PASKAL

PASKAL Adriana Teha  je malezijski akcioni film koji se može ubrojati u nekolike dalekoistočno filmove koji predstavljaju njihove oružane snage i njihove operacije, često antiterorističkog karaktera. Kinezi su najdalje otišli u radu na toj vrsti filmova sa naslovima kao što su WOLF WARRIOR i OPERATION RED SEA.

PASKAL je izašao za Netflix i tako došao do internacionalne publike. U principu, film ipak ima jači lokalni smisao pre svega zbog toga što je reč o promotivnom ostvarenju za lokalne potrebe, kao što su kod nas bili NAJBOLJI Dejana Šorka ili danas VOJNA AKADEMIJA. Isto tako u filmu nema mnogo akcije koja bi zabavila strane gledaoce i opravdala vreme koje moraju da investiraju u ovu priču.

Međutim, koliko god film bio “lokalan” po svojoj temi, svrsi i konačno po tome što nema dovoljno akcije da bi bio grindhouse izvozni produkt, reč je o sasvim solidno realizovanom ostvarenju ko je je lepo slikano, solidno inscenirano, a verujem i da je karakterni rad koji je u njemu izgrađen, dovoljno zanimljiv za malezijsku publiku kojoj je do ovakvih likova stalo.

Otud, PASKAL stoji kao solidan puff piece za malezinske oružane snage koji je eto uspeo da dobaci i do Netflixa. 

* * / * * * *

SHAME

Reprizirao sam McQueenov SHAME u sklopu pisanja jednog teksta u kom sma želeo da ga ubrojim u uelbekovske filmove. Prilikom reprize teorija se nije održala u potpunosti, premda bi Michel morao biti zadovoljan ako dobije ovakvu ekranizaciju. 

SHAME je film čiji je osnov u reditelskom izrazu. Scenario Abi Morgan i reditelja ima svakako svoju ulogu ali je u suštini to ipak samo predložak za McQueenov postupak. I on je najbolji kad je nem, bez dijaloga, u prikazu tela i njegovoj jukstapoziciji u odnosu na ambijente, naravno i u odnosu na druga tela, u razmeni pogleda itd.

Film karakteristično “zaškripi” kad krene dijalog i to ne zato što je tekst slab ili glumci ne umeju nego zato što u tim scenama McQueen mora da pritisne kočnicu u onome u čemu je najbolji i čime nas je dotle “hipnotisao”. Ali, ako analiziramo dijaloške scene parcijalno, izvučene iz celine, utisak o njima mora biti povoljan, po svim parametrima.

Ta diskrepanca između “nemih” i govornih scena čest je problem u savremenom art house filmu, pa ne zaobilazi ni najbolje, premda kod McQueena ona na kraju ipak ne remeti sklad filma.

SHAME je film o seksualnoj adikciji kao odgovoru na traumu. Traumatsko jezgro se naslućuje ali do kraja ne biva definisano što nekim gledaocima može biti plus nekima minus. Meni je na prvo gledanje to smetalo, na drugo naprotiv, dakle zavisi i od raspoloženja.

Ono gde se SHAME ne uklapa u ideju ekranizacije Houellebecqa je naprosto u tome što su likovi maltene antiintelektualni iako su visokoobraozvoani i kreću se kroz sofisticiran milje. Međutim, njihove potrebe, pogled na život, svedene su na krik, mnogo više nego na inteletualnu raspravu o tome kako se do toga stiglo.

* * * / * * * * 

OLA DE CRIMENES

Gracia Querejeta snimila je filma OLA DE CRIMENES, simpatičnu špansku crnohumornu krimi komediju koja govori o majci spremnoj na apsolutno sve kako bi svog sina spasila krivice za ubistvo oca koji je bio neprijatni kabadahija.

U većem delu trajanja Querejetin film je standardna crnohumorna komedija o ubistvu i pokušaju da se prikrije ali linija priče sa simpatijom koja se razvija između MILFy glavne junakinje i drugara njenog blentavog sina izdvaja se kao nešto što je dosta atipično za današnje uslove.

Querejeta dobro vlada ritmom. Film je solidno iako neupečatljivo insceniran ali sa svešću o tome da se humor može estetizovati. Ukupuno uzev OLA DE CRIMENES jeste ono zbog čega volimo španske komedije iako nije njen vrhunski predsednik.

