NEVADA SMITH Gordona Douglasa je televizijski film iz 1975. godine. Ova priča je snimana pre toga sa Steve McQueenom u glavnoj ulozi ali ono što ih povezuje je naslovni junak. Segmenti zapleta se poklapaju ali priča nije ista. Douglasov film nažalost ne spada u njegove uspelije vesterne. Energičan je i izgleda dobro ali ne uspeva da jasno izgradi protagonizam likova i samim tim da definiše priču do kraja. Gledalac ima teškoće da uhvati fokus i ono što ostaje je mišićavo realizovan vestern koji nedovoljno drži pažnju. Elementi priče o Cordu i Nevada Smithu sežu do nekoliko raznih filmova i serija u koje je bio uključen i Harold Robbins.
Thursday, December 5, 2019
Wednesday, December 4, 2019
FREE TO ROCK
Televizijski dokumentarac FREE TO ROCK u režiji Jima Browna, višestrukog kandidata za Emmy, stoji kao jedan izuzetno uspešan, informativan i bogato realizovan primer konvencionalnog pristupa tema, u ovom slučaju položaja rokenrola u SSSRu, kako američkog tako i onog koji je nastajao tamo.
U slučaju ovog dokumentarca treba imati na umu da je nastao uz podršku američkih državnih agencija i da stavovi koje iznose korespondiraju sa njihovim agendama. Čisto da bi se izbeglo nerviranje. U smislu da komunizam i sovjetski sistem nisu doživljeni kao nešto dobro i održivo...
Ako imamo to u vidu, nema nikakve sumnje da ovaj film ne krije da je rokenrol bio suštinski subverzivan i da je preko stanica kao što je Radio Slobodna Evropa namerno plasiran iza Gvozdene zavese, odnosno da je postojala svest i namera u plasiranju rokenrola na istok. Film naravno ne kaže da su Amerikanci za te potrebe izmislili rokenrol ali ne spori da ga je establišment namerno koristio. U tom pogledu film otvoreno čak i kaže da je rokenrol kao nosilac ideologije poslužio da potkopa Sovjete.
Uporedo sa tim, prikazana je još zanimljivija stvar a to su autohtoni sovjetski bendovi, zatim one koje je formirala država tzv. Vokalno-instrumentalni ansambli i konačno cela bootleg scena koja je uključivala i piratske ploče rezane na rendgenskim snimcima.
Film je urađen bogato u pogledu arhive. Ima zaista sjajnih snimaka, suptilnih rekonstrukcija, ekskluziva kao što su svirka Beach Boysi u Čehoslovačkoj i čitav niz drugih stvari.
Kao neko ko je fasciniran Dean Reedom i temom rokenrola iza Gvozdene zavese mogu reći da ovaj film u svojih sat vremena trajanja obuhvata sve najznačajnije punktove u ovom istorijatu. Da li je moglo da se obuhvati još nešto. Svakako? Ali u osnovnim crtama to je ta priča.
Stoga FREE TO ROCK, uprkos svojoj funkciji i vrlo jasnim komemorativnim namerama, dosta precizno sažima i prezentira priču za koju se odlučio.
U slučaju ovog dokumentarca treba imati na umu da je nastao uz podršku američkih državnih agencija i da stavovi koje iznose korespondiraju sa njihovim agendama. Čisto da bi se izbeglo nerviranje. U smislu da komunizam i sovjetski sistem nisu doživljeni kao nešto dobro i održivo...
Ako imamo to u vidu, nema nikakve sumnje da ovaj film ne krije da je rokenrol bio suštinski subverzivan i da je preko stanica kao što je Radio Slobodna Evropa namerno plasiran iza Gvozdene zavese, odnosno da je postojala svest i namera u plasiranju rokenrola na istok. Film naravno ne kaže da su Amerikanci za te potrebe izmislili rokenrol ali ne spori da ga je establišment namerno koristio. U tom pogledu film otvoreno čak i kaže da je rokenrol kao nosilac ideologije poslužio da potkopa Sovjete.
Uporedo sa tim, prikazana je još zanimljivija stvar a to su autohtoni sovjetski bendovi, zatim one koje je formirala država tzv. Vokalno-instrumentalni ansambli i konačno cela bootleg scena koja je uključivala i piratske ploče rezane na rendgenskim snimcima.
