Saturday, November 18, 2017

MATILDA

MATILDA Alekseja Učicelja je prilično slobodna intepretacija istorijskog događaja - ljubavi ruskog prestolonaslednika i poznate balerine koja je, po onome što prikazuju autori filma, u jednom trenutku pratila da ugrozi njegovu budućnost na mestu cara. Učicelj je vešt reditelj koji je pokazao u ranijim filmovima da je sposoban da radi ambiciozne filmove velikog budžeta, ali nažalost MATILDA pokazuje samo njegovu sposobnost pukog rukovođenja ambicioznom produkcijom i ništa više. Ovo je krajnje mediokritetski, šaren i neubedljiv film u kome reditelj ne uspeva da uspostavi osnovne odnose među likovima, usled čega i čitav melodramski eskces više liči na parodiju nego na pravi punokrvni zaplet.

Na kraju se MATILDI dešava ono što je neoprostivo za ovu vrstu filma a to je da glavni junaci tonu u senku pred sporednim, i glumački i na nivou razrade karaktera. Stoga, iako me raduje interesovanje naše publike za ovaj film jer definitivno otvara mogućnost za budući uvoz filmova koji dolaze izvan major okvira, i uprkos tome što je MATILDA baš ono što publika očekuje od ruskog filma a to je spektakl, romansa, prikaz istorije itd. ovde ipak imamo inferioran primer takve produkcije, ako ne u budžetskom a ono svakako u autorskom pogledu.

Verzija koja se prikazuje kod nas traje 108 minuta. Nailazio sam i na podatke o verziji od 130 minuta i ona verovatno nudi bolju razradu likova. Pa ipak, uveren sam da taj film nije fundamentalno bolji po onome što je materijal kojim se raspolagalo ali da verovatno ubedljivije izlaže likove i zaplet.

* 1/2 / * * * *

BOY

BOY Taike Waititija iz 2010. je nostalgična priča o odrastanju dečaka u maorskoj zajednici. U ovom filmu ima humora, premda je reč o klasičnijoj melodrami o odrastanju u specifičnim etničkim i samim tim socijalnim okolnostima. Waititi i u ovoj formi koristi svoje autorska obeležja kao što je uvođenje oniričkih deonica, animiranih detalja, i ukupno uzev primenjuje sav svoj stilski arsenal na jednu bitno drugačiju priču od one iz debija EAGLE VS SHARK.

Rezultat je nostalgični film o odrastanju koji igra po svojim pravilima, a pored Waititijeve atipične poetike i postupka, donosi i specifičnu etmo-ornamentalistiku maorskog miljea koji je doduše bio prisutan na filmu i pre Waititija ali je u ovom filmu dobio jednu svežu intepretaciju.

Waititijev film nema snagu DOMA ZA VEŠANJE sa kojim zapravo deli čitav niz tematskih preokupacija i stilsku otvorenost jer Waititi nema taj fatalizam premda ne izbegava sentimentalne tonove, ali u pogledu tog etno-ornamentalističkog izraza svakako može da se u nekom pregledu ubroji u tu grupu filmova.

* * * / * * * *

Friday, November 17, 2017

Нашла коса на камень

Нашла коса на камень Anje Kreis je film snimljen u koprodukciji sa kelnskom filmskom školom. Po državbljanstvu se vodi kao koprodukcija Rusije, Belorusije i Nemačke. Reč je o filmu koji u sebi sadrži mnoge predispozicije diplomskog rada. Dakle, Anja Kreis želi da snimi socijalnokritičku priču u kojoj želi da obuhvati apsolutno sve što joj smeta u ruskom društvu i uprkos relativno energičnoj realizaciji i efikasnom trajanju od 80 minuta, možemo reći da je mnogo htela i mnogo započela. U toj masi turobnih situacija ima duha, ima humora, ima čak i nečeg autentičnog ali prosto previše je tu motiva za ovako sveden i jezgrovit film. O broju tema koje načinje da i ne govorimo. No, ako je reč o diplomskom filmu a po svemu sudeći jeste onda je to jedna od onih "dečjih bolesti" kada mladi reditelj želi sve da sažme u prvom filmu, i kako bi pokazao šta sve zna ali i kao da strahuje da neće biti sledećeg.

Nažalost, ovo je jedan od onih nesigurnih filmova posle kojih baš i nema izvesnosti da će biti sledećeg. Ali, videćemo.

* 1/2 / * * * *

MONTENEGRO ROAD MOVIE

MONTENEGRO ROAD MOVIE Petra Kubika je češki film sniman u Crnoj Gori o dve srpske turistkinje koje preko interneta upoznaju dva Čeha i sa njima polaze na putovanje po šumama i gorama u njihovom reli džipu. Tokom putovanja dešavaju se neki mali ljubavni trouglovi, neke netrpeljivosti među drugaricama, i na kraju krajeva sve se završava klimaktičnim krajem koji dodaje na melodramskom ekscesu a tokom razvoja priče se nije mogao naslutiti.

