Tuesday, January 28, 2020

ЗАЛОЖНИКИ

ЗАЛОЖНИКИ Reze Gigineiišvilija je žestoko hvaljeni gruzijski film o grupi mladih nezadovoljnih Gruzina koji su 1983. godine oteli avion Aeroflota u pokušaju da pobegnu iz zemlje. Nisu u tome uspeli i otmica je ispraćena surovom pucnjavom između otmičara i posade a potom i otmičara sa snagama bezbednosti.

Mladi ljudi koji su oteli avion su bili pripadnici emancipovanih porodica, gruzijske intelektualne elite, i to je zbunilo moskovske a i tbiliške vlastodržce.

Posle haotične utmice usledilo je suđenje i smrtna kazna.

Film je odabrao zanimlljivu temu ali suštinski ne uspeva da donese ništa naročito autentično i izvan okvira onoga što su priče tipičnih disidenata iz SSSRa. Bilo im je dosadno, nije im se dopadao ambijent i način života, a onda kad su pali, suđeno im je naravno na ideologizovanom sudu uz groman pritisak laičke javnosti.

Sama priča je zapravo intrigantna jer je brutalnost otmičara od prvog trenutka otmice bila atipična, bili su spremni da se bore i da umru za razliku od najvećeg broja otmičara koji nisu bili teroristi. Scene borbe i obračuna su soiidno reaalizovane i nikada ne klizaju u eskapizam i exploitation.

Film naravno ima antisovjetsku optiku ali nema nekog žara i grča da sad dokazuje da li je SSSR bio tamnica i naroda ili nije. Čini se da je ova priča generalno zbog svojih različitih segmenata dovela to toga da film nema jasno žanrovsku dimenziju i da na kraju ne znamo jel to ptiča o nezadovoljstvu, o otmici ili o suđenju?

No, reč je o ostvarenju koje treba pogledati kao solidnu rekonstrukciju epohe i pogled iz ugla koji nam ipak do sada nije bio poznat. 

* * 1/2 / * * * *

В кръг

  • В кръг Stefana Komandareva je primer reditelja koji uspeva da napreduje kroz rad. Još se sećam groznog iskustva gledanja filma ПАНСИОН НА КУЧЕТА pre devetnaest godina na FESTu i ovo je zaista znatan napredak.

Komandarev je snimio film o tri policijske patrole u besanoj sofijskoj noći, pred svitanje dana u kom će se obeležiti tri decenije od pada Berlinskog zida.

Sofija je prikazana kao grad koji pusti, javne službe ne funkcionišu, odnosi među ljudima su neprijatni i nasilni, i uprkos tome što je Bugarska u EU i NATO paktu, kao da i dalje nije izašla iz dilema ko je za Amerikance a ko za Ruse.

U tom smislu, ako imamo u vidu da je Bugarska deo EU i NATOa, zapanjujuće je koliko su teme koje muče ljude tamo bliske onim koje tematizuju filmovi iz delova SFRJ koji u te saveze još nisu ušli.

Komandarev se služi savremenim art house sredstvima, kamera prati junake, dosta kadar-sekvenci ali ipak je on old school reditelj i u tom pogledu njemu slow cinema kao takav uopšte nije blizak.

Premijera ovog filma na sarajevskom festivalu pokazuje da je Komadarev deo te sredovečne osrednje uspešne generacije sa Balana koju čine velikim delom i naši reditelji i to su ti obodi evropskog festivalskog filma.

Ovo nije važan film ali je za nekoliko nijansi potencijalno zanimljiviji našoj publici jer kao da je naš. Otud mi se čini da će nama ovo delo biti mnogo zanimljivije nego arbitrima elegancije sa prve lige evropskih filmskih smotri. 

* * / * * * *

Monday, January 27, 2020

LIAM: AS IT WAS

LIAM: AS IT WAS Gavina Fitzgeralda i Charlie Lighteninga je priča o solo karijeri Liama Gallaghera koja je počela kada je Noel napustio Oasis, a ostatak članova oformio Beady Eye i na kraju odustao od svega.

