READY OR NOT

Matt Bettinelli-Olpin i Tyler Gillett uspeli su da u svom prvom mejdžor hororu isplasiraju svoje viđenje anarhičnogh komičnog horora za kakav se pre njih već profilisala Samara Weaving. U tematskom pogledu, READY OR NOT ima direktne veze sa McGjevim izvanrednim THE BABYSITTERom a isto tako ima i satitičnog duha Lynchovog MAYHEMa.

Otud, ovo nije nešto novo za Samaru ali jeste fini povratak high spirita u humora u bioskopski horor. Ove godine doduše jedan od najboljih filmova godine bio je US Jordana Peelea. READY OR NOT nema tako velike pretenzije i impozantnu realizaciju ali zato spada u onaj format žanrovskog filma koji itekako zna šta radi i kako to da postigne.

Samara Weaving je okosnica filma kao nevesta koja posle zaključenja braka shvata da je čeka još jedan ispit. Očekuje se njena krv na čaršavu, ali svakako ne u sklopu prve bračne noći. 

READY OR NOT je dinamičan film, vešto realizovan i energičan koji uspeva mahom uspešno da se izbori sa tipskim likovima i da im adekvatnu dubinu. Uprkos tome što za film ne možemo reći da ima duboki sveprožimajući suspense zbog same strukture i humora, sasvim sigurno uspeva da stvori duhovit miks napetosti, humora i nasilja u kojoj gledalac postiže lepu mešavinu smeha i strepnje. Bettinelli-Olpin i Gillett ne izbegavaju da okrvave ruke, i u tom pogledu ovo je pošteno gledalačko iskustvo.

READY OR NOT je dinamičan film, bez viškova, sa dobro odmerenim akcentima i intervalima tako da sve vreme drži solidan tempo i tenziju. Gledano u odnosu na žanrovsku tradiciju, READY OR NOT ne donosi puno toga novog ali ono što radi, radi jako dobro.

* * * 1/2 / * * * *

DEEP MURDER

DEEP MURDER Nika Corirossija je celovečernji rad reditelja koji se kalio u Funny or Die produkciji pa je i sam high concept na kom je baziran film takav. Reč je o slasheru koji se dešava unutar strukture pornića gde se porno likovi suočavaju sa koljačem koji ih ubija jednog po jednog. Funny of Die nije jedina ekipa koja se bavila tom dekonstrukcijom dijaloških, dramskih, situacija u pornićima a ovde idu do fomata celovečernjeg filma u kom ova koncepcija prosto nije održiva.

U jednom trenutku DEEP MURDER toliko insistira na šupljoj (pun intended) estetici porno dramskih interludija da zapravo počinje da mu nedostaje seks. Istovremeno, ova vrsta porno persiflaže je već rađena u pornićima i Nick Corirossi nažalost ne uspeva da naiđe čitav niz samosvesnih parodičnih pornića koji su odavno apsolvirali ovakve zahvate.

DEEP MURDER jeste gubljenje vremena za ljubitelje horora i uopšte gledaoce bilo kog žanra, ali nije za profesionalce jer pokazuje zašto neke stvari zapravo ne funkcionišu. Nadam se da će ljudi naučiti na Corirossijevim greškama.

THE PHYNX

THE PHYNX je film koji se do izdanja Warner Archivea smatrao raritetnim i prodavao na butlezima. Retko je prikazivan na televiziji a 1970. godine je imao vrlo malu distribuciju o kojoj je ostalo vrlo malo dokaza. Samim tim, stekao je imidž nečega što je bilo toliko loše i problematično za Warner da nije ni mogao da bude javno prikazan.

Ako THE PHYNX ima neku manu to je onda osećaj da je reč o komediji namenjenoj omladini koju su pravili "stariji ljudi", i da je reč o filmu koji se obraća publici Novog Holivuda a snimili su ga ljudi iz studio sistema. Ta primedba tek delimično stoji jer su samo pojedini učesnici ovog projekta ljudi iz prohujalih vremena. Neki drugi, iako nisu deo Novog Holivuda per se, sasvim sigurno nisu ni istomišljenici Cecille B. De Millea. Pa ipak, očigledno je ova komedija bila uvezana sa popularnom kulturom, sa rokenrolom, a tu je kredibilitet važan.

