MEMORIA

Vladimir De Fontenay i Nina Ljeti pridružili su se mladim filmadžijama koje su uzele da ekranizuju pripovetke Jamesa Franca, uklopivši se u njegovu fassbinderovsku hiperprodukciju autorskog materijala.

MEMORIA je u tom smuislu koji moramo sagledavati u kontekstu samog produkcionog okvira u kome nastaju lapidarne ekranizacije Francovih zamisli bez namere da se koketira sa estetikom zaokruženog remek-dela, već se ide parcijalno, prateći tačke koje su interesantne autorima i jasno razdvajajući akcentovane "tačke interesovanja" od onoga što ih nužno narativno povezuje.

U filmu MEMORIA okupljena je odlična mlada glumačka postava koju čine Sam Dillon, Thomas Mann i Lakeith Stanfield i oni su u centru ovog ukrštanja Fassbindera i Gusa Van Santa.

I u tome se možda može i najbolje sumirati ovaj postupak. Ovde imamofassbinderovski pristup celini, kanalisan kroz estetizaciju preuzetu od Gusa Van Santa koji se posle kanske pobede ELEPHANTa, hteli mi to da priznamo ili ne, i hteli to da priznaju njegovi epigoni ili ne, nametnuo kao ključni uticaj na savremeni art house, nezavisno od njegove potpuno druge strane koju oličavaju filmovi klasičnijeg izraza.

U ovom slučaju, Francova pripovetka govori o mladom sinu ruskih emigranata koji se kreće San Franciskom kroz život, sa svojim skejtom i neostvarenim strastima, u vrtlozima vršnjačkog konflikta i škole u koju se ne uklapa. I to je za tu vrstu filma dovoljno.

U okvirima te produkcije, i tog pogleda na život i film, MEMORIA zaslužuje * * *

KAZAKH SCARY TALES

KAZAKH SCARY TALES je naslov pod kojim je Adilkan Jeržanov na filmskim festivalima prikazivao tri spojene epizode svoje anthology serije Казахские страшные сказки i u njima je sadržao jednu zaokruženu priču.

KAZAKH SCARY TALES su mnogi kritičari vrednovali kao film, ali kako sam ga ja gledao iz epizoda, svaka je imala špicu i izlazila sa razmakom između emitovanja, pokušaću da ga tretiram kao nešto što se nominalno može nazvati filmom ali to ipak nije, niti sam ga ja gledao u toj formi.

Šta KAZAKH SCARY TALES jeste?

Recimo da bismo ove tri epizode mogli tretirati baš kao to - tri epizode koje kada se spoje tvore jedan televizijski film.

I, kao takav, slobodno mogu reći da je KAZAKH SCARY TALES odličan televizijski film, dakle ne bioskopski, ali ne ni striming, već baš televizijski.

Priču su mnogi poredili sa TWIN PEAKSom, i to ima smisla, neki sa THE WICKER MAN, što takođe ima smisla, ali meni je moram priznati najviše ličila na DYLAN DOGa.

Svakako da izuzetno filmični Kuantay Abdimadi kanališe Kylea MachLachlana u svom underplayu i uzdržanosti, pa donekle i u dizajnu kao gradski inspektor koji dolazi u Karatas (mitsko mesto koje je Jeržanov osmislio da mu služi kao Kingu Castle Rock) ali sa Dylanom deli jedan dodatni sloj ikoničnosti jer Abdimadi nosi dozu stripskog u sebi, na onaj način kako je Dylan Dog obesmrtio Ruperta Everetta i zašto barem po izgledu Routh nije bio promašen izbor onomad (iako sve ostalo jeste). Isto tako sa Dylanom deli otvorenost prema mogućnosti da bizarni slučaj u lokalno karataskom porodilištu ima u sebi mističnu dimenziju, da se tiče lokalnog folklora i monstruma poteklog odakle, kao što je i sam način rešavanja slučaja dylandogovski.

