THE STANDOFF AT SPARROW CREEK

THE STANDOFF AT SPARROW CREEK koji kao scenarista i reditelj potpisuje Henry Dunham predstavlja jedan vrlo zanimljiv produžetak poetike teksaške producentske kuće Cinestate. Naime, Dallas Sonnier je pre nekoliko godina smislio plan da snima kvalitetne filmove za Trumpovu eru, iako sebe ne smatra njegovim glasačem, ali mu je podjednako odbojan kao i mejnstrim kandidati. Dakle, njegova ideja je bila da snima koji će se obraćati publici iritiranoj dominacijom liberala u Holivudu, a koja je po Trumpovom dolasku na vlast postala dosta nametljiva, a sigurno i iritantna.

Međutim, recept za koji se Sonnier opredelio je neobičan - on proizvodi mešavinu B-filma, odnosno exploitationa i art filma. To je bio proklamovani recept Quentina Tarantina, sa tom razlikom što Sonnierov glavni in-house autor S. Craig Zahler snima filmove koji su više exploitation i više art od onoga što je radio Tarantino. Još je CELL BLOCK 99 sa svojom tvrdom mačo pričom o odmazdi bio tretiran kao film Trumpove ere, iako je imao premijeru u Veneciji i doživeo prevashodno art house distribuciju. DRAGGED ACROSS CONCRETE je ponovio spoj Zahlera i Vaughna ali je u priču uveo i Mela Gibsona, no senzbilitet se nije izmenio - film traje 165 minuta što svakako nije minutaža blokbastera a scenario obiluje od tvrdih i dosta radikalno desnih pogleda na svet kako među junacima, tako i iz vizure samog autora.

THE STANDOFF AT SPARROW CREEK je međutim nešto možda još radikalnije. Naime, reč je o filmu koji bismo mogli definisati kao kamijevsku egzistencijalističku dramu, smeštenu u desničarsku političku ćeliju. Kao što znamo, polemička drama kao forma pozorišnog teksta bila je omiljena među egzistencijalistima i omiljena postavka bila joj je komunistička ili neka druga revolucionarna ćelija gde se junaci suočavaju sa problemom, polemišu o njemu, razrađuju dileme i generalno su upitani nad stvarima u egzistencijalističkom ključu razmišljanja.

Kod Dunhama, priča je smeštena u jednu militiu koja se okuplja u vanrednoj situaciji - naime sahrana lokalnog policajca je bila napadnuta i osumnjičen je militia man kao pucač. Smeštanje priče u takve okolnosti samo po sebi ne mora biti znak simpatija za ovaj vid organizacije, ali Dunhamovi junaci se ponašaju dosta komotno u toj situaciji, i film bez ikakve sumnje "normalizuje" način ponašanja i organizacije koji tradicionalno smatramo neobičnim i ekscesnim.

Junaci jesu prikazani kao neka vrsta autsajdera i svakoga je neka trauma naterala da se učlani u grupu, ali Dunham ne akcentuje njihovo autsajderstvo više nego što bi ga oni akcentovali sami.

Znak vremena i ono po čemu se egzistencijalizam savremene ekstremne desnice razliku od egzistencijalizma levice od pre više od pola veka jeste to što ovde postoji snažan motiv egzibicionizma i među junacima nije teško naći onog koji je spreman da se žrvuje. Zapravo, naprotiv, teško je pronaći istinu.

Junaci se od početka priče nalaze u kontradikciji, oni su militia koja je okupljena da jednog dana pruži otpor vlastima ali koja želi da sada ne uđe u konflikt jer napad za koji bi mogla biti optužena nije planirala. Dok pokušava da locira svog člana koji je izvršio napad, ispostavlja se da ih ima nekoliko koji su spremni da priznaju krivicu.

