Wednesday, November 14, 2018

OVERLORD

OVERLORD Juliusa Averyja nastao je u produkciji J.J. Abramsa i nekako je opisivan kao dodatak Cloverfield mythosu. Međutim, u ovom filmu Cloverfielda nema i ništa ga sa njim ne može povezati, a da sam ja uspeo da prepoznam.

Međutim, ono čega ima a to je najvažnije jeste dobar film. I to je vrlo zanimljivo ako imamo u vidu da su Billy Ray i Mark L. Smith napisali jedan zapravo vrlo nemaštovit scenario. Kada sam shvatio premisu i malo uhvatio ritam filma, bilo mi je potpuno jasno kuda koja situacija vodi. Otud Julius Avery zaslužuje sve pohvale što je uspeo da me ubedi kako to sve tako treba i učinio da u jednoj tako suštinski konvnecionalnoj i “ravnoj” stvari izuzetno uživam.

OVERLORD počinje kao SAVING PRIVATE RYAN samo sa efikasnošću jednog starog B-filma. Avery jako lepo kombinuje ikonografiju filma o Drugom svetskom ratu sa estetskim imaginarijem filma o Vijetnamskom ratu pa i modernijim akcijašem, i u tom pogledu vrlo sočno daje životnu energiju čitavom nizu barrack klišea koje je dobio u scenariju a tu su naravno hladni oficir na misiji koji ne priča mnogo, novajlija zlatnog srca, cinični Jevrejin iz Bruklina koji se smara sa seljačinama po vukojebinama itd. Avery međutim tome prilazi sa punim ubeđenjem. Film je “mali”, nije kameran, ali nije ni preskup i Avery jako lepo vlada tim malim brojem lokacija koje razrađuje do maksimuma.

Potom na sredini filma sve prelazi u Nazisploitation, i to negde na pola puta između Castle Wolfensteina i zombi filma. Sve to smo generalno već videli u raznim varijantama pulpa ali ono što je novost jeste da to nikada nismo dobili na ovako visokom mejnstrim nivou realizacije. I to pre svega u pogledu glume, u pogledu izgradnje atmosfere itd. Sam akcioni segment sa tim “supervojnicima” u različitim stadijumima uspešnog “sazrevanja” je takođe dosta straight, i to opet nije glavno obeležje ovog filma (mada moralo bi da bude). Međutim, očigledno je da se Avery čuvao skliznuća u trash kada krene akcija, a ko ga već nije izbegavao kada se govori o premisi, tako da je taj shift po uzoru na FROM DUSK TILL DAWN takav da ne odbije one kojima se dopala do sada izgrađena situacija.

OVERLORD stoga ostaje Guys on a Mission movie od početka do kraja, sa tom razlikom što je misija malo različita od onoga što bismo očekivali. Međutim, uprkos dosta tvrdim gore momentima itd. OVERLORD nikada ne prerasta u horor. On uvek ostaje čvrsto utemeljen u tom Guys on a Mission pristupu i to je znak da Avery svakako vešto vlada onim čime se bavi. Odnosno da i onda kada nema šta da kaže novo, ume da artikuliše ono što je dotle rekao dobro.

Wyatt Russell definitivno nije očen naslednik. Dobra je njuška ali nije personality actor. Gotovo je sigurno da je on za sada još uvek ipak karakterni glumac, sa jako dobrom njuškom. Jovan Adepo sa druge strane je senzaiconalan kao novajlija dobrog srca. Ostatak ekipe je već uhodan u svojim tipskim rolama.

Ako imamo na umu da se ovaj film dešava u vreme kad su crnci u američkoj armiji, a naročito crne starešine, priličan eksces, mada ne i potpuna retkost, onds činjenics da operaciju izvodi u komandnom pogledu crni oficir verovatno sugeriše i jednu političku dimenziju filma, da predstavnici ugrožene rase pobeđuju pokušaj izgradnje supervojnika kojeg se latila superiorna rasa itd.

Ne bih doduše preuveličavao OVERLORDovu emancipatorsku dimenziju, ali ne mislim da autori o njoj nisu uopšte razmišljali.

