KULLAKETRAJAD

KULLAKETRAJAD Kiura Aarme i Hardija Volmera je estonski dokumentarni film o sovjetskom iskustvu i popularnoj kulturi u toj baltičkoj republici. Kiur Aarma je producent izvanrednog filma DISKO JA TUUMASODA i ovaj naslov je na sličnoj liniji.

Ovog puta, Aarma se bavi jedinom sovjetskom kućom za proizvodnju reklamih filmova koja je osnovana u Estoniji koja bila vodeća sovjetska republika u domenu dizajna i vesternizovanog načina života. Peedu Ojamaa bio je talinski novinar koji je potom počeo da radi na proizvodnji filmskih žurnala i kada je revolucionarno priveo modernoj estetici u pogledu montaže i izbora tema, započeo je bavljenje ekonomskom propagandom.

Naravno, kao i mnoge stvari u SSSRu, i marketing je bio baziran na kontradikcijama. Firme su imale teškoće da proizvedu dovoljne količine robe a istovremeno su radile po modelu po kome je bilo zadato da se reklamiraju. Dakle, vrlo često su se reklamirali proizvodi koji bi se rasprodavali sami od sebe, a kada su se osamdesetih vojne fabrike uključile u proizvodnju robe široke potrošnje, dešavalo se da promovišu proizvode koji ne postoje.

Sovjetski marketing je bio bubble, kao i veliki deo tamošnje ekonomije, pravljen je da bi ljudi iz te oblasti imali šta da rade a ne zato što je neophodno. Na kraju praktično, sovjetski marketinhg postao je usiljeno trošenje opredeljenih sredstava a firma Peeda Ajome je bila jedina zadužena za tu vrstu produkcije.

Film se dotiče,ne naročito sistematično i teme estetskih principa koje su reklame primenjivale ali time se ipak manje bavi. No, prikazuje jako puno inserata i u tom pogledu je vrlo živopisan film.

U određenom smislu KULLAKETRAJAD može se gledati kao double bill sa slovenačkom DEŽELOM PRIDNIH gde se povezuje slovenački marketing a naročito kampanja SLOVENIJA, MOJA DEŽELA sa tamošnjim suverenističkim pokretom. Slovenački dokumentarac je u tom pogledu konkretniji, dočim je KULLAKETRAJAD ipak fasciniran i prilikom da prikaže ogromnu količini danas dosta zabavnog reklamnog materijala.

Ima nekih detalja čija je hronologija malo sumnjiva, rekao bih da ponekd poenta autora deluje važnije nego fakti, ali sve u svemu ovo je zanimljiv pregled jednog fenomena o kome nisam znao mnogo a koji je sam po sebi predmet istraživanja poslednjih godina, setimo se izložbe jugoslovenske ekonomske propagande u Kulturnom centru Beograda. 

* * * / * * * *

MA

MA Tatea Taylor je Blumhouse projekat u režiji čoveka koji je fino nadražio receptora za političku korektnost pre nekoliko godina sa filmom HELP. Sa Octaviom Spencer u glavnoj ulozi on ovoga puta snima triler o afroameričkoj sredovečnoj veterinarskoj sestri koja kreće da okuplja omladinu u svojoj kući spremajući neku vrstu vendete nad njihovim roditeljima koji su joj naudili u srednjoj škol.

MA nije u klasičnom smislu Blumhouse horor jer smo u završnici ima ripper sekvencu ali Tate Taylor pokušava da konstruiše pedantan suspenser u čemu te delimično uspeva. On polazi od ideje da će iz odnosa među likovima izgraditi neku vrstu temeljnog suspensea i u tome suptinski ne uspeva. Za svaku je pohvalu Taylorova zamisao da junaci ne budu previše naivni i da se ponašaju onako kako bi se u takvoj situaciji ponašali pametni ljudi, ali samim tim on samo dodatno razvodnjava premisu i čini neke odluke junaka iznenadno naivnim.

MA je korektan film ali daleko je  od najviših Blumhouse dometa u svakom pogledu. Octavia Spencer je sasvim sigurno mislila da će joj ovaj naslovni lik biti veliki glumački showcase i rekao bih da je ona na kraju dobila dosta rutinski garden variety lik. 

