Wednesday, August 16, 2017

MY COUSIN RACHEL

MY COUSIN RACHEL, adaptacija Daphne Du Maurier iz pera i u režiji Rogera Michella, kvalifikuje se za možda i najsabiji rad u opusu ovog reditelja. Naprosto, čini se da je Michell iako velemajstor jednog konzervativnog, akademskog stila, tradicionalno poznat po tome šti ume da izvuče maksimum iz glumaca i priče, čak i u limitiranim žanrovskim formama, ovog puta ne uspeva da obogati literarni predložak često ekranizovane spisateljice.

Naprosto, rekao bih da Michell nije uspeo da napravi atmosferu u svojoj ekranizaciji i da ju je sveo na ređanje događaje u dosta jakom tempu ali potpuno lišeno dinamike u svakom pogledu, i rediteljski i glumački.

Rezultat je jedan film koji nimalo “ne liči” na Michella, a naročito ne na njegovu jasnu viziju i preciznost u obradi priče i likova. Ovog puta, Michell kao da nema šta da kaže i kao da nema ideju kako usmeriti likove. Film nije dosadan ali je jako ravan, mlak, a osnovni odnosi na kojima se priča bazira deluju apsolutno neuverljivo i potrošeno u mnogo boljim izdanjima.

Šteta. 

* * / * * * *

Sunday, August 13, 2017

ARMED RESPONSE

ARMED RESPONSE Johna Stockwella je DTV rad sa Wesley Snipesom u glavnoj ulozi čija uvodna scena pokazuje da je na delu reditelj koji zna šta radi i da u pogledu talenta i iza i ispred kamere, možemo dobiti jedan natprosečan DTV ugođaj. Nažalost, kasnije film implodira iz prostog razloga što za početak žanrovski ne zna šta želi da bude, da li horor ili nešto kao PREDATOR, derivat akcionog filma u kome se tipski junaci bore sa pretnjom iz domena strave i užasa, ili sve treba da bude neki akcioni tehno triler.

Na kraju film zapravo ne biva ništa od toga, a što je najgore, u tom lutanju u potrazi za vlastitim žanrom ne gomila motive, već naprostiv izbegava da se izjasni i na kraju je u pogledu nekih žanrovskih nadražaja, da ne kažem exploitation elemenata, prilično prazan.

Stockwell i ekipa su evidentno nešto želeli da postignu ovim filmom i nešto da kažu. O tome svedoče atipični ljudi u podeli poput Anne Heche na koju nismo navikli u ovakvoj produkciji, kao i ozbiljni pokušaji da se objasni šta je traumatsko jezgro iz krog proističe strava koja sustiže likove. Nažalost, film je potpuno zakazao u onom žanrovskom domenu koji bi trebalo da razradi tu stravu i napetost.

Ipak, kao pokušaj upmarket DTVa, ARMED RESPONSE ima određeni šmek koji treba ceniti.

* * / * * * *

Friday, August 11, 2017

YELLING TO THE SKY

YELLING TO THE SKY Victorie Mahoney je zanimljivo snimljen ali nažalost konfuzan indie film o afroameričkoj devojčici koja odrasta u siromašnom i opasnom kraju. Zoe Kravitz je izuzetna u glavnoj uloci, i Victoria Mahoney se trudi da izbegne klišee u prikazivanju tog miljea. Međutim, ono što je uneto izvan klišea nažalost slabije je od mnogih stvari koje su bazirane na klišeima. Teskoba života u kući glavne junakinje deluje usiljeno i potpuno artificijelno kao i mnogi konflikti koje izaziva ili trpi.

Pored glume, na strani ovog filma je fotografija Reed Morano koja je postala izuzetno poznata ove godine zahvaljujući seriji HANDMAID’S TALE. 

* * / * * * *

Wednesday, August 9, 2017

Время первых

Время первых Dmitrija Kiseljeva je ekranizacija sovjetske misije tokom koje je Leonov uradio prvi spacewalk. Tehnički gledano, ovaj film uvodi ruski film u doba GRAVITYja, i tehnika je iskorišćena da se prikaže realistična slika jedne svemirske misije iz šezdesetih. U tehničkom pogledu, ovaj film nije loš, mada svakako nije na nivou GRAVITYja i LIFEa, jednim delom zato što u sebi nosi ograničenja istinite priče.

U određenom smislu, Rusi još uvek nisu snimili sovjetski RIGHT STUFF, ali po samom karakteru misije, ovo je zapravo sovjetski APOLLO 13. I u osnovi, kao takav funkcioniše pristojno ali ipak ne dobacuje do Howardovog klasika.

