NOBODY

Ilja Naišuler se vratio posle pet godina, sa filmom NOBODY. Ono što je najbolje oko ovog filma jeste da se razlikuje od HARDCORE HENRY, dakle Ilja nije ušao u manir, ali ponovo jeste reč o žanrovskom filmu sa jakim (istočno)evropskim autorskim pečatom. Ipak, odmah na početku moram reći da je ovaj film - uprkos tome što ima bolje kritike nego HARCORE HENRY - ipak bitno manje značajan, i suštinski slabiji.

Nije osnovni problem filma u tome što se Naišuler u njemu ne krije iza nekog high concepta, naprotiv. Zapravo, NOBODY je retko dinamičan i propulzivan film iako je namerno “spor” u nekim delovima i moram priznati - od stvari koje sa gledao u poslednje vreme, spada među one čija mi je dinamika izuzetno prijala.

Naišuler je u pogledu konvencionalnijeg rediteljskog koncepta apsolutno položio ispit što se mene tiče i snimio je zanimljiv offbeat akcijaš sa autorskim pečatom.

Međutim, scenario Dereka Kolstada, pisca JOHN WICKa je zaista inferioran, i nažalost one-note parafraza nekoliko poznatih filmova koja ne nudi mnogo prostora za nešto dobro, pa je samim tim ono što je Naišuler snimio još vrednije.

NOBODY je priča o office droneu koji posle jedne bezazlene provale u kuću, pokreće lanac nasilja koji će ga dovesti do sukoba sa veoma opasnom ruskom mafijom. Ali office drone u stvari nije ono što smo mislili. Malo tu ima REDa, malo LONG KISS GOODNIGHT, malo PAYBACKa, odnosno JOHN WICKa kao ključnog rip-offa tog Gibsonovog klasika (koji je sam po sebi rimejk) i ovo je sve sastavljeno od polovnih delova.

Bob Odenkirk kog znamo kao sleazy komičara u glavnoj ulozi je kul. To samo po sebi nije toliko iznenađenje, ovo nije prvi film čiji je protagonista unlikely hero, i on je u svemu ovome okej, sasvim solidan.

Problem scenarija je u tome što su negativci nekako prevaziđeni, bajati, prenaglašeni, opasniji u opisu nego u egzekuciji, a nema sad ni tog fakora iznenađenja da ih sve sredi Bob Odenkirk. Naišuleru se očigledno dopalo da snima ruske mafijaše koji govore na ruskom, i zabavilo ga je da radi sa glumcima iz rodine, ali ukupno uzev nije mnogo dobio iz toga.

Ono što pokazuje Naišuletovu veštinu jeste činjenica je ovaj scenario koji deluje kao HISTORY OF VIOLENCE za decu (a meni je to jedan od najgorih Cronenbergovih radovaI uspeo da pretvori u jedan visokoestetizovani pičvajz i ulije mu smisao isključivo kroz realizaciju.

Akcija je visokoestetizovana i postignuto je mnogo na skromnom budžetu, ima nekih generic ambijenata kao što su obralčuni u stovarištu, klubu i potera na ulicama ali je to sve jako lepo urađeno. Producent filma je David Leitch i oseća se da je Naishuler imao saradnju vrhunskih tehnokrata bioskopske akcije. Plus ima i originalnijih ambijenata kao što je recimo autobus u kom Naišuler pravi jedan odličan brawl.

Direktor fotografije Pawel Pogorzelski prati Naišulera maksimalno i daje akciji atipičan gloss.

Ono što je evropski u ovom filmu je prvo glumačka podela - arhetipska na sličan način kao što su to Refnove podele gde televizijski glumci današnjice staju uz rame sa zvezdama iz prošlosti, uz čiji rad je stasavao reditelj na VHSu, pa su tako to i Connie Nielsen kao kratkotrajna zvezda ranih dvehiljaditih i Michael Ironside kao B-ikona i Christopher Lloyd kao bitna faca osamdesetih. To je vintage podela kakvu biraju baš evropski reditelji, i možemo prepoznati tu liniju i ovde.

Dok je recimo HARDCORE HENRY imao nu school žanrovsku podelu, ona je ovde mnogo više u tom evropskom nostalgičnm senzbilitetu.

Zatim, slično filmu DRIVE, Naišuler konstituiš prostor američkih ulica noću okupanih neonom ali i suburbie na jedan prenaglašen način, više onako kako ih je on zamišljao nego što oni čak i na filmu danas realno izgledaju.

Johnstadov scenario je toliko šupalj i generalno isprazan da je Naišulerovo majstorstvo evidentno u tome kako je od toga uspeo da napravi film vredan pažnje.

Dakle, NOBODY je sav u inscenaciji, licima glumaca, u efektu koji je toliko jak da na kraju postane supstanca. Konačno jedan deo te “brzine” kojom film prolazi verovatno proističe baz iz toga što je scenario šupalj.

NOBODY nije podizanje spektakla na viši nivou u odnosu na HARDCORE HENRY ali jeste jedan stabilan debi, izveden pod okriljem moćnih zaštitinika kojima je dao baš ono što su želeli. Čini mi se posle ovoga Naišuler ima osiguranu dalju holuvudsku karijeru. 

* * * / * * * *

TYSON

Uli Edel je u svojoj karijeri snimio jedan odličan biografski film, ali to nije TYSON koji je 1995. snimio za HBO. Tačan odgovor je BAADER-MEINHOF KOMPLEX. Ipak, kada gledamo TYSON deluje pomalo neočekivano da će petnaestk godina ranije u domovini Edel uspeti da napravi tako superioran film.

Edel je snimio značajne evropske filmove koji su imali i umetnički i komercijalni uspeh. Neki od njih su stekli seminalni status i vole ih generacije, kao recimo CHRISTIANE F. Posle odlaska u Ameriku nije imao tako pravolinijsku karijeru kao Wolfgang Petersen recimo iako je imao sličnu startnu poziciju, ali snimio je niz raznovrsnih filmova, neki od njih bili su evropski po tonu.

Michael Jai White, u vreme dok je još bio perspektivni Glumac, sa izvesnim fizčkim i borilačkim talentom, igra Mikea Tysona, George C. Scota igra Cassa D’Amata, Paul Winfield je Don King (zanimljivo je da je Ving Rhames igrao Kinga za HBO u odvojenom biopicu, a kadnije je u Hillovom UNDISPUTEDu igrao parafrazu Tysona) a tu ima i nekih njuški koje će kasnije steći ime.

Nažalost, Edelov biopic je prilično garden variety u pogledu rediteljskog postupka, ali i kad je reč o stavu o Tysonu. Zanimljivo je da privatni život velikog boksera tretira kao osnovni razlog njegovog pada, ali istovremeno u filmu nemamo konkluzivne prikaze ključnih pitanja a to su odnos sa Robin Givens i silovanje Desiree Washington.

Dok je odnos sa Robin Givens u načelu prikazan kao nešto što je bilo štetno jer je ona sa majkom zajedno bila zapravo vrlo organizovana golddiggerka, i fatalna žena sklona manipulaciji, nažalost nemamo nijednu ozbiljnu scenu u kojoj su ona i Mike nasamo. Edelov film implicira da ono za šta Robin Givens optužuje Tysona nije istina ali mi nikada ne vidimo ono što jeste istina, to jest ne vidimo te događaje.

Silovanje je pak rešeno kroz čitanje iskaza na sudu iz voiceovera i sugestivnog prikaza vrata hotelske sobe koja se zatvaraju što implicira da se iza njih desilo nešto strašno. Takve slutnje ne nudi nijedno rešenje u scenama sa Robin Givens.

Isto tako, moramo imati na umu da se Tyson razveo od Robin Givens 1989. godine a da je ona sve do sredine devedesetih bila prilično velika zvezda i na filmu i na televiziji, dakle zanimljivo je ako je žena sa ipak respektabilnom glumačkom karijerom u kontinuitetu zapravo bila i golddiggerka. Doduše, film nju i njenu majku ne prikazuje kao neke prostakuše, one definitivno jesu class act za Tysona koji je sa ulice ušao u ring ali se taj odnos, iako pivotalan ne razrađuje. 

