Thursday, May 23, 2019

PARIS PIGALLE

Cedric Anger snimio je film PARIS PIGALLE koji bi neki optimista mogao nazvati francuskim BOOGIE NIGHTSom i pogrešio. Neko bi ga po sinopsisu mogao nazvati francuskim HARDCOREom, samo po sinopsisu ali ni to ne bi bilo tačno.

Šta je onda to? Pa reč je o priči o dvojici francuskih policajaca koji se ubacuju undervover u svet strip i peep klubova a potom i na porno scenu početkom osamdesetih. Stvar je dakle mogla poći putem HARDCOREa ali nije jer se u tom svetu ne dešava ništa naročito mračno, dešavaju se sudbine koje su u osnovi tužne ali ne naročito dramatične niti im je posao vezan za to jer istražiji pranje novca. A opet, nije to ni BOOGIE NIGHTS jer Anger načinje temu kako je izgledala ta porno industrija ali je ne dokumentuje.

Tako i sam film, teško je utvrditi šta je u pitanje, da li buddy cop film bez akcije u kom se junaci sjajno zabavljaju, da li je to rekonstrukcija perioda hedonizma i zlatne ere pornografije, da li je to krimić o suzbijanju organizovanog kriminala?

Nije ništa konkretno od toga i sve je to pomalo. To ne bih oprostio američkom filmu, ali kako je reč o Francuzima kojima pažnja ume da odluta, sve to opraštam, najpre zato jer je film atmosferičan i interesantan, sa dosta svežine uprkos čestim odlascima na “opšte mesto”.

Guillaume Canet i Gilles Lelouche su zanimljivi u glavnim ulogama, ženski kast je ne samo lep i talentovan već i dat u duhu porno industrije tog vremena, sve u svemu sa fotografijom Thomasa Hardmeiera, iskusne kuke i za krimić i za rekonstrukciju epohe, rezultat je vibrantan i zanimljiv.

Na kraju, PARIS PIGALLE nije supstancijalno delo ali može privući gledaoce različitih interesovanja. 

* * * / * * * *

BRIGHTBURN

David Yarovesky je pod pokroviteljstvom Jamesa Gunna i u saradnji sa njegovom familijom dobio priliku da snimi zanimljiv film. BRIGHTBURN je priča o Supermanu, ispričana na mračniji način - šta ako mali vanzemaljac padne u kapsuli u Kanzas ali kada dođe pubertet krene da ga teže podnosi i posgtaje mali psihopata koj želi da potčini svakoga i kazni one na koje je ljut.

BRIGHTBURN ne dobacuje do CHRONICLEa jer je u svojoj postavci svedeniji i zapravo ne razrađuje “realističku premisu” šta bi se dešavalo da neki ljudi dobiju supermoći i onda ih koriste na različite načine. Ovde sve proističe iz Supermana, tako se i film zove Brightburn po kanzaškom mestu u koje je dete palo što je jasna aluzija na Smallville, mesto i naziv serije iz Supermanovog odrastanja.

Iako postoji snažna komunikacija između dečaka i kapsule u kojoj je pao, čime se koketira sa idejom da je možda on deo neke vanzemaljske agende, BRIGHTBURN se ipak bavi zlom u detetu, odnosno na kraju moć proističe iz dolaska na planetu ali zlo i spremnost na zločin proističe iz dečakove psihe.

Možda je činjenica da je reč o klincu mogla biti kudikamo maštovitije iskorišćena, tipa da klinac ima i neke glupe ideje o tome kako da reši neke stvari, ali BRIGHTBURN je film čiji je osnovni kvalitet jednostavnost, određena svedenost, sjajna gluma koja se napaja iz star turna Elizabeth Banks i iz dobre, pametno postavljene realizacije koja film čini skupljim nego što jeste.

Ono što je dodatna karakteristika ovog filma jeste da on uzima formu superherojskog slashera, dakle ne ide u širinu i epski zamah koji bi imala priča o zlom Kal Elu odnosnu Clarku Kentu. Tretman strip izvornika u ovom filmu je sličan onome kako ga je Shymalan koristio u GLASSu, aluzije su jasne, gotovo mehaničke, ali to u ovakvoj varijanti blija.