* * 1/2 / * * * *

THE KID WHO WOULD BE KING

THE KID WHO WOULD BE KING je drugi reditelkjski film učenika i prijatelja Edgara Wrighta - Joe Cornisha u kome on praktično ponavlja recept kako iz Wrightove Cornetto trilogije tako i iz svog prvig filma ATTACK THE BLOCK koji je ovaj producirao. Naime, on uzima ortodoksnu žanrovsku postavku sa sve ikonografijom i prenosi je u vrlo savremeni, vrlo britanski milje. Wrightu je to dva i po puta savršeno uspelo, Cornishu jeste jednom ali nažalost u drugo pokušaju on snima ipak jedan limitiran film.

U THE KID WHO WOULD BE KING Cornish prenosi legendu o Kralju Arturu, Merlinu i Morgani u milje londonskih đaka gde mali buca shvata da je on savremeni naslednik Artuta i čuvar Albiona. I onda se naravno pojavljuju modernizovane ili vaskrsnute verzije Morgane, Merlina itd.

Nažalost, Cornish snima film koji nije naročito maštovi iako je tehnički prilično vešt, mada ne i senzacionalan. No ipak, ovo je Foxova produkcija, direktor fotografije je legendarni Bill Pope koji radi sa Edgarom od kada je dobacio do Holivuda, ima tu iskustva i znanja napretek. Međutim, čini mi se da Cornish u svojoj transpoziciji arturijanske legende ostaje dosta linearan i mehaničan.

Ceo power dynamic među junacima gde Artur kreće iz pozicije žrtve bullyinga deluje prežvakano, a onda na kraju malo uspe da se spase kada se mali kralj ujedini sa bullyjima ne bi li pobedio Morganu. Na neki način to da bullyji postaju vitezovi ostaje i politički najzanimljiviji komentar ovog dosta aseptičnog filma jer ko su vitezovi bili ako ne oni koji su jači i raspoloženi da to pokažu.

S druge strane, činjenica da mali junak odrasta bez oca, i pokušava da se nosi sa tim, nosi u sebi taj tropey momenat bajke ali u suštini nema apsolutnu nikakvu emotivnu težinu i deluje nakalemljeno silom, kao jedan od onih obaveznih a zapravo lažnih melanholičnih momenata koji je tu ne bi li suspregao opšte puštanje mašti na volju.

Šteta je što u nizu “modernizovanih” likova koji su arturijanski junaci ali se kriju in plain sight, nije uvrštena i Morgana. Nažalost, ona jedina ostaje nemodernizovana, zarobljena pod zemljom i prisutna u nekim pasivnim paralelnim radnjama sem do samog finala kada se pojavi u obiličju zle pretendentkinje na presto a potom i zmaja.

Cornish nije glup i sve ovo je upakovano u jedan  solidan produkt, međutim nijedan element koji je ovde sakupio nije dovoljno snažan da izdigne materijal iznad zbira unetih delova. Tome delom doprinosi i glavni junak koji je najmanje harizmatičan od sve dece kojom ga je Cornish okružio, ali ne može se krivica svaliti na dete—glumca u ovakvoj produkciji.

Kao produkt a to je osavremenjivanje arturijanske legende namenjeno deci, THE KID WHO WOULD BE KING funckioniše. Propao je u bioskopima ali ne sumnjam da će ovaj film živeti, pa čak možda i naići na neke veće simpatije među ljubiteljima fantasyja koji uostalom nemaju visoke kriterijume, pogledajmo samo uspeh serijala LORD OF THE RINGS.

Međutim, ovaj film pada daleko ispod očekivanja od Cornisha za kog se očekivalo da će biti Wrightov učenik sa velikim potencijalom, što ne mislim samo ja već i holivudski studiji.

Dok mehaničnost transpozicije arturijanske legende verovatno neće smetati deci, definitivno hoće onima koji su navikli od ove produkcije da pomera barijere i donosi najmaštovitije žanrovske hibride. Trenutak u kome u finalnoj bici škola biva tretirana kao tvrđava ostaje verovatno najuzbudljivije i najinventivnije rešenje koje je Cornish doneo.

U drugom činu, priča im tendenciju da se malo zavrti u krug i sa puna dva sata trajanja možemo reći da je THE KID WHO WOULD BE KING svakako mogao biti i kraći.

U svakom slučaju, Fox nema na šta da se šali, dobio je film koji možda nije doneo novac na mostu ali će se naplatiti na ćupriji, međutim Cornish sasvim sigurno nije iskoristio svoju prvu meč loptu. 

* * 1/2 / * * * *

THE MERCY OF THE JUNGLE

THE MERCY OF THE JUNGLE ruandskog reditelja Joela Karekezija je priča o dva izgubljena vojnika iz ruandskog konflikta koji lutaju kongoanskim krajolikom. I manje-više to je to. 

