Wednesday, December 12, 2018

SPIDER-MAN: INTO THE SPIDER-VERSE

SPIDER-MAN: INTO THE SPIDER-VERSE je druga pobeda ovog junaka u protekle dve godine na velikom ekranu, posle decenije i po manje ili više, subjektivno ili objektivno, neuspešnih pokušaja da se napravi adekvatna ekranizacija koja će uspeti da obuhvati značaj Marvelovog signature superheroja.

Raimijev Spider-Man svakako ima svoje fanove, ima čak i onu tradicionalnu mitsku poziciju "drugog" filma kao najboljeg u serijalu, ali iz današnjeg stupnja razvoja superherojskog filma, cela ta produkcija deluje čak i pomalo naivno. To je još uvek vreme u kome je Avi Arad radio Marvel i kada je junak dolazio na ekran onda kada uspe za sebe da veže i reditelja i glumca. Tada je još uvek film bio pogon ekranizacije a ne sam strip odnosno IP, i nije bilo te samouverenosti, do granice sa bahatošću koja karakteriše taj format danas.

Druga iteracija Spider-Mana u Sonyju došla je u fazi kada je Disneyev Marvel već poprimio oblik ovoga što je danas, i ovog puta lik je privlačio glumce po izboru, IP je bio u centru pažnje i Webbovi filmovi su po mnogim elementima, pre svega glumcima, meni bili i potentniji od Raimijevih ali završili su potpunim kolapsom. Bioskopski rezultat je bio klasičan land grab, filmovi su bili preskupi da bi propali, ali Marc Webb danas skoro da ni nema šansu da radi ambiciozan film za bioskope a Andrew Garfield deluje da je gotovo potpuno isteran iz blokbastera. Paradoksalno AMAZING SPIDER-MAN je delovao dobro isplanirano na papiru pa je šteta što je praktično i zvanično propao posle dva naslova.

A onda sledi Spider-Man Jona Wattsa, reditelja čiji raniji rad nije obećavao, međutim, u ovoj mašini gde se Sony povezao sa Marvelom, to nije bio problem. U svetu depersonalizovanog MCU, HOMECOMING se pojavio u momentu kada je zapravo autorski pečat iznova počeo da se javlja. Ovog puta sve je bilo dobro postavljeno, Spider-Man je postavljen kao uverljivo mlad junak, suočen je sa negativcima koji nisu veliki doomsday proroci i monstrumi već prilično street level likovi, dat mu je prostor da maturira, uz minimalnu lubrikaciju ostalih Avengersa.

Međutim, onda dolazi SPIDER-VERSE koji je zbilja nešto potpuno drugačije. Naime, HOMECOMING je bio odličan film, ali ipak deo MCU i deo konvencije superherojskog filma. SPIDER-VERSE je animirani film u kome je sve dozvoljeno, i slično LEGO BATMANu, u toj formi nastaje možda i najautentičnija verzija lika iz stripa.

Strip junaci su od samih početaka imali svoje animirane inkarnacije, i kao što znamo one su mahom bile vrlo nemaštovite, doslovne, grafički i vizuelno čak i siromašnije od stripa, a opet verne izvornim zamislima crtača. Takve straight ekranizacije junaka opstale su do danas, uostalom DCAU ih radi sa dosta uspeha ali u tim produkcijama ključni adut je scenario.

LEGO BATMAN je pod krinkom parodije, dekonstrukcije i Lego kockica kao medijuma za pričanje priče izgradio zapravo jedan od najboljih superherojskih filmova koje smo gledali, između ostalog zbog toga što se po maštovitosti približio onome što se sada dešava u superherojskom stripu. Lord i Miller su stajali iza tog filma kao inicijatori cele Lego estetike. U SPIDER-VERSEu oni su takođe prisutni kao idejne vođe, scenaristi, producenti, a rezultat je impesivan na sličan način.