Film je urađen bogato u pogledu arhive. Ima zaista sjajnih snimaka, suptilnih rekonstrukcija, ekskluziva kao što su svirka Beach Boysi u Čehoslovačkoj i čitav niz drugih stvari.
Kao neko ko je fasciniran Dean Reedom i temom rokenrola iza Gvozdene zavese mogu reći da ovaj film u svojih sat vremena trajanja obuhvata sve najznačajnije punktove u ovom istorijatu. Da li je moglo da se obuhvati još nešto. Svakako? Ali u osnovnim crtama to je ta priča.
Stoga FREE TO ROCK, uprkos svojoj funkciji i vrlo jasnim komemorativnim namerama, dosta precizno sažima i prezentira priču za koju se odlučio.
Tuesday, December 3, 2019
WAY... WAY OUT
WAY... WAY OUT Gordona Douglasa je svojevrsna preteča EDERLEZI RISINGa. Reč je o komediji sa Jerry Lewisom u glavnoj ulozi. Film mi je naleteo baš u vreme gledanja odlične Appleove serije FOR ALL MANKIND koja govori o alternativnoj istoriji američkog svemirskog programa. U ovoj seriji SSSR uspeva da prvi sleti na Mesec i trka se sa izlaska ljudi na Mesec pretvara u borbu ko će prvi stići da postavi lunarni kamp.
U WAY... WAY OUT, američkoj komediji iz 1966. godine priča se dešava u bliskoj budućnosti kada su Sovjeti i Amerikanci uspostavili meteorološke stanice na Mesecu. Kada dvojica američkih astronauta izgube razum zbog celibata, NAWA (umesto NASA) odlučuje da tamo pošalje bračni par, ali za svog astronauta kog igra Jerry Lewis ne može da nađe adekvatnu partnerku.
WAY... WAY OUT bi se danas smatrao neprihvatljivo seksističkim. Ipak, u osnovi je reč o pitomom seks komediji kakve su cvetale tih godina u Holivudu. Gordon Douglas vešto inscenira dešavanja, film je vrlo zanimljivo dizajniran a Lalo Schifrin ima nekoliko ekstravagantnih i vizionarskih deonica u skoru.
Nažalost, scenario od kada se zaplet digne u pun pogon, dakle kada bračni par Amerikanaca upozna par Rusa koji žive na Mesecu, nažalost pada na nivo jednočinke i tu film nažalost postaje bitno statičniji.
WAY... WAY BACK je simpatičan i interesantan film koji je nešto manje smešan nego što bi trebalo da bude. I u toj završnoj fazi ima dramaturški problem. Pa ipak, ovaj film je vredan pažnje kao jedan od naslova iz talasa komedija o astronautima koji se pojavio šezdesetih.
* * 1/2 / * * * *
U WAY... WAY OUT, američkoj komediji iz 1966. godine priča se dešava u bliskoj budućnosti kada su Sovjeti i Amerikanci uspostavili meteorološke stanice na Mesecu. Kada dvojica američkih astronauta izgube razum zbog celibata, NAWA (umesto NASA) odlučuje da tamo pošalje bračni par, ali za svog astronauta kog igra Jerry Lewis ne može da nađe adekvatnu partnerku.
WAY... WAY OUT bi se danas smatrao neprihvatljivo seksističkim. Ipak, u osnovi je reč o pitomom seks komediji kakve su cvetale tih godina u Holivudu. Gordon Douglas vešto inscenira dešavanja, film je vrlo zanimljivo dizajniran a Lalo Schifrin ima nekoliko ekstravagantnih i vizionarskih deonica u skoru.
Nažalost, scenario od kada se zaplet digne u pun pogon, dakle kada bračni par Amerikanaca upozna par Rusa koji žive na Mesecu, nažalost pada na nivo jednočinke i tu film nažalost postaje bitno statičniji.
WAY... WAY BACK je simpatičan i interesantan film koji je nešto manje smešan nego što bi trebalo da bude. I u toj završnoj fazi ima dramaturški problem. Pa ipak, ovaj film je vredan pažnje kao jedan od naslova iz talasa komedija o astronautima koji se pojavio šezdesetih.