Jeržanov svemu ovome prilazi sa dosta smisla za humor, ali nikada ne dopušta da se stvar preoptereti tatijevskim egzibicijama. Televizijski film je atmosferičan, strava je više u likovima nego u nekim eksplicitnim ripper sekvencama ali ima i toga. I svakako da je recimo manjak klasičnih ripper sekvenci nešto što ovaj film diferencira od bioskopskog horora.

Isto tako, nema nikakve sumnje da Jeržanov ovde radi za izvoz, i da želi da nastupi na tržištu serija i horora, i rekao bih da ima produkt koji veoma dobro može da prođe.

Sigurno da nije teško zamisliti ovo kao televizijski film na nekom programu bilo gde u svetu, pa i kod nas, kao što je još lakše zamisliti ovu seriju u ponudi nekog sofisticiranijeg strimera.

WORLDBREAKER

WORLDBREAKER je film koji nam pokazuje kakav je Brad Anderson žanrovski specijalista. Kakav je to prekaljeni šljaker i znalac.

Čak i u okolnostima nekog polu-abortianog rip-offa A QUIET PLACE upriličenog na nekoj vetrometini u Severnoj Irskoj sa Lukeom Evansom i Millom Jovovich, Anderson uspeva da izvuče dostojanstven rezultat.

Za početak, Luke Evans je takođe šljaker koji zna da svaki dinar mora da se zaradi, i on ovde zaista nosi film uprkos protagonizmu devojke koja igra njegovu ćerku. Ipak, Evans i u fizičkoj konfrontaciji i u govornoj radnji, zapravo dominira i pokriva okolnu podelu. 

Milla Jovovich je tu u ulozi geezer teaser dimenzija, ali i njoj Anderson daje prostor koji koristi efikasno.

Ono što je najvažnije, uprkos relativno oskudnoj produkciji, u kojoj spektakla ima vrlo malo, i priči koja je napapbirčena iz niza boljih filmova. Uprkos - uostalom - mnogim scenama koje deluju kao da su iz filma koji bismo radije gledali od ovog, Anderson uspeva da napravi ekonomičnu, solidnu celinu, čiji je osnovni problem što je prosto limitirana na previše nivoa.

No, Anderson prevazilazi razne barijere i uspeva da istera na kraju film koji funkcioniše u najmanju ruku, kao ono što jeste, angloamerički rip-off A QUIET PLACE, i nema čega da se stidi.

Ako izuzmemo HAPPY ACCIDENTS, mene nijedan calling card Brada Andersona nije oduševio, ali zato njegovi "manji" filmovi iznova potvrđuju veštinu, žanrovsku pismenost i sugestivnost.

* * 1/2 / * * * *

THE RUNNING MAN

Prvi i poslednji put sam gledao THE RUNNING MAN Paula Michaela Glasera kad sam imao recimo jedanaest ili dvanaest godina, i tada mi je taj film bio sranje, iako sam prirodno bio duboko uronjen u Arnijev kanon.

Kasnije sam ga gledao dosta puta u superiornoj interpretaciji Neveldinea i Taylora koja se zove GAMER, takođe je reč o filmu koji nije savršen ali je u svakom pogledu superiorniji u odnosu na ovaj. Međutim, GAMER je imao nešto što je meni bilo strukturalno dosta zanimljivo i to sam čak i preuzeo u jednom scenariju koji će nadam se uskoro biti i snimljen, sada se zove 2030 a jednu njegovu verziju sa naslovom 2020 ste imali priliku da čitate ovde.

Ta rešenja su - jednim delom - zapravo oslonjena i na Glaserov film (rušenje televizijske mreže i puštanje istine što i dalje zapravo ima smisla jer old media u tom pogledu kod nas i dalje vlada) no svakako ne i na njega per se.

Na novo gledanje, u sklopu pripreme za Edgara Wrighta, film mi je ponovo bio bezveze.

Sada u njemu ima stvari koje sam više cenio nego onomad kad sam imao jedanaest godina, ali ne bih rekao da je išta od toga zapravo dobro, koliko je meni naprosto zanimljivo.