Animirani Spider-Man suštinski uspeva da interpretira strip i kao narativ, i kao formu, da istovremeno prikaže Spider-Mana i kao junaka koji ima svoju mitologiju i integritet ali i da ga svede na nivo kulturnog artefakta, odnosno plod mašte autora koji je realizovan kroz neku priču i crteže.

Samim tim Spider-Man i kao junak, i kao više puta reinterpretirani narativ, pa na kraju krajeva i kao crtež ima svoju ulogu u ovom filmu. Polazište je da se film dešava u svetu u kome postoji strip o Spider-Manu pored naravno živog i aktivnog Petera Parkera. Kada radioaktivni pauk ujede Milesa Moralesa, a Parker pogine, kreće borba sa supervillainom, ovog puta Kingpinom, i njegovim pokušajem da napravi akcelerator kojim će vratiti nastradale ženu i sina. Ali akcelerator pravi ulaz u druge univerzume iz kojih stižu drugi Peter Parker, Gwen Stacy koja je postala superheroj i još neke varijante Spider-heroja.

Kako se mešaju dimenzije, tako junaci donose i svoje stilove animacije. Ovaj meta pristup naravno omogućuje da film pronikne u samu fakturu stripa, i ko može da gleda 3D verovatno može u potpunosti da percipira sve zahvate na fakturi slike koje je uradila ova ekipa.

U pripovedačkom pogledu, konačno, imamo prevazuilaženje INCREDIBLESa a to je potonuće filma koji dekonstruiše superheroje u formule superherojskog filma. Naime, ovde imamo s jedne strane taj meta momenat da se film izlaže kao strip, iako nije suštinski epizodičan, zastaje da uvede nove likove kao što bi to strip uradio, ali onda kada dramaturgija gurne stvari prema klimaksu koji ne može biti drugačiji nego onakav kakav mora, dakle samim tim nadovezan na superherojski film, autori prave najsubverzivniji detalj. Tu kreće borba, haos, ali i mešanje dimenzija i grafičkih pristupa. I iskreno, u tom segmentu sam u pokretnim slikama video nešto najbliže ekranizaciji Morrisonovog stripa odnosno onih deonica kada ode u sveden gotovo apstraktan crtež, kada krene izražavanje kroz pollockovske kapi boje itd.

Stoga ako govorimo o dramaturgiji ovog filma, onda se ne treba fokusirati samo na scenario i dramski tekst jer je ovde dramaturgija kao tehnika pravljenja drame data i kroz samu fakturu slike i kroz poigravanje kontekstom, i kroz suštinsko povezivanje strip iskustva sa filmskim.

U određenom smislu ovaj film je po izrazu bitno kompleksniji od onoga što bi deca mogla da percipiraju i svoje obraćanje "odraslima" vrši tako što ih uvodi u dubinu slike, u njenu suštinu. Složenost izraza čini ovaj film nečim štoje na kraju krajeva daleko više od pukog repertoarskog proizvoda, mada on jeste i to, ali verujem da sa svakim novim gledanjem otkrivamo dodatne elemente.

* * * 1/2 / * * * *

Tuesday, December 11, 2018

THE FESTIVAL

THE FESTIVAL Iaina Morrisa je produžetak serije THE INBETWEENERSa pomalo i FRESH MEATa drugim sredstvima. Sa obe ove serije THE FESTIVAL deli glavnog glumca kog igra Joe Thomas, a Joe je takav glumac da praktično deli i glavnog junaka.

Scenario potpisuju alumnus FRESH MEATa i izvanrednog i nažalost ukinutog sitkoma SIBLINGS Keith Akushie i njegove kolega sa ove serije Joe Parham. Scenario je formulaški, sa dosta simpatičnog gross outa, i sa ponekim komičnim zamislima koje čak i kad ne ispadnu smešne barem deluju dovoljno ambiciozno da izmame osmeh za trud.  U tom ppgledu, THE FESTIVAL ima predožak u kome ima na šta da se osloni, iako svakako Keith Akushie posle ovog skripta neće steći reputaciju kao svoje gazde sa FRESH MEATa, Jesse Armstrong i Sam Bain.

