Thursday, September 19, 2019

HAUNT

Scott Beck i Bryan Woods su pre ogromnog planetarnog uspeha sa A QUIET PLACE već snimili jedan film, korektan found footage koji nije bio sasvim lišen rediteljskog dara. Pa ipak i u tom filmu bilo je jasno u koliko je meri John Krasinski i kao scenarista i kao reditelj bio prelomna kreativna ličnost u A QUIET PLACE.

Naime, HAUNT je jedan ultra-generic slasher sa elementima torture porna o XYtoj grupi priglupih mladih ljudi koji u potrazi za zabavom upadaju u nevolje. Ovog puta, za Noć veštica ulaze u Kuću strave kojom rukovode prave psihopate koje nameravaju da ih masakriraju.

Kako neko sebi dozvoli da snimi ovakav film posle nečega što je A QUIET PLACE ostaće enigma za mene, osim ako nema ideju da napravi neki game changer što ovaj film ni po jednom parametru nije.

On samo može biti career killer ili nešto što bitno srozava kredibilitet i kao takav spada u red filmova koje bih bez problema izbegao da nema tako uglednih imena na špici. 

Jedina kopča koja se može napraviti na relaciji sa A QUIET PLACE paradoksalno jeste ta agresivna upoteba zvuka, iako ovde mogućnost sluha ili stvaranje buke nemaju uticaja na priču. Ovo je ona vrsta inferiornog slashera u kom se najveći jump scare stvori kad nešto jako tresne. Dosta žalosno, sve u svemu...

* 1/2 / * * * *

SLUČAJ MAKAVEJEV ILI PROCES U BIOSKOPSKOJ SALI

SLUČAJ MAKAVEJEV Gorana Radovanovića je film kome sam neumitno morao prići sa jakim predrasudama posle prošlogodišnjih događaja oko zabrane filma MEZIMICA. Naprosto, ovaj film kao da je obuhvatio u sebi sve elemente tog slučaja i doveo ih do paroksizma, pukom igrom slučaja, ali pomalo i namerno.

Naime, SLUČAJ MAKAVEJEV je film o tome kako je  u novosadskom bioskopu Arena “suđeno” Makavajevljevom filmu W.R. MISTERIJA ORGANIZMA gde su se filmski znalci stavili na Makovu stranu ali su neki lokalni građani, u to vreme “drugovi”, kao predstavnici prosvete, radnika i boraca iz “baze” bili protiv. Dakle, reč je o filmu koji iznova fetišizuje period Crnog Talasa i ugroženih sloboda filmskih autora kojima smo, ne samo u filmskoj javnosti, već i u najširoj javnosti prelavljeni svakodnevno decenijama.

Ipak, kada dođe do zabrane filma, onda nekako kao da se ne nalazimo baš u zemlji u kojoj se svakodnevno priča o zabranjenim filmovima i progonjenim autorima, iako se evo i filmovi o njihovim mukama snimaju i bogznakako nagrađuju. Radovanovićev film je pobedio na FESTu, a da nije generisao apsolutno nikakav vid aktivizma.

Konačno, vrhunac perverzije koji daje dodatni sloj ovom filmu jeste fetišizacija Svetozara Cvetkovića, Makavejevljevog redovnog saradnika, iako je upravo on bio producent MEZIMICE koji je napravio nečasni dil sa Jelenom Trivan, predsednicom Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, prihvatio njenu “nepristojnu ponudu” i prekinuo produkciju tog ostvarenja. Naravno, on je za to nagrađen mogućnošću da snima drugi film, koji mu se nota bene više snimao, a svoj cinizam je zaokružio time što je tvrdio da nikakvog pritiska od strane vlasi nije bilo, iako je o tome govorio potpuno suprotno pojedinim članovima ekipe.

I sada, isti taj Svetozar Cvetković ne samo da se pojavljuje kao nekakav simbol Makavejevljevog saradnika, već i igra njega samog i kazuje neke njegove rečenice. Film jeste sniman pre MEZIMICE i cele te afere, ali svejedno izašao je posle njega, pa je ta stvar morala uticati na recepciju kod ikoga ko ima barem gram morala.

