Sunday, January 17, 2021

ONE NIGHT IN MIAMI

Smatram da je ovde ako išta jasno koliki sam fan Jima Browna. Samim tim je film u kom je Jim Brown jedan od protagonista od najvećeg značaja za mene. Ovde je Jim pojavljuje na vrhuncu NFL karijere tokom Alijevog meča sa Listonom u Majamiju, kada je Mohammad Ali po želji Malcolm Xa - svog mentora - okupio još i Sam Cookea.


Ideja je bila da Malcolm X inicira i Browna i Cookea kao vodeće mlade afroamerikance u Nation of Islam prema kom i on sam u tom trenutku oseća duboku skepsu.


Tokom te noći se dešava najveći deo film ONE NIGHT IN MIAMI, nastalog po pozorišnom komadu Kempa Powersa.


Film je režirala Regina King i ovde nažalost imamo primer zanimljive televizijske rediteljke, premda je Regina primarno glumica, koja je krenula pod patronatom Johna Wellsa i snimila upečatljive epizode njegovih signature serija SOUTHLAND, SHAMELESS i ANIMAL KINGDOM. Nažalost, ONE NIGHT IN MIAMI je stagnatan film koji ne samo da ne uspeva da se odmakne od onoga što je pozorišni predložak nego je i sam taj tekst šupalj i prazan i može se svesti na nivo kratkog filma.


Tema je sama po sebi zanimljiva, kako biti moćni crni celebrity kog uvažavaju i belci u rasno segregovanoj Americi. I to je tema koja ima svoju potentnost i danas, međutim Kemp Powers tu ne dolazi do nekih dubljih uvida. Razgovori koje junaci vode su slika i prilika grupe samosvesnih i natprosečno inteligentnih mladih ljudi koji su svesni svog uspeha i potencijalnog uticaja ali tu ne dolazi do neke sinteze niti do nekog dubljeg zaključka.


Film je snimljen korektno ali sterilno, bojažljivo i školski. Fokus je na dijalog i na glumce i oni su dobri ali cela priča je prosto previše tanka i bez pravog uvida. Rekonstrukcija epohe je korektna ali više na nivou nekog HBO filma iz devedeseih nego nečega baš modernog.


Regina King režira ovo veoma mlako, kao materijal u kom je dovoljno što se sureću četiri izuzetno bitne istorijske ličnosti. Ali, nažalost to nije dovoljno i uprkos energiji talentovane glumačke podele, na kraju imamo ipak samo četiri glumca koji se prave da su slavne ličnosti. 


Otud ONE NIGHT IN MIAMI nema fizionomiju prestige picturea, uprkos mojim simpatijama i temi koja me veoma zanima. 


* * / * * * *


RUN HIDE FIGHT

RUN HIDE FIGHT Kyle Rankina je još jedan Cienstateov kontroverzni žanrovski film koji je doživeo premijeru u Veneciji. Samim tim, već je zanimljivo da se pridružio ranijim uspešnicama Dallasa Sonniera kao što su RIOT IN CELL BLOCK 99 i DRAGGED ACROSS CONCRETE. S druge strane, za razliku oda Zahlerovih filmova ili SPARROW CREEKa, Rankin nema nikakve arty ambicije i kreće se striktno žanrovskom praktično exploitation rutom.

Ono što Rankin bira je međutim put čistog akcionog trilera, žanrovskog filma bez ostatka u kome se vrši jedna inverzija situacije koja sama po sebi deluje znakovito i obrće okolnosti na način koji delo čini višeslojnim. Naime, ovo je priča o school shooteru u kojoj učenica preuzima ulogu spasioca i činioca koji je u stanju da odbrani svoje drugove i nastavnike.

Pojednostavljeno rečeno ovo bi se moglo smatrati kao "DIE HARD u školi", ali stvar je nešto dublja. Naime, dok je DIE HARD polazio od postavke u kojoj se lopovi prave da su teroristi, ovde imamo film koji praktično promoviše jednu NRA agendu kroz priču o nečemu što je od Columbinea pa nadalje zapravo rak-rana ove organizacije.