Zanimljivo je videti film ruandskog reditelja. Afrički konflikti se ne viđaju često na filmu. Ali sve to nije dovoljno da se ova ravna priča, prepuna opštih mesta isprati sa pažnjom.

* * / * * * *

TRIPLE FRONTIER

J.C, Chandor je na kraju dobio režiju filma TRIPLE FRONTIER koji je godinama razvijala Kathryn Bigelow sa Markom Boalom kao svoj rediteljski projekat. Na kraju je zbog drugih stvari, ona odustala od filma i potpisala se kao izvršni producent a Chandor je prepravio Boalov scenario i snimio svoj film. 

Dok je Kathryn Bigelow trebalo da režira, u opticaju su bile zvezde poput Will Smitha, Toma Hanksa i Jonhhy Deppa, ali na kraju ni Chandorov film nema zanemarljiv star-wattage sa Ben Affleckom, Oscar Isaacom i Charlie Hunnamom u glavnim ulogama. Međutim, ono što ovom filmu nedostaje je rediteljski pečat. Naime, u Chandrovoj varijanti, ovo se pretvara u niskooktansku varijaciju na EXTREME PREJUDICE Waltera Hilla.

Podelu čine glumci koji se u pojedinim slučajevima čak i nedovoljno izdvajaju, recimo Affleck i Isaac, a dijalozi su ravni, manje-više stalno na jednu i po temu o kojima svi govore isto i misle vrlo slično. Ima nečeg strašno jednoličnog, ispraznog, jednodimenzionaslnog u ovom predlošku. I ta svedenost u centru ove priče koju Chandor ne uspeva da uzdigne na neki viši nivo na kraju potapa film.

Naime, TRIPLE FRONTIER kao da u početku možda i želi da bude nekakav film koji će prevazići okvire heist filma, ali se ubrzo pretvara u relativno mlaku varijaciju na temu, u jedan mediokritetski heist picture koji zahteva mnogo veštijeg akcionog maestra i mnogo veštijeg pripovedača da bi se nametnuo na svaremenom tržištu.

Ovo je Netflixov film, ali svakako da nije tipičan DTV, međutim, čini mi se da realizovan na ovakav način ne bi baš zapalio bioskopske sale.

Ako imamo u vidu da Chandor umišlja da je u suštini art house reditelj, da je lumetovska figura koja i kad radi mejnstrim može da napravi da taj film bude nešto više, TRPLE FRONTIER pokazuje koliko je on daleko od toga.

Ako uzmemo u obzir kakav pičvajz je u heist filmu radeći upravo to napravio Steve McQueen u filmu WIDOWS i taj, inicijalno potcenjeni film, neprijatno često dolazi na um tokom gledanja TRIPLE FRONTIERa, između ostalog i u pogledu toga kako su rešeni obračuni i akcija.

Sve ovo bi naravno bi bilo daleko bolje da se studio držao inicijalnog plana, i provbitne rediteljke, to je jasno, ali u svakom slučaju, jasno je Chandor sa svojim miljenikom Isaacom nije bio pravi izbor za posao.

Na kraju, TRIPLE FRONTIER ostaje žestok podbačaj ako imamo u vidu umešana imena. Srećom, ta imena i sama tema su takvi da je teško snimiti negledljiv film, pa će se tako i ovaj nekako švercovati. 

* * 1/2 / * * * *

BRIGSBY BEAR

BRIGSBY BEAR Dave McCaryja je vrlo neobična indie komedija o mladom čoveku koji je godinama živeo zatočen u improvizovanom podzemnom skloništu u pustinji dok su ga otmičari ubeđivali da su mu roditelji i da se napolju desila apokalipsa. Otet još kao beba odrastao je u paralelnom svetu između ostalog gledajući lutkarsku dečju seriju BRIGSBY BEAR koju su otmičari snimali samo za njega.

Po izlasku iz zatočeništva i upoznavanja sa roditeljima koji su ga tražii decenijama, ovaj man child odlučuje da sam nastavi snimanje BRIGSBY BEARa koji u međuvremenu stiže na YouTube i stiče kultni status među stonerima i hipsterima.

BRIGSBY BEAR ima dosta indie softvera u svojoj uvrnutosti ali Dave McCary ne podleže indie afektacijama u odnosu prema likovima ili pripovedanju. Priča je čvrsto postavljena, likovi su konkretni i konzistentni sa opštom atmosferom koja se gradi, tako da je McCary odmerio pravu dozu Spike Jonzea koju treba uneti u film. Stoga, BRIGSBY BEAR na kraju ostaje kao quirky indie priča sa jasnom razradom tezom o terapijskom karakteru stvaranja i kinematografije u celini.

* * * / * * * *