* * / * * * *

ANИА

ANNA Luca Bessona je film koji je nastao iz iznudice. Posle flopovanja VALERIANa i opšte krize u kojoj se našao EuropaCorp, Besson je odlučio da “izvuče” tako što će snimiti film sličan LUCY i nadati se da će biti hit. Međutim, onda su usledile optužbe za seksualno uznemiravanje pa čak i silovanje. To ne samo da je odbilo Netflix od posla sa EuropaCorpom nego je i film ANNA došao u situaciju da neće imati adekvatan marketing - Summit ga pušta u dve hiljade sala u Americi ali maltene bez marketinga.

ANNA je stripovski akcioni triler sa glavnom junakinjom koju igra supermodel. Da nije Bessonovih eskapada iz #MeToo miljea, ovo bi bio jedan od onih njegovih filmova koji se slave zbog toga kako je napravio sjajan jak ženski lik. Ali sada kad posle ovih nevolja snima film sa supermodelima, Luc Besson u delu javnosti, uprkos tome što policijska istraga nije dala rezultate deluje kao dirty old man.

U tom pogledu ANNA  ima neke detalje koji deluju kao autorski pečat mada su verovatno samo Bessonova bahatost. Film se dešava u periodu od 1985. do recimo 1990. a junaci koriste mobilne telefone uredno, i to one sa početka dvehiljaditih. Da li je to nekakva stripovska atemporalnost gde autor sebi dozvoljava da stvari učini namerno anahronističnim ili je naprosto napisao scenario koji se dešava danas a onda naprečac shvatio da je zanimljivije da bude epoha ali neke konvencije korišćenja mobilnog nisu mogle da se izmene?

Verovatno nikada nećemo saznati ali srećom takvi detalji su brojni i deluju zaista kao “postupak”, iako je pitanje šta je u njihovom korenu. Besson je ovde energičan, snima sa namerom da se obrati globalnoj publici i onima koji znaju šta je akcioni film. Iako ne nudi nijedan set—piece koji će se pamtiti ili koji će tehnički biti revolucionaran, ANNA je mali i energičan akcijaš a Saša Luss u glavnoj ulozi (inače ex Miloša Bikovića) je vrlo solidna i mogla bi da nastavi da se bavi glumom ako je to zanima.

Deo filma sniman je u Beogradu, uključujući i jednu automobilnsku poteru, i to me je asociralo na hladnorarovsku komediju Jean-Marie Poirea TWIST AGAIN A MOSCOU. Šteta što Poire nije bolje snimio ono što mu je tada Remy Julienne aranžirao, a na ovom filmu sada je radio njegov unuk David i rekao bih da je imao skromnija sredstva a da je Besson snimio više.

ANNA ima izlomljen narativ sa mikroflešbekovima koji produbljuju neke situacije, i to takođe deluje kao neki vid Bessonovog “automatskog” pisanja, ali je u redu, ne tako dobro urađeno kao kod Ritchieja u THE MAN FROM UNCLE. S druge strane, Besson je survivor, on je ove godine svakako relevatniji od Ritchieja sa nesrećnim ALADDINOM.

ANNA je solidan hladnoratovski akcijaš koji je ogromnim delom obesmiišljen u pogledu originalnosti koncepta filmom ATOMIC BLONDE, inače baziranog na stripu,  ali po mnogo čemu Bessonov film je bolji, čak i kad nema ambiciju nekih leitchevh set-pieceova i Charlize Theron u glavnoj ulozi.

Besson naprosto zna kakav tn treba da ima ova vrsta filma i ume da unese nešto svežine u već okoštale obrasce, možda baš zato jer ih je on i osmislio. Skoro 30 godina posle filma NIKITA, Besson nudi njen vrlo pristojan update. I nevolje na stranu, on je i dalje najubedljiviji francuski učesnik globalne bioskopske trke. Stoga navijan da ANNA postigne ako ne ono št je potrebno Bessonu a onda ono što je potrebno filmu da ne bi ostao neopravdano marginalizovan.

