WEEKEND IN TAIPEI

Luc Besson uprkos generalnom neuspehu svih sudskih #MeToo procesa protiv njega, ipak sada jeste u jednoj vrsti cancela. Posle VALERIANovog skupog saplitanja u bioskopima, EuropaCorp je imala nekoliko pokušaja da se konsoliduje, međutim, Besson je u tome sve manje mogao da učestvuje zbog reputacionog rizika koji je nosio tako da je sada i firma podelila njegovu sudbinu, nije baš zatvorena ali nije baš ni sjajno.

Koliko je u tim okolnostima dobra vest da je WEEKEND IN TAIPEI u režiji Georgea Huanga a po scenariju samog Bessona i reditelja, u stvari dobar film - teško je reći. WEEKEND IN TAIPEI je i u Americi i po ostatku sveta nekako izašao na marginama bioskopske ponude, što možda čak i nema toliko veze sa Europom koliko s čudnim odnosima u post-Covid epohi.

U svakom slučaju, imali smo priliku da poslednjih nedelja vidimo nekoliko kapitalnih filmova pa je uzbuđenje visoko, a ovaj film nije deo tog sveta.

WEEKEND IN TAIPEI spada u onaj red filmova kakve smo videli sto puta ali i u onaj fini sloj gde smo spremni da ih vidimo i po stoprvi put. Barem što se mene tiče.

Luke Evans mi nije bio neka prejaka faca sve do Wheatleyevog HIGH-RISEa gde je fenomenalno kanalisao Olivera Reeda iz sedamdesetih. I tu kao da je nekako očvrsnuo dodatno, tako da sada u WEEKEND IN TAIPEI, a posle izvrsnog iskustva koje smo imali u seriji ECHO 3, on je potpuno ubedljiv kao svojeglavi DEA agent koji ima svoju ekipu u Kinesku Tajpehu, a bogami i staru ljubav i sina za koga ne zna, i koji sada žive u domaćinstvu mafijaša kom želi da skine glavu.

Dakle, sve je to onako isprobano, ali Besson i Huang u scenariju taman pomalo, bukvalno za milimetar ili nijansu osvežavaju stvari i vode nas iz nečeg već zamornog u nešto što je osvežavajuće.

Akcija je mišićava i ima u sebi malo tog Bessonovog heavily scripted vajba. Činjenica je da ovaj tip akcije sada ekipa okupljena oko Chada Stahelskog radi maltene kao poseban vid umetnosti, i da je WEEKEND IN TAIPEI tu pomalo old school ali opet je dobro na svoj način jer se oseća ta Bessonova sklonost da unutar akcione situacije ubaci neki detalj bitan za priču, da bljesne pred nama papir na kom je scenario u sred krvoprolića.

Pucnjave i tuče su u suštini old school, ima potera kolima od kojih je jedna baš uspela a ni druge nisu loše, a odnosi među likovima su vibrantni i duhoviti.

Kao ključni masterstroke se ipak izdvaja produžena tuča u kuhinji restorana u kojoj upoznajemo glavnog  junaka i Luke Evans u toj sceni briljira, pokazujući šta donosi neko ko je pre svega dramski glumac u koreografisanu borbu. Nije da to nismo znali i pre, ali nije loše podsetiti se.

Huangov film će mnogi otpisati kao arhaičan rad kome je mesto na kućnim formatima, i to jeste tačno, ali film jeste efektan i radi sve ono što treba jer su pre svega odnosi među junacima dobar temelj, posle kog i nešto što nije novo može solidno da se postavi.

* * * / * * * *

THEY CAME FROM BEYOND SPACE

Milton Subotsky, poznati britanski pisac i producent koji je radio razne žanrovske stvari, među kojima i filmove o dolasku Daleka, adaptirao je roman Josepha Millarda u filmu THEY CAME FROM BEYOND SPACE Freddieja Francisa.

Iskreno, rekao bih da je ovaj film potcenjen i da nije ni po čemu naročito inferiorniji od filmova o invaziji Daleka, kada nisu oni najbolji. Prosto ovo je jedna jednostavna i pomalo campy SF priča, urađena s punim ubeđenjem o invaziji vanzemaljaca koji su s Meseca stigli na Zemlju i krenuli da rade body snatching sa namerama koje nisu skroz jane.

Freddie Francis nudi u ovom filmu iz 1967. ono što Britanci sjajno rade u svom tradicionalnom SF i horor filmu gde stvari kreću iz modernih, praktično realističkih okolnosti i onda tonu i imaginarij i ikonografiju pulpy žanrovskog ekscesa.

To se dešava i ovde i dešava se na vrlo pristojan način. Film nije napet, nema naročite neizvesnosti, ali - izuzmemo li očigledno - nema ni nekih gluposti i sve zaokružuje na jedan zadovoljavajući način. Otud, ovo je prijatan doprinos SFu svog vremena i svoje kulture.

