THE FRONT RUNNER

Kada govorimo o jednoličnosti ponude i u filmu koji ne smatramo holivudskim i industrijski proizvedenim, primera radi u ovogodišnjoj ponudi FESTa imamo tri filma, ili oko dva i po procenta selekcije koje čine biografski filmovi o savremenim političarima. Od toga su dva filma - VICE i LORO priče o političarima koje autori filma preziru pa su u njima Berlusconijev krug i Dick Cheney prikazani kao potpune karikature.

Steg klasičnijeg političkog filma nosi sin Ivana Reitmana, Jason u filmu THE FRONT RUNNER, političkoj biografiji o političaru kog autor filma ne prezire. Čak naprotiv, Gary Hart se odvajkada smatra predsedničkim kandidatom sa kojim bi američka istorija išla u potpuno drugom smeru da je izabran umesto Reagana 1980. ili Busha 1988. Na top listi tema iz alternativne istorije, izbor Harta na mesto predsednika nosi dosta visoku poziciju posle priča o tome šta bi bilo da su nacisti pobedili u Drugom svetskom ratu.

Ni pre ni posle Harta, Demokrate nisu imale predsednika rođenog na Zapadu, a njegova seks afera smatra se trenutkom kada se raspao prećutni dogovor između političkih elita i medija koji je svakako bio na snazi u vreme Kennedyja i sličnih bećara.

Međutim, THE FRONT RUNNER prikazuje trenutak kada mediji više nisu isti oni iz ALL THE PRESIDENT’S MEN, iako se sam Washington Post pojavljuje u filmu već više kao Miami Herald koji želi da se u tom trenutku, na brzinu izbori za čitanost, ne razmišljajući o celini političkog procesa koji usmerava već o kratkoročnim tabloidnim ciljevima.

U tom pogledu, Reitman ne fetišizuje Hartovu politiku, uostalom ona je stara već trideset godina već se bavi njegovim principilenim stavovima koji su ga sprečili da adekvatno reaguje na medijski pritisak pod kojim se našao i praktično ga doveli do toga da propadne na predsedničkim izborima.

Hugh Jackman igra Harta ali u ovom filmu on nije dominantan lik ni po prisustvu na ekranu ni po uticaju na priču jer bi se moglo reći da je Hart u tim okolnostima bio vrlo pasivan. Međutim, glumac Jackmanovog kalibra je bio neopdhodan da bi se dočarala Hartova harizma holivudske zvezde.

Reitmanov postupak u ovom filmu je svojevrsni omaž klasicima filma sedamdesetih, iako je sama priča smeštena u osamdesete, i prepoznaju se uticaji Alana J. Pakule a naročito Roberta Altmana koji su uostalom ostavili značajna dela baš na ove teme.

Stoga, ko voli filmove o politici i političarima, i važnim istoirjskim događajima u tom miljeu, svakako treba da pogleda THE FRONT RUNNER. To definitivno nije film kao ALL THE PRESIDENT’S MEN koji će iskoračiti iz okvira svoje teme i uticati generalno na kinematogtafske tokove ali će pokazati da je škola tog filma dobro izučena i dokazatu superiornost takvog pristupa u odnosu na Sorentinove ili McKayeove izlive ljutnje.

Možda je stil političkog filma koji je Reitman izabrao zbilja mrtva forma, Washington Post u domenu kinematografije, ali THE FRONT RUNNER i taj pristup filmu meni ipak deluju kao jedan trajniji format obrade ovakvih događaja. Nisu se Sorentino i McKay uostalom setili sami tog koncepta brze reakcije na političare koji neminovno ishoduju karikaturom, setimo se Stoneovog filma W. ali isto tako danas W. ne smatramo kanonskim Stoneovim ostvarenjem u sferi političkog filma kao što su JFK ili NIXON.

THE FRONT RUNNER u tom smislu nije daleko dobacio kad je izašao ali verujem da će na duže staze lakše braniti ono što je postigao. 

* * * / * * * *

THE BRA

THE BRA Veita Helmera je još jedan produžetak jugoslovenske filmske tradicije van naše kinematografije. Još se u filmu BAIKONUR ovaj nemački reditelj nametnuo kao najdosledniji nastavljač Kusturice iz kanonske faze. THE BRA je oslonjen na slične temelje, s tim što ovde Helmer odlazi korak dalje i pravi nešto što je naročito meni naročito drago a to je film bez dijaloga.

