THE FINEST HOURS

THE FINEST HOURS Craiga Gillespieja je priča o spasilačkoj misiji Obalske straže iz 1952. godine, snimljena za Disney kao jedan benevolentni, sentimentalni, staromodni spektakl, o hrabrim državnim službenicima i domišljatim radnim ljudima. U tom retro maniru, film nudi apsolutno sve što je potrebno i meni je bio osveženje u tom pogledu, i koliko god to bizarno zvučalo, sam događaj je ne samo filmičan već je uspeo da se ispostavi i kao dovoljno dramatično strukturiran. 

Dok je Warnerov PERFECT STORM u režiji Wolfganga Petersena bio nešto slično, ali bez tolike sentimentalnosti a i povoljnog ishoda, THE FINEST HOURS je film o hrabrosti i vrednostima, oluji koja uznemiri i fizičku stvarnost ali i moralni prostor, i do kraja priče se sve vraća u normalu.

Sve ovo naravno može biti sagledano i sa druge strane, sa one s koje ovo sve može nekome da ne odgovara. I to je takođe legitimno gledište.

* * * / * * * *

SWEETWATER

Nat Clifton, poznat po nadimku Sweetwater, zaigrao je tehnički kao drugi crni igrač u istoriji NBA, kada je izašao na parket za Knickse par dana posle Earla Lloyda koji je igrao za Washington. Martin Guigui snimio je film o Sweetwateru fokusirajući se na mesece koji su prethodili njegovom ulasku u NBA.

Sweetwater je bio jedan od crnih igraća koje su timovi uveli u svoj sastav 1950. ali se smatrao najboljim među njima a imao je i 28 godina, dakle bio je već poprilično afirmisan.

Bitno je imati u vidu produkcioni kontekst u kom je nastao ovaj film jer je poprilično atipičan ako imamo u vidu temu. Naime, beli deo podele čine potrošeni epizodisti kao što je sjajni Kevin Pollak u ulozi Abea Sapersteina - gazde Globetrottersa, odnosno cancelovani ljudi, Jeremy Piven koji je pao u #MeToo pogromu kao Joe Lapchick, trener Knicksa koji je izborio poziciju za Cliftona a iz istog tabora je i Richard Dreyfuss kao Maurice Podoloff, prvi komesar NBA; odnosno veteran QAnona Jim Caviezel - kao izmišljeni lik sportskog novinara koji od čikaškog taksiste beleži priču od Cliftonu.

Kako ih je neko skupio na jednom mestu ostaje naravno pitanje svih pitanja ali to su tokovi kapitala u savremenom filmu kao delu kulture a isto važi i za košarku pedesetih koja je bila deo kulture pod segregacijom.

Bela publika je obožavala šou koji su pravili Trottersi, praveći budalama lokalne belačke timove koji su primali novac da učestvuju u njihovim gegovima, ali košarkašku relevantnost su stekli kada su pobedili Lakerse iz Minnesote, aktuelne šampione, u partiji u kojoj je Nat Clifton ozbiljno odškolovao Georgea Mikana, tada dominantnog NBA asa.

Celticsi pokazuju odmah tendencije da draftuju afroameričke igrače ali drugi vlasnici opstruiraju i liga ostaje u sistemu segregacije. Doduše, sada kad se u MLB integrišu i statistike iz Negro lige, možda saznamo više i o košarkaškoj Negro ligi, o kojoj Bill Duke ima nadahnut monolog u filmu HIGH FLYING BIRD.

Film nije preterano istorijski verodostojan, recimo Joe Lapchicka igra Jeremy Piven iako je on važio za najboljeg CENTRA svoje ere.

Međutim, film je izveden kao jedna staromodna biografska priča i kao takav baš zbog svoje arhaičnosti, može da bude relativno prijatno iskustvo na malom ekranu. 

Sweetwater prelazi put od supertalentovanog cirkuzanta do prepoznatog talenta i vrhunskog takmičara. Na tom putu postoje prepreke, pre svega formalne, ali i lične. Film se ne završava finalnom utakmicom već prvom, onom u kojoj Nat Clifton izlazi protiv čisto belačkih Indianapolis Olympiansa i uprkos animozitetu sudija donosi pobedu.

Sve prikazano u filmu treba uzeti sa velikom rezervom. Čim se film bazira na nečijoj ispovesti znamo da su se autori odlučili da "objave" legendu, ali kao što je rasna barijera pala da bi NBA postala bolji proizvod tako je i niz cancela ovde zanemaren da bi se u niskobudžetnoj izvedbi snimio film sa relativno poznatim imenima.

Tim pre mislim da je SWEETWATERova budućnost najpre na televiziji. Ono što je najvažnije jeste činjenica da ovim filmom tema nije potrošena, ali da je isto tako taj prvi hagiografski pokušaj, uprkos B produkcionom okviru urađen dostojanstveno i old school. Verujem da ćemo nekad videti i prestige picture o ovoj temi, dok se to ne desi, imamo solidnu zamenu.

