THE ANGEL

THE ANGEL Ariela Vromena je priča o Ašrafu Marvanu izraelsko-egipatskom dvostrukom agentu koji je od statusa omraženog Naserovog zeta postao Sadatov čovek od poverenja i započeo đavolju igru dojavljivanja osetljivih informacija Mosadu. Vromenov film je respektabilan jer smirano rekonstruiše Marvanov slučaj, a naročit respekt zaslužuje jer Egipćani i Izraelci kad su sami govore na svojim jezicima a ne na engleskom, kog ima dosta, ali ipak nije neuverljiva lingua franca. Očigledno je sloboda rada za Netflix obezbedila takve male privilegije Vromenu usled kojih se THE ANGEL dosta razlikuje od tipičnih biopica.

Film je američki ali više izgleda kao izraelski ili egipatski film. Uostalom, u obe zemlje Marvan ima status heroja. Međutim, Vromen je svoju rekonstrukciju jezika i podelu koju čine egipatski i izraelski glumci platio budžetom. THE ANGEL je vešto sklopljen ali budžetski oskudan film zapravo. Stoga njegova rekonstrukcija epohe iako želi da bude vibrantna ostaje vrlo svedena, na par ćoškova, par stanova, par kola.

Vromen nema uslove kakve je imao Spielberg u MUNICHu. Otud je teško procenjivati i na koji način se odlučio da tretira određene siuacije i da li je njihovo "zbrzavanje" ili odlazak u opšze mesto zapravo bilo danak budžetu. U svakom slučaju, uprkos tome što je THE ANGEL sve vreme respektabilan film, na kraju mu ipak nedostaje sinematički zamah u pogledu vizuelnosti ili priče da bi se istinski izdvojio u inače dosta zasićenom podžanru hladnoratoivskog i bliskoistočnog špijunca.

THE ANGEL je zanimljivo skretanje u inače intrigantnoj karijeri Ariela Vromena koji je krenuo sa indie filmom a onda jedan za drugim radio krimić po istinitoj priči i visokooktanski akcioni triler. Kao što je poznato, spadam među one koji vole CRIMINAL. THE ANGEL je svakako nešto bliži ICEMANu, i mislim da ga čeka dih život na strimingu jer film je dovoljno dobar da zadovolji ljubitelje hladnoratovske bliskoistočne intrige.

* * 1/2 / * * * *

SLICE

SLICE Austina Veselyja je film u kome glume Chance the Rapper i Zazue Beetz pa će samim tim privući raznu publiku koju inače ne bi mogao da ima. Reč je o niskobudžetnoj, podnošljivoj ali nedovoljno stranšnoj, nedovoljno smešnoj i nedovoljno društveno angažovanoj satiričnoj horor komediji smeštenoj u alternativne osamdesete, u neki grad gde uporedo žive ljudi, vukodlaci, duhovi, veštice i ostala natprirodna bića. Međutim, ovo nije BRIGHT već jedna simplifikovana komedija o različitosti, džentrifikaciji i sličnim temama koja ne nudi zbilja ništa efektno.

Film je slab ali barem nepretenciozan, pa samim tim i podnošljiv. No, izuzev fanova Zazie Beetz i Chance the Rappera ovde druga publika nema šta da traži...

* 1/2 / * * * *

ATERRADOS

ATERRADOS Demiana Rugne je argentinski horor koji privlači pažnju po festivalima ali nažalost rekao bih da je ne zaslužuje. Reč je o dosta slabom, pa zato neći rutinskom hororu o nekakvoj natrpirodnoj sili koja privlači pažnju nekoliko istražitelja i onda se oni hvataju u koštac sa njom. Moram priznati da mi je film uprkos povremenim jump scare momentima, pa čak i dok su oni trajali, jedva držao pažnju.

MANDY

Panos Cosmatos je čini se shvatio dosta dramatično poziciju svog oca koji je sedamdsetih, osamdesetih i devdesetih režirao neke važne filmove koji su definisali žanrove i zvezde ali je ostao relativno nepoznat, sasvim nepriznat profesionalac koji je lako zamenjen novijim modelom kad mu je došlo vreme. Panos Cosmatos je pošao obrnutim putem, sebe je stavio u prvi plan i istakao kao važnog reditelja. Nasuprot ocu koji je na vrhunski način realizovao formule u repertoarskom filmu, i kroz naslove kao što je COBRA ili RAMBO praktično definisao ikonografiju Sylvestera Stallonea kakvim ga pamtimo iz osamdesetih, stvorio Ramba kao pojam koji je deo opšte kulture a usput napravio i CASSANDRA’S CROSSING i TOMBSTONE, Panos je izrazito cenjen ali snima nevažne filmove koji odstupaju od bilo kakve formule, no u toj slobodi hteo ne hteo ne samo da se klanja formulama već se bavi istovremenom rekonstrukcijom, fetišizacijom pa i esejizacijom nekih koje je pokojni Yorgos doveo da savršenstva.