* * 1/2 / * * * *
#RUCKER50
#RUCKER50 Roberta McCullougha Juniora je zanimljiv dokumentarni film o čuvenim harlemskim košarkaškim terenima u Rucker Parku koji nose ime Holcombea Ruckera, sportskog radnika koji je u Harlemu osnovao čuveni ambijent u kom su mnogi čuveni igrači napravili prve korake. Neki su stigli do NBA, neki su ostali opskurni heroji bez odličja kao Earl Manigault.
Ovaj film govori o preplitanju emancipacije Afroamerikanaca, borbe za ljudska prava i košarkaškog terena kao mesta za okupljanje i izgradnju identiteta i naravno o čuvenim Rucker turnirima na kojima je učešće bilo pitanje prestiža.
Film donosi izvanredan arhivski materijal, od šezdesetih do dvehiljaditih a naročito je zanimljivo da se kao sagovornik pojavljuje Saša Đorđević, snimljen tokom posete Ruckeru sa ćerkom i vrlo dobro objašnjava globalni domet mita o ovom mestu.
Sam stil filma je informativan. Narativ nose sagovornici snimljeni u talking heads aranžmanu ali zato sa sjajnom arhivom. U stilskom pogledu ovaj film zbilja nije ništa naročito.
#RUCKER50 je u Srbiji dostupan, pored uobičajenih piratskih kanala, i na Netflixu.
* * 1/2 / * * * *
Ovaj film govori o preplitanju emancipacije Afroamerikanaca, borbe za ljudska prava i košarkaškog terena kao mesta za okupljanje i izgradnju identiteta i naravno o čuvenim Rucker turnirima na kojima je učešće bilo pitanje prestiža.
Film donosi izvanredan arhivski materijal, od šezdesetih do dvehiljaditih a naročito je zanimljivo da se kao sagovornik pojavljuje Saša Đorđević, snimljen tokom posete Ruckeru sa ćerkom i vrlo dobro objašnjava globalni domet mita o ovom mestu.
Sam stil filma je informativan. Narativ nose sagovornici snimljeni u talking heads aranžmanu ali zato sa sjajnom arhivom. U stilskom pogledu ovaj film zbilja nije ništa naročito.
#RUCKER50 je u Srbiji dostupan, pored uobičajenih piratskih kanala, i na Netflixu.
* * 1/2 / * * * *
Saturday, November 30, 2019
SLAUGHTER'S BIG RIP-OFF
SLAUGHTER'S BIG RIP-OFF Gordona Douglasa je nastavak Starrettovog uspešnog revenge flicka o bivšem pripadniku Zelenih beretki koji se sveti mafiji zbog smrti bližnjih. Jim Brown ponavlja naslovnu ulogu, i uprkos tome što nema jakih partnera kao u prvom filmu, Douglas je skupio solidne epizodiste među kojima se ističe Don Stroud i unosi jako puno svog karakterističnog stila.
SLAUGHTER'S BIG RIP-OFF ima mustru detektivskog filma, Slaughtera pokušavaju da ubiju na početku i onda on kreće da istražuje ko je organizovao taj napad i da se propisno osveti.
Gordon Douglas sve režira mišićavo, sa izuzetnom vizuelnom kulturom. U ovom transferu film jako dobro izgleda, i kolorit prati vrlo zanimljivo Douglasovo kadriranje, upotrebu pokreta kamere i ekstremnih rakursa.
Uprkos tome što film kipti od blaxploitation detalja, jedan od junaka je klasičan pimp prema čemu Slaughter ima tek prezir, ne mnogo više od toga, i naravno ima mnogo tretmana Jima Browna kao ubermenscha. No, srećom Jim Brown ima sve atribute ubermenscha i ta hiperseksualizovana atmosfera koja čini ovaj film (žene neprekidno preklinju Slaughtera da mu se podaju) zahvaljujući njemu ostaje održiva i uprkos blaxploitation intervencijama, film vrlo lako crossoveruje.
* * * / * * * *
SLAUGHTER'S BIG RIP-OFF ima mustru detektivskog filma, Slaughtera pokušavaju da ubiju na početku i onda on kreće da istražuje ko je organizovao taj napad i da se propisno osveti.
Gordon Douglas sve režira mišićavo, sa izuzetnom vizuelnom kulturom. U ovom transferu film jako dobro izgleda, i kolorit prati vrlo zanimljivo Douglasovo kadriranje, upotrebu pokreta kamere i ekstremnih rakursa.
