Thursday, November 26, 2020

LET HIM GO

 LET HIM GO Thomasa Bezuche je jedan od onih old school filmova u kojima se prosto mnogo toga dobrog sklopi. Isto tako ovo je jedan od onih filmova koji su se vratili u epohu ne bi li u njoj možda nekako evocirali i ono što je tadašnje filmove činilo dobrim, i jedan je od retkih kome je i to uspelo.

LET HIM GO se dešava na prelazu iz pedesetih u šezdesete u Dakoti. Kevin Costner i Diane Lane igraju bračni par čiji oženjeni sin, inako krotitelj konja gine, ostavljajući iza sebe sinčića i udovicu. Kada se snaja preuda, i jednog dana naglo ode u muževljev rodni kraj, bivša svekrva je sumnjičava da li je sve dobro sa njom i detetom. Njih dvoje kreću na put u Dakotu na imanje muželvljeve porodice i tamu zatiču neke Southern Gothic momente, i stvari postaju opasne.

LET HIM GO je triler, ali ima tempo i egzekuciju vesterna. Na neki način, Costner je od Eastwooda preuzeo štafetu čuvara vestern žanra, pa i u formi modernog vesterna i u ovoj priči se sjajno snalazi, a znajući njegov metod rada, ne sumnjam i da je umešao svoje prste u scenario i režiju.

Bezucha je ekranizovao roman Larry Watsona i našao je priču koja me je podsetila na COLD IN JULY po svojoj brutalnosti ali sa toplinom i glumačkim gravitasom filmova kao što je onomad bio Eastwoodov PERFECT WORLD.

Sve u svemu, LET HIM GO je sjajan posao, evokacija epohe koje više nema i filmova koji su u njoj snimani i o njoj su govorili. Međutim, isto tako, film je i veoma moderan, vibrantan, itekako govori o savremenom trenutku. Muzejski elementi su na delu, ali film LET HIM GO je veoma živ i veoma nam se obraća.

Neukusno je sada brojati krvna zrnca filmu i raščivijati koliko je Costner tu upleo prste, ali ako je ovo Bezuchin organski napredak onda ga definitivno treba imati na radaru kao bitnog filmaša.

* * * 1/2 / * * * *

FULL COURT: THE SPENCER HAYWOOD STORY

 FULL COURT: THE SPENCER HAYWOOD STORY Martina Spirita je film u kom je nemoguće za ljubitelje košarke da ne uživaju. Pa ipak, teško ga možemo smatrati dobrim filmom. Pored nekih paušalnih rekonstrukcija koje nisu previše pažljivo urađene iako im je namera bila da više budu asocijativne nego narativne, sve ostalo su manje-više talking heads priče i solidna arhivska građa, urađeni u jednom nekritičkom biografskom maniru gde se prati ceo život junaka, pa ono što je važno ne dobija dovoljno pažnje.

Uprkos tome što je Chuck D domaćin filma što svemu daje posebnu energiju i sentimentalnu vrednost, barem za mene, opšti utisak je da se u ovu priču ušlo sa idejom da se kaže sve, a na kraju smo postigli vrlo malo. Odnosno mnoge teme su dotaknute ali nisu izvedene do kraja.

Teško je govoriti o filmu u kom govoe Charles Barkley, Pat Riley, Larry Andrews i mnogi drugi da je nedovoljno informativan, ali mene je ostavio ipak gladnim za još informacija o nekim stvarima, možda baš zato što je ravnomerno prateći životni put Spencera Haywooda istrošio deo minutaže na manje važne stvari.

Stoga, ja bih svakom ljubitelju preporučio da pogleda ovaj film ali isto tako mislim da neko koga zanima film kao forma u ovome nema šta da vidi. Čak naprotiv.

* * / * * * *

SMALL AXE - LOVERS ROCK

LOVERS ROCK je bio drugi film u BBCjevoj antologiji SMALL AXE koju je Steve McQueen snimio inspirisan iskustvom doseljenika sa Kariba u Britaniji koji je selektiran za ovogodišnji neodržani kanski festival. Film traje 70 minuta i fokusira se na grupu mladih ljudi koji se okupljaju na jednom londonskom house partyju.

Nenametljivo, McQueen kroz malu priču priča veliku priču, o mladosti, o muzici, o karipskom zvuku koji je nama danas dobro poznat iz mejnstrima koji je kod druge generacije doseljenika i dalje imao šamansko dejstvo.