Ako imamo u vidu stanje savremenog holivudskog filma, OVERLORD se svakako - uz svu ironiju povezivanja sa CLOVERFIELDom - može ubrojati u ona osveženja koja nisu u direktnom pokušaju nekakve franšize, marketinga, vanfilmskog IPa itd. I što je još važnije, potvrđuje validnost takvog pristupa filmu. 

Pa ipak, ostaje žal što je ovim filmom Nazisploitation sasvim sigurno prebačen iz okvira Cinemageddona u okvir iTunesa i što je dobio jednu dimenziju mejnstrima koju do sada nije imao čime je izmaknut kao oružje desperadoskih filmadžija i kinematografija.

* * * / * * * *

AMERICAN REBEL: THE DEAN REED STORY

AMERICAN REBEL: THE DEAN REED STORY Willa Robertsa je izuzetan dokumentarni film iz 1985. godine o Deanu Reedu, američkom pevaču i glumcu koji je posle izdanja za Capitol i saznanja da mu pesma u Čileu prolazi bolje nego Elvis otišao na južnoameričku turneju, tamo se inficirao levicom i komunizmom, potom nastanio u Argentini, hunta ga proterala u Italiju, krenuo sa nastupima po SSSRu, da bi se na kraju nastanio u DDRu gde ga je sačekala misteriozna smrt 1986. godine. 

Priča o Deanu Reedu je jedna od onih životnih situacija u kojima shvatamo kolika entropija vlada svetu kinematografije ili estrade. Zašto Dean Reed nije postao zvezda a postao je neko drugi, to sad zaista ne možemo baš da utvrdimo. Tom Hanks je dugo želeo da igra Reeda u biopicu pod naslovom COMRADE ROCKSTAR i tvrdio je da Reed nije bio veliki pevač ili veliki glumac, ali sada kad gledamo ovaj materijal shvatamo da je on bio zbilja dovoljno kompetentan izvođač čiji je zadatak i ovako i onako bio da ovaploti ono što bi industrija produkovala za njega, bilo da je filmska ili muzička. 

Stoga da je Reed iza sebe imao industriju koja je pravila Elvisa kao filmsku ili muzičku zvezdu, verujem da bi bio njegova dosta solidna varijanta.

Međutim, Reed nije samo Red Elvis kako su ga nazivali, pošto on jeste formalno gledano bio upravo to, čak je i izvodio Elvisove pesme a crossoverovao je i na film. Naime, on je na filmu kombinovao ipak dve persone - Crvenog Elvisa (filmovi su nosili jednu pevačku dimenziju, naročito u obe njegove režije) i crvenog Roberta Redforda, po socijalnom angažmanu.

Otud je Reedova životna priča potpuni galimatijas raznoraznih ne samo ideoloških uticaja i okolnosti, uostalom odrastao je u tvrdom konzervativnom domu u Koloradu, a završio je u DDRu, već i vrlo čudna smesa kulturnih uticaja.

Naime, Reed je pošao u Čile kao Capitolov teen idol, i rekao bih da se on nikada nije “otkačio” od Amerike i tokova koji su postojali u njoj. Otud on istovremeno po SSSRu i DDRu izigrava “našeg Amerikanca”, peva kaubojske i pionirske rok klasike iz vremena reproduktivne faze rokenrola na globalnom nivou, ali isto tako je svestan da se u samoj SAD dešavaju Dylan, Fondina deca, Redford, Beatty, i pokušava da uključi i nešto od toga u svoj umetnički rad.

Međutim, Reedove mecene su u DDRu i istočnom bloku tako da dok Redford snima THREE DAYS OF CONDOR, on može da radi EL CANTOR koji ima određeni miris Coste Gavrasa i filma Z ali onda mora da snimi i SING COWBOY SING dok ovaj snima JEREMIAH JOHNSONa.

Stoga, Reedova priča jednim delom jeste kuriozitet o Amerikancu koji je vrlo lako mogao biti tamošnji teen idol a postao je sovjetski ali je isto tako i meditacija o samoj prirodi stvaralaštva gde se oseća raslojavanje između onoga što Dean Reed radi van ekrana, kada recimo sa kalašnjikovim u ruci hoda kroz Liban i na ekranu kada u DDR televizijskoj emisiji, peva šlagere.

