Wednesday, October 16, 2019

METRI SHESH VA NIM

METRI SHESH VA NIM Saeeda Roustayia, na engleskom poznat kao JUST 6.5 predstavlja iranski film nove generacije. Posle izuzetnog filma na engleskom poznatom kao SHEEPLE, jedne vrlo zanimljive, anarhične i crnohumorne krimi priča, Iranci isporučuju novi blokbaster.

Oliver Stone je posle ciriškog filmskog festivala za ovaj film rekao, "“Just 6.5” is the Iranian “French Connection” I mentioned last post. Huge hit in Iran. Fast-moving, authentic, wholly unsentimental, a slice of Iran no one’s ever seen. Writer and director is Saeed Roustayi."

Opisujući ga kao remek-delo, Stone nimalo nije preterao.

Ovaj film deluje potpuno drugačije od onih Kiarostamija i Panahija kojima su nas Iranci izlagali ranije. Izgleda kao da je cenzura popustila, prvo dopustivši da Roustayi uspe da se nagleda Friedkina, Manna i Audiarda a potom i da snimi i prikaže ovakav film.

Roustayi uspeva nešto što je vrlo redak slučaj u globalnim filmskim tokovima - da u jednoj vrlo ranoj fazi razvoja žanra u jednoj kinematografiji napravi ostvarenje koje će doprineti estetici nekog žanra u kome dominiraju neke druge kulture. Roustayi je upravo to uradio.

Iranski milje crackheada i heroinista je nešto do sada neviđeno na filmu, možda samo dotaknuto u MIDNIGHT EXPRESSu, a ove godine pravi veliki ulazak na iranske a onda i svetske ekrane. JUST 6.5 nije jedini film koji to tematizuje ali je svakako najsnažniji.

Roustayijev rediteljski pristup je moderan, kadriranje je bazirano na vešto artikulisanim pokretima kamere, mizanscen je vibrantan, ubedljiv, izbor glumaca i statista je izuzetan i doprinosi autentičnmosti, međutim Roustayijev film je estetizovan i ima finu dozu stilizacije kojom uobličuje svoj vrlo blago "podignuti realizam".

Međutim, Roustayi zna da je realizam njegovo osnovno oružje i on nikada ne "podiže" stilizaciju do nivoa tipičnijeg cops and robbers koncepta. Ono gde postoji najjači art house uticaj međutim jeste dramaturška struktura. Roustayi pomera fokus sa glavnog junaka, inspektora policije na narko dilera kog on hapsi, i pokušava da "razume" obe strane.

Ali, kod Roustayija je jako bitna jedna stvar - u Iranu je kazna za prodaju droge smrt. Dakle, sve dobija jednu dublju egzistencijalističku dimenziju. Nije sporno da i iranska policija nagrađuje cinkaroše, setimo se filma TARAJ iz 1985. godine, ali bez ikakve sumnje onaj ko je osuđen ima teške sudbinske dileme.

Od uvodne potere pa sve do završnice, Roustayi ubacuje čitav niz neočekivanih šamara čak i za najverziranijeg gledaoca krimića. Inventivnost autora i autentičnost miljea su izuzetni, i JUST 6.5 je zaista jedan neobičan korak napred za iranski film u jednom neočekivanom pravcu.

Sa filmom SHEEPLE, ovaj film deli izuzetnog glumca Navida Mohammadzadeha. Međutim, čini se da su oba filma ne samo deo istog talasa već i jednog vrlo zanimljivog razvoja u kome se prepoznaje sazrevanje poetika. Roustayi bi bez problema sutra mogao da snima holivudski ili zapadnoevrospki film, ali možda je bolje da ostane u Iranu i tamo napravi svoju Fabriku snova.  

* * * * / * * * *

THE MONUMENTS MEN

THE MONUMENTS MEN Georgea Clooneya je nažalost slab film o vrlo zanimljivoj temi. Šta se dešava sa umetničkim delima i zaštićenim objektima kada krenu ratna dejstva? Ratno pravo kaže da se ne diraju ako se sa njih ne vrše dejstva. Ali, šta ako neka sila odluči da ta dela uništi ili otuđi?