Film beži od priče ali je ipak ima, pa ipak reč je o filmu stanja u kom McQueenova jača rediteljska strana dolazi do izražaja. Iako po kadriranju i ovde vidimo da je film sniman sa malim ekranom na umu, LOVERS ROCK je stukturalno, pa i u postupku više kanski film od MANGROVEa.

Sličan postupak videli smo u filmu Kathryn Bigelow DETROIT, samo sa potpuno drugim predznakom jer tamo je film govorio o jednoj ekstremno tenzičnoj, napetoj nerešivoj situaciji koja duboko zalazi u prostor horora, a ovde upravo suprotno, o životu u kom jedinu tenziju predstavljaju unutrašnja emotivna vrtloženja junaka.

Ako je film, zaslužuje * * * 1/2 / * * * * ali ću ga ja u svojoj evidenciji voditi kao televizijski rad.

Tuesday, November 24, 2020

BOSS LEVEL

 Joe Carnahan proteklih godina petlja kao producent po obodima bioskopskog indie tržišta ali u filmu BOSS LEVEL snima svoj prvi full DTV film. Iako je film navodno koštao 45 miliona, što bi ga moglo kvalifikovati za bioskope, nastupili su neki problemi, otkazi distributera, promene dogovora, i na kraju je film prodat Huluu pre neki dan i istog časa je procureo na internet.

Ne znam tačno gde se desila ta premijera ili je to možda neka diverzija iz redova samih autora, čiji bi motiv mogao biti da se zapljuju pre izlaska FREE GUYa Shawna Levyja, sa kojim ovaj film uslovno rečeno deli neke sličnosti, ali o tome malo kasnije.

U svakom slučaju, za BOSS LEVEL je bolje da ga sagledavamo kao DTV kako god da je inicijalno koncipiran jer u tom miljeu bolje funkcioniše.

U osnovi, BOSS LEVEL je priča o time loopu i junaku koji se nađe u GROUNDHOG DAY scenariju u kome neki ljudi pokušavaju da ga ubiju a on nalazi načine kako da ih ukloni, preživi i nekako prekine taj loop. Ovo je naravno format koji se dosta rabi a u akcionom žanru je pre 6 godina dobio maestralnu reinterpretaciju u filmu EDGE OF TOMORROW Douga Limana. No, nije greh ponoviti ga.

Dramaturški gledano, Carnahan postiže jednu veoma veliku propulzivnost u pripovedanju. On je inače dobar pripovedačm, na nivou čiste tehnike, efektnih i uglavnom jednostavnih rešenja, i to ovde dolazi do izražaja. Carnahan se sa lakoćom snalazi u ovoj formi i plasira je nepretenciozno sa jasnim slojevima karaktera, zapleta i akcije.

Carnahan tu jasno gradi junake sa velikim emocionalnim nabojem i traumama, odnosima koji su precizni, ne preterano originalni ali urađeni sa ubeđenjem. Ništa tu nije novo ali je mišićavo i jasno. Možda je najslabija tačka zapravo negativac kog igra Mel Gibson. Mel ovde ima malu ulogu, mahom šprehersku, slabo je iskorišćen u akciji, a u ovom dramaturškom konceptu on ni nema prostora da nešto pruži. Mel dobro izgleda, dobar je špreher ali nema prostora da ovom liku da veći pečat i ovo je u ravni Luthera Voza iz MACHETE KILLS.

E sad, zašto sam pomenuo FREE GUY. Naime, FREE GUY je priča o non-playable karakteru u igri koji počinje da shvata da živi u igri. BOSS LEVEL se oslanja na estetiku kompjuterske igre i na neki način i sugeriše tu neku vrstu preokreta ali on se ne desi. Međutim, već u trejleru za FREE GUY možemo videti da je taj film veoma svesno i otvoreno naslonjen na tu vrstu sandbox igara, tu su helikopteri gunshipi, stripovski stilizovani neprijatelji i sl. To sve imamo i u BOSS LEVELu, ali na kraju to ipak nije nikakva virtuelna stvarnost već povišeni realizam koji je stilizovan kao sandbox igra. Dakle, imaginarijumi su bliski s tim što su koncepti različiti.