* * 1/2 / * * * *

SON OF DRACULA

Američki kantautor Harry Nilsson važio je za petog Beatlesa, oni su bili poznati kao ljubitelji njegovog rada a kasnije su se i družili.

Tako je 1973. godine nastao i film SON OF DRACULA koji je producirala firma Apple Management, poznata po vođenju poslova Beatlesa, a producirao ga je Ringo Starr, i igrao jednu od glavnih uloga.

Freddie Francis, majstor efikasnog i tradicionalnog britanskog studio-horora, režirao je ovaj komični horor mjuzikl u kom Harry Nilsson igra naslovnog junaka, Draculinog sina koji dolazi u London na otvaranje muzeja natprirodnih pojava, zaljubljuje se i uz pomoć čarobnjaka Merlina želi da postane čovek.

Scenario Jennifer Jayne (potpisane kao Jay Fairbank) ubacuje puno ideja, a tu su i muzičke numere koje izvodi Harry Nilsson, obično na sceni, tako da Freddie Francis ne uspeva baš da pohvata sve konce dešavanja i zauzda brojne ideje koje su se ovde otvorile.

Jedan od problema je i sam Nilsson. On prosto nije naročito filmičan i nije talentovan glumac, tako da je u sred priče za početak neko ko je prilično drvo javorovo. Ringo Starr pod teškom šminkom kao Merlin donosi mnogo više filmu.

Ono što je međutim, možda najindikativnije jeste da je Francis na kraju snimio film koji je ponajmanje komičan, i osim par situacija koje su izrazito bazirane na gegu, ovde nema nekih naročito duhovitih detalja. I to ne smeta. Štaviše, možda je sve moglo biti zanimljivije da je stvar išla u pravcu nehumorističkog rokenrol mjuzikla.

Za ljubitelje automobila poznatih ličnosti, zanimljivo je videti Mercedes 600 Pullman George Harrisona, beli koji je kupio od Lennona kad se ovaj odselio za Ameriku, kao osnovno prevozno sredstvo naslovnog junaka.

Od muzike, dominiraju Nilssonove pesme ali nisu jedine i nažalost muzika je možda i najmanje upečatljiv element ovog filma koji nažalost ni u čemu nije dobacio daleko.

* * / * * * * 

TALES THAT WITNESS MADNESS

TALES THAT WITNESS MADNESS spada u nekoliko anthology filmova koje je režirao, po mom mišljenju najveći rediteljski velemajstor Hammer horora - Freddie Francis.

Naravno, Francis je još čuveniji kao direktor fotografije i u svojoj karijeri je radio sa velikanima raznih generacija, međutim, kao reditelj snimio je niz veoma solidnih, mahom "malih" horora i trilera, i ta karijera imala je raspon od oko četvrt veka.

TALES THAT WITNESS MADNESS spada u njegove pozne naslove, i u njoj ima takvih zvezda kao što su Kim Novak, Joan Collins i Donald Pleasance.

Ono što je karakteristika ovog filma jeste okvir u kom Donald Pleasence igra psihihatra koji izučava četiri patološka slučaja a film nam prikazuje njihove zločine, međutim te same priče imaju jednu nesputanu krajnje iracionalnu, da ne kažem "ludu" horor dimenziju koja ne nudi skoro nikakvu mehaničnost i deluje malo arty a malo i onako egzistencijalno ugrožavajuće kao TWILIGHT ZONE.

U tom smislu, ovde se Francis bavi atipičnim formama horora u kojima ima neke bajkovitosti čak, ali problem je u tome što nijedna priča nema neku veliku snagu ekspresije.

Najduža, najambicioznija u pogledu odnosa među junacima i atmosfere jeste završna priča u kojoj igra Kim Novak. U nekom iracionalnom horor aspektu, možda je najjača treća sa Joan Collins, i može se reći da se kvaliteti nisu baš skupili na jednom mestu.

Ipak, ovo je zanimljiv film za ljubitelje ovog žanra, ali od minimalnog značaja za bilo koga drugog.

* * / * * * *

AFTERMATH

Patrick Lussier je bio jedan od Cravenovih najagilnijih čauša, tako da ga je početkom dvehiljaditih, Wes inicirao u režiranje niskobudžetnih ili DTV žanrovskih radova u Dimensionu koji je bio zadužen za tu vrstu produkcije pri Miramaxu. 

AFTERMATH Patricka Lussiera je njegov pozni rad i jedan od ređih nastupa u akcionom žanru.

Dylan Sprouse igra heroja, Mason Gooding je negativac a Dichen Lachman je dama u nevolji koja sama za sebe ume da priredi dosta nevolja. Lussier poslednjih godina radi DTV ali i horor serije na televiziji, dakle kombinuje dva medija koja imaju suprotan ugled i značaj na spektru dramskog izraza.

