Friday, October 19, 2018

APOSTLE

APOSTLE Garetha Evansa je pokušaj reditelja koji se afirmisao ekstremno nasilnim akcijašima koji su obišli genre festival circuit da snimi nešto što je u domenu žanrovskog mejnstrima. Kako sam i očekivao, rezultat je ništa naročito, i pokazuje da kada nema Iko Uwaisa i malajaca koji se udaraju čekićem u glavu, Evans nema ništa narolčito da pokaže. Štaviše, glavna rola Dana Stevensa koji je želeo da prikaže lavkraftovskog heroja koji nit je dobar nit je loš, ali je radoznao i željan da kazni zloće, deluje pomalo karikaturalno, malo jer se on pravi blesav kao lik, malo jer ga je Dan odvrnuo na trojku i onda kad se ne pretvara.

Michael Sheen je rutiniran kao negativac, i ako govorimo o ambijentima i likovima produkcioni dizajn je efektan i stripovski sugestivan. Kad je reč o priči međutim, ona je mutna, malo je to WICKER MAN, malo je lavkraftovski, malo je to priča o lažnim prorocima, a malo izgleda ima i šumskih bogova koji funkcionišu, konačno i sam junak ima širok varijet želja i namera.

Barem jedna linija priče, o trudnoći jednog od gurua ostrvske sekte je čist višak i to se bez po muke moglo izbaciti.

Zašto nije. Za to postoje najmanje dva razloga. Kao što pokazuje Saulnierov HOLD THE DARK, Netflixu nije važno koliko šta traje jer ionako ne ide u bioskope. Otud, Evansov film zaslužuje 100 minuta a traje 130 sa špicom bez naročitog razloga.

A drugi razlog je to što je scena koja proističe iz te linije priče jedna torture porn situacija u kojoj Evans gradi jedna od svojih dokazanih aduta a to je groteskno i surovo nasilje. Na kraju Evans ipak ključne kvalitete, jer je drama zatajila, bazira na ekstremnom nasilju pa su i najsnažnije scene upravo iz tog domena.

APOSTLE u ukupnom zbiru kada ne bi bio ovako predug a samim tim i digresivan i pretenciozan, mogao je biti zanimljiv brutalni horor bez mnogo nadogradnje. Međutim, Evans je želeo nešto više. I malo lavkraftovštine, i malo WICKER MANa, srećom pa se od Hammer Horrora uzdržao a moglo nas je to zadesiti, a na kraju smo dobili film koji ne može da izdrži vlastitu pretenziju i koji bi imao pravu meru da ga je neki producent lepo sabio na format malog programmera.

* * / * * * *

SORRY TO BOTHER YOU

SORRY TO BOTHER YOU Boots Rileya je ona vrsta kafkijanske satire na filmu koju nerado gledam. Isto tako ovaj film spada u novi talas emancipacije afroameričkih autora koji za razliku od prethodnog kad su tu bili Spike Lee i ekipa, ne donosi mnogo talentovanih reditelja. Sve to uzevši u obzir, SORRY TO BOTHER YOU je politički angažovan film vredan pažnje i svakako jedno od boljih ostvarenja tog afroameričkog filmskog buđenja. Jedan od razloga za to, čini mi se, jeste i činjenica da ostavlja put i beloj publici da iskomunicira.

Glavni junak je mladi crnac koji ima teškoće da nađe posao i pronalazi mesto kao telemarketer. Kada ovlada veštinom izigravanja "belačkog glasa", kreće njegov uspon i uskoro dolazi u više ešelone kapitalističke moći. Na tom putu gubi prijatelje i devojku koju voli, ali otkriva zlokobnu zaveru koja se krije iza novog bubble projekta jednog od frictionless kapitalista.

SORRY TO BOTHER YOU je duhovit, vizuelno ekspresivan i vrlo konzistentan u svom bezobrazluku. Boots Riley nudi potencijalni ključ kako na konzistentan način čitati Kafku u savremenom filmu. Ovde se može prepoznati puno kafkijanskih motiva iz raznih dela od AMERIKE do METAMORFOZE. Isto tako, tenzičnost Kafkinog humora, apsurda koji gnječi junake je opipljiv i u tom pogledu Boots Riley je snimio film koji ne samo da je vredan kao komentar sadašnjeg trenutka i svih tokova koji su do njega doveli već i kao bitna karika u razumevanju kako se ovaj klasik može preneti na film, iako njime nije direktno inspirisan ali indirektna veza je potpuno jasna.

Lakeith Stanfield, Tessa Thompson, Steven Yeun i Armie Hammer su odlični kao nosioci ove priče u okolnostima gde zvezde poput Danny Glovera ili Terry Crewsa pristaju da igraju epizode.

Možda je ovaj film u pogledu trajanja mogao biti sažetiji ali to je zaista mala zamerka u odnosu na sve kvalitete koje ovaj eksplozivni debi donosi.