Imali smo iskustvo Starog mosta u Mostaru. O Kosovu da i ne govorimo. Mesopotamski spomenici pod udarom pljačkaša i uništitelja iz Islamske države. Međutim, rušenje i uništenje, i konačno krađa, nisu od juče i Drugi svetski rat je bio jedna od najvećih situacija tog tipa, jednim delom jer je naciste istinski interesovala umetnost - uostalom sam Hitler je bio neuspeli slikar. Naciste su tuđa uemtnička dela zanimala na dva nivoa - klasiku da pokradu a savremenu umetnost da unište jer su je smatrali dekadentnom.

Američka vlast je formirala tim istoričara umetnosti, kustosa i arhitekata koji se iskrcavaju u Normandiji posle trupa i kreću sa njima kao konsultanti ali i posmatrači i izveštači šta se dešava sa kulturnom baštinom. Vremenom shvataju da nacisti imaju strateški plan kako da odnesu ogromne količne umetnina a deo njih i da unište. Ova ekipa stručnjaka započinje istragu kako taj plan treba da se odigra...

Clooneyev izvanredni film LEATHERHEADS je bio staromodan i to mu je bio adut. THE MONUMENTS MEN je nažalost anahron i ta arhaiziranost čini da izgleda bajato i konfekcijski. Sama priča je vođena kroz niz epizoda koje variraju u kvalitetu i samo razaraju utisak koji bi tema morala da ostavi.

All-Star podela je harizmatična ali ne uspeva da podigne nivo filma - jednim delom jer niko nema dovoljno prostora da se razigra.

Imajući u vidu kakav je, THE MONUMENTS MEN je čak i podnošljivo prošao na blagajnama.

* * / * * * *

MISS HANOI

MISS HANOI Zdeneka Viktora je konfuzan češki krimić o hardboiled inspektoru koji sa mladom policajkom vijetnamskog porekla istražuje ubistvo koje se desilo u ovoj maloj etničkoj zajednici, prisutnoj u Istočnoj Evropi kao relikt Hladnog rata.

Nažalost, ništa od toga u ovoj priči nije adekvatno iskorišćeno. Film ne dobacuje ni do nivoa televizijskog produkta pristojnog nivoa.

Friday, October 11, 2019

A PIERRE WOODMAN-SZTORI

A PIERRE WOODMAN-SZTORI je mađarski dokumentarni film o Pierreu Woodmanu koji je izvorno namenjen televiziji ali je prikazan i na nekim festivalima. Režirali su ga Andras Kovacs i Peter Szajki a Woodman im je dao pristup i na njegovom radnom mestu, i u kući i u zavičaju. Za razliku od ambicioznog ROCCOa koji je išao linijom subjektivnog dokumentarnog filma ali se na kraju pretvorio u Roccov one man show kada je autore uzeo pod svoje, ovde imamo posla sa čovekom koji je relativno tiho i bez harizme uspeo da plasira svoju priču i potisne sve kontroverze koje su o njemu postojale.

Međutim, ovaj film jeste korisna istorija jednog kraka porno industrije u kom je Pierre Woodman značajan deo, plus obrađuje i neke stare favorite kao što je recimo Stanislas Piotr. 

Čim je pravljen za televiziju nesporno ima komunikativnost, ali zapravo najzanimljiviji može biti ljubiteljima i poznavaocima.

END ZEIT

END ZEIT Caroline Hellsgaerd je verovatno najbolji zombi film snimljen u Nemačkoj. Ne računm njihov koprodukcioni udeo u RESIDENT EVILima. Reč je o “ženskoj” priči o dve devojke koje u dva preživela nemačka mesta, Vajmaru i Jeni, pokušavaju da pronađu spas, kako od pomahnitalih zombija tako i od svojih trauma koje ih prate od momenta kada je izbila Z-epidemija.

