O'DESSA

Geremy Jasper je u filmu O'DESSA uspeo da napravi jedan zanimljiv primerak rokenrol bajke, o postapokaliptičnom svetu u kom hrabra devojka, naslednica legendarnog trubadura lutalice polazi u svet i polako spoznaje da je njena životna misija da sruši manipulativnog moćnog despota koji je preko medijske imperije uspeo da potlači narod svog polisa.

U filmu se mnogo svira i peva, muzika je integralni deo izraza, ne samo u narativnom pogledu već i u ispoljavaju likova, i uprkos tome što O'DESSA ne samo da ne dobacuje recimo do SCOTT PILGRIMa, niti istini za volju, ima tu vrstu ambicije, ona ima svoj integritet.

O'DESSA na neki način više liči na STREETS OF FIRE, oba filma imaju antički tekst u svom temelju, s tim što je film Geremy Jaspera zapravo mnogo seriozniji, melodramatičniji i sa manje smisla za humor.

Naravno, ne može se ovakva stilizacija i priča sprovoditi bez određenog duha, i O'DESSA ga ima, ali ton je ipak vrlo ozbiljan, i uprkos jednoj folky ali i punky srdačnosti muzike, ovo nije mjuzikl koji podiže atmosferu. U suštini je ovo ipak jedna downbeat bajka, sa mračnim tonovima.

Film je jednim delom sniman u Zagrebu, i zanimljivo je da Jasper ne samo da ne prikriva da je film tu koristio lokacije već umnogome integriše zagrebačke natpise kao detalje svog postapokaliptičnog urbanog pakla u kom postoji izvesni istočnoevropski šmek.

O'DESSA je film koji ima puno kvalitetu, ali oni se naročito ističu kad se sagledaju u kontekstu. Kao neko ko inače jako teško izdvaja tekst od konteksta, možda u izvesnoj meri mogu i da ga precenim.

* * * / * * * *

FREAKY TALES

Dok sam gledao film FREAKY TALES, sve vreme sam imao snažnu potrebu da pustim THEY CLONED TYRONE, produckciju iste kmpanije MACRO koja očigledno voli da čačne malo rasna pitanja, i uspela je da postigne mnogo u ovim Woke vremenima, što nije samo po sebi greh jer je TYRONE - ako izuzmemo derivativnost u odnosu na Jordana Peelea - jedan izvanredan film.

Međutim, veliki je problem kada imamo u vidu da su FREAKY TALES režirali Anna Boden i Ryan Fleck, autori koji su me impresionirali svojim ranim filmom HALF NELSON, i kasnije bili solidni u MISSISIPPI GRINDu, da bi potom pali u režiranje za MCU, ali i to se moglo opravdati prostom činjenicom da su ostvarivali egzistenciju režirajući serije i da je takav posao nešto što može da ih obezbedi za ceo život.

Taj Marvel je bio loš film, u tome se nisu snašli, ali i dalje je to bilo nešto časno. FREAKY TALES je međutim nešto što bi u najboljem slučaju mogao biti njihov SOUTHLAND TALES, a u najgorem film koji će ih razotkriti kao osobe lišene ukusa.

I nažalost, što se mene tiče, ovo nije SOUTHLAND TALES.

FREAKY TALES čine četiri silom uvezane priče, koje mnogo veze nemaju jedna sa drugom i sveukupno su nezadovoljavajuće svaka za sebe a opet nemaju ni kumulativno dejstvo izuzev što Bodenica i Fleck guraju sve ka nekoj Grindhouse završnici.

Ovo nije omnibus, nije ni neka mozaična PULP FICTION struktura, ovo je jedno wokeističko pabirčenje.

Prva je priča o oklendskim pankerima, naravno maksimalo diverse ekipi koju uznemirava grupa skinheda i oni se organizuju da im pruže otpor. Skinhedi su ovde klasični 80s Nazi punks, film je i smešten u jednu noć 1987. godine, dakle ovo nisu skinhedi ubice iz filma Wingsa Hausera, već ulična ekipa koja se bije sa pankerima, i film je formatiran kao rokenrol bajka, samo bez prevelikog odmaka od istorijske stvarnosti, ali sa iskoracima u fantastiku i jedan krajnje mehaničan iskorak iz tipičnih tehnika narativnog filma. Rezultat je usiljen, nejasan, SCOTT PILGRIM za beskućnike koji ni približno ne dobacuje do rokenrol ili pank filma osamdesetih i njihove bajkovitosti.