Još je u BAIKONURu, Helmer pored poetike preuzimao i Kusturičine saradnike i tamo je radio sa Goranom Bregovićem. Uz rizik da u današnjim okolnostima u Beogradu bude simpatisan koliko i imenjak Harlan, u filmu THE BRA sarađuje sa Mikijem Manojlovićem, višedecenijskim znakom raspoznavanja Kustinih filmova, koji ovde igra mašinovođu koji po odlasku u penziju želi da pronađe ljubav, a trag mu je brushalter koji mu se sa jednog štrika zakačio za lokomotivu.

Ko je u raspoloženju za sat i po hardkor ederlezi ugođaja, spoja zapleta iz bajke i ornamentalističkih ambijenata i situacija, sa Mikijem Manojlovićem u glavnoj ulozi, i guranjem reglera na Kustinim stilemama do maksimuma u smeru tatijevske komedije, a koja je kao što znamo jedna od njegovih najvećih inspiracija, onda je THE BRA film koji se nikako ne sme propustiti.

Helmer nastavlja sa svojom avanturističkom karijerom ovog puta u živopisnom Azerbejdžanu, sa internacionalnom ekipom saradnika.

* * * 1/2 / * * * *

EL ANGEL

EL ANGEL Luisa Ortege je istinita priča o argentinskom serijskom ubici Carlosu Puchu, nastao u produkciji Pedra Almodovara. Imali smo lepo iskustvo sa Traperovim filmom EL CLAN i delimično smo ga ponovili sa EL ANGELom u kome akcenat naravno nije toliko na društvenim tokovima, klasnim podelama itd. već mnogo više na specifičnoj ličnoj harizmi i homoerotuzmu gangsterskog života.

El Angel je bio surov ubica. Ne znam koliko ga možemo definisati mao serijskog ubicu u klasičnom smislu jer se većina njegovih ubistava desila sa nekom formom “motiva” mimo samog sadizma i ubijanja. Naime, on je bio lopov, razbojnik, dei kriminalnog miljea i mnoge ljude je ubio tokom pljački, ili unutarlopovskih obračuna. Film doduše ne prikazuje neka od njegovih najbrutlalnijih ubistavba, recmo ubistvo bebe.

Isto tako, film intenzivno istražuje homoerotski odnos između Pucha i Renata Peralte, momka koji ga je inicirao u ozbiljan lukrativni kriminal kada je u njegovom psihopatskom provaljivanju u kuće i krađama prepoznao talenat. Ubilački nagon kod Pucha nije prikazan kao nešto što je usprezi sa homoseksualnim sklonostima, ali svakako da ima elementa samozaljubljenosti i sebičluka koji čine da on olako popušta želji da rešava svoje sporove na najbrutalniji način.

Serijske ubice u filmu sedamdesetih, počev od Scorpia u DIRTY HARRYju pa nadalje često su prikazivane kao ličnosti izopačene seksualnosti, u međuvremenu je ta karakterizacija naravno ukinuta, a EL ANGEL je u sitinitoj priči hteo-ne hteo vraća na velika vrata.

Međutim, ako je homoerotizam bitan kao element ovog filma onda je to upravo u ortodoksnom čitanju Kaminskog i njegove projekcije homoerotskog u gangsterski film. Dakle, i u EL ANGELu, homoerotizam postoji kao kohezivni faktor između Pucha i Peralte, ali kada se taj odnos raskine, i on se eliminiše.

Štampa kaže da sam Puch nije zadovoljan filmom, naročito time što je prikazan kao gej, no i u vreme Puchovog hapšenja štampa je preuzela baš homoseksualnost kao objašnjenje i način patologizacije njegovog ponašanja.

U vizuelnom pogledu Luis Ortega snima ekspresivan film, sa dosta upečatljivim koloritom i vibrantnom rekonstrukcijom epohe, realizovanm u ključu “povišenog realizma” sa istaknutijim bojama i feitišizacijom artefakata iz tog vremena.

EL ANGEL na kraju postaje više Ortegin film nego rekonstrukcija Puhovog životnog puta, no reč je o zanimljivom tumačenju jednog interesantnog kriminalističkog slučaja. 

* * * / * * * *

BEONING

BEONING Chang-dong Leeja je ekranizacija Harukija Murakamija koja deluje kao jedan od onih art house filmova koje treba gledati da bi mogao da ih ne voliš. Dva i po sata priča prati jednog junaka koji tvrdi da želi da bude pisac kroz priču o nekom porodičnom problemu, ljubavni zaplet i na kraju nekakav triler, a da sve to vreme celovitost iskustva ozbiljno izmiče, s tim što je sama realizacija dovoljno prijatna da to iskustvo opet pa bude podnošljivo.

Da li je problem ovog filma višak motiva, predugo trajanja ili je prosto u samom korenu nešto pogrešno, svako može da odluči za sebe, ali BEONING je na kraju pobrao moje simpatije kao ona vrsta art house pokušaja koju najviše volimo da mrzimo.