Petr Kubik je reditelj koji dolazi iz efektaškog miljea tako da je njegov postupak pun vizuelnih ukrasa i tamo gde im jeste i tamo gde im nije mesto, ali film zahvaljujući njima nije dosadan. Reklo bi se da se Kubik za ovaj materijal više odlučio zato što mu je delovao jednostavan za realizaciju nego zato što je on sam po sebi neki ljubitelj melodrame među malim brojem likova, a o tome svedoči i jedno radikalno strukturalno rešenje a to je voice over glavne junakinje koji se proteže kroz celo trajanje filma.

Svojom potrebom da vizuelnom atrakcijom oživi film paradoksalno smeta priči koja bi u protivnom mogla biti jedna od onih lapidarnih jednostavnih melodrama, na tragu onoga što snima Nejc Gazvoda u Sloveniji ili Mina Đukić u Srbiji. Međutim, Kubik očigledno nema art house nerv i ne veruje u tu vrstu filma, pa stoga ne bi trebalo u to ni da se upušta.

Da je malo suzbio svoj ukus, i pustio da stvar ide "svojim tokom", sa dosta predanom glumom dve srpske glumice Ivane Vuković (kojoj je ovo prva iskorišćena meč-lopta na filmu do sada) i Milene Nikolić, mogao je da napravi čistije i jasnije ostvarenje. Njih dve su svakako snažnije od čeških partnera koje su potisnule u drugi plan.

* * / * * * *

LIBERATION DAY

Morten Traavik je dugogodišnji saradnik Laibacha i sa Ugisom Olteom je snimio dokumentarni film LIBERATON DAY o čuvenom gostovanju benda u Severnoj Koreji. Traavik je bio domaćin i inspirator gostovanja u Severnoj Koreji, on je aranžirao celu stvar i sebe je postavio u centralnu ulogu u ovom filmu. Uprkos tome što u većini slučajeva nisam fan dokumentaraca čiji je glavni protagonista sam reditelj, Traavik se u toj ulozi dobro snašao i nije pretvorio LIBERATION DAY u "film o sebi" već je sebe i svoj protagonizam iskoristio da kanališe sve one informacije koje su neophodne i da usmeri pažnju gledalaca na važne detalje.

Film je dobro strukturiran. Prevashodno se može tretirati kao muzički dokumentarac jer mu je paradoksalno muzika u prvom planu. I to ne samo muzika kao sadržaj već i muzika kao izvođačka umetnost. Kroz priču o tome kako je Laibach koncipirao svoj koncert u Pjongjangu u pogledu odabira i pripreme repertoara, a zatim i na koji način je prilagođavan njihov scenski nastup, Traavik vrlo dobro prikazuje "širu priču" a to je priča o severnokorejskoj ideologiji i o tamošnjoj svakodnevici. Otud je sama priprema Laibachovog muzičko-scenskog nastupa iskorišćena kao "mala priča" koja otkriva "veliku priču" na izuzetno živopisan način.

Ko će nego baš Laibach ponuditi jedan dosta uravnotežen pogled na Severnu Koreju i razumevanje za njihovu retro-utopiju i to radikalno ishodište "komunizma koji najbolje funkcioniše od svih ostalih". Uostalom, ako je Laibach uspeo da preživi pad komunizma bolje od ostalih umetnika sa prostora bivše SFRJ, nema dileme da su oni danas ipak jedan retro fenomen, vrlo sinhronizovan sa vremenom u kome živi Severna Koreja.

LIBERATION DAY je imao težak zadatak da se uklopi u kanon dokumentaraca o Laibachu koji je možda i najbogatiji u istoriji filmova o rokenrolu, a svakako estetski najupelčtaljiviji. I u tome definitivno uspeva. Kao što Laibach uspeva da ide iz reinvencije u reinvenciju tako i filmovi o njima uspešno prolaze isti proces.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, November 16, 2017

JUSTICE LEAGUE

Spadam među one kojima je MAN OF STEEL bio izvanredan i one kojima je BATMAN VS SUPERMAN bio odličan i uzbudljiv, pa je samim tim teško da zamislim gledaoca koji je imao bolju predispoziciju za dobar prijem JUSTICE LEAGUEa. Nažalost, ono što smo dobili nije film koji je u stanju da polarizuje publiku zbog svog stilskog ekscesa, ili zbog svog generalnog mračnog ili radosnog pogleda na temu - dobili smo nešto što bi se najmilostivije moglo definisati kao usputni cash-in dok se čeka neki sledeći film.

Naravno, ekranizacije stripova po definiciji jesu cash-in, to i jesu filmovi čije je osnovni cilj da naplate postojanje fandoma i da valorizuju intelektualnu svojinu izgrađenu u drugom mediju, ali JUSTICE LEAGUE deluje kao jedan pokušaj da se na brzinu naplati interesovanje publike za ove ekranizacije i da se na ekranu pošto-poto skupe svi junaci koji su do sada izgrađeni u DCEU kako bi se privukli svi njihovi fanovi, ali ne da vide nešto već u klopku, da plate i ne dobiju ništa.