Maltene, iako ovo niti je DC niti je Warner, BRIGHTBURN deluje kao Elssworlds epizoda.

Kako rekoh, formalno ovaj film najviše liči na slasher, i u tom domenu kada krenu ripper sekvence ima i smisla za humor.

BRIGHTBURN je jedan od onih high concept malih filmova koji nastaju sa svešću da “mogu da razvale”. Da li će se to desiti ne znam, ali u principu projektni zadatak je ispunjen a Yarovetsky izvlači sve ono što je potrebno.

Sa budžetom od skromnih sedam miliona, verujem da će ovaj film opravdati očekivanja svojih producenata. 

* * * / * * * *

POKEMON DETECTIVE PIKACHU

POKEMON DETECTIVE PIKACHU Roba Lettermana je film koji sam pogledao pre nedelju dana, u prvim terminima kada je izašao kod nas, i trebalo mi je nedelju dana da saberem utiske. Naime, reč je o jednom od najprijatnijih iznenađenja ove sezone. Priznajem, imao sam predrasudu prema činjenici da je reč o ekranizaciji Pokemona, multimedijske franšize o kojoj ne znam mnogo, i koja dolazi u žižu javnosti sporadično, maltene na desetak godina.

Upamtio sam da je Warner Bros pre dvadesetak godina puštao u bioskope celovečernje Pokemon crtaće, zapravo kompilirane epizode animirane serije, i sada isti studio (igrom slučaja, prvobitno je Legendary radio ovaj film za Universal) prikazuje ovu igrano-animiranu verziju.

Rob Letterman je snimio film za decu, i u tom pogledu POKEMON DETECTIVE PIKACHU ima jasnu naraciju, nema tu nekih teško prihvatljivih ili teško razumljivih momenata u pogledu ritma pripovedanja ili strukture. Međutim, ekipa scenarista je fomulisala jasan, čvrst predložak koji uspeva da obavi izgradnju jednog novog sveta i unutar njega, kroz origin ispriča i prvu priču smeštenu u njemu.

Glumačka podela je izvanredna. Justice Smith korak po korak izrasta u glumca na kom se Holivud može osloniti, a kapacitet da postane zvezda je već tu. Međutim, Justice Smith je i dalje, uprkos tome što u igra u franchise filmovima više glumac nego zvezda, i u tom pogledu bitno je da ne pođe putem Chrisa Pratta. Ryan Reynolds je napravio izuzetnu vokalnu rolu kao pokemon koji zna da govori i njegov Pikachu je ne samo scenaristički već i vokalno pravi mali master class kako napraviti uzbudljiv komični lik u animiranoj formi koji može parirati "živim ljudima". Reynolds je imao iskustvo tog tipa u DEADPOOLu ali Pikachu je radikalniji izazov jer nema otklona u R-rejting i nema fizičkog oblika koji korespondira sa Reynoldsom.

Međutim, ono što je ipak ključ ovog filma možemo prepoznati u tome da se on nalazi negde na ničijoj zemlji između filma WHO FRAMED ROGER RABBIT i serije HAPPY!. Ovde imamo uspešan primer iznova primenjene mustre detektivskog filma u igrano-animiranoj formi. Naravno, niti je ovo velika holivudska ekstravaganza kao Zemeckisovo remek-delo niti je izlet u onostrano Granta Morrisona, ali jeste nešto između jer poštuje klasike filma, ali ima i taj neki edginess novog doba koji nije nužno morrisonovski ali jeste proistekao iz te čudne besprizornosti azijskih IPjeva.

Naprosto, Pokemoni u sebi nose taj element da gledalac, naročito kad mu se dopadne film, počne ozbiljno da se pita da li je to moguće. Tokom gledanja i uživanja u filmu preispitivao sam svoje psihičko zdravlje jer dođavola - ovo su ipak POKEMONI. Međutim, u ovom filmu oni nekako bivaju upakovani u zanimljiv SF triler sa temom transhumanizma, i sve to je realizovano dinamično, precizno, sa izvanrednim dizajnom bliske budućnosti u kojoj se prepliću recimo London i Singapur, sa malo Tokija i Hong Konga. Zaplet inače jednim delom citira pesmu Prti Bee Geea i stihove, "koji je ovo pokemon, to je lerdi pokemon opijate valja on".