THE FESTIVAL je generic stuff ali urađen solidno i sa punim ubeđenjem, i publici koja voli komediju, i ume da nagradi trud priužiće prijatno iskustvo. Pa ipak, THE FESTIVAL suštinski ne prevazilazi televizijske korene svojih autora niti stavlja Britaniju na mapu bioskopske teen komedije kojom suvereno i dalje vladaju Ameri.

* * 1/2 / * * * *

INTO THE DARK: THE BODY

INTO THE DARK je Huluova serija jednoipočasovnih televizijskih filmova u produkciju Blumhousea. Prvi film režirao je Paul Davis, i pod naslovom THE BODY ponudio je razradu svog kratkometražnog istoimenog filma.

Film govori o plaćenom ubici koji pod krinkom Halloweena obavlja ubistvo poznatog bogataša. Sreće grupu trick or treatera koji su krenuli na žurku, i odlučuje da se preveze sa njima jer mu je neko tokom slavlja oštetio kola.

Film kreće sa potencijalom za suspense, za komediju, za dobro korišćenje apsurdnih i zanimljivih situacija ali nažalost u razvoju put celovečernjeg formate ne uspeva da se izbori sa ograničenjima Davisovog filmmejkerskog znanja, uprkos određenom potencijalu premise.

U pogledu formata, jednoipočasovni film deluje kao old school 90s televizijska produkcija i to me raduje jer u ovoj seriji dobijamo dvanaest komada horor filmova godišnje, od kojih će neke potpisivati i dosta ozbiljni autori.

THE BODY je nažalost tanak komični triler koji ipak ne obeshrabruje da će ceo poduhvat dati neke zanimljive rezultate.

LUKAS

LUKAS Juliena Leclercqa je Sveti Gral kome se nekoliko puta stremilo a bez većeg uspeha - ozbiljan krimić, da ne kažem "ozbiljan" film u kome Jean-Claude Van Damme igra glavnu ulogu. Rekao bih da je Leclercq, francuski reditelj koji je već nekoliko decenija na pragu velikog uspeha, ali nekako više uspešan u pakovanju projekta nego u realizaciji, sa ovim filmom konačno uspeo da postigne taj cilj.

Naime, LUKAS je B-film u kome Van Damme igra izudaranu ruinu, nekadašnjeg bodigarda i operativca koji se sada vucara kao izbacivač po briselskim noćnim klubovima. Kada dobije posao u striptiz klubu, postaje interesantan policiji koja želi da ga uzme za doušnika ucenjujući ga traumatičnim iskustvom iz pošlosti.

Van Dammeovo lice je izbrazdano borama i ožiljcima a Leclercqova rediteljska egzekucija je tvrda i efektna. LUKAS nikada ne postiže neke "visoke" i pretenciozne domete ali od početka do kraja funkciniše kao seriozan B-film, kao dobar i jednostavan evropski krimić, smešten u zanimljivi belgijski setting koji nas je u ovom žanru nekoliko puta obradovao poslednjih godina.

Leclercq nije Roskam, ali u ovom slučaju snimio je bolji film od onoga što je Roskam radio posle RUNDSKOPa.

* * * / * * * *

BEKSTVA

Muharem Pervić i Radoš Novaković su adaptirali roman Oskara Daviča BEKSTVA inspirisan istinitom pričom o bekstvu revolucionara iz mitrovačkog zatvora. Ovaj slučaj je kasnije još jednom ekranizovan, u filmu STIĆI PRE SVITANJA. U svakom slučaju, ovaj često ekranizovani događaj je jedan od razloga zašto je Stanka Veselinov među retkim istorijskim ličnostima koje su čak tri puta prikazane u fikcionalizovanim verzijama i to u vezi sa dva različita događaja.