* * * / * * * *

THE HOUSE OF TOMORROW

THE HOUSE OF TOMORROW Petera Livolsija je ekranizacija romana Petera Bognannija. Nažalost, u filmu je okupljena solidna glumačka podela koju opredvode Asa Butterfield i Alex Wolff, no nije im obezbeđen neki naročit materijal kojim će se pozabaviti. THE HOUSE OF TOMORROW je priča o dečaku koji je odrastao u izolaciju i homeschoolovanju sa bakom koja je naslednica ekscentrične kuće futuro-dizajnera čija je vizija sveta danas retro-futuriszička ekscentričnost. On se oslobađa od njene benigne hegemonije i pronalazi prijatelja sa kojim osniva punk bend. I to je manje više to. Povezao ih je punk, i to što su mladi. Rekao je babi da iskulira, ona je to uradila. Dakle, ništa posebno se nije desilo. I to samo po sebi ne bi limitiralo neki indie film da THE HOUSE OF TOMORROW nije krajnje sterilno, mediokritetski režiran i da samim tim ne vapi za složenijom fabulom i melodramskim ekscesom.

* 1/2 / * * * *

MILE 22

MILE 22 Petera Berga je visokooktanski akcioni film koji se možda doživljava kao najslabija od četiri saradnje Marky Marka i Petea, ali što se mene tiče, posle tri istinite priče, mi ovde imamo posla sa fikcijom. Kao što je Berg sa Wahlbergom prošao tri istinite priče, tako se i ovde vraća imaginariju jednog od svojih najboljih ranih filmova - KINGDOMu. I taj povratak je - videćemo ne kraju - čak i parafraza odbačene verzije kraja tog filma.

Berg je u međuvremenu rafinirao svoj stil do tačke kada je oboleo od istog problema koji imamo i svi mi koji gledamo puno filmova - postoji tendencija da ti sve postane dosadno i da želiš sve brže i brže izlaganje priče. Berg očigledno deli taj problem i MILE 22 je neverovatno agresivan u svom izlaganju, ne samo kada krene akcija nego i u melodramskim i dijaloškim scenama. MILE 22 je boks meč u kome replike dobijaju maltene pinterovski karakter jer su duhovite ali i sentenciozne, sukobi među likovima su tenzični, a onda se na sve to dodaju potera i čista akcija, koja je na kraju krajeva i svrha ovog filma.

Međutim, ako imamo u vidu da bi sve ovo sa karakterima i dijalozima moralo da bude samo neka vrsta uvodu za akcionu ekstravagancu, onda je taj segment filma čak i više nego uspeo.

U pogledu anatomije akcionih situacija MILE 22 zapravo obrađuje završnicu KINGDOMa, izvlačenje zarobljenaika i ekipu koja to sprečava, na saobraćajnici i po stambenim kvartovima, ali u svemu tome Berg sada daje neke novine i nudi dosta svežine i energije. Pored Wahlberga, tu je Iko Uwais, i on ima jedan set-piece po kome je prepoznatljiv. Smešten je u bolničku ordinaciju, dakle, ima svega, od lomljenja kostiju, do lomljenja kostiju uz upotrebu medicinskih instrumenata. U filmu igra Rhonda Rousey ali ona paradoksalno nema akcionu scenu u kojoj bi se pobila sa nekim i to je šteta.

Srećom, akcije ne manjka, kao ni tenzije, ni haosa.

MILE 22 je u svakoj svojoj čestici B-film i raduje me da 2018. možemo ovakve B-stvari da vidimo u bioskopu. Taman kada je spoj Berga i Wahlberga počeo da pokazuje znake umora, vratili su se u velikom stilu, što se mene tiče, iako je MILE 22 i po svojim pretenzijama i po svojim produkcionim kapacitetima zapravo "mali film".

U periodu kada sve više zvezda kultiviše svoje "kućne" reditelje, ispostavlja se da je Wahlberg mudro, a možda i ponajbolje izabrao.

* * * / * * * *

Thursday, October 18, 2018

PADUREA

PADUREA Siniše Dragina je film koji obrađuje jednu zanimljivu anegdotu iz istorije jugoslovensko-rununskih odnosa, slučaj istoričara umetnosti Radua Bogdana i njegovog pokušaja da se dokopa slike koju je Deža poklonio Titu 1947. godine. Dragin hnažalost ovaj film radi u maniru ovog novog dokumentarizma, u kome nema talking headsa, ali zato nema mnogo ni fakata niti se faktografija može pratiti, i sve se pretvara u neki jalov vizuelni esej, neki "francuski žurnal" kojim se inače bave studenti. tako imamo sliku u kojoj se slikaju neki ljudi, sve se to kombinuje sa nekim dokumentarnim snimcima koji u načelu imaju neke veze sa temom ali svakako ne čine neku jasnu narativnu celinu.