Fotografija Johna Mathiesona, rađena na stari način, na filmskoj traci, daje svemu poseban šmek heightened realityja, a završnmi obračun je po svojoj energičnosti i maštovitosti, sa azijskim uplivom, negde između OKJAa i Marvela.

POKEMON DETECTIVE PIKACHU izašao je iste godine kao ALITA. Oba dele zanimljiv detalj - pesmu na špici peva srpska pevačica albanskog porekla, tamo Dua Lipa, ovde Rita Ora. Međutim, nije to jedino što dele. Oba se bave temom transhumanizma, oba se bave eksploatisanjem Drugoga i to u formi gladijatorske borbe, oba se bave mentalnom kontrolom koju sprovodi negativac, oba koketiraju sa noirom u uvodnim izlaganjima misterije oko koje se vrte. U neku ruku, i PIKACHU spada u čitav niz, od ELYSIUMa pa nadalje koji bi mogli biti smatrani većim ili manjim epigonima onoga čime se bavi ALITA. Ipak, teška srca moram priznati da PIKACHU ima zaokruženiju formu jer ima klimaktičan kraj i ako se može gledati kao franchise starter, ovde je to urađeno na zadovoljavajući način. I sveukupno, čini se da je PIKACHU iako se laća raznih SF i noir tropa, u tom pogledu manje "anahron" od ALITE. ALITA deo svoje snage uostalom crpi iz toga što je na neki način retro-futuristički rad. PIKACHU je mnogo više u dodiru sa aktuelnim trenutkom i ubedljiviji je u toj globalnoj reinterpretaciji azijskog propertyja, iako se suštinski obraća manje zahtevnoj publici.

Ne znam kako su pokemondžije reagovale na ovaj film ali ja sam bio prezadovoljan i ovo je svakako naslov kom ću se vraćati.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, May 21, 2019

JOHN WICK 3: PARABELLUM

JOHN WICK 3: PARABELLUM Chada Stahelskog je novo ostvarenje u serijalu koji je, na dosta opasan način, proglašen za ponovno oživvljavanje akcionog žanra. Od prvog dela, smetala mi je derivativnost postavbke ovog filma koja je u mirnim scenama  kao nižerazredna varijacija na Helgelandov PAYBACK, i čiji ključni element su akcione scene. Čini mi se kao da je fetišizacijom JOHN WICKa, kao uostalom i afirmacijom serijala FAST AND THE FURIOUS došlo do jedne namerne infantilizacije akcionog žanra, i svođenje bioskopske akcije na maltene pornografski nivo gde je akcija sama sebi svrha a sve ostalo nije ni važno. Naravno, da je meni kao ljubitelju žanra to neprihvatljivo, izuzev u slučajevima u kojima akcija zaista uspeva da transcendira sve ostalo što se dešava u filmu. 

Nažalost, u prva dva dela JOHN WICKa, to nije uspevalo da se desi. Te mirne scene koje ostaju kao modla koja oblikuje akcioni kolač i delovale su ukusno kao kada bi kalup ostao na slatkišu, a sam slatkiš je bio solidan ali ne spektakularan.

PARABELLUM ne može pobeći od tog problema ali u ovom slučaju Chad Stahelski je napravio akciju koja je zaista izvanredna i u tom smislu PARABELLUM ipak predstavlja nekakav korak napred u odnosu na prethodne filmove. I dalje tu ima “priče”, i dalje tu ima nusproizvoda iz PAYBACKa ali akcija je urađena žestoko, u hard-R maniru i pod jakim uticajem idnonežanskih akcijaša kakve prave Kimo Stamboel i Timo Tjahjanto. Dakle, ima tu jako puno brutalnog zabadanja oštrica u lobanju, pucanje iz blizine je rekao bih specijalitet dana, udaranje kolima je redovno, a potere motorciklima i uz suptilnu pomoć CGI deluju kao da rezultiraju jakim traumatskim posledicama.

