THE EXECUTIONER

Sam Wanamaker je najširoj publici našeg doba poznat kao reditelj koji sprema scenu na setu vestern serije u filmu ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD. Bio je glumac ali i olinjali hack i jedan of filmova koje je režirao bio je THE EXECUTIONER iz 1970.

Reč je konfuznom špijunskom trileru u kom se trostruka obmana nekako iskomplikovala reditelju više neglo glumcima tako da mu ni George Peppard ni razgaženi Oskar Homolka, pa ni Joan Collins u prajmu nisu pomogli da održi pažnju na nimalo nežnih 110 minuta.

Šteta, film je zamišljen kao globetrotting triler, dešava se na nekoliko zanimljivih lokacija, ponegde je mogao imati i dobru atmosferu, međutim, Wanamaker nije uspeo da se izbori sa materijalom.

* 1/2 / * * * *

BORDERLINE

Jimmy Warden snimio je rediteljski debi BORDERLINE, i uprkos tome što je imao svoju suprugu Samaru Weaving u glavnoj ulozi, film je nažalost jako slab i možemo ga smatrati prvim misstepom u njenoj scream queen karijeri.

Wardenov film je lenjo napisan, neuko režiran i što ja najgore od svega, Margot Robbie kao producentkinja mu je obezbedila niz "sporednih" stvari (poput soundtracka) kojima se samo podcrtalo koliko je ovo inferioran rad.

Eric Dane u ulozi bivšeg bodigarda poznate pevačice, pokazuje da je opseg njegove harizme pre svega televizijski. Samara je dobra, ali je u filmu ni nema baš previše, niti ima materijal šta da igra, a nema ni partnere. Ray Nicholson, nesumnjivo jeste Jackov sin, ali čini mi se da u ovoj fazi više kanališe ono što nije valjalo kod poznog Jacka nego ono što je bilo genijalno kod mladog. Ali, da, on jeste zamena za Jacka od krvi i mesa, bar u meri u kojoj bi to bio neki AI. Ipak, Warden nije majstor da na kraju iz njega izvuče nešto Jackovog nivoa.

Naravno, ovaj film je toliko referentan sam po sebi, da na kraju strada upravo u tome što i mi znamo da poredimo i povezujemo a ne samo Jimmy. Ovo je slabije od bilo čega što je u ovom žanru radila Samara. Ovo je slabije od bilo koje uloge psihopate u izvedbi Jacka Nicholsona. Domet je sub-televizijski pa zato i ne čudi što je film na kraju pušten polunezapaženo.

* 1/2 / * * * *

THE "HUMAN" FACTOR

THE "HUMAN" FACTOR Edwarda Dmytryka je interesantan pozni film u opusu ovog doseljenika u Holivud koji bi se mogao definisati kao exploitation rad sigurno uklopljen u tada popularnu formu vigilante filma. Snimljen je sa britanskim i italijanskim uplivom i moram priznati da, za početak Edward Dmytryk ne upada u klopku nekog Euro puddinga, te da Rafa Vallonea i Johna Millsa fino uklapa u celinu.

Glavnog junaka igra George Kennedy, već tada korpulentni sporednjak ali i glavni glumac u B-naslovima, što je pomalo atipična podela za akcionog heroja no mora se priznati da on daje liku kvalitet baš svojom nezgrapnošću.

Kennedy igra kompjuterskog stručnjaka koji radi u bazi NATO u Napulju i kada mu nepoznati počinioci pobiju porodicu (u kojoj sina u vrlo kratkoj pojavi igra Danny Huston) on kreće da istražuje jer slučaj ne zanima nikog drugog. Koristeći svoje poznavanje računara, nalazi način kako da rekonstruiše neke okolnosti i na bazi tragova dođe od osumnjičenih za koje se ispostavlja da su neki ekstremno levi teroristi.

Postepeno iz istrage, glavni junak prelazi u nemilosrdnu osvetu i u tim scenama - kojih nema puno, ali su efektne - Dmytryk pokazuje začuđujuću vitalnost. Završni obračun u supermarketu je recimo čega se ne bi postideo ni neki od jačih exploitation majstora te epohe.

Sama upotreba kompjutera za istragu je pomalo naivna jer se oni koriste kao svemoguće mašine koje su sposobne da odgovore na vrlo kompleksne narativne upite. Zanimljivo je da se glavni računar zove 9/11 što je onako zlokoban detalj u kom će uživati ljubitelji teorija zavere.

THE "HUMAN" FACTOR deli naslov sa superiornim ali nekoliko godina mlađim filmom Ottoa Premingera koji je bolji. No, nećete pogrešiti ni ako pogledate ovaj.

* * 1/2 / * * * *

DEATHMASTER

DEATHMASTER Raya Dantona je zanimljivo postavljen horor koji je na neki način mogao kanalisati neke postmansonovske anksioznosti ali nažalost nije, delom zbog manjka mašte, delom zbog niskog budžeta.

U ovom filmu grupa hipika potpada pod uticaj misterioznog gurua koji je zapravo vampir sa nekakvom okultnom dimenzijom i nekakvim religijskim principima kojima pravda njihovo pridruživanje njemu.

Jedan od hipika shvata šta se zbiva, odbija da bude zaražen i traži način da ga porazi.

Ceo film se dešava na istom mestu u nekoj katakombi gde ih taj guru zavodi na pogrešan put i pretvara u vampire i to je manje-više sve. A ipak, to nije dovoljno da bi bilo refleksija mansonovskog profila ličnosti jer nema inicijative da se izađe u svet, da se prave zločini, da se menjaju šire okolnosti.

Sve je vezano za jedno mesto i jednu situaciju tako da posle maštovitog i obećavajućeg početka koji pomalo evocira Cormana, ostalo tone u stagnaciju i irelevantnost.

PRVA KLASA - PUN GAS

Glumac, producent, scenarista i reditelj Rade Ćosić sada ima već četvrti film u kom dosledno sprovodi svoju poetiku niskobudžetnog komercijalnog filma koji želi da privuče publiku ali i da joj pruži neka do sada nepoznata ili retka zadovoljstva.

AFERPARTI Luke Bursaća nije uspeo da nađe publiku, a i kritika ga je dosta loše prihvatila, bez velikog razloga i to je bio film iz angry young man usmerenja koji je kod nas imao uspeha. U EKIPI, Rade se bavio temom fudbalskih mahinacija, u režiji Marka Sopića nastao je snalažljiv umnogome DIY rad koji je uspeo da iskomunicira sa publikom pa i da dostigne neke simpatije kritike. U KO ŽIV KO MRTAV, Ćosić je sam režirao buddy cop komediju, ali nažalost ovaj film je napravljen za Apollon i osim festivala nije imao distribuciju, no pokazao je da je kritika sad već uspela da prepozna i prati ono što Ćosić donosi kao autor.

U filmu PRVA KLASA - PUN GAS!, u režiji veoma aktivnog pomoćnika režije Vladimira Miće Popovića, Ćosić se bavi miljeom auto trka, i to nacionalnom klasom u kojoj je trkaju "jugići", što je svojevremeno bio izvor komedije i slika frustracije u klasiku Gorana Markovića NACIONALNA KLASA.

U tom smislu, Ćosić želi da napravi nešto što će.biti kao NACIONALNA KLASA našeg vremena sa mladim junakom Bebom Majstorovićem koji "ludo vozi" ali je u suštini luzer i u životu i na stazi i o njegovom putu iskupljenja.

To iskupljenje se dešava na tri koloseka i nažalost kao da se dešava u tri različita filma.

Jedan je film o Bebinom odnosu sa Majkom koja pati od alchajmerizma ali i dalje ima želju da ga vidi kao oženjenog i zaposlenog čoveka koji je "izveden na put", i to je jedna melodrama možda ponajbliža klasiku Gorana Markovića, samo ne toliko dobra.

Druga je hangout movie, u kom se Beba bavi odnosima sa svojom bivšom devojkom i jedinom ljubavlju, mladom automehaničarkom Nensi, svojim frenemyjem Nemcem iz automoto kluba. Ovaj je urađen pristojno ali sa karakterizacijom koja ne odlazi mnogo dalje od sitkoma.

Treća je priča o auto trkama sa dva mentorska lika koje igra Ljubomir Bandović i Nenad Jezdić koja želi da ode u sferu koja se maltene dodiruje sa JUŽNIM VETROM, i da unese oktane u napetu sportsku priču.

Ova tri "filma" nisu dovoljno jaka ponaosob, a kada se sklope u jedno skoro dvosatnu celinu, nude nešto što je mogao da bude four quadrant blockbuster u kom ima svega, kao što je L'AMOUR OUF Gillesa Leloucha, ali nažalost ipak nisu to jer su prosto stvari i stilski diskrepantne i nisu ujednačene po kvalitetu.

Ono što drži film na okupu jesu gluma Radeta Ćosića i fotografija Džejlana Ibrahimovića, a ono što mu najviše nedostaje jeste doprinos montažera. Iskusni Stevan Marić je prosto samo sastavio sve ovo i PUN GAS deluje kao film u kom najfiniji proces montaže tek treba da se desi, da se počne sa ujednačavanjem, ali i sa redukcijom.

U filmu ima viškova, ima motiva koji nikad ne zaigraju ili ne zaigraju dovoljno. Feel good atmosferu u suštini remeti dosta "teška" priča sa majkom koja pati od demencije što je retko izvedeno sa humorističkom namerom i ni ne treba da bude smešno, ali svakako zagorčava emociju filma kome je imajući sve u vidu potrebna vedrina i dobra volja.

PUN GAS je benevolentan pokušaj blokbastera kod nas koji je publika u izvesnoj meri prepoznala. Ćosićev rukopis je tu, ali ovog puta mu gambit spajanja nespojivog nije uspeo. Da li je problem proistekao iz nedovoljno fokusiranog scenarija, nedoslednosti dramskog postupka u različitim situacijama ili naprosto montaže koja je stvari mogla da popravi ali nije, možemo da polemišemo ali čini se da je bilo nekoliko meč lopti koje je Ćosić promašio i u pripremama i u postprodukciji.

Ipak, PUN GAS ostaje častan pokušaj DIY blokbastera kod nas na koji publika instinktivno reaguje.

* * / * * * *

THE GROUNDSTAR CONSPIRACY

THE GROUNDSTAR CONSPIRACY Lamonta Johnsona je išao u bioskope ali u suštini Lamont je mahom televizijski reditelj, pa mu je takav i ovaj film.

Da je THE GROUNDSTAR CONSPIRACY bio televizijski film bio bi odličan. George Peppard, koji jeste bio filmska zvezda ali opet danas možda više zapamćen kao televizijski as, igra istražitelja koji ispituje katastrofalnu sabotažu u tajnom svemirskom programu.

Jedini preživeli posle eksplozije istraživačkog centra je lik sa amnezijom kog igra Michael Sarazzin i kog sada isražitelj koristi da bi na videlo isterao zaverenike.

Lamont Johnson misli televizijski. I ima ovde kadrova koji sigurno lepo izgledaju u bioskopu, ima čak nekih dosta kreativnih rešenja u kadriranju, ali mentalitet je televizijski, stvar je oslonjena na dijalog, na kamerne situacije, mahom jedan na jedan, i konačno sama priča na kraju nema tu "težinu" ni formalnu, ni značenjsku da bi ispunila dobar film.

Sve to bi bilo više nego dovoljno za televizijski film, i da je ovo nastalo u toj formi, odnosno da je u njoj distribuirano, verovatno bi bilo ako ne antologijsko ostvarenje a ono barem odličan primer "zlatnog doba" televizijskog filma.

U tom smislu, ovaj film mi budi ambivalentna osećanja jer ga ipak nisam gledao u bioskopu i ne osećam se izneverenim. Svakako da ljubitelji špijunca i generalno sličnih sadržaja, treba da se upuste.

* * 1/2 / * * * *

TEXAS CHAINSAW MASSACRE

Najnovija iteracija TEXAS CHAINSAW MASSACRE koju su kao producenti i autori priče uradili Fede Alvarez i Rodo Sayagues za Legendary i Netflix, vraća ovaj serijal u okvire respektabilne produkcije.

Međutim, kao i u slučaju EVIL DEADa, Alvarez i Sayagues nisu ljudi koji dolaze iz tog miljea očigledno i nisu pravi ljudi za oživljavanje i/ili mejnstrimizaciju horora sa toliko jakim autorskim pečatom.

U EVIL DEADu je osnovni problem bio to što je pokušao da konvencionalno, vizuelno rafinirano ispriča priču koja stoji u osnovi jednog artefakta, jednog experiencea koji je Raimi snimio uz pomoć štapa i kanapa. U TEXAS CHAINSAW MASSACRE je problem u tome što je u njemu Leatherface korišćen kao Michael Myers, bezlični neuništivi slasher koji biva probuđen i podstaknut nečim.

Bustillo i Maury su snimili svoj film u kom su pokazali Leatherfaceov origin i sad o tom filmu takođe ima štošta da se kaže, naročito kada se postavi u odnos sa Hooperovim nastavkom, i ne može se reći da je dobar, ali on jeste pokušao na neki način da se vrati Tobeovim korenima. Ovde mi imamo jedan baš rutinski, gotovo Jason Vorhees momenat gde - u dobro zamišljenim okolnostima - grupa junaka dolazi u malo teksaško mesto i isprovocira Leatherfacea i onda kreće klanica, manje ili više napeta, manje ili više dobro dizajnirana, i sve se svede na jedan film koji nije dovoljno bravurozan da bi bio upečatljiv, nije opet ni nevešt da bi bio za ismevanje, ali šta god da je TEXAS CHAINSAW nije.

David Blue Garcia je snimio neke zanimljivo zamišljene situacije, neke lepo dizajnirane ambijente, prošao je kroz nekoliko stilova slashera i odnosa prema goreu, i ovo je solidan showcase za njegovo poznavanje tehnike. Ipak, ne govori nam ništa o njegovom razumevanju onoga što je zapravo poslat da napravi, ali nije sam za to kriv jer ni njegovi pokrovitelji nisu imali toliko jasnu ideju.

Da ne nosi ovaj časni naslov, Garcijin film je možda mogao čak i biti preporučen kao podnošljiv slasher našeg vremena, bolji od mnogih. Ali, preteža je ovo naslov da se zanemari.

* * / * * * *