U tom smislu, za BOSS LEVEL je bilo od vitalnog značaja, pre svega za autore, da izađe pre FREE GUYa, da ne bi bio percipiran kao rip-off. Zanimljivo je međutim da se u BOSS LEVELu, od naslova, preko grafičkih rešenja, do sveta u kome se sve dešava, javlja gaming referenca, ali da ona nema neki fundamentalnih značenja na nivou celine. Nije ovo prvi film koji ima tu dimenziju, CRANK recimo pada na pamet, ali je BOSS LEVEL ipak bitno konzervativniji u realizaciji od toga.

Šteta je što ta gaming dimenzija nije bolje postavljena, i značajnija jer ovako deluje kao nešto što nije do kraja promišljeno.

Carnahanov film deluje malo "prekraćeno", deluje kao da je bio nešto duži. Ovde je tempo solidan, ali nema dinamike u pojedinim deonicama, u izvesnom smislu, kao da je Carnahana dostigao televizijski staž na network televiziji i to ne udubljivanje u neke scene, naročito akcione koje su solidne ali su mogle biti još visceralnije i uvlačiti gledaoca snažnije.

Međutim, ta pomenuta propulzivnost u naraciji čini da BOSS LEVEL bude prilično kul gledalačko iskustvo.

Teško je objasniti okolnosti u kojima je Frank Grillo postao nekakva akciona zvezda i činilac koji na nekom nivou da greenlightuje filmove. Nažalost, velika je disperzija njegovih angažmana ali izbor projekata je zanimljiv, šteta što dosta toga nije dobro. Da je BOSS LEVEL mogao da se nametne kao nešto ekskluzivnije u ponudi, mogao je biti Grillov video game movie, njegov RUNNING MAN ili već tako nešto. Međutim, u skoro pa hiperprodukciji Grillovog rada, BOSS LEVEL mora da se bori da se izdvoji jer ga prosto ima previše.

Da je film izašao u bioskope, vredeo bi * * / * * * * ali kao DTV se penje i na * * * * / * * * *

Saturday, November 21, 2020

GLASNIJE OD ORUŽJA

GLASNIJE OD ORUŽJA Miroslava Sikavice je veoma zanimljiv dokumentarni film o domoljubnoj muzici koja je nastajala u Hrvatskoj tokom rata za jugoslovensko nasleđe. Ima tu sad nekih stvari koje su preskočene, a bitne su, ne na nivou pojedinačnih pesama već na nivou celih fenomena, dakle ne možemo reći da je ovo definitivan i sveobuhvatan prikaz fenomena, ali ono što ovaj film definitivno jeste je dobro osmišljen, arhivski bogato opremljen rad, sa pravim pitanjima koja su postavljena autorima.


Film se pretežno fokusira na hrvatsku scenu, odgovorom sa srpske strane se bavi veoma malo i samo u meri u kojoj je neophodno da bi se ispratio fenomen. Sagovornici su snimani danas, i naravno njihova sećanja su podjednako zanimljiva kao i refleksija o prošlim događajima i razmišljanja o tome da li su dobili samo ono što su hteli ili i ono što su želeli.


Film je urađen na moderan način u pokušaju da ne bude talking heads koliko god je to moguće, sa ljudima koji posećuju mesta na kojima su se desile neke od stvari o kojima govore, na mestima “traume”, ili u nekoj svakodnevici. Nekome ta estetizacija može biti i usiljena ali meni je prijala.


Sve u svemu GLASNIJE OD ORUŽJA zaslužuje pažnju i onih koji vole muziku i onih koje zanima istorija raspada SFRJ. 


* * * 1/2 / * * * *


FATMAN

FATMAN Eshoma i Iana Nelmsa je indie krimi komedija o Deda Mrazu i njegovom biznisu koji je u krizi jer je omladina postala neposlušna, i najgorem od sve dece koje nezadovoljno poklonom angažuje plaćenog ubicu da ga ubije.


Kritike filma FATMAN provele su jako mnogo vremena tretirajući koncept ovog filma kao nešto što je outrageous, posmatrajući gde se Mel Gibson nalazi u odnosu na to, kakav je ovo film, jel ovo neki treš, jel treba da postoji i sl.


Takva recepcija filma je neobična i proističe iz nelagode vezane za Mela Gibsona. Ovaj velikan savremenog filma, i uopšte naš veliki savremenik bio je jedna od najvećih zvezda u poslednjoj garnituru kada je Holivud imao zvezde. Posla pada iz milosti, on je to i dalje ostao i žestoku emociju divljenja i poštovanja zamenile su neke druge emocije.