Dakle, ovde imamo učenicu koja baš zbog toga što joj oružje nije strano i što je od oca vojnog veterana naučila kako da lovi i da se ne plaši uspeva da pruži otpor. To je paradoksalno i NRA agenda, da bi se school shooting sprečio kada bi đaci i nastavnici bili pripremljeni na oružani otpor eventualnim napadačima, dakle rešenje je po njima u više oružja a ne u zabrani.

U tom smislu, RUN HIDE FIGHT produžava tu lozu Sonnnierovih rebel žanrovskih filmova pravljenih za deo Amerike koji ne mora nužno da podržava Trumpa, ali njime nije sad ni zgrožen. Ipak, čini se da je RUN HIDE FIGHT zbog svoje nepretencioznosti i manjka art ambicija na neki način otpisan čim se pojavio i nije dobio onu radoznalost kao Zahler i SPARROW CREEK.

U tom pogledu, lako je složiti se sa protivnicima ovog filma, da on ipak estetski nije toliko složen, odnosno da njegova višeslojnost više proizlazi iz te bazične inverzije premise i njenog odjeka u javnosti i načina na koji "okida" polarizovanu javnost nego iz nekih autorskih intervencija.

Ako izuzmemo tu intervenciju, zbilja RUN HIDE FIGHT je prilično solidan akcioni triler, odlično glumljen i za Rankinove dosadašnje standarde izuzetno zrelo tehnički realizovan, sa jasnim vizuelnim konceptom i osmišljenom estetizacijom.

Ako bismo uzeli da tumačimo najkrupniji nedostatak filma to su svakako negativci - odnosno banda o četiri school shootera sa kojima se junakinja sukobi. Njihova motivacija je previše raspričana, premda je motiv njihove ambicije da sve prenose u socijalnim i tradicionalnim medijima dosta savremen i dobar. Međutim, konvencija da school shooteri uzimaju taoce i cela tenzija oko toga mogla je biti nekako "zategnutija", film tu ima dosta komocije i ne podiže ulog u pogledu napetosti na onaj neophodni DIE HARD nivo, a istovremeno to što ga ne diže na najviši nivo ne uspeva da kompenzuje nekim realnim uvidom tipa da klinci school shooteri i nisu baš tako sposobni kao Hans Gruber. Motivacija frustriranih tinejdžera je takođe malo garden variety ali je u jednom preokretu ona recimo čak i solidno iskorišćena kada se jedan od napadača pokoleba.

U tom smislu, negativci nisu totalni promašaj, daleko od toga, ali ta linija je prosto morala biti utegnutija da bi film bio istinski ubitačan.

Sve ostalo je odlično i ovo je mogao biti besprekoran akcioni triler da je to pitanje negativaca bilo bolje osmišljeno ili barem malo jače "ušrafljeno".

Darin Moran, posle velikog iskustva švenkera ovde pravi još jednu veoma dobru fotografiju i škola koju snima ne zaostaje u pogledu estetizacije mnogo za prostorima u kojima se odvijao ELEPHANT. Čini mi se da je Kyle Rankin, bez ulaženja u parodiju, svakako imao Gusa Van Santa na umu kada je konstituisao ovaj prostor.

Uprkos tome što ovo nije skup film, zapravo odlično izgleda i u tom smislu moram da ponovim koliko me je Kyle Rankin čije ranije filmove pamtim kao aljkave ovde obradovao.

U scenarističkom smislu inače, RUN HIDE FIGHT ima i neke onako školske momente sa dodatnim motivacijama junaka koji čine character arc, a ovde je to rtrauma glavne junakinje zbog smrti majke. I te situacije u kojima ona komunicira sa majkom koja joj se ukazuje kao duh su dobro iskorišćene da ilustruju ono što je poenta filma.

U tom pogledu, RUN HIDE FIGHT me je po nekoj odnovnoj dinamici odnosa podsetio na BECKY koji je bio prehvaljen, kao što je i ovaj film nepravedno oklevetan.

