THE HITMAN'S WIFE'S BODYGUARD

Pogledao sam THE HITMAN'S WIFE'S BODYGUARD i nema razloga za brigu, Reynolds i Sam Jackson su se vratili u filmu koji uspeva da održi nivo iznenadnog hita iz 2017. godine. Doduše, ovde su se aduti malo prepakovali pa ima nekih stvari u kojima je prvi bio bolji a u nekim je opet drugi uspeo da nadmaši.

Prvi je ostao bolji u pogledu akcije. Bio je dvadeset minuta duži i rađen je velikim delom u Bugarskoj tako da su pored Grega Powella tu bili i bugarski specijalisti koji su se veoma izveštili u fizičkoj akciji, kako u borbi tako i sa vozilima, i ako se setimo ponudio je nekako zaista old school produženih potera i tuča u kojima su se zaista lomila kola i ekstremiteti. Drugi deo traje 99 minuta, brži je, akcija je više na geg, na CGI rešenje, na elipsu, i ne kažem ni da je nema ni da je loša, ali da, definitivno je slabija. Prvi deo je za svoje vreme bio upečatljiv baš po aspektu akcije, drugi naprosto nije. Tome je doprinela druga ekipa kaskadera ali i hrvatske lokacije koje su popravile production value ali i umanjile prostor za mayhem.

Međutim, ima tu i jedna čudna stvar. Naime, dve bitne akcione scene su po lokacijama i okolnostima jako slične set-pieceovima iz UNDERGROUND SIX u kom takođe igra Ryan Reynolds, i to auto poteri u Italiji i završnom obračunu na jahti, a obe su - kao što pamtimo - bile antologijske u svoje vreme i Michael Bay je u njima baš ozbiljno objasnio. Naravno da u šest puta jeftinijem filmu, scene ne mogu da se porede po razrađenosti i spektaklu, ali ako je već glavni glumac kopča koja ih povezuje, ostaje nejasno zašto je uopšte prizvano to poređenje.

Ovo sve ne znači da u filmu nema akcije, i da je loša. Ipak, ovaj film svakako čak ni u okviru svoje sezone neće biti zapamćen po nekom značajnom akcionom dometu.

Ono što je u filmu bolje jeste "ljudski faktor" odnosno dinamika među likovima. Salma Hayek dolazi kao proširena pojava u odnosu na prvi film, sada je ona ravnopravan treći činilac i neke zanimljive priče se grade oko nje. Antonio Banderas je tropey negativac, grčki brodovlasnik koji želi da se osveti EU jer je uništila ekonomiju njegove zemlje, ali je izgrađen zanimljivije nego što bi se očekivalo. Kao i Gary Oldman kao beloruski ratni zločinac iz Bosne u prvom delu, i ovde je negativac pravoslavac, i ovde našoj publici nije jasno šta je loše uradio, s tim što je zanimljivo to da bi i delu zapadne publike mogla naići slična reakcija jer mi se čini da malo ima simpatije za EU u sporu sa Grčkom.

Morgan Freeman se pojavljuje u ulozi Ryanovog očuha i životnog uzora, triple-A bodyguarda i legende posla, i zanimljivo je pitanje zašto tu ulogu ne igra recimo Kevin Costner sa kojim je Reynolds već razmenjivao tela u filmu CRIMINAL kod Avija Lernera. Ako nije prozaičan razlog, tipa Morgan je Aviju dugovao uslugu pa je došao da snimi, možda je reč o posveti filmu DRIVING MISS DAISY na koji se aludira još od prvog dela. I ako je tako onda je uspelo.

Buddy konflikt u ovom filmu je naravno kao i u prvom uvek na granici histerije i odbojnosti ali dobro, na to smo već navikli u ovoj franšizi, i sa tim živimo.

Drago mi je da star power Ryana Reynoldsa nije bitno promenio princip nastanka ovog filma. I dalje je ovo neki prljavi Avi Lerner namenjen bioskopima, i dalje je ovaj film underdog, sa tom razlikom što ako dobro prođe na blagajnama to nikome neće biti iznenađenje.