* * 1/2 / * * * *

SISTEM

SISTEM Momčila Preradovića je drugi dugometražni rad ovog no budget filmmakera koji je počeo svoju karijeru interesantnim underground filmom ZABRANJENA LJUBAV. Taj film je bio dugometražna priča o nekrofiliji i nosio je u sebi mnoge atribute underground filma, pre svih provokativnost i bavljenje temom koja naprosto ne bi imala šanse u srpskom mejnstrimu u tom trenutku, pa verovatno ni danas. Tu je Preradović pokazao da elementarno vlada zanatom i filmskim pripovedanjem i da je to u spoju sa temom rezultiralo referentnim no budget shock cinema delom kakva pohode specijalizovane trash bizarre cult festivale.

U SISTEMU međutim, Preradović pravi krucijalnu grešku i bavi se formatom za koji kod nas ima sluha u mejnstrimu a to je komedija i u toj komediji na neki način gubi onu konceptualnu legitimaciju koju je imao u ZABRANJENOJ LJUBAVI. On ovde snima film kakav bismo vrlo lako mogli da vidimo u opusu Milorada Milinkovića Debelog recimo, samo naravno bez novca što umnogome limitira domete onoga što je krajnji produkt.

Preradović može biti zadovoljan time što ovaj film, kada se uzme u obzir hendikep koji donosi no budget produkcija, nema ništa za čime suštinski zaostaje na nivou postupka za Debelim, ali samim tim nema šta da ponudi jer nema šta da ponudi čega nema u mejnstrimu a nema kapacitete da bude komercijalan.

Stoga, SISTEM je plod velikog napora jednog osvedočenog entuzijaste koji je nažalost potpuno uzaludan i pogrešno zamišljen u samom korenu.

ŠAVOVI

Pre dve godine FEST je obeležio REKVIJEM ZA GOSPOĐU J. Bojana Vuletića, srpska premijera koja je došla sa Berlinala pravo na FEST. Ove godine, sva je prilika, taj zadatak preuzimaju ŠAVOVI Miroslava Terzića, film koji se umnogome nadovezuje na ono što su poetičke pretpostavke pa čak i formalne koncepcije Vuletićevog dela.

Ponovo je centru priče žena koja pronalazi smisao u jednoj potrazi unutar besmisla naših društvenih okolnosti. Osnovna razlika je u tome što Vuletićev film polazi od blago uvrnute premise dostojne jednog Dušana Kovačevića i onda je nadalje tretira maksimalno racionalno, dočim ŠAVOVI ne ostavljaju mnogo prostora za humor, što ne znači da u jednoj briljantnoj sceni život neće stvoriti okolnosti za izuzetno duhovitu situaciju.

Dok su Vuletićevi junaci kao svoje pogonsko gorivo odabrali blago neodgovoran odnos prema životu, ispod površine Terzićevh junaka pulsira jedna druga vrsta životne energije koja uspeva da ih pokrene i održi u situacijama gde nema mesta za šalu.

Za gledaoca filma ŠAVOVI najbolje je da što manje zna o onome šta ta žena traži, ali sinopsisi su već odali nešto što je jedan od efektnih dramaturških detalja filma u “prvom činu" a to je skrivanje prave suštine potrage glavne junakinje.

No, kako je duh izašao iz boce, znamo da su tema nestale bebe iz porodilišta, i kao neko ko ne veruje u mitske priče o takvim dešavanjima na industrijskom nivou, kako to tabloidi žele da predstave, odmah moram reći da su ŠAVOVI jedan racionalan, skrupulozan i pošten film koji se fokusira na jedan konkretan slučaj i tretira ga ozbiljno a ne senzacionalistički i alarmistički.

Daleko od toga da film ne osuđuje potencijalnu superstrukturu koja je omogućila ovakve događaje, ali isto tako je vrlo odgovorno i odmereno prišao prikazu jedne tako osetljive teme.

Ono što karakteriše ovaj film jeste centralna rola Snežane Bogdanović kao žene koja je dve decenije u potrazi za istinom o detetu koje je navodno preminulo na porođaju i sada je u njoj ostala potpuno sama. Njena uloga je nijansirana i uprkos tome što je ovo junakinja za koju je jasno da ima samo jednu misiju u životu isto tako je reč o osobi koja je u stanju da se kontroliše i mahom ne gubi socijalnu imaginaciju u pogledu toga kako će okolina reagovati na njenu borbu. Film je međutim zatiče u trenutku kada joj žar za ovo prvo ne opada ali joj snage za ovo drugo manjka.

