NIGHTMARE AT BITTERCREEK

Tim Burstall kog znam iz filma ATTACK FORCE Z, iako to nije njegov najpoznatiji rad, u produkciji kontroverznih Petera Gubera i Jona Petersa, snimio je televizijski film NIIGHTMARE AT BITTERCREEK u kome grupa sredovečnih žena želi malo uzbuđenja na izletu u planinu, sa vodičem kog igra Tom Skerritt a onda naiđu na grupu militia neonacista i upadaju u nevolje.

Nažalost, glumačka podela i veoma zanimljivo mesto dešavanja nisu ispraćeni ni adekvatnom pričom, a što je vrlo zanimljivo za Burstalla ni akcijom.

OUTRAGE

OUTRAGE Ide Lupino je veoma zanimljiv film, provokativan za svoje vreme, a ni za današnje nije naivan.

Glavna junakinja je mlada devojka koja posle silovanja više ne može da se iznese sa stigmom koju je dobila u rodnom kraju i beži od kuće. Nalazi u početku mir daleko od doma ali i tu kreću da je progone traume koje je doživela.

Film je vrlo zreo, režiran jasno i mišićavo. Scena u kojoj glavna junakinja bila napadnuta izvedena je u vrhunskom suspense maniru sa dosta stila.

Iz današnje vizure, naravno, osećamo određene razlike u pogledu na svet, pre svega jer kod Ide Lupino imamo i "dobre" muškarce, koji nisu dobri samo zato što su sažaljivi i pitomi, već su u stanju da suštinski utiču na oporavak junakinje. To bi se u današnjem filmu mnogo teže videlo, recimo.

Ovo je u osnovi jedna vrlo uspela studija karaktera, izvedena u noir maniru, ali je i problemski film, pa je zanimljivo da je u ovom trećem segmentu možda ponajmanje uspeo jer je tu najmanje diskretan.

U svakom slučaju, OUTRAGE je hrabar film svog vremena koji uprkos tome što se senzilitet vezan baš za ovu temu menjao, može gledati i danas.

* * * / * * * *

HARD, FAST AND BEAUTIFUL!

HARD, FAST AND BEAUTIFUL! Ide Lupino je pionirski problemski film o temi profesionalnog sporta.

Još je zanimljivije da je tema ovde ženski tenis, i da film polazi iz jedne patrijarhalne vizure gde mlada devojka koja je zainteresovana za tenis, ali životno situirana i "utemeljena", sa porodicom i verenikom, biva iskorenjena kako bi prošla na profesionalni tour, odnosno njegovu preteču.

Film je snimljen u fazi kada je tenis primarno bio amaterski sport ali je donosio prihode u revijalnoj formi pa je vrlo zanimljivo videti kako su predstavljeni pionirski primeri tajnih profesionalnih angažmana koji se kriju jer su zabranjeni među amaterima te začeci sponzorskih ugovora - u ovom filmu junakinja dobija ponudu da kreira tenisku odeću, ima reket sa svojim imenom i promoviše šampon za kosu.

Intrigantne ideje mahom nisu razrađene, i film započinje mnogo raznih stvari za svoje vrlo sažeto trajanje od 77 minuta. Ida Lupino sve režira efikasno i dovoljno je vešta da njene scene uspevaju da otvore pitanja, međutim, onda im scenario i ostatak izvedbe ne daju priliku da se razrade jer se odmah prelazi na sledeći događaj.

HARD, FAST AND BEAUTIFUL! ima formu B-filma ali ima A-ideje, i za razliku od "filma u filmu" koji pravi rediteljka u filmu MAXXXINE, svi vide da je zaista tako, ali meni se čini da neke A ideje zaslužuju prostor koji im B format ponekad ne može dati.

* * 1/2 / * * * * 

THE HITCH-HIKER

Ida Lupino je režirala tvrdi noir po istinitoj priči THE HITCH-HIKER i taj naslov se smatra jednim od naslova preteča rada rediteljki kao što je Kathryn Bigelow koje su iskoračile iz okvira spavaće sobe/ kuhinje kao miljea koji je dopuštan ženama da režiraju.

Idu Lupino izuzetno cenim kao filmmakerku, iz mnogih razloga, ne samo zato što je bila vrlo efikasna rediteljka već je bila i zanimljiva scenaristkinja i producentkinja. Koliko god da je Don Siegel bio nezadovoljan iskustvom rada na filmu PRIVATE HELL 36, po scenariju nje i njegog supruga, nema sumnje da mu je to jedan od najuspelijih filmova u toj dekadi.

