Sunday, February 17, 2019

SISTEM

SISTEM Momčila Preradovića je drugi dugometražni rad ovog no budget filmmakera koji je počeo svoju karijeru interesantnim underground filmom ZABRANJENA LJUBAV. Taj film je bio dugometražna priča o nekrofiliji i nosio je u sebi mnoge atribute underground filma, pre svih provokativnost i bavljenje temom koja naprosto ne bi imala šanse u srpskom mejnstrimu u tom trenutku, pa verovatno ni danas. Tu je Preradović pokazao da elementarno vlada zanatom i filmskim pripovedanjem i da je to u spoju sa temom rezultiralo referentnim no budget shock cinema delom kakva pohode specijalizovane trash bizarre cult festivale.

U SISTEMU međutim, Preradović pravi krucijalnu grešku i bavi se formatom za koji kod nas ima sluha u mejnstrimu a to je komedija i u toj komediji na neki način gubi onu konceptualnu legitimaciju koju je imao u ZABRANJENOJ LJUBAVI. On ovde snima film kakav bismo vrlo lako mogli da vidimo u opusu Milorada Milinkovića Debelog recimo, samo naravno bez novca što umnogome limitira domete onoga što je krajnji produkt.

Preradović može biti zadovoljan time što ovaj film, kada se uzme u obzir hendikep koji donosi no budget produkcija, nema ništa za čime suštinski zaostaje na nivou postupka za Debelim, ali samim tim nema šta da ponudi jer nema šta da ponudi čega nema u mejnstrimu a nema kapacitete da bude komercijalan.

Stoga, SISTEM je plod velikog napora jednog osvedočenog entuzijaste koji je nažalost potpuno uzaludan i pogrešno zamišljen u samom korenu.

Thursday, February 14, 2019

ŠAVOVI

Pre dve godine FEST je obeležio REKVIJEM ZA GOSPOĐU J. Bojana Vuletića, srpska premijera koja je došla sa Berlinala pravo na FEST. Ove godine, sva je prilika, taj zadatak preuzimaju ŠAVOVI Miroslava Terzića, film koji se umnogome nadovezuje na ono što su poetičke pretpostavke pa čak i formalne koncepcije Vuletićevog dela.

Ponovo je centru priče žena koja pronalazi smisao u jednoj potrazi unutar besmisla naših društvenih okolnosti. Osnovna razlika je u tome što Vuletićev film polazi od blago uvrnute premise dostojne jednog Dušana Kovačevića i onda je nadalje tretira maksimalno racionalno, dočim ŠAVOVI ne ostavljaju mnogo prostora za humor, što ne znači da u jednoj briljantnoj sceni život neće stvoriti okolnosti za izuzetno duhovitu situaciju.

Dok su Vuletićevi junaci kao svoje pogonsko gorivo odabrali blago neodgovoran odnos prema životu, ispod površine Terzićevh junaka pulsira jedna druga vrsta životne energije koja uspeva da ih pokrene i održi u situacijama gde nema mesta za šalu.

Za gledaoca filma ŠAVOVI najbolje je da što manje zna o onome šta ta žena traži, ali sinopsisi su već odali nešto što je jedan od efektnih dramaturških detalja filma u “prvom činu" a to je skrivanje prave suštine potrage glavne junakinje.

No, kako je duh izašao iz boce, znamo da su tema nestale bebe iz porodilišta, i kao neko ko ne veruje u mitske priče o takvim dešavanjima na industrijskom nivou, kako to tabloidi žele da predstave, odmah moram reći da su ŠAVOVI jedan racionalan, skrupulozan i pošten film koji se fokusira na jedan konkretan slučaj i tretira ga ozbiljno a ne senzacionalistički i alarmistički.

Daleko od toga da film ne osuđuje potencijalnu superstrukturu koja je omogućila ovakve događaje, ali isto tako je vrlo odgovorno i odmereno prišao prikazu jedne tako osetljive teme.

Ono što karakteriše ovaj film jeste centralna rola Snežane Bogdanović kao žene koja je dve decenije u potrazi za istinom o detetu koje je navodno preminulo na porođaju i sada je u njoj ostala potpuno sama. Njena uloga je nijansirana i uprkos tome što je ovo junakinja za koju je jasno da ima samo jednu misiju u životu isto tako je reč o osobi koja je u stanju da se kontroliše i mahom ne gubi socijalnu imaginaciju u pogledu toga kako će okolina reagovati na njenu borbu. Film je međutim zatiče u trenutku kada joj žar za ovo prvo ne opada ali joj snage za ovo drugo manjka.

