KILL

Nikhil Nagesh Bhat snimio je prilično zakasnelu refleksiju na indonežanske bespoštedne akcijaše za koje su se specijalizovali Timo Tjahjanto i Kimo Stamboel, pošto ih je onomad još inicirao Gareth Evans.

Film pod naslovim KILL dobio je distribuciju u Americi, firma Davida Leitcha je odmah najavila da će praviti rimejk (kao da on već nije overio voz u BULLET TRAINu) i odjednom se stvorio ovde utisak kao da tu ima i šta da se vidi i šta da se nauči.

Nažalost, KILL je prvo za indijske standarde srazmerno kratak film i sa 100 minuta krtine, to je red veličina kao američki film od 50 minuta. Međutim, na IMDB ne vidim alternativno trajanje. No, u samom filmu imamo neku kao melodramu koja je prekraćena a opet je i kao takva sa karakterističnom indijskom persiflažom. Dakle, možda je KILL sniman za izvoz, ali je pamet u njemu mahom lokalna ostala, tako da sve što se tiče odnosa među likovima, motivacija i sl. ima tu bolivudsku naivnost. Ona sama po sebi ne smeta jer ubrzo ovo postaje sat i po jedne manje-više jednolične, premda u proseku pristojne tuče u prilično repetitivnim ambijentima voza, u kojima nema gradacije, nema onog stila koji je u tom pogledu nosio SNOWPIERCER.

Kretanje voza ne utiče na fiziku borbe, svi se kreću i bore kao da se šetaju u parkiranom vagonu i prostor se tek povremeno zatrese što realno čak i u jugoslovenskom filmu nije bio slučaj - stavljali su daske pod vagon i skakali po njima, da bi se bar malo klatio.

Ovde dakle imamo manje-više jednoličnu tuču, nedovoljno brutalnu za Tjahjanove standarde, ne iznad nivoa neke prosečne tuče u produkciji Chada Stahelskog i to je to.

E sad hajp mašina je stvorila utisak kako je ovo najnovija neka moda u svetu akcije, tako da verovatno ljubitelji gore fightinga neće mnogo da se obaziru na moje reči, niti treba. Ali, shvatiće se da su uzaludno verovali u hype kad film krene i vrag odnese šalu.

Vrlo skromno, sve u svemu.

* * / * * * *

DOWNTOWN

DOWNTOWN Richarda Benjamina je jedan buddy cop film iz 1990. koji mi je promakao ali evo sustigao sam ga.

Richard Benjamin je režirao nekoliko filmova u kojima je bilo akcije ali najpre bih rekao da je ovaj izvorno glumac ekspert za melodramu i komediju, a gost u akcionom filmu i trileru.

Otud, ovde nudi nekoliko zanimljivih triler situacija koje su sveže jer su drugačije i odigrane su iz likova, a opet kad se dođe u sfere čiste akcije, film je najslabiji. Isto tako mirne scene su izvedene dosta "otvoreno", bez žanrovskog predznaka, prilično amorfno, tako da imamo dosta stilske neodređenosti koja se na kraju ispostavlja kao ključni hendikep filma.

Otud ovde ima i čisto komičnih scena i vrlo pitomih odnosa među likovima, ali i onih nestašnih, i iznenađujuće brutalnih akcionih prizora. Benjaminov film je u tom smislu prilična salata ali ga solidan cast i priča drže na okupu.

Anthony Edwards igra mladog policajca kog po kazni prebacuju u filadelfijski geto a tamo ga dočekuje Forest Whitaker u ulozi prekaljenog detektiva čija će ga energija i veština zavesti da se ozbiljno bavi rešavanjem zločina, naročito kad naiđe jedan u koji je po više osnova lično investiran.

Edwards i Whitaker su odlični. Joe Pantoliano je jako zanimljiv kao psihotični ubica u službi negativaca. I uprkos stilskim nedoslednostima, film je na kraju ipak prijatan za ljubitelje i poznavaoce žanra kojima ne smeta što nije crossoverovao u sferu dobrog filma.

* * / * * * *

BAD BOYS: RIDE OR DIE

Adil i Bilall se posle odbacivanja celog skoro gotovog DCEU filma u Warneru, sa velikim komercijalnim uspehom vraćaju na scenu sa četvrtim BAD BOYSom, sa podnaslovom RIDE OR DIE.

