatora sem svog osmeha. I to bi bilo dovoljno da se u filmu dešava još nešto. Nažalost, DRIVEN se kreće krajje predvidivim etapama priče o padu, ovog puta čak i bez uspona.

Jason Sudeikis i Lee Pace su dovoljno šarmantni glumci da gledaoci požele da njihovim junacima uspe ono što su zamislili. Nažalost, sam film od prvog trenutka pokazuje da se to "istorijsko iskliznuće" neće desiti.

* * / * * * *

GOOD BOYS

GOOD BOYS Genea Stupnitskog je R-rated komedija o tri dvanaestogodišnja klinca koji upadaju u seriju nevolja, kada jedan od njih zbog devojčice u koju se zaljubio pošto-poto mora da stigne na žurku te večeri. Usput oni kreću da idu iz jedne loše procenjene situacije u sledeću, iz nevolje u nevolju i provode jedan nezaboravni dan koji će im umnogome promeniti živote i pomoći da shvate neke stvari o životu.

Trojica dečaka u glavnim ulogama su izuzetni i oni su osnov ovog filma i njegov ključni kvalitet koji čini da se prevaziđu razni limiti scenarija koji potpisuju Stupnitsky i Lee Eisenberg a koji ima tendenciju da bude one-note affair kao i režija Stupnitskog koja dobro beleži gegove i pokušava da ostvari konzistentan film look ali ukupno uzev nema onaj šlif koji donose najbolji reditelji u komedije.

Međutim, ono što je bitno, to su tri klinca i oni su izvanredni, i to je negde punktum kroz koji treba sagledavati ovaj film. Njih trojica dobro glume i uspevaju da se profilišu kao karakteri tako da time pokrivaju neke blede sporedne glumce sa kojima Stupnitsky morao postupiti drugačije. 

Naslovni junaci nose film, i veći deo prateće ekstravagance je dobro postavljen, no oni su njegov najveći kvalitet pa je samim tim jako bitno da su Stupnitsky i Eisenberg ove junake uspeli da dobro i temeljno sprovedu na papiru kroz character arc koji su im namenili. Sama komedija je bazirana na gegu, i na dijalozima i sve to je dobro prožeto da proizilazi iz dijaloga. Pored laugh out laugh momenata, ovde postoji i jedna opšta atmosfera humora koja drži publiku u adekvatnom raspoloženju, i čini mi se da na kraju, uprkos nekim sporednim likovima koji mi na nivou podele nisu bili savršeni, ovaj film sve što je bitno radi dobro.

* * * / * * * *

ALIEN INVASION

ASMODEXIA je bila podnošljiv horor o posednutosti i egzorcizmu od pre nekoliko godina. Marc Carrete ima novi film, ALIEN INVASION, po svemu katastrofalno ostvarenje koje combinuje creature feature, backwoods/inbred horror i torture porn. Međutim svi ti elementi su dati jako slabo i ALIEN INVASION je baš ona starinska vrsta žanrovskog taloga sa kakvom se više ne srećem, ne zato što ih nema, nego zato što danas imamo više informacija i uvek ima neko da dojavi šta nas čeka. Ovde je ime reditelja bilo dovoljno da upadnem u klopku, i ispunjavam svoju dužnost da obavestim sledeće gledaoce koji se mogu namamiti...

ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD

ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD Quentina Tarantina je ili veliki kambek zabludelog genija, ili se naprosto bavio temom koja me zanima, za razliku od prethodnih par naslova. U svakom slučaju, ko voli istoriju filma, ko voli dešavanja na ekranu koja imaju veliki kalibar, velike zvezde, velikog snimatelja iza kamere, rekonstrukciju epohe, ovde definitivno ima šta da vidi.

Film govori o apokrifnom glumcu Ricku Daltonu koji je prekinuo uspešnu TV karijeru da bi se oprobao na filmu i sada je na nizbrdici i mahom igra negativce u gostujućim rolama popularnih televizijskih serija, te mu se već smeši odlazak u Italiju u snimanje špageti vesterna. U kući do njegove žive Roman Polanski i Sharon Tate, bračni par u usponu ka vrhu Holivuda. A po kraju nedaleko luta Mansonova banda hipika.

Tarantino je snimio film iz četiri čina. Prva tri su smeštena u par februarskih dana a četvrti u jednom letnjem koji će prerasti u noć Mansonovog masakra.