Potraga za istinom o detetu na takav način i sa takvom upornošću naravno nema samo osnov u okolnostima samog događaje već i u psihološkom stanju junakinje međutim taj životni trenutak u kome se mi uključujemo u njenu priču nije slučajan a iskazan je vrlo diskretno, više kroz druge likove nego kroz nju samu.

Drugi jako važan element filma je vrlo precizan scenaristički i rediteljski postupak koji uspeva da izgradi prvi deo filma na junakinji i visokom protagonizmu Snežane Bogdanović a da onda bezbolno sklizne na druge junake i pokaže kako njena nevolja galvanizuje okolinu i uvodi svakog od njih u vrlo ličnu potragu za istinom u kojoj oni postaju glavni junaci a da pritom film nikada ne izgubi ni fokus niti da se pretvori u neku artificijelnu formalnu igrariju.

U tom pogledu, dobijamo i ono što uvek i očekujemo od Terzića a to je puna preciznost realizacije. Ovo je jedan od retkih naših filmova u kome nema pogrešnog kadra po bilo kom parametru, svaki detalj ima svoju funkciju, sve je na svom mestu, i takva preciznost je impoznatna.  

* * * / * * * *

ALITA: BATTLE ANGEL

ALITA: BATTLE ANGEL Roberta Rodrigueza je realizacija dugogodišnjeg rediteljskog sna Jamesa Camerona koji se na kraju povukao na mesto producenta i scenariste prepustivši da Yukito Kishiro bude ekranizovan pod njegovim nadzorom. ALITA je dugo bila predmet Cameronovog interesovanja i sasvim sigurno njene tragove možemo prepoznati u DARK ANGELu gde imamo slično socijalno neprilagođenu junakinju sa nadljudskim moćima, doduše ne transhumanistićkog karaktera već više u domenu genetske manipulacije. U tom smislu, ovaj već “drevni” IP došao je na red za ekranizaciju kao JOHN CARTER, već kad bi se moglo reći da je pomalo kanibalizovan i delimično prevaziđen.

Otud, slično JOHN CARTERu, jedna od ključnih primedaba prema ALITI spada u red onoga da u ovom prepertyju nema puno novog, ali to u konkrtnom slučaju nije sasvim tačno. Naime, u stilskom pogledu, kao što na kraju JOHN CARTER jeste ekranizovan X puta ali ne u izvornoj formi, tako i anime nikada nije ekranizovana na ovakav način u live action formi koja to tehnički nije ali vizuelno jeste.

Dakle, ALITA: BATTLE ANGEL je live anime kakav nikada do sada nije viđen. Ljudi prepleteni sa mašinama, unapređene, izobličene ili potpuno izgubljene ljudskosti nikada nisu prikazani na ovakav način. Svet u kome se ALITA dešava nije nikada prikazan sa ovakvom ubedljivošću i u ovako visokobudžetnom ambijentu. Millerov FURY ROAD bi mogao biti referenca ali to je ipak samo ubrizgavanje steroida u MAD MAXa, nije anime. Ovo je multi-kulti postapokalipsa, korozivno društvo u kome sirotinja živi na Zemlji a moćni i bogati na nebu, slično ELYSIUMu, gde na tlu borave potuno odbačeni, improvizovani lečeni plebs dočim gornji svet ima mitska svojstva.

U centru priče, kao i uvek kod Camerona nalazi se melodrama, odnos između Alite i njenog tvorca Doktora Idoa, odnosno momka u kog se zaljubljuje Huga. Film prati ritam razvoja lika, wordlbuildinga, i u akciju ulazi tek onda kada je sve postavio i kada junakinja krene da ide iz situacije u situaciju prema svom cilju. I u tom pogledu gde se odnosu među glavnim junacima daje toliko prostora i toliko značaja, ALITA odstupa od savremenih origin formula. Ovde je origin između ostalog i osnovni zaplet, i to je valjano postavljeno.

Nažalost, autori su mislili da će BATTLE ANGEL biti franchise starter a ne write off. Videćemo šta će se desiti u Kini, ali rekao bih da ALITA neće rezultirati nastavcima, pa u tom pogledu “otvoren” kraj i ostavljanje krupnog narativa nerešenim, utiče i na strukturu samog filma. Finale ima dva moćna emotivna momenta ali se ne dešava uobičajeni blokbasterski klimaks. Dakle, film može “ostati” i ovakav ali je evidentno da bi standalone ostvarenje drugačije izgledalo. Čudno je da je Cameron kao majstor nastavaka to sebi dozvolio jer su upravo njegovi nastavci poput ALIENSa i T2 bili primer kako nastavak i poetički i pripovedački može biti potpuno samostalno delo.

No, na svu sreću u ovoj priči, opstanak superstrukture u odnosu na koju Alita postaje vođa otpora, “narodni šampion” i simbol revolucije može se čitati i kao metafora o nerešivom klasnom sukobu.

Drugi krupan nedostatak su negativci koje igraju Jennifer Connelly i Maharasha Ali. Ovo dvoje oskarovaca glume dobro ali su negativci prikazani suviše statično, u nekoj posmatračkoj poziciji, čak i fizički i mizanscenski oni mahom stoje i naređuju, i nedostajalo mi je da se uključe u ovo kinetičko filmsko iskustvo.

Sama Alita koju igra Rosa Salazar u saradnji sa WETA stručnjacima je verovatno osnovna atrakcija ovog filma. Naime, ovde imamo japanimacijski stilizovanu digitalno generisanu junakinju koja se potpuno uklapa sa živim glumcima i praktično se zaboravlja na koji način je taj lik privoljen na ekran. Alita je zvezda ovog filma i dorasta do naslovnog billinga.

Christophe Waltz, takođe oskarovac igra Doktora Idoa, i dobro se snalazi u toj ulozi, premda se čini da su u podeli glavnih likova producenti bili dosta samouvereni i izbegavali zvezde misleći da im neće biti potrebne. Ko o čemu, ja o Melu Gibsonu, ali tako neka faca bi sigurno dala dodatni star wattage ovom liku kog Waltz dosta dobro igra i stoji kao novi Austrijanac u Camerovonom imaginarijumu.

ALITA je jedan od onih akcionih filmova u kojima se akcija dešava kao spontani produžetak junakovog životnog puta, čak i kad je postavljena kao izazov u koji mora da uskoči iz “mirnog” stanja.

Direktor fotografije Bill Pope je iskusan dodatak ekipi koja je očigledno ispekla ceo mo-cap zanat jer ALITA nije film bez live action izazova. Naravno, nema potrebe naglašavati da je ovo film koji se ubraja u najbolja Rodriguezova ostvarenja uz DESPERADO, FACULTY i SIN CITY. I u tom pogledu, Rodriguez je evidentno radio ovaj film u punoj koncentraciji i daleko od svog fassbinderovskog talasa u koji je ušao posle ONCE UPON A TIME IN MEXICO. Rodriguez je radio neke neumereno skupe filmove ali nikada ovakav tentpole.

Ono što se za ALITU može reći jeste da ima taj retrofuturistički grungy element i strukturu, kao i obilje nasilja koje je čine nečim što zaista ne liči na film od 200 miliona. U tematskom pogledu i u postavci karaktera Cameronov rukopis je evidentniji nego u inscenaciji, ali Rodriguez je dorastao zadatku, bez ikakve sumnje. Njegovih obeležja u ovom filmu nema previše ali tu su neki filmofiksi geeky detalji, kao što je recimo mala uloga Jeffa Faheya.

Akcija je energična, tehnički zahtevna i vrlo nasilna. Doduše lome se antropomorfni roboti, ali nimalo se ne izbegava brutalno nasilje i akcenti tog tipa. 

Svi ovi elementi čine da ALITA deluje previše punk i previše prljavo za današnji senzibilitet blokbastera. Bogatstvo worldbuildinga zaslužuje da se ovaj film pogleda više puta i ja ću ga ubrzo još jednom overiti u bioskopu pošto mi se čini da ovakav film nećemo uskoro ponovo moći da vidimo, ni tematski, ni produkciono.

Ostaje pitanje, kako bi izgledala Cameronova ALITA i kako bi prošla. Rodriguez ipak odavno nije ime kao reditelj čija se reputacija može preslikati na blagajne. Da li bi sa nekim drugim “imenom” iza kamere, tastature i svega ostalog ovaj film bolje prošao? Da li bi mu pomoglo više zvezda? Da li je problem u brutalnosti?