Isto tako, ovo je priča i o snazi američke popularne kulture koja se nije mogla suzbiti već je iza Gvozdene zavese aproprirana time što su pronašli “svog Amerikanca” preko kog su je uvezli. No dobro, taj element “koka kola socijalizma” nam je bar dobro poznat.

Will Roberts je nagrađen oskarom za studentski film a AMERICAN REBEL je raskošan dokumentarni film sa obiljem zbilja izvanrednog arhivskog materijala. Ovo je old school dokumentarac koji ne štedi sa faktima ali je istovremeno izuzetno vizuelno atraktivan, što zbog arhive, što zbog dobro odabranog novosnimljenog materijala i sagovornika. O relevantnosti samog Reeda dosta govori činjenica da o njemu značajan deo priče pokriva Phil Everly, ipak jedna ozbiljna Hall of Fame figura američkog rokenrola sa kojim je bio zajedno u Warnerovoj školi za glumce, a potom ostao prijatelj, uprkos duboko suprotnim političkim stavovima.

Uprkos tome što je ovaj film star 33 godine i danas je potpuno aktuelan, možda ponajpre baš zato što niko od sagovornika nije svestan na koji način će se svet izmeniti za samo pet-šest godina od momenta kada su snimani. Sam autor ne veruje da je Reedova smrt bila slučajna ali to iznosi samo u formi natpisa na kraju filma i to se ne razrađuje u samom filmu koji je očigledno pravljen za izlazak za Reedova života.

* * * * / * * * *

Monday, November 12, 2018

UINDII

UINDII Masato Harade je kvintesencijalni eighties film čiji je glavni junak istovremeno bubnjar porg rock benda i profesionalni moto-trkač. Iako se tema njegove muzičke karijere dalje ne razrađuje, mislim da je ovaj opis lika dovoljan da opiše koliko je sve ovo umočeno u 80s mačizam.

Međutim, zapravo, film na kraju postaje dekosntrukcija istog tog mačizma jer govori o turneji tog mototrkača po evropskim pistama preko jednog leta tokom kog mora da brine o svojoj kćeri koja je posle razvoda pripala majci. Devojčica se nameće kao glavni lik i kao katalizator pokušaja da se otac promeni, iako zapravo na kraju shvatamo da u njemu promene nema, da on želi pobedu i da ga porodica ne može učiniti boljim čovekom ali može boljim trkačem.

UINDII sasvim sigurno spara u red filmova o moto-sportu. Ovo je japanski film, glavnu mušku ulogu igra Hiroyuki Watanabe, ali čitav je snimljen u Evropi tako da ne znam da li je nameravana neka vrsta crossovera ili ne. Verovatno jeste. Muziku je radio poznati japanski prog klavijaturista Akira Inoue, i uprkos tome što ovde ima prog-popa, nikada se ne dese Berlin i Giorgio Moroder, mada oni meni nikada ne smetaju.

Film ima visokooktanske scene na moto-stazi, sa dosta kamera rigovanih na same motore i tvrdim prikazom trke u kome Harada ne ostavlja ni gram prostora za melodramu. Snimao ga je Witold Sobocinski, otac nažalost prerano peminulog Piotra Sobocinskog i deda njegovog potomka koji je takođe snimatelj. Witold je veliki majstor koji je radio sa Polanskim i Zanussijem i filmu daje melanholični evropski vajb premda se ne štedi kada se dešavaju trke. Čitav film je sniman mahom u Nemačkoj i Holandiji i moram priznati da me je imaginarij zapadnoevropskih autoputeva vratio u detinjstvo kada sam bio pasionirani gearhead.

Patrick Stewart predvodi podelu “zapadnih” glumaca i već ovde igra “dedu”, odnosno lik sportskog fotografa “sa tajnom”. Od zapadnih glumaca zanimljivo je da se ovde pojavljuje i jedan sa Istoka, Dean Reed, u ulozi Amerikanca, u zapadnoj produkciji. Ovo mu je bila jedna od poslednjih filmskih rola.

Devojčica Chris Addison deli ime sa poznatim britanskim komičarem i ona definitivno nosi film kao energični emotivni ali i pripovedački centar priče.