Istini za volju, Cinestate i Dallas Sonnier su prošli kroz košmarnu imploziju ove godine zbog ponašanja redovnog saradnika firme Bena Shapiroa prema saradnicama, ali i zbog nekih problema koji su se dešavali na setovima njihovih filmova. Sasvim sigurno da je imidž ovog filma podneo udar i zbog toga, a ni smena na čelu SAD neće mnogo pomoći.

Nezavisno od toga da li će Cinestate opstati ili ne, Dallas Sonnier ostaje zanimljiva producentska figura sa upečatljivim izborom tema, saradnika i krajnjim rezultatima. RUN HIDE FIGHT je svakako jedna od stvari koje će činiti njegovu zaostavštinu.

* * * / * * * *

Friday, January 15, 2021

LOCKED DOWN

LOCKED DOWN Douga Limana je film koji je snimio po scenariju Stevena Knighta tako što su početkom jula 2020. krenuli da razgovaraju o tome da bi možda mogli da slikaju neki “mali film” u oktobru, do septembra su imali deo scenarija i produkcioni paket, potom 18 dana snimanja i film je izašao 14. januara 2021.


Film je urađen u stilu Starog Holivuda, bez mnogo mistifikacija, na način koji je karakterističan za indie film, ali isto tako i za film koji nema nikakvo marketiško ili festivalsko taktiziranje.


Nedostajalo nam je malo tog indie duha hitnosti, to je još preostalo bilo kod Soderbergha, ali Liman, iako dolazi ispod istog indie šinjela, poslednjih godina ipak jeste radio neke nekonvencionalne major filmove i tentpole spektakle, i u tom smislu njegov ulazak u to je pravo osveženje.


Uprkos tome što je Liman old money, on je sa istočne obale i nije deo holivuske aristokratije, tako da je on krenuo iz pozicije indie reditelja sa malim budžetima, i taj gerilski pristup je očuvao na major filmova, postepeno dobacivši do toga da bude Cruiseov reditelj za “zahtevnije” projekte.


Međutim, čini se da Liman još uvek pokušava da bira projekte po tome koliko su izazovni i da samim tim nekako još nije uspeo da se sasvim ukalupi kao tipični holivudski reditelji tentpole filmova koji su malo filmski autori a malo rukovodioci stomilionskih preduzeća.


LOCKED DOWN je bio izazov i veoma je zanimljivo čitati o njegovom nastanku jer u njemu Liman i neke skroz johnhustonovske avanture, tipa letenje privatnim klipnim avionom od kuće u SAD do Londona.


No, sam film je izuzetan. Po kapacitetima ovo je jedan veoma “mali” indie film sa poznatim glumcima, istovremeno duo drama o dvoje izolovanih ljudi koja prerasta u heist film na jednoj fascinantnoj i do sada veoma retko korišćenoj lokaciji, sa suspenseom, harizmatičnim likovima, romansom, pljačkom, svim što treba.


Film ni po čemu nije hendikepiran izuzev što govori o jednom periodu koji nas je sve hendikepirao i samim tim je specifičan i ne može se pobeći od načina njegovog nastanka. Ali, verujem da će ovaj film imati svoje mesto u istoriji ne samo curio već i kao jedan u suštini dobar two-hander.


Chiwetel Ejiofor i Anne Hathaway su briljantni u glavnim ulogama. Uprkos tome što njih dvoje nemaju isti star wattage, ona je ipak snažnija zvezda, ovde je ta hemija u skladu sa pozicijom likova i njihovim power dynamicom unutar priče. 


Scene u kući su snimljene energično, reklo bi se gotovo mladalački a vremešni Remi Adefarasin u svom maniru pruža vitalnu partiju onda kada se to najmanje očekuje, i to još u vreme Covid-19 što je poseban kuriozitet.


Film je kupio Warner Brothers i pustio ga na HBO Maxu, kako će na kraju krajeva puštati sve svoje naslove namenjene bioskopima u 2021. godini. Teško je reći šta bi LOCKED DOWN napravio u bioskopima jer je ovo grown up movie ali nije prestige picture, međutim nije ni daleko od toga.


U svakom slučaju, Anne Hathaway nastavlja sa zanimljivim izborom uloga, koji oduševljava još od COLOSSAL ai pre njega.