* * 1/2 / * * * *

DEEDEH-BAN

DEEDEH-BAN je ratni film koji je Ebrahim Hatamikia napravio pre MOHAJERa i od njega je manje zanimljiv utoliko što nema dronova kao autentičnog doprinosa prikazu rata na filmu. Ovo je relativno tipičan iranski ratni film o iransko-iračkom ratu, postavljen iz vizure jedne strane, bez mnogo prikazivanja neprijatelja.

Smešteni iza peščane dine tokom iračkog napada, grupa iranskih vojnika pruža otpor pešadijskim naoružanjem protiv nadirućeg oklopa. Glavni junak je tek prvi među jednakima, mladi izviđač koji izlazi na opasne pozicije i dojavljuje kako da se usmeri artiljerijska vatra. Drugi bitan protagonista je specijalista za lansiranje protivtenkovskih raketnih granata sa ramena, koji odlazi još jedan korak ispred, sam pred tenkove.

Za film u kome nema mnogo klasične akcije u kojoj se glavni junak bori sa neprijateljima, ovde ima dosta zanimljivih scena napada RPGom na tenkove, pristojno urađenih za vreme kada CGI sasvim sigurno nije bio dostupan u Iranu.

Međutim, film je dosta fokusiran na rat, na njegovu gotovo banalnu svakodnevicu u kojoj herojstvo nije poetično već je deo posla i/ili borbe za opstanak. Stoga i ovom filmu utisak varira od * * do * * * u zavisnosti od toga koliko gledaoca interesuju rat i ratni film.

REBEL

Adil El Arbi i Bilall Fallah posle BAD BOYS FOR LIFE a pre BATGIRL koju nikada nećemo videti snimili su film REBEL koji je krenuo od zanimljive ideje ali je rezultirao jednim loše shvaćenim pokušajem da se kroz neke arty intervencije "prevaziđe" žanr ratnog ili akcionog filma.

Naime, El Arbi i Fallah su snimili jednu relativno konvencionalnu storiju o mladom Belgijancu koji beži u Siriju da ne bi pao za dilovanje a onda na teritoriji gde je radio kao humanitarni radnik biva priveden u ISIS i polako od video snimatelja, nevoljno postaje i protagonosta videa, usput dobija nevestu, pokušava da je spase kada bi drugari iz jedinice želeli da je dele sa njim, i na kraju na bazi njegovog učešća mame i njegovog malog brata da se pridruži.

Dakle, to je jedna dosta konvencionalna ratna akciona melodrama, ali El Arbi i Fallah pokušavaju da je dignu na arty nivo tj. da ubace neke elemente mjuzikla gde glavni junaci zapevaju ili zarepuju u kadru, na način na koji su to El Arbi i Fallah videli u seriji EUPHORIA.

Međutim, nisu uspeli da valjano integrišu taj detalj. Prvo, tih scena ima premalo, javljaju se retko i nisu dosledno dijegetički definisane, i otvaraju čitav niz pitanja, nažalost bez zadovoljavajućeg odgovora. Taj dodatak nije zaživeo i to je ozbiljna intervencija, međutim, ne bi ni on toliko smetao da zapravo film u najvećem svom delu nije samo solidno realizovana ali isprazna dvočasovna priča koju smo već videli u mnogo veštijim izvedbama. 

Možda bi taj osrednji film delovao bolje da nije bilo ove inovacije. Možda bi sa više inovacija a manje osrednjosti, čak i sa ovako pogrešno shvaćenom tehnikom osvežavanja žanra bio bolji. Jedino što definitivno ne valja jeste film koji smo na kraju dobili. Naprosto, El Arbi i Fallah, kako rekoh onomad kad sam pisao o BLACKu, misle da su Braća Hughes, ali šta možemo, nisu. Ono što jesu, nije samo po sebi loše. Neka u tome prosto istraju.

* * / * * * *

EL PUNO DEL CONDOR

Marko Zaror već dosta dugo ne uspeva da ispuni svoj puni potencijal i od Rockovog dublera zaista i postane latinoamerički Rock, i to u onom najboljem smislu - kao akcioni heroj izrazito filmične telesnosti, i na sve to izrazitim darom za borilačke veštine.

Ernesto Diaz Espinoza je reditelj koji mu je pružio prve značajne prilike, ali nažalost njegov novi film EL PUNO DEL CONDOR predstavlja pretencioznu, niskobudžetnu varijaciju na ezoterični borilački film - ne baš kao SILENT FLUTE ali maltene kao to.