THE PHYNX se poigrava sa nekoliko jako zanimljivih koncepata, i svaki od njih je mogao biti razrađen u zanimljiviji zaseban film, međutim ovako kako je to složeno u ovom formatu itekako ima smisla. Film se dešava u jednom stilizovanom hladnoratovskom svetu u kom je Socijalistička Albanija najizolovanija država na svetu. Međutim, Albanija iako jeste bila izolovana i u stvarnosti, u ovom filmu deluje kao dvorac jednog u suštini dobrohotnog slovenskog despota kog ucenjuje njegov general i vlasnik jedinog tenka u državi. Izolovana Albanija počinje da otima poznate ličnosti, mahom ostarele i odavno penzionisane ličnosti kao što su olimpijski plivač i filmski Tarzan - Johnny Weismuller, bokserski šampion Joe Louis, čuveni reditelj mjuzikla Busby Berkeley, stari glumac iz gangsterskih filmova Pat O'Brien itd. Kako bi ih spasila američka tajna služba pravi bend The Phynx i vodi im karijeru kako bi postali No.1 atrakcija na svetu. Put na čelo top lista aranžiraju im pritiscima na prodavce, političari se angažuju, Ed Sullivan je ucenjen. Ideja je da kada se The Phynx nametnu postaće interesantni albanskim vladarima i kada ih pozovu spasiće otete...

Scenario je pisao Stan Cornyn, sasvim sigurno hip faca, jedan od legendarnih krativaca iz Warner Bros. Recordsa, čuven po raznim idejama koje je imao kao što su sempleri Loss Leaders i duhoviti a temeljni liner notes na mnogim izdanjima. Cornynu pisana reč nije bila strana i THE PHYNX je koncipiran kao dinamičan film baziran na geg-komediji, epizodičan ali konzistentan.

Režiju potpisuje Lee H. Katzin, televizijski profesionalac koji se nikada nije obrukao na filmu i koji će koliko godinu dana kasnije potpisati krajnje avangardni LE MANS Stevea McQueena ali se neće previše zadržati na filmu. Katzin uspeva da napravi vrlo dinamičan vizuelni sadržaj. Film evidentno nije skup ali produkciono nije neozbiljan i on ga vešto rešava i u pogledu kadriranja i u pogledu mizanscena. Iz svih dramski razvijenih likova izvlači dovoljnu dozu karakterizacije da bi ispratili svoje tipske zadatke. U filmu se pojavljuje niz ikoničnih ljudi kao što su Richard Pryor, Harold Sakata, James Brown. Da li su oni mogli biti više iskorišćeni? Svakako da jesu, ali očigledno je Katzin imao ograničen prostor za rad sa njima.

Dakle, ni Cornyn ni Katzin nisu generacijski problematični. Jedini koji bi mogli biti jesu autori muzike Jerry Leiber i Mike Stoller koji su Hall of Fameri kao autori pesama za širok broj izvođača, od crnih grupa, preko Brill Building Ere do Elvisa. 1970. godine oni verovatno nisu najaktuelniji autori ali ono što pružaju u ovom filmu jeste vrlo solidan post-British Invasion koji obuhvata celokupan stilski asortiman bendova kao što su The Beatles ili Beach Boys, od popa do psihodelije. No, njihove pesme u ovom filmu, nose u sebi nešto "programsko", nešto mjuzikalsko, i u tom pogledu oseća se "neautentičnost". Da je neki pravi bend igrao u ovom filmu, kao Beatlesi kod Lestera ili Monkees u svojim izdanjima, verujem da bi film bolje prošao.

Konačno, film počinje sa nekoliko duhovitih situacija na granici Albanije i Jugoslavije (gde na ganičnoj tabli piše da se u Jugoslaviji primaju sve kartice) što čini ovaj film vrlo zanimljivim za našu publiku.

Sličan zaplet imaćemo petnaestak godina kasnije u parodiji TOP SECRET! gde elvisoliki pevač ide za račun tajne sužbe u Istočnu Nemalčku koja podseća na nacističku Nemačku. Dakle, neke od ideja iz ovog filma su opstale i preuzete su. Uprkos tome što je THE PHYNX solidniji nego što mu zbore, ovo je tip filma koji bi trebalo rimejkovati.