Šta je MANDY ako ne COBRA drugim sredstvima. I šta je COBRA ako ne mala škola uznemirujućih negativaca, izuzetno intenzivnog filmskog nasilja i izbacivanja zvezde u prvi plan, u odnosu na MANDY. COBRA je na sve to bila nasilan, napet, izrazito uznemirujući film upakovan u formu proizvoda široke potrošnje, dočim je MANDY elitistički produkt, arty prerada žanra koja je imala mogućnosti da produbljuje mnoge stvari ali to prosto nije postigla.

Ako ste smatrali da je melodrama u SRPSKOM FILMU prenaglašena u svojoj svedenosti, treba pogledati CAPS LOCK postupak u filmu MANDY. Odnos između Nica Cagea i Andree Riseborough je sav u važnim pogledima i malom broju jako znakovitih reči. On je tu da brani, da čuva, za zaradi, ona je tu da bude žena, da bude stvaralac, da bude nežna i bavi se filigranski preciznim stvarima. I to nam govori svaki piksel svakog kadra.

Onda se pojavljuje mansonovska grupa sektaša koji su naravno u svakom pikselu svog postojanja sve najstrašnije, istovremeno overwrought i underplayed, strašni jer se to krije, i strašni jer se to prikazuje, istovremeno o demoni i ljudi, istovremeno dostojni gađenja i dostojni sažaljenja.

Cosmatosov film je gust u pogledu motiva, gust u pogledu postupaka, gust u slici i gust u zvuku.

Pokojni Johann Johannsson zakiva, ubija, otpada malter. A to rade istovremeno i svi ostali članovi ekipe u audiovizuelnom sektoru. Film ima neke animirane deonice, ali manipulacija slikom je toliko intenzivna i u fotografisanim delovima da se mora reći da ovaj film sporadično odlazi toliko duboko u estetizaciju da se filmski prizor transformiše u neku slikarsku formu.

Sve to deluje zanimljivije kada se opisuje kao postupak ili kada se gleda na parče nego kada se posmatra kao celina. No, MANDY za razliku od Cosmatosovog prethodnog filma zaista ima priču, i ta priča zapravo mora da se prati, ima početak- sredinu-kraj pa na neki način ovde ipak postoji određene pripovedačka obaveza a ne samo audiovizuelni experience.

Nic Cage u svemu tome postaje potpuno ekremizovan. On je ipak nekada bio glumac, oskarovac i zvezda pa sad već postaje pomalo tužno kada svesno ulazi u projekte sa zadatkom da pravi budalu od sebe, a MANDY dolazi prekasno unutar tog trenda da bi bila nekakav lynchovski rodonačelnik tog talasa. 

Verujem da će nekoj ekipi koju više ne zadovoljavaju “standardni” žanrovski sadržaji a koja je dosta slični ekipi iz Kana i sličnih festivala koje više ne zanimaju konvencionalni filmovi već traže pošto-poto nešto novo, MANDY probuditi određene simpatije. Ali, kao što art house scenu oprterežuju izvikane veličine, i besmislena preterivanja, to se odavno dešava sa žanrovskom scenom. U tom smislu, kao što u kanskoj estetici imamo Kusturicu kao bitnu figuru koju je vreme u zivesnom pogledu pregazilo, tako i u ovome imamo Spasoejvića kao jednog velikana koji deluje konzerativno u odnosu na ono što se sada dešava na sceni.

* * / * * * *

FINAL SCORE

FINAL SCORE Scotta Manna je film sa kojim će ovaj britanski B-majstor na kraju uspeti da izbori svoj prodor u neku ozbiljniju rediteljsku ligu što je nesporno zaslužio svojim debitantskim filmom THE TOURNAMENT. Nažalost, THE TOURNAMENT je ostao na nivou B-atrakcije za DTV publiku i nije uspeo da napravi neophodni crossover što je šteta jer je taj film zapravo bio inovativan, za početak po neverovatnom broju i intenzitetu akcionih scena, a zatim i po DTV All-Star podeli koja ima protagonizam u tom akcionom haosu.

