Monday, September 26, 2022

BERGMAN ISLAND

Mia Hansen-Loeve snimila je - što se mene tiče - nezanimljiv, potpuno ravan film o paru filmskih autora koji dolaze na Faro, ostrvo gde je živeo i stvarao Ingmar Bergman, sa idejom da tu uhvate inspiraciju za svoje projekte. Film kreće kao relationship drama o njih dvoje da bi se potom prelio u meta-film u kom junakinja kreće da opisuje šta bi snimila a mi to gledamo, dok se na kraju to sve ne pretvori u snimanje na istom mestu.

Film je previše opterećen mehanikom, ali nažalost ne dobacuje do nekog organskog spoja stvarnosti u kojoj žive autori i filma i prožimanja svega toga sa Bergmanom. Sve to je nažalost u ovom filmu dato kao koncept ali ne i kao celina za koju zaista možemo da se vežemo, iako u pojedinim momentima u nju uspevamo da poverujemo.

Naravno, ostavljam mogućnost da nekom drugom ovo zaista može profunkcionisati ali meni nije a ne znam ni kako bi bilo kome...

* * / * * * *

THE DEAL

Dean Devlin se opredelio da svoje projekte skromnijeg materijalnog a bogami i intelektualnog stanja snima u Srbiji. Orsi Nagypal je mađarska rediteljska koja radi na njegovim serijama koje se snimaju ovde. THE DEAL je njen celovečernji film koji ima produkcione kvalitete malo ambicioznijeg studentskog filma samo snimljenog na engleskom.

No, to za ljude iz Beograda ne mora biti sasvim odbojno. Naime, arhitetkura Novog Beograda služi kao backdrop za antiutopijsku priču o svetu u kom se loganrunovski ljudi oročavaju u zamenu za relativno podnošljiv život. U nekom zamršenom i ne skroz jasnom zapletu, ima nekih i koji se nisu oročili, a ne vidimo da žive bitno gore od ovih koji jesu. No dobro, nije ovo film u kome stvari moraju da imaju puno smisla.

Zaplet se zakuva onda kada žena čije je prošlo mora da poživi kako bi kćeri donirala bubreg. I tu kreću njeni pokušaji da se izvuče uz pomoć kćeri i bivšeg muža. Potera nije uzbudljiva ali se dešava toliko toga da vremenom polako zaboravljamo suštinu priče.

THE DEAL je u suštini besmislica, ali istovremeno u njemu toliko nema ničega da ne možemo reći ni da smeta, naročito kad možemo da se igramo prepoznavanja lokacija i srpskih glumaca.

* * / * * * *

Saturday, September 24, 2022

ATHENA

ATHENA Romaina Gavrasa je film koji umnogome direktno preuzima estetiku njegovih muzičkih spotova i od njih pravi celovečernju celinu. Prizori pobune, urbane gerile, gneva subalterne omladine i sve ono što smo videli u klipovima Justicea, MIAe, Jay-Za i Kanye Westa, sada dobijamo u filmskoj formi.

Romain Gavras želi da se osloni na antiku, na neki način parafrazirajući antičke drame kao što je ANTIGONA ali ne baš u potpunosti i pravi film stanja prepun akcije, o smrti jednog trinaestogodišnjeg arapskog dečaka čiji jedan brat kao momak iz kraja pokreće veliku pobunu i nerede a drugi brat kao vojno lice pokušava da sve to spreči sve dok ga i samog događaji ne usisaju.

Film ima jedinstvo vremena, dešavanja i radnje. Ne odvija se baš u realnom vremenu ali se oslanja na kadar-sekvence i protok vremena je vrlo limitiran. Radnja je vezana za osnovne sukobe koji se tiču smrti dečaka i bune protiv policije.