Međutim, decenije isprazne tlapnje o tome kako je naša kinematografija bila bastion slobode potpuno su ispraznile te događaje od bilo kakvog značenja, odnosno pretvorile su ga iz činjenice u recept kako da se dođe do afirmacije. Danas, festival u Leskovcu ima nagradu koja nosi ime “Živojina Pavlovića”. Ta nagrada dodeljena je bez ikakvih tegoba, bez ijedne izgovorene reči podrške kolegama, baš u dane kad je zabranjivana MEZIMICA. Autorski festival ima nagradu “Saša Petrović”, ni on nije doneo bilo kakvu reakciju na to.

Dakle, sve to je prazna priča, i ako je išta nakaradnije od pojavljivanja Svetozara Cvetkovića u ovom filmu, onda je to ponovno rekapitulairanje priče o slobodi u teksotvima koji izlaze o ovom filmu, tačno godinu dana od zabrane MEZIMICE.

Stoga, ovde ne postoji sloboda, ne postoji ni autorstvo, ne postoji ništa sem buđelara Filmskog centra Srbije, a koji je pod kontrolom vladajuće stranke, I ništa drugo nije ni potrebno. A priča o Makavejevu je komodifikacija jedne objektivne situacije koja se zaista desila i zaista bila veoma neprijatna.

Autori uvek mogu da kažu da kroz priču iz prošlosti govore o sadašnjosti, ali zapravo ne govore, oni to ne rade jer nema nikakvog fidbeka te vrste. 

Šta je onda ovo? Pa ovo je jedna muzejska postavka, i kao takva ona nije u duhu Makavejeva koji i kad se bavio prošlim vremenima nije imao muzejske rezultate.

Sam film je zanimljivo baziran na snimcima te rasprave koja se odigrala u Novom Sadu i izgrađen je metodom Serbian Cuttinga koji je voleo i Mak, kombinujući segmente iz MISTERIJA, zatim snimke preživelih učesnika polemike kako slušaju sebe šta su pričali, onda nekakve igrane sugestije (ne bih to nazvao rekonstrukcijama) o govornicima koji se kao siluete javljaju preko snimka. I konačno imamo malu teatralističku intervenciju gde se u bioskopu vrši mala priručna rekonstrukcija ambijenta kako bi se sa glumcem Cvetkovićem odigralo “veliko finale” u kom Makavejev izgovra svoju odbranu, i to njen deo koji nije sačuvan na trakama ali jeste stenografisan.

Kako je Makavejevljev slučaj bio politički, onda se otvara pitanje da li je i kakav politički stav ovog filma. To je teško reći. Na scenariju je uz Radovanovića potpisan i histerični antikomunista Boris Trbić. A kako su komunisti koji su protiv filma mahom karikaturalni laici, koje je tu doduše doveo život i manipulacija lokalnih moćnika, a ne scenario, onda naravno da ne možemo reći da ih je Trbić izmislio.

S druge strane, Makavejevljeva priča o komunizmu je dosta cinična, jasno je da on odavno sebe nije video kao komunistu u titoističkom pogledu niti da je funkcionalno uopšte mogao da se identifikuje sa sistemom koji je doduše braneći pokušavao da ironično reafirmiše, tako da i taj segment leve retorike nije baš sasvim levi.

Lica koja se pojavljuju u filmu, među kojima je recimo dr Branislav Dimitrijević koji sluša trake na kojima govori njegov otac, uvaženi profesor prava Vojin Dimitrijević, svakako govore o tome da je Radovanović bio ideološki otvoren da na ekranu pored protagnoista događaja prikaže i ljude koji su danas kritički afirmatori socijalizma koji je (u pojedinim periodima) postojao u Jugoslaviji.

U filmu postoje šimpanze pred kojima sedi Svetozar Cvetković. One su verovatno simbol divlje, animalne destrukcije, instinkta, podjednako aluzija i na komuniste i na sam Makavejevljev film koji je tretirao i animalnu stranu strasti, ali rekao bih da su majmuni tu ipak radi elitističke simbolike.

Uostalom, laici koji su kritikovali film su kao komunisti bili avangarda onomad, ali svakako ni retorički ni idejno nisu pandan eliti koja ovde brani Makavejeva.