VHS rip sa izdanja zaboravljene kuće Toshiba EMI i koliko znam odustvo zapadnog DVD izdanja sugerišu da kvalitet ovog filma nije ostao upamćen na Zapadu. Čak ne možemo reći da je ovo najdostupniji film Masata Harade na Zapadu. Pa ipak, za mene je ovo bio hidden gem i film kome sam možda pogledao kroz prste zbog nostalgije, teme koju volim i nekih stvari koje me trenutno zanimaju kao što je Dean Reed, ali to ne znači da zapravo nije dobar i da ne zaslužuje pažnju. 

* * * / * * * *

EL CANTOR

EL CANTOR je rediteljski debi Deana Reeda, istočnonemački televizijski film o tome kako je Victor Jara živeo i na kraju nastradao kao čileanski angažovani kantautor. Dean Reed je u vreme snimanja ovog filma već prešao da živi u DDR i da nastupa kao muzičar i glumac. Otud ovaj projekat možemo posmatrati kao njegov autorsko-izvođaćki vehicle u kome on i režira i igra dominantnu glavnu ulogu i nastupa kao pevač.

Dean Reed je čovek kog je volela kamera i u ovom filmu on zaista pleni na ekranu. On nije smatran velikim glumcem pa ni velikim pevačem ali harizma mu je nesporna, pa je on širi i u ovom filmu.

Isto tako, nisam siguran da nivou čiste tehnike nije posedovao ono što čoveka čini vrhunskim profsionalcem u obe ove oblasti. Možemo reći da nije dostigao neke vrhunske domete ali ne i da svoj posao nije umeo da radi.

Kad je reč o režiji, čini se da ona ipak nije bila Reedova jača strana. Iza sebe je tada već imao ozbiljno iskustvo u špageti-vesternu ali i DEFA produkcijama, no EL CANTOR je pre svega neujednačen film što svedoči o tome da u najmanju ruku Reed nije držao sve konce u rukama, da ne kažem da je bilo variranja u tome koliko su neki saradnici pokrivali njegova zanatska nesavršenstva.

U određenom smislu, EL CANTOR ne može pobeći od utiska da je quickie u pogledu produkcije, no to nije veliki greh ako imamo u vidu da je upisan ka televizijski rad, premda ga neka literatura tretira i kao bioskopski film. S druge strane, sama naracija je postavljena sa neposrednošću i jednostavnošću B-filma gde su junaci uvek u jednostavnim i direktnim situacijama, čak i kada scena nije direktno u funkciji daljeg pokretanja priče jeste u funkciji jake ilustracije i sl.

Otud, EL CANTOR ima u sebi nešto inherentno “američko” i uklapa se u filmografiju istočnoevropske B-produkcije o kojoj se zapravo malo zna jer se odande mahom tretiraju klasici. Kao što je Holivud opisivao svet iz Gvozdene zavese, tako je to radio i istočnoevropski film. Uostalom, ako je Radio televizija Beograd radila Kinoyevu dramu o blacklistovanim scenaristima zašto ne bi istočni Nemci snimili film o ubijenom čileanskom kantautoru.

Film je delom sniman u Bugarskoj kao i IL PLEUT SUR SANTIAGO još jedna produkcija snimana sa temom puča. Kao i u tom filmu, Bugarska nije baš idealna lokacija sa atmosferu Čilea. 

Saturday, November 10, 2018

THE PREDATOR

THE PREDATOR Shanea Blacka je film koji me je ostavio bez reči. Nisam mogao ni da naslutim da ću jednog dana gledati ovakav film u serijalu o Predatoru a naročito ne da će ga potpisivati Shane Black. Nagledali smo se svega čak i u ovom serijalu kada su krenula ukrštanja sa Alienom ali ovo što smo dočekali 2018. godine nije mogao da zamisli ni najveći pesimista posle gledanja drugog AVP.

Lako bi bilo reći da onaj ko je ovako nešto snimio nije gledao, nije shvatio ili nije zaslužio McTiernanov PREDATOR. Ali, Shane Black ne samo da je upoznat sa tim filmom, on je u njemu glumio jer je McTiernan želeo da ga ima u svojoj ekipi ako bude zatrebao on-set rewrite.

