Thursday, April 25, 2019

C.H.U.D.

Reprizirao sam C.H.U.D. Douglasa Cheeka inspirisan Peeleovim izuzetnim filmom US. Ovaj film iz 1984. godine deli sa USom jednu dimenziju jer negativci žive u podzemlju, u napuštenim tunelima kanalizacije i metroa, s tim što za razliku od Peeleovog filma ovo nisu doppelgangeri već mutirani beskućnici koje je deformisao toksični otpad i pretvorio ih u podivljale podzemne kanibale.

C.H.U.D. međutim uprkos svojoj reputaciji i zapletu zapravo ima slično svojstvo kao Danteov HOWLING, dakle to je film u kome su monstrumi dati u naslovu ali priča je više koncipirana kao misterija nego kao direktni obračun ljudi i monstruma i tek u trećem činu imamo direktni duel.

Dotle je to mnogo više jedna niskobudžetna društvenokritička priča o nebrizi gradskih većnika za sirotinju i državnim službenicima koji se interesuju za njihove probleme tek kada se pojavi rizik od totalne kompromitacije.

Ljudi koji su radili ovaj film svoje sledeće korake napravili su u žanru komedije, tu su rane uloge Johna Goodmana i glumačko-autorski angažman Daniela Sterna. Glavne uloge solidno igraju John Heard i Kim Greist i film ima vrlo jasan i prijatan njujorški vajb.

* * * / * * * *

Tuesday, April 23, 2019

O ŽIVOTU I O SMRTI

RTS je 23. aprila 2019. godine napravio vrlo solidan prigodni program koji su činili dokumentarna emisija HRONIKA NAJAVLJENE SMRTI i vrlo dirljiva komemoracija. Nažalost, igrani televizijski film O ŽIVOTU I O SMRTI je bio potpuni, rekao bih čak sramotni, promašaj,

RTS je napravio konkurs za scenario televizijskog filma o temi bombardovanja dve godine raniije i po svemu sudeći je ovo tekst koji je pobedio.

Scenario je napisao Predrag Perišić, iskusni scenarista mahom populističkih komedija iz socijalističke svakodnevice, ali isto tako i dugogodišnji urednik na Radio televiziji Beograd, a kasnije na RTSu. Otud iznenađuje da se on u svom filmu bavi ponajmanje televizijom. Bavi se temom fikcionalnih ljudi sačinjenih od opštih mesta miloševićevske sankcijske ratne tranzicije, i njihovim privatnim pitanjima u satima pred napad na RTS. Svi ti junaci će se na neki način naći na istom mestu ali ostaje nejasno kako to da mi, uprkos vrlo jasnom insistiranju RTSa da svaki poginuli ima ime i prezime, identitet i radno mesto, da mu se zna, koliko je moguće iz kakve kuće dolazi i kakav život je vodio, odjednom dobijamo fikcionalnu priču o tim događajima a koja inače u mnogim aspektima nije baš verodostojna.

Potreba da se fikcionalizuje jedna takva priča sama po sebi nije greh ali to bi imalo smisla kako bi se napravili kompozitni likovi i ispričala istina kroz neku fikciju.

U slučaju ovog filma nije mi jasno šta autori žele da prikažu, poluprivatni herbarijum stereotipa o devdesetim, vemenu ratova i sankcija, nekakvu melodramu o ljudima iz trćeg doba i njihovom odnosu sa mlađima, ili nešto treće, ali utisak je da njih sve zanima sem onoga radi čega je snimljen ovaj film.

Tako i sama posveta na kraju televizijskog filma deluje nakalemljeno, potpuno suvišno i neprimereno jer ovaj film nije nikakav istinski omaž nastradalima već samo jedan dezorijentisani dodatak inače dobro osmišljenoj i emotivnoj proslavi jednog tužnog jubileja, a to je dvadeset godina od ubustva šesnaest radnika RTSa.

Čini se da je i RTS svestan toga šta je snimio pa je ovaj televizijski film stavio u termin posle svih dokumentaraca i prenosa, kada je ciljna grupa već polako otišla da spava.

Monday, April 22, 2019

THE PROFESSOR AND THE MADMAN

Lako je otpisati ovo razmišljanje kao moju subjektivnost prema Melu Gibsonu ali THE PROFESSOR AND THE MADMAN koji potpisuje Farhad Safinia pod pseudonimom spada u red biopicova koji nemaju čega da se postide. Činjenicu da se Gibson odriče ovog filma i da ga ne smatra dostojnim inicijalne vizije donekle mogu da razumem posle gledanja, naime ovaj film je dakako mogao biti “čistiji” u pogledu motiva i likova koje obrađuje. Sada ipak imamo skup svih elemenata koji su postojali u ovoj priči i fokus filma tematski prelazi sa jednog na drugi tok i sa jednog na drugi odnos. To se svakako moglo iščistiti i priča se mogla fokusirati.

Međutim, i ovakva ona je izuzetno zanimljiva i govori o dve potpuno suprotne sudbine - lucidnom škotskom lingvisti koji probija stakleni plafon oksfordskog akademizma i dobija priliku da uređuje čuveni oksfordski rečnik i hirurgu, veteranu američkog garađanskog rata čiji je briljantni um opterećen šizofrenijom koji završava u zatvorskoj ludnici zbog ubistva i kreće da pomaže oko rečnika.

