TATAMI

Izraelski reditelj Guy Nattiv i (drugo)iranska glumica Zar Amir Ebrahimi snimili su film TATAMI, redak primer festivalskog sportskog feelgood filma. To je zanimljiv spoj, i nažalost u ovom filmu ima ponešto sporno što ga manje-više devalvira kao film i gledalačko iskustvo ali ozbiljno dovodi u pitanje integritet njegove festivalske sudbine.

Guy Nattiv i Zar Amir Ebrahimi snimaju TATAMI veoma konceptualno, onako kako bi to uradili Iranci, visokoestetizovano, maltene u realnom vremenu, sa ponekim flešbekom i dodatim epilogom, u crno-belom koloritu, sa dosta brižljivo komponovanih ili dugih ili statičnih kadrova sa glumačkom igrom ali i sa veoma uzbudljivim sinematičnim džudo borbama. Ovo nije simulacija iranskog filma, kao što je recimo bio UNDER THE SHADOW Babaka Anvarija, mnogo više je evokacija nekog takvog filma koja je relativno neprimetno obogaćena nekim kvalitetima zapadnog filmmakinga. Mada, Iranci već znaju tako nešto i sami da naprave o čemu svedoče mnogi naslovi kako iz kuće Iranian Independents ali i neki državni propagandni radovi.

U stilskom pogledu, TATAMI je zanimljiv, i uprkos tome što preuzima neke stvari iz drugih kinematografija nudi unikatan spoj. Džudo borbe spadaju među bolje scene kako konfrontacije tako i sportskog nadmetanja koje sam gledao u poslednje vreme. Naročito to priznanje zaslužuju jer nisam upoznat sa pravilima takmičarskog džudoa.

TATAMI je prikazan u Veneciji i u čisto estetskom pogledu, ta odluka nije previše sporna.

Međutim, način na koji Guy Nattiv i Zar Amir Ebrahimi vode političku dimenziju priče koja je zapravo osnov melodramske priče jeste prilično heavyhanded i na jedan dosta grub način ovo pretvara u nametljiv message movie.

Priča o iranskoj džudoki kojoj Savez traži da preda meč kako se ne bi slučajno u finalu borila sa Izraelkom, kod nas može ima naročiti odjek, ne samo zbog toga što se na Olimpijadi mogao desiti džudo dvoboj sa predstavnicom tzv. Kosova već i zato što to jeste naš problem u svim sportovima, koji se uostalom već odigrao u omladinskoj odbojci. Dakle, dilema nije konstruisana, ona je realna, i mi to znamo. 

Međutim, Guy Nattiv i Zar Amir Ebrahimi svemu tome na kraju prilaze plakatski i naivno, do tačke da to estetski devalvira film. Nemam nikakav spor sa tim da oni imaju taj stav koji imaju, ali način na koji su ga plasirali degradira postupak pa ovo na kraju ipak nije film koji po svojoj sofisticiranosti dobacuje do mesta na festivalima. Naravno, nesporno je da takvih filmova ima i na festivalima, da čak mogu postići i uspeh, ali ovo je jedan posebno pipav, pomalo čak holivudski pristup ali u jednom podsmešljivom smislu, odnosno loše shvaćen američki pristup.

TATAMI ipak itekako treba pogledati, za početak kao kuriozitet i još jedan "iranski" film snimljen van Irana što sada postaje trend na mnogim mestima, ali i kao zanimljiv eksces u domenu sportskog filma.

* * 1/2 / * * * *

NEKAJ SLADKEGA

Tin Vodopivec je na početku karijere bio pomoćnik Mitje Okorna na njegovom filmu TU PA TAM. Okorn je otišao u veliki svet, napravio sjajnu karijeru u Poljskoj, snimio film u produkciji Willa Smitha sa Jadenom, radi sada ambiciozne poljske produkcije za Netflix. Za to vreme, Vodopivec je postao stand up komičar i iskoristio je svoju slavu da proizvede film NEKAJ SLADKEGA u kom je kombinovao profesionalne glumce i regionalne stand up komičare na ekranu.