Iako Tarantino ne može pobeći od zapleta, ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD je film stanja. On nam omogućuje da posmatramo likove koje je izabrao. I na svu sreću njih igraju najveće filmske zvezde danas - Leonardo DiCaprio, Brad Pitt i Margot Robbie. Tarantinov pristup je obzervacioni ali je odnos prema ritmu ipak pripovedački, dok je krajnje vizuelno oblikovanje visokoestetizovano.

U filmu kao dramski osnov više postoje karakteri nego priča, i Tarantinova zamisao je da nas sa svima njima upozna i na neki način ih na kraju ukrsti u noći koja je pre pedeset godina na izvestan način promenila svet i uvela Holivud u novu epohu.

Tarantinov film je naravno i bajka koja spaja fakte i fikciju, stvarne ličnosti i izmišljene likove, a teza je sledeća - ako su tu fikcionalni likovi onda se istorija ne mora odigrati onako kako je išla.

Odmah posle gledanja sam izneo teoriju o tome gde Tarantinov film ima prožimanja sa Jugoslavijom, zemljom koja je 1969. itekako postojala baš u Holivudu - http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/701/merila-vremena/3626473/bilo-jednom-u-jugoslaviji-tarantinove-jugonostalgicne-poruke-u-novom-filmu.html

Ako su se Tarantinovi filmovi ranije hranili drugim filmovima, onda se ovog puta hrane i filmovima i filmadžijama, on zalazi u period koji ga inspiriše, imaginarijum kome je kao vrlo malo dete pomalo i svedočio. U određenom smislu, Tarantivo ovde po prvi put ostavlja tvrde žanrovske matrice po strani. Iako se u filmu pojavljuju Manson i njegova ekipa, ovo nije klasičan triler/ horor, iako provejava malo te atmosfere, i najpre rekao bih da je ovo istorijska freska, žanrovski gledano dramedija.

Bob Richardson je posle KILL BILLa konačno u ONCE UPON A TIME dobio priliku da zaista snimi izuzetnu fotografiju, u rangu onih koje je pravio za Scorsesea u CASINOu ili Stonea. Sam Tarantino sad već ima osobine ostarelog reditelja u smislu da snima ono što ga zanima i ne troši se mnogo pravljenjem struktura koje će biti pitkije za publiku. U tom pogledu, ONCE UPON takođe deluje kao film koji nema mnogo obzira prema publici, pa u tom smislu onima koje baš ova tema ne zanima, ili ne vole ovde glumce, može proizvesti odbojnost.

Ipak, što se mene tiče, ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD je definitivno visokokalorična kinematografija, film kome ću se vraćati, i u kome mi Tarantinova raspričanost i svojevrsno neobaziranje na okolinu nije smetalo. Čak naprotiv, to ovde stoji kao jedan autorski pečat u filmu koji na neki način predstavlja zaokret u Tarantinovom poslu. Kao da su na neki način Holivud i data epoha učinili da Tarantino "zanemi" i počne da uživa u rekonstrukciji onoga što najviše voli.

* * * 1/2 / * * * *

NIGHT HUNTER

NIGHT HUNTER Davida Raymonda je jedan od filmova koje je u nezavisnoj produkciji snimio Henry Cavill u pauzi svojih franchise obaveza. Nažalost, za razliku od THE MAN FROM U.N.C.L.E. koji je doduše bio Warnerov film, ovaj nezavisno finansirani serial killer film ostaje u domenu televizijske i VOD distribucije.

Razlog za to nije production value. Film je vrlo dobro snimio pouzdani Michael Barrett koji zna da za male pare napravi glossy look, a ovde ima i dobre lokacije i fotogenične glumce jer pored Cavilla su tu i Alessandra Daddarioh, Mpho Koaho, Stanley Tucci i Ben Kingsley, pa čak i Nathan Fillion ima neku ili jako sporednu ili isečenu rolu.

Elem, NIGHT HUNTER počne pristojno. Upoznajemo policajca opsednutog opasnostima od seksualnih predatora ali i penzionisanog sudiju koji u duetu sa mladom devojkom takve ljude lovi i štroji. Njihovi putevi se ukrštaju kada naiđu na jednog opasnog i visokoorganizovanog prekršioca. 

Otprilike tada film počinje da rapidno gubi na smislu i logici priče, i uprkos dinamičnim i interesantnim dešavanjima, David Raymond nije ni De Palma ni Argento da nas odvede u neku drugu iracionalnu ravan i time opravda ovakav pripovedački haos.