* * * / * * * *

FAST COLOR

FAST COLOR Julie Hart je niskobudžetni indie film koji želi da se na svež, naravno inkluzivni i ženski, način pozabavi temom superherojstva. Glavnu junakinju igra Gugu Mbatha Raw, jedna od meni najdražih novih glumica i daje ulozi punu posvećenost ali na kraju Julia Hart zadržava stvari i narativno, pa i na nivou samog sadržaja na jednom dosta niskom nivou tonusa. I moći junakinja su dosta nejasnog opsega, i pokušaj Vlade da ih potčini, i konačno zašto ih te moći “prate” i “obeležavaju” kao žene. 

Međutim, ono što jeste zanimljivo u ovom filmu to je odluka autorke da napravi film koji će se baviti time kako je osobi koja ima neke moći koje ne može da kontroliše. I dati neku vrstu karakterne studije takvih ljudi i njihovih problema.

Međutim, FAST COLOR je suviše sentimentalan da bi bio šrpdprma studika karaktera, svakako da nema dovoljno snage da bude superherojski film u bilo kojoj formi i rezultat je hibrid kojije više zanimljiv nego što je dobar.

* * 1/2 / * * * *

THE BRINK

THE BRINK Alisan Klayman je dokumentarni film o Stephenu Bannonu, nekadašnjem Trumpovom rukovodiocu kamapnje i čovekom koji se smatra spiritus movensom nove populističke desnice, prvo  Americi, a sada i u Evropi. Film nikada ne izlazi iz svog obzervacionog koncepta ali Alison Klayman gradi celinu koja se može gledati kao dramaturški fino sklopljen triler je kreće sa Bannonovim izlaskom iz Trumpove administracije a završava se midterm izborima prošlog novembra.

Film je dakle, čak i za standarde obzervacionog dokumentarnog filma izuzetno svež, govori o nedavnim događajima i ima estetiku bioskopskog dokumentarca ali aktuelnost televizijskog priloga. Ruku na srce, THE BRINK ima neke događaje u odnosu na koje je malo zakasnio a bitni su - tipa rezultati njegovih desničara na evropskim izborima - ali praktično on je samo malo iza najaktuelnijih razvoja situacije što je i dalje jako dobro. Ako tome dodamo da je američku premijeru imao 29. marta, i da se tada nije znao ishod izbra za evropski parlament onda možemo reći da je na premijeri bio izuzetno svež.

Klaymanova gladi Bannonov portret obzervacionom metodom, prati ga u svakodnevnim obavezama, na zanimljiv i odmeren način, dakle nekih privatnih iskliznuća ima vrlo malo i data su apsolutno u funkciji izgradnje slike o njemu a ne radi nekakve karikaturalnosti i sl. Ona prikazuje njegovu borbu koja je dvadesetčetvoročasovna i bavi se prevashodno pokušajima da se osvoji vlast i brejnstormingovanjem o tome kako da se ona obori.

Bannon je ispraćen iz Bele kuće na grub način ali zapravo nikada nije prestao da podržava Trumpa i da u njemu prepoznaje čoveka koji će "pokriti" njegovu ideologiju desnog populizma, gde reč "populizam" on vrlo afirmativno koristi. Susreti sa evropskim političarima, raznim nacionalistima, neo fašistima, identitarcima i sl. su zanimljivi jer ih prikazuju kao dosta servilne prema jednom "bivšem čoveku", a isto tako pokazuje da su ujedinjeni oko iste ideje iako je ključna reč njihove politike razjedinjenje, izolacija, biranje vlastitog puta. No, njihovo strpljenje pa pomalo i strahopoštovanje za Bannona daju za pravo onima koji misle da je uspon "populista" aranžiran iz jednog centra, i da bi taj centar vrlo lako mogla biti Moskva.