Čini se da su u produkcionom pogledu Cameron sa ALITOM i Peter Jackson sa MORTAL ENGINESom doživeli sličnu sudbinu “ulaska vode u uši” i nesposobnosti da procene kako izgleda kada film nosi njihov pečat ali ipak nije njihov film. Kad se tome doda da je ALITA poslovna odluka studija Fox koji ovih dana lagano kopni, moguće je da ovim filmom na kraju tržišno nije ni imao ko da se bavi. 

Prethodni put kad je Cameron imao producentski flop desio nam se STRANGE DAYS. ALITA definitivno nije to, ali jeste film čija je unikatnost zaslužila nagradu.

* * * / * * * *

RUBEN BRANDT

RUBEN BRANDT Milorada Krstića je mađarski animirani film koji je imao dosta uspešan nastup na festivalima tokom prošle godine. Reč je o animiranom filmu visoke umetničke ambicije koji želi da dekonstruiše i delimično parodira psijoanalitičku mustru hičkokovskog trilera, slikarstvo kao delatnost ali i umetničke slike kao artefakte, i sve to spaja u jednu unikatnu celinu koja ima samouveren autorski rukopis i ne dopušta da film potone u estetiku underground stripa i neke prvoloptaške reakcije na klasike iz pomenutih oblasti.

Crtež je karikaturalan i delimično inspirisan slikarstvom, a imaginarij filma je vrlo maštovit i autentičan, čak i onda kada se oslanja na estetiku neprikrivenih uzora. U muzici prepoznajemo dosta omaža Jugoslaviji s tim što pretpostavljam da ove melodije stranim gledaocima više zvuče kao tipske numere koje evociraju atmosferu mediteranskog šlagera ili dečje pesme.

Krstićev film je arty, ali dramaturški paradoksalno ima vrlo čvrstu strukturu i mogao bih ga u tom aspektu lako zamisliti i kao bitno glavnotokovskiji rad.

* * * / * * * *

Wednesday, February 13, 2019

DESTROYER

Kad sam bio mali i još uvek verovao da svi filmovi koji stižu na FEST poseduju neverovatnu umetničku vrednost, jedna od omiljenih knjižica bio mi je katalog jednog FESTa iz kog sam posle godinama jurio filmove da ih pogledam.
Jedan od tih filmova bio je i BLUE STEEL Kathryn Bigelow, svakako među naslovima koji su potvrđivali moju dečačku zabludu o FESTu. Na ovogodišnjem FESTu imamo film rediteljke koja takođe ima Y na neobičnom mestu u imenu, i upadljiv je trud da se svojim novin filmom nadoveže na dva policijska filma koja je snimila Kathryn Bigelow.
Reč je o Karyn Kusami i filmu DESTROYER koji želi da se nadoveže na tradiciju losanđeleskog noira koji je u samom temelju ne samo holivudskog filma već i Holivuda kao takvog. Oslanjajući se na uzore kao što su Kathryn Bigelow i Michael Mann, Kusama pravi film o junakinji koja objedinjuje sve, i fatalnu ženu i olupanog detektiva i onoga ko želi da kazni krivce i onoga ko je najveći krivac.
Nicole Kidman u glavnoj ulozi prolazi kroz punu transformaciju i spremno nas vodi na mučno putovanje svoje junakinje i njena rola je punktum filma kroz koji se on tumači, prihvata ili ne. Putovanje glavne junakinje je mračno, povremeno iznenađujuće i mučno, ali dovoljno ubedljivo da na kraju par nepotrebnih pripovedačkih trikova ne može da pokvari sirovost iskustva.
Karyn Kusama je doduše na putu do ove indie pozicije izbegavala sedenje skrštenih ruku. Između ostalog radila je na televiziji, između ostalog na seriji HALT AND CATCH FIRE i odatle je u ovaj film uvukla par sjajnih glumaca, iz nekih drugih akcija dovela je neke druge i televizijska ekipa daje filmu finu dozu prepoznatljivijih faca i solidnog karakternog rada na umerenom budžetu. Sa centralnom rolom kakvu je napravila Kidmanka, oko nje nije bilo potrebno okupljati superstarove, dovoljni su stučni saigrači i Kusama je to uradila. 
Fotografija uspeva da zarobi vibrantnost noćnog Los Anđelesa okupanog neonima, betonske eksterijere grada i prašnjav pustinski vajb onoga što se vrlo uslovno može nazvati periferijom, mesta u na kome se u krimićima ukopavaju leševi. Uprkos tome što je ovo film o karakterima i nužno nije vezan ni za jedan toponim Los Anđelesa, Kusama ih koristi i daje protagonizam samom gradu. I taj protagonizam grada jači je u režiji nego u scenariju koji se u teoriji mogao dešavati i u Njujorku i u El Pasu.
DESTROYER je filmčina, na ničijoj zemlji između repertoarskog i nezavisnog filma, najore zbog toga što su ovakve stvari izgnane iz multipleksa. 
* * * 1/2 / * * * *