* * * / * * * *

Чернобыль

Film Danile Kozlovskog o Černobilju izašao je na Netflixu pod nazivom CHERNOBYL: ABYSS što mu je dalo jednu zaista bizarnu B-dimenziju, kao da je reč o nekakvom exploitation filmu nastalom posle HBO serije i prisećanja na veliku tragediju. Uostalom, i pre dosta solidnog CHERNOBYL DIARIES bilo je pokušaja da se snimi exploitation na tu temu. Pa ipak, Kozlovski posle relativno aseptičnog sportskog blokbastera TPEHEP sazreva u ozbiljnijeg državnog reditelja i ovde snima jednu fikcionalizaciju istinitih događaja iz vremena tragedije.

CHERNOBYL je u suštini pomalo staromodan, maltene bruckheimerovski postavljen film katastrofe sa fokusom na jednu porodicu, ovog puta disfunkcionalnu jer je čine frizerka samohrana majka i vatrogasac kog sreće posle deset godina u Pripjatu i krije od njega da je on otac njenog deteta.

Prikaz života u SSSR u vreme tragedije je vrlo vibrantan, ostalgičan, a deca koja malom kamerom snimaju eksploziju reaktora evocira uspomenu na film SUPER 8, i to rekao bih dosta svesno. Dakle, stvari su u stilskom pogledu vesternizovane, a sama realizacija je solidna i propulzivna.

U drugoj polovini filma, film se uglavnom bavi akcijama glavnog junaka koji sa ekipom ide za zatvori ventile kako bi sprečio tešku katastrofu kontinentalnih razmera i taj deo je dobro realizovan, kamerniji, ali nam je i zaista nedavno prikazan u HBO seriji pa je srazmerno manje zanimljiv.

Ovo je konvencionalan, solidno skrojen film, bez prevelikih umetničkih ambicija, ali bogato snimljen i očigledno osmišljen sa idejom da posle bioskopa dugo živi na kućnim formatima. I Kozlovski u tome uspeva.

U rediteljskom pogledu, ovde imamo drugačiji postupak od TPEHEPa i rekao bih da Kozlovski ima raznovrsne rediteljske rukopise u svom brevijaru ili da ima nekoga ko mu ozbiljno pomaže. Još jedna "sumnjiva" stvar jeste podatak da je film snimala dvadesetšestogodišnja snimateljka Ksenija Sereda koja naprosto deluje previše mlado za ovakav spektakl. Trebalo bi istražiti da li je možda bilo teškoća na snimanju pa se drugi snimatelji nisu potpisali.

U svakom slučaju ovaj film je bolji od onoga što mu piše na IMDB oceni ali je i dalje manji od događaja o kom govori.

* * * / * * * *

BORN

BORN Claudia Zuliana je priča smeštena u Barselonu početkom 18. veka i baziran je na istorijskim spisima odnosno događajima koji su zaista desili tadašnjim građanima.

Film prati brata i sestru, kovača i lepu udovicu i načine na koji se oni snalaze u trenutku kada im životi pođu nizbrdo.

Ništa što im se dešava ne odlazi izvan okvira očekivanog ali ono što je zanimljivo je sam rediteljski postupak Claudia Zuliana koji kombinuje neke kolorite i osvetljenja slikara tog vremena, sa naturalističkim pristupom koji se u izvesnoj meri opire stilizaciji.

Glumci su glavni nosioci tog naturalističkog postupka, a među njima pre svih Vicky Luengo i na kraju upravo ona i njene kolege uspevaju da održe ovakva dva rediteljska polazišta na okupu i da učine BORN koherentnim filmom. 

* * 1/2 / * * * *

BARCELONA, NIT D'HIVER

Dani de la Orden koji je izuzetno dobro nastupio na Netflixu sa filmom LOCO POR ELLA pre šest godina snimio je film BARCELONA, NIT D’HIVER, romantičnu komediju iz post-LOVE ACTUALLY faze, oslonjenu na slične i tada aktuelne Warnerove romcome gde se nekoliko ljubavnih priča odvija na praznik.