Druga priča je to isto sa dve reperke koje idu na rap battle na nastupu Too Shorta, koji je prva istorijska ličnost fikcionalizovana u ovom filmu. To je na sličnoj liniji kao ova pankerska priča, samo manje ambiciozno i otud bolje.

Treća priča praktično odustaje od rokenrola, bajke, i unosi samo malo Pynchona u priču o uterivaču dugova kome na poslednjem zadatku, sin jedne od ranijih žrtava upuca trudnu ženu. Uterivača dugova igra Pedro Pascal, dakle ima jako puno neutemeljenog kurčenja u glumi.

Konačno, četvrta priča je nebuloza o crooked copu, rasisti, ocu jednog od skinheda iz prve priče, koji organizuje pljačke kuća igrača Golden State Warriorsa tokom četvrte utakmice plejofa protiv Lakersa 1987. Ova priča donosi fikcionalizovanu verziju Sleepy Floyda koji je ovde košarkaš kakvim ga znamo ali pored toga i New Age guru, a kada mu pljačkaši ubiju majku i devojku postaje i Grindhouse osvetnik sa katanama i kostimom i jednom ozbiljnom WTF momentu.

Faza u kojoj neko fikcionalizuje Sleepy Floyda je neka nebuloza koja je cool ljudima kojima je jako smešno da neko fikcionalizuje Sleepy Floyda. Ovo je onako do te mere niche budalaština da će svaki gledalac neumitno otići na Google da vidi, ZBOG ČEGA JE BAŠ OVAJ ČOVEK ODABRAN za ovaj tretman.

Ali, kada shvatite da je to sve bezveze, i tako kao "autorski" proizvoljno, ostaje vam u stvari pokušaj dvoje nekada respektabilnih autora da vam grčevito naprave neki kao "veći" film, neku svoju tarantinovsko-paulthomasandersonovsku-pynchonovsku diverziju u kojoj će eto publiku nagraditi i sa malo nasilja koje (ni)su naučili da snime u MCU.

Ovo je njihov pokušaj da se ne vrate "kući", da i dalje koketiraju sa fizionomijom nečega što je nekakav tobožnji bioskopski spektakl, ali da eto bude i "proživljeno", ali da eto bude i Woke.

Sad, da se razumemo, postoji masa Woke filmova koje veoma cenim, nisam toliki protivnik koliko bi se očekivalo, ali ovaj konkretni film je toliko agresivan, naivan i jednodimenzionalan u tome da je zaista nešto što ljudi lako mogu uzeti kao argument zašto Woke treba konačno ubiti.

Ben Mendelsohn kao negativac je već u njihovom MCU pokazao da je dostigao zamor, iako je Bodenicin i Fleckov stalni saradnik, i ovde je čak i vitalniji od tendencioznosti na kojoj je izgrađen njegov lik koncipiran na nivou đačke predstave.

Tehnička izvedba je korektna, ali sama inscenacije je ispodprosečna u svakom pogledu. Koncept da film ima neki VHS vajb nije izveden do kraja, estetika na kraju dana nije period-appropirate iako pokušava da bude. Sve to je polovično i nedovršeno.

Kao da je neko rezonovao slično meni kad je pogledao film, i uprkos izvesnom broju pozitivnih kritika sračunao da ovaj naslov ipak nije baš za ponos i diku.

* 1/2 / * * * *

NEIGHBORHOOD WATCH

NEIGHBORHOOD WATCH Duncana Skilesa, nije samo za lojaliste Jacka Quaida, već će biti veoma upečatljiv i najširoj publici koju zanima krimić u kom se sreću indie senzibilitet sa ozbiljnošću studio picturea iz, recimo, sedamdesetih.

