Friday, February 23, 2018

V.I.P.

Hoon Jung Park je dokazani južnokorejski žanrovski specijalista na poziciji reditelja i scenariste a V.I.P. je njegov daleko najzaokruženiji rad u obe ove oblasti. V.I.P. ima unekoliko limitiranu mogućnost crossovera sa zapadnom publikom jer podrazumeva određeno poznavanje severnokorejskih političkih okolnosti ali isto tako i razlikovanje južnokorejskih glumaca pošto niej rađena "izvozna diferencijacija" prilikom izbora glumaca.

Premisa je vrlo jednostavna i otvara mogućnost za višeslojno žanrovsko poigravanje. Sin severnokorejskog funkcionera je sa par svojih jarana ozloglašeni serijski ubica. Kada mu otac zglajza, on odlazi kao prebeg u Južnu Koreju. Dok na Severu kao "guzonjinog sina" policija nije smela ni da ga pipne, na Jugu sme, dok se ne ispostavi da je tamo pod zaštitom južnokorejske službe i Amerikanaca koji očekuju da im da poverljive podatke.

Psihopata na slobodi postaje ozbiljan problem kako za upornog seulskog policajca koji želi da ga privede, tako i za tajne agente koji ga čuvaju. Međutim, kada se kao ilegalni emigrant pojavi policajac koji ga je lovio na Severu, otvara se mogućnost da se stvari nekako reše.

Hong-jung Parkovi filmovi spadaju u red talasa nasilnih, mahom osvetničkih trilera koji su posle OLDBOYa postali zaštitni znak južnokorejske kinematografije. Uprkos tome što V.I.P. spada u njihovu policijsko-detektivsku podgrupu, ovde ipak ima nekoliko vrlo zanimljivih slojeva društvene kritike, plus je na nivou zapleta vrlo vitalan, pa i nestašan, sa obiljem dramske ironije.

O tehničkoj realizaciji nema ni potrebe da se priča. Hoon Jung Park radi u žanru u kom za južnokorejske reditelje odavno nema tajni.

* * * 1/2 / * * * *

ДОВЛАТОВ

ДОВЛАТОВ Alekseja Germana Mlađeg je verovatno najpitkiji film u karijeri ovog reditelja, pa ipak ne može se reći da je u njemu izdao svoju poetiku. I dalje su tu dugi mizan-kadrovi, spontanost u glumačkoj igri nasuprot visokoj estetizaciji - kako u pogledu svetla i produkcionog dizajna tako i u pogledu stilizacije dijaloga, ali ovde imamo posla sa istinitom pričom koja je zanimljiva i na svoj način dinamična uprkos Germanovim stilemama.

Milan Marić igra Sergeja Dovlatova na istinski ubedljiv način i kao što sam Dovlatov kao naslovni lik dominira filmom, tako i Marić dominira ekranom a to nije jednostavno ako imamo u vidu da se u ovom filmu Brodski pojavljuje kao jedan od junaka a Danila Kozlovski kao jedan od glumaca.

Germanov film se fokusira na jedan isečak iz Dovlatovljevog života koji ilustruje njegovu svakodnevicu, porodične i prijateljske odnose, ali pre svega objašnjava skupu cenu neprihvatanja vladajućih umetničkih paradigmi u tadašnjem SSSRu što je i rezultiralo time da tek pred preranu smrt, Dovlatovljev rad dopre do ruskih čitalaca.

Sukob umetnika i režima je totalni, oni su nepomirljivi iako tu čak nije po sredi neki konkretan politiki povod. U Germanovom filmu taj sukob je prikazan kao nepomirljivi sudar dva pogleda na svet u kome ni jedna ni druga strana nisu mogle da se prilagode. Apologete sovjetskog režima bi mogle da kažu kako se ne prikazuje upliv "tamizdata" i uopšte zapadnog faktora u rad i afirmaciju disidenata, odnosno koliko su takve stvari olakšavale njihov život, ali German nudi dosta ubedljivu sliku jednog mesta na kome gledaoci ipak ne bi rado živeli.

ДОВЛАТОВ je ozbiljno ostvarenje jedne ozbiljne kinematografije pa samim tim je još važnije za naš film što je Milan Marić jedan od stubova takvog ostvarenja.