U svetu u kome imamo desetine filmova po stripovima čiji su sižei osnovni primeri palpa i treša, i svaki od njih košta preko 100 miliona dolara, dakle dobija produkcioni tretman najozbiljnijeg Scorseseovog epa. Ako konačno i sam Scorsese snima IRISHMANa u kome polazi od gimmicka da glumci uz pomoć specijalnog efekta glume likove različitih godina, i to niko ne dovodi u pitanje, zašto je odjednom FATMAN otkrio krizu smisla savremene američke kulture?


Ne znam. Reč je o malom, niskobudžetnom, maltene kamernom filmu o umonrnom čoveku koji je sticajem okolnosti Deda Mraz, o poslu koji mu propada jer je nekakva kriza nekakvog morala i o nekim ljudima koje je njegovo delovanje navelo da pođu putem zločina i psihopatologije.


Elmsi nisu neki velemajstori da bitno prevaziđu budžet, i FATMANu nedostaje potecnijalni bajkoviti bljesak i epska širina koju tema Deda Mraza može da nosi, ali meni je prijao taj street-level pristup, junaku iz bajke koji eto živi u realnosti i sreće se sa ljudima koji su na neki način bili dotaknuti njegovim najboljim namerama i postali zli.


Nije to ništa novo, imali smo AMERICAN GODS Neila Gaimana koji je tu premisu bez većih problema prodao u formi knjige, potom je bila i serija. I jedini način kako objasniti ova tumačenja FATMANa i nekakva čudna očekivanja koja su se oko njega generisala je upravo odnos prema Gibsonu.


Ono što FATMAN jeste je svojevrsni old school krimić sa elementima vesterna o umornom heroju koji je na kraju svog životnog puta ali sticajem okolnostima ima tragediju u tome što ne može da umre. Imamo ubicu koji je primer kako se njegova najbolja namera pervertira. Imamo njihov susret. Isto tako reč je o satiri koja proističe iz uzimanja iracionalne premise i njene razrade dalje na racionalni način.


Cela ta satirična dimenzija o tome da je Deda Mraz podsticaj za božićnu potrošnju koji delom podržava američki javni novac, i da kad to postane neodrživo mora postati deo vojnoindustrijskog kompleksa, možda otvara mogućnost širenja tog “univerzuma” i nudi još potencijala, ali svakako ne limitira ovaj film.


FATMAN jeste skučen svojim budžetom, ali unutar toga što jeste on funkcioniše. Činjenica je da se on ne može žanrovski sabiti u jedan okvir, ali ovo je indie film, zašto bi pa morao biti visokooktanska žanrovska priča bilo koje vrste. Trejler nota bene jeste sugerisao više tu tvrdu vestern atmosferu ali ovaj film je i ima, samo više u karakterima nego u baratanju naoružanjem.


Stoga, FATMAN dolazi kao ono što smo zaslužili pred Novu godinu kroz svoj odnos između ostalog prema Melu. Hvala je vredno to što se opredelio da se u nezavisnim okvirima bavi quirky projektima sa zanimljivim scenarijima, što FATMAN jeste. Kritika je očigledno pomislila da posle izbacivanja iz industrije nekako može dobiti skupu bajku sa Melom u glavnoj ulozi, ali ne znam tačno na osnovu čega, i onda se naljutila kada joj se nije pojavio POLAR EXPRESS zemeckisovskih dimenzija.


Ovo svakako jeste Melov POLAR EXPRESS, namenjen ljudima koji njega vole i kapiraju njegove filmove. I on im uzvraća još jednom sjajnom, veoma promišljenom i svedenom rolom. 


* * * / * * * *


Friday, November 20, 2020

JIU JITSU

JIU JITSU Dimitrija Logothetisa je DTV rad niskog nivoa, koji nisu radili sasvim neuki ljudi u ekipi, recimo DP Gerardo Madrazo, ali ukupan utisak je nažalost loš. Priča ovog PREDATOR rip-ofa je besmislena i na sve to još i repetitivna, a Tony Jaa, Alain Moussi, Frank Grillo i Nic Cage su zarobljenici te loopy besmislice čije pojedine scene sugerišu da je ovo moža i moglo ispasti na nešto a u stvari biće da nije.