Jeffrey Dean Morgan je u NEIGHBORHOOD WATCHu lako mogao da se ispostavi kao stand-in za neku kaloričniju zvezdu koja je u šerifovskim godinama, i logično je da zamisliti da bi ovo najpre bio zadatak za nekog Mela Gibsona ili Brucea Willisa koji bi na taj način ostvarili svoju bookend policijsko-detektivsku ulogu. Međutim, Morgan je sazreo do tačke kada funkcioniše ne samo kao televizijska zamena za bioskopske alfa-mužjake.

Ako je Jack Quaid koji igra junaka sa blagom formom šizofrenije i svedoči zločinu koji želi da istraži, iako je moguće da je sve bila halucinacije, osnovni glumački izraz ovog filma - Morgan u ulozi penzionisanog bezbednjaka iz univerzitetskog kampusa je njegov temelj.

Njih dvojica čine par neprilagođenih marginalaca u kom svako iz svojih razloga želi da se pokaže kao heroj, mladi duševni bolesnik jer ima traumu nekažnjenog porodičnog nasilja, a čuvar kampusa kako bi se dokazao kao punokrvni policajac odnosno čuvar zakona a ne neko ko se zbog posla maskira u uniformu koja jako liči na policijsku.

Na tom putu, naravno, njih dvojica prolaze transformaciju karaktera, svako na svoj način sazri i razvija razumevanje za ovog drugog.

Scenarista Sean Farley se opredeljuje za strategiju koja mudro krije negativce i ne vodi priču na dva koloseka već publika saznaje samo ono što junaci otkriju, tako da na kraju uspeva da plasira i sveže negativce koji uprkos tome što se bave možda i najdevijantnijim oblikom kriminaliteta imaju zapravo vrlo prozaičnu svakodnevicu.

NEIGHBORHOOD WATCH operiše sa nizom osetljivih elemenata i Duncan Skiles nema hrabrosti da sad sve ovo digne na nivo jedne simfonije suspensea i transžanrovskog izraza. Međutim, držeći sve u jednom low key ključu uspeva da izgradi jedan pre svega kompaktan film od sat i po u kom je našao pravi balans krimića i humora, da stvari učini svežim i nepotrošenim.

U izvesnom smislu, NEIGHBORHOOD WATCH toliko ima mere, da deluje pomalo neambiciozno, međutim zapravo je vrlo respektabilan u onome što postiže.

Isto tako, NEIGHBORHOOD WATCH u izvesnom pogledu deluje kao film koji je bio senzacija u Evropi i tek ga čeka holivudski rimejk. Uprkos tome što je kvintesencijalno američki, čak se u indie tradiciji dešava u Heartlandu, u sebi ima nešto što ga čini lako zamislivim i u Srbiji, i u Norveškoj.

NEIGHBORHOOD WATCH je film koji ima moderan senzibilitet, doprinosi izgradnji Jacka Quaida kao nove zvezde i potvrdi Morgana kao glumca nije isključivo zamenski star.

* * * / * * * *

HELL OF A SUMMER

HELL OF A SUMMER stajao je nedistribuiran skoro godinu i po ili dve. Posle debija na festivalima ušlo se u čekanje i na kraju ga je pustio prestižni distributer Neon.

Nažalost, rediteljski debi dečaka glumca Finna Wolfharda i Billy Bryka nije baš toliko hip kao što bi se očekivalo od Neona i od reputacije momka koji je krenuo iz upmarket žanrovskog sadržaja u svet. Film je zapravo veoma konvencionalna slasher komedija smeštena u letnjem kampu, koja se nažalost ne ističe smehom, a stravom još manje.

Strave zapravo gotovo da nema, i da je reč o hororu više kažem da bih ispratio deklarativnu nameru autora nego zato što ga u filmu zapravo ima, iako u nekim slasher situacijama želi kao da bude strašan.

Ukupno uzev, HELL OF A SUMMER na kraju pokušava da liči na neke genre bendere i u tom pokušaju da "liči" uspeva da se odmakne od toga da izgleda kao potpuno neuspelo hororkomedijsko đubre. Ali, u svojoj osnovi jeste upravo to.

KARUROSU

V.-Cinema je podvrsta japanskog žanrovskog filma namenjenog video tržištu koji se praktično razvijao uporedo sa američkim formatom straight to VHS filma.