Liam Gallagher je imao zanimljivu sudbinu posle Oasisa. Naime, ako je Oasis bio britansko Bijelo dugme a Noel Gallagher njihov Bregović, čini se da je raspad benda koincidirao sa promenom paradigme u diskografskoj industriji, i kada je do njega došlo Noel je otišao da se dalje bavi autorskim radom i sam peva svoje pesme a Liam je nastavio putem stadionskih nastupa i pokušaja da na top listi dostigne vrh. I u tome je uspeo. Dakle, u poslovnom pogledu, Gallagheri su obrnuli odnos Bregovića i Bebeka, prvi se povukao u stvaralaštvo a drugi je nastavio sa biznisom.

Liam Gallagher je već kao pevač Oasisa počeo da pravi autorske komade ali Noel je u kreativnom pogledu bio glavni. Međutim, čini se da Beady Eye nije preživeo Noelovo odsustvo, a Liam solo ipak jeste, sa tom ogradom da je sa bratom dostigao status poslednjeg velikog rok pevača 20. veka a sam je ipak celebrity i pop zvezda čija se bitna kreacija desila davnih dana.

Pokrovitelj ovog filma je britanski Warner koji izdaje Liamove albume i mogli bismo ga otpisati kao puff piece. Međutim, LIam je dovoljno neurotičan, otvoren i sklon egzibicionizmu da film neumitno postaje nekakav istinski dokument o njemu.

Naravno, Liamova harizma, slično Roccovoj u istoimenom filmu, uzima autore pod svoje ali je zanimljivo da na kraju on više i snažnije dominira filmom od korporacije koja ga je naručila za svoje potrebe.

Dalja dekonstrukcija Liama Gallaghera uostalom i ne mora biti obaveza filmskih autora - on je sebe u više navrata rasturio na komade. I u ovoj priči o kambeku i putu do uspeha imamo sasvim dovoljno nervoze i nesigurnosti da ovo bude ubedljiva slika jednog čoveka kome nije lako dok se bavi poslom iz snova. 

* * 1/2 / * * * *

GIVE ME LIBERTY

Kirill Mikhanovsky je što se mene tiče napravio kudikamo yanimljiviji film od Braće Safdie na temu jednog neurotičnog dana u životu pojedinca koji deluje kao da bi mu trebao predah. Film GIVE ME LIBERTY je crnohumorna komedija ili apsurdna socijalna melodrama, zavisi od optike gledaoca i prati mladog vozača mini vana za prevoz hendikepiranih lica koji jednog dana mora da se izbori sa senilnim dedom, zemljacima iz SSSRa i prijateljem bivšim bokserom, uz asortiman redovnih mušterija.

Osnovni konflikt nastaje između mirnog i plemenitog glavnog junaka i grupe iracionalnih sebičnih ljudi prema kojima na ovaj ili onaj način ima osećaj dužnosti.

Mikhanovsky je snimio energičan, košmarni film u kom se junak grčevito bori da nekako svi živi i zdravi stignu tamo gde su naumili, u tome svemu gubeći sebe.

Mikhanovsky u pojedinim deonicama ima tendenciju da pregazi, ode preduboko u apsurd i grotesku, ali ukupno uzev on ipak uspeva da iskontroliše ovaj karambol. I ne samo da ga kontroliše već i da ga započne i inicjalno orkestrira.

Mikhanovsky je američki đak ali ovaj indie film koji je imao premijeru u Kanu, uprkos ameriškom settingu ima atmosferu evropskog filma što je naročito zanimljivo jer razbija klišee na koje samo već pomalo navikli na Sundanceu.