Limanova režija je sigurna, energična u kamernom filmu, što je uvek poseban razlog za uživanje, i fini je njegov povratak grown up movieju, naročito u svetlu ideje da sledeći film snima sa Cruiseom u svemiru. 


Otud, LOCKED DOWN je film koji su snimili veoma bogati i afirmisani filmaši željni avanture i što se mene tiče ovo nije puko zadovoljaavanje njihove sujete i prekraćivanje dosade. Ovo je “pravi” film, mnogo zanimljivijih od mnogih koje snimaju u redovnim okolnostima.


Knightov scenaro je vešt i u interpretaciji ovih glumaca nekako se prevazilazi njegova potreba da se Pisac oseća u svakoj situaciji. Izgleda da u Knightovom rukopisu nema ništa toliko loše što dobar reditelj ne može da ispravi, ako ćemo već da parafraziramo čuveni kritiku jednog Siegelovog filma gde je kritičar rekao da nema ništa loše u “autorima” što dobar scenario ne može da popravi.


* * * 1/2 / * * * *


THE LAIR OF THE WHITE WORM

THE LAIR OF THE WHITE WORM Kena Russella je film koji sam reprizirao posle dužeg vremena i nažalost nije mi se popravio utisak koji sam stekao prvi put sam ga gledao. Naprosto, uprkos snazi Russellovog rukopisa koja je rekao bih nesporna, i koja se ogleda u njegovom odnosu prema erotizmu i provokaciji, ovaj film nosi u sebi nešto vašarski što ipak ne uspeva da pronikne u nekakvu suštinsku bajkovitu jednostavnost natprirodnih narativa.

I onda na kraju ono što dobijamo je forma koja je iznad suštine, a da ni ta forma nije izbrušena, odnosno ona je sve vreme izvedena baš tako kao da je nešto drugo adut filma. A toga drugog nema, ovo nije horor, nije komedija, nije ni nekakva erotska forma, nije ni žanrovska ortodoksija, nije ni art house, ovo je sve od toga pomalo, i to se može pravdati Russellovim autorstvom, ali možda baš na tom nivou ovde najmanje dobijamo jer sem njegove drskosti nema mnogo obeležja njegovih najuspešnijih ostvarenja.

Međutim, ono što ovom filmu ne može da se ospori to su neki uspeli detalji koji ga čine zanimljivim curiom. Ne samo Hugh Grant i Peter Capaldi u glavnim ulogama, i zanimljiv dizajn i realizacija monstruma već čitav niz nagoveštaja da je ovo pažljivijom realizacijom mogao postati bitno bolji film.

Ovako ostaje samo jedna usputna stanica u nekoliko bitnih karijera.

* * / * * * *

SYNCHRONIC

Aaron Moorhead i Justin Benson produkciono napreduju iz filma u film ali njihova poetika u suštini ostaje u domenu žanrovskog indie ugođaja. SYNCHRONIC počinje kao nekakav košmarni horor sa protagonistima iz posade ambulatnih kola, ali vremenom se ispostavlja kao TWILIGHT ZONEičan SF o neobičnom designer drugu koji dovodi do enigmatičnih povreda i smrti svojih uživalaca.

Moorhead i Benson svoj indie senzbilitet pre svega ispoljavaju kroz to što se drže fokusa na karaktere i što ritmički ne vode film ka nekakvom klimaktičkom pojačavanju već prate priču u njenom duhu kako misterije, tako i senzacije. Kako se film kreće prema kraju krši neka naša očekivanja da mora ulaziti u sve veću eskalaciju i psihofizičku ekspanziju i samim tim nema fizionomiju blokbastera ili tipičnog žanrovskog filma.

Međutim, ovo svakako jeste njihov najkonvencionalniji rad u kom ponavljaju recept spoja karakternog odnosa i psihološkog problema istraženog kroz prizmu nekakve natprirodne pretnje iz domena fantastike.