Naš NBA košarkaš, gorostasni Boban Marjanović pojavljuje se u ulozi Ernesta, prvog ubice koji želi da skine skalp Johnu Wicku i pravi zaista vrlo finu akcionu minijaturu. Ovo nije borba iz ravni obračuna Kareem Abdul Jabbara i Bruce Leeja, ali je izuzetno efektna i upečatljiva, nudeći Bobanu dužu minutažu od one koje je imao u plejof seriji protiv Toronta. Dakle, reč je o supstancijalnoj roli u važnoj sceni koja je kameo samo utoliko što Boban nije glumac.

Keanu Reeves je u punoj snazi i lepo je videti da ima Marca Dacascosa u ulogzi glavnog antagoniste. Chad Stahelski je očigledno imao punu slobodu u kastovanju filma, a Dacascos nikada nije izneverio, pa ni sada.

Zbog izvanredne akcije u kojoj pored vatrenog oružja, bodeža, ljudskih tela i motornih vozila sada učestvuju i domaće životinje, PARABELLUM zalsužuje bolju ocenu od svojih pethodnika. Chad Stahelski je dobio odlian nastup Keanu Reevesa i veliku pomoć danskog direktora fotogradije Dana Laustsena. Rezultat treba poštovati. 

* * * / * * * *

Sunday, May 19, 2019

PARANORMAL ACTIVITY 4

Henry Joost i Ariel Schulman su zbilja bitno napredovali između trećeg i četvrtog PARANORMAL ACTIVITYja. Četrvti film je bitno dinamičniji od trećeg, i sa zanimljivijim protagonistima i odnosima u kući gde su nevolje krenule. 

Ovog puta čudno komšijsko dete donosi “Zlo” u dom porodice sa kćerkom tinejdžerkom i malim sinom, vršnjakom čudnog komšijskog deteta.

Kćerkin momak instalira kamere po kući kada krenu da se dešavaju neobičnosti i stvari onda kreću da se razvijaju u skladu sa očekivanjima. 

Schulman i Joost prave nekoliko finih set-pieceova, izdvojio bih onaj u garaži sa kolima koja pokušavaju da “uguše” devojku.

Realizacija je vešta i film je srećom dinamičniji uprkos “tvrdom” found footage pristupu. Veze sa prethodnim delovima postoje ali nisu presudne da bi se ispratila priča.

Drago mi je da su posle ovoga Schulman i Joost pošli put nekih zanimljivijih ostvarenja. Za razliku od pedantnog prethodnog dela, ovaj zbilja pokazuje da njihov odlazak u “višu ligu” nije slučajan. 

* * 1/2 / * * * *

MONOLITH

MONOLITH Ivana Silvestrnija je ekranizacija stripa koji je za Sergio Bonelli Editore napiao poznati scenarista te kuće Roberto Recchioni. U izvesnom smislu, taj strip je poslužio i kao showcase za snimanje samog filma, dizajn iz stripa prisutan je u filmu, i na neki način mogao je biti korišćen kao proof of concept.

Međutim, proof of concept se obično radi za filmove u kojima treba da bude snimljeno nešto što dotle nikada nije snimljeno, ili da reditelj pokaže da je u stanju da uradi nešto što ranije nije rađeno sa takvim budžetom.

MONOLITH je film o ženi koja sa malim detetom putuje novim automobilom. U jednom trenutku njen novi neprobojni terenac se zaključa i ona ostaje napolju a dete unutra. Žena kreće da traži način kako da uđe u zaključan auto dok dete postepeno gori na suncu, dobija napade astme i sl.

Situacija nije revolucionarna, nije superzanimljiva, a kako takav smart car zapravo ne postoji, ne ostavlja baš ni prostor za identifikaciju. Međutim, ono što je ključno je da film ne napreduje dalje od te situacije tako da je čitav središnji deo filma niz pokušaja glavne junakinje da u sred pustinje upadne u auto, i to je sve.

Ima nekih smetnji koje čine da stajanje napolju bude nebezbedno, da ne kažem opasno, ali ni to nije razrađeno. Sve u svemu, ovo je film u kom imamo premisu i onda nemamo ništa dalje.