THE PROFESSOR AND THE MADMAN nudi Mela opet u ulozi Škota ali ovaj film se svakako ne može tumačiti kao deo njegovog antibritanskog opusa, naprotiv, ovo je baš film koji se bavi jednim kvintesencijalnim britanskim uspehom.

Mel Gibosn preko puta sebe u ulozi hirurga Willama Minora ima Sean Penna. Pennu je dato da igra ludaka, te možemo zapaziti da je ovo film u kome Mel igra psihički stabilnijeg junaka. I Penn naravno tu ulogu onako maksimalno masti kako se od njega očekuje ali to su bravure koje možemo voleti ili ne ali moramo ih poštovati. Oko nukleusa Gibson-Penn okupljena je jako dobra glumačka ekipa sa britanskim zvezdama i profijima poput Steve Coogana, Jennifer Ehle i Natalie Dormer i rezultat nije izostao.

Film je fizički vrlo solidno produciran. Irske lokacije ubedljivo igraju engleske i u vizuelnom pogledu Safinia nudi mišićavu, holivudsku, vizuelno ekspresivnu inscenaciju, film jako dobro izgleda a fotografiju potpisuje danski majstor Kasper Tuxen.

Solidna gledanost van Amerike, naravno u kontekstu nezavisno prodavanog filma koji mora da se rve sa blokbasterima pokazuje da ovakva podela i tema zapravo mogu da privuku publiku, a ovo konkretno ostvarenje nema čega da se stidi u odnosu na tipičan oscar bait sa kojim se može porediti po svojoj emancipatorskoj priči i vrlo sugestivnom načinu njene realizacije.

Na kraju, verujem da će ovaj film prevashodo ipak živeti na malom ekranu što je šteta jer nema razloga da se ne pogleda na velikom.

* * * / * * * *

Sunday, April 21, 2019

SUPERLOPEZ

SUPERLOPEZ Javiera Ruiza Caldere je uspešna ekranizacija Janovog stripa koji je koncipiran kao španska parodija na Supermana. SUPERLOPEZ je baziran na premisi da je malo dete sa nadljudskim moćima sa kriptonolike planete palo u Španiju a ne u Ameriku i da je odgajano u španskim vrednostima da se u suštini može pristojno živeti i ako se ne ističeš i ako si mediokritet. U tom pogledu SUPERLOPEZ je strip koji najdirektnije razrađuje premisu Supermana i film je tretira na sličan način, kao reakciju na filmove o Čoveku od čelika.

Na neki način filmski SUPERLOPEZ je odgovor na premisu Lesterovog drugog SUPERMANa i Snyderovog MAN OF STEEL, u tom smislu što imamo dolazak protivnika sa zavičajne planete koju kod DCa oličava General Zod.

U slučaju SUPERLOPEZa, sam diktator sa daleke planete pomalo asocira na Generalisimusa Franca ali se ne razrađuje dalje u tom smeru. 

Caldera se odlično snalazi sa povećanim ulozima i sa većim budžetom u odnosu na svoju prethodnu strip ekranizaciju ANACLETO koja je bila spoof bondolikog špijunskog imaginarijuma. SUPERLOPEZ nema čega da se stidi u odnosu na ovakava sadržaj iz bilo koje druge kinematografije, i susšinki uvodi Španiju ne samo na tržište žanrovskog spoofa koliko mnogo više na tržište istinskog comic book filma.

Protagonista španskih romantičnih komedija Dani Rovira se odlično snašao u naslovnoj ulozi, i dao joj je svoj karakteristični komični pristup,  ali i šarm koji se ispostavlja kao vrlo snažan u pojedinim deonicama a naročito u odnosu na atipičan dizajn lika sa brkovima. U odnosu na stripski izvodnik koji je još parodičniji, Rovira mu daje auru Clark Kenta za nijansu pojačanu u komičarskom ključu.

Uostalom, u slučaju SUPERLOPEZa ono što je spoof proizilazi iz stripa a ne iz filmskog sadržaja. I Caldera upravo na tom nivou iznova potvrđuje da je jedan od zanimljivijih reditelja specijalizovanih za akcionu komediju i generalno za žanrovske hibride koji uključuju humor. 

* * * / * * * *

Saturday, April 20, 2019

HIGH LIFE

HIGH LIFE Claire Denis je priča o ljudima koji sami borave na svemirskoj misiji, o ocu i kćeri koji su zarobljeni na svemirskom putovanju i sećanjima kako je do toga došlo. Film je pretenciozan i zbunjujući, ne samo u pogledu toga šta se dešava među junacima već i na planu samog toka priče, šta je na Zemlji, šta je u kosmosu, da li je u kosmosu i sl.

U svakom slučaju, Claire Denis nije preterano kapitalizovala izolaciju ljudi na svemirskoj misiji, i nije uspela da iz nje izvuče sve ono što je mogla u dramskom pogledu, niti da kroz mali broj likova izgradi radikalniji dramski sadržaj pošto je film mahom oslonjen na flešbekove sa čitavim nizom protagonista.