Dunham je režirao film i pisao scenario. Stvar je ukusa kako ćete prihvatiti ovaj film. Ako nemate nasušnu potrebu za nekom "organskom" uverljivošću onda će vam više prijati ovaj dobro skrojeni komad koji bi se mogao igrati na sceni bez problema. Imali smo ovakvih filmova i ranije, snimao ih je recimo David Mamet, a čini mi se da bi rado potpisao i ovaj rad. Za moj ukus Dunhamov kraj je u svakom aspektu, od dijaloga do zapleta bio za stepen precizniji od onoga što bi uspelo da me sasvim uvuče u priču, tako da sam nažalost sve vreme bio "izvan priče", što ne znači da u njoj nisam na neki način uživao, naročito jer nudi mnogo povoda za razmišljanje.

James Badge Dale je s druge strane glumac koji je u glavnoj ulozi bivšeg policajca a sada militia mana pružio impresivan nastup i on uspeva da prevaziđe sve barijere koje je Dunham postavio.

THE STANDOFF AT SPARROW CREEK je pedantno urađen niskobudžetni film sa zanimljivim zapletom i izvanrednom centralnom rolom. Ipak, jaka doza teatralnosti sprečava ga da suštinski prevaziđe svoje produkcione limite ali svakako da je na bio na dobrom putu.

* * 1/2 / * * * *

POLAR

Jonas Akerlund ima vrlo loopy karijeru od kada je svet muzičkih klipova zamenio igranim filmom, međutim, i dalje je reč o reditelju ćiji rad vredi pratiti. POLAR je njegova ekranizacija Dark Horse stripa koju bismo primarno mogli definisati kao Netflixov JOHN WICK. I zbilja, POLAR sa JOHN WICKom deli glavnog junaka koji je penzionisani plaćeni ubica kao i elemente stripovske stilizacije. Međutim, dok je WICKu striposvka stilizacija iskazana više kroz svedeniju 70s prizmu poput Helgelandovog PAYBACKa, kod Akerlunda su očuvani i grotesknost i kolorit svojstven stripu. Naravno, takvu stilizaciju je teško očuvati i film bi po meni bio efektniji da je malo smanjio doživljaj u pogledu baš tih elemenata jer zapravo oni se pojavljuju u kraćim deonicama i proizvode disbalans.

Isto tako za razliku od WICKa, POLAR na momente ima funkcionalnu melodramsku priču, kroz odnos glavnog junaka sa komšinicom koju upoznaje u Montani, i tu Mads Mikkelsen i Vanessa Hudgens dele jednu dobru deonicu, pa sve to sugeriše da je POLAR efektan po segmentima i na parče.

Moguće je da epizodičnosti narativa doprinosi i koren u stripu kome je epizodičnost formalno inherentna, ali svakako da bi film morao imati ujednačeniji ton i funkcionisati kao celina.

No, ako imamo u vidu da je POLAR već na neki način nadražio geek community upravo u tim deonicama i baš tako na parče nudi ono čemu su se fanovi nadali. 

Mads Mikkelsen kao leading man je acquired taste. Nisam baš nešto oduševljen time što se film oslanja na njega, ali ko ga voli svakako će kao gledalac dobiti više nego ja. Akerlundov redovni saigrač Matt Lucas je glavni kolovođa stripovske groteske pa i to gledalac mora da prihvati radi uživanja u filmu.

No, nema zbora da Akerlund nudi nekoliko efektnih scena i da je POLAR prijatno R-rated iskustvo. Na tom putu samo je propustio da postane skladan i zaokružen film. 

* * 1/2 / * * * *

CLOSE

CLOSE Vicky Jewson je Netflixov akcijaš sa Noomi Rapace u glavnoj ulozi iskusne telohraniteljke koja dobija zadatak da zaštiti mladu naslednicu čiji je život ugrožen tokom ostavinske rasprave. Vicky Jewson nije veliki reditelj akcije, ali u Noomi Rapace dobija neočekivano dobru saradnicu koja je uverljiva i u psihološkom i u borilačkom aspektu. Nažalost, na kraju CLOSE ne dobacuje do prethodnog Noominog solo akcionog nastupa u špijunskom trileru UNLOCKED u kome se ispostavila kao iznenađujuće efektna leading lady u ovom B-formatu. No, ako imamo u vidu da nam Netflix sada pokriva baš tu ničiju zemlju malih repertoarskih filmova koji su premali za multiplekse a preambiciozni za DTV, CLOSE je sasvim pristojan programmer koji će stabilno praviti gledanost na ovom servisu.