Film izgleda senzacionalno, ima anarhičnost i energiju ranog Noea a od njega preuzima i ironiju u samoj završnici. Ako je mladi Gavras bežao od estetike svojih najuspelijih spotova u prva dva filma, u ovom se tome potpuno prepustio i nije pogrešio. Od toga je uspeo da napravi film koji nije sasvim jedinstven ali je retko kada, maltene nikada ovako dobro izveden.

Živimo u vremenu kada se kadar-sekvence jako cene, često koriste i naglašavaju, u tom smislu Gavras ne donosi osveženje kao recimo Cuaron onomad u CHILDREN OF MEN, ili zbunjujuje kao Mundruczo u JUPITER HOLDJA ali ovakvu izvedbu nismo često sretali, tako da ovaj film ima šta da pruži i onima koje ne zanimaju komešanja u pariskim predgrađima, potencijalni rasni rat i slične stvari, već ih zanima samo tehnika.

I u izvesnom smislu, uprkos jasnoj priči i karakterima, ATHENA i jeste na neki način film tehnike, ali ona ovde jeste duboko uvezana sa suštinom izraza.

* * * 1/2 / * * * *

BANDIT

Novi igrani film Allana Ungara BANDIT u najboljem smislu evocira dane kanadskih telefilmova, forme koju su oni po mnogo čemu usavršili.
Reč je o istinitoj priči o Amerikancu koji je bežeći iz zatvora u Kanadu otkrio da su tamo banke mnogo slabije obezbeđene i da bi mogao koristeći avio saobraćaj da pljačka veliki broj ekspozitura na svojim turnejama usput vodeći lažni život kao tobožnji konsultant za sigurnost kompanija.
Vremenom, lopov pronalazi zaleđe kod lokalnog kriminalca i glavnog perača novca odnosno preprodavca ukradene robe i od njega dobija kredit za ambicioznije akcije. 
Vremenom interesovanje za tog zaštitnika dovodi policiju na trag "letećeg bandita".
Josh Duhamel je zvezda u kojoj god produkciji da se pojavi a ovde zaista nosi film u svakom pogledu jer je prisutan u skoro svakoj sceni. Dobro se zabavlja igrajući lopova koji se neprestano prerušava ali se dočeka na noge u scenama kada treba da pokaže zatomljenu emociju čoveka koji mora biti spreman da napusti sve kada vidi "vrelinu" iza ugla.
Elisha Cuthbert je nesumnjivo u godinama da igra mame, što samo nas kojima je bila seks simbol podseća koliko smo omatorili. Iako vrlo dobra u ovoj ulozi ne dobija priliku ni u scenario a ni u igri da izgradi zanimljiviji lik.
Mel Gibson u šerifovskim godinama igra kriminalca koji štiti i finansira glavnog junaka. On je duhovit, opasan i harizmatičan u ovoj ulozi koja se itekako razlikuje od njegovog recentnog DTV opusa.
Ukupno uzev, BANDIT je film širokog dejstva, praktično za celu porodicu, sa konvencionalnom rediteljskom koncepcijom, nekim viškovima i trajanjem koje produkciono ne može sasvim da isprati iako se trudi. U tom smislu drugi sličan Duhamelov biopic SPACEMAN i dalje ostaje kompaktnije upakovan rad.
Ipak, ono što je ključno jeste da su ovakvi filmovi prava retkost, istinita kriminalistička priča snimljena izvan studija i bez nekih Award-season ambicija. BANDIT definitvno nije CATCH ME IF YOU CAN, ali na programu televizija će se lako uklapati u taj slot i rado reprizirati.
Pošto film ipak nosi etiketu bioskopskog, a zanimljive su neke statistike o njemu - recimo snimljen je za 21 snimajući dan, u proseku 44 pozicije kamere ne računajući drugu ekipu - nema sumnje da je reč o ostvarenju u koje je uložen veliki trud. Ipak, rezultat je u tehničkom smislu kudikamo subbioskopski, i samim tim moja ocena za bioskopski utisak bi bila * * 1/2 a da je reč o TV radu znatno viša.
Ovo svakako nije geezer teaser u kome se niko ne trudi, i veoma je uspeo projekat sa određenim limitima koji srećom najširoj publici neće biti vidljivi.