Znači, Ida Lupino je jedna jako ozbiljna i respektabilna autorka iako je faktički najpoznatija i najplodnija bila kao glumica. Otud sam se na nju podsetio gledajući HOLLYWOOD SOUS ADRENALINE i odlučio da je repriziram i dopunim šta nisam gledao.

THE HITCH-HIKER je producirala njena kuća Filmakers, pisali su ga njen muž Collier Young i Ida, a nepotpisan priču je radio blacklistovani Daniel Mainwaring kog znamo kao izuzetno bitnog Siegelovog saradnika na nekim od njegovih najčuvenijih ali isto tako i najpotcenjenijih filmova.

I film je pre svega efikasan, bez praznog hoda i viškova. Priča o serijskom ubici koji otima dvojicu ribolovaca i koristi ih da ga prevezu do Meksika je data dinamično i ubedljivo, sa dosta propulzivnosti.

Ovakvi filmovi su kao što znamo vremenom često snimani, i samim tim sada THE HITCH-HIKER ima pionirsko mesto u toj tradiciji, i u odnosu na najbolje kasnije naslove je možda passe, ali u stvari on je osnov na koju su se mnogi nadovezali.

* * * / * * * *

KATHRYN BIGELOW - HOLLYWOOD SOUS ADRENALINE

Kao fundamentalista Kathryn Bigelow, meni je uvek zanimljivo da gledam ili čitam nešto o njoj.

U tom pogledu, televizijski dokumentarni film KATHRYN BIGELOW - HOLLYWOOD SOUS ADRENALINE koji potpisuje Michele Domenici ne nudi ništa izrazito novo u smislu razumevanja njenog rada. Ali, opet i nudi mnogo toga novog jer imamo priliku da o njoj slušamo razmišljanja legendarnog Jaya Cocksa koji je pisao STRANGE DAYS, Barry Ackroyda sa kojim je radila HURT LOCKER i DETROIT, Michaela Oblowitza sa kojim je studirala i još niz vrlo relevantnih sagovornika.

U tom smislu, naglasio bih i da imamo jako dobru arhivu njenih intervjua u ovom jednočasovnom filmu, tako da možemo da vidimo Kathryn u raznim fazama života i rada. Plus, možemo da vidimo i dosta krupne komade filma THE SET-UP iz 1978. koji je snimala na studijama.

U tom smislu, vrednost ovog filma je neprocenjiva i zaslužuje pohvale jer je veoma dobro izveden, snimljen estetizovano, izuzetno dobro montiran, sa jako vešto postavljenom arhivom i nekim lepih zahvatima kojima prevazilazi svoju suštinsku konvencionalnost koja leži u temelju.

E sad, kažem, zaključci na kraju, i ono što se može naučiti o Kathryn je u domenu kanona. S tim što je put do tog zaključka veoma ispravan i popločan referentnim izvorima i arhivom.

OVER THE EDGE

Jonathan Kaplan je prvi uspeh za studije snimio za Orion, tada u distributivnom aranžmanu sa Warnerom, u filmu OVER THE EGDE.

Ovaj film iz 1979. godine okupio je Kaplanove najbolje momke, pre svega Andy Davisa kao direktora fotografije, i izgradio je jednu vrlo zanimljivu priču o nezadovoljstvu tinejdžera u kraju gde je napravljeno plansko naselje bez sadržaja za mlade.

Tema je jako zanimljiva, za početak jer je film postavljen kao problemska društvena kritika i govori u suštini o jednom psihološkom i kulturalnom problemu delinkvencije koji proizlazi iz urbanističke greške. 

Dakle, napravljene su stambene jedinice i doseljen je narod kome nije obezbeđen život. Mladi se socijalizuju u lokalnom "centru za rekreaciju" koji im zapravo postaju hub iz kog kreću u vandalizam i politoksikomaniju.

Kaplanov film želi da nas ubedi u svoje mlade junake i njihove roditelje, ali se završava jednom katarzičnom scenom rušilačkog protesta dece protiv roditelja koja odvodi sve u domen "povišenog realizma".