Caroline Hellsgaerd nema onu žanrovsku rutiniranost iskusnijih horor reditelja, a rekao bih da joj zombi akcija i horor u principu i nisu primarni. Zato film u generalnom ritmu ozbiljno varira između karakterne drame, filma putovanje i zombi apokalipse. S druge strane, Hallsgaerdova rediteljski prilazi znatno pedantnije, mnogo više arty od žanrovskih specijalista, ima već fokus na karaktere od onoga što se inače javlja kao standard.

Indie i arty filmovi sa zombijima nisu retkost ali nisu tako česti u kontinentalnoj Evropi van Britanije. Otud svakako da ovaj film treba da pogledaju ljubitelji žarna koji pokušavaju da drže prst na pulsu žanra. 

* * 1/2 / * * * *

GEMINI MAN

Još od vremena kad sam bio srednjoškolac pratim proces nastanka filma GEMINI MAN, kada se orvi put pojavio kao najava u planovima Jerry Bruckheimera i kada je pominjan kao potencijalni rad Curtisa Hansona i Tony Scotta. Prvobitno je pominjan Clint Eastwood kao glavni glumac, kasnije Harrison Ford i Mel Gibson a premisa je glasila atraktivno - penzionisani plaćeni ubica se suočava sa najopasnijim protivnikom, mlađom verzijom sebe nastalom genetskim inženjeringom.

Na kraju film je snimljen sa Will smithom koji faktički jeste ušao u šerifovske godine ali spada u red onih zvezda koje “nit se šiju nit se paraju” i deluje bitno mlađe od svojih pedesetak godina. Izbor Willa Smitha kao ikone akcionog filma nije sporna. Uostalom, on je pre 20 godina za Bruckheimera i snimio ENEMY OF THE STATE gde ga je baš Tony Scott istretirao kao atipičnu akcionu zvezdu, uzevši lik kakav bi kod Hitchcocka igrao Cary Grant i ubacio ga u svoj visokooktanski mehanizam.

Dvadeset godina kasnije, Smith je u tim godinama ali ne deluje da mu je fizički tonus imalo pao u odnosu na ta vremena. U tom pogledu, njegova vitalnost je možda u izvesnom smislu učinila da GEMINI MAN ne ponudi adekvatan kontrast. Pa ipak, Will Smith ima sina, a Jaden je već sada bitno zanimljiviji muzičar nego što je Will ikada bio a kao glumac je na zanimljivom putu. Stoga, Will nosi specifičan bagaž odnosa sa mlađom verzijom sebe. Ne verujem da je ovaj “meta” nivo bio zamišljen kao bitan sloj ovog filma ali uspeo je da se oformi tokom gledanja. Stoga priča o ostarelom ubici koji shvata da ga juri njegov klon i prema njemu razvija odnos kao prema sinu kog nikada nije imao, možda i ponajviše u odnosu na Smitha može da se reflektuje kroz odnos sa Jadenom.

Izbor Anga Leeja za reditelja pokazuje da su Smith i Bruckheimer želeli da uzmu autora koji će biti ne samo akcioni specijalista već i ugledan “umetnik”, i na tom nivou su našli optimalno rešenje. Međutim, odlučivši se za Leeja napravili su rizičan potez jer on nije reditelj akcionih filmova, samim tim nema rutinu u vođenju takvog filma, i to se u GEMINI MANu vidi.

Ang Lee je jedan od onih reditelja koji pred svoje ekipe postavlja kompleksne tehničke zahteve i onda se zavali u stolicu i gleda kako ih oni ispunjavaju. Kao i u CROUCHING TIGERu gde je Yuen Woo Ping radio vrlo kompleksne borilačke koreografije. Kao što znamo te borbe su dogurale film i do velikog rezultata i do interesovanja za nagrade ali sve ono između tih letenja po šumi delovalo je dosta klimavo.