Međutim, od svih pretpostavki o Bannonu, od onih da je antisemita do onih da je rasista, jedina koja se ne otvara u ovom filmu upravo jeste moskovska što je dosta interesantno. Slika koja se gradi o njemu svakako ne proizilazi iz simpatija koje Alison Klayman ima prema njemu, ali sve ono što je o Bannonu odbojno pre svega može tako da se čita iz vizure vašingtonskih političkih elita kojima je on principijelno stao na put. Bannon je džukac koji je ušao među uglađene političare i napravio ršum, donoseći retoriku koja je vidno oslobođena diplomatičnosti i ostalih formi političke korektnosti. Iz naše vizure međutim, Bannon deluje kao jedan relativno pitomi Naprednjak, u odnosu na kog su Tijanić ili Velja Ilić aždaje. Stoga, čini mi se, Bannon samo američkoj publici na osnovu ovog filma može delovati kao neotesani protivnik elita. Kod nas bi ovakav čovek bez problema mogao biti njihov oslonac i glavni mislilac.

Kad je o misli reč, Bannon je oportunista, politički tehničar, babica populističke revolucije, koja iza neposrednog i naizgled emotivnog nastupa koje jedan dosta jasan tehnološki pristup politici. On ima svoj metod, ima načine kako širiti neke narative i podrivati neke druge i očajnički želi da ih kapitalizuje gde god može. Zato se bori za Trumpa čak i kad ga je ovaj brutalno odjavio, i zato ide po Evropi i pokreće Movement.

Ima po Evropi zapravo još zanimljivijih bannonolikih likova ali on pošto je Amerikanac ima način kako da globalizuje svoje identitetaristički know how i to je najzanimljivije. Ljudi američkog predsednika danas u Evropi podstiču partije koje žele da se njihovi narodi okrenu sebi, da izađu iz gobalnih i kontinentalnih tokova koje je formulisala Amerika.

Dakle, globalizacija neizbežna, a Soros i Bannon su njeni prethodnici sa različitim predznacima jer izgleda svaka inovacija čak i ako je usmerena protiv američke "duboke države" mora doći iz SAD.

* * * 1/2 / * * * *

DAUGHTER OF THE WOLF

DAUGHTER OF THE WOLF Davida Hackla je akcioni film u kome glavnu ulogu igru Gina Carano a neočekivano, u ulozi negativca imamo Richarda Dreyfusa koji je dosta ozbiljno zagazio u TV i B-produkciju. U svakom slučaju, Hackl nije vrhunski reditelj koji može da bitno podigne film u odnosu na budžet ali sa Ginom Carano ima talentovanu glumicu sa ubedljivim akcionim veštinama u priči koja se svodi na poteru kroz snežno prostranstvo u kome vrebaju seoske ubice i vukovi.

Zvuči atraktivnije nego što jeste ali je opet i kudikamo bolje nego što je moglo da bude. Ovo svakako nije najbolji film Gine Carano ali jeste među njenim solidnijim vehiclima jer je hrabar i maštovit. U ovom filmu ona nema mnogo prilike da koristi borilačke veštine ali ima dosta fizičkih izazova i naravno u njima se ubedljivo snalazi.

Nažalost, negativci su samo zanimljivo postavljeni ali nisu baš do kraja zanimljivo realizovani, i akcije nema dovoljno, da bi se ovaj naslov nametnuo kao nepravedno potisut akcijaš.

* * / * * * *

SUC UNSURU

Pogledao sam SUC UNSURU, film Suleymana Arda Emincea, turskog reditelja koji se opredelio za već dobro oprobanu formu indie kamernog filma. Nažslost, priča koju je složio je na mnogo nivoa slabija od relativno vešte vizuelne egzekucije koju je doneo ovom projektu. Osnovna smetnja su mi dva junaka koji su wannabe filmmakeri kojima jednog dana u stan bane policija i kreće da ih pretresa i šikanira, pretvarajući sve u apsurdni kafkijanski pretres.

Na svu sreću Emince nikada uvodi kafkijanski element u stilizaciju i film ostaje negda na liniji “povišenog realizma” ali forma priče koja ima jedinstvo mesta, vremena i radnje izizskuje kudikamo inventivniju postavku od ove.

Ovo je niskobudžetni film ali nije jedan od onih kojima zbog toga štošta silom moramo da praštamo stvari. Naprotiv, tehnički je ovo odlično a ono što je sporno je priča (napisao ju je sam reditelj) koja je ispod nivoa ovakve inscenacije i glume. 

* * / * * * *