BOMBAY BEACH

BOMBAY BEACH Alme Har'el je visokoestetizovani dokumentarni film o ljudima naseljenim oko Salton Sea jezera.

Reč je o trailer trash sirotinji i veoma je zanimljivo kako Alma Har'el zarobljava njihove idiosinkratičnosti i njihovu situaciju a da pritom nijednom ne zađe u domen sentimentalnosti, sažaljevanja njihove bede i sl. već sve vreme čuva njihovo dostojanstvo i ne lišava ih protagonizma.

U tom smislu, ovo je opservacioni dokumentarac u kom ima nekoliko narativnih linija sa aktuelnim životnim pitanjima ljudi koje prikazuje ali sve ukupno ovo je ipak najpre jedna veoma uzbudljiva slika marginalne zajednice o kojoj se mnogo ne razmišlja.

Alma Har'el ima filmadžijski nerv i njena potreba za estetizacijom se uvek kreće oštricom gde stvari mogu skliznuti u inscenaciju. Neko bi sasvim sigurno ovo mogao nazvati i hibridnim filmom pre nego čistim dokumentarcem, i ne bi pogrešio, ali njegov ukupni utisak ipak prevashodno stoji u dokumentarnom registru.

* * * 1/2 / * * * *

SUPERGRID

Lowell Dean snimio je 2018. godine film SUPERGRID koji se dešava u kanadskoj postapokaliptičnoj pustari koju je do tog stanja dovela prodaja rudarskih koncesija.

Dakle, film je vrlo aktuelan za nas, međutim, u suštini reč je o vrlo površnom postapokaliptičnom exploitationu, sa ofrlje izvedenom akcijom, i ponekom dobrom scenom u ekspoziciji.

Ni kao neki nižerazredni derivat MAD MAXa, SUPERGRID ne uspeva da pruži mnogo, ovo je prolazni DTV koji za razliku od onog lernerovskog pokazuje dozu kreativnosti, ali to je ipak samo bljesak.

* 1/2 / * * * *

AVANT-DRAG!

Pogledao sam AVANT-DRAG! Fila Ieropoulosa jer me je privukla premisa - da je reč o dokumentarnom filmu o atinskoj drag sceni.

I to ovaj film jeste, međutim, u suštini to nije neka istorijska priča o atinskoj drag sceni i o njihovom odnosu sa okolinom, naročito u osvit Zlatne zore i sličnih dešavanja. Ovo je predstavljanje nekoliko drag performera koji doduše zaista referišu na grčku realnost, bilo da je reč o Libidu koja se bavi sablažnjivim parafrazama verskih običaja i slika ili Aurori Paoli Morado, koja se bavi problemom albanske dijaspore čija je pripadnica.

U tom smislu, ima jakih prijava i zanimljivo je da su čak dva performera zapravo migranti koji su u Grčku došli kao deca. Ali, isto tako ovo je film od kog će svakom poštenom srpskom domaćinu u više navrata pripasti muka, ali to valjda i jeste cilj, zar ne?

* * 1/2 / * * * *

STRANGE DARLING

Moram priznati da se nisam nakačio na hype koji se izgradio oko filma STRANGE DARLING i nažalost utisak o ovom filmu mi je čudno dodatno evociran logom Miramaxa na špici.

Naime, u izvesnom smislu STRANGE DARLING me je jako podsetio na neo noir poplavu koju je je u post-tarantinovskim danima pospešivao upravo sam Miramax. Kada sam video na početku natpis da je film sniman na 35mm, ponadao sam se da je neko doneo i mašinu za kucanje i eventualno papirus, ali od izlišnih retro nevažnosti kao što je filmska traka izgleda da je ponestalno snage da neko malo pretrese priču.

Ovo je jedna od onih prozaičnih storija koje reditelj pokušava da izleči tako što ih neće izloćiti po redu pa onda valjda treba da se zainteresujemo jer ne znamo ni kako će da se završi ni kako će da počne. Ipak, ovaj film poslagan po redu ne bi bio manje glup, od ovoga kako je sada usiljen u ovom pobrkanom nizu.

Film ni ne beži od toga da kada apsolvira svoju banalnu "suštinu" i postavi svoje moronske odnose među likovima sve treba da pređe u rediteljevu tehniku pravljenja suspensea. Međutim, osim tog retro štimunga filmske trake gde film ne izgleda estetizovano hemijskim procesom već čudno staro, nema apsolutno nikakve upečatljive veštnije.

JT Mollner naravno ne mora da se obazire na moje misli jer ovaj film je ostvario ne samo nesvakidašnji uspeh već mogu reći da sam imao utisak kao da nisam gledao isti film kao ostatak kritičara.

Moguće je doduše da oni imaju neku noviju verziju Woodokua od mene, jer teško da ga nisu slagali tokom ovog zbitija.

* 1/2 / * * * *

DIE ALONE

Dovoljno sam old school da mi natpis Telefilm Canada još uvek obećava neki kvalitet. Ovog puta me srećom stara navika nije izneverila.

DIE ALONE je pre neki dan osvojio nagradu u jednoj od selekcija Sitgesa i u njemu Lowell Dean proširuje područje borbe iskoračujući u pravcu žanrovskog filma sa indie senzibilitetom, što se dosta razlikuje od njegovih najpoznatijih ranijih radova koji su bili više oslonjeni na estetiku treša, pre svega serijal WOLFCOP.