Iako je Glaser, inače čovek neobično bizarne i tragične životne priče, par excellence američki reditelj, gotovo tipski po svojoj životnoj putanji, od televizijskog glumca preko televizijskog reditelja do filmskog u jednom kratkom periodu, u ovom filmu ima nekakvog evropskog senzibiliteta.

Da li je to upliv čistog trasha koji je ovde zaličio na evropski film, da li je to Glaserovo neznanje - jer zbilja nije baš najveštiji reditelj - ali ovde ima neke svedenosti, nekog bavljenja kamernijim rešenjima, čak i onda kad se pravi spektakl, što je karakteristično za evropski exploitation.

Ovaj film je skuplji od velikog dela opusa Lucia Fulcija zajedno, ali lako bih mogao da zamislim da je recimo Fulci snimio ovaj film, a iskreno nisam siguran da bi ga napravio bitno slabije od Glasera.

Tomovi su ispisani o tome gde u odnosu na ovo stoje MOSTE DANGEROUS GAME, PRIX DU DANGER, DECIMA VITTIMA i sl. i ne bih se sad mnogo iscrpljivao o toj temi, naročito jer nisam čitao Kingov roman.

No, THE RUNNING MAN je opet sui generis rad je bio prilika da se taj koncept donese u američki mejnstrim sa najvećom aktuelnom zvezdom.

Iako se može reći da u ovoj stilizaciji, u kojoj ima satire i ironije, ima ponešto nečega što će kasnije pružiti i Verhoeven u TOTAL RECALLu (nije li dinamika Arnie-Maria Conchita Alonso slična onoj Arnie-Rachel Ticotin i nije li nasilno eliminisanje protivnika uz duhovitu opasku obeležje cele Arnijeve karijere koje ja baš u ova dva kritičko-futuristička naslova dovedeno do paroksizma) ali na jednom superiornom nivou ne samo inscenacije, izvedbe i režije u svakom pogledu, već i u jednom superionom načinu kako se koristi Arniejeva ikoničnost.

Naime, Verhoeven uzima Arnieja i fuzioniše ga sa likom Philipa K. Dicka koji po pravilu nije tipski protagonista iz pulpy serijala, na liniji Tarzan - Conan- Doc Savage, praveći kroz njega ikoničnu pojavu sa jednim predznakom, blue collar uber menscha koji se ispostavlja da je uber mensch iz superagentskog miljea, pretvarajući radnika u revolucionara.

To je pokušao i Glaser u THE RUNNING MAN, gde imamo uber menscha koji je bio pesnica državne represije koji kasnije nevoljno postaje činilac prevrata. Međutim, dok kod Verhoevena mi uspevamo da ispratimo tu transformaciju i da je u potpunosti obradimo značenjski, ovde je realno ni ne primetimo.

Glaser u različitom zapletu pravi vrlo sličan arc, u oba slučaja uber mensch menja svoju poziciju u odnosu na establishment i predznak, ali u THE RUNNING MANu to zapažamo tek a posteriori, kad krenemo da teoretišemo o filmu. U samom delu se to ne oseti jer se scene slažu jedna za drugom, bez preteranog opterećivanja smislom.

Ovaj film je bio relativno aktuelan kada sam ga gledao ali je već tad, iako star samo nekoliko godina, već delovao bajato.

Prosto, večna tema gladijatorske borbe kao zamajavanja naroda data je u formi jedne budućnosti gde se ništa nije promenilo od osamdeset i neke do 2019. godine. Otud, iz ovog filma jedino deep fake kojim se koriste zlikovci danas deluje aktuelno.

Jedan od razloga zašto film ne valja jeste i to što je Glaser imao nekoliko neverovatno harizmatičnih antagonista za Arnieja od kojih na kraju nije napravio ni smislene henchmene. Jim Brown je tu, i on je objektivno poslednji boss fight, a možda je i najkraće zastupljen. Professor Tanaka je paradoksalno zastupljeniji, a Jesse Ventura se ni ne uhvati u koštac zapravo.

