Friday, July 19, 2024

MY BULY REKRUTAMY

Ljubomir Levicki režirao je ukrajinski propagandni lažni dokumentarac MY BULY REKRUTAMY.

Sama forma ovog projekta je praktično ključna enigma sa kojom se ovde susrećemo. Naime, ovo je propagandni film, namenjen prevashodno inostranoj publici, snimljen u fomi dokumentarca mada je to iz slike, iz strukture, iz onoga šta i kako ljude govore, evidentno da nije.

Međutim, ovo nije ni mockumentary jer nedovoljno insistira na konvencijama dokumentarca kojima nas ubeđuje da jeste dokumentarni film, niti se dramski razrađuje u bilo kom smeru. Film ostaje ravan sve vreme, ređa glumljene testimonijale ukrajinskih dobrovoljaca i jedne dobrovoljke, filovane evidentno lažnim found footageom iz borbe, i sve to garnirano michaelbayovskim slo-mo fetišizacijama trupa koje su doterane po zapadnoj vojnoj modi i rade u nekim vrlo dizajniranim ambijetima, kao što je MMA vežbaonica zgodno nazvana Ragnarok.

Ne znam da li Levicki nije uspeo bolje da "lažira" dokumentarnost, ili mu je bila namera da napravi mockumentarac ali nije uspeo da u njemu postavi dramski okvir kako treba, ali rezultat je ekstremno neobičan.  Kako o filmu ni inače nema informacija, garantovano će imati veoma zbunjene gledaoce.

LA GRAVITE

LA GRAVITE Cedrica Idoa je zaista grozan derivat banlieu gangsterske melodrame i nekakvog nedokuvanog SFa. Pogledao sam ga pre svega jer ga je snimao izuzetni David Ungaro, ali za fotografiju eventualno možemo reći da je najmanje sporan deo filma.

Thursday, July 18, 2024

KISS THE GIRLS AND MAKE THEM DIE

Redak je slučaj da isti reditelj radi i holivudske originale i italijanske knock-offove ali to se upravo desilo Henry Levinu, reditelju dela serijala o Mattu Helmu kada je dobio da snimi KISS THE GIRLS AND MAKE THE DIE, produkciju Dina De Laurentiisa koja je pokušala da se plasira na američkom tržištu kao Bond-spoof.

Međutim, film je nedovoljno smešan da bi bio spoof a zaplet je do te mere sličan Bondu da ćemo ga bukvalno imati koju godinu kasnije u MAJESTY'S SECRET SERVICE gde negatiac planira sterilizacju čovečanstva.

U tom smislu, do te mere je teško shvatiti da je ovo trebalo da bude komedija da se zaista pre može reći da je ovo pre knock-off Bonda. Međutim, tu tek ne funkcioniše jer u filmu bukvalno nema akcionih scena.

Stoga ovo je jedno granično gledalačko iskustvo iz 1966. bitno samo za ljubitelje i poznavaoce Bonda.

Monday, July 15, 2024

CAT PERSON

Kratka priča Kristen Roupenian po kojoj je nastao film CAT PERSON postala je viralna kada se pojavila na stranicama jednog američkog časopisa. Film snimljen po njoj zaslužio je istu sudbinu ali ipak ostao je u okvirima cenjenog indie filma, što je šteta, pošto je Susanna Fogel, sad već prekaljena televizijska rediteljka, u nekoliko navrata već pokazala da spada među najperspektivnije tehnologe američkog filma, na razmeđi indieja i mainstreama.

CAT PERSON se žanrovski može odrediti kao triler, u izvesnom smislu možda i horor, iako se suštinski sklop događaja kreće unutar okvira melodrame. Dao objašnjenja za ovaj raskorak u žanrovskim definicijama možemo naći u tome što Susanna Fogel s jedne strane koristi dosta narativnog i vizuelnog žargona trilera i horora, kreirajuči istinski suspense i stravu, a deo u tome da su odnosi o kojima film govori zapravo užasni i prepuni strave i opisu činjeničnog stanja i emocije ljudi.

CAT PERSON je naizgled jednostavna priča o mladoj studentkinji koja upoznaje starijeg momka i zaljubi se u njega. Posle dejta na kome imaju i seksualni odnos, ona se smori i odluči da raskine. On to ne podnosi lako.

I to je manje-više cela priča.

Međutim, to je samo temelj. I Susanna Fogel uz pomoć Michelle Ashford koja je adaptirala priču sve to pretvara u veoma ekspresivnu celinu u kojoj se subjektivni pogled junakinje koji obuhvata percepciju stvarnosti, strahove, snove, slutnje, disocijativne pojace itd. Strava proističe naravno iz ovog post-#MeToo trenutka u kome su odnosi između muškaraca i žena maksimalno patologizovani i ispunjeni strahom, kod žena od toga će biti silovane, iskorišćene, izmanipulisane a kod muškaraca da će biti optuženi da su učinili nešto nedolično.

Film kreće citatom Margaret Attwood u kom ona kaže da se muškarci plaše da će im se žene smejati a žene da će ih muškarci ubiti, i potom sledi slika društva u kom su oba ova osećaja dovedena do maksimuma a strah dobija fobične razmere.

Film hrabro demistifikuje danas već celu industriju patologizacije muško-ženskih odnosa, pa to može delom objasniti zašto nije dobio neki veći hype mimo kritika, i pokrenuo neko interesovaje u društvu. S druge strane, naravno, kritikuje i razne slabosti oba pola koja ih dovode do toga da emocionalno povređuju jedni druge, tako da film je i društveno kritičan ali i psihološki intrigantan.

