НОЧНОИ БОГ

НОЧНОИ БОГ je film Adilkana Jeržanova koji na kraju nisam uspeo da nabavim ni sa kakvim prevodom, i kako je prošlo mnogo vremena, slave su šanse da se to desi u dogledno vreme.

Gledao sam ga relativno davno, pa ga se i ne sećam baš sjajno, ali ono što sam upamtio je utisak kafkijanske teskobe, bez mnogo humora i sa zanimljivom estetizacijom koja me je podsetila na kvalitetan istočnoevropski teatar jer Adilkan ovaj film smešta u studijske dekore umesto svojim surovih kazahstanskih predela koje inače snima.

U tom pogledu, ova vizija ima sasvim sigurno energiju košmara i Adilkan je sprovodi dosledno, međutim, meni efekat nije bio bitno snažniji od nekakve KROJAČEVE TAJNE, samo koja je dobra, za razliku od ove naše.

Jasne su osnovne teme, postsovjetska teskoba, televizijski šund koji ulazi u devastirano društvo itd. ali ipak riality o čoveku koji tumara sa bombom vezanom za grudi je mogao da rezultira intrigantnijim filmom.

No, kako nisam razumeo dijaloge i kako nisam ciljna grupa za ovo, ne bih se dalje izjašnjavao.

* * / * * * *

CATHERINE CALLED BIRDY

CATHERINE CALLED BIRDY je film Lene Dunham u kom je ona za Working Title adaptirala roman Karen Cushman. Reč je o pokušaju da se napravi revizionistički, ikonoklastičan film o odrastanju u Srednjem veku i glumačka podela koju predvodi Bella Ramsay, sa scenarijem i režijom Lene Dunham i solidnom ekipom koja je okružuje, u tome uglavnom uspeva.

Ima nekih stvari koje smo viđali ranije, kao što je ubacivanje modernog humora u srednjevekovni milje, i to funkcioniše dobro. Imamo i uključivanje moderne muzike u dešavanje, i to nije naročito novo i u ovom filmu ostavlja mlak, ambivalentan utisak. I konačno, imamo jedan suvišan Woke momenat a to je bridgertonovsko ubacivanje crnaca u priču, bez ikakvog povoda, čime sve dobija jednu nepotrebnu dimenziju jer film nije o tome.

Ne mogu reći da ti likovi kao takvi smetaju, ali BRIDGERTON je prosto stvar za sebe, i ovde takva intervencija niti nosi značenje, niti je sveža. U tom smislu, rekao bih da je ta intervencija promašaj ali ne remeti utisak filma jer je zapravo zaista u domenu nečega što je celinu apsolutno nevažno.

Bella je u međuvremenu postala non-binary ali ovde je igrala devojčicu i to baš devojčicu koja insistira na tome kog je pola, i pokušava da se snađe u srednjevekovnom svetu.

Lik odstupa od klišea, ne samo zbog svog komičnog spoja srednjevekovnih poimanja i modernog humora već i po tome što je reč o kćeri plemića srednjeg značaja koji mora da je uda kako bi mu opstalo imanje, a ona je nemirna, vragolasta i generalno šašava kroz celo svoje bezbrižno detinjstvo.

U tom smislu Catherine zvana Birdy evocira junakinje koje igra Lena Dunham koje po pravilu dolaze iz srednje klase i snalaze se u okolnostima relativne ekonomske bezbrižnosti i pre svega ih muče ili romantični ili umišljeni problemi.

Kod Birdy naravno, problemi su nešto realniji, ipak reč je o Srednjem veku, ali ovo je u suštini taj neki senzbilitet, samo prenet u domen avanturističkog romana o doživljajima devojke u Srednjem veku.

Film vizuelno nije uzbudljiv ali je jednostavan i kompaktan, ima u sebi malo indie senzibiliteta ali i iznenađujuće televizijskog, ako imamo u vidu da su filmovi Lene Dunham, kao i serije, obično natprosečno vizuelno bogati u odnosu na standarde žanra. Ovde ona stavlja glumce u prvi plan a vizuelni senzibilitet ostavlja po strani.