Kaplan se odlično snalazi u svim zadacima koji su ovde postavljeni pred njega. Ima ubedljivo iskazanu kontrakulturu, sa dobrim skorom Sola Kaplana i soundtrackom na kom se čuju od Ramonesa do Carsa. Izraz je propulzivan - Kaplan i Davis se kreću sa junacima i uprkos raznim nepodopštinama koje klinci rade, uspevaju da očuvaju taj duh mladalačke avanture. Ambijent je dočaran sugestivno, i taj povišeni realizam pomešan sa određenim naturalističkim detaljima daje dobre rezultate.

Scenario na kom je učestvovao i čuveni Tim Hunter je vrlo zanimljiv ali reklo bi se čak i konvencionalan spram onoga što u filmu Kaplan sprovodi sa mladom podelom u kojoj debituje Matt Dillon, recimo.

Ako imamo u vidu da je različiti film u svakom pogledu, zanimljivo je da mi je iz nekog razloga ovaj rad evocirao uspomenu na WILD IN THE STREETS Barry Sheara koji je naravno potpuno drugog usmerenja jer je to upozoravajuća satira a ovo ipak problemski film sa jednim upbeat duhom unutar depresivnog problema. Čini mi se da je ključ evokacije uspomene (pod tim zaista mislim na krajnje ličnu emociju koju mogu da ispoljavam ovde u dnevniku ali ne bih da pišem konvencionalnu kritiku) u tom stvaranju osećaja raslojavanja društva u kom deca ustaju protiv odraslih. E sad, Shear odlazi u jednu nadgradnju toga koja nije stricto sensu životno uverljiva i iskoračuje iz realizma kao projekcije odnosa, a Kaplan ipak ostaje u širim okvirima toga, iako definitivno odlazi u povišenje.

OVER THE EDGE je film koji je u svoje vreme sigurno zasluživao najveće pohvale. Nije ga vreme toliko osporilo koliko su mu razni slični filmovi koji su se pojavili u međuvremenu otupili emocionalni efekat. Tako da je meni realan utisak bio oko * * * ali istorijski gledano ovaj film ne zaslužuje manje od * * * 1/2.

LAZAREV PUT

Film je prevashodno tehnički pronalazak, zatim zabava a u najređim instancama umetnost.

LAZAREV PUT tehnički izgleda dosta skromno, svakako pri dnu tehničkih dometa svog direktora fotografije Simona Tanšeka, zabavan sasvim sigurno nije, dakle mora biti da je reč o umetnosti.

Međutim, umetnost se ne dešava odlukom autora da je proizvedu već proizlazi iz dometa dela, a kada autori unapred krenu s idejom da je snime, onda može nastati samo parodija određenih stilema nečega što kolokvijalno nazivamo umetničkim filmom.

Dakle, LAZAREV PUT je parodija, što on i sugeriše u svom slojevitom izrazu i bogatoj vizuelnoj metaforičnosti - recimo, košulja koju nosi glavni junak iste je boje kao košulja u kojoj na memi sa snimanja Mel Gibson nešto objašnjava izranjavljenom Hristu.

Ivan Bosiljčić, glumac izuzetne životne energije koju unosi u svaki svoj lik, dodatno podcrtava to svojom ulogom u kojoj kroz hrpe nekih pretenciozno sročenih replika jedino što podseća na život i može da se gleda jeste upravo on sam. On zarobljen u lošem materijalu najsugestivniji je element ovog filma o čoveku zarobljenom na nekom lošem mestu.

Drugi glumac koji me je obradovao da ga vidim je Žarko Radić. I dalje smatram da je on jedan od najpotcenjenijih i najmanje iskorišćenih glumaca u regionu. Nažalost, on nije dobio veliku minutažu ali me je njegova energija održala u životu pred kraj zaustavnog vremena.

Čuvena scena kad iz jednog kadra diskutuju Dugalić i Bosiljčić mi je bila toliko mučna da sam na kraju morao da legnem i da je slušam do kraja, pa da se onda uspravim kad sa čuo da je počelo nešto novo. Tu sam poklekao, priznajem, i to mi nije svojstveno ali prosto celo telo je počelo da me boli posle nekog vremena u toku te scene.