THE PREDATOR izgleda kao pozni fan fiction koji je napisalo malo dete posle gledanja prva dva Predatora, što kada nije fan fiction i nije delo deteta, deluje kao “marvelizacija” urađena u stanju pomračenja svesti. Tu se onda pojavljuje Jake Busey kao sin junaka kog je u “dvojci” igrao Gary Busey, jer eto to je lep detalj, ali na kraju taj lik nema neku funkciju, pa čak suštinski ni ne izreferiše na oca.

Imamo dete sa Aspbergerovim sindromom u centru priče i Predatore koji napadaju američki varošicu na Halloween, pa guess what - narod misli da su neki od njih maskirani učesnici fešte? Film obiluje potpunim WTF momentima, koji vrhune pojavljivanjem Predator-pasa. Dakle, predatora koji su inkorporirali pseći DNK. I time PREDATOR tone u sub-JURASSIC PARK sfere.

Ako je prvi PREDATOR nastao prema briefu da RAMBO susreće ALIENA ili TERMINATORa, onda je ovaj novi očigledno nastao prema briefu da ovde mora da se oseti malo tog Marvelovog shared universe šmeka, ali i malo JURASSIC PARKa.

Završnica sa subcameronovskom borbom na svemirskom brodu koji uzleće a koja je već Xta parafraza tuče na Harrieru iz TRUE LIESa, ne samo da je uznemirujuće slična završnici onog poslednjeg Ridleyevog ALIENa, već je možda i jedini jasan putokaz čemu se ovde stremilo, a to je opšta akcija gde se porodica suočava sa Predatorom umesto pojedinca.

Međutim, ni ta scena nije naročito dobra.

Sve ovo, pored toga što je apsolutno kretenski na nivou sadržaja, jako je slabo izvedeno i na nivou celine i na nivou ritma. Ovaj film je manično brz, verpvatno u strahu da se što kraće otkriva koliko je glup, ali ta brzina nije ona efikasnost i udarna snaga jednog MILE 22 već prosto jedna ubitačna ujednačenost ritma koja uprkos brzini rezultira monotonošću.

Zanimljiva podela potpuno je straćena u ovom filmu.

Međutim, najstraćeniji je sam Predator koji je, za početak, veći deo filma vidliv, i najveći deo filma apsolutno ni za koga ne predstavlja nepoznanicu. Nema tu onog momenta if it bleed we can kill it. Svi znaju da ga mnogo ubiti, samo je jako teško, i to je sve.

THE PREDATOR je bio flop u Americi, dok je u ostatku sveta ostvario prihod koji ga dovodi nadomak break evena. Međutim, uprkos tome što se break even sve češće računa na nivou celog sveta, u ovoj vrsti filma ne smemo zanemariti kulturni kapital koji donosi američki box office. Iako će Predator verovatno ponovo da se pojavi u nekom filmu, verujem da je Shane Black snimio iteraciju koja se neće dalje razrađivati i da nas čeka novi reboot.

Što se samog Shanea Blacka tiče, IRON MAN 3 je bio fluke i on definitivno nije čovek za spektakle te vrste a na šta je THE PREDATOR uprkos nižem budžetu ipak pretendovao. Međutim, ni ono po čemu je Black čuven i dobar ovde zapravo ne postoji, osim nekoliko parodija na scenu pričanja vica u prvom delu.

Stoga ovo je jedan dead end u Blackovoj karijeri i iskreno se nadam da će sada uzeti pamet u glavu i raditi nešto što mu više prija.

MY DINNER WITH HERVE

MY DINNER WITH HERVE je televizijski biografski film Sache Gervasija, filmmakera koji ima dosta zanimljiv izbor tema ali i vrlo slabu obradu kada ih se konačno lati. Posle Hitchcocka kog je prikazao u zbilja skarednom biopicu za jednog klasika, ovde bira bitno opskurniju figuru - Herve Villechaize je bio francuski glumac patuljastog rasta koji je stekao globalnu popularnost igrajući u Bond filmu THE MAN WITH THE GOLDEN GUN a bogatstvo serijom FANTASY ISLAND. Međutim, Gervasi pronalazi način kako i da ovu priču ozbiljno ugrozi iako je imao sve predispozicije da je valjano realizuje - prvo on lično je upoznao i intervjuisao Hervea pred smrt, zatim Peter Dinklage, jedna od najmoćnijih figura američke televizije i Herveov naslednik po popularnosti je uzeo kao životnu misiju da ga odigra na filmu.