Uprkos tome što film kipti od blaxploitation detalja, jedan od junaka je klasičan pimp prema čemu Slaughter ima tek prezir, ne mnogo više od toga, i naravno ima mnogo tretmana Jima Browna kao ubermenscha. No, srećom Jim Brown ima sve atribute ubermenscha i ta hiperseksualizovana atmosfera koja čini ovaj film (žene neprekidno preklinju Slaughtera da mu se podaju) zahvaljujući njemu ostaje održiva i uprkos blaxploitation intervencijama, film vrlo lako crossoveruje.
* * * / * * * *
Friday, November 29, 2019
DARKTOWN STRUTTERS
DARKTOWN STRUTTERS je poslednji dostupni film Williama Witneya, snimljen po scenariju Georgea Armitagea, bizarni spoj komedije, mjuzikla, naune fantastike i političkog angažmana. Gene Corman je ovu deonicu svoje karijere proveo radeći Blaxploitation a Witney se u svemu zatekao kao rent-a-reditelj. Rezultat je jedan izuzetno slab i nemarno urađen film.
Scenario Georgea Armitagea je napisan na brzinu, po rečima samog autora za tri dana a Witney nije uspeo da ni na jednom nivou iskontroliše materijal. Ne samo u pogledu izlaganja priče i određivanja žanrovskog ključa već i u pogledu inscenacije.
Anarhičan duh filma je potpuno prihvatljiv za farsu ovog tipa, pa čak i dramaturgija skeča na kojoj se sve bazira ali naprosto ovo je morao biti mnogo kontrolisaniji rad nego što smo na kraju dobili.
Zaplet je u osnovi mogao biti zanimljiv, imamo bandu crnih bajkerki koja se ganja sa tupavim policajcima koji bi trebali da naslede Keystonske ali ne mogu, sa KKK bajkerima ali i dijaboličnim belim vlasnikom lanca fast food restorana koji naizgled pomaže afroameričkoj zajednici ali u stvari želi da otme njihove lidere, klonira ih i vrati njihove kopije koje on kontroliše u društvo.
Naravno, ovakve premise su daleko od nečega što bi napravio Jordan Peele iako je nesumnjivo da sličnosti ima.
Gde su stvari pošle nizbrdo? Paradoksalno, ovo je blaxploitation film, rađen u jednom nemaru i aljkavosti kao i mnogi drugi naslovi tog tipa, a premisa mu je angažovana, stilski kompleksna i izazovna i morala se tretirati autorski.
Naravno, moguće je da i ja svemu ovome prilazim previše ozbiljno, i da bi ceo ovaj film trebalo u startu otpisati, ali ne bi on do danas opstao kao kultni promašaj da u njemu nema klica nečeg interesantnog.
Među izvođačima koji nastupaju u muzičkim tačkama pojavljuju se čuveni The Dramatics.
* 1/2 / * * * *
KAGHAZ-PAREH HA
KAGHAZ-PAREH HA Behzada Nalbandija je iranska dokuanima o ženama koje su zbog narkomanije ostale beskućnice. Engleski naslov ovog filma je THE UNSEEN jer je to naziv za iranske beskućnike pošto ih vlasti sklanjaju sa ulica tokom poseta zvaničnika. Kako žive u kartonskim kutijama, junakinje su napravljene u stop motion tehnici od kartona kroz visokoestetizovane, često alegorične animirane rekonstrukcije njihovih sudbina.
Ako imamo u vidu iranske kodekse javnog morala, animacija je verovatno najlogičniji način kako da se te žene prikažu i da im se sačuva identitet. Naravno film ovako radikalnog postupka gde u zvučnoj slici idu ispovesti a u slici animirana ilustracija toga nije za svakoga. Ali vredi ga videti, naročito asko se bavite filmom.
* * 1/2 / * * * *
Ako imamo u vidu iranske kodekse javnog morala, animacija je verovatno najlogičniji način kako da se te žene prikažu i da im se sačuva identitet. Naravno film ovako radikalnog postupka gde u zvučnoj slici idu ispovesti a u slici animirana ilustracija toga nije za svakoga. Ali vredi ga videti, naročito asko se bavite filmom.
* * 1/2 / * * * *
Subscribe to:
Posts (Atom)