Sunday, February 25, 2024

VZORNIK

Slovenački film VZORNIK Nejca Gazvode, donosi veliki napredak u opusu ovog reditelja. Umesto svedenih karakternih priča s malo likova i jednostavnim zapletom, on ovde pravi kompleksniju priču sa više likova i različitim slojevima.

Tema je odrastanje, i život  dvojice dečaka koji idu u istu školu posle korone gde se zajedno sa odraslim ljudima iz svoje okoline suočavaju sa izazovima post-kovid sveta u kom su fizički susreti bili zabranjeni pa su iz toga proistekle i skepse o odnosima među ljudima.

Gazvodin film je smešten u milje škole, obuhvata razne traumatske elemente tog miljea, uključujući i nasilje što ga čini specifično osetljivim za našu publiku danas.

Gazvodin postupak je potpuno drugačiji nego inače, razbarušen je i vrlo često nas hvata spuštenog garda, vrlo često i bez pokrića, ali to sve čini gledanje ovog filma veoma interesantnim i njegov opšti utisak najpre neočekivanim.

* * 1/2 / * * * *


Saturday, February 24, 2024

USTA PUNA ZEMLJE

Na početku filma USTA PUNA ZEMLJE, poslednjeg rediteljskog ostvarenja Puriše Đorđevića, autor se obraća publici i najavljuje da iako je star želi da pokuša snimanje jednog "mladićkog filma".

Puriša Đorđević je umro tokom realizacije ovog filma, i sada me njegova rečenica tera da i ja napišem jedan "mladićki" komentar svojstven mladom filmskom kritičaru koji još uvek nije počeo da shvata režiju kao krovnu delatnost u kojoj ne samo da se autorstvo ostvaruje kroz rediteljevu kontrolu rada svih sektora, umetnika i radnika, već i kroz režiranje okolnosti. Odnosno, da reditelj ne mora zaista "režirati" svoj film da bismo ga smatrali rediteljem u punom smislu.

Teško je poverovati da je Puriša Đorđević zbilja režirao ovaj film barem u smislu pune kontrole nad izrazom a sasvim sigurno ga nije montirao jer je u toj fazi umro. To je vidljivo iz same realizacije filma koja je, paradoksalno, zrelija i bitno drugačija od onih filmova koje je snimao kad je bio živ i u punoj meri angažovan.

Gotovo perverzno zvuči utisak da sam posle ovog filma postao zainteresovaniji za to šta bi Puriša nadalje mogao snimiti, pa čak i da revalorizujem njegov opus, nego tokom gledanja njegovih najpoznatijih remek-dela.

Film je konceptualno dosta jasan, ne može se reći da je radikalan, u savremenim uslovima, viđali smo i radikalnije sprovedene filmove od ovog, baš kod nekih starijih reditelja kao što je recimo Skolimowski, i to nije jedina stvar oko koje se nameću neke paralele izmđeu USTA PUNIH ZEMLJE i njegovog ESSENTIAL KILLING.

Oba filma govore o poteri za pojedincem, i postavljeni su praktično bez dijaloga. Kod Skolimowskog potera je pitanje opstanka, ispitivanje civilizacijske nulte tačke na kojoj se neko mogao noći dok je kod Puriše reč o ekranizaciji romana Branimira Šćepanovića i jedna egzistencijalistička priča.

Šćepanovićev roman nije baš podesan za ekranizaciju, a ovaj film je opet ipak jedan poluproizvod koji traje jedva malo više od sat vremena efektivno, pitanje je da li je i snimljeno sve što je planirano, a pošto je reč o Apollonu, svakako je to jedna neozbiljna niskobudžetna produkcija.

U tom smislu najmanje bih sad ovde pravio neka poređenja i tumačenja Šćepanovića i Puriše, daleko je ovo od njegove definitivne ekranizacije, ne samo zbog Goluže nego i zbog mogućnosti ovog autora da se postavi prema njegovom romanu.

Međutim, ovde imamo to egzistencijalističko, pomalo oniričko bekstvo glavnog junaka od jedne sile koju čine eksponenti politički represivnog režima ali i palanke i njenog primitivizma i zatvorenosti. Za razliku od drugih Đorđevićevih filmova koji su želeli da se istovremeno bave istorijom, ideologijom, ljudskom dušom i da usput budu parodija, a bez ikakvog pokrića za ovako kompleksan zahvat, ovo je jedan sveden film, za Đorđevićeve standarde izuzetno jednodimenzionalan, i zato možda ponajbolji.

Tehnička realizacija pokazuje da je ovde ipak prisutan neki vizuelni koncept kog kod Puriše inače nikad nije nešto previše bilo. Nije ovo vizuelno senzacionalan film. Lokacije su mahom vezane za šumu i deluje kao neki prvi šiprag na koji su naišli, nije sad neka monumentalna lokacija. Ipak, scene u vozu i oko njega recimo spadaju među ozbiljnije izvedene u Apollonovoj produkciji.