* * 1/2 / * * * *

IO

Netflixov film IO Jonathana Helperta je doživeo krajnje nepravedno gaženje od strane kritike koje bi neko sklon teorijama zavere mogao objasniti činjenicom da dolazi sa Netflixa. Naime, reč je o vrlo vibrantnom postapokalipričnom SFu o devojci koja je ostala među poslednjim stanovnicima planete Zemlje koja je uništena i napuštena usled ogromne emisije ugljendioksida koja je prosto izbacila kiseonik iz vazduha.

Ona živi na planinskom vrhu, u opservatoriji gde vrši opite u pokušaju da iznađe način kako je moguće živeti na Zemlji i dopisuje se sa svojim momkom koji je otišao u kosmos na koloniju koju je čovečanstvo pripremilo za slučaj ovakve apokalipse.

Njen otac je guru koji je zastupao ideju da ne treba otići sa planete. Jednog dana se u balonu pojavljuje čovek koji traži njegnog oca ne bi li ga odveo na lansiranje poslednjeg šatla za kosmos.

Halpertov film je slikao francuski direktor fotografije Andre Chemetoff, prilično veliko ime i svoju reputaciju potvrđuje u ovom filmu. Fotografija na skromnom budžetu uspeva da stvori atmosferu i utisak apokalipse, sveta koji je napušten. Ovaj redovni saradnik Romaina Gavrasa napravio je fotografiju koja je drugačija od onoga na šta smo navikli od njega, i proširio je svoje područje borbe. 

Margaret Qualle i Anthony Mackie su glavni i praktično jedini glumci u ovoj priči. Malu ulogu ima Danny Huston, na nivou cameo role i oboje su dorasli da iznesu ceo ovakvog indie kapaciteta ali sa estetizacijom koje se nijedno mejnstrim ostvarenje ne bi postidelo.

Ovo je u suštini tvrd SF iako film sam po sebi nije previše sciencey on u sebi nosi odnos kliničkog razvijanja priče. Nauka nije toliko u radnji, koliko u atmosferi. Međutim, ono što je najvažnije i što je najveći adut filma jeste činjenica da efektno postavlja ključno pitanje a to je odustajanje od plaete, od svega što poznaješ, i započinjanje novog života. U tom pogledu, baš u domenu uticaja novuma na psihologiju lika, na njihovu sudbinu, ovaj film pokazuje i postiže snagu vrhunskog SFa u bilo kojoj formi.

Deo scenarističke ekipe ovog filma radio je SF film EMBERS, takođe zanimljivu ali ne ovako pročišćenu SF priču od pre nekoliko godina.

Stoga, mislim da IO aslužuje priliku i da je bitno drugačiji film po dometu od onog koji mu pripisuju.

* * * / * * * *

TRAUMA

TRAUMA Lucio A. Rojasa je film koji je pokušao da primeni recept SRPSKOG FILMA na Čile i na post-pinočeovski period. Nažalost, rezultat je exploitation koji je sporadično brutalan ali ne dovoljno da bi prešao barijeru fantazmagorije, ili da bi bio zaista znakovit.

Film kreće sedamdesetih kada mučitelj primorava momka da siluje svoju majku, i tu se uspostavlja taj ton SRPSKOG FILMA. Ali, onda iz tog vrlo brutalnog političkog nasilja, odlazi se u sadašnjost gde grupa seksualno oslobođenih biseksualnih žena odlazi u neku vukojebinu (ali ne i Coloniu Dignidad) i tamo sreće ljude koje su ovi događaji iz foršpice izopačili za ceo život.

I tu onda kreću neke rutinski rape and revenge figure sa pomalo iznenađujuđeg nasilja ali ni sa čim preterano zanimljivim na bilo kom nivou.

Film je tehnički solidno realizovan, premda je mogao biti brži, efikasniji i kraći. No, nisam siguran da ikome može biti zanimljiv sem ljubiteljima tog čidnovatog derivata “festivalskog horora”. 

* 1/2 / * * * *

KALERVO PALSA JA KURITON KASI

KALERVO PALSA  JA KURITON KASI Pekke Lahtoa je nadrealistički biogarski film o finskom underground umetniku Kalervu Palsi koji je preminuo mlad, sam i u bedi. Dok je bio živ, alkohol je igrao značajnu ulogu u njegovom životu, pravio je slike i ilustracije inspirisan kako popularnom kulturom tako i mačnim vizijama nasilja, incesta, seksualne perverzije i fizičke defosmisanosti.

Reklo bi se po biografili da je Kalervo Palsa bio vangogovska figura. Film je naprevljen u nadrealističkiom manitu sa fokusom na Palsin umetnički svet i milje u kom je odrastao. To je svet u kome se pije tečnost za čišćenje brisača jer nema para za alkoholna pića, vladaju incest, seksualno i porodično nasilje, primitivizam i nerazumevanje prema umetnosti.

Palsu u svim uzrastima igra isti glumac a inscenacija situacija iz njegovog života je teatralna, stilizovana, sa dosta logike sna i neprestanom rekonstekstualizacijom uvedenih elemenata. Film je dugometražni ali traje tek 68 minuta, pa je teško zamisliti duže trajanje filma sa ovakvom poetikom.

Palsin život je evidentno bio neuredan, i haotičan, ali posle gledanja ovog filma teško da o njemu i dalje možemo saznati mnogo više, samo provodimo sat vremena u njegovom umetničkom svetu.

No, Palsina kopča sa popularnom kulturom je interesantna ljubiteljima stripa. Naime, znatan deo ovog filma čine inscenacije Palsinih aproprijacija Texa Willera i groteskne, parodične avanture ovog junaka u njegovom izvitoperenom svetu.

Bonelli je imao jaku fan bazu u Finskoj baš oko ovog junaka i stoga možda i cela četvrtina pa i trećina filma jesu Palsine fantazmagorije sa Texom Willerom i Kitom Carsonom. U njima , Tex i Kit su dati kao underground stripovske karikature stvarnih junaka, opterećeni sodomijom, silovanjem, nasiljem, i generalno uklopljeni u Palsin imaginarijum.

Zanimljivo je da Bonellijevi stripovi imaju tradiciju ekranizacija koja nije previše bogata, ali nije ni sasvim nepostojeća, ali vrlo retke kuće imaju priliku da dobiju i ovako direktnu dekonstrukciju svog junaka.

Smatram da je ovo vrlo ekskluzivan film koji može komunicirati sa dve uske ali opet i vrlo različite ciljne grupe. Jednu čine ljubitelji underground umetnosti a drugu poštovaoci Bonellija i hardkor stripski fanatici. 

* * / * * * *

UTRIP LJUBEZNI

UTRIP LJUBEZNI Borisa Petkovića je slovenački omladinski film smešten u svet rep muzike. Nažalost, ovo nije njihov BODIED ili 8 MILE već doista generička priča o mladom reperu koji se zaljubljuje u mladu violinistkinju i tome kako ih muzika povezuje uprkos raznim preprekama. Nažalost, ni prepreke, ni odnos, ni muzika nisu naročito vredni pažnje. Petković se trudi da stvari održi dinamičnim ali nažalost nema ni originalnih ni intrigantnih rešenja. Srećom, doživljaj repa je barem starački tako da su bar numere old school.

* 1/2 / * * * *