Villechaizeova priča je izuzetno potentna za film. Govori o usponu potpunog autsajdera koji je došao u Ameriku iz Francuske bez znanja engleskog, uspeo da postane glumac, obogati se, uđe u dekadenciju koju donose velika slava i višak novca, i potone u ambis alkoholizma, promiskuiteta, sujete i bankrotstva. Sve to uporedo sa ozbiljnim zdravstvenim problemima koji su pratili patuljasti rast.

Gervasi se odlučuje da napravi fikcionalni narativni okvir. Da kreira lik novinara jednog Murdochovog tabloida koji odlazi u Holivud da intervjuiše Gorea Vidala a usput i napiše nešto o Herveu, da se na tom putu bori sa svojim alkoholizmom koji ga je koštao porodice i da kroz ovaj susret doživi katarzu. Ovaj lik je izuzetno nevešto napisan, s jedne strane kao straight man koji treba da bude opozit u svakom smislu atipičnom Herveu, s druge strane kao karakter koji će biti promenjen tim susretom, s treće kao zid od koji će se odbijati Herveove izjave i odakle će stizati potpitanja.

Nažalost, takav generički lik ne samo da nije pomogao filmu već je vremenom uspeo da preuzme određeni vid protagonizma na nivou celine i da na kraju to bude glavni lik umesto Hervea. Otud ovo je film o jednom neobičnom čoveku i njegovoj istinski uzbudljivoj životnoj priči, ali je zapravo mnogo više film o jednom klišetiziranom fikcionalnom liku, jednoj poštapalici koja je metastazirala do nivoa protagoniste.

Gervasijev film dakle ne samo da nije dobar nego je po mnogo čemu pogrešan. Ali, Herve Villechaize je fasinantna ličnost pa ga opet svakako treba pogledati, ako ništa a ono zbog pune posvećenosti Petera Dinklagea tom liku, zbog kog ovaj film i zaslužuje etiketu HBOa koju ne treba lepiti tek tako i na koješta.

Thursday, November 8, 2018

LA SOMBRA DE LA LEY

LA SOMBRA DE LA LEY je drugi film Danija de la Torrea, reditelja čiji me je debi impresionirao i delovao kao najava majstora koji bi se u Holivudu mogao pridružiti Jaume Colletu-Serri. Nažalost, ovaj format mu ne odgovara i LA SOMBRA DE LA LEY pretenduje da bude tvrdi krimić u epohi smešten u 1921. i Španiju koja je na pragu velikog raskola i građanskog rata ali nažalost deluje kao jedna od onih priča iz epohe koje misle da će biti “uprljane” ako se prikaže malo više krvi i golotinje nego što smo navikli u rekonstrukcijama epohe.

Dani de la Torre koji je onako vibrantno režirao prethodni film ne može se prepoznati u ovom ukočeno, kruto režiranom filmu koji baš deluje kao da pati od svih mana filmova koji rekonstruišu epohu. Slika deluje “prazno”, flah, nedovoljno konceptualno rešeno, sa teksturom objekata i kostima koji deluju nepatinirano, čisto i novo.

Trajanje od dva sata ne pomaže ovom slućaju koji je zaslužuje više od 100 minuta za obradu jer se film na mnogo mesta vrti u krug, a isto tako nudi i mnogo nekih “uopštenih” misterija gde se gradi tajanstvenost bez pokrića.

Luis Tosar igra misterioznog hard boiled agenta poslatog iz Madrida u Barselonu da reši pljačku voza iz kog je ukraden vojni arsenal naoružanja i u ovoj ulozi on deluje bukvalno kao da je tvrdo skuvan a ne kao da je tvrdi detektiv iz tradicije detektivskog romana i filma. 

LA SOMBRA DE LA LEY generalno ima zanimljivu temu, i ima par scena koje vredi videti, i ima dovoljno visok nivo realizacije da može proći kod dela publike, ali ovo svakako nije neophodni korak napred za Dani de la Torrea iako je projekat sasvim sigurno bio profilisan sa takvom namerom, da ga izgura u još višu ligu od one gde je bio.

* * / * * * *