Anthony Mackie je odličan kao leading man i za sada je izgradio veoma zanimljiv profil kao heroj ambicioznih streaming radova sa povremenim iskoracima u bioskopski film. Podela je u principu solidna i uspeva da pruži ono što Moorhead i Benson traže u pogledu obrade karaktera.

Realizacija u pogledu efekata i vizuelnosti je pristojna, i u kontekstu sasvim funkcionalna, ali u tom domenu Moorhead i Benson definitivno nisu prva liga i imaju prostora za napredovanje.

* * * / * * * *

Wednesday, January 13, 2021

IMPROMPTU

 IMPROMPTU Jamesa Lapinea je veoma zanimljiv romantični film koji se nalazi na ničijoj zemlji između melodrame, biografije i komedije, o ljubavi George Sand i Frederica Chopina u Parizu. Ovaj film svakako ne možemo tretirati kao verodostojnu istorijsku rekonstrukciju, ali isto tako iako kroz njega provejava duh Kena Russella, ovo nije ni neka od njegovih ekstravagancija o ličnostima iz ovog vremena.

Judy Davis izuzetno energično i šarmantno igra George Sand tada u punom naponu ispisivanja svojih autobiografskih tomova, romana i šokiranja malograđana. Njena nova simpatija, hteo on to ili ne postaje Chopin, mladi i osetljivi poljski virtuoz koji nije siguran ima li čemu da se nada u životu. Julian Sands igra Liszta i on spada među racionalnije likove u ovoj družini, što samo svedoči o energiji Sandove.

Film je razbarušen, izuzetno duhovit i sigurno realizovan, jednostavan i povremeno digresivan, ali sa puno duha koji kompenzuje za izvesne viškove koji na kraju ipak imaju funkciju u celini i prate duh umetnika o kojima govore a daju i IMPROMPTUu fizionomiju period piecea.

U ovoj plejadi sjajnih glumaca, ključna je Judy Davis i ovo je prevashodno šou George Sand kao lika i nje kao glumice, tu nema nikakve dileme.

BRIGHT YOUNG THINGS Stephena Frya je ukupno uzev jači od ovoga, ali ko je voleo taj film treba da vidi IMPROMPTU.

* * * / * * * *

THE LADY AND THE HIGHWAYMAN

 THE LADY AND THE HIGHWAYMAN je televizijski film koji je producirao legendarni Lew Grade, u vreme izlaska filma već Lord Grade i nadovezuje se na stare filmove kakve je nekad pravila kuća Gainsborough. U ovoj ekranizaciji Barbare Cartland ne igra James Mason i ona nije pravljena za bisokope, više za evropsko televizijsko tržište i okuplja eklektičnu glumačku ekipu, od američke televizijske zvezde tog vremena Emme Samms, preko mladih up and comera Lysette Anthony i Hugh Granta u naslovnim ulogama, pa do Olivera Reeda i Iana Bannena u ulogama negativaca i Johna Millsa u polusnu. Tu ima zaista jakih njuški, Michael York igra kralja, Robert Morley nekog juristu a Gordonu Jacksonu je ovo poslednja rola.

Zaplet je u duhu viteških priča smeštenih u vreme tokom i neposredno posle Cromwellove strahovlade. Mlada grofica ostaje sama na svetu i da bi spasila svog brata udaje se za starca iz nove vlasti kog se gadi. Posle venčanja, on je napastvuje ali je spasava mladi odmetnuti aristokrata, sada highwayman i spasava je. Među njima se rađa ljubav ali mladu groficu život vodi na dvor gde će se ponovo sresti sa njim.

Adaptacija Terencea Feelyja nije preterano vešta i možemo reći da je ovaj film mogao biti precizniji i pre svega u moderniji u pogledu narativa, a naročita fokusa na ono šta je važno a šta ne u ovoj zamršenoj i prigodno naivnoj priči. John Hough je rutinski sve to realizovao ali je stavio dovoljan fokus na glumce da barem oni pruže sve što treba i te ključne uloge su dobre.

U tom pogledu, iako krajnje anahron u postupku i vidno pravljen sa idejom da prodaje "imena" a ne kvalitet, ovaj televizijski film dobija neku vanvremensku dimenziju kroz dobar glumački nastup.