* * * / * * * *

Sunday, January 26, 2020

GLAS

Ognjen Sviličić je ozbiljan mešetar stupidnog angažovanog art housea koji nastaje po našem regionu. Njegov film GLAS je sušta suprtotnost  Pavlovićevog filma MATER. Oba imaju formu kojom su hrvatski reditelji savršeno ovladali, a to su te male priče, kamera koja se vezuje za likove, fino estetizovane kadar-sekvence, priče i scene sa otvorenim krajem. 

Hrvatskim auotirma na filmu, kao i pop muzici se ne može osporiti da zaista sjajno uspevaju da ovladaju formama i da ih kasnije dodatno oblikuju lokalnom supstancom. 

U tom smislu i Sviličić je ovladao formom, GLAS lepo izgleda, vizuelno je dobro zamišljen, “mali” je ali ne iritira tim odsustvom velikog zamaha.

Problem nastupa što je priča toliko moronska da čak i ovako ograničen zahvat, u kom se ne može pogrešiti, uspeva da se pretvori u pretencioznu baljezgariju.

Dakle, osnovni Sviličićev problem, kao i inače, jeste u tome što taman kada sve dobri postavi krene sa nadogradnjom i tu se sve upropasti. Njegov glavni junak je dečko u zanimljivoj situaciji. Majka ga ostavlja u đačkom domu jer ide da radi na brodu. Ispostavlja se da je đački dom pod velikim uticajem Crkve i da se od ovog momka koji više nema odnos prema bogu nego što je ateista, očekuje da i on bude ponižan barem na nivou performativa.

Ali onda on, pošto kanališe autorovu zamisao da nas valjda šokira kreće da se ponaša ekstremno glupo i da kao ulazi u konflikt sa fundamentima vere tako što će osporavati njene performative. I dok ostali pokušavaju da mu objasne da je dovoljno samo da se ponaša normalno i tilerantno i da ne mora da veruje ako neće, on istrajava u glupostima i onda se tako film i završi.

Dakle, junak je budala, ali film nažalost nije o tome. Film je o tome kako je on pametan a ostali su budale.

To što je neko budala nije prepreka za uspeh, i to nam svedoči ovaj film, više ovsko sa strane nego iznutra. Ali, barem lepo izgleda. 

* * / * * * *

Saturday, January 25, 2020

JOHN HENRY

Sa firmama kao što su Cinestate i Rebeller na horizontu, arty Grindhouse je dobio snažan vetar u leđa. Uprkos tome što formalno nije deo toga, novi film Willa Forbesa JOHN HENRY lako može da se ubroji u taj talas. Forbesov film se dosta sigurno nalazi na ničijoj zemlji između Blaxploitationa i visokoestetizovanog arty exploitationa kojim se bavi(o) Nicolas Winding Refn, ali je snimljen s vrlo malo para, pa preteže malo na jednu malo na drugu stranu.

Will Forbes ima odličnu ideju šta da radi sa protagonistima, Terry Crews kao naslovni junak i Ludacris kao njegov protivnik, villain of the piece, su pre svega vizuelno moćno tretirani i jako zanimljivi. Ali, isto tako u pojedinim deonicama dolazi do kupovine minutaže nekim pustopašnim dijalozima, i nekim relativno slabim glumačkim kreacijama.

Neke od slabijih momenata zadržava inače zanimljivo kastovani i harizmatični Ken Foree. U par rutinskih žanrovskih situacija deluje naprosto presporo za okolnosti u kojima se stvari dešavaju, i dobro osmišljene scene povremeno bivaju praćene aljkavim ili nedovoljno budžetiranim deonicama.

Jedan od slabije realizovanih aspekata po kojima se tradicionalno, od kad je sveta i veka prepoznaje B-film je dizajn zvuka. Film odjekuje prazninom u zvučnoj slici kao B-preteče iz straight to VHS ere, nažalost na loš način.

Međutim, ceo koncept i zamisao su dobri, a okosnica filma su Crews i Ludacris u nečemu što bi im mogle biti uloge karijere, iako nisu.