Dakle, ako išta film je možda eventualno elitistički, sa podmsešljivim odnosom prema samom komunizmu kakav je gajio i sam Makavejev.

U mešavini različitih materijala i “slojeva stvarnosti”, Radovanović na neki način gradi strukturu makavejevljevskog tipa. Međutim, ono što ovaj film nema ni u tragovima jeste smisao za humor, izuzev onog koji se tu javio potpuno nesvesno kroz perverznu šalu pojavljivanja Svetozara Cvetkovića u ovakvom projektu. To zaista deluje kao da se neko fenomenalno zajebava.

Međutim, znamo da to nije šala, već podsetnik kakvi sve ljudi mogu da se “ušunjaju” u živote velikih umetnika i ostanu da ih “zastupaju” posle smrti.

SLUČAJ MAKAVEJEV je moderan dokumentarni film koji ne kompletira činjenice o onome o čemu govori, ali je na kraju krajeva prilično jasan u prikazu događaja koi tretira. Iz samog stenograma crpi najveći deo svoje dramaturgije što je vrlo zanimljivo jer bi se od dokumentarnog filma pre očekivalo da to radi iz montaže i oblikovanja materijala nego iz verbalnog (maltene možemo reći, teksta). Stoga, uprkos tome što nije pravljen kao istorijska lekcija o MISTERIJAMA, iz niza detalja uspeva da izgradi detaljnu sliku o tom događaju koji se zbio u Novom Sadu.

Wednesday, September 18, 2019

NEKROTRONIC

NEKROTRONIC Kiah Roache-Turnera je novi film ekipe koja je snimila simpatičan i vešti low budget Ozploitation WYRMWOOD. Sa nešto većim budžetom, Roache-Turner ostaje čvrsto vezan za svet visokokinetički snimljenog hibrida trashy akcije sa primesama horora.

Ovo je skuplji film pa je sebi mogao da priušti Monicu Bellucci u ulozi zle nekromanserke, kolekcionarke demona neutažive gladi, a od poznatijih njuški tu je i David Wenham. I Kian Roache-Turner pokazuje da se većim budžetom može da napravi i neke veće akcione zahvate i da se solidno služi specijalnim efektima. U tom pogledu, ovde on polaže dva ispita, pokazuje da ume sa zvezdama i da je tehnički kompetentan.

Ono u čemu pada to je priča, i to ne na nivou zamisli već na nivou vođenja. Naime, ako još i prihvatimo da je ovde priča infantilna besmislica jer ovaj žanr to trpi, ono što ne možemo da prihvatime jeste i da je ispričana infantilno i besmisleno. Roache-Turner fino odradi set-up koji je složen, bizaran i šašav, ali onda moramo da prođemo kroz još dva tutoriala koji ne pomažu da se film na kraju ne pretvori u vašar rasprskavajućih demona, i lažnih dilema.

Sve to je šareno, zabavno i dinamično, ali je šteta što nije malo smirenije ispričano jer ova vrsta šarene carpenterovske pizdarije na tragu LITTLE CHINAe ima potencijala i za više od onoga do čega je na kraju film dobacio.

Kiah Roache-Turner je reditelj koji ima perspektivu i iskreno se nadam da će uskoro doći u ruke nekog producenta koji će mu nametnuti malo više kontrole nad vođenjem priče.

* * 1/2 / * * * *

LEVEL 16

LEVEL 16 Danaishke Esterhazy je vrlo zgodan kanadski suspenser koji ne nudi mnogo toga novog ali ono što radi je vrlo vešto i energično realizovano.

LEVEL 16 se na neki način može gledati kao par PARADISE HILLSa Alice Waddington, i govori o enigmatičnom internatu za devojčice koji se u nekakvim postapokaliptičnim okolnostima zagađene atmosfere nalazi pod zemljom. Naravno, ubrzo počinju da se postavljaju pitanja da li je sve onako kako rukovodioci internata tvrde. Da li je napolju apokalipsa? Da li devojčice idu na usvajanje uglednim porodicama? Da li su sve one u opasnosti?