Film je slikao Dario Herič i mislim da je on ključni činilac što ovaj film izgleda kao nekakva celina i nekakav bioskop. Ima tu i pristojnih rola kao što je ona makedonskog glumca Saška Koceva koji igra dve uloge, velikog marketing gurua i konobara gastarbajtera u Sloveniji, pa čak i vrlo solidna igra Jelene Jovanove. 

Ipak, kao celina, scenario je jedna površna repetitivna farsa, u kome ima i dosta neprijatnih deonica u kojima se oseća kako nisu baš svi ljudi na ekranu dorasli zadatku a ni oni iza kamere se nisu baš dokazali.

Ipak, uz pomoć tehnokrate kakav je Herič, sve ovo nekako uspeva da se privede kraju i ostaje primer moronskog vanity projekta u kom su nekad zarobljeni regionalni filmski profesionalci.

KAJ PA ESTER

KAJ PA ESTER potpisuje Tosja Flaker Berce. Reč je o slovenačkoj teen komediji o devojci koja na silu raskine sa momkom sa kojim se voli, ubeđena da neće moći da im opstane veza kada pođu u različite škole i uprkos raznim pokušajima da se odmakne od njega, uključujući i pokušaj da postane lezbejka, stalno mu se vraća.

Tosja Flaker Berce bira neki veoma čudan vizuelni koncept, sa fotografijom koja ima neku retro auru koju nisam do kraja razumeo, sem kao pokušaj da se mazne estetizacija BOOKSMARTa Olivie Wilde, naravno u izvedbi za beskućnike. Mada, možda je moja pretpostavka da ovde imamo neki pokušaj da se nešto referiše na debi Olivie Wilde zapravo najveće moguće lobovanje, i možda je ovo sasvim inokosna budalaštna. Ko će to više znati?

THE CROW

Rupert Sanders mi je delovao kao veoma perspektivan reditelj kad se pojavio i izvršio prelazak iz reklama na film. Međutim, posle SNOW WHITE koji je strogo držao studio, snimio je GHOST IN THE SHELL kom je dao autorski pečat i rezultat je bio zanimljiv ali film nije bio dobar, naprosto.

Onda je Rupert morao malo da smanji doživljaj i režija rimejka THE CROW, odnosno reboota, nove ekranizacije stripa ili ćega već, jeste njegov izlazak iz dog housea.

I Rupert ovde pokazuje da je naučio lekciju, da se ne pravi pametan ali da donese svoj ukus, svoju vizuelnu kulturu i dizajn, i to su ponajbolji delovi filmovi.

Bio sam die hard fan Brandona Leeja ali moram priznati CROW mi je istovremeno bio nekakav vrhunac njegove karijere u produkciono-autorskom smislu jer je Proyas to sve uradio na jedan nesvakidašnje pedantan i kreativan način, ali opet nikada mi to nije bio njegov najdraži film. Prosto, delovalo mi je da CROW nadrasta Brandona na način na koji danas franchise filmovi nadrastaju glumce a iskreno bilo mi je i odbojno što je na tom snimanju poginuo. Otud, prema prvom CROW imam vrlo racionalan odnos iako sam Brandona obožavao. Pa ipak, nikada mi na CROW neće srce ubrzati kao na SHOWDOWN IN LITTLE TOKYO, recimo.

CROW je film je film koji je bacao svetlo daleko, ne samo zbog Brandonovog kulta, uspeha samog dela, soundtracka koji je imao takođe veliki status već i zbog toga što mnogo elemenata tog dizajna možemo videti u MATRIXu, a ostaje pitanje da li bi možda da je ostao živ i sam Brandon bio Neo. Verovatno ne bi jer je studio ganjao Willa Smitha i neku najveću moguću zvezdu ali ko zna... Svakako bi se Brandon i Keanu Reeves otimali za uloge.