U ovaj smer su se uključili i neki reditelji koji će kasnije postati važni kao Takashi Miike i neki koji su ranije nesmetano radilii za bioskop poput Teruo Ishiija,

Miiker je u V-Cinema miljeu postigao neke od svojih najznačajnijih uspeha i može se reći da ga je ulazak u bioskope posle možda i iskvario. V-Cinema je širok pojam ali inicijalno je nastao kao produkciona linija studija Toei.

Oni su proizveli KARUROSU, jakuza film o gangsteru brazilskog porekla Carlosu koji se bori sa nekim tradicionalnim japanskim familijama na pločnicima japanskih gradova.

Kazuhiro Kiuchi, koji se pored filma bavio i stripom, donosi jedan sveden i tvrd, no-nonsense postupak, ali u principu osim što je tvrd KARUROSU ne donosi ništa preterano vredno pažnje. Osim izvesnog film looka jer ovo još nije vreme velikog upliva elektronike i jednog generalnog tona da bi se na kraju sve ovo moglo izvrgnuti u nešto dobro, do kraja ne dobijamo ništa naročito.

* * / * * * *

PROJECT MOONBASE

Richard Talmadge, najpoznatiji kao akrobata i kaskader režirao je PROJECT MOONBASE, B-film iz davne 1953. koji je jedino značajan po tome što je jedan od scenarista Robert Heinlein.

U ovom filmu, Amerika pravi stanicu na Mesecu, a zli negativci (sva je prilika komunisti) žele da naprave diverziju.

Talmadge nije neki reditelj a film je snimljen u više nego skromnim uslovima čak i za ono što poznajemo kao B-film tog vremena.

Otud Heinlein i tema svemirskog istraživanja (izvedena mnogo više kao fikcija nego kao dokument faze dometa tog vremena)  ostaju jedini razlozi da zaista jedino i isključivo hardkor fanovi pogledaju ovu opskurnost.

Zanimljiv je detalj kada se na kraju žena kao Predsednica SAD, što je na liniji sa Heinleinovim pogledom na žene, kao što su neki monolozi o strateškom značaju stanice na liniji njegovog kasnijeg militarističkog poimanja stvari.

ASH

Da je ASH snimljen u uslovima rada neke kinematografije koja nema mnogo iskustva sa ovakvim stvarima, kao recimo EDERLEZI RISING, svakako da bih ga mnogo više cenio od ove situacije u kojoj je to ipak film sa dosta američkih elemenata, glumcima kao što su Eiza Gonzalez i Aaron Paul, rediteljem kakav je veoma aktuelni multipraktičar Flying Lotus.

Nisam našao pouzdane podatke o tome koliko je koštao film ali sam nailazio na neke prijave o veoma skromnom budžetu, od tipa pola miliona dolara, i ako je zaista tako, ekipa zaslužuje pohvale za snalažljivost

Naprosto, za ljude koji imaju mnogo više iskustva u izvođenju ovakvih stvari, ASH je oskudan i nemaštovit rad u kome nema šta da se vidi jer su ambicije Flying Lotusa, u ideji prilično očekivane, a u izvedbi vrlo skromne, ako uzmemo u okolnosti kontekst.

Ovo je malo MOON, malo ALIEN, malo ovo, malo ono, ali u suštini ništa tu nije urađeno sa ubeđenjem. Nažalost, čak i talentovani glumci kao Eiza i Aaron nisu odigrali sa ubeđenjem, tako da ni oni nisu doneli očekivani A-game.

Iko Uwais je posebna priča. On je meni veoma draga faca, ali ga nisam ubrojao u ove glumačke oslonce filma jer on deluje potpuno nakalemljeno, sa idejom da se nešto malo promuva i jednom pobije s nekim vanzemaljcem, u nekoj nižerazrednoj parafrazi svoj tipičnih tuča indonežanskim stilom.

Najgore od svega je to što kad se pobroji sve što ovaj film pokušava, plus glumci, čovek sebi kaže da bi se u najmanju ruku mogao dobro provesti. Ipak, Flying Lotus čak ni u tom konceptu "zbira sastojaka" nije uspeo.

ASH je letargičan, manje pretencizoan nego što izgleda, ali previše artificijelan u zamisli koja je prosto fejk i tu spasa nema.

* * / * * * *