Danaisha Esterhazy ne bazira film na nekim revolucionarnim preokretima, premda je sama geneza onoga što stoji iza svega zapravo dosta originalna. Negde na polovini filma, i gledaoci i junakinje u potpunosti shvataju šta su opasnosti, ali to ne umanjuje suspense.

LEVEL 16 stoga ne zavisi od preokreta jer uspeva da vrlo solidno generiše suspense sa jednom umerenom dozom iznenađenja. Glumačka podela je uniformno odlična, od devojčica do starijih junaka koje igraju stariji glumci. Ambijent u koji je priča smeštena je sveden, ali sugestivan i vrlo efektan. Sve u svemu, sa limitiranim sredstvima postignuto je dovoljno i LEVEL 16 stoji kao solidan i napet triler sa elementima SFa i horora koji svoju napetost crpi iz čisto filmskih sredstava i elementarne psihologije.

* * * / * * * *

Sunday, September 15, 2019

THALASSO

Guillaume Niclaux u filmu THALASSO nastavlja ono što je započeo u prvom igranom filmu o kidnapovanju Michela Houellebecqa. Ovo je praktično nastavak tog filma, iz njega preuzima Michela, ali i fikcionalne likove iz prvog filma. Međutim, ovog puta pojavljuje se još jedan teškaš, u svakom pogledu - Gerard Depardieu, i takođe igra samoga sebe.

Nezadovoljni režimom ishrane i terapija u spa centru, Houellebecq i Depardieu kao dvojica najkontroverznijih Francuza počinju da se druže i sparinguju na razne teme od života posle smrti i religije do seksa i politike. Niclaux im daje slobodu da se raspuste u tim dijaloškim deonicama a oni su dovoljno harizmatični da ih iznesu besprekorno.

Sporedna priča sa otmičarima iz prethodnog filma u početku smeta kao nepotreban dodatak ali vremenom se ona dosta efektno prožima sa osnovnim gradivom koje čine Michel i Gerard.

Dok je prvi film bio nesposoban da priču o otmici Houellebecqa učini održivom u dugometražnoj formi, drugi film u tome uspeva. Delom jer dodaje Gerarda, delom jer smešta priču u jednu par excellence houellebecqovsku okolnost talaso centra koju onda umereno razrađuje u njegovom ključu.

Izuzetno će našoj publici biti zanimljiv podzaplet sa Houellecqovom teorijom kako mu je otmicu organizovao Hollande sa idejom da ga spreči da se kandiduje na izborima i razmišljanjima da to opet pokuša.

* * * / * * * *

HUSTLERS

HUSTLERS Lorene Scafarie je prilično konfuzna i naivna ekranizacija istinite priče o striptizetama koje su posle izbijanja svetske ekonomske krize izgubile svoje klijente sa Wall Streeta i počele da se bave prevarama tako što su drogirale klijente i nabijale im račune na kreditnim karticama.

Nažalost, Lorene Scafaria pravi film koji je istovremeno true crime priča, vesela lopovska pustolovina, priča o osnaživanju žena, i osuda njihove objektifikacije. Rezultat je naravno vrednosno konfuzan a u pogledu izgradnje karaktera i postavke događaja krajnje naivan.

Kako bi junakinje bile heroine, iako su u osnovi seksualne radnice, Lorene Scafaria ih pravi kao čedne mlade žene koje nikada "ne krše pravila posla striptizete i lepdenserke". U takvu karakterizaciju nemoguće je poverovati jer ipak naslućujemo kakav je to posao i kako se u njemu granice lako prelaze. Međutim, kod Scafarie junakinje sve vreme čine samo ono što je u okviru "njihovih granica" a u to je nemoguće verovati.

Njihov kriminalni rad je istovremeno glamurizovan a onda sporadično problematizovan. Žene su istovremeno objektifikovane a onda tobože "osnažene". I sve to je na kraju krajeva jedan tupav film. U određenom smislu, Jennifer Lopez kao "gazdarica" ovog filma očigledno više ne može da nađe jasnu granicu šta želi da uradi. Ona je možda pomislila da je ovo njen WOLF OF WALL STREET ali onda nije mogla pobeći od instinktivne želje da napravi i chick flick.