Ako imamo u vidu da je reč o epohi i jednom ipak avanturističkom romanu u samoj suštini, zanimljivo je da je ovo Lenin vizuelno najzatomljeniji rad. Pa ipak, ovo svakako nije film bez vizuelnog identiteta, i bez vizuelne dinamike, samo oni nisu toliko u prvom planu.

CATHERINE CALLED BIRDY je jak u elementima koji su važni za ovakav tip filma i slab u onim koji nisu. Zato njegove vrline pretežu nad brojnim nedostacima.

* * * / * * * * 

SOVEREIGN

SOVEREIGN Christina Swegala ima zanimljivu temu i u suštini nudi i pravi pristup, međutim, na kraju nije u potpunosti uspeo film.

Swegal je snimio film o jednoj podgrupi američke ekstremne desnice, o čoveku koji je sovereign citizen i ima svoj pogled na tumačenje Ustava, sa posebnim akcentom na svoja prava, naročito ona imovinska. U periodu ekonomske krize, ovi tumači zakona koji daju suverenitet građana su nudili razna šarlatanska self help predavanja u kojima su ih indoktrinirali da se odupiru naplatama, izvršenjima i sl.

Ovde Nick Offerman, koji je inače u seriji PARKS AND RECREATION igrao komičnog Small Government zastupnika, igra čoveka koji je posvetio svoj život jevanđelizovanju ideje sovereign citizena a njegovog sina igra Jacob Tremblay, dečaka kome je sve teže da odrasta u domu koji ga izoluje od okoline, pre svega od vršnjaka jer je home schoolovan, ali i od društva koje se vodi nekim potpuno drugim uzusima.

Iako glavni junak nikada ne potone u domestic terrorism, u jednom stresnom trenutku dovede sina da pucanja sa uzme oružje u ruke i tada postaju odmetnici u svetu koji je nemilosrdan prema naoružanom narodu, šta god o tome govorio američki Ustav.

Swegal je sve sjajno izabrao, i temu, i socijalni problem koji tumači i način na koji ga istražuje, i mustru odmetničkog filma koji se završava standoffom, međutim, nažalost, nije uspeo da napravi dovoljno vibrantne likove.

Uprkos harizmatičnim glumcima u glavnim ulogama, likovi nas ostavljaju hladnima, jednim delom jer je film vrlo bistar, čak i inteligentan ali ipak površan, ne u obradi teme koliko u sposobnosti da uvuče nas kao gledaoce.

MANIFEST WEST Louieja Gibsona i Joea Dietscha stoga ostaje masterclass na temu kako se u modernom američkom filmu obrađuju alternativni životni stilovi. Ovakvih filmova nema puno, i svakako ovaj je vrlo bitan deo onoga što treba da znamo o Trumpovoj Americi. Stoga, preporučio bih ga ljudima koje zanimaju društvena pitanja. I, zbilja, ovaj film ima DNK boljeg ostvarenja nego što jeste, i sve vreme deluje kao da je za * * *. Ali, na kraju priče, mislim da ipak zaslužuje * * 1/2 jer je taj X-faktor izostao.

S druge strane, kroz gledanje ovog filma se MANIFEST WEST samo potvrdio.

ШЛАГБАУМ

ШЛАГБАУМ Žasulana Pošanova je jedini scenaristički rad Adilkana Jeržanova koji nije on sam režirao.

Reč je o jednočasovnom filmu u kom se igrom slučaja na suprotnim stranama nađu nezadovoljni siromašni bokser koji radi kao čuvar na rampi u bogatom gated naselju i sin moćnog oligarha koji se bori na svoje mesto u akademiji. 

Jaz među njima je toliki da prepoznaju kako bi ovaj drugi mogao biti dobra vreća za udaranje i to dovodi do tragičnog ishoda u kom naravno onaj bogatiji bolje prođe.

Film je režiran solidno i relativno klasično u polazu, što mi nije smetalo, premda ima vrlo malo Adilkanovog humora u postupku.

Ono gde mi je bio oskudan jeste sama postavka gde praktično nema razrađenije strukture. Imamo uvođenje dva lika. Zatim neke dve situacije koje ih iritiraju i konačno katastrofu u kojoj se razračunaju.