Elem, nova ekranizacija mi nije bila toliko problematična kao ideja, naročito jer smo u međuvremenu imali i grozni sequel koji pamtimo jedino po soundtracku na kome je bilo nekih tada aktuelnih bendova.

Novi film donosi dosta onoga u čemu je Sanders dobar. Bill Skardsgaard je zanimljivo rešenje kao naslovni junak. Danny Huston je uvek dobar negativac. Međutim, uprkos sjajnom dizajno, malim dozama dobre akcije, nažalost film je dosadan. Snimanje u istočnoj Evropi umesto u Americi, doprinosi tom utisku da nije na nivou naprosto, iako je Rupert bez sumnje majstor upravo za vizuelna pitanja. Međutim, kao što ni priča nema dovoljno sadržaja, nema ni vizuelni aspekt koji poput situacija u jednom momentu krene da se ponavlja.

To je šteta jer mislim da je čak i unutar ovog materijala postojao jedan bolji film do kog bi se došlo skraćenjima.

* * 1/2 / * * * *

WINNER

Susanna Fogel ne pokazuje znake posustajanja u svom zauzimanju pozicije jedne od najzanimljivijih američkih rediteljki koje su na televiziji naučile da svaki dinar mora da se zaradi, a opet donose specifičan indie senzbilitet u nešto što ume da bude i mainstream.

U konkretnom slučaju, WINNER je indie film, duhoviti i podosta fikcionalizovani odnosno estetizovani biopic koloritne Reality Winner. Prošle godine je HBO plasirao film sa Sydney Sweeney u kom je ona dobila vanity project da se pokaže kako radi nešto ozbiljno, a bio je baziran na nečemu što HBO radi već četrdesetak godina, a to tu verbatim ekranizacije istorijskih događaja. U zavisnosti od tolerantnosti prema tom verbatim postupku, varirao je i utisak čoveka posle gledanja tog filma.

Međutm, WINNER je punokrvni movie, veoma duhovit, jedna šarmantna parafraza Stoneovog SNOWDENa u kome Susanna Fogel zapravo snima nešto najbliže filmu Olivera Stonea samo sa jednom dodatnom dozom apsurda koja proističe iz onoga što je savremena Amerika. Stone je to sa promenljivim uspehom pokušao u filmu W. ali je SNOWDENa pokidao i izrežirao kao mladić. Teško je ne pomisliti da je WINNER zapravo ženska verzija SNOWDENa, samo sa još jednim slojem humora i deterioracije američke civilizacije koja se desila u tom miljeu.

Ironija slučaja Reality Winner je u tome što je kod nje teško odrediti da li je ona osoba sa izvesnim teškoćama u pogledu socijalne imaginacije, totalna idealistkinja koja je htela da ispita granice američke demokratije, aktivistkinja koja je greškom otišla da pomaže ljudima kroz vojsku i obaveštajne službe, izdajnica ili žrtveno jagnje koje je zapravo podmetnula Duboka država jer se na kraju ono što je ona odala našlo u zvaničnom narativu o ruskom mešanju u izbore i nije promenilo ništa, što njenu žrtvu, suđenje, sramoćenje i robiju čini još apsurdnijim.

Susanna Fogel iz ovog menija pristupa Reality Winner uzima nekoliko - njen problem sa socijalnom imaginacijom, idealistkinju koja želi da ispita granice američke demokratije i aktivistkinju koja je ulaskom u Vazduhoplovstvo i NSA naprosto pogrešila firmu. Dakle, Fogel ne istražuje mogućnost da je duboka država iskoristila njenu naivnost i odbacila je kao osobu za jednokratnu upotrebu.

Imajući u vidu njenu sudbinu, dosta nemilosrdan tretman koji je usledio sugeriše da je možda ipak ovo sa Dubokom državom malo ambiciozna zamisao i teško bi se moglo braniti.