MONOLITH svakako podseća na produkcije kuće Blumhouse i njihove mikrobudžetne ili niskobudžetne suspensere za koje su se specijalizovali, naslove kao što je bio solidni CURVE Iaina Softleya, i to deluje kao zanimljiv koncept za uvodni film producentske kuće Sergio Bonelli Editore. Međutim, u suštini, rezultat je slab a ekranizovani strip (možda na sreću) nije ikoničan, i MONOLITH će ostati zaboravljen među brojnim Blumhouse wannabe naslovima.

Čini se da Ivan Silvestrini možda može da pruži i više od ovoga. Ali, ako vidimo da je dopustio sebi da snima ovako dramski nerazvijen film, postavlja se pitanje da li ga dalje treba pratiti. 

* 1/2 / * * * *

Thursday, May 16, 2019

UNTERWERFUNG

UNTERWERFUNG je nemačka televizijska adaptacija Houellbecqovog romana POKORAVANJE u kojoj se kombinuju pozorišna monodrama nastala po knjizi sa elementima ulaska iza scene predstave i rekonstrukcija prizora iz knjiga. Ovakav koncept pokazuje da u suštini autori ovog televizijskog filma imaju dosta nadmen odnos prema pozorištu jer njegov scenski segment tretiraju kao višestruko manjkav.

Naravno, to otvara i pitanje ko je protagonista ovog televizijskog filma, da li je to glumac koji igra predstavu i kog prvo upoznajemo kao ličnost, ili je to lik iz Houellbecqocog romana kog on igra na sceni, odnosno lik iz Houellebecqovog romana kog kasnije igra u igranim “rekonstrukcijama” odnosno iznova dramatizovanim scenama.

Zanimljivo je da se na neki način ova značenjska konfuzija javlja u nečemu što je nastalo kao ekranizacija poznatog Houellebecqovog romana odnosno njene pozorišne postavke gde bi takva pitanja morala biti precizno definisana. Međutim, ova ilustrativna postavka sa glumcem - scenskim junakom - likom iz romana na neki čudan način zapravo polemiše sa samim Houellebecqom koji je istovremeno danas i književnik, i reditelj, i filmski glumac i filmski lik.

Iz ove slučajnosti, proistekao je prostor za analizu šire Houellbecqove uloge na ekranu danas.

No, UNTERWERFUNG je sam po sebi zanimljiv artefakt. Ovaj televizijski film svakako ne može biti smatran ni punokrvnom ni definitivnom ekranizacijom Houellbecqa ali pokazuje kako se na ekonomičan način može napraviti sasvim funkcionalan televizijski program baziran na značajnoj knjizi i/ili pozorišnoj predstavi.

Autorka adaptacije Karin Beier našla je oslonac u Ich formi samog romana, i ispratila je u osnovi ceo narativni tok. Glavni glumac Edgar Selge se snalazi u sva tri sloja ovog lika. Sama predstava je scenski zanimljiva, glumac nastupa u kostimu propalog Hoeuellebecqovog, da ne kažem houellebceqovskoh junaka ispred mašine koja ima ulogu pokretne strukture sa krstom u sredini koji se rotira u kome glumac povremeno pronalazi svoj prostor.

Dramatizacija pojedinih delova je snimana efikasno, delom u Parizu što se vidi po autentičnosti lokacija, i svedena je tako da bude produkciono izvodljiva ali vibrantna. U tom pogledu podseća na igrane rekonstrukcije u dokumentarcima, ali za razliku od njih ima dramsku formu, ima dramski sukob likova i njihovu delimičnu razradu.

Nemačka je bitno mesto a Houellbecqove ekranizacije, tamo je snimljen i film ELEMENTARLICHEN. Otud ne čudi da je na osnovu hamburške predstave teatra Deutsches Schauspielhaus nastao ovaj televizijski film. Međutim, ovom ekranizacijom svakako Houellbecqov roman SOUMISSION nije dobio ni približno definitivnu filmsku adaptaciju.

Nemam informacije kakav je odnos samog Houellebecqa prema ovoj ekranizaciji jer se i on pojavljuje kao lik ali ne igra samog sebe, što je činio već u dva Niclauxova filma.