Don King je prikazan kao “zmija”, ali opet ne nužno malevolentna. On shvata ko je Robin Givens ali preko nje pokušava da se približi Mikeu. On želi novac ali ne vidimo ga da u bilo kom trenutku izda ili otvoreno ugrozi Tysona. Doduše, svakako da je jasno zašto je tu, no on to i ne krije.

Mnogo je sivih nijansi prosuo Edel ali nijednu nije ispratio do kraja, tako da TYSON ostaje jedan površan televizijski biopic.

U ovo vreme, HBO je pravio već bitno zrelije televizijske filmove. Ali, nije to samo osnovni paradoks i primedba. Naime, Tyson i Don King su ogroman novac doneli upravo HBOu, dakle oni su deo njihove kuće i čini mi se da im je HBo dugovao ozbiljniji tretman od ovog, iako ako gledamo ekipu koja je okupljena, ovaj film nudi gledaocu nadu, ali izneverava na kraju.

THE IMMORTAL LIFE OF HENRIETTA LACKS

Peter Landesman pisao je scenario za jedan od boljih medicinskih trilera snimljenih po istinitoj priči - CONCUSSION koji je on i režirao. U televizijskom filmu THE IMMORTAL LIFE OF HENRIETTA LACKS bio je jedan od scenarista koji su adaptirali knjigu Rebecce Skloot koja se bavi životom naslovne ličnosti, afroamerikanke koja je tokom lečenja od raka grlića materice postala izvor HeLa ćelija koje su kasnije služile za niz značajnih biotehnoloških istraživanja.

Henrietta Lacks je bila dakle pacijentkinja, jedna obična žena čije su se ćelije ispostavile kao neobične, i posle tog otkrića i njene smrti, njena okolina i porodica postali su kako predmet interesovanja raznih lekara i istraživača, tako i nosioci bizarne traume da je njihova majka, supruga, rođaka zapravo bez nadonkade postala temelj savremenog biotecha.

George C. Wolfe je 2017. godine za HBO snimio televizijski film o ovom slučaju. Ovaj reditelj specijalizovan za teme iz afroameričkog života pisao je scenario zajedno sa Landesmanom i reklo bi se da su njih trojica dobro uspeli da obuhvate sve slojeve ovog fenomena. Problem je međutim o tome što mnogi od tih aspekata ostaju na nivou ilustracije. Zapravo ova priča ima zaista puno slojeva, od toga kako jedna obična žena može postati tako značajna za nauku, i na koji način je njen život i njena prerana smrt uticala na njenu okolinu, a potom kako su ostali događaji izmenili njihovu sudbinu. Zatim imamo kulturalni aspekt, reakciju porodice koja želi neku nadoknadu, pevarante koji ih uvlače u sudske sporove, i konačno imamo politički aspekt - poziciju siromašnih afroamerikanaca u američkom zdravstvu pa i medicinskim ispitivanjima.

I to sve u ovom filmu postoji i vredi ga videti, ali nažalost moglo je biti sistematičnije i efektnije prikazano.

PREBOJ

PREBOJ Dejana Baboseka je ortodoksni partizanski film baziran na istinitoj priči o manevru mladog komandanta Franca Severa Frante kada je spasao svojih 500 boraca iz okruženja u kom je bilo 12 000 nemačkih.

Franc Sever Franta je u savremenoj Sloveniji bio predmet kontroverze jer je posle oslobođenja učestvovao u masovnoj likvidaciji domobrana, pa možemo reći da ovo nije prvi film o njemu i njegovom radu. Neki naslovi poput POKRAJINA ŠT.2 im dolaze pre toga.

Ipak, ovde se na kraju krajeva pojavljuju i sami Franta i saborci danas, kao preživeli ratni veterani, u dokumentarnoj završnici.

Sam film je igrani i prikazuje taj Frantin manevar na snežnoj planini. Dejan Babosek sve režira korektno ali bez neke jake dinamike. Scena borbe nema mnogo ali su korektno realizovane, tako da se PREBOJ kao film iz 2019. godine pre svega izdvaja po svojoj ortodoksnosti nego po kvalitetu.