Isto važi i za Yapheta Kottoa kao sidekicka. Takva faca a dobija zaista mrvice pažnje. 

Zapravo, samo je Maria Conchita Alonso dobila istinski protagonizam. Svakako da zbog kvaliteta ovog filma neće biti upamćena kao ključna Arnijeva latina kao Rachel Ticotin i Elpidia Carillo. Doduše, posle Elpidie je overila Predatora u izvrsnom filmu Stephena Hopkinsa.

Glaserov film ni u jednom trenutku ne uspeva da se nametne kao iole uverljiv, samim tim ni akcija ne nosi neki naročiti suspense. Ima tu i tamo poneki detalj, ali meni su se možda ponajviše u akcionom pogledu dopale sporedne situacije, recimo kada Amber ubija Dynama, mada ni to nije ništa naročito.

THE RUNNING MAN je evidentno hteo da prevaziđe ograničenja akcijaša sa Arniejem, i jasne su ambicije koje nadilaze puki akcijaš sa SF elementom. Međutim, na kraju je upravo ovaj film sa svim tim ambicijama postao baš ono za šta su Arniejevi najsupeliji filmovi nepravedno optuživani, banalna izložba trashy nasilja.

* 1/2 / * * * *

Ono što karakteriše ovaj film jeste taj sleazy, trashy, aspekt izvedbe, ta estetizacija

GONKS GO BEAT

GONKS GO BEAT iz 1964. godine ima imidž kultnog naslova iz one so bad it's good kategorije koja meni nikada nije bila previše bliska niti je poznajem previše.

Reč je o SF mjuziklu Roberta Hartford-Davisa u kom se parafrazira Romeo i Julija, kroz priču o vanzemaljcima koji na Zemlji budućnosti vide da postoje dve nacije mladih, oni koji vole rok i oni koji vole balade i nekako žele da reše rat i podelu između njih.

U pogledu te podele na rokere i ljubitelje balada (tad još nema metala gde će se ispostaviti da muzičari koji piju najviše vole baladu), to bi se pre mnoglo smatrati podelom na rok i estradni pop u nekom žanrovskom smislu, i u tom pogledu ovaj film ne donosi mnogo poznatih bendova na ekran. Od osoba koje nastupaju jedino je Lulu, danas koliko-toliko poznato ime.

Hartford-Davis pokušava da napravi celinu koja ima nekakvu priču, međutim, kao i u većini filmova ove vrste predložak se svodi na neki inicijalini podsticaj da se zapeva i zasvira i onda se potom ređaju muzičke numere sa minimumom priče, u smislu zapleta ali i dijaloga.

Pesme se često "lepe" jedna na drugu a Hartford-Davis grčevito pokušava da ih postavi u nekakav narativni kontekst u čemu ne uspeva.

Tako imamo čak i masovku "rata" između dva muzička usmerenja koja se zapravo nedovoljno i muzički i vrednosno razlikuju.

Film je ambiciozan i evidentno je da je Hartford-Davis želeo da napravi nešto više od onoga sa čim su se u istim okolnosima mirili Gordon Flemyng ili Douglas Hickox. Međutim, u tome nije uspeo i onda je ovaj film, u spoju nepoznate muzike za današnje vreme, zaboravljenih izvođača, campy priče koja doduše i u svoje vreme nije pretendovala da bude nešto više itd. nekako privukao pažnju tih eksperata za "loš film" i oni su ga izgurali do jednog statusa koji zapravo baš i ne zaslužuje.

Ovo je film iz podžanra koji je dao dosta kultnih naslova, dao je i dva masterpisa Richarda Lestera ali i masu zaboravljenih ostvarenje gde poneko živi i danas zahvaljujući muzičarima koji su nastupili u njemu. I to je manje-više ceo njegov greh. Hartford-Davis je imao ambiciju koja nije bila utemeljena, pa je u nekim stvarima film ispao goofy, iako ne bih rekao da je želeo da ne bude takav.