* * * / * * * *

Thursday, February 22, 2018

GAME NIGHT

John Francis Daley i Jonathan Goldstein su reditelji u koje Warner žestoko veruje čim im je prepoustio da rade FLASHPOINT. Doduše svi razlozi da im ser veruje su tu, pisali su HOMECOMING i zaista pomogli da se Spider-Man istinski reinventuje i da napravi solo debi u dobrom i dobro napisanom filmu. VACATION, njihova prethodna režija bio je solidan gross out kakav bar jednom isporuči New Line. GAME NIGHT je nastao po scenariju Marka Pereza a Daley i Goldstein su ga "samo" režirali. I u pogledu režije, ovo je za nijansu naptoprsečno režirana komedija ali ipak nije ni blizu Todda Phillipsa. S druge strane, u pogledu scenarija, film je zanimljiv ali mu nedostaje nešto suštinski uznemirujuće i suštinski duhovito da bi pokenuo svoju crnohumornu mehaniku.

Teško je objasniti šta tačno nedostaje ovom filmu jer formalno sve je tu, i gegovi, i zaplet i odlična glumačka podela ali pokušaću da definišem gde su se desile ključne greške. Naime, GAME NIGHT govori o junacima koji svake sedm,ice igraju "igre" svwe dok ih jednom ne zadesi "igra" po uzoru na Fincherov film. Međutim, oni su svesni da je to sve igra ili čak i kad misle da nije, da bi mogla biti, tako da neverovatne stvari koje im se zbivaju jedni drugima lako objašnjavaju. Svi protagonisti priče se sve vreme savršeno razumeju jedni sa drugima, a likovi koje sreću takođu nisu prviše iznenađeni onim što se zbiva (svako iz svojih razloga) i naprosto mi nikada nemamo utisak o suštinskom poremećaju koji zadesi živote naših junaka.

Poređenja sa filmom AFTER HOURS su potpuno deplasirana jer je on upravo ceo u vrlo kritičnim poremećajima koji se dešavaju glavnom junaku i bizarnostima sa kojima se suočava u toj košmarnoj noći. Ovde imamo junake koji su u košmarnoj noći pomognuti prijateljima, a njihova egzistencija, dostojanstvo ili identitet nikada suštinski ne bivaju ugroženi.

To nas dovodi do sledećeg problema, a to je višak likova. Jason Bateman i Rachel McAdams su bili dovoljni kao protagonisti ove priče. Pošto su ostali ljudi u neprekidnoj saradnji sa njima, a sporedni su, postaju višak. I sa takvim balastima ovaj film ne može da se izbori tako da ostaje ipak samo jedan rutinski vehicle.

To sve ne znači da u filmu nema lepih scena, inspirisanog kastinga, a naročite pohvale zaslužuje pulsirajući skor Cliffa Martineza, međutim GAME NIGHT nikada ne dostiže intenzitet ni na jednom frontu na kome s bori. Doduše, ako imamo u vodu obilje elemenata kojima se bavi i relativno one-note likove, film bar nije dosadan.

GAME NIGHT je solidan film ali kako rekoh nije ni na nivou Phillipsa niti vhunskih radova Setha Gordona ili Davida Dobkina. Otud, pretpostavljam da je ovaj film više poslužio kao provera Warneru umeju li Daley i Goldstein "s ljudima" nego kao prototip onoga što treba da pruže u FLASHPOINTu.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, February 21, 2018

UNA MUJER FANTASTICA

UNA MUJER FANTASTICA je osvajač berlinske nagrade za scenario kao i Teddy neagrade za LGBT film a u nominaciji je i za oskara za film van engleskog govornog područja. Ovo sve je nama vrlo zanimljivo jer je reč o filmu koji je vrlo sličan REKVIJEMU ZA GSOPOĐU J Bojana Vuletića, s tim što bih rekao da je Vuletićev film estetizovaniji i dosledniji u svom konceptu. Međutim, na istom Berlinalu, a potom i u konkurenciji za "oskara", Lelio je neuporedivo bolje prošao jer je izabrao radikalnije okolnosti za muke svoje junakinje.

Naime, UNA MUJER FANTASTICA je trans osoba koja je bila sa svojim starijim ljubavnikom kada je ovome pukla aneurizma. Od svedočenja o smrti i formalnosti u hitnoj pomoći do celokupnog daljeg fallouta posle ljubavnikove smrti suočavamo se sa nizom malih situacija koje razotkrivaju ugroženost glavne junakinje.