Koliko god da je meni Ben Affleck u BvS bio jača strana tog filma, toliko se u JUSTICE LEAGUE zaista oseća da je on zalutao u sve to. Odjednom ponovo na ekranu imamo onog pre-TOWN Afflecka, nezainteresovanog, pomalo odsutnog koji i kad deluje da je angažovan, zapravo ne nudi nikakvu emociju. Henry Cavill, otkrovenje iz MAN OF STEEL, ovde prvo zaista postaje žrtva digitalnog uklanjanja brkova koje se itekako oseća u nekim kadrovima što je za major film ove cene NEDOSPUSTIVO, i samo sugeriše jedno opšte rasulo kojim ovaj film odiše u tehničkom pogledu. Cyborg se ovde po prvi put ozbiljnije uvodi i tehničko "rešenje" ovog lika je krajnje diskutabilno, podjednako problematično kao full-CGI Steppenwolf koji je možda i najveća žrtva ovog filma jer ima nezahvalnu ulogu bledog negativca koji je vrlo generic na svim nivoima plus je ispodprosečno realizovan.

Akcija je krajnje oskudna, nemaštovita i nema je previše. A kada je ima, vidimo jednu čudnu mešavinu raznih transformacija filmskog pokreta usled moći junaka u čemu na kraju kao rezultat dobijamo opštu konfuziju u kojoj nije jasna čak ni bazična "fizika" tih situacija. U vizuelnom pogledu, JUSTICE LEAGUE deluje kao ambicioznija televizija i Snyderovog stilskog ekscesa više nema, ima tek ponešto što liči na imitaciju Snydera iz ranijih DCEU filmova.

Whedonov doprinos je vidljiv u formi nekoliko šaljivih scena koje donose onaj sterilni infantilni humor prepoznatljiv iz Marvelovih filmova koji je ovde potpuno deplasiran. Nikakav superioran vid kontrole nad stripovskim sadržajem ovde nije donet, naprotiv. Za razliku od Kryptona u MAN OF STEEl pa čak i uvodnog dela u WONDER WOMAN, ovde su svi origin svetovi junaka jako slabo i neinventivno prikazani, po čemu JUSTICE LEAGUE generalno predstavlja izuzetak unutar DCEU.

Sada možemo da licitiramo ko je kriv, da li Snyderova porodična tragedija, da li studio, da li želja da film ne trajwe duže od dva sata, ali za razliku od BvS koji prodiše u družoj verziji ali nam je i iz bioskopske jasno zašto nam se gleda ta duža verzija, ovde takvih atributa naprosto nema.

Neko ciničan bi mogao da kaže da nisam ni imao prava da očekujem išta bolje posle MAN OF STEEL, BvS, SUICIDE SQUAD i WONDER WOMAN ali jedini film među ovima za koji bih mogao da kažem da je delovao "obično" i bez autorskog pečata bio je WONDER WOMAN. I u određenom smislu, WONDER WOMAN sa video kao obeshrabrenje ali i to je bio zabavan tentpole film. JUSTICE LEAGUE je silom sveden promašaj kome se jedino ne može prebaciti da je poklekao pod teretom stilskih ili pripovedačkih ambicija.

* 1/2 / * * * *

Sunday, November 12, 2017

RUDAR

RUDAR Hane Slak je film koji se prvih petnaest minuta bavi uvođenjem svog glavnog junaka, slovenačkog rudara bosanskog porekla koji je rođen u blizini Srebrenice i naravno ima posebnu za vezanost za posledice zločina koji se tamo desio. U tom delu, film ima niz cringe-worthy scena u kojima se gledaoci kroz dijaloge među likovima koji jedni druge moraju da podsete šta se tamo zbilo. Kada se junaci dobrano izbrifuju o tome šta je tamo bilo i kada se razjasni junakov odnos prema tim događajima, sledi početak zapleta, a to je rudarevo otkriće da se u jednom napuštenom kopu nalazi masovna grobnica ljudi ubijenih posle Drugog svetskog rata. Kako je junak mučen prizorima zavičaja u kome još uvek nisu pronađeni svi mrtvi, od prijavljuje šta je našao ali gazde hoće da likvidiraju kop i da ne komplikuju sebi život.

Slakova je snimila film koji je umnogome baziran na istinitoj priči ali ga je realizovala kao da je reč o fikciji, i nije uspela da čitav niz “zgodnih koincidencija” pretvori u uverljivu celinu. Sam zaplet je takav da na neki način nudi razne ključeve za interpretaciju, a kod Slakove na kraju dobija neki dosta uopšten realistički tretman koji naprosto nije valjdano realizovan. Neki dijalozi povremeno povuku na predavanje, neki drugi na nižerazredni horor, poneki protok vremena deluje kao da je u nekoj parodiji. Dakle, materijal nije baš kontrolisan.

Koliko god delovala gnjecavo ova priča je mogla da se pretvori u jedan solidan blue collar message movie, ali to se nije desilo. Hana Slak je želela više od toga, želela je art house koji će moći i da komunicira, a rezultat je nažalost nedovoljno spontan i sofisticiran za tu ambiciju. Neke od dužina u filmu koje očigledno pretenduju na art house atmosferičnost nisu uspele da postignu očekivani efekat tako da je film na sve to i prespor i opterećen viškovima koje priča ne može da izdrži.

* 1/2  / * * * *