Dragan Marinković je do sada bio zadužen za ovu vrstu pseudo-literarnog treša u našoj kinematografiji i možda je najsnažniji efekat koji je LAZAREV PUT imao na mene jeste spoznaja koliko je on zapravo veliki autor, kada čovek vidi ovako nešto. VIZANTIJSKO PLAVO u odnosu na ovo deluje kao Bertolucci, Antonioni i Coppola zajedno, ali opet, ipak on ima i prednost da se uvek oslanjao na prozu čuvenih pisaca - u slučaju tog filma Milorada Pavića, i koliko god ona bila foliranje, ipak je on čovek koji je nekakav akademik, i to su različiti svetovi u odnosu na školski sastav koji ovi likovi izgovaraju.

U tom smislu, kad govorim o tome kako je neka scena mučna, tu ne zalazim u domene neke estetike preterivanja gde eto ja nemam strpljenja da izdržim umetničku zamisao. Ovo su prosto neke greške i neznanja koja se prevazilaze u studentskom filmu. Otud ako već ljudi imaju hrabrost da nešto ovako nestručno puste pred ljude, imam i ja pravo da jedan deo poslušam odmarajući leđa.

Film je možda imao demijurga ali dramaturga svakako nije. U suštini ima strukturu sitkoma. Ide jedna scena neke kafkijanske kao teskobe na lošem engleskom i u objektu koji je vidno metaforičan i ne podseća na pravu administrativnu zgradu čime nam autori odmah sugerišu da ovo što gledamo nije "stvarno" (pomislio bi neko da je sve ovo neka alegorija, recimo, da ovo mesto u stvari ima neku eshatološku dimenziju), pa onda neka ilustracija ostrva u moru od koje udaraju talasi - kao metafore celokupne situacije junaka, pa onda sledeća scena tog tipa, pa eventualno neka fantazija, san, pa malo neka pokrivalica u kojoj se glavni junak bavi svojom profesijom "žive skulpture", dakle smenjuju se dijaloške scene i atmosferični pasaži na krajnje mehanički način. To pokazuje da je na putu ka umetnosti struktura u kojoj jedna stvar proističe iz druge i ima nekakav narativni zamajac poptuno zaboravljena.

Struktura na jednu stranu ali tehnologija na drugu. Materijal u kom se snima ostrvo, taj prirodni ambijent izolovanog ostrva i ono što su dramske scene deluje kao da je iz dva različita filma. Dramske scene izgledaju bitno slabije osvetljeno, i prosto ne uklapaju se sa ovim visokoestetizovanim prikazima prirode. To su isto neke elementarne stvari i pitanja ukusa koja se rešavaju u najranijim fazama interesovanja za film.

Naravno, "umetnički film" trpi nepostojanje pripovedačkog zamajca i nema potrebu za propulzivnošću koju ima klasičan narativni film. Međutim, LAZAREV PUT naprosto nema koncept i on je previše konvencionalan u zamisli, koliko god nevešto bio realizovan, da se bi može da dozvoli manjak strukture - naročito jer nas film vodi kroz nešto što u ovoj ili onoj formi, čisto pojmovno gledano jeste nekakav narativ, a značenjski jeste neka dosta evidentna promocija religije - premda ko izdrži do kraja do filma, suviše je rastrojen da se posveti značenjima.

Ipak, nema sumnje da film ima religijsku poruku jer sam se ja po završetku uzeo da se krstim i levom i desnom rukom.

Appendix -

Ovo je vreme velike ekspanzije faith-based filma. Čak je i kod nas film o Svetoj Petki dobro prošao a u globalnim okvirima vidimo i sami kako veliki biznis pravi Angel Studios. Nažalost, iako je skoro pola filma na engleskom, doduše lošem, a druga polovina nažalost nije, mislim da ovaj film ne može naći svoje mesto na tom tržištu koji je gladno novog produkta, ali ovakve stvari tamo više ne prolaze. Prošla su vremena serijala GOD'S NOT DEAD i verska publika sada očekuje visok kvalitet proizvoda, čak i neki prestige domet. No, kao što u svakoj produkciji postoji A i B nivo, u teoriji je ovaj film mogao otići na neke margine tog tržišta da mu je ta verska dimenzija malo jasnija, i malo više zasnovana na nečemu što je verski kanon. Ovako to deluje malo kao religija sa "švedskog stola" gde se biraju samo pojedini elementi, što naravno ne uzimam kao problem ovog filma, i o tome polemišem čisto kao jednom tržišnom potencijalu na koji sam pomislio gledajući naše glumce kako natucaju engleski.