Nažalost, ovo sve deluje kao jedan pokušaj da se pseudoartom prikrije aljkav exploitation ali Espinoza ipak nije ni približno vešt da mu ovakva podvala prođe i sem Zarorove harizme u ovom filmu bukvalno nema šta da se vidi jer i same borbe ima vrlo malo, maltene nimalo kvalitetne.

Ovo je tužan produžetak Espinozine karijere i nažalost još jedna propuštena prilika za Zarora. Kad kažem "još jedna" imam na umu da on na svu sreću još uvek nije ušao u hiperprodukciju - i to je dobro, ali to znači da je i tih prilika za proboj zapravo malo...

KHAKESTAR-E SABZ

Ebrahim Hatamikia je 1994. snimio film koji se dešava u Bosni i u njemu je prikazao rat iranskoj publici, u filmu koji nije nimalo produkciono jednostavan, i sniman je u Slovačkoj jednim delom što ga već čini poprilično ekskluzivnim za standarde persijske produkcije.

Film govori o filmadžiji koji tragom molbe svog prijatelja polazi u Hrvatsku pa u Bosnu da nađe jednu devojku sa snimka koji mu je ovaj ostavio i izbavi je tako što će je izvući iz rata i odvesti u Iran. Kada stigne na lice mesta kreće potraga tokom koje sreće bosansku muslimanku koja zna persijski i čitavu galeriju likova među kojima su druželjubivi muslimanski ratnik, grupa dobrohotnih stranih mudžahedina, sumnjičavi hrvatski obaveštajci itd.

KHAKESTAR-E SABZ izgleda kao neki jugoslovenski film iz tog perioda, svakako slabije od LEPIH SELA ali bolje od hrvatskih propagandnih naslova iz te epohe. Srbi su naravno geopolitički negativci ovde, to se nekako podrazumeva pa ih u filmu ni nema puno, naiđe se ponekad na neku patrolu koja zapuca ali i tu su dati iz daljine, kao neki "nevidljivi" neprijatelj. Prosto, neko od lokalaca povremeno poviče "Četnici!" i nešto krene da puca i eksplodira.

Hatamikia se ipak obraća iranskoj publici a njima izgleda nije bilo potrebe da se mnogo objašnjava ko su i šta su Srbi. Muslimani su prikazani kao apsolutne žrtve koje je ne napušta snaga duha. U filmu se u nekoliko navrata pevaju u rovu sevdalinke ili se čuju sa izvora u kadru. Dakle, to je narod kog pesma drži, melanholičan je i trpeljiv. Glavni iranski lik je u odnosu na njih uzdržan i radoznao, ali povezuje ih islam, molitva i reči koje su univerzalne, kod nas poznate kao "turcizmi".

Zanimljivo je da u filmu glumi dosta muslimanskih glumaca ali ima i Slovaka. Međutim, svako govori na jeziku likova, nema lingue france neke u konvenciji osim kad se sporazumevaju na engleskom, ali to je okviru radnje. Tako jedna bosanska starica sa radošću prepozna Iran po Homeiniju, a onda se malo sneveseli i konstatuje, "Rahmetli".

Sve u svemu, KHAKESTAR-E SABZ je dosta ozbiljno urađen i veoma moderno za tadašnje iranske standarde, i na nivou prosečnog jugoslovenskog filma tog vremena, ali sa ozbiljnom produkcionom ambicijom. Ima tu i statista, i zbegova i eksplozija.

U fokusu filma su likovi i civili a ne rat i ratne operacije, za koje se Hatamikia u svom dotadašnjem opusu specijalizovao. Međutim, ovo ipak jeste ratni film, samo sa civilima u centru.

Hatamikia ovom prilikom definitivno nije snimio svoj SALVADOR, ali ne bih isključio da ga je gledao.

* * 1/2 / * * * *

MOHAJER

Ebrahim Hatamikia snimio je praktično prvi film u kom se dronovi i sudbine njihovih operatera tretiraju kao rutinski deo savremenog ratovanja. Iranski film MOHAJER iz 1989. snimljen je godinu dana posle završetka rata sa Iranom i prikazuje borbena iskustva par ekipa koja rukuje jedne bespilotnom letelicom naoružanom protivtenkovskim raketama i opremljenu fotoaparatima.

Film prikazuje njih u pokušaju da što dublje prodru na front jer svojom letelicom upravljaju na daljini gde je moguža vizuelna kontrola. To su vremena u kojima bespilotne letelice još uvek nisu bile način beskontaktnog ratovanja, i ekipe su morale da uprljaju ruke i dođu u blizinu.

Film je jednostavan, klinički, sa minimumom karakterizacije, junacima od malo reči i zadacima koji ih vode iz jedne opasnosti u sledeću i veću, i manje-više to je to.

Kome ta svedenost nije dovoljna, onda je ovo film koji se kreće oko * *. Ljubiteljima i poznavaocima ratnog filma, ali i vojne tehnike kao takve, utisak može sezati i do * * *.