Lowell Dean je ovog puta snimio "ozbiljan" film u kom je od treš nasleđa ostalo samo to da se nije uzdržao od pozajmljivanja rešenja iz nekih jako ozbiljnih i jako poznatih filmova. U tom smislu, jako je zanimljivo da je pozajmio rešenja iz filmova gde ne samo da je original bio uspešan nego su snimani i neki rimejkovi, pa u tom pogledu se ne može reći ni da je "iskopao nešto opskurno".

Kome to smeta, ko robuje romantističkom idealu originalnosti, ne mora da izbegava ovaj film ali njime može biti manje zadovoljan a možda čak i iritiran.

Meni te poznajmice nisu toliko smetale, štaviše, mislim da je ta rešenja odlično iskoristio, tako da je prava šteta što su tuđa. Međutim, ako uzmemo u obzir da ih je primenio na jedan logičan i životan način, sa punom uverljivošću i ubeđenjem, nema sumnje da ona organski pripadaju i ovom filmu.

DIE ALONE donosi glavnu uloge Douglasa Smitha, kanadskog glumca koji se još uvek nije jasno pozicionirao i čini se da mu je Jack Quaid preuzeo "hleb" u prestižnijim projektima. No, Douglas može mnogo da pruži, i to upravo i čini u ovom filmu. Carrie-Anne Moss je pak izvanredna kao svojevrsna Grindhouse Julianne Moore i ovde pravi jedno od svojih najupečatljivijih rola, računajući celu karijeru. Smith i Carrie-Anne su razlog zašto Dean uspeva da nam tako dobro proda tuđa rešenja jer unose emociju u dešavanje.

Inače, reč je o postapokaliptičnom survival trileru, o svetu u kome je proradila Gaia Theory i biljke su krenule da svojim virusima napadaju i zombifikuju ljude, na način koji je maštovitiji od LAST OF US, iako Dean naravno radi na bitno manjem budžetu. Međutim, ovo jeste baš onako kako treba, Dean vraća žanr onima kojima pripada - snalažljivim autorima bez puno sredstava.

U tom pogledu DIE ALONE je B-film koji vraća veru i u tu formu i u značenje natpisa Telefilm.

* * * / * * * *

VLNY

Jiri Madl, češki glumac i redielj snimio je hagiografski film VLNY o ekipi češkog radija koja je pod vođstvom neustrašivog urednika Milana Weinera gradila jedan opozicioni pogled na stvari a potom u osvit invazije SSSR i Varšavskog pakta ostala na strani Dubčekove vlade.

Film je korektno ali muzejski izveden, bez nekih inovacija, sa odavno savladanim obaveznim figurama.

Priča je data kroz lik mladog saradnika kog šalju u Weinerovu redakciju po zadatku ali on ubrzo izneverava ekipu iz tajne službe i postaje odan član internacionalne redakcije čehoslovačkog radija koja je delom i pod uticajem svojih kretanja po svetu pokušavala da bude slobodniji medij.

Film ima jasnu populističku dimenziju i uz solidnu ali staromodnu realizaciju nema nekog naročitog bioskopskog smisla sem na lokalnom nivou. Van Češke, ovaj film itekako ima budućnost - isključivo na televiziji.

* * 1/2 / * * * *

QUIET LIFE

QUIET LIFE Alexandrosa Avranasa je retko loš film.

Jedan dosta čest problem u igranim filmovima jeste svest glumaca i autora o celini koja se nekada probije, i junaci izgube svoju životnost i integritet pa zaliče na ljude koji su na određeni način svesni da su u filmu. To može da se desi iz raznih razloga pa čak i kod veoma veštih reditelja.

Međutim, sad je po prvi put pogledao film u kom deluje kao da su junaci svesni ne samo da su likovi u filmu, već da su deo koprodukcije Eurimaža. Sad to je već jedan poseban nivo koji se retko sreće. Junaci naime veoma smireno sve vreme reaguju na neke potpuno neverovatne stvari uslovljene koprodukcijom, na situacije koje su toliko lažne da to ne bi trebalo da vidi samo gledalac već i junak, a mora tako da bi se sklopio film. 

Da se razumemo glupa ili neuverljiva situacija je ponekad neophodna da bi film funkcionisao. Međutim, ona se može prevazići na razne načine među kojima je najjednostavnija da junaci sami konstatuju kako nešto nije u redu i time pokažu publici da dobro shvata dešavanje. Ovde se junaci susreću sa svim što koprodukcija postavlja pred njih letargično i rutinski, kao porno glumci koji su tog dana već igrali vodoinstalatera, pastorka i očuha i žele da odigraju još direktora škole i idu kući.

U jednom trenutku dete oboli od neke veoma neobične i retke bolesti koja bukvalno izgleda kao nešto što je reditelj pročitao u novinama i rekao sebi, "Od ovoga može koprodukcija!" i niko ne postavi pitanje lekaru kako je moguće da postoji tako bizarno oboljenje - naprotiv, lekar im objasni kako je do oboljenja došlo kao metaforu za ono što je zaplet filma, i onda roditelji teraju dalje svoje jer ih čeka susret sa nekim iz treće zemlje koproducenta i neko zamašnije reagovanje na veoma redak neurološki poremećaj bi to otežao.

Film je prošao relativno nezapaženo u nekom širem evropskom kontekstu ali opet dosta respektabilno gledano iz srpskih kriterijuma dokle dobacuju naši filmovi, koji su svi od reda za ovo nedostižni domet. Dakle, kada je film dobro postavljen u Excelu, nije mnogo bitno kako izgleda u VLCu.