Potraga za istinom o detetu na takav način i sa takvom upornošću naravno nema samo osnov u okolnostima samog događaje već i u psihološkom stanju junakinje međutim taj životni trenutak u kome se mi uključujemo u njenu priču nije slučajan a iskazan je vrlo diskretno, više kroz druge likove nego kroz nju samu.

Drugi jako važan element filma je vrlo precizan scenaristički i rediteljski postupak koji uspeva da izgradi prvi deo filma na junakinji i visokom protagonizmu Snežane Bogdanović a da onda bezbolno sklizne na druge junake i pokaže kako njena nevolja galvanizuje okolinu i uvodi svakog od njih u vrlo ličnu potragu za istinom u kojoj oni postaju glavni junaci a da pritom film nikada ne izgubi ni fokus niti da se pretvori u neku artificijelnu formalnu igrariju.

U tom pogledu, dobijamo i ono što uvek i očekujemo od Terzića a to je puna preciznost realizacije. Ovo je jedan od retkih naših filmova u kome nema pogrešnog kadra po bilo kom parametru, svaki detalj ima svoju funkciju, sve je na svom mestu, i takva preciznost je impoznatna.  

* * * / * * * *

ALITA: BATTLE ANGEL

ALITA: BATTLE ANGEL Roberta Rodrigueza je realizacija dugogodišnjeg rediteljskog sna Jamesa Camerona koji se na kraju povukao na mesto producenta i scenariste prepustivši da Yukito Kishiro bude ekranizovan pod njegovim nadzorom. ALITA je dugo bila predmet Cameronovog interesovanja i sasvim sigurno njene tragove možemo prepoznati u DARK ANGELu gde imamo slično socijalno neprilagođenu junakinju sa nadljudskim moćima, doduše ne transhumanistićkog karaktera već više u domenu genetske manipulacije. U tom smislu, ovaj već “drevni” IP došao je na red za ekranizaciju kao JOHN CARTER, već kad bi se moglo reći da je pomalo kanibalizovan i delimično prevaziđen.

Otud, slično JOHN CARTERu, jedna od ključnih primedaba prema ALITI spada u red onoga da u ovom prepertyju nema puno novog, ali to u konkrtnom slučaju nije sasvim tačno. Naime, u stilskom pogledu, kao što na kraju JOHN CARTER jeste ekranizovan X puta ali ne u izvornoj formi, tako i anime nikada nije ekranizovana na ovakav način u live action formi koja to tehnički nije ali vizuelno jeste.

Dakle, ALITA: BATTLE ANGEL je live anime kakav nikada do sada nije viđen. Ljudi prepleteni sa mašinama, unapređene, izobličene ili potpuno izgubljene ljudskosti nikada nisu prikazani na ovakav način. Svet u kome se ALITA dešava nije nikada prikazan sa ovakvom ubedljivošću i u ovako visokobudžetnom ambijentu. Millerov FURY ROAD bi mogao biti referenca ali to je ipak samo ubrizgavanje steroida u MAD MAXa, nije anime. Ovo je multi-kulti postapokalipsa, korozivno društvo u kome sirotinja živi na Zemlji a moćni i bogati na nebu, slično ELYSIUMu, gde na tlu borave potuno odbačeni, improvizovani lečeni plebs dočim gornji svet ima mitska svojstva.

U centru priče, kao i uvek kod Camerona nalazi se melodrama, odnos između Alite i njenog tvorca Doktora Idoa, odnosno momka u kog se zaljubljuje Huga. Film prati ritam razvoja lika, wordlbuildinga, i u akciju ulazi tek onda kada je sve postavio i kada junakinja krene da ide iz situacije u situaciju prema svom cilju. I u tom pogledu gde se odnosu među glavnim junacima daje toliko prostora i toliko značaja, ALITA odstupa od savremenih origin formula. Ovde je origin između ostalog i osnovni zaplet, i to je valjano postavljeno.

Nažalost, autori su mislili da će BATTLE ANGEL biti franchise starter a ne write off. Videćemo šta će se desiti u Kini, ali rekao bih da ALITA neće rezultirati nastavcima, pa u tom pogledu “otvoren” kraj i ostavljanje krupnog narativa nerešenim, utiče i na strukturu samog filma. Finale ima dva moćna emotivna momenta ali se ne dešava uobičajeni blokbasterski klimaks. Dakle, film može “ostati” i ovakav ali je evidentno da bi standalone ostvarenje drugačije izgledalo. Čudno je da je Cameron kao majstor nastavaka to sebi dozvolio jer su upravo njegovi nastavci poput ALIENSa i T2 bili primer kako nastavak i poetički i pripovedački može biti potpuno samostalno delo.

