Thursday, June 13, 2024

SOUS EMPRISE

SOUS EMPRISE je sportska melodrama, o roniocima na dah, u kom David M. Rosenthal dolazi na osetljiv teren jer su Francuzi na tu temu imali LE GRAND BLEU Luca Bessona.

Ovde, imamo jednu jaku ljubavnu priču prožetu sa sportom i to je izvedeno vešto, i jedina fundamentalna mana filma jeste Sofiane Zermani u glavnoj muškoj ulozi koji deluje zalutalo u ovakvu priču, naročito nasuprot magnetične partnerke kakva je Camille Rowe.

Ovo je priča o devojci koja je volela da roni kao mala i kada je upisala kurs ronjenja na dah uplela se ekipom svetskog rekordera u toj disciplini, ušla u ljubavnu vezu sa njim ali i u adrenalinsku adikciju odlazaka na dubine koje ljudi ranije nisu dosegli.

Rosenthalov film je energičan, lepo izgleda, mogao je biti eventualno čak ne toliko ni kraći, koliko intenzivniji, međutim, ukupno uzev, uprkos tome što je mogao još da se utegne, zapravo zaslužuje pohvale zbog načina na koji radi to što radi.

Naprosto, Rosenthal u ovom filmu ne luta, zna kuda je pošao, film je estetizovan ali je pristup no nonsense. Pitanje je samo kog gledaoca ovo zanima a kog ne, i da li će "kupiti" romansu u kojoj su Sofiane Zermani i bitno harizmatičnija Camille Rowe.

* * * / * * * * 

Wednesday, June 12, 2024

THE SPOOK WHO SAT BY THE DOOR

Kultni film snimljen po kultnom romanu Sama Greenleeja THE SPOOK WHO SAT BY THE DOOR je svakako jedan od najvećih promašaja sedamdesetih u pogledu odnosa potencijala i njihovog ostvarenja. Ivan Dixon, nama najpoznatiji kao glumac, ali i povremeni reditelj, nije imao naročite uslove da snimi ovaj roman kako treba, pa ipak čini se da nije dobro poznavao zakonitosti energičnog novotalasovskog filma koji bi bio neophodan za ovu priču.

THE SPOOK WHO SAT BY THE DOOR je mogao biti američki MLAD I ZDRAV KAO RUŽA, priča o afroameričkom agentu kog je CIA primila da bi ispunila rasnu kvotu i njegovom pokušaju da iznutra organizuje pobunu crnih radikala.

Film je mogao biti senzacionalan ali nažalost dobili smo relativno konvencionalan i nažalost monoton sadržaj sa beskrajnim dijalozima u kojima ima vrlo supstance, sa inscenacijom koja je skromna i budžetski ali i idejno, sa glumačkom podelom koja nije distinktivna ni na jedan način.

Film ima istorijsku vrednost ali ništa više od toga.

* 1/2 / * * * *

Saturday, June 8, 2024

THE STRANGERS: CHAPTER 1

Kada je Nia DaCosta snimila CANDYMAN, što se mene tiče, jedan od najboljih horora poslednjih godina, Jordan Peele je kao scenarista i producent zaista ispisao novo poglavlje u oblasti rimejkovanja horora. Način na koji je iskoristio klasik Bernarda Rosea kao polaznu tačku, ostaje kao jedna od zanimljivijih intelektualno-žanrovskih igara koje sam video u skorije vreme, a u ovom nekom kontekstu, verovatno i inače.

Dakle, ako ćemo da se bavimo pitanjima onoga što rimejk horora može da bude - premda CANDYMAN Nie DaCoste nije rimejk u klasičnom smislu, više je to zapravo pokušaj da se obnovi ta mitologija ne nekim novim osnovama, poštujući i one stare - danas znamo da oni ne moraju biti puki pokušaj modernizacije nečega što smo videli u prošlosti.

Međutim, čak je i takvih rimejka bilo dosta solidnih, pada mi na pamet AMITYVILLE sa Ryan Reynoldsom.

No, vratimo se našim mukama. Dakle, THE STRANGERS, iznenadni megahit star petnaestak godina, imao je jednu upečatljivu karakteristku. Bio je toliko nemaštovit da je i sam na neki način mogao biti posmatran kao rimejk. Ako imamo u vidu da je taj film bio relativno skoro, da mu je neuspeli nastavak bio još skorije, ovo što je sada snimio Renny Harlin deluje potpuno apsurdno.

Naime, ništa se nije promenilo ni u epohi ni u tehnikama snimanja između dva filma. Imamo rimejk-reboot u nekim okolnostima koje su vrlo slične, sa tom razlikom što su kod Bertina u filmu igrali bitno bolji glumci.

Izuzev lošijih glavnih glumaca, Harlinov film ne donosi nijednu bitnu razliku. Osim što je naravno već istrošena priča originala, sada već raubovana do besmisla.