Friday, September 23, 2022

CRAZY HEART

Scott Cooper je režirao i napisao adaptaciju romana Roberta Cobba o posrnulom legendarnom kantri pevaču koji nastupa po malim kafanama, i jedinu kopču sa nekadašnjom slavom predstavlja pisanje pesama za nekadašnjeg štićenika koji je postao superstar kantrija.

Potucajući se po američkom heartlandu, već ozbiljno načet alkoholom junak upoznaje samohranu majku sa kojom stupa u vezu ali se ispostavlja kao suviše disfunkcionalan da bi je očuvao.

Cooper je okupio vrhunsku ekipu u ovom filmu - glavnu ulogu igra Jeff Bridges koji se i inače pomalo bavi muzikom, mladu zvezdu igra Colin Farrell, samohranu majku Maggie Gyllenhaal a tu je i Robert Duvall. Film je mali ali izveden sa velikim glumcima i uslovima da kada treba da se prikaže koncert kantri zvezde, uverljivosti ne manjka.

Muziku je priredio T-Bone Burnett tačno odmeravajući domet ovih junaka i smeštajući ih u pravi ešelon kantri scene.

U ovoj postavci nije bilo ništa da pođe naopako, pa i nije pošlo. Problem je što se nije sad desilo ni ništa naročito. CRAZY HEART je solidan, jako dobar old school film, ali ovi ljudi su igrali i u boljim.

* * * / * * * *

Wednesday, September 21, 2022

HEROJI

Nicolas Winding Refn se ispostavlja kao kontinuirano najuticajniji reditelj među mladim rediteljima sa FDU koji ulaze u kinematografiju. Posle Luke Bursaća, njegov uticaj ispoljio je i Goran Nikolić u filmu HEROJI koji je u izvesnom pogledu nadovezivanje na Refnov vikinški rad VALHALLA RISING.

Na nesreću HEROJA, nisam preterani fan VALHALLA RISINGa, pa samim tim nisam mnogo dirnut suptilnim omažima Jednookom i sl. ali u redu, čućemo sigurno i neka mišljenja onih koji su voleli taj film. Zanimljivo je da su oba filma premijerno prikazana na FESTu, ali sa suprotnim rezultatima.

VALHALLA RISING je doživeo nezaslužene pohvale kritike, a HEROJI su brutalno otpisani - ne sasvim nezasluženo, ali sa jednim zanemarivanjem određenih rezultata koji jesu postignuti.

Ono što su rezultati ovog filma jeste da u svom celovečernjem debiju Goran Nikolić uspeva da nadiđe osnovne probleme svojih studentskih filmova. Ovaj film izgleda dobro i generalno ima narativni fokus, a to su dve stvari koje su najpre nedostajale u njegovim studenstkim radovima.

Fotografija Vladimira Đurića je solidna, u prirodi uspeva da probudi likovnost i izgradi ubedljivost filmskog prizora, imamo osećaj da smo u tom vremenu, a bez nekih agresivnih intervencija.

E sad, ono na šta su se negativni komentari fokusirali i što zaista jeste problem filma - to je razvučenost, nepostojanje sadržaja koji može da opravda trajanje, činjenica da i ovaj sadržaj koji tu postoji koliko god nedovoljan nije naročito dobar, deluje stidljivo, preobazrivo, a kada se film završi rezom pred obračun, deluje sve maltene ironično - imamo prvo manjak uzbuđenja, a ono kada se konačno desi, reditelj svesno bira da ga ne prikaže.

Međutim, to što u filmu nema sadržaja, nema radnje itd. možemo lako objasniti time da je ovo zapravo diplomski film, snimljen sa idejom da se nekako napravi dugometražni film sa resursima za kratki itd.