* * * / * * * *

LE MANS

Lee H. Katzin je preuzeo film LE MANS od Johna Sturgessa koji je trebalo da ga režira za Stevea McQueena. Usledilo je pakleno snimanje, dosnimavanje, premontiravanje i na kraju je nastao ovaj film na čiju premijeru sam McQueen nije ni došao.

Danas, LE MANS stoji kao klasik autotrkačkog filma, po mnogima, i to ne bez zasluge, važi i za najbolji film o motosportu. Ne bih išao toliko daleko, ali zašto da ne, LE MANS jeste jedno od najvećih umetničkih dostignuća kada je reč o pokušajima igranog filma da obuhvati fenomen auto trka. Stoga ovaj film zaslužuje da iznova bude otkriven.

Steve McQueen je glumio u čitavom nizu klasika i poistovećen je sa ikoničnim likovima, ali LE MANS je u određenom smislu možda i najznačajnije delo sa njegovim pečatom. Naime, u ovom filmu je on ko-autor, kao zvezda koja je založila svoj ugled i uspela da istera koncept inspirisan jednim velikim delom francuskim Novim talasom, a to je upliv dokumentarnog u igrani film.

Nije LE MANS jedini holivudski film sedamdesetih koji je koketirao sa ovim stilom, da se razumemo, ali je vrlo radikalan ako imamo u vidu da je film o sportu, da je skup, da je star vehicle (pun intended). Naime, prvih 37 minmuta filma mi ne dobijamo ni jednu jedinu supstancijalnu repliku izgovorenu od strane junaka. McQueen je želeo da automobili budu protagonisti filma, i u tome je i uspeo. Način na koji "porše" ide na početku ulicama varošice pored trkališta mnogo više podseća na hod junaka nego na tipičnu vožnju motornog vozila.

Lee H. Katzin sa ekipom uspeva da isprati ovaj koncept. Michel Legrand je napravio jako zanimljiv skor, kombinovan sa arhivskom muzikom. Detalj sa himnama koje sviraju pred trku dok vozači zauzimaju mesta je mnogo diskretniji u realizaciji nego što zvuči kad se priča, a postepeno intenziviranje života u Le Manu kako se oko trkališta okupljaju posetioci i ekipe je fantastičan školski primer "čistog filma", gde se samo kroz sliku i ritam postignut montažom postiže utisak koji je mnogo viši od narativnog.

U određenom smislu, McQueen je uvek bio glumac koji je igrao na ćutanje, na pogled, tudio se da bude man of few words i u LE MANSu on upadljivo želi da se povuče iz protagonizma i da bude svojevrsni pokrovitelj celog ovog šoua koji se ne nameće. Njegova spontanost i uključenost u rad trkačkog tima u filmu je nedvojbena. On dolazi među njih ali se ni na koji način, ni po ekspresiji ni energetski ne izdvaja.

Kao i kod McQueenovog imenjaka koji poslednjih desetak godina snima art house javlja se uvek rizik šta se dešava kada u tako atmosferičnom filmu bez reči krene dijalog, ali nema razloga za brigu, disbalans je manji nego što bi se očekivalo.

LE MANS je film koji treba rehabilitovati jer u svoje vreme naprosto nije shvaćen, možda zato što su očekivanja od njega bila drugačija. Danas on funkcioniše na drugom nivou i gleda ga publika koja receptivnija. U tim okolnostima, reč je o klasiku kome se treba vraćati.

* * * 1/2 / * * * *

A CRY FOR HELP

A CRY FOR HELP je televizijski film u režiji Daryla Dukea po scenariju Petera S. Fischera o radio voditelju koji u svom kontakt programu ima manir nipodaštavanja i vređanja slušalaca ali jednog dana odlučuje da pomogne kada mu se javi devojka najavljujući da hoće da se ubije.