Samo je želeo da bude uspešan i žanrovski efektniji. Nije to mali greh ali nije toliki da se danas ljudi masovno zgražavaju nad ovim naslovom.

* * / * * * *

THE ROAD TO HONG KONG

Norman Panama režirao je poslednji film u ROAD serijalu koji je izašao 1962. godine, posle duže pauze.

Reč je o filmu THE ROAD TO HONG KONG u kom se Bob Hope i Bing Crosby upliću u špijunsku intrigu na Dalekom Istoku.

Uprkos tome što je film producirala ista kuća kao i Jamesa Bonda, i priča ima u sebi elemente koji će sa Bondom postati osnov blokbastera tog a i svakog drugog doba, a to je špijunska intriga sa velikim planom da se ovlada svetom iza kog stoji neki megaloman, ovaj film zapravo nema veze sa Flemingom i celom tom franšizom jer je izašao pre DR NOa.

Film je doduše sniman u Britaniji, u Sheppertonu i uvek postoji mogućnost da se naslućivalo koja moda sledi u bioskopskom filmu.

Elem, Hope i Crosby ovde sarađuju sa Joan Collins koja sveža i u punoj formi i Robertom Morleyem koji je odličan kao flegmatični megaloman negativac.

Humor je starinski, kakav smo i navikli da nam oni pružaju.

Ipak, ako bismo se držali teme egzotične parodije na špijunski film sa elementom putovanja u kosmos, istakao bih da je Bob Hope snimio superiornu verziju toga kasnije u filmu CALL ME BWANA Gordona Douglasa.

Međutim, ovaj film je prosto baziran na jednoj razgaženoj rutini, raznim formama probijanja "četvrtog zida" i svemu što uz to ide, i uz konvenciju snimanja svega u studiju, vrlo je korektan.

Ako bih želeo ovaj tip komedije na ovu temu, birao bih pomenuti Douglasov film, ali nećete pogrešiti gledajuči i ovaj.

Razne slavne ličnosti imaju cameo uloge ali dve najjače su ostavljene za Chairmana i Dina.

* * * / * * * *

NUCLEAR

NUCLEAR Catherine Linstrum je nedorečena britanska psihološka melodrama sa elementima trilera, ili možda horora, teško je reći.

Majka i ćerka beže od nasilnog sina odnosno polubrata u neku napuštenu kuću. U njoj majka ima povremene susrete sa kineskom staricom koja je evidentno u vidu halucinacije inicira u neka razmišljanja o teškim temama, a ćerka ide da pliva u jezeru koje je služilo za hlađenje napuštene nuklearne elektrane i tu se upoznaje sa momkom koji je došao da se popne na vrh napuštenog postrojenja.

I tako tu se malo luta, atmosferično sagledavaju stvari, diskutuje sa izmišljenim i stvarnim ljudima, i onda se pojavi polubrat što nas uvodi u jednu slasher završnicu.

Glumački nukleus koji čine Emilia Jones, Sienna Guillory i George Mackay kao i sam ambijent nudili su puno prostora za jednu atmosferičnu vežbu, međutim, uvođenje barem dva suvišna lika sve ovo uspeva da iz jedne nedorečene atmosferične psihološke igrarije gurne u pravcu nečega što je nedvosmisleno bezveze.

Catherine Linstrum bila je među scenaristima filma CALIFORNIA DREAMIN' Christiana Nemescua koji je izašao posthumno i jedan je od rumunskih naslova tog novog talasa koji je zbog teme NATO agresije stekao kultni status baš u Srbiji.

Nažalost, NUCLEAR je naslov uprkos perspektivnoj podeli koja će se kasnije dokazati baš u ovakvim filmovima (setimo se Mackaya u THE END Joshue Oppenheimera) ostati nešto čemu će se vraćati baš kompletisti ovih glumaca.

* * / * * * *