No, na svu sreću u ovoj priči, opstanak superstrukture u odnosu na koju Alita postaje vođa otpora, “narodni šampion” i simbol revolucije može se čitati i kao metafora o nerešivom klasnom sukobu.

Drugi krupan nedostatak su negativci koje igraju Jennifer Connelly i Maharasha Ali. Ovo dvoje oskarovaca glume dobro ali su negativci prikazani suviše statično, u nekoj posmatračkoj poziciji, čak i fizički i mizanscenski oni mahom stoje i naređuju, i nedostajalo mi je da se uključe u ovo kinetičko filmsko iskustvo.

Sama Alita koju igra Rosa Salazar u saradnji sa WETA stručnjacima je verovatno osnovna atrakcija ovog filma. Naime, ovde imamo japanimacijski stilizovanu digitalno generisanu junakinju koja se potpuno uklapa sa živim glumcima i praktično se zaboravlja na koji način je taj lik privoljen na ekran. Alita je zvezda ovog filma i dorasta do naslovnog billinga.

Christophe Waltz, takođe oskarovac igra Doktora Idoa, i dobro se snalazi u toj ulozi, premda se čini da su u podeli glavnih likova producenti bili dosta samouvereni i izbegavali zvezde misleći da im neće biti potrebne. Ko o čemu, ja o Melu Gibsonu, ali tako neka faca bi sigurno dala dodatni star wattage ovom liku kog Waltz dosta dobro igra i stoji kao novi Austrijanac u Camerovonom imaginarijumu.

ALITA je jedan od onih akcionih filmova u kojima se akcija dešava kao spontani produžetak junakovog životnog puta, čak i kad je postavljena kao izazov u koji mora da uskoči iz “mirnog” stanja.

Direktor fotografije Bill Pope je iskusan dodatak ekipi koja je očigledno ispekla ceo mo-cap zanat jer ALITA nije film bez live action izazova. Naravno, nema potrebe naglašavati da je ovo film koji se ubraja u najbolja Rodriguezova ostvarenja uz DESPERADO, FACULTY i SIN CITY. I u tom pogledu, Rodriguez je evidentno radio ovaj film u punoj koncentraciji i daleko od svog fassbinderovskog talasa u koji je ušao posle ONCE UPON A TIME IN MEXICO. Rodriguez je radio neke neumereno skupe filmove ali nikada ovakav tentpole.

Ono što se za ALITU može reći jeste da ima taj retrofuturistički grungy element i strukturu, kao i obilje nasilja koje je čine nečim što zaista ne liči na film od 200 miliona. U tematskom pogledu i u postavci karaktera Cameronov rukopis je evidentniji nego u inscenaciji, ali Rodriguez je dorastao zadatku, bez ikakve sumnje. Njegovih obeležja u ovom filmu nema previše ali tu su neki filmofiksi geeky detalji, kao što je recimo mala uloga Jeffa Faheya.

Akcija je energična, tehnički zahtevna i vrlo nasilna. Doduše lome se antropomorfni roboti, ali nimalo se ne izbegava brutalno nasilje i akcenti tog tipa. 

Svi ovi elementi čine da ALITA deluje previše punk i previše prljavo za današnji senzibilitet blokbastera. Bogatstvo worldbuildinga zaslužuje da se ovaj film pogleda više puta i ja ću ga ubrzo još jednom overiti u bioskopu pošto mi se čini da ovakav film nećemo uskoro ponovo moći da vidimo, ni tematski, ni produkciono.

Ostaje pitanje, kako bi izgledala Cameronova ALITA i kako bi prošla. Rodriguez ipak odavno nije ime kao reditelj čija se reputacija može preslikati na blagajne. Da li bi sa nekim drugim “imenom” iza kamere, tastature i svega ostalog ovaj film bolje prošao? Da li bi mu pomoglo više zvezda? Da li je problem u brutalnosti?

Čini se da su u produkcionom pogledu Cameron sa ALITOM i Peter Jackson sa MORTAL ENGINESom doživeli sličnu sudbinu “ulaska vode u uši” i nesposobnosti da procene kako izgleda kada film nosi njihov pečat ali ipak nije njihov film. Kad se tome doda da je ALITA poslovna odluka studija Fox koji ovih dana lagano kopni, moguće je da ovim filmom na kraju tržišno nije ni imao ko da se bavi. 

Prethodni put kad je Cameron imao producentski flop desio nam se STRANGE DAYS. ALITA definitivno nije to, ali jeste film čija je unikatnost zaslužila nagradu.

* * * / * * * *