Posle THE TOURNAMENTa, Mann je stagnirao snimivši film HEIST u kom je imao respektabilne glumce i jedan generički post-tarantinovski predložak u kome ni par zanimljivih akcionih sekvenci nisu bile dovoljne za taj dugo traženi crossover. Otud HEIST iz ove vizure stoji kao prva propuštena meč lopta za kapitalizovanje sjajnog debija.

FINAL SCORE je u tom pogledu uspeo. Scott Mann je dobio pažnju, ispratila ga je kritika, čak ga je u određenom smislu i prehvalila, no svejedno, to je ona vrsta zasluženog uspeha koji ne stiže baš u trenutku kad treba.

FINAL SCORE je DIA HARD knock-off u kome glavnu ulogu igra Dave Bautista. Bautista se pojavio i u HEISTu ali sada je prisutan sa minulim radom u GUARDIANSima i sa statusom leading mana, barem u B-okolnostima. U konkretnom slučaju, FINAL SCORE ne samo da je DIE HARD derivat već je direktan rip-off SUDDEN DEATHa, jednog od dva mid-90s akcijaša sa Van Dammeom koje je tada snimio Peter Hyams.

U slučaju Van Dammea bila je hokejaška utakmica, u FINAL SCOREu je u pitanju fudbal.

Ono što svemu daje anarhistički B-šmek je činjenica da je film sniman pred rušenje Upton Parka, dakle maltene kao žurka pred rušenje kuće na kojoj je gostima rečeno da rade šta im padne na pamet. Mann pristojno, mada ne i previše autentično koristi infrastrukturnu složenost stadiona, jednim delom i zbog toga što su ljudi na stadionu ipak mnogo više predmet nesavršenog CGIa nego dolaska statista. Sad je zanimljivo uporediti scenu iz SAFE HOUSEa na stadionu i dešavanja iz FINAL SCOREa kako bi se dobio utisak o kojoj produkcionoj razlici u klasi je reč.

Elem, West Ham izrasta u klub koji se najčešće javlja kao “izvor problema” u američkim i amerikanizovanim filmova koji se dohvataju teme engleskog fudbala. FINAL SCORE je britanski film ali je potpuno amerikanizovan i rekao bih najpre namenjen američkoj publici tako da tehničko državljanstvo filma ne utiče na njegovu poetiku. Scott Mann snima kao Amerikanac, što je zanatski kompliment ali se javlja kao problem utoliko što nema baš i resurse kao američki reditelji, te bi bilo zgodno da je bilo nečeg “britanskijeg” u postpuku kako bi se zabašurilo ono što ne može da uradi dobro (pre svega popunjavanje tribina).

Dave Bautista kao lead u ovom filmu daje sve od sebe i vrlo je simpatičan kao što smo do sada već i navikli. Međutim, on definitivno nije novi Bruce Willis, tako da FINAL SCORE ne uspeva da izgradi tu organsku DIE HARD hemiju sa karakterima i sve vreme ostaje negde blago distanciran u odnosu na materijal. Sam film odaje utisak da je svestan da je reč o DIE HARD knock-offu, i to mu daje mnoge alibije ali ga automatski i udaljava od panteona zaista značajnog akcionog filma.

Pa opet, ljubiteljima žanra će negde imponovati ta Mannova B-snalažljivost gde radi od dostupnog materijala, kombinujući lokaciju koja je iskrsla, sa glumcima koji su mu dostupni i sredstvima koja može da skupi.

Ray Stevenson igra negativca, ovog puta manje atipičnog nego u BIG GAMEu, i da nema jednog finog omaža DIE HARD 2, rekao bih da je on najmanje iskorišćenih elemenata skupljenih u ovom filmu.

Ono gde Mann briljira jeste akcija. Tuče, potere, pucnjave, to je ono što njemu ide od ruke i to je brutalno. U FINAL SCOREu on mora da to “postavi” nešto dužim scenama koje služe zapletu, ali film je daleko od sporog, a svoj puni smisao upravo dobija onda kada krene akcija.

Akcija je ono po čemu će se pamtiti FINAL SCORE, a svi ovi spojevi elemenata koji raduju fanove i kritiku ipak će ostati na drugom mestu.

Pierce Brosnan je proteklih godina napravio renesansu svoje post-Bond karijere epizodnim rolama u odličnim akcijašima, prvo u NO ESCAPE a onda i kao antagonista Jackie Chanu u FOREIGNERu. Filmovi braće Dowdle i Martina Campbella daleko su iznad FINAL SCOREa ali su i role Piercea Brosnana u njima daleko ozbiljnije od maltene kamea koji ima kod Manna.