JOHN HENRY je film koji će sasvim sigurno biti pimpovan kao blaxploitation i tu će morati da naiđe na publiku koja je malo otvoenija i tolerantnija za cerebralnije postupke.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, January 23, 2020

THE GENTLEMEN

Kad je reč o Guyu Ritchieju za mene je on maturirao kada je snimio SHERLOCK HOLMES a svoje remek-delo je stvorio u filmu MAN FRON UNCLE. Dakle, njegova rana faza, kriminalističke komedije u mockney maniru, nisu bile moja šolja čaja, i od tih filmova su mi najzanimljiviji bili ROCKNROLLA i REVOLVER, mnogo pre nego kanonski LOCK STOCK i SNATCH.

U tom pogledu, Guy Ritchie je napravio zanimljivu odluku da u potpunosti izađe iz miljea tentpole filmova u koji je ušao sa SHERLOCK HOLMESom a komercijalno zaokružio sa ALADDINom, i da se vrati korenima. Ono što je u tome dodatno zanimljivo jeste način na koji je snimio novi film THE GENTLEMEN. Posle par excellence studio filma koji je snimio za Disney, THE GENTLEMEN je snimljen za Miramax, finansiran nezavisno od pre-salea, prodavan STXu za američku distribuciju i sve u svemu postavljen kao nezavisna produkcija starog kova.

U tom pogledu, THE GENTLEMEN je zanimljiv jer je zapravo dobro produciran film, estetski zaokružen film koji po svom hardveru apsolutno funkcioniše kao studio picture. Ako se po jutru dan poznaje, onda se može reći da Guy Ritchie na neki način ne samo vratio svoj autorski časovnik unazad na prve korake nego je i zakonitosti produkcije vratio na vremena kada su se filmovi dorasli za bioskope pakovali na marketima kao što je Kan ili AFM.

Sam film je na liniji LOCK STOCKa i SNATCHa, samo sa novom ekipom glumaca, zreliji, i na neki način bolji, ali opet za moj ukus to nije to. Opet su to filmovi koji se vrte u krug, deluju pripovedački nabacano, opterećeni sitnim narativnim trikovima, dijaloškim bravurama koje su same sebi svrha, i u principu ko to voli, u THE GENTLEMEN dobija apsolutno ono što je želeo preko deset godina, koliko je Ritchie apstinirao iz svega ovoga.

Scenario koji potpisuju Ritchie i Ivan Atkinson je tipična mockney ritchiejevština, apdejtovana za današnje vreme. Okolnosti i način života su se malo promenili, ali Ritchiejev prostor u suštini niko nije popunio jer je mockney podžanr vrlo brzo sagoreo u hiperprodukciji mahom slabih filmova. Otud, Ritchie dolazi na prostor koji su spržili njegovi vlastiti epigoni.

Snažna glumačka ekipa koju prevode Hugh Grant, Matthew McConaughey, Jeremy Strong i Colin Farrell, pre svega iznova dokazuje da Charlie Hunnam još nije dorastao da bude filmski lead. Da, i dalje ga Ritchie forsira posle KING ARTHURa, i on i dalje ne dobacuje, naročito kad je okružen ovakvim kalibrom glumaca.

Međutim, ko sve to voli neće imati primedbe ni na šta. Stoga, nezavisno od toga šta će STX postići sa ovim filmom u Americi, verujem da će širom sveta gde je kult ranih Ritchiejevih filmova jak, zarada biti dosta dobra.

Zanimljivo je da u sličnom aranžmanu Ritchie sprema i svoj sledeći film, rimejk Boukhrieffovog klasika LE CONVOYEUR sa Stathamom, i da opet ne radi u okvirima studija.


Onima koji vole Ritchiejev rani opus, ovaj film lako dobija * * * ili * * * ½ čak. Za mene kao UNCLE-mana ovo je ipak samo * * ½.