ESCAPE

ESCAPE je neuspeli pilot za seriju iz 1971. godine u kojoj je Christopher George trebalo da igra escape artista. U prvom izdanju koje je režirao John Llewellyn Moxey, John Vernon je igrao ludog naučnika koji je izmislio virus za potpuno erodiranje čovekove ličnosti i mind control.

SF/horor aspekt priče nimalo nije razrađen, ovaj televizijski film mahom čini istraga - ne naročito uzbudljiva i ne naročito ubedljiva i jedina stvar vredna pažnje na kraju jeste završni obračun u luna parku na šinama roller coastera koji je zanimljivo zamišljen i pristojno realizovan.

OUTRAGE

Richard T. Heffron režirao je televizijski film OUTRAGE u kom Robert Culp igra zabrinutog porodičnog čoveka koji kreće da reaguje na teror grupe mladih osionih i nevaspitanih "tatinih sinova" i kada šerif ne može da ga zaštiti, na kraju uzima stvar u svoje ruke.

Ovo nije vigilante film, čak je baziran na istinitoj priči, tako da se junakova osveta dešava tek na kraju, a dotle se problem eskalira kroz institucije koje ne reaguju. U tom smislu, ovo je pre svega priča o ostrvljenoj omladini i o sistemu koji je neefikasan, mada je Heffron sklon da sve režira kao žanrovsko delo, iako sama priča to nije.

Uprkos Heffronu ispred i Culpu ispred kamere, OUTRAGE ne prevazilazi neki solidan prosek televizijske produkcije "filma nedelje" iz 1973. godine.

ALOHA

Različite su teorije kada kreće pad Camerona Crowea. Za mene se on desio kada je snimio VANILLA SKY, film koji mu u svakom pogledu nije odgovarao i pokazao da on nije reditelj za pravljenje priča koje mu ne odgovaraju jer to naprosto ne ume. Njegova reakcija na to je bila ekstremna, usledio je ELIZABETHTOWN koji je nažalost bio drastičan povratak na ranije forme, ali potpuno neuverljiv, iznuđen, i to je po mišljenju većine zapravo ta tačka kada je Crowe izgubio korak i nije se vratio.

ALOHA je film koji je bio percipiran kao potpuna katastrofa, film posle kog nema nazad i gde nema povratka za Crowea, i u vreme izlaska mi je nekako promakao a potom sam zbog velikog broja elemenata koji mi se potencijalno dopadaju u ovom filmu odlagao suočavanje sa time da su loše iskorišćeni i obezvređenji.

No, eto sedam godina kasnije, kucno je čas da pogledam film ALOHA i moj prvi utisak je da zapravo ovo uopšte nije loš film. Štaviše, prilično je dobar, i mogao bih čak reći u nekim stvarima predstavlja zanimljiv korak za Crowea.

Film jeste natrpan mnogim motivima, i jeste dosta oslonjen na scene i situacije koje je Crowe već režirao u svojim uspelijim filmovima, ali ovo nije Best Of kompilacija, i nekakav nesigurni pokušaj da se nešto ponovi. Ima stvari tu koje nisu skladne, ovo nije perfekcionizam kakav pamtimo iz JERRY MAGUIRE ali jeste jedan zanimljiv hibrid romantičnih priča iz vojnog života pedesetih i šezdesetih sa indie romantičnim filmom našeg doba.

Na sve to, film jako dobro izgleda, ne samo zbog lokacija na Havajima, i neba kao bitne teme, već zbog vrlo zanimljive propulzivnosti u kadriranju direktora fotografije Erica Gautiera koji snima ovaj film ako ne kao akcioni film, a ono kao veoma ozbiljno izvedni indie film u kom se prostor pokriva u 360 stepeni, nema one distance u odnosu na realnost koja je svojstvena romantičnim filmovima, već se sve dešava u povišenom realizmu u kom bih mogao da zamislim da se stvari pomere u pravcu nekog TOP GUNa ali i Terry Malicka, zašto da ne?