Problem ostaje krutost u prikazu života na Zemlji, gde se autori trude da prikažu autentične okolnosti, birokrate koje naređuju inženjerima, zatim hrabre pilote koji svesno rizikuju živote u nepripremljenim letelicama, napetost u kući i u kontrolnoj sobi. I sve to deluje u redu, ali definitivno nikada ne postaje dovoljno vibrantno.

Otud je film nešto bolji u prikazu samih okolnosti misije, leta i komplikovane evakuacije i tu Kiseljev uspeva da izgradi malo atmosfere survival trilera i da u svemu tome bez sumnje isplasira neke dobro poznate klišee na ubedljiv način.

Štaviše, u tom segmentu postaje zanimljiv čak i onima koji su do kraja upoznati sa okolnostima Leonovljeve misije.

Film je producirao Timur Bekmambetov, i u domenu ruskih komemorativnih filmova, ovaj spada među solidnija ostvarenja. Svakako da treba da ga pogledaju svi one koje zanima tema putovanja u svemit. Kiseljev je sarađivao sa Bekmambetovim na nekoliko projekata ali nažalost do sada nije pokazao da raspolaže veštinom da snimi film koji bi mogao napraviti crossover izvan okvira manje uspelih parafraza američkih filmova. Otud je kapacitet ovog filma da crossoveruje van okvira zainteresovanih space buffova van Rusije minimalan. 

* * 1/2 / * * * *

LOST IN THE SUN

LOST IN THE SUN Treya Nelsona je jedan od onih teksaških indie neo vesterna u kojima savremeni odmetnici proživljavaju svoje fatalističke doživljaje. Neki od njih kao što je HELL OR HIGH WATER dožive veliki uspeh, neki potonu u opskurnost indie ponude i B-filma. Ovoj drugoj grupi pripada LOST IN THE SUN, po mom uverenju potpuno nezasluženo.

Za razliku od zašećerenih motivacija glavnih junaka koji pljačkaju banku u HELL OR HIGH WATER, LOST IN THE SUN nudi ipak gorču dozu saharina. Film govori o prevarantu, lutalici, sitnom lopovu koji na sahrani jedne mlade majke kupi dečaka da ga preveze do bake i dede. Njihov odnos je naravno gledaocima jasan, iako njegova priroda do kraja filma ostaje neizgovorena, a ono što je rezultat je fina parafraza Eastwoodovog PERFECT WORLDa u kome Josh Duhamel izvanredno igra glavnog junaka a dečak Josh Wiggins mu izuzetno sparinguje.

Nelsonov film je jedostavan, fokusiran na karaktere, elegičan i nepretenciozan sa vrlo artikulisanim vizuelnim konceptom i dobrom upotrebom Amerikane koja je toliko vanvremenska da film deluje čak i temporalno izmešteno u neko stanje Amerikane koje večno traje. 

Duhamel i Wiggins su dorasli da iznesu stvar i verujem da LOST IN THE SUN nema čega da se stidi u poređenju sa filmovima ovog profila. Kako je Amerikana vanvremenska, verujem da vreme radi za njega...

* * * / * * * *

Saturday, August 5, 2017

TOOMORROW

TOOMORROW Vala Guesta je sitna dekadentna fusnota u istoriji britanskog SFa. Naime, producent koji je lansirao Monkeese želeo je da ponovi ta uspeh sa novim bendom nazvanim Toomorrow. To se nije desilo ni muzički, ni medijski, ali iza tog pokušaja ostao je film TOOMORROW koji je trebalo da posluži kao showcase za tu grupu.

Priča filma prati naslovni bend koji čine studenti britanskog art collegea i vanzemaljce kojima se dopala “vibracija” njihove muzike. Kako bi spasili svoj svet blagorodnim vajbovima Toomorrowsa, oni ih odvode u svemir i žele da im ovi sviraju kako bi shvatili šta je to tako okrepljujuće u njihovoj muzici.

Val Guest ima iskustva sa ovakvim sadržajima, i TOOMORROW iako jeste potpuni ekces zapravo nije onoliko loš koliko bi se očekivalo. Ono što mu prevashodno nedostaje jeste autentična drama. Naime, članovi benda nemaju autentičnu hemiju među sobom, niti se sa vanzemaljcima razvija adekvatan sukob. Čini se da je film dramski umekšan do tačke da se sve svodi na jednu ilustraciju umesto na pravo dramsko zbivanje.