Kada tome dodamo da Susanna Fogel generalno svemu, kog god da je žanra, prilazi sa dozom smisla za humor, rezultat je intelgentan i gledalački izuzetno uzbudljiv. Već su u A SPY WHO DUMPED ME videlo sa Susanna Fogel i scenarista David Iserson vole da naizgled winningly stupid stvari na inteligentan način. Ovde se Fogel snašla i sa materijalom koji iziskuje inteligentan pristup i odgovorila je izazovu.

* * * 1/2 / * * * *

THE LIST OF ADRIAN MESSENGER

John Huston nekako nikada nije uspeo da me ubedi u svoj status velikog reditelja, više sam mu verovao kao velikoj holivudskoj faci koja je sticajem okolnosti potpisala neke bez sumnje izuzetne filmove. Međutim, Huston je snimio naprosto previše filmova koji su bili slabi i odavali utisak nezainteresovanosti da bih mogao da ga sagledavam klasika za kog važi.

Kad sam prvi put kao klinac gleda THE LIST OF ADRIAN MESSENGER, ostavio mi je utisak jezivo arhaičnog gimmick filma čak i za svoje vreme. Naprosto, ovaj film iz 1963. izgledao je kao da stiže iz 1943. i to ne zbog toga što je fundamentalno jako dobar pa ne mora da robuje pomodnostima.

Naprotiv, film je zbog toga što nije imao nijedan fundamentalni kvalitet izgrađen na svakoj mogućoj pomodnosti, raznim ironičnim zahvatima koji su jezivo glupi, i sa tim jednim blaziranim osećajem mase poznatih glumaca da zahvaljujući svojoj i rediteljevoj reputaciji snimaju nešto posebno, bez spoznaje da je to što rade potpuno smeće.

Iz današnje reprize, utisak mi je gori nego prvi put. Ako išta film je potpuno reduntantan, i za produkciju, i za samu ekipu, pa i reditelja koji ovde - paradoksalno - ne samo da pokazuje da ga ništa od ovoga preterano ne zanima, nego to sve podvlači sa par pomodnih intervencijama koji najpre signaliziraju pokušaj da se distancira od vlastitog rada i nekako ga udalji od mejnstrima.

Saturday, July 13, 2024

MR MAJESTYK

Charles Bronson i Steve McQueen su mi u detinjstvu nametnuti kao velike mačo ikone jer su bili omiljeni glumci moje majke.  Od tada do danas, dakle, skoro četrdeset godina, njihove filmove sam uvek gledao sa velikom pažnjom i uvažavanjem iako moram priznati da mi je Bronson generalno dosta slab i antipatičan glumac na većini nivoa i više ga vezujem za nekoliko filmova (baš iz detinjstva) koje jako volim (takođe, ima tu i uticaja porodice) nego što mi je kontnuirano interesantan ili čak prihvatljiv.

U suštini, Bronson mi je u velikom delu svojih uloga prilično smešan lik čije mogućnosti ne dobaciju ni blizu mačističke i herojske pretenzije.

Međutim, Bronson se u toku svoje karijere minimalno pravio pametan i bar su tilmovi gde možemo očekivati neku vrstu žanrovskog odnosno repertoarskog standarda i on je zaista glumac koji je dosta zavisio od reditelja i produkcije u užem smislu.

MR MAJESTYK sam gledao kao klinac i film mi je bio užasan, ali kad sam ga našao na Apollonu odlučio sam da ga repriziram i vidim da li je moguće da su Richard Fleischer i Elmore Leonard napravili nešto do te mere užasno.

Moram priznati da mi je u detinjstvu ovaj film bio smrtno dosadan i da me je razočarao manjak akcije i uzbuđenja. Kao odraslom, utisak je još drastičniji jer su mirne scene kojih je film prepun, kao i beskrajni dijalozi bez tačke i zapete, zaista abismalni.

Akcija je mediokritetska, a nelogičnosti - sa kojima je poznato da nemam problem, štaviše malo ko voli da je nešto glupo koliko ja - ređaju se i tamo gde treba, recimo da bi krenuo film i tamo gde zaista nema razloga za to.

Film se pritom ne ponosi svojom glupošću. Štaviše, deluje mi da su gi svi zajedno u ovoj ekipi shvatili mnogo ozbiljnije nego što treba.

Chuck je ovde zaista najmanje kriv. On je ukočen i umrtvljen kao inače, ne pada mnogo ispod svojih standarda. Na nekoliko mesta čak uspeva da uspešno plasira neku Leonardovu duhovitost iako on svakako nije profil za ovakvu ulogu. Pa ipak, ne bi ovaj film bio bolji ni sa optimalnijim glumcem.

HIGHER AND HIGHER

Tim Whelan je za RKO snimio izuzetnu muzičku komediju STEP LIVELY sa Frankom Sinatrom u glavnoj ulozi. Pre toga, međutim, Whelan i Sinatra su za RKO radili na jednoj drugoj muzičkoj komediji koja je donela prvu veću Sinatrinu ulogu, doduše na glavnu, u kojoj igra samog sebe, u zapletu o posluzi propalog bogataša koja smišlja način kako da mu povrati bogatstvo i spase svoju egzistenciju. Reč je o filmu HIGHER AND HIGHER. Chairman se u to uklapa kao komšija, pevač u usponu koji dovodi do poremećaja romatičnih energija među ženama koje su tu prisutne.

Whelan se ponovo jako lepo snalazi. Jedan od scenarista filma je poznati reditelj Joshua Logan i priča se stabilno i duhovito kreće kroz sve neophodne zavrzlame, zabune i vodviljske detalje. U odnosu na STEP LIVELY je ovo ipak manje dinamično i manje anarhično, ali kvalitetno je na svoj način.

Frank izvodi par pesama naravno, iako se samo pevanje u dijegezi javlja relativno proizvoljno.

* * * / * * * *