Daryl Duke nažalost ne gura ovaj format do radikalnog potencijala koji nosi a to je da se samo bavi radio voditeljem dok se ostali samo čuju. Uprkos tome što ima Roberta Culpa u glavnoj ulozi koji može da iznese takav zadatak, Duke ipak pokazuje i one sa druge strane žice koje Culp motiviše tako da ostavlja prostor za kasnije prodore u radikalniju egzekuciju ovakvih premisa.

Ipak, sve u svemu Fischer i Duke grade zanimljiv spoj socijalne drame i trilera. Mogli su da budu hrabriji ali su na kraju izabrali siguran put.

EARTHQUAKE GIRL

EARTHQUAKE GIRL Washa Westmorelanda je atmosferična ekranizacija romana Susanne Jones. Nisam čitao literarni predložak ali Wash Westmoreland je ovo napravio kao jedan zanimljiv, atmosferičan žanrovski melanž u kom se kombinuju studija karaktera, ljubavni film o ljubavnom trouglu, misterija i triler. Taj melanž funkcioniše jer Westmoreland sve vreme uspeva da drži određenu zakučastu tenziju među likovima, sa dozom sumnje, i nestabilnosti u samim likovima i njihovim postupcima.

Westmorelandov film ima Aliciu Vikander u svom centru i ona suvereno nosi ovu celinu, uklapajući u nju i Riley Keough i Jacka Hustona i naravno japanskog leading mana Naokija Kobayashija. Ipak, sve ovo je Alicijin show i ona se odlično snalazi ne samo kao leading lady i osnovni stub filma već i kao junakinja koja pored engleskog govori i japanski u vrlo dugim deonicama.

Film je smešten u 1989. godinu što doprinosi vrlo interesantnoj atmosferi. Imamo i jedan lep detalj, glavna junakinja radi kao prevodilac a jedan od zadataka joj je i prevođenja kultnog Ridleyevog filma BLACK RAIN, a on potpisuje i produkciju ovog filma. Sama priča se u suštini mogla dešavati bilo gde ali je super što se dešava u Japanu i daje filmu još jedan sloj ekskluzivnosti.

Film je snimao južnokorejski direkotr fotografije Chung-hoon Chung koji sada već radi i u Holivudu pa vizuelni koncept kombinuje južniokorejsku visoku estetizaciju i relativno uobičajene zapadne zahteve u pogledu kadriranja.

Određenu ulogu u filmu ima i muzika osamdesetih, ne samo u karakterističnim karaoke barovima već i u nastupima new wave bendova koje posećuju junaci. To mi je evociralo uspomenu na film TOKYO POP.

Scottova firma Scott Free je producirala ovaj Westmorelandov film a pušten je na Netflixu. Teško mi je da tačno definišem gde bismo ga u današnjim okolnostima gledali inače, dakle ovo je još jedan primer zašto je ova platforma zaista bitan činilac u savremenom filmu.

* * * / * * * *

THE RAIDERS

THE RAIDERS Herschella Daughertyja zvuči sjajno na nivou sinopsisa, i prilično je solidno realizovan za jedan B-vestern sniman na Universalovom lotu, pa je samim tim veća šteta što scenario Gene L. Coona nije bolje kapitalizovao zanimljivu premisu. Coona inače znamo kao prekaljenog televizijskog scenaristu i potpisnika nekih dobrih filmskih scenarija kao što je recimo Siegelov KILLERS po priči Ernesta Hemingwaya.

Nažalost, ono što Coon u ovom filmu ne uspeva da iskoristi do kraja jeste protagonizam junaka Buffalo Billa, Wild Billa i Calamity Jane koji u ovoj priči pomažu varošanima da se odbrane od grupe jayhawkera ali i da spreče krvoproliće koje mogu da izazovu oficiri pobedničke Unije koji pokušavaju da uspostave red posle rata.

Uprkos tome što film ima tako ikonične glavne juneke, praktično kao da nema prave glavne junake, i nijedan lik ne uspeva da se nametne kao dominantan. Robert Culp igra Wild Billa i uprkos tome što ima najveću snagu kao glumac i svakako preuzima protagonizam u završnici, ne možemo reći ni da je on glavni u ovoj priči.

Stoga, THE RAIDERS je jači u sinopsisu i realizaciji nego u dramaturškoj postavci što je šteta. Ovaj B-vestern je imao dobre sastojke.

* * / * * * *