MAKE IT HAPPEN

Filmovi o plesu koji pretenduju na veliki box office i na lansiranje novih zvezda veoma su slični filmovima o boksu. Imaju jednostavnu priču, intenzivnu i klišetiziranu melodramu koja okružuje glavnu junakinju i naravno u plesu se nalazi prostor za emancipaciju.

Darren Grant kao eminentan reditelj spotova a i aktivan televizijski reditelj snimio je MAKE IT HAPPEN po toj mustri. Međutim, čini se da film nije profunkcionisao na bazičnom nivou. Uprkos tome što su ga pisali scenaristi uspešnih plesnih blokbastera, sama igra kojom se junakinja bavi naprosto nije dovoljno zanimljiva pa ni spektakularna.

Naime, glavna junakinja pokušava da upiše neku školu gde će se baviti modernim estradnim plesom, nekim recimo hip-hop plesom, a onda sticajem okolnosti završava u nekom burlesque klubu kao računovođa a onda se oproba kao igračica i donosi novu vrstu senzualnosti kroz svoj fizički aktivan stil igre potekao iz hip-hopa, a usput ima iskušenja i ne zaboravlja svoje snove.

Film je producirao Weinstein Company pa je uvek malo osetljivo kad se sad tu nