SIRAT

SIRAT je film u kom se prvi kadar koji ima neke veze sa pričom desi u sedmom minutu filma. Doduše, kako je ovo evropski fondovski film, bar minut i po prođe u nabrajanju svih fondova koji su ga pomogli. Dakle, recimo u petom-šestom minutu "krtine" imamo prvi kadar koji ima neke veze sa pričom.

Naravno, film ne mora imati priču, ili može da je ima ali da mu izraz ne bude narativan. Međutim, SIRAT zapravo jedino što ima je priča i bez tog pripovedačkog okvira koji je mahom situacioni, zapravo nema filma.

U jednoj kritici neko je poredio SIRAT sa Cluzotovim masterpisom LA SALAIRE DE LA PEUR. To poređenje je kao da uzmete film sa Radošem Bajićem u kom Sekula vozi moped i uporedite ga sa TERMINATORom 2 jer u njemu dečko vozi kros-motor.

U filmu postoji jedna scena nekakve napetosti, koju u toj fazi ove gledalačke agonije više ni ne znamo kako da percipiramo - kao metaforu ili kao suspense, u tom trenutku odavno ne znamo šta gledamo, koja bi mogla nekoga eventualno u šali podsetiti na Cluzota, ali navesti taj film u bilo kom kontekstu kao referencu pokazuje da živimo u vremenu kad se zaista debili bave filmskom kritikom u uticajnim reputacijom, jer prosto to je postao neplaćen posao i njime se bave neki grebatori u potrazi za akreditacijama i smeštajem.

Jedna kritika naravno ne znači ništa, ali može poslužiti da konstatujemo u kom stepenu debilizacije recepcije filma mi egzistiramo i kako to utiče na stepen debilizacije produkcije.

Ono što je najtužnije od svega jeste činjenica da je sve što gledamo u ovom filmu bajato. Ovako nešto je stilski snimao recimo Ulrich Seidl u svoje vreme u svojoj trećesvetskoj fazi. S podelom u kojoj se ne zna ko je vizuelno i glumački odvratniji, da li Sergi Lopez, šmirolog za kog sam mislio da smo ga prebrinuli pre dvadesetak godina ili intencionalno skupljena podela nekih inkluzivno skupljenih građana koje su očigledno namerno birali da bi film "začudan" i sirov, SIRAT valjda želi da bude provokativan jer publika zbilja odavno nije videla neke raspade u kadru.

Kad je počeo film, pala su mi na pamet dva francuska filma iz Audiardove orbite, kao superiorni primerci. Do kraja filma iskreno bilo me je sramota što sam uopšte pomislio da se SIRAT sa bilo kojim od njih može pominjati, makar i kao loš primer.

Činjenica da je Mendoncin film u igri za "oskara" predstavlja sjajan uvod i za SIRATovo uključivanje u istu tu konkurenciju. To su filmovi koji zbilja zaslužuju da se nadmeću.

* 1/2 / * * * *

DR WATSON AND THE DARKWELL MYSTERY

James Cellan-Jones, veliki britanski televizijski reditelj, danas verovatno najpoznatiji kao otac reditelja Simona Cellan-Jonesa, režirao je televizijski film DR WATSON AND THE DARKWELL MYSTERY koji je napisao Kingsley Amis, oslonjen na likove Arthura Conan Doyle.

U ovoj misteriji, Watson odlazi sam na imanje u unutrašnjosti da reši slučaj i... pa ništa, reši ga.

Kinsgley Amis je poznat po svom parodičnom stilu i nestašnom pristupu, međutim, u ovom televizijskom filmu neke naročite intervencije nema izuzev što je sve veoma relaksirano u domenu misterije i dedukcije, do tačke da u nekom trenutku malo i zaboravimo koji žanr zapravo gledamo. I to je verovatno osnovna Amisova intencija i parodična intervencija. Watson dolazi da reši slučaj sudije kome se preti i onda se zapravo čekaju zločin i počinilac i rešavaju nekim naivnim i nesofsticiranim deduktivnim tehnikama.

Osim što je dekonstruisao Holmesa time što je napravio celinu gde je on na odmoru a stvar rešava Watson koji to ne ume, i pokušao da se izmakne strukturi misterije, prilično neuspešno, Amis nije ovde pružio ništa drugo.

THE RUNNING MAN

Prošli film Edgara Wrighta imao je neke dosta krupne probleme, međutim, krajnje pojednostavljeno rečeno - imao je dosta briljantnih sekvenci i dosta delova u kojima je funkcionisao.

Ipak, LAST NIGHT IN SOHO je uprkos kvalitetima bio razočaranje za pažljive gledaoce i poštovaoce ovog autora jer je bio slab u segmentu u kom je on najjači, to je forma.

THE RUNNING MAN ipak nije mogao biti najavljen ovim posrnućem jer dok je Wright tumara kroz LAST NIGHT IN SOHO evidentno nejednako zainteresovan za sve neophodne aspekte filma, ali sa sposobnošću da izgura dobar deo kako treba - ovo je pad jer ovo je film u kom praktično ništa ne valja.

Zamisao da se rimejkuje THE RUNNING MAN kao Glaserov film odnosno Kingov roman je pogrešna jer je tema bila potrošena još kad je to priređeno za Arnolda. Isto tako taj loš film bio je dosta zastareo idejno pa i u pogledu tehnologije koju prikazuje još tada. Paradoksalno jedini istinski novum iz toga filma ovde je iskorišćen do besvesti a to je deepfake tehnologija. Međutim, deepfake je nešto što mi imamo danas kao nešto što je svakodnevica junaka u srpskim serijama i prosto THE RUNNING MAN je kao zamisao apsurdno passe na svakom nivou i raubovan je do besmisla.

Ali, ako je nešto raubovano do besmisla upravo je Edgar Wright majstor koji to može da dekonstruiše i kroz iskustvo celokupne kinematografije a zatim i svog duha, dođe do neke formalne barem inovacije koja će svojom silovitošću osvežiti suštinu.

Ipak, deluje kao da taj Edgar Wright nije bio na setu ovog filma. Ovaj film je režirao neki Edgar Wright koji nije gledao Verhoevena i sve ostale filmove koji su u međuvremenu spajali satiru i visokooktansku akciju, koji nije mnogo razmišljao o tome kako osvežiti i celinu i detalje, koji je podlegao kolektivnoj iluziji da Glen Powell može zameniti Arnolda što je besmisleno u najavi čak i ako ste uvereni da je taj momak uopšte zvezda.

Ovaj film je režirao neki Edgar Wright koji zapravo nema nikakvu ideju kako da realizuje ovaj film i onda nabacuje masu scena jednu za drugom koje su pre svega neinventivne a što je najgore nisu baš genijalno realizovane. Film je sačinjen od polovnog zapleta, polovnih vizuala, polovnih mizanscena, koreografija i pokreta kamere, i jedine stvari koja je kudikamo dobra u filmu - polovne sadašnjosti koja čini tu potrošenu budućnost.

THE RUNNING MAN rimejk je sve ono što ne bismo očekivali da nam pruži Edgar Wright. Jedna kritika je rekla da je Wright ovde rimejkoval Arnoldov film pretvorivši ga u Brunov. Ja bih rekao da je ovde Wright rimejkoval Arnoldov film i pretvorio ga u isključivo Glaserov, dakle film u kome nema zvezde i samo je tu rukopis osrednjeg televizijskog reditelja.

Informacija da je David Ellison bio očajan kad je video ovo uneređenje motke potpuno je logična i ovu bruku je trebalo baciti na streaming da se ne uzurpiraju bioskopi bez razloga.

I prvi film je slabo zaradio za Arnoldove standarde a rimejk je težak promašaj, što bi verovatno bio i da je dobar ali ovako kao loš film to apsolutno zaslužuje.

Film je neosmišljen i estetski inferioran. Međutim, on je nažalost i jezivo glup a to su sve stvari na koje nas talentovani i oštroumni Wright nije navikao.

* * / * * * *

CAVIAR

Jacob Michael King je autor kog sam zapazio kao scenaristu filma CITY OF WOLVES, nastavka Stalbergovog MUZZLE tako da sam odmah morao da vidim i njegov puni autorski showcase u no budget filmu CAVIAR.

Ovaj film je izveden u found footage formi i najbolji je kada se bavi dramskim scenama, odnosno dramskim kofrontacijama junaka. U svoja 83 minuta, ima barem dve odlične čisto dramske scene, veoma uspele situaciono i duhovite u glumačkoj igri.

Nažalost, kada se okrene onome što mu je high concept a to je integracija materijala iz "drugih medija" kao što su deep fake, mock-podcasti i sl. postaje karikaturalan, neuverljiv, i praktično sve te elemente koristi iz kontre.

Umesto da je uzeo te mock materijale i njima pojačao utisak ubedljivosti svoje priče, naročito jer je dijegeza prilično uspela u pomenutim dramsskim scenema, on ih karikira do tačke da to postaje neki maltene naivni vid arhaične parodije.

U tom pogledu, film pada zapravo na onome gde je po definiciji trebalo da traži svoje adute a stoji solidno u onome što je trebalo da mu bude izazov.

Imajući u vidu da je CITY OF WOLVES prilično MAGA-adjacent, ovaj film je u suštini jedna opšta satira svih strana, no sad kad se celokupan rad ovog autora uzme u obzir, verovatno će nepravedno biti otpisivan kao MAGA pokušaj, što realno nije.

* 1/2 / * * * *

DIE MY LOVE

Lynne Ramsey je u svom novom filmu DIE MY LOVE ekranizovala roman argentinske književnice Ariane Harwicz i ovaj film se stilski uklapa sa njenim ranijim radom ali posle premijere u Kanu ipak ne možemo pobeći ni od paralela sa radovima novog talasa francuskih rediteljki koje povremeno prestanu da uzimaju lekove pa osvoje Zlatnu palmu, ali inače snimaju dobre filmove.

Jennifer Lawrence je već igrala u filmu MOTHER! Darrena Aronofskog i zli jezici bi rekli da je ovo njegov nastavak jer ponovo imamo mračnu apsurdnu priču o ljubavi, opsesiji, stvaranju i sl. datu u visokoestetizovanom maniru. Međutim, iako zli jezici imaju donekle pravo, DIE MY LOVE je ipak neuporedivo uspeliji film koji se bavi psihozama na mnogo ubedljiviji način, koristeći se oniričkim zahvatima, raznim pripovedačkim trikovima ali bez izlaženja iz okvira "povišenog realizma" u kom ipak postoje uspostavljeni odnosi između akcija i reakcija, ponašanja i posledica i sl.

Da li je psihoza glavne junakinje primer postpartum krize ili ipak nečeg trajnijeg nije na meni da sudim, ali protagonistkinja jeste žena koja gubi razum, ne samo u kršenju socijalnih normi već i kroz krizu percepcije stvarnosti i potonuća u svet fantazije.

U tom smislu, DIE MY LOVE funkcioniše i kao jedno situaciono ispitivanje ženske psihe u krajnje ekspresivnoj formi, ali se može razumeti i kao priča o potonuću u mentalnu bolest i ta višestrukost čitanja jeste kvalitet filma i ne gura ga u smeru nečega što ne zna šta bi htelo da bude i sl.

Rekao bih da je s jedne strane ovo relativno tipičan festivalski film koji pokušava da nam prikaže koliko su vrloženja ženske duše drugačija od muške i koliko je sve to bilo suspregnuto i kako eksplodira, kako u samim pričama, tako i kulturalno, kada su žene dobile veću priliku da rade.

Međutim, s druge strane, ovo je za klasu bolje od nekog takvog filma jer Lynne Ramsey radi sa vrhunskim glumcima koji su se maksimalno posvetili ulogama, ima snažan vizuelni rukopis i punu kontrolu nad onim što pokušava da kaže i ovo je prosto kinematografija višeg nivoa.

Kada imate pokušaje inkluzivnije kinematografije recimo kod nas, to je u suštini samo smena u kojoj se muškarci koji decenijama snimaju loše filmove zamene žena koje će u sledećem periodu snimati loše filmove (s tim što to niko neće smeti da im govori tako često). Međutim, kada se inkluzija desi u jačoj kinematografiji gde ljudi inače snimaju dobre filmove, onda muškarce koji snimaju dobre filmove, zamene žene koje snimaju dobre filmove.

U tom pogledu, ovo je primer jedne žestoko inkluzivne ženske intervencije koja međutim ne ispituje kredibilitet same kinematografije.

Lynne Ramsey nije izvršila promenu u samoj suštini ozbiljnosti industrije u kojoj radi, samo je zamenila teme, unela jednu drugačiju vizuru. Međutim, klasa je jasna. Ovo je i dalje film u kom je evidentno znanje svih sektora, vidi se da se razmišlja, da se čitaju knjige, prate dešavanja, i da se ne zanemaruje film kao prostor za tehničku bravuru.

U tom pogledu, DIE MY LOVE je prosto ozbiljan film koji iskoračujući iz narativno-rodnih standarda ne razara ono što je prethodno bilo dobro.

* * * / * * * *

CURACAO

CURACAO je televizijski film koji je režirao veteran malog ekrana Carl Schultz po scenariju Jamesa D. Buchanana u kom je ovaj adaptirao vlastiti roman.

Schultz u glavnim ulogama ima Williama Petersena i George C. Scotta, i to je garant da imamo teškaše da iznesu celu stvar i prevazilaze izazove koje nameće skromna produkcija.

I zbilja, iako CURACAO ne donosi obilje akcije, niti ima naročito genijalan zaplet, ova dvojica "masnih" glumaca uspevaju da "prodaju" priču. Ono što je recimo zanimljiv X-faktor jeste da ovaj zaplet sa enigmatičnim afrikanerskim moreplovcem kog igra Scott i poluodbačenim agentom CIA koji ima neki besmislen posao na Kurasau, ima u sebi neku političku dimenziju, ne izričito aktivističku i sl. ali izvedenu sa ozbiljnoću koju danas takvi elementi obično ne mogu da proizvedu kad se pojave u filmovima kao nešto usputno.

Carl Schultz sve režira sa dozom "dramskog", ne potencira žanrovsku dimenziju priče i to na kraju stoji kao adut jer zapravo žanrovskog gradiva i nema previše. S druge strane, kad se sve sabere, Schultzova režija ipak ostaje uz glumu ključni kohezivni faktor koji ovaj minorni film i suštinski promašaj čini boljim nego što jeste.

SHULAMAH

SHULAMAH Aitorea Žoldaskalija je visokoestetizovani parabiografski film o kazahstanskoj rep grupi Shulamah. Ova rags to riches, rise and fall priča svakako nije baš ovako išla u stvarnosti jer je vrlo jednostavna i u kalupu je takvih priča, ali Shulamah kao grupa postoji i njihova muzika se koristi u filmu, pa je logično naslutiti da je njima ovaj narativ u redu.

Glavni junaci su tri druga iz malog kazahstanskog zagađenog odvratnog industrijskog mesta koji snimaju demo i odlaze u Almati. Taman kada deluje da su im sve lađe potonule, pod svoje ih uzima moćni, uspešni i bogati producent i od njih pravi boys band, koji je izgubio sirovost ali je dobio slavu. Ipak, slava nije rešenje za sva pitanja, kao što ona nije bila ni jedini razlog što su krenuli da se bave muzikom...

Iako je moje poznavanje ruskog krajnje skromno a i ovde ga govore Kazasi, SHULAMAH je toliko vizuelno snažan film da moraju da ga pogledaju svi oni koje bilo šta od ovih elemenata zanima. Da bleneš u ekran kao tele u šarena vrata, i da ne razumeš išta šta govore, ovaj film u čisto vizuelnom pogledu pruža enormnom.

Aitore Žoldaskali je napravio izuzetno dinamičan film, utemeljen u vizuelnom žargonu video klipa i reklame ali opet sa jakim narativnim zamajcem i harizmatičnim Danijarom Alšinovim u ulozi mesfistofeleskog producenta koji nudi momcima da odu korak napred, ali po koju cenu.

Ovo je jedan od onih filmova u kojima je sve dizajnirano, sve kontrolisano, nema pogrešnog kadra, nema viška, i to sve savršeno ima smisla jer je ovo pošlo sirovo sa ulice ali je u međuvremenu postalo bajka.

Poslednjih godina, film koji mi pada na pamet kao referenca možda bi bio Williamsov BETTER MAN, ali on je ipak radikalniji od ovoga u pogledu tretmana glavnog junaka. Međutim, da, to je ta vrsta estetizovanog fever dreama ukrštenog sa muzičkim filmom.

Možda je ironično to da je ovaj film zapravo sličniji nekom produktu koji bi sa junacima finansirao njihov producent koji ih je "iskvario" ali to je ta kontradikcija na kojoj se bazira popularna kultura. 

U svakom slučaju, ovo je film koji zaista zaslužuje pažnju i svetsku publiku jer ovo jeste lokalni bend ali je estetizacija svetska. U Rusiji je sličan film, samo mnogo konkretnije kao biopic režirao takođe kazaški reditelj Askar Uzabajev, i taj film je postigao uspeh. Ne znam koliko je SHULAMAH u relaciji sa stvarnim događajima u odnosu na RUKI VVVERH koji je umnogome fikcionalizovao i pojednostavio biografiju benda ali nominalno ipak jeste biopic.

* * * 1/2 / * * * *