Ovde je film snimao Dion Beebe koji je australijski specijalista za tehnički zahtevna i inovativna snimanja. Michael Mann ga je uzeo za COLLATERAL i MIAMI VICE u vreme kad je digitalna tehnika ulazila u upotrebu. Potom je radio EDGE OF TOMORROW prepun specijalnih efekata u neslućenom obimu. Ovde je njegov zadatak bio da radi na 120 frejmova u 3Du.

J.J. Perry i ekipa eksperata za akcione scene dobili su zadatak da naprave nekoliko sekvenci koje će zaseniti Bournea ali i Bonda i to su takođe uspeli. Potera motorciklima u Kartaheni u Kolumbiji u prvom činu filma je jedna od najimpresivnijih akcionih sekvenci ove sezone, pa i poslednjih godina. Dakle, Ang Lee je majstor da crpi ono što mu donose saradnici, second unit kaskaderi.

Isto važi i za close quarters battle koji je urađen na izuzetno energičan način, sa vrlo izrazitom telesnošću u borbi, što rade i Will Smith i Mary Elizabeth Winstead.

Međutim, ono gde Ang Lee nema rutinu jesu one scenarističke i rediteljske deonice između specijalističkih briljiranja, a to su mirne scene, to je ona instalacija koja se postavlja između akcenata. U tim scenama rutiniran akcioni reditelj drži tenziju, a jedino što Ang Lee uspeva da istakne u tim delovima jeste odličan interplay između Smitha i Winsteadove. Njihovi dijalozi su odlični, imaju u sebi screwball komponentu, ali Ang Lee ima neku čudnu “lenjost” u nekim detaljima tih deonica.

Benedict Wong se javlja kao “kineski dodatak” priči, i uz kineske pare, to je svakako i put za “komercijalno vađenje” ovog filma od 138 miliona na kineskom tržištu. Njegov lik ima funkciju “budale” u ekipi koju čine “ratnik” i “čarobnica”, ali je u osnovi suvišan i prosto nije na nivou njih dvoje. Kao treći u ekipi deluje kao bukvalni “treći točak”, i to je onda još dodatno akcentovano detaljima koje Ang Lee verovatno svesno ostavlja campy otvorenim (tipa, nejasne okolnosti kada Wongov junak “pozajmi” Gulfstream kojim junaci putuju po svetu).

Ang Lee izbegava klasičnu akcionu gradaciju time što iz scene u scenu povećava adute u odnosu na likove ali ne u odnosu na infrastrukturu. Stoga je završni obračun postavljen u jednom malo svedenijem miljeu u pogledu ambijenta nego što bi se očekivalo ali podužu uloge junacima.

Scenario potpisuju David Benioff, Billy Ray i Darren Lemke (koji je radio na scenariju od samog početka). Kada se ime kao Benioff pojavi kao scenarista, a znamo ako ne po GAME OF THRONES a ono bar po 25th HOUR ili njegovim romanima da je reč o velikom majstoru, rekao bih da je GEMINI MAN verovatno namerno simplifikovan i ogoljen. Da li bi priča išla bolje da je nešto zakomplikovanija, da se ušlo malo više u neke tehnikalije? Što se mene tiče, verovatno da, i to bi upravo rutinirani žanrovski reditelj poput Tony Scotta i tražio.

Ang Lee je pak želeo neku arhetipsku jednostavnost i sad kad ju je dobio možemo govoriti da je izneverio očekivanja publike. To ne govorim samo u odnosu na zlatne standarde žanra kao što je baš ENEMY OF THE STATE već i u odnosu na Bournea, pa i Bonda. Ang Lee donosi jednostavnog Winnerovog MECHANICa u ovaj film, ali Smith kao A-zvezda nudi glumačke kvalitete koji prosto vape za “ozbiljnijim” okruženjem.