Nema tu karaktera koji se nameću nekom ubedljivošću i harizmom, ali imamo gotovo tipske junake mudrog komandanta, lekara pred etičkom dilemom, dečaka kurira, mitraljesca i radiste. Pošto su svi likovi Slovenci malo je neobično da govore na slovenačkom a ne na srpskom kao Bosanci na koje smo navikli. Nema samim tim ni folksy ekscesa poput lika učitelja koji je istovremeno i miner i harmonikaš.

Babosekova realizacija je korektna ali bilo je potencijala za dinamičniji film, ne samo u pogleda tempa, već u pogledu unutrašnje dinamike dešavanja u svakom pogledu, unutrašnje ali i spoljašnje. 

* * / * * * *

REKONSTRUKCIJA

REKONSTRUKCIJA je televizijska drama po tekstu Staše Bajac u režiji Srđana Markovića, studenta režije FDU. Scenario Staše Bajac je zanimljiv, možda previše oslonjen na određena formalna rešenja gde se priča izlaže kroz nekoliko različitih vremenskih tokova za sposobnosti mladog reditelja koji to tretitra na trom način. Osvežavajuće je na RTSu videti dramu iz omladinskog života koja je u realističkom ključu, veoma provokativna i socijalno angažovana u mnogim aspektima, ali nažalost neujednačen rediteljski postupak je limitirao njen krajnji domet, uprkos interesantnom tekstu i veoma ubedljivoj glumačkoj podeli. No, i izbor teksta i podela jesu rediteljski atributi pa u tom pogledu, ne možemo reći da ova drama ne poziva na dalje praćenje karijere Srđana Markovića.

WHITE MILE

WHITE MILE Roberta Butlera, po scenariju Michaela Butlera je HBO televizijski film o grupi marketinških stručnjaka koji polaze na team building u kanadsku divljinu, ali tamo moraju da se suoče sa prirodom koja je nemilosrdna i koja će zaista da ih iskušava.

Film je izašao 1994. godine i zanimljivo je da marketinšku ekipu upoznajemo dok sprema reklamu sa Danny Manningom za Adidas, pa sad možemo da se prisetimo koliko je to sve davno bilo. Ipak, ja se nešto ne sećam Danny Manninga u Adidasu, više u Reeboku, no dobro, neka me neko ispravi ako grešim. U svakom slučaju, da, fakti su tačni, Manning jeste u tom periodu, u Clippersima i Atlanti nosio Adidas, to je nesporno. Reklama koju snimaju međutim dovodi firmu u probleme sa klijentom i odlučuju da odu na team building gde će se stare kajle bondovati sa mlađim.

Tu se dešava nesreća na raftingu, gadna sama po sebi, a potom posle nje i gadan pravni raspad u kome nezadovoljne porodice hoće da se raskusuraju sa hladnokrvnom korporacijjom.

Butlerova režija je sigurna, glumačka ekipa koju vode Peter Gallagher i Alan Alda sa nekim pojačanjima kao što je Robert Loggia zna šta treba da se radi, i tu slabih tačaka nema. Međutim, ono što filmu na kraju nedostaje jeste u suštini jasnija ideja jer suština svega ovoga pomalo izmiče. Da li je ovo priča o white collar ekipi koja se zaigrala u realnosti, i onda na kraju došla dotle da bude preispitivani vlastitim principima odgovornosti na kojima parazitira? Da li je ovo priča o incidentu i posledici na karaktere? Da li je ovo priča o tržišnoj borbi koja se prenela u stvarnost i postala krvava?

Butleru nekako to izmiče, ali sam film je pitak i zanimljiv, uprkos tome što na kraju te suštine baš i nema.

A DOG YEAR

A DOG YEAR Georgea LaVooa je ekranizacija knjige Jona Katza u kojoj Jeff Bridges igra pisca koji dobija na poklon traumatizovanog psa i uspeva da sa njim uspostavi odnos. Verovatno je zamisao delovala logično, “oskarovac” glumi džangrizavog pisca koji uspeva da postane bolji čovek pomažući traumatizovanom psu. Ali, nažalost George LaVoo nije takav velemajstor da od ovoga napravi održiv film, i ono što je pružio je vanity project u kom Jeff Bridges čak i ne koristi priliku da se glumački iživljava i pretvori sve u ličnu egzibiciju, tako da je na kraju rezultat jedno veliko ništa.