Glumci su nažalost mahom bolji vizuelno nego glumački. Cavill ostaje u britanskom akcentu, Daddario ima neke promene lika koje se mogu opravdati kao žrtva podneta exploitationu i nikako drugačije, a Stanley Tucci je tu za novac i ne pravi se da je drugačije.

Po Cavillu bi se reklo da je očekivao da će ovo biti dobar throwback na 90s serial killer filmove ali to se nije desilo. Međutim, ovo će živeti na malim ekranima i puniće mu džep u dovoljnoj meri da prenebregne umetnički neuspeh.

* * / * * * *

THE OPERATIVE

THE OPERATIVE Yuvala Adlera je zanimljiv špijunski triler koji na nivou celine ne nudi puno toga novog u odnosu na neki tipičan materijal osrednjih lecarreovih ekranizacija, ali u detaljima donosi dosta svežine koja će biti zanimljiva ljubiteljima žanra i onima koje zanima milje. Otud, možemo reći da je THE OPERATIVE zapravo svež špijunac pod krinkom rutinskog.

Diane Kruger igra operatvku Mossada koju ubacuju u Teheran i ona tamo uspeva da se dosta dobro snađe ali usput počinje da razvija i nešto dublje, potpuno nepredviđene privatne odnose koji mogu i da unaprede i da potpuno upropaste njenu misiju. 

Iran je izuzetno verodostojno prikazan, kao moderna država sa dosta suptilnim vidovima represije oko bezbednosnih i kulturalnih pitanja. I sam ambijent Teherana izgleda jako ubedljivo i film se ne razlikuje po ambijentima od savremenih iranskih filmova.

Isto važi i za delovanje Mossada u Iranu, obukhvaćeni su skoro svi zanimljivi, a javnosti dostupni detalji o tome.

Yuval Adler očigledno u ovom filmu ima dosta zanimljivih elemenata koje preuzima iz obaveštajne prakse a onda ne uspeva da smisli dovoljno zanimljivu priču za to. Međutim, sa dobrom glumačkom podelom koju čine Diane Kruger, Martin Freeman i Cas Anvar on uspeva da stvori solidan film koji svoje klišee i bajatosti podgreva u dovoljnoj meri da se iznova pokusaju.

* * * / * * * *

HAMMER HORROR: THE WARNER BROS YEARS

HAMMER HORROR: THE WARNER BROS YEARS Michaela Hearna je pedantan dokumentarni film koji prikazuje najslavnije dane čuvenog britanskog horor studija koji je sredinom pedesetih bio izzetno inovativan uzbudljiv proizvođač horora sa globalnim bioskopskim dometom da bi početkom sedamdesetih lako potonuo u anahronost, izgubio podršku Warnera i ušao u hibernaciju koja se povremeno prekidala sve do danas.

Ipak, Hammer Films i danas povremeno radi i to kao producent horora. U ranije doba, Hammer je bio mnogo više od toga, proizvodili su komercijalne filmove raznih žanrova a horor je sticajem okolnosti uspeo da sa nametne kao izvozni produkt oko kog ih je odlikovala i sama Kraljica.

Nekoliko protagonista tog vremena, danas mahom zaboravljenih glumaca i reditelja i nekoliko istoričara filma, uz zaista izuzetno bogat arhivski materijal, uspevaju da rekonstruišu taj period u radu Hammera na sugestivan i verodostojan način. Za nas je najzanimljivija ličnost tu Nišlijka opdnosno Kraljevčanka Nađa Regin koja je malo poznat jugoslovenski činilac u istoriji svetskog horora. Naime, ona je posle kratkotrajne i ne preterano značajne glumačke karijere u kojoj je ipak uspela da dva puta bude Bond-devojka i to u dva različita lika, u Hammeru počela da radi kao čitač i dramaturg. Napisala je siže za jedan scenario koji nikada nije došao do realizacije, a imala je konkretnu ulogu u čitavom nizu Hammer produkcija o čemu delimično govori i u ovom filmu.

Tako da ovaj film sasvim slučajno daje određenu sliku i naše horor dijaspore koja od Marjana Vajde do danas ima određene rezultate.

Hearnov rediteljski postupak je staromodan ali sasvim u skladu sa temom kojom se bavi a koja nosi dozu tradicionalizma. On se rado laća talking headsa a meni to ne smeta. Arhivu odlično koristi, slaže stvar pregledno i razumno. Ovaj dokumentarac je svakako obavezna stvar za ljubitelje istorije filma a naročito strave. Međutim, za ostale nema crossover potencijal.

* * * / * * * *