Konačno, GEMINI MAN je izašao u vrlo kompleksnom trenutku u istoriji savremenog Holivuda. Naime, ako se setimo, pre dvadeset godina, FIGHT CLUB je bio komercijalni promašaj, premda postao je nesporno kultni film. U ovom slučaju, JOKER je uradio upravo ono što je FIGHT CLUB pretendovao da postigne. Postao je hit, pokrenuo je gledaoce, rasplamsao polemike, i krajnje subverzivno iz ofucanog IPa napravio apoteozu originalnim filmovima.

U tom trenutku, jedino što nadraženi narod ne želi da vidi jeste GEMINI MAN koji je high concept bruckheimerovskog tipa u kome je glavna fora kako da se stoprvi put napravi svežim ono viđeno sto puta.

Naravno da je u tim okolnostima GEMINI MAN prikazan kriitčarima i publici koje tako nešto u ovom trenutku baš i ne zanima. Ako se tome doda sećanje na LOOPER koji je opet pa na jedan indie način kanibalizovao ideju GEMINI MANa, onda imamo ostvarenje koje je dočekano na nož.

GEMINI MAN svakako nije zaslužio takav brutalan doček. Ovaj film ima odličnu rolu Willa Smitha, ima sjajnu partnerku za njega u liku Mary Elizabeth Winstead, ima izvanrednu akciju, i ima do sada najveću upotrebu tehnike podmlađivanja glumaca koja u ovom filmu zaslužuje prelaznu ocenu.

Po mnogo čemu je ovo rutinski rad ali u svojim vrhunskim dometima pokazuje Holivud u najboljem svetlu. Nažalost, postojanje izvan franšize i IPa učinilo je da garden variety Holivud više ne funkcioniše u poslovnom pogledu. To bi moglo razlog za radovanje da poslovno funkconalna alternativa nije tako mračna, sama po sebi. Stoga, GEMINI MAN je old school.  Ali ima manju sposobnost da se odupre svojim klonovima od svog glavnog junaka.

* * * / * * * *

Sunday, October 6, 2019

RAMBO: LAST BLOOD

Sylvester Stallone je oduvek bio centralni deo filmova o Rambu. I danas je on jedna gromada mesa neodredivnog pola i starosti, muškarac koji se usred prevelike upotrebe steroida, hormona rasta i zatezaja kože pretvorio u babu sa dubokim glasom. Film o takvom čoveku bi mogao biti prvoklasna senzacija na nekom queer festivalu i rado bih ga gledao ali prosto on više nije Rambo.

Stallone posle godina očajničkog pokušaja da ostane vitalan, sada hoće da igra dedu, ali on nije deda. Deda je Clint. Ili Mel. Stallone deluje kao čovek koji osam sati dnevno provodi po lekarima kioji mu nešto ušpricavaju i posle se dorađuje u teretani. On naprosto ne može da prođe kao disfunkcionalni veteran koji danas živi kao težak i krotitelj konja u Meksiku.

Ipak, daleko da je Sly jedini fundamentalni problem ovog filma. Naivna postavka situacije ili likova sama po sebi ne može da mu se uzme za zlo. Otišli smo na film koji se zove RAMBO: LAST BLOOD i to u sred 2019. godine. Nije baš da smo imali čemu da se nadamo. Celih trideset i kusur godina od poslednjeg Rambo-filma koji je imao smisla, mi gledamo film koji ne shvata koliko je tupav i umesto da ono što je u njemu nevažno i zato glupo nekako ubrza, smandrlja, pa da dođemo do krtine, on na tome instira.

Imamo nekoliko scena koje su skaredno napisane i loše glumljene u kojima saznajemo koliko Stalloneu znači kćer preminule komšinice. Kako mu je ona kao ćerka koju nikada nije imao. Kako želi da je sačuva, možda čak i preteruje u tome. To traje dugo i užasno je.

Mi naravno znamo da će ona upasti u nevolju. I to traje dugo i užasno je.

I onda kad ona upadne u nevolju, ni tad Rambo ne ubaci u višu brzinu.

Negde na oko sat vremena filma počeo je da me hvata san. Upadao sam u san i vraćao se na javu, usput shvatajući da sam nedovoljno dugo spavao jer i dalje smo u mučno dosadnim deonicama.