U ovom filmu, nažalost Dani de la Orden nije pokazao onu inventivnost u pogledu odnosa među likovima i postavke koju ćemo imati kasnije u LOCO POR ELLA već ide jednom krajnje konvencionalnom putanjom, ali njom se kreće sigurno i pravi jednostavan, upotrebljiv repertoarski romcom, rutinski ali efiksan koji će kao takav živeti i neposredno komunicirati. 

* * 1/2 / * * * *

VISITORS

VISITORS je televizijska drama po tekstu Dennisa Pottera, adaptiranom iz pozorišta, snimljen za potrebe serije SCREEN TWO u režiji prekaljenog rutinera Piersa Haggarda koji ostavio dubok trag pre svega na televiziji, a onda pomalo i na filmu gde je imao manje sreće.

Drama govori o britanskom rukovodiocu fabrike hrane koji provodi odmor u Italiji sa svojim američkim gazdom, prema kome ne može da sakrije prezir. Sin američke porodice počinje da naslućuje kako će se sve završiti tragično i mučen je tim slikama, a odnosi između dva alfa-mužjaka postaju sve teži i mučniji.

Haggard ovde operiše sa četiri-pet junaka na jednoj lokaciji sa nekoliko različitih ambijenata. Nije to ništa što već nisu doktorirali kontinentalni reditelji, ali Haggard ovde ipak radi prevashodno za televiziju a Potterov izraz je prevashodno dijaloški, tako da je atmosfera prisutna ali ostaje jedan nivo estetizacije koji se možda još mogao dosegnuti.

Pa ipak, realizacija svega je veoma solidna, i Haggard svemu daje skoro pa film look.

Sam tekst nudi sukob koji je fundamentalno dobro postavljen ali u svojoj eskalaciji ima tendenciju da postane usiljen. Ponekad se čini da je energija junaka da se spore prevelika, kao da nisu ranije imali priliku da je istroše a evidentno je da se znaju dugo.

Ukupno uzev, uz sve nedostatke, ovo svakako spada u prvu klasu televizijskih drama sa jakim autorskim pečatom.

BLUE RAI

BLUE RAI je šezdesetšestominutni film snimljen u sklopu programa Opera Prima u kom španska filma škola ESCAC omogućuje svojim studentima da snime dugometražni showcase.

Pedro B. Abreu koji je radio ovaj film još nije napravio neku značajnu karijeru, premda sada ima jednu seriju koja će uskoro imati premijeru. U ovom filmu oslonio se na CLERKS, i snimio priču o junaku zaposlenom u video klubu koji izgubi razum kada ga devojka ostavi i otme ljude koji su mu se zatekli u radnji ne bi li privukao pažnju medija a preko toga i svoje ljubavi,

Pedro B. Abreu se snalazi dosta solidno na nivou inscenacije, nije to ništa posebno ali nije ni loše, ako imamo u vidu produkcionu svedenost, i u načelu je jasno šta je hteo da postigne. Pa ipak, na kraju njegov film ostaje previše derivativan kako bi bio najava dolaska velikog talenta kakvog do sada nije bilo. 

* * / * * * *

WAX

WAX Victora Matellanoa je tipičan primer one amplitude koju srećemo u horor žanru gde se istovremeno mogu dosezati vrhunci sedme umetnosti i neka od njenih najgorih izdanja. Matellano suvereno vlada ovim donjim delom te amplitude tako što je snimio film koji uspeva da skupi skoro sva mesta na kojima horor može poći naopako.

Prvo, Matellano je jedan od onih reditelja koji su krenuli iz fandoma pa je onda on malo fan a malo reditelj. Malo je bitno da slušamo glas Paula Naschyja, malo da vidimo plakate za neke klasike, a malo da kao pratimo priču koja je bukvalno napabirčena od nekih raznoraznih elemenata čija se suština svodi na to da je novinar zatvoren u muzeju voštanih figura koji je pomalo i kuća strave i da se na toj lokaciji tokom snimanja tog stunta pojavljuje ozloglašeni serijski ubica koji je pak omaž raznim likovima, a i on sam je inspirisan je istinitim i filmovanim događajima.

Dakle, ovo je papazjanija koja nije skroz nevešto napravljena, ali nažalost nije napravljena ni dovoljno dobro pa da nas animira nekim bravurama.