Iako se te stvari ne mogu povezati, pa čak ostaje i pitanje da li je ovaj film bio dostupan kod nas, zanimljivo je da deli neke plotpointe pa i probleme sa Raosovim dečjim SF romanom OD RATA DO ZVIJEZDA.

Ako izuzmemo odustvo autentičnog dramskog naboja, i činjenicu da bend u središtu priče nije uspeo da zaživi jer nije imao dovoljno kvaliteta, TOOMORROW je pošteno urađena tezga Vala Guesta kojoj ne fali mnogo više od ovih par fundamentalnih stvari. 

Olivia Newton-John u ovom filmu ostvairila je svoju prvu veliku ulogu i vidi se da bi od nje moglo biti nešto, mada ne mogu reći da je totalni scene-stealer.

Ako TOOMORROW postavimo u kontekst SF priča koje su u neku ruku i rokenrol filmovi koji prikazuju imaginarijum protagonista - onda je svakako CHAPPIE Neilla Blomkampa u tome najdalje otišao. Ali TOOMORROW jeste preteča sa kojom treba da se upoznaju oni koje ova vrsta filma zanima.

* * / * * * *

MESSAGE FROM THE KING

Pogledao sam MESSAGE FROM THE KING Fabrice du Welza, holivudski debi ovog talentovanog belgijskog žanrovca koji je na početku karijere krenuo munjevito da bismo kasnije mogli reći da je manje-više posustao. Otud negov holivudski debi dolazi u fazi kada se on ne bi očekivao, štaviše kada je već u evropskim okvirima krenuo da koketira sa nekim generic sadržajima, recimo filmom COLT .45.

MESSAGE FROM THE KING je na kraju izašao kao Netfliox original content iako ne verujem da je to bila inicijalna namera. Podela koju predvodi Chadwick Boseman, velika zvezda Marvelovog univerzuma sa podrškom u vidu Lukea Evansa i Alfreda Moline sugerisala je upmarket žanrovski ugođaj, ako ne potpuno bioskopski a ono zasigurno festivalski. Na kraju je film izašao na Neflixu, na ničijoj zemlji između bioskopske i DTV distribucije.

Najzanimljiviji utisak posle gledanja ovog filma jeste to što izgleda kao da od VINYANa, du Welz nije snimio ovako zanimljiv film. MESSAGE FROM THE KING je uzoran debi za jednog evropskog žanrovskog favorita festivalskog profila. Reč je o dosta rabljenoj matrici GET CARTERa - ovog puta policajac iz Južne Afrike odlazi u Los Anđeles da sazna šta mu se desilo sa sestrom.

du Welz međutim nije snimio straight up kopiju GET CARTERa ali opet nije snimio ni Soderberghov LIMEY već se našao negde između, istovremeno isporučujući dosledan losanđeleski detektivski noir sa elementima filma osvete, ali istovremeno sve to papreći nekim offbeat detaljima koji bi se od du Welza očekivali. Likovi poput trans ljubavnika holivudskog mogula i ceo podzaplet sa pedofilijom su nešto što upravo dolazi iz imaginarijuma koji nam je dao du Welza ili Spasojevća, ali opet sve je to urađeno tako da rezultira holivudskim produktom.

MESSAGE FROM THE KING u pogledu dekonstrukcije žanrovskog izraza nije ambiciozan kao što je to bio DRIVE. Naprotiv, čini mi se da du Welz dosta klasicisitički prilazi projektnom zadatku - a scenario su napisali Oliver Butcher i le Carreov sin Stephen Cornwell koji su najpoznatiji po skriptu za odlični UNKNOWN Jaume Collett- Serre. Dakle, znalci su pisali predložak ali su oni svakako pisci koji ostavljaju prostora za neke intervencije autorskog tipa kakve bi mogao dodati du Welz. 

Belgijanac je definitivno fasciniran chandlerovskim imaginarijumom losanđeleskog noira, ali je isto tako raodznao i prema američkom krimiću sedamdesetih, međutim, ne dozvoljava da ga te fascinacije obuzmu te snima film koji vrlo umereno odaje počast prošlim klasicima ali pokazuje da zna odakle je potekao.

Glumačka podela je odlična, Chadwick Boseman pokazuje da ima snage da iznese film. Za razliku od svog evropskog krimića koji se ugušio u rutini i nedorečenosti, u holivudskom debiju du Welz pokazuje da može da se odmerava sa zrelim holivudskim profesionalcima a da usput ne izgubi svoj rediteljski pečat.

* * * / * * * *