Tomić je pre nekoliko godina nešto slično samo superiornije radio u filmu JOSEF, sa sve Tompsonovom muzikom. Puriša ovde nema Tompsona ali producirao je Željko Mitrović, takođe kontroverzni muzičar, a u sve je prste umešao i Ljubiša Ristić kome je ovo povratak filmu posle četrdesetak godina.

USTA PUNA ZEMLJE su možda u najavi delovala kao neki film pušten iz samilosti ali zapravo ovo je trijumfalna završnica što se mene tiče, i čini da Puriša Đorđević koji je delovao kao da je skroz pao umetnik ne s padom komunizma već sa školovanjem prvih generacija reditelja, na kraju završio karijeru kao potpisnik jednog umnogome nekompletnog ali kompetentnog dela.

BAD HOMBRES

Posle filma MUZZLE John Stahlberg je zaličio na reditelja na kog treba obratiti pažnju, i u novom filmu BAD HOMBRES potvrđuje da utisak nije izneverio. Pre filma MUZZLE, od Stahlberga gledao sam samo HIGH SCHOOL koji mi se nešto nije izdvojio ali MUZZLE je bio prilična jebenica, jedan od filmova za koje mi deluje da se neću pokajati što sam ih stavio na Top 10 godišnju listu.

Ne znam da li bih Stahlbergov novi film stavio u opticaj za neku Top 10 listu utoliko što se MUZZLE ipak u jednom još uvek živom žanru, manje inovativan nego što izgleda, ali upečatljiv zato što sa punim ubeđenjem oživljava i kombinuje poznate stvari, dočim je BAD HOMBRES drugačija cirkuska tačka - naime, Stahlberg ovde uspeva da unese život u mrtav žanr, u nešto što danas i kad se snimi gledamo polu na silu.

Ovo je jedna klasična šikanerija iz domena meksičkih kartela, američkih bandi, izgubljenog novca, nevinih i manje nevinih ljudi upletenih u to. To je vrsta filma koja je toliko već trošena da je Coenovima donela i oskara za NO COUNTRY FOR OLD MEN.

U tom smislu, umesto asanacije terena, John Stahlberg ovde uspeva da mu da adrenalin u srce i da ga oživi za još jedan krug, sa dva meksička ilegalca povedena da nešto kopaju, dvojicom pucača koji su ih angažovali jer im treba raka i pričom koja prelazi u višu brzinu kad se ispostavi da je jedan od Meksikanaca zapravo umirovljeni ali i dalje traženi Sicario.

I sad tu kreće onako jedno interpretiranje Waltera Hilla na način blizak onome što su svemu dodali Braća Coen ali i neka manje poznata imena, recimo Louie Gibson (kog verovatno niste gledali iako sam ga svim srcem preporučio) i sve to u jednoj A-izvedbi B-modela. 

BAD HOMBRES nije film zbog kog bi Peckinpah postao to što je danas. Ali, da ga je snimio spadao bi među filmove koje volimo.

Stahlberg izvlači maksimum iz glumaca. Uspeva da ih motiviše, a da nikada stvari ne potonu u samoupravljanje, uspeva da postigne jako puno iz svakog sektora ekipe i da snimi film koji istovremeno egzistira i u onome što ponekad ume da bude mučna VOD produkcija, ali ga možemo zamisliti i na nekom žanrovskom festivalu, i što je najvažnije, u oba sveta učestvuje u najboljem smislu njihovog značenja.

* * * / * * * *

Friday, February 23, 2024

THE SHADOWLESS TOWER

THE SHADOWLESS TOWER Lu Zhanga je zanimljiva savremena kineska melodrama o životu pekinških mladih profesionalaca, uključenih u neke komotne zapadne profesije. Glavni junak je samohrani otac koji upoznaje novu ljubav ali i produbljuje odnos sa svojim ocem.

Film je zanimljiv po tome što kad se završe logotipi i animacije kineskih komunističkih filmskih preduzeća apsolutno ne kreće ništa što smo navikli da gledamo posle takvih natpisa već jedan skroz "običan" urbani film smešten u Pekingu, priča o likovima i njihovim doživljajima bez ičega mimo toga. 

Film će biti prikazan na FESTu mada je u nekom neprijatnom sticaju okolnosti postao dostupan i.na HBO Maxu što govori o tome da nije svež kao produkt ali jeste svež kao iskustvo.

* * 1/2 / * * * *

ONCE WITHIN A TIME

ONCE WITHIN A TIME režirali su Godfrey Reggio i Jon Kane.

Ako neko želi da na FESTu vidi nešto što će retko sresti na velikom ekranu, onda svakako treba da se okrene ovom naslovu.

Steven Soderbergh je podržao nastanak ove, u suštini, animirane celine, čiju zvučnu sliču čine šumovi i muzika, a sliku jedan nadrealistički, u estetskom pogledu muzejski jezik u priči o smaku sveta, koju sam ja doduše pročitao u priloženom kraatkom sadržaju pre nego u onome što sam video na ekranu. Otud, iako za ovu nešto manje nego jednočasovnu celinu ne mogu da kažem da mi je išta konkretno pružila, jeste mi evocirala uspomenu na estetiku muzičkog video klipa formulisanog pod uticajem muzejske avangarde, nadrealizma i nemačkog filmskog ekspresionizma.