Od momenta kad je Michael Bay prestao da režira Bad Boyse izgubila se ona ikoničnost grada, junaka i akcije. Prosto, Adil i Bilall ni u trećem delu nisu uspeli da postignu tu fizionomiju blokbastera koja je bila neophodna za ovaj serijal jer je u njoj znatnim delom njen smisao.

Njihov stil prosto nije takav i ono što je njihov fokus to je priča, što je pomalo paradoksalno, ako imamo u vidu da je priča samo jedna od komponenata izraza ovakvog filma, važna ali ne presudna.

Ipak, kako je treći deo bio oživljavanje serijala posle skoro dve decenije pauze onda je deo "poreza na kambek zvezda" morao biti plaćen kroz "priču" u kojoj njihovi likovi sad dobijaju neke životne okolnosti, nove izazove i sl. Četvrti deo nastavlja sa tim, i na neki način, rekao bih da ima fundamentalno bolju ideju nego treći film - dakle Marcus ima infarkt i nađe se s one strane posle čega se vrati kao izmenjen čovek sa komičnom okrenutošću duhovnosti. To je čak možda bilo bolje da se desilo u trećem jer je jači impuls na odnose među likovima.

No, šta je tu je. Kao i u četvrtom DIE HARDu i LETHAL WEAPONu, sad imamo neki dodatni lavirint nebitnih likova, za koje ne mogu reći da se pisci ne trude da uklope, ali svi znamo da su Mike i Marcus osnovna stvar.

I tako na kraju mora biti, i tako na kraju i jeste. Međutim, ovo više nije Michael Bay. Što zbog uslovnosti priče, što zbog Adila i Bilalla, sve je malo gurnuto u smeru televizije, i to ne baš HBOa, ako se razumemo.

No, s druge strane, taman kad se nadviješ nad neki aspekt koji je pogrešno mutiran, vidiš i poštenu izvedbu.

Tako su meni utisci o ovom filmu varirali od * * do * * *, gde je niža scena više usled onoga što nije a trebalo bi da bude a više usled stvarno poštene realizacije.

Akcija u završnici je prilično jaka, ali prosto nema nijedan ikoničan kadar kao kod Baya. I sve pre toga je korektno u akcionom aspektu, ali nije to onaj stari nivo.

Pa ipak, ako imamo u vidu da su BAD BOYSi bili neka avangarda u tada omniprezentnom žanru buddy cop filma, a da su danas maltene ili čak bukvalno jedina validna franšiza tog tipa, onda i naši zahtevi moraju da se prilagode.

Ako sam Riggs ne snimi film o sebi kao što najavljuje, svakako ćemo se udaljavati od dometa LEHAL WEAPONa. Već smo ove godine imali AXEL F na Netflixu koji sa BAD BOYS deli producenta i scenaristu, i pristup.

S druge strane, imali smo i osveženje, izuzetan rimejk ROAD HOUSEa Douga Limana koji zarobljava duh Gibsona i Blacka. Dakle, uvek će negde postojati ono što volimo, samo možda ne tamo gde bismo voleli da to stoji.

FILM DAVNE BUDUĆNOSTI

Dokumentarni film, odnosno preciznije rečeno estetizovani snimak panel diskusije, FILM DAVNE BUDUĆNOSTI Darka Bajića i Siniše Cvetića (koji je pre svega bio zadužen da tehnički administrira dešavanja), podseća na novi roman omiljenog pisca.

Došli ste u knjižaru. Uzeli ste u šake novi roman omiljenog pisca. Na koricama piše sinopsis, na prvo čitanje vidite da podseća na nešto što je ranije već pisao i slutite na koji način to može biti dobro, ali vas pomisao opet malo deprimira. Želite nešto sveže, a ovo nije to.

Međutim, onda dođete kući s knjigom i krenete da je čitate i ubrzo se podsetite zašto je taj čovek vaš omiljeni pisac. On je uzeo ono što ste očekivali i napravio nešto potpuno neočekivano od toga na skroz nov način. I prelepo je.

Tako i ovde, znate da će sat i po filma FILM DAVNE PROŠLOSTI u kom Darko Bajić vodi dijalog sa Mišom Radivojevićem, Đorđem Kadijevićem, Borom Draškovićem i Zdravkom Šotrom biti neki idiotizam. U najmanju ruku zato što su ova trojica ipak filmski umetnici, kakvi-takvi, doneli su nešto značajno našem filmu, kakvom-takvom dočim je Zdravko Šotra sve suprotno od toga, maltene u prvo vreme nije ni bio filmski reditelj nego su mu uspelije TV radove prebacivali na traku, a kada je ZONOM ZAMFIROVOM zaista postao filmaš, to je zaista nešto što je u svakom pogledu daleko od bilo kakve umetnosti i doprinosa bilo čemu.

Šta će Šotra za ovim stolom, neobjašnjivo je. A i drugim sagovornicima stvara nelagodu. Pa ipak, kada posle uvodnog Kadijevićevog monologa kako je današnja civilizacija u totalnom sunovratu, kako nema autora, kako nema novog Bergmana, kulturne politike, identiteta, nema ničega, sjajno je što se Šotra složi jer evidentno i njemu fali novi Bergman.

Jedini sagovornik među ovima koji ima šta da kaže, ako već mora, jeste Miša Radivojević i, hajde da kažemo, Kadijevićeva grmljavina o propasti svega barem ima neku dozu erudicije u sebi. Dakle, cela ideja da se ljudi sa periferije svetskih filmskih dešavanja, u sumrak svojih karijera dovedu da kontempliraju ima li spasa filmu je perverzna. Da je dat neki kontekst i napravljena drugačija selekcija, bilo bi zanimljivo da među njima bude jedan populista i antiesteta Šotra, ali konteksta nema. Samo neko ko zna naše reditelje može pomisliti da ova četiri čoveka nisu ravnopravno tretirani mislioci.

Međutim, kada Darka iscrpe teške teme, poželi da malo priča o pičkama, i onda pita kolege kako su skidali glumice. Ovde ipak ima posla sa četiri gospodina koju mu ne mogu dati ono što on želi, i daju neke vrlo uzdržane odgovore, filozofske, blago šaljive.

I onda Kadijević konstatuje da je pomenuo važno pitanje erotike ali nije najvažnije PITANJE SMRTI.

Zatim sledi Kadijevićev monolog o smrti, na koji se nadovežu kolege skromnim doprinosima vidno razočaravši Darka.

Na kraju, pošto su odlučili da ostave kamere da rade dok su sagovornici odlazili od osvetljenog stola u mračnom studiju čuje se i nekakav peh Đorđa Kadijevića što ima neki Punkd appeal, mora se priznati, neku Jackass dimenziju da se posle ponižavajućeg izgovaranja fraza sa Šotrom, ove časne starine još naprave i potpunim budalama.

Ovo je nešto skaredno i da je u očekivanim okvirima glupo ne bi ni zasluživalo diskusiju. Međutim, ovo je Darko Bajić, sve je sem očekivano.

120 BATTLEMENTS PAR MINUTE

Jacques Audiard je bio jedan od producenata filma 120 BATTLEMENTS PAR MINUTE Robina Campilloa, u kojima je ovaj reditelj ponudio jedno autobiografsko viđenje pariskog ogranka pokreta Act Up koji je osnovan dve godine posle njujorškog i vršio je razne aktivističke operacije sa ciljem da se poveća vidljivost HIV+ osoba, pribave novi lekovi za lečenje, obezbede kondomi za školsku decu i sterilni jednokratni špricevi za narkomane itd.

Act Up se evidentno nadovezivao na razne ranije forme francuskog protestnog radikalizma i povremeno je pravio spektakularne performanse i diverzije.

Film zarobljava deo tih akcija, i prikazuje njihovu energičnost i zavodljivost, uvodi nas u svet političkog organizovanja poput veoma dobra egzistencijalističke drame ali usput gradi jedan narativ i o samim ljudima, a unutar njih o virusu, o AIDSu kao bolesti.

Campillo je maestralan u svim ovim sferama. Ne samo da briljantno i  nesvakidašnje energično i ubedljivo ekranizuje svaki od aspekata priče o borbi protiv side početkom dvehiljaditih već neprimetno prevodi priču iz maltene urbane gerilske storije o kreativnim i neustrašivim aktivistima u raspad njihovih tela i tada još uvek neumitnu smrt od AIDSa.

Otud, Campillo snima nešto što je praktično hronika jednog perioda gde postiže ono što je bio cilj junaka filma, da pokažu ljudima o čemu se zapravo radi.

Campillo je nemilosrdan u prikazu deterioracije i umiranja kao što je neumoljiv i kada ekranizuje seks kom daje jednu estetizovanu dimenziju ali i nekontrolisanu, praktično animalnu energiju koja sugeriše da iz toga svašta može da ispadne.

Tehnički ovo jeste film o istinitim događajima, sa autobiografskim elementima ali i sa fikcionalizovanim likovima. Pa ipak, neću mnogo pogrešiti ako ga dam za uzor kako se može snimiti istinita priča koja istovremeno obuhvata događaje i ulazi u njihovu najdublju suštinu.

* * * 1/2 / * * * *

BOŽJI GNJEV

Nema jugoslovenskog krimića ni na stranici ni na ekranu bez hrvatskog.

A u filmu BOŽJI GNJEV Kristijan Milić snimio je jedan od najboljih primeraka žanra na prostorima zemlje koja više ne postoji, u poslednjih desetak godina.

Ponovo je radio po scenariju i literaturi Josipa Mlakića i vraća se u milje kojim sjajno vlada, to je zona kontakta između HVO i muslimanskih paravojski u Bosni, gde nekadašnji profesor matematike a sada prekaljeni ratnik kreće da istražuje tajnu operaciju u kojoj mu je poginuo brat.

Zadatak na koji su išli enigmatičan jer su momci bili izdašno plaćeni da odu negde gde niko ne zna šta bi moglo da postoji, i da se nađe, a kako istraga odmiče, glavni junak i njegova okolina nailaze ne samo na zid ćutanja već i na likvidatore povezane sa tajnim službama i dubokom državom Matice Hrvatske.

Srce tame, junak će pronaći u Zagrebu ali ne pre nego što ne u istrazi ne iscrpi maltene beketovski univerzum zone kontakta u kom orbitira jedan ograničeni broj ratnika, civila i mufljuza.

Kristijan Milić je snimio tvrd krimić sa uzorima u američkom filmu sedamdesetih. Fotografija Mirka Pivčevića fino estetizuje neprijatni zimski ambijent ratišta iza kog se krije jedan no nonsense odnos prema naraciji u svakom pogledu.

Kod Milića nema suvišnih stvari, nema digesija koje išta remete iako je film bogat karakternim detaljima. Mlakićev scenario pre svega ima odličnu misteriju u centru i njeno razrešenje je moram reći ne samo po mom ukusu nego kad je postavljeno pomislio sam da uzaludno priželjkujem da se baš tako razreši.

Nisam čitao literarni izvornik pa ne znam u kom je smeru išla adaptacija ali čim je književnik i scenarista, pretpostavljam da je sve kako je pisac hteo, a gledaoci zaista nemaju na šta da se žale. Svakako bih se iznenadio ako bi se ispostavilo da u knjizi ima nekih motiva koji su nepravedno izostavljeni.

Tema filma je specifična, ne znam tačno kako će moći da se pogleda kod nas, možda na FESTu, ali kad god to bude, ljubitelji i poznavaoci žanra treba da hodočaste tu projekciju.

* * * / * * * *

THELMA

Pošto postoji podvrsta akcijaša sa geronto junacima, i mimo Clinta Eastwooda, bitno je reći da se THELMA izrazito lažno promoviše. Ovo nije akcioni film sa bakutanerom u glavnoj ulozi. Nije čak ni triler. Ovo je vešto postavljena i manje vešto ali ipak dosta solidno izvedena komična meditacija o starosti koja ima isti zaplet kao BEEKEPER, samo se nikada ne pojavi Statham.

Dakle, šta bi bilo da bakutanera iz BEEKEPERa online prevara nije gurnula u suicid odnosno smrt nego da je odlučila da sama nađe počinioce i obračuna se sa njima.

Film koji proističe iz toga govori o ranjivosti starih ljudi, njihovoj usamljenosti, svojeglavosti ali i vitalnosti i lucidnosti koju stiču baš kroz starost.

Najslabiji likovi u filmu Joela Margolina su zapravo karikaturalni sredovečni ljudi, u ulozi Thelminih ćerke i zeta, i čini se da je ovo film koji razume starije i mlade, ali ne i sredovečne.

Da je bio u stanju da razume sve generacije i da održi konzistentnost, bio bi ovo izuzetan film. Ovako je prilično okej, nošen pre svega šarmom Jane Squibb i Richardom Roundtreejem kao njenim sidekickom koji nimalo ne referiše na SHAFTa u ovoj ovoj roli, a opet nije doveden do paroksizma kao Morgan Freeman i osvežava dešavanja u kadru.

THELMA je bolji film u utisku nego u izvedbi ali to na kraju krajeva i jeste presudno.

* * * / * * * *