Ipak, isto tako jasno je da film ideju da svesno bude neki slow cinema, neko arty odugovlačenje, i pitanje je zašto kao takav nije percipiran.

S jedne strane, QUOD LICET IOVI, NON LICET BOVI, dakle autori i producenti moraju da budu ušemljeni da bi im se neka vunovlačarenja i dosade mogle razumeti kao umetnost. Ovo nije produkcija tog profila. Istovremeno, umetnička greška jeste u tome što Goran Nikolić pokušava da napravi tu neku vrstu hardkor art housea odnosno podvali ali se u postupku oseća da on ipak dolazi iz sveta konvencionalnog repertoarskog filma. Rešenja kao što je narator koji govori stvari u određenoj vezi sa dešavanjima na ekranu itd. zatim rezovi koji se dešavaju ipak u nekom konvencionalnom ritmu, potreba da se muzikom nekako oživi razvučeni vizuelni materijal, sugerišu da ovo nije real deal. 

Svaki autor konvencionalnog da ne kažem reperotarskog filma ponekad pomisli da "svaka budala" može da snimi to neko umetničko odugovlačenje, međutim za art house film je potrebno biti posebna vrsta "budale". I to je lekcija koju su naučili mnogi repertoarski odgojeni reditelji kad probaju da se okušaju u tom formatu.

U svakom slučaju, HEROJI su diplomski film sa koji je Goran Nikolić ušao u opticaj, prošao je ciklus srpskih festivala, i pravi "debi" ga čeka u drugom filmu koji će nadajmo se biti reprezentativniji.

* * / * * * *

Tuesday, September 20, 2022

EMILY THE CRIMINAL

John Patton Ford ima ime kome je teško dorasti. Plus reputacija čoveka koji je završio USC i AFI, dakle najbolje filmske škole koje se igde mogu završiti. Plus potpisuje scenario za ROTHCHILD, kontroverzni film u kom je trebalo da igraju Shia i Mel.

Njegov celovečerenji debi EMILY THE CRIMINAL međutim uspeva da isprati hype što se retko dešava. Sa Aubrey Plazom u naslovnoj ulozi, Patton Ford snima uzbudljiv triler sa zapletom koji je street level, bez ijednog pištolja u kadru, kriminalom koji nije white collar ali maltene kao da jeste, i napetošću koja je na visokom nivou.

Uprkos tome što je glavna junakinja inicijalno postavljena kao jedna od onih osoba iz savremenih krimića koja je preterano motivisana socijalnim okolnostima i životnim teškoćama, vremenom ovaj krimić počinje da se bavi onim što je ipak suština ovog žanra a to je sklonost ka zločinu koja postoji u svakom čoveku, i preispitivanjem te teme od tačke kada bavljenje kriminalom izgubi puku materijalnu neophodnost i postane način života bez kog čovek ne može.

Aubrey Plaza ima sjajnog partnera u liku libanskog lopova i prevaranta širokog spektra kog igra Theo Rossi i on joj odlično parira i u pogledu harizme i kad je reč o energiji, ali i idejno, imamo ljude iz niže srednje klase i doseljenike upućene u kriminal.

Patton Ford u pogledu inscenacije i vizuelnog koncepta je vrlo visceralan, pripovedanje je propulzivno, sa licem Aubrey Plaze kao moćnim punktumom njegove filmske slike. Los Anđeles u kom se odvija priča je atmosferičan, ambijenti u kojima se ona odvija su opskurni industrijski parkovi, velikoprodajni centri, domovi raznih podstanara, sve u svemu jedan zatvoren i zanimljiv svet.

EMILY THE CRIMINAL se ne mora nužno posmatrati kao krimić, može i kao neobičan ljubavni film, ali kad stvari odu trilerskim putem, kome ovo nije uzbudljivo, zalutao je pred ekran.

* * * 1/2 / * * * *