Zvuči haotično, ali Crowe savladava ovaj materijal. Glumci glume, kamera se kreće, stvari se dešavaju, sve funkcioniše, postoji emocija, postoji skladno uveden humor koji ne opterećuje i ne kvari balans.

Sigurno su se neki glumački nastupi mogli poravnati - Emma Stone emituje za nijansu više screwballa nego što treba, dočim Danny McBride i Bill Murray svojim persifllažama tačno dočaravaju likove unutar "povišenog realizma". Bradley Cooper, Rachel McAdams i John Krasinski galvanizuju stvari u punom saglasju, i oni na kraju uspevaju da spakuju sve ostale u adekvatnu sredinu.

Ako imamo u vidu da se paralelno dešava ljubavna priča, jedna nostalgična evokacija stare veze i jedan trilersko-vojni zaplet srednjeg intenziteta, u suštini Crowe to dobro vodi. Možda je trilersko-vojni zaplet mogao biti integrisaniji u ranijem toku da bi se u potpunosti shvatilo kakvu će ulogu imati u klimaksu, ali ostajem upitan nad time jer bi to filmu moglo dati drugi predznak. Ovako postavljen, kao McGuffin kroz koji sagledavamo sazrevanje lika, takođe ima smisla.

ALOHA je film koji je u mnogim aspektima mogao biti skladniji, mogao je biti i drugačiji, te samim tim i čistiji. Ali, baš ovakav kakav je zanimljiv i plašim se da bi bio manje interesantan, da je akademski gledano bolji.

* * * / * * * *

THE DELTA FACTOR

THE DELTA FACTOR je adaptacija romana Mickeya Spillanea, snimljena dve godine posle njegovog izlaska, u režiji čuvenog noir reditelja Tay Garnetta. Garnett je režirao originalnu verziju POSTMAN ALWAYS RINGS TWICE i kao holivudski profesionalac snimio je još štošta a ovo je njegov pozni, pretposlednji film iz 1970. godine.

Nažalost, iako je ovaj film producirao sam Spillane, Garnett ne uspeva da posloži smislenu priču oko pokušaja da Mike Hammer kao saradnik CIAe sa latinoameričkog ostrva izvuče otetog naučnika. Film počinje zanimljivo ali onda postaje stagnantan bez jasnog definisanja ko je ko, šta se tačno želi, gde se sve tačno dešava, šta su prepreke itd.

Otud, ovo predstavlja neslavnu završnicu Garnettove karijere ali i neuspelu ekranizaciju Spillanea koji je imao neke vrlo snažne filmske vrhunce.

PARTING SHOTS

PARTING SHOTS Michaela Winnera je njegov poslednji film i testamentarni rad, priča o čoveku koji saznaje da umire od raka i odlučuje da pobije sve ljude koji su ga povredili ili nervirali, i u toj epizodičnoj strukturi okupljeni su razni glumci s kojima je ovaj autor radio ili ih je cenio.

Nažalost, spoj priče o životnoj satisfakciji i pronalaženju mira kroz ubijanje ljudi što je Winnerovo obeležje u serijalu DEATH WISH i glumačkih zvezda kao što su Diana Rigg, Bob Hoskins, John Cleese itd. rezultira jednim skromno realizovanim, stagnantnim filmom u kome nema nijednog Winnerovog rediteljskog obeležja, kao što su dinamika, smisao za humor, osećaj za filmsko nasilje, ništa od toga ne postoji.

Pevač Chris Rea igra glavnu ulogu, i nezavisno od toga što imam averziju prema njemu kao muzičaru, rekao bih da se nije dokazao kao glumac. Ali, daleko je od toga da je samo zbog njega ovaj film loš. Naprotiv, teško bi ga i bolji glavni glumac učinio boljim.

PARTING SHOTS je snimljen s dosta poštovanja ispred kamere prema Winneru, ali s malo novca i malo truda iza nje. Šteta, bilo je u ovom konceptu nešto zaista winnerovski senzacionalističko i moglo je biti ispraćaj u velikom stilu. Ništa od toga nije stiglo na ekran, ni u jednom segmentu izraza.