Fakti se iznose iz voiceovera u kome se čitaju neki razni tekstovi, malo Raduovih sećanja, malo nekih relativno nemuštih dijaloga koji deluju vidno iskonstruisano a treba da zvuče kao audio snimci.

Elem, Dragin je uspeo da izabere neverovatnu anegdotu i da od nje napravi film. Ali je na tom putu razrađivao neke teze koje su potpuno nepouzdane pa čak i neistinite u pogledu činjenica, sa očiglednom namerom da silom izgradi sliku o odnosu Tita i Čauseskua namenjenu strancima, nezavisno od toga kako su se one zaista poklopile.

Otud PADUREA nije film koji je namenjen ljudima iz Jugoslavije ili Rumunije, svesno je podvaljen strancima. I nema se ni stilski baš čime podičiti, uprkos tome što Dragin ima dar da prepozna potentan filmski prizor, vizuelnost i sam sadržaj su ovde krajnje labavo povezani. No, da nema ovog filma ne bismo znali za ovu priču pa je samim tim njegova vrednost ipak izborena.

* * / * * * *

Sunday, October 14, 2018

X-A RENDSZERBOL TOROLVE

X-A RENDSZERBOL TOROLVE Karoly Ujj Meszarosa je masđarska aproprijacija Nordic Noira, bioskopski rip-off BRONa i sličnih sadržaja, u kome imamo detektivnku koja pati od napada panike a važi za najvećeg strulčnjaka u budimpeštanskoj policiji.

Kada uđe u slučaj serijskog ubice, suočava se sa zaverom u koju su uključeni i ljudi iz njene okoline od kojih mnogi znaju načine kako da manipulišu njenim psihičkim poremećajem.

Karoly Ujj Meszaros se trudi da ponovi look Scandi Noir serija i ovaj film je ekstremno estetizovan. Ipak, čini se da je manju pažnju obratio na vođenje priče, ko kada ima protagonizam i kako se događaji izlažu, tako da je ovo jedan zapravo slabo vođen film što je za ovu vrstu misterije i trilera nedopustivo.

U svakom slučaju, fanovi žanra koji žele da ga vide i u egzotičnoj formi, treba da mu pruže šansu.

* * / * * * *

Saturday, October 13, 2018

FIRST MAN

FIRST MAN Damien Chazellea je istinita priča o Neilu Armstrongu a ja sam jedan od onih kojima je jako teško da nađu istinitu priču o astronautima koja mu se nije na nekom nivou dopala. Chazelle je bio na ivici da to postigne ali srećom nije.

Naime, FIRST MAN je film koji se fokusira samo na Armstronga i pokušava da dokuči da lije ceo njegov život bio usmeren traumom gubitka deteta u mladosti. Naravno, ta trauma se javlja kao dvosekli mač, kao spoj sucidalnosti i želje da se dosegnu nebesa kao mesto gde je dete možda živo. U tom smislu, put u kosmos je za njega tretiran kao nešto onostrano, i zbilja Mesec je u to vreme i bio baš to, istinski odlazak na drugi svet.

Hansenova knjiga je poslužila za scenario Josha Singera u kome Chazelle pokušava da sa Goslingom razvije fokus na Armstronga, do tačke da nema mnogo ili skoro uopšte kadrova van letelice kojom se putuje u kosmos. I u tom pogledu, ovaj film spada među manje atraktivne prikaze leta u svemir jer smo sada potpuno fokusirani na ljude u kabini a to smo već videli.

Chazelle ima tu naivnu ideju da ono čime se bavi mi gledamo po prvi put. Isto važi i za njegov fokus na ljude u toku svemirskog putovanja. Sve to je već viđeno i u dokumentarnom i u igranom filmu, a dali su nam da vidimo i ono što je izvan.

Međutim, činjenica da u ovom filmu ono što je novo, nije naročito novo a ni naročito dobro, ne znači da ono što je osnov nije neodoljivo. Tako sama priča o misijama Gemini i Apollo nekako uvek može da se gleda, a ekipa iz NASAe deluju kao antički heroji čije interpretacije gledamo od glumca do glumca. Da li je Chris Isaak bio bolji Ed White od Jason Clarkea ovde, da li je Kyle Chandler najbolji Deke do sada ili je to ipak neki drugi, sve te dileme imamo i ovog puta.

U tom smislu Chazelle je daleko od Kaufmana, ili Howarda ili ekipe koja je radila Hanksovu seriju, ali ovo je priča gde se ne može mnogo pogrešiti. Zato čovek ne mora biti fan MIlivoja Jugina ili Momčila Milinovića da bi cenio ovaj film a ako jeste onda FIRST MAN ide da gleda nezavisno od moje preproruke.

No, kada bi me poštovaoci profesora Milinovića pitali gde je pao FIRST MAN, rekao bih da nije tamo gde treba ali srećom ne preterano daleko... 

* * * / * * * *