Na kraju, FINAL SCORE pobeđuje pre svega zahvaljujući tome što je simpatičan. Nažalost, nedostaje mu ona doza šarma koju je recimo imao BIG GAME da bi se taj žanrovski spoj već poznatih filmova pretvorio u nešto veće od toga, i on to nema. Pa opet, ovaj film me je vratio u onu eru kada su akcijaši sa holivudskim imenima slobodno nastajali van studio sistema i zato zaslužuje podršku.

Akcija je najjača tačka Scotta Manna. On nije nikada ni pledirao da je naročito kreativan. FINAL SCORE je njegova maketa za DIE HARD derivat koja je dosta uspela i koja će živeti na raznim formatima, pa i u bioskopu. 

* * * / * * * *

HUROK

HUROK kao reditelj i scenarista potpisuje Isti Madarasz. Reč je o jednom od onih post-GROUNDHOG DAY filmova koji opisuju vremensku petlju u kojoj biva zarobljen glavni junak. Novum kod Madarasza je to što ovde junak ne mora da pogine kako bi se iznova našao u loopu, niti mu se st<lno ponavlja isti dan. Ovde on naprosto stalno dolazi u jednu te istu situaciju iz koje iznova kreće u akciju i pokušaj da spase i svoju trudnu devojku.

Mnogi elementi filma HUROK su dosta bajati, kao što je recimo fridgeing trudne devojke. Mnogi elementi filma HUROK su mogli biti efektniji, komunikativniji, kao što je recimo glavni junak. Međutim, ako imamo u vidu da je reč o mađarskom žanrovskom filmu koji ima izvesne iako ne prevelike budžetske limite, i nudi pokušaj da se film izgradi na bazi žestoko trošene matrice, onda HUROK itekako zaslužuje poštovanje.

Madarasz ima snažan rediteljski rukopis, pa i mnoge generic situacije obogaćuje snažnim osećajem telesnosti svojih junaka, udarcima koji bole i oštricama koje ubadaju, što je zapravo zaostavština telesnosti iz filmova u kojima ta vrsta intervencije nije rutiska stvar već vrlo često klimaks filma. Dakle, ovo nije film u kome ljudi olako ginu, iako su vremenskoj petlji, i svaka situacija te vrste boli.

Lokacije po kojima se kreće kroz čitav film, naročito ambijent bolnice uspevaju da se iznova potvrde kao uzbudljive, i ne postaju monotone i potrošene kroz neprekidnu razradu i sagledavanje iz raznih uglova.

Ono što HUROKu nedostaje najpre jeste utisak da je reč o originalnom filmu koji će na neki način obogatiti kanon. Ovaj film vrlo svesno želi da bude varijacija na već trošenu temu. Samim tim što je reč o varijaciji vrednoj pažnje, nastaloj u zemlji gde ovo nije dominantan žanr, govori da je reč o filmu vrednom pažnje. Međutim, isto tako, nikada se do kraja ne može otresti utiska da sve vreme vrlo pragmatično priča tuđu priču. 

* * * / * * * *

RENDEL

RENDEL Jessea Haaje je finski superherojski fim snimljen za nekim milion i po eura koji nažalost nije ni približno zanimljiv doprinos podžanru kao što je to dnaski ANTBOY. Ovaj film deluje konfuzno i izgleda da je reč o izvoznom cutu koji je očigledno pokušao da sabije nešto dužu finsku verziju u čemu nije baš naročito uspeo. Međutim, nisam uspeo da nađem neka alternativna trajanja što mi sugeriše da je ipak reč o univerzalnom trajanju za sva tržišta i da je film naprosto konfuzan.

RENDEL pokušava da u 105 minuta sabije i origin i prvu misiju heroja i u tome se koristi DEADPOOLovim receptom - naprosto origin su skrivili negativci prvog filma. Slično DEADPOOLu pokušava sa skače sa događaja u događaj, iz vremena u vreme ali Jesse Haaja nije strukturalno dovoljno vešt niti raspolaže dovoljno velikim budžetom da izgura talvu stvar do kraja.

Jesse Haaja nije ni Renny Harlin i Jalmari Helander, mada pokušava da na neki način napravi nešto blisko njihovim debijima, naročito recimo Helanderovom kratkom filmu UKKONEN. Nažalost, to naprosto nije to.

U kratkim segmentima, RENDEL deluje kao film koji najgoveštava solidnog profesionalca ali većim delom iskazuje ipak jedno vrlo skromno znanje i dar krajnje lokalnog dometa. Na kraju je hajp oko RENDELa na neki način uspeo da daleko nadiđe film, pa je izašao u nekoliko zemalja i čak dobio poneku dobru kritiku. Ipak, to sve nije blizu istini. 

* 1/2 / * * * *