HAPPY HUNTING

Joe Dietsch i Louie Gibson snimili su film HAPPY HUNTING, indie žanrovski rad u kome se dosta uspešno iznova postavlja THE MOST DANGEROUS GAME.

Louie Gibson je sin Mela Gibsona, ali svoj debi nije ostvario u očevoj produkciji. Naravno, danas ni samom Melu nije lako da snimi režiju, ili producira film, i Louie nije imao sreće da doraste za režiju kada mu je otac bio golden boy. Međutim, ovaj film je nastao bez ikakvih veza sa Melom, nema ga ni među glumcima ni na špici. Ipak, činjenica da je Louiejeva supruga Annet Mahendru (koju znamo kao Ninu iz AMERICANSa) odigrala Bogorodicu u filmu FATHER STU, sugeriše da njihovi odnosi ipak nisu poremećeni već da Louie svoju karijeru gradi sam.

I u tom pogledu, ovde nema Mela ni na jednom delu špice, ali ima njegovog osećaja za crni humor, i sklonosti ka visceralnom nasilju, ali i nečeg mnogo bitnijeg - glavni junak je neupotrebljivi, skroz erodirali alkoholičar koji u stanju delirijum tremensa, odlazi da pomogne prijateljima u nevolji, a uskoro se u njoj i sam nađe - u mestu koje je nekada bilo čuveno lovište, preostali hillbillyji jednom godišnje organizuju lov na ljude. Jer su tako u mogućnosti.

U uvodnom delu imamo postavljanje glavnog junaka i njegove nevolje. Preostala dva čina pratimo epizdočne zgode iz lova, snimljene veoma efektno, duhovito i kreativno, sa nasiljem koje prebacuje ovaj film duboko na teritoriju horora.

Dietsch je takođe doprineo ovom filmu, pa nije fer tumačiti ga samo iz vizure Louieja Gibsona i eventualnog odlaska iveri od klade, ali kad smo već tu rekao da bih da bi Tata Gibson bio generalno zadovoljan mnogim stvarima u ovom filmu. On bi dakako poradio na skladnosti strukture, svi znamo da je to segment u kom je on jak, i dao bi neku jaču idejnu celovitost ovom filmu. Ali na mikro planu, a ako imamo u vidu i novac s kojim je raspolagao. Gibson i kolega potpisuju jedan jako dobar film koji nije samo indie showcase koji vodi ka nečem boljem već je u pravom smislu zaokruženo ostvarenje koje ima svoje mesto.

* * * / * * * *

BILLION DOLLAR BUBBLE

BILLION DOLLAR BUBBLE je BBCjev televizijski film inspirisan slučajem Equity Funding Corporation of America koja je doživela kolaps 1972. godine kada se ispostavilo da je svoj ogroman rast bazirala na nepostojećim polisama osiguranja koje je štancovao kompjuter.

Ovo je britanski televizijski projekat sa američkim glumcima. Glavnu ulogu kompjuteraša koji je osmislio celu stvar ali je i prvi shvatio da se otišlo predaleko igra James Woods a u filmu se pojavljuju i njuške kao što je Sam Wanamaker.

Brian Gibson je tada još uvek radio britanske projekte ali se odlično snašao i ne samo da je izvukao odličnu glumačku igru već je u relativno kamernoj postavci raznih kancelarija, restorana i bogatih kuća, uspeo da napravi utisak mnogo "šireg" sveta nego što je realno imao lokacija.

Kasnije je Gibson napravio značajnu karijeru kako u svetu MTVa tako i američkog televizijskog i bioskopskog filma.

Woods je odličan u glavnoj ulozi. Tada je već ušao u fazu igranja u zanimljivim "problemskim" filmovima baziranim na istinitim pričama a ovaj rad iz 1978. je pravi primer tako nečega. Scenarista Tom Clarke je materijalu prišao klinički, Woodsov lik privlači najveće simpatije jer je u suštini autsajder u celoj ekipi i to se iskazuje kroz nekoliko lepo zamišljenih i izvedenih detalja.

Film je dobio jednu BAFTA nominaciju.