U tom pogledu Lelio je snimio jasan film, sa školskim primerom "male priče" koja otvara "veliku priču". Međutim, u pogledu ritma, film ima tendenciju da se u nekoliko deonica "zavrti ukrug" i zaista mu mnogo nedostaje humora. To su sve stvari koje recimo u vrlo sličnom Vuletićevom filmu postoje.

Otud, ove filmove možemo gledati kao filmove blizance, od naslova, preko teme, do samog pogleda na svet.

* * 1/2 / * * * *

BLACK BUTTERFLY

BLACK BUTTERFLY Briana Goodmana je kamerni triler za koji je VOD predobra sudbina i mesto na FESTu mu je nažalost potpuno nezasluženo. Glvanu ulogu igra Antonio Banderas i uprkos tome što je on velika ikona evropskog filma i Pedra Almodovara, ovo je film koji spada u njegovu fazu saradnje sa producentima koji prodaju "imena" a ne kvalitet.

Zaplet je relativno generička poriča o piscu koji pokupi misterioznog autostopera posle napetog incidenta sa nekim kamiondžijom. Tu kreće neka psihološka igra među njima, a na kraju se ispostavlja da se iza tenzije krije veliki "preokret".

Nisam ljubitelj filmova koji su konvencionalni i dosadnjikavi pa se vade na preokret čak i kad je preokret izvanredan a ovaj je u suštini prilično tanak i obesmišljavajući. Verujem da su autori bili ubeđeni kako će ovaj preokret sudbinski pomoći filmu ali plašim se da ga to na kraju nije spasilo.

Goodmanova egzekucija je tehnički korektna ali se ni po čemu ne izdvaja.

* 1/2 / * * * *

Sunday, February 18, 2018

INXEBA

INXEBA južnoafrično-panevropska koprodukcija je zanimljivo koncipiran kao LGBT melodrama smeštena u milje afričkih plemena modernog doba. Danas plemenski rituali igraju ulogu u rešavanju krajnje sekularnih nedaća u Južnoj Africi i magiji se pribegava onda kada su ljudi nečim nezadovoljni. U ovom konkretnom slučaju johanseburški otac dovodi sina u pleme ne bi li ga učinio mušakrcem ali on umesto rituala upoznaje još neke homoseksualce među svojim starešinama-vaspitačima. Ljubavna tenzija među njima dovodi do tragičnih posledica.

Deluje kao da ovako zanimljiva premisa ne može poći naopako međutim, ipak može tako da na kraju ovi junaci bivaju zarobljeni sa sve svojom vrlo atraktivnom i neobičnom situacijom u jednom mlakom i dosadnom filmu u kome da nema par muških obaranja, zbilja ne bi imalo šta da se vidi.

INXEBA je prošao brojne scenarističke laboratorije, radionice i konkurse, maltene minut špice prođe na nabrajanje raznih dobrotvora ali na kraju se čini da ih je sve privukao svojim konceptom a ne nekim suštinskim kvalitetom.

Ipak, ukupno uzev u okvirima LGBT filma prošle sezone, INXEBA po samom settingu ima nesumnjivu unikatnost. U odnosu na CALL ME BY YOUR NAME bio mi je interesantniji. Ali, opet Guadaginov film je meni bio krajnje nezanimljiv. 

* * / * * * *

HA-ROO

HA-ROO Sun-ho Choa je južnokorejska parafraza škole nastale iz GROUNDHOG DAYa i 12:01, trilera u kojima se jedan dan ili situacija vrte unedogled sve dok se ne reše. Nažalost, u ovom filmu Sun-ho Cho pravi jedan tek kompetentan copywoodski rad koji je daleko ispod onoga što očekujemo od južnokorejskog filma. Naprosto, u ovom filmu nema naročito originalnih ideja i osim tehnološkog standarda, u koji spada i dramaturgija, ovde nema nekih naročito originalnih ideja. Otud me čudi da je ovako rutinski rad selektiran za FEST. Čak i u slučaju da nije bilo boljih i intrigantnijih naslova, onda je možda bilo zanimljivije uzeti neki film koji barem donosi više tog korejskog kolorita jer je u HA-ROO sve generic.

Ipak, kako je južnokorejski film napredovao tako su oni došli do onog holivudskog nivoa gde je sa njihovim filmom prosto teškopogrešiti. Tako neće pogrešiti ni oni koji odluče da gledaju ovaj film.

* * 1/2 / * * * *