Elem, imamo na kraju taj završni Rambov obračun sa negativcima. Vezan za jednu lokaciju na kojoj on ubija meksičke kartel-pimpove i njihove pistolerose, mahom raznim klopkama po kojima je poznat. Bez neke dinamike ali sa izvesnom dozom zainteresovanosti reditelja za mehaniku ubijanja. I onda on istim ritmom, bez ikakve tenzije, bez ikakvog preokreta ubije i glavnog negativca. I to je to.

Šta reći. Film se onda završava montažom Rambovih eskapada iz prvih filmova. Kao to je kraj ove sage. Nažalost, šteta što je ovo kraj. Trebalo je da bude spektakularniji.

U određenom smislu, sve je delovalo da će biti low key još kada smo imali taj homecoming momenat i vratili Ramba u SAD da zaokruži priču. Ali, moguće da ovo zapravo jeste još jedna geopolitička priča. Kao što je kec bio suočavanje sa traumom Vijetnama, dvojka pokušaj da se u Vijetnamu ipak pobedi, treći pokušaj da se Sovjetima Avganistan pretvori u Vijetnam, onda je ovaj film jedan MAGA pokušaj da se obračuna sa Meksikom kao domom malevolentnog, do zuba naoružanog i prodornog organizovanog kriminala.

Adrian Grunberg kao Meksikanac već je režirao jedan film u kom velika zvezda pravi svoj kambek preko leđa Meksikanaca. Ali GET THE GRINGO je ipak iza kulisa vodio Mel Gibson i to je potpuno druga klasa filmmakinga u odnosu na Stallonea. Zanimljivo je da Grundberg u principu važi za čuvenog pomoćnika režije koji je radio sa velikim majstorima kad su snimali u Meksiku i Južnoj Americi, i Gibsonov film je bio smešten u Meksiku a upoznali su se radeći APOCALYPTO. Međutim, iako je smešten delom u Meksiko, LAST BLOOD je sniman u Bugarskoj i na Kanarskim ostrvima! Dakle, Grundberg iako majstor za on-location rad u Meksiku, dolazi da fejkuje Meksiko u Bugarskoj. Čudni su putevi globalizacijski. Otkud Grundberg u svemu ovome? Iskustvo sigurno ima. Da li je doveden kao čovek za kog se zna da će pustiti glavnu zvezdu da režira koliko je zanima?

Ko zna?

U svakom slučaju, Grunberg je ovde saobraćajac. Neke lokacije je dobro iskoristio. Scena velikog prebijanja Ramba je recimo efektno urađena u jednoj paklenoj betonskoj faveli, i akcija nije rađena bez žara. Međutim, koliko god se Grunberg trudio da pravi nešto grungy i gritty, stvari su neizlečivo tupave i preopširne.

Onomad kad je izašao četvrti Rambo, napisao sam, "Mora da bude scena u kojoj ga zarobe, mora da bude scena u kojoj se on stopi sa prirodom, mora da bude scena u kojoj se on goloruk sukobi sa mašinom koja je nadmoćnija od njega, mora da bude scena duge i bolne i napete borbe sa negativčevim glavnim henchmanom, pa na kraju sa glavim villainom. Toga ovde nema.

Villaina ubije sa manje truda nego neke druge. smrt je efektna ali se villain ne izdvoji."

Ovde ima malo zarobljavanja, ima malo kamuflaže ali svega ostalog opet nema.

LAST BLOOD je na putu da neznatno bolje prođe na blagajnama od prethodnog filma. Projekcija na kojoj sam bio okupila je dosta ljudi iz vremena kad su prvi filmovi bili popularni. Mobilisani su stari kaldrmaši da vide svog heroja, to je publika koja se ne okuplja lako. Ipak, šteta što nisu dobili nešto bolje. Iz sale su izašli vidno razočarani, konstatujući da Sly više nije legenda.

* 1/2 / * * * *