Monday, February 11, 2019

GLASS

GLASS je treći film u trilogiji koju je Shymalan neočekivano izgradio na osnovu filma UNBREAKABLE. Velika prednost stripovskih filmova koji nisu bazirani na stripu je u tome što mogu da slobodno grade svoju mitologiju i da usput prave interesantne i neočekivane zaplete. Kao što je u filmu UNBREAKABLE, Shymalan zapravo pre nego što je krenula opšta ekspanzija comic book filma, snimio priču o tome kako se strip može preliti u život, tako je i sada u GLASSu, u fazi kada već kreće zamor filma po stripu, ponudio svojevrsno zaključenje te priče.

U celoj trilogiji UNBREAKABLE za mene i dalje ostaje najmoćniji, temeljni film, ali u kontekstu tog promišljanja superherojskog stripa kao dokumentovanja postojećih težnji pa i postignuća ljudi, i njegovog narativa kao matrice međuljudskih odnosa u zbilji, GLASS daje svoj doprinos.

U trećem filmu spajaju se junaci UNBREAKABLE i SPLITa kao pacijenti u specijalizovanoj psihijatrijskoj klinici u kojoj se proučavaju ljudi sa deluzijama veličine koje asociraju na karaktere iz stripova.

Naravno da Elijah Price neće prestati da masterminduje planove, i da ostali neće dobiti svoju ulogu heroja i zveri u njima, ali sa ishodom čiji smisao tek treba da upoznamo kako se priča kreće prema kraju.

Shymalan naravno ponovo nudi twist ending ali nudi i solidan build up. Ponovo se drži kamernih okolnosti i ponovo pravi ispravnu odluku da tako radi kreirajući potentnije akcione setpieceove nego da se okrenuo all-out akcionom spektaklu.

Bruno, Sam i James McAvoy su naravno na onom nivou koji se od njih očekuje, a naročito je lepo videti Bruna u nečemu što je high profile film u svakom pogledu.

Shymalan ovom prilikom moćno kompletira svoju trilogiju i baca sve veću senku na položaj reditelja kog sam voleo da mrzim. Iako ne mogu da kažem da ga zaista volim, sada ima barem tri filma u svom opusu koje smatram jako dragim. 

* * * / * * * *

MIRAI NO MIRAI

MIRAI Mamoru Hosode je japanski animirani film o odrastanju, o dečkiću koji mora da se adaptira na to da je dobio sestricu i da nije više u centru pažnje svojih roditelja. On otkriva baštu u kojoj dobija mogućnost da putuje kroz vreme gde sreće svoju porodicu u prošlosti i budućnosti i kroz to on sazreva i adaptira se na život.

MIRAI je film koji je zanimljiv zbog toga što je animirana melodrama o sazrevanju koja obiluje raznim scenama i situacijama koje su ubedljive, “istinite”, ali ne preterano zanimljive ili atrkativne za gledanje, naročito ne u animiranom filmu. Kad to kažem, moram da naglasim da barem osamdeset procenata ovog filma uopšte ne deluje kao nešto što bi nužno moralo da bude urađeno u formi animacije i definitivno bi izgledalo bolje kao igrani film.

I to je možda ono što me je najveće iritiralo u filmu MIRAI. Naime, čini mi se da je Hosoda pred sebe postavio cilj da u japanimaciji napravi nešto što je blizu igranog filma, što je gotovo istovetno igranom filmu, i time je izdao animaciju i sve mogućnosti koje ona nudi. Kada se tome doda šta sve specijalni efekti mogu da pruže u igranom filmu, onda zaista ne može da se objasni zašto je ovo rađeno kao animacija.

Ovaj antianimacijski pristup filmu nažalost podržan je i nominacijom za oskara. Jasna mi je intencija da se ovakvim filmom donese “zrelost” animaciji, ali odlazak od onoga što su njene inherentne moći nije put. 

* * / * * * *