Steve Yedlin uspeva da isprati ritam koji Susanna Fogel na skromnom budžetu i pravi film koji vrlo efekno izgleda, sa izvanredno izabranim objektima i kadriranjem koje na pravi način kombinuje komične i veoma mračne momente. 

Emilia Jones je ponovo briljantna u saradnji sa Fogel i igra Reality na jedan način kojim šalje poruku da je stigla na veliku scenu. Njen prikaz ove junakinje se razlikuje od Sydney Sweeney, ovde je Reality inteligentnija, promišljenija i naravno bitno duhovitija i histrioničnija.

Susanna Fogel svesno uvodi komediju u ovu priču ali ovaj film nije nekakva zezancija. Naprotiv, duhovite i vesele scene nemilosrdno presecaju mračni ishodi, a ono što je evidentno duhovitije nego stvarnost govori više istine o ovoj mladoj ženi od nekog serioznog pristupa.

Emilia Jones nosi ovaj show, Connie Britton i Zack Galifianakis joj samo daju pouzdanu podršku i daju klasu filmu. Jako je zanimljivo da Teksaška Majka iz FRIDAY NIGHT LIGHTS ovde igra takođe majku iz Teksasa čija je kćer proglašena za izdajnicu.

WINNER je višeslojan film i sve je sem površna komična i filmična reinterpretacija sudbine Reality Winner.

* * * 1/2 / * * * *

ŠTERKIJADA

Igor Šterk je poznat po pretencioznim tretmanima različitih žanrovskih matrica u slovenačkom filmu, međutim, u najuspešnijim izdanjima on je svoju rediteljsku promašenost uspevao da prikrije nekakvim artom.

U filmu ŠTERKIJADA, on se poduhvata jednog ambicioznog zahvata u svakom pogledu, a to je biografski film o njegovom ocu, književniku i poznatom jedriličaru Juretu Šterku. U toj priči se dakle pojavljuje i sam Igor kao sin, i njegova majka, otac je glavni junak jelte, ali nažalost ono što dobijamo je istinski užasno.

U izvesnom smislu, perverzno je kako je neko uspeo da snimi ovako kretenski film o svom ocu, svojoj porodici i samom sebi. Tokom samog filma prevladava utisak da se Šterk, za početak, nije uopšte trudio. Film je izveden površno, nevešto, zbunjujuće. Sačinjen je od nekih scena koje bi trebalo da ilustruju njegove susrete s ocem u različitim epohama u kojima taj čovek zaista jako mnogo vrluda kao karakter, a nijedna od njih nije dovoljno supstancijalna da nam pruži bilo šta.

Pritom ovo nije radikalan film kao Boyleov biopic o Jobsu, ovo je prosto lenj film kom nije uspelo da nam izgleda pretenciozno.

Jure Šterk je bio zanimljiv čovek i zaslužio je da se o njemu snimi film. Čak i po ovom užasnom filmu mi možemo naslutiti da je on bio zanimljiv čovek. Međutim, ekranizacija koju je dobio ga nije dostojna, šta god da je bila autorova svesna ili nesvesna namera.

THE TELEGRAPH TRAIL

THE TELEGRAPH TRAIL režirao je Tenny Wright, veoma plodni filmadžija koji je radio na raznim pozicijama u ekipi.

Ovo je rani John Wayne iz 1933. i već se tu vidi njegova izvanredna harizma i energija. Međutim, film mimo toga ne nudi mnogo, pre svega zato što je zanimljivu priču prilično trapavo postavio u pogledu strukture.

Yakima Canutt se pojavljuje u ulozi Indijanca, a otkriva se i otkud Wayneu nadimak Duke. Ali, manje-više to je pored Waynea samog jedino zanimljivo što se može naći u ovom B-radu.

* * / * * * *