U tim okolnostima, jedino što preostaje pitanje, kako se Harlin snašao u pogledu suspensea, te neke tehnologije napetosti i strave, i tu je ovaj film nekako opet deplasiran samom potrošenošću premise. Naprosto, sve to smo videli toliko puta da jedini strah koji imamo je strah od dosade i zamora. Ali, hajde da kažemo da nekome ko ništa na ovu temu nije gledao, ovaj film može barem tehnički biti prilično napet.

Uprkos tome što se kao i svaka publika, ona koja gleda horor obnavlja, ali da isto tako horor ima možda i publiku koja je najsklonija otkrivanju starih filmova, zaista čudi odluka da se ovako nešto zaista snima. Međutim, ideja se ispostavila kao uspešna. Jedan banalan, rutinski, već viđen home invasion slasher je pokazao ne samo zdrav box office već je maltene prvi deo trofilmja isplatio sva tri planirana naslova.

U tom pogledu, ovo je odličan potez za Harlina jer se vratio na bioskope sa odličnim rezultatom i tri puta će ih pohoditi. Ipak, prvi film je zaista suvišan svakom, osim milionima koji su ipak osetili potrebu da ga vide u bioskopu.

* * / * * * *

Friday, June 7, 2024

EL CORREO

EL CORREO Daniela Calparsora je njegov najnoviji žanrovski outing koji je do nas pristigao preko Netflixa, ali čak i u slavna vremena Dexina, teško ga je zamisliti da bi se probio do našeg bioskopa.

Nažalost, iako dolazi iz produkcije Vaca koja nam je dala neke od najboljih španskih repertoarskih ortodoksija, EL CORREO je film koji nikad ne počne, jedna montažna sekvenca po istinitoj priči koja to baš i nije, o nekom bezveznjaku koji se bavi nekim relativno nezanimljivim spojem privrednog i i fizički proaktivnijeg kriminala.

Calparsoro se trudi da slika bude glossy ali nema priča, nema ideja, nema šta da se vidi.

SOUS LA SEINE

SOUS LA SEINE, verovatno u svetu poznatiji kao UNDER PARIS, novi je film Xaviera Gensa. A Gensa jelte uvek pratimo da vidimo da nas nečim nije iznenadio, da nije kad najmanje očekujemo izvukao neku iznenadni odličnost kao onomad sa COLD SKIN.

SOUS LA SEINE spada u red onih francuskih copywood filmova koji možda krenu sa dozom originalnosti ali je onda zaborave. Činjenica da u ovom filmu igra Berenice Bejo jasno nagoveštava da je Xavier Gens ovde imao priliku da snimi nešto čime će zaista doprineti kanonu horora sa ajkulama ali ono što smo dobili je CGI-heavy, upristojena varijanta SHARK IN VENICE.

Ajkule su nekoliko decenija posle JAWS postale nekako "dosadne" u moru i onda je krenulo smišljanje raznoraznih prostora u kojima bi usled poplave, tornada, čak i tornada koji nosi same ajkule, one mogle dospeti na neke zanimljivije lokacije, recimo enterijere.

Neki od tih filmova su izvrsni, recimo DEEP BLUE SEA.

Ali, ipak, na kraju dana, uz časne izuzetke, ajkule su na filmu ipak ponajbolje u prirodnom okruženju.

U tom smislu, pioniri high concepta o ajkuli u velikom i ikoničnom gradu su braća Lerner u svom SHARK IN VENICE, snimanom u Bugarskoj. Taj film je režirao lično plahoviti Danny Lerner i reč je o jednom od filmova sa kojim su ponosno pokazali da ih bioskop sve manje zanima.

U slučaju SOUS LA SEINE, zanimljivo je da se Gens nije opredelio za Marion Cotillard da odigra meta-referencu na svoju saradnju sa Audiardom u kojoj igra krotiteljku koja zbog velike ribe ostaje bez nogu. Bejo nema taj meta-momenat ali je generalno donela neki classy dah među generic eco warriorke i napaljene river police SWATovce.

Akcije sa ajkulama ima malo, a ni nekog suspense gde je čekamo a nje možda ima a možda i ne, nema preterano mnogo. Kada ajkule napadnu, to je užurbano, CGI-heavy ali tek korektno.

Čini se da je SOUS LA SEINE na kraju ipak film u kom Gens nije tačno znao šta je bitno i kako će zapravo konstruisati suspense i stravu, i onda je napravio jedan produkt, u kom su se svi deficiti evropskog pokušaja da se snimi američki film ispoljili.

Ne kažem da je shark movie nedostižan za francuski film, niti da svako mora stremiti nekom genre bendingu kao LA REGNE ANIMAL, ali prosto sve to mora malo veštije, i zbog Gensovog imena, a naročito zbog Bejo koja je tamo A-listerka.

* * / * * * *

MEET DANNY WILSON

Don McGuire je bio vrlo aktivan pisac zanimljivih B-filmova. Čak i kada nisu formalno bili B-naslovi, njegovi radovi su bili produkciono manje ambiciozni repertoarski naslovi ali sa jednim jakim scenarističkim rukopisom koji se oseća u pogledu situacija i dijaloga. Na kraju iza njega je ostalo nekoliko klasika kao što su BAD DAY AT BLACK ROCK i TOOTSIE.

MEET DANNY WILSON se drži te formule. Režirao ga je Joseph Pevney, takođe profesionalac po efikasnosti sličan McGuireu. Kad je dobijao priliku ponašao se kao da svaki dinar mora da se zaradi. Režirao je zaista svašta, i na filmu i na televiziji. Meni je najpoznatiji kao saradnik Jima Garnera s kojim je između ostalog radio film CASH McCALL.

MEET DANNY WILSON je mjuzikl o crooneru i njegovom najboljem drugu pijanisti koji igrom slučaju, upoznajuću visprenu ali nepredvidivu Njujorčanu, nalaze i uspeh i ljubavni trougao i nevolje sa gangsterima.

MEET DANNY WILSON je producirao Universal, studio koji nije prepoznatljiv po mjuziklima, čak naprotiv. Film je kamerni, sa pesmama koje se javljaju dijegetički, dakle predstavljaju životno ubedljiv deo radnje, ima par pesama koje sigurno mogu ući u širi, mada ne i uži krug Chairmanovog kanona.

Međutim, ključna stvar je igra između Franka Sinatre, Shelley Winters i Alexa Nicola koji čine taj ljubavni trougao. Dakle, snaga filma je u karakterima, samo je bonus što uprkos vrlo limitiranoj produkciji, ni ostalo nije loše.

Imajući u vidu sužen prostor na kom radi. Pevney se svakako snašao. Ipak, Chairman i Shelley donose zvezdanu voltažu zbog koje ovaj film može i danas da živi.

* * * / * * * *

Monday, June 3, 2024

GALAKSIJA - RAČUNAR KOJI JE ODBIO DA UMRE!

Vukašin Živaljević snimio je vrlo informativan i zanimljiv dokumentarni film GALAKSIJA- RAČUNAR KOJI JE ODBIO DA UMRE!

Reč je o istoriji prvog jugoslovenskog ličnog/ kućnog računara koji je projektovao Voja Antonić i na neki način probio embargo koji je sama SFRJ nerazumno postavila kada je nekritički zabranila uvoz roba skupljih od 50 maraka, a potom dozvolila uvoz računara veće vrednosti ali ne veće od cene ZX Spectruma.

U tom miljeu, radio amater, nesvršeni filmski montažer, inženjer-amater, pronalazač i samozvani prosvetitelj Voja Antonić osmislio je domišljato postavljen kućni računar rudimentarnih karakteristika koji su korisnici sami mogli da sastave i time je počeo ulazak ličnih računara u domove Jugoslovena.

Vukašin Živaljević je svestan da ova priča koja kreće 1984. zapravo predstavlja jugoslovenski HALT AND CATCH FIRE tako da pokušava da je obogati igranim rekonstrukcijama, koje su skromne i naivne ali poštene i simpatične, i sa pulsirajućim elektronskim skorom. U tom pogledu, iako je ovo talking heads dokumentarac i nešto što bi verovaatno poštovaoci "umetničkog" dokumentarca odmah olako otpisali kao "televiziju", ipak ima jedan osećaj celovitosti, stila i ambicije.

Od sagovornika najslabija karika je tradicionalno Voja Antonić koji nije baš majstor javnog nastupa. Naprosto, dok su svi u filmu veoma uzbuđeni zbog njegovog pronalaska, i sada mu se vraćaju sa velikom radošću, Antonič nastupa kao jedan rezignirani srpski narodni mislilac, iako moramo reći - u proporciji značaja njegovog pronalaska i priznanja koje je dobio, svakako nije zanemaren, čak naprotiv.

Zašto je Antonić tako rezigniran, iskreno ne znam, ali svakako da u ovom filmu koji je na kraju krajeva spomenik radosti tehničke snalažljivosti i pokušaja tehno-pionira da naprave nešto u zemlji gde se frižider kupovao preko veze i čekao na listi, njegova melanholija i blaga nezainteresovanost (uz fine doze rezignacije) prilično smeta.

Galaksiju vrlo lucidno definiše Đuro Ćurčić kao računar koji je bitniji u kulturnom nego u tehničkom pogledu, i ovaj film je lep i plemenit doprinos tome.

Iako su realni tehničko-pripovedački filma * *, danas častim.

* * * / * * * *