Čini mi se da Radoš Novaković nije bio idealan izbor za ovakav postupak za koji su se opredelili i scenaristi i sam reditelj. Naime, BEKSTVA nije klasicistički postavljen film sa jakom melodramskom osnovom kakvim se Novaković najuspešnije bavio. Čak naprotiv, BEKSTVA pokazuju veliku fascinaciju autora nekim dostignućima koje je moderna donela i u književnost i u film a čini se da tim elementima nisu baš najveštije raspolagali. Tako BEKSTVA postaju film sa čitavim nizom moćnih prizora u čijem je komponovanju sigurno značajnu ulogu imao i čuveni direktor fotografije Nenad Jovičič, ali isto tako kao celina ipak ne funkcionišu iz prostog razloga što se naracija prelama na nekoliko pripovedačkih i konceptualnih deonica.

Naime, BEKSTVA istovremeno pokušavaju da budu film o robijanju revolucionara, ali i o unutrašnjem životu partije unutar zatvora, ali i o unutrašnjem životu partijaca, unutar unutrašnjeg života zatvora i partije, i sve to začinjeno raznim vidovima melodramskog ekscesa. To čini film neprekidno zanimljivim ali isto tako i haotičnim, povremeno zbunjujućim, od nunsploitation otvaranja koje postavi potpuno drugačiji ton filma pa nadalje.

U svakom slučaju, BEKSTVA ostaju zanimljiv upliv filmske moderne u priče o NOBu. Međutim, moramo priznati da iako BESKTVA spadaju među ekscesivnija ostvarenja u tom pogledu, svakako nisu unikatan rad tog tipa u istoriji jugoslovenskog filma.

* * 1/2 / * * * *

Monday, December 10, 2018

AFTER EVERYTHING

AFTER EVERYTHING je ljubavni film koji potpisuju Hannah Marks i Joey Power. Njima je ovo prvi igrani film a Hannah Marks ima izvesnu karijeru kao glumica, mahom u indie produkcijama i kao redovna saradnica Maxa Landisa. Dakle, nemaju oni iza sebe nikakav rediteljski domet koji me je mogao pripremiti za ovako moćan celovečernji debi.

AFTER EVERYTHING je indie ljubavni film, prepun humora koji proističe iz situacija i priče, sa zdravim melodramskim ekscesom, ubedljivim i zanimljivim likovima i vrlo svežim tretmanom nekih od najdelikatnijih kako životnih tako i filmskih situacija, kao što je recimo ljubav dvoje ljudi od kojih jedan pati od teške bolesti.

Jeremy Allen White se možda nije mnogo odmakao od Lipa iz Wellsovog SHAMELESSa ali na kraju krajeva to ni ne mora da radi, takav lik je dovoljno slojevit za različite sadržaje i uspeva da kanališe neuroze mačo milenijalca iz niže srednje klase. Maika Monroe mu odlično parira a epizodne likove igraju Marisa Tomei i Gina Gershon koje svemu dodaju nužni star power.

Prikaz odnosa je vibrantan uz vešto korišćenje svih dostupnih vizuelnih sredstava, uključujući i poigravanje socijalnim mrežama koje nije novo ali je ovde jako dobro iskorišćeno. Isto tako, fino su iskorišćene i njujorške lokacije koje imaju svoje mesto kao dodatna dimenzija u ovoj priči.

Uprkos indie korenima, AFTER EVERYTHING ima potencijal za crossover sa publikom glavnog toka kojoj može pružiti nešto za čim mnogi ljubavni streme i ne dobacuju. 

* * * 1/2 / * * * *

PROBLEMOS

PROBLEMOS Erica Judora je francuska komedija o hipi komuni koju zadesi neobična sudbina da njeni posetioci budu jedini preživeli posle apokaliptične zaraze. Odjednom grupa ljudi nezadovoljna represivnim svetom dobija priliku da izgradi novi svet i shvata kako polako preuzima dosta onih konvencija koje su im smetale. Francuzi su ozloglašeni kod nas zbog svojih komedija i ovo je nažalost jedna od tih. Film nikada ne uspeva da dramski nadgradi inicijalnu ideju a to je parodiranje raznoraznih yogi-hippy-newagey percepcija sveta i njihov sudar sa karikiranom konvencionalnošću liberalnog kapitalizma.