Sudeći po kritikama, ono što je Claire Denis pokušala bolje je komuniciralo sa drugima nego sa mnom. Stoga, svakako da ovaj film zaslužuje barem pokušaj da se pogleda.

* 1/2 / * * * *

Wednesday, April 17, 2019

NEAR DEATH EXPERIENCE

Benoit Delepine i Gustav Kervern 2014. godine snimili su film NEAR DEATH EXPERIENCE koji ima sva svojstva Houellebecqovog romana uključujući i samog Houellebecqa u glavnoj ulozi kao protagoniste i naratora priče o sredovečnom Francuzu koji želi da se ubije, izuzev što nije zapravo roman i nije film baziran na njegovoj prozi.

Međutim, tehnički gledano, ima sva svojstva. Houellebecq lično kanališe tu Ich-formu u fizički zahtevnoj ulozi čoveka koji jednoga dana odlazi iz kuće u divljinu, odnosno obližnje izletište sačuvane prirode sa idejom da se tamo ubije ili umre od nečega.

Film je fokusiran na jednog čoveka, i nije prvi slučaj sličnih egzistencijalističkih radova, Kiarostami se ispoljavao u sličnim formama, međutim ovde imamo u glavnoj ulozi pisca koji je praktično ideolog najnovije iteracije takvog pogleda na svet i što je najneverovatnije - Houellebecq se u tome izuzetno dobro snašao.

U poslednje vreme, Francuska je iznedrila par bestseler pisaca (bez namere da poredim njihove domete) koji su se dokazali prvo kao solidni filmmejkeri a na kraju su smogli snage da se pokažu na filmu i kao glumci.

Tu naravno mislim na Beigbedera i Houellebecqa. Naravno, Beigbeder je kao pisac manje kompleksnih dela na filmu neposrednije i brže postigao veći uspeh. I lakše je stigao do kvaltetnih ostvarenja, međutim, Houellebecq takođe ima svoje domete koji nisu tako visoki u filmskom pogledu ali su hrabri na drugi način.

Tako je recimo ova rola izuzetno zahtevna, i jasno se nadovezuje na njegovo pisanje i kredo iz romana, a pritom svakako da je više od stunt castinga i da ovo što pruža Houellebecq u ovom filmu stoji kao domet i za vrsnog, predznanjem neobremenjenog glumca.

No, s druge strane Delepine i Kervern u svom houellebecqovskom materijalu ne nude previše i svakako ne više od očekivanog, nema iznenađenja a ni one emocije  koju na kraju neminovno budi piščeva hladnoća u prozi. No, na kraju, i ovde pisac ostaje ključna kopča gledaoca sa likom. Njegovo namerno deformisano lice je moćan filmski znak i on je toga vrlo svestan. Otud ovu ulogu Houellebecq radi kontrolisanim sredstvima, ne kao naturščik već kao profesionalac. 

* * / * * * *

Tuesday, April 16, 2019

DIAMANTINO

DIAMANTINO je portugalski film što onima koji su se susretali sa ovom kinematografijom u startu govori dosta, dakle prilično je limitiran. Reč je o grotesknoj satiri čija je meta bez ikakve sumnje Christiano Ronaldo iličen u fikcionalnom fudbaleru Diamantinu, man childu koji je posvećen fudbalu u kome je postigao sve koji posle lošeg nastupa na Mundijalu u Rusiji doživljava slom i povlači se iz sporta sa svoje dve bizarne bliznakinje i pokušava da se oporavi od sportskog neuspeha i smrti oca.

Međutim, sestre bliznakinje nisu jedine koje mu rade o glavi. Tu su još i predstavnici ekstremno desne stranke koji hoće da ga kloniraju za potrebe svoje kampanje kao i poreska policija koja ga istražuje zbog pranja novca, a sve to u osvit portugalske kampanje za izlazak iz EU u kojoj nesrećni Diamantino ima pivotalnu ulogu.

DIAMANTINO je ona vrsta groteskne satire koja obično ostaje na nivou predložaka i ideja, podjednako među amaterima i profesionalcima ali se retko snima.

Svakako da film ima specifičnu težinu jer prikazuje jednu zemlju i društvo koji se kolektivno identifikuju i oslanjaju na jednog čoveka i to sportsku zvezdu, i u tom pogledu verujem da ova priča ima težinu u Ronaldovom Portugalu više nego u Novakovoj Srbiji. Međutim, sve ono što sledi kao nadgradnja te solidne premise jeste čitava lepeze raznoraznih motiva, tema i ideja, detalja i celina, i to sve u spoju sa nerafiniranošću portugalskog filmmakinga svakako unazađuje ovaj film.

Gabriel Abrantes i Gabriel Schmidt smenjuju vrlo pedantno snimljene scene sa aljkavim aisto važi i za scenario u kome nisu sve ideje podjednako dobre i zanimljive. 

Stoga, DIAMANTINO ostaje kao potentna satira zarobljena u fizionomiji portugalskog filma koji na kraju malo šta ima da preporuči. 

* * / * * * *