Na AFTERMATHu se povuhvata akcije u saradnji sa direktorom fotografijem Shelly Johnsonom, koji je pak opet DP sa izvesnim major iskustvom i u principu je garant solidne fotografije. To se zbilja i desilo na AFTERMATHu i moram priznati da ovaj B-film dosta solidno izgleda, napravljena je jedna visoka saturacija slike, ona je puna do tačke koja nije svojstvena ovoj produkciji. Nisam dovoljan poznavalac tehnike da iznosim neke smele pretpostavke ali ne bi me čudilo da je ovde malo trošen AI da na ekonomičan način malo "pojača" popunjenost slike.

Naprosto, na mnogo mesta ima nečeg artificijelnog u nekim predmetima, ambijentima, kao da je dosta toga docrtano, ali ne na način na koji se danas docrtavaju filmovi sa klasičnim CGI intervencijama već upravo na taj AI način gde se može uraditi puno ali sa dozom neubedljivosti.

Film zapravo najveći problem ima u neinventnivnom scenariju i u tome što ga Lusssier, pored same saturacije slike jako zaglušuje u tempu. Film pokušava da bude brz, da bude intenzivan, ali na kraju mu fali prostor da prodiše.

Otud, uprkos glumačkoj podeli koja je zanimljiva, Dichen Lachman je maturirala kod Johna Wellsa i ona je klasa za sebe - ali i Sprouse i Gooding su vrlo zanimljivi, iako Sprouse nema tu neposrednost tipične akcione zvezde, ali uklapa se. Gooding s druge strane donosi opet nešto atipično ex-military negativcu tako da iako su obojica zdravi i pravi momci ovo nije neki typecast ni u kom slučaju.

Lussier je snimio nešto što je solidno, na momente iznad nekog proseka, ali čini se da je s praga nečeg dobrog ipak na kraju otišao korak unazad. No, uz svu zagušenost, ko voli maskirane momke s automatskim oružjem može fino da se opusti.

* * / * * * *

THE ARROYO

THE ARROYO Jeremy Boreinga je veoma niskobudžetni moderni vestern namenjen publici koja se brine šta se dešava na granici SAD i Meksika i u tom pogledu film uspeva da izvuče maksimum iz oslanjanja na žanr i konvencije pripovedanja koje ga čine pitkim, iako je glumačka podela sastavljena od anonimusa, a ekipa iza kamere izvesno znanje ali svakako ne nudi potpunu izvedbu.

Prosto ovaj film nosi u sebi jednu dozu onog DIY pristupa koji ima taj segment američkog nezavisnog filma u kom se reditelji bore da se nekako dokopaju prilike.

I u tom segmentu, THE ARROYO je relativno pristojan domet ali je produkciono u suštini sub-DTV jer je bez imena, samim tim i bez harizmatične podele jer ovi koji su skupljeni nisu dovoljno dobri. Međutim, ovaj film koji je proto-MAGA izašao je 2014. kada Daily Wire nije bio ni u najavi ovo što će biti danas, i kada Boreing još uvek nije bio mini-mogul koji producira filmove za desničarsku publiku.

U tom smislu, THE ARROYO je nekakva preteča rediteljskih radova Boreingovog parnjaka i preteče - Miloslava Samardžića iz Pogleda, samo što su umesto Ravnogoraca tu belci s granice koji muku muče s kartelima.

THE ARROYO nije film koji će da sablazne mejnstrim gledaoce ali on ni po jednom kriterijumu nema šta da im pruži. Međutim, kao ideološki artefakt je vrlo vredan.

ELEVATION

ELEVATION Georgea Nolfija, kao reditelja koji ima izvesno iskustvo u major filmu, deluje kao nešto što je ili nastalo sa ambicijom da pokida kao franchise starter, ili kao neki pilot za seriju, ili je tokom priprema skresan budžet pa je filmu izbačen kraj.

Tu su Anthony Mackie, Morena Baccarin i Maddie Hassson, dakle ima ko da glumi, protivnici su im neki monstrumi koji love ljude a ne mogu da odu iznad 8000 stopa, love ljude i to je sve neki trećerazredni A QUIET PLACE, i sve je korektno dok ovi glumci sparinguju po relativno upotrebljivom libretu, međutim celina je daleko ispod njihovog nivoa iako niko od njih troje ne izbegava da se uprlja povremeno.

Nažalost, filmu je nekako u današnje vreme dozvoljeno da nema kraj, pa je tako i ovaj ostavljen u nekoj "otvorenosti" za koju mi je teško da poverujem kako je proistekla iz očekivanja da će ovo zaista zaživeti nadalje. No, u stara vremena, film je ipak morao imati kakav-takav kraj. Toga ovde nema.

* 1/2 / * * * *