Ovaj film od sat trajanja je formalno neobičan, i da ga IMDB ne tretira kao nešto što je ipak igrenjak, odnosno da ga sagledavam kao televizijski rad bio bih neuporedivo zadovoljnjj.

Nezavisno od minutaže, ovo delo je za igrani film namenjen (barem u nekoj meri bioskopu) nudi premalo.

Podatak da je prikazan i nagrađen na festivalu u Moskvi ga ipak neumitno čini "bioskopskim" delom.

* * / * * * *

ЛАСКОВОЕ БЕЗРАЗЛИЧИЕ МИРА

ЛАСКОВОЕ БЕЗРАЗЛИЧИЕ МИРА је film sa kojim je Adilkan Jeržanov overio Un Certain Regard u Kanu, ali nažalost, to je film koji nije u ravni onoga što je meni bilo najbolje kod njega.

On ovde koketira sa fatalizmom noira o priči o devojci poslatoj iz sela u grad da dogovorenim brakom izbriše dugove svoje porodice i njenom drugu koji želi da je iz toga spase, a u par navrata se i pobiju i zapuca se, međutim, ukupan utisak je ipak da se radi o Adilkanovom ponovnom koketiranju sa naivnim rediteljskim izrazom kakav se očekuje od Kazahstanca.

Nažalost, ovaj film je baš na toj liniji koja postoji kod njega i uprkos tome što najavljuje ono što je najpotentnije u njegovom rukopisu, ipak to ni približno ne doseže.

* * / * * * *

ЧУМА В АУЛЕ КАРАТАС

ЧУМА В АУЛЕ КАРАТАС Adilkana Jeržanova je film koji nažalost tek na kraju pokaže da nije reč o provincijskom kafkijanskom art houseu o teskobi sovjetskog nasleđa.

Naravno, i takav kakav je bio je dobar za festival u Roterdamu, dakle sve je to progutao Zapad bez problema, ali kao što sam već nekoliko puta ponovio, ako imamo u vidu Adilkanove sposobnosti, ovaj film ih ne predstavlja u punoj snazi.

Film je atmosferičan i sveden, i donosi dosta snažne vizuelne simbolike, a u završnici koja se bazira na paganskom ritualu, postane skoro pa uzbudljiv.

Međutim, kafkijanski osnov u scenarističkoj postavci sa dijaloškim razmenama koje su sve sem dramske, a u svemu drugom su krajnje prevaziđene, i ponovo doza onog lošeg iz tatijevskog i kaurismakijevskog brevijara, čini da ovaj film ne bude ono što je mogao - mračna, distopijska fantazija bogata vizuelnom simbolikom.

No, ponovo, ako imamo u vidu da je film postigao uspeh i da je na kraju krajeva stigao čak i do nas, pokazuje da su neki merodavniji ljudi bolje reagovali. Ako imamo u vidu, kakvi su mu filmovi podržavani, Adilkan je još ispao i dobar.

* * / * * * * 

ROQYA

Malo se odmičemo od evroazijskog vektora sa filmom ROQYA Saida Belktibie, priče o "veštici" iz francuskog predrgađa, zapravo magrebljanki koji se bavi nabavkom životinjskih vrsta koje koriste razni vračevi i šarlatani i koja posle nekog vremena smisli biznis sa aplikacijom koja će povezati vračeve i klijente.

U prvom trenutku, biznis cveta, međutim, ubrzo kreću problemi kada se zameri nekim klijentima i nekim vračevima i bivšem mužu te postaje progonjena kao "veštica iz kraja".

Odjednom, masa raznih civila kreće da je progoni po soliteru i prolazima oko njega, otimaju joj sina, a onda njen instinkt za samoodržanjem počinje da je pretvara u veoma opasnu osobu, što inicijalno nije bila.

Said Belktibia ne potpisuje savršen film, ni u jednom pogledu, ali ovo je delo zanimljive premise, jakog tempa, interesantnih situacija koje sklapa u kompaktnu celinu koja komunicira sa gledaocem na više nivoa.

* * * / * * * *