Uprkos tome što estetski postulati ovde muzejski, i što je odnos forme i sadržaja u jakom smeru kiča, jednim delom jer je sadržaj nekako promakao, samo iskustvo je nesporno zanimljivo i nadahnuto izvedeno.

SIDONIE AU JAPON

SIDONIE AU JAPON režirala je Elise Girard i to je jedan onako mali vehicle za Isabelle Huppert u kom ona igra književnicu koja u Japanu, "Zemlji duhova", tokom promocije novog romana, uspe da "izoštri" komunikaciju sa duhom svog pokojnog muža, razreši traumu njegove prerane smrti i smuva se sa svojim izdavačem.

Film je vrlo sveden. Zanimljivo je što se dešava u Japanu. Isabelle Huppert ima 70 godina i otprilike od one žene je ostala uglavnom samo glava, ali vitalna je, pa čak ne izbegava da ima i scenu seksa u kojoj je gola, iako moram reći vrlo estetizovanu.

E sad, ta priča koju sam opisao izvedena je na jedan dosta nezanimljiv način, i scenaristički, pre svega dijaloški, i mizanscenski i generalno rediteljski, tako da ovo ostaje jedan paradigmatičan popodnevni termin na FESTu za ljubitelje ljubitelje 

* 1/2 / * * * * 

Wednesday, February 21, 2024

THE ZONE OF INTEREST

Jonathan Glazer je reditelj kog izuzetno poštujem i uprkos tome što ne volim svaki njegov film, znam da če svaki put snimiti nešto zanimljivo.

Činjenica da je njegov novi film THE ZONE OF INTEREST istovremeno jedan od najcenjenijih naslova prošle godine koji se ne dovodi u pitanje i njegovo prvo ostvarenje koje niko ne dovodi u pitanje, i nešto najslabije što je u životu snimio verovatno svedoči o mom snobizmu.

Ali, zbilja, THE ZONE OF INTEREST je ona vrsta filma koja je najproblematičnija - dubiozno izabrana prepoznatljiva poetika u rukama autora koji je suštinski ne razume. Šta to znači?

Pa u rukama nekog drugog autora koji se bavi ovom vrstom filma, koji je zaista "oseća", THE ZONE OF INTEREST je mogao biti "organska" vrsta art house foliranja. Kod Glazera, naprosto deluje veoma lažno i folirantski.

Dakle, ovo bi verovatno i ovako i onako bilo sranje, ali je kod njega to još nekako dodatno artificijelno i opterećeno njegovom potrebom da se iskaže kao umetnik koju je preneo u sliku.

Pošto se oko ovog filma potežu neki dosta jaki epiteti, otprilike da je dao neku sliku Holokausta i nešto - to mora da se razveje u korenu. Ovo je u suštini već viđena tema - cinična istina o tome da su porodice rukovodilaca logora smrti vodile normalne živote u blizini logora. I o tome su već snimani i filmovi, a napisani su tomovi.

Glazer ovde uzima Amisov roman i konkretizuje ga u priču o Rudolfu Hoesu, komandantu Aušvica koji je bio uspešan menadžer smrti, karijerista, živeo sa porodicom pored logora i porodica je jelte bila zauzeta svojim porodičnim potrebama i događajima. I sad mi kao treba da shvatimo "banalnost zla", industriju smrti, ubijanje u radnom vremenu, život koji se nastavlja, a to sve znamo. 

Glazer pritom ne pravi film o porodičnim problemima te porodice, jer ovo je film bez emocije, u njemu nema problema. On želi da bude hladan, da nam spolja ilustruje banalnost njihovog postojanja. Ali, ipak ne beleži banalnost. On ipak beleži situacije koje prečesto imaju veze sa Holokaustom. Lakonski vođene razgovore o načinima ubijanja ljudi, kritikovanje SSovaca što čupaju ljiljane kad idu u grad, porodične aranžmane ko će gde da spava, to sve malo presečeno pričama o otetoj jevrejskoj imovini. Dakle, nije baš da život ovih van logora nema veze sa zločinom. Nije baš ni da ga oni vide kao nešto svakidašnje, ali da, čvrsto su na toj strani. A možda i nisu jer se tim likovima zapravo ne bavimo. Kao, gledamo ih iz daljine. I shvatamo da su eto prozaični a toliko su zlo naneli.

Više od pola veka od misli koje je o tome zapisala Arendt.

Sad, ovo je lako moglo da ode uz AUSCHWITZ Uwe Bolla, ali ne - postalo je remek-delo prošlogodišnjeg filma. I to je sad ta neka entropija gde je Glazeru sudbina dala bolje karte nego inače. I to je takođe u redu ako on bude u stanju da shvati kako ovo ipak nije za njega.

* 1/2 / * * * *