I možda je HUSTLERS najsmislenije čitati kao "edgy" chick flick koji se kao bavi zločinom, i kao bavi osnaživanjem žena, a u stvari je jedna bezopasna fantazija o životu na "drugoj strani" gde su muškarci tupave svinje, a žene mudre lisice. Dobri rezultati na blagajnama pokazuju da je HUSTLERS uspeo da nađe svoju publiku.

* * / * * * *

Saturday, September 14, 2019

RIOT GIRLS

RIOT GIRLS Jovanke Vučković je jedan od festivalskih žanrovskih filmova koji pokazuju da kao i u art houseu i u “žanru” postoje povlašćeni autori i “klanovi”. Jovanka Vučković je već nekoliko godina aktivna kao hroničar, kritičar pa sad pomalo i autor pre svega u žanru horora. RIOT GIRLS je njen celovečernji film koji bi se najpre mogao dafinisati kao omladinski postapokaliptični film.

Naime, u alternativnoj 1995. godini došlo je do pomora “roditelja”, svi stariji su umrli od neke zarazne bolesti a preživeli su deca i omladina. Naravno, kao u u svakom postapokaliptičnom filmu, oni su se odmah podelili prilikom borbe za opstanak pa su tako u sukobu bogati sa siromašni(jim)a.

Kod Jovanke Vučković zeitgeist očigledno igra važnu ulogu, ali godina kada se zaraza desila više izgleda kao 1985. nego kao 1995. Iskreno, gledajući film, zapazio sam jedan detalj u muzičkoj slici koji asocira na 1995. Sve ostalo deluje kao da je vezano za 1985. godinu i kao da sam pogrešno razumeo na početku filma. Međutim, i ostali materijali govore o 1995. pa hajde da im verujemo.

Deo junaka su punkeri, riot grrrrrl devojke, a drugi su u 50s školskim uniformama, i ničega tu nema što je mlađe od 1985. godine. Bilo bi mi zanimljivo da posle MID-90s Jonah Hilla dobijemo još jednu evokaciju “mog vremena”, ali ovde smo mnogo pre dobili klasičnu 80s throwback postavku.

Soundtrack takođe govori u prilog tom 80s argumentu. Tu su uglavnom neke lažne hair metal pesme i punk koji podseća na klasike već odavno odsvirane godine.

No, RIOT GIRLS je ipak mnogo manje maštovit od TURBO KIDa i posle zanimljivog početka, ne ode praktično nikuda, osim što je solidno slikan na evidentno skromnom budžetu i što nije snimljen bez neke veštine. Međutim, u ovom filmu nema nekih novih ideja na bilo kom nivou. Krene sa tom zanimljivom premisom i onda više nemamo apsolutno nijednu aluziju na svet u kome nema odraslih izuzev očigledne metafore da se eto i u takvom svetu podele koje su stvorili “stariji” reprodukuju i produbljuju.

Međutim, nema nikakvih drugih detalja kojima bi se ta zanimljiva premisa razradila. Nema pokušaja mladih da osposobe infrastrukturu (koja je i dalje čitava), nema nekog novog uređenja civilizacije, pa čak ni u LORD OF THE FLIES obliku. Nema ništa novo sem eto jedne priče o momku koga otimaju i dve devojke koje odlaze da ga spasu.

U toku tog polnog invertiranja narativa, njih dve otkriju i da su lezbe. Nisam siguran koliko je više išta od toga novo u danima intenzivne inkluzije.

Ovaj film je finansiran u okviru raznih kanadskih programa i krenuo je na žanrovske festivale. Iako bi po definiciji morao biti spreman za crossover ka ljubiteljima “običnog žanrovskog ugođaja”, nisam siguran da će u tome uspeti. Sa manjkom arty ili angažovane nadogradnje u odnosu na ovaj dosta tipski kostur, RIOT GIRLS ostaje tek zanimljiv eksces koji je pripovedački moga biti sastavljen znatno veštije.

Nažalost, sa maskama u smeni scena koje pokušavaju da bez ikakvog razloga evociraju atmosferu stripa, autorka misli da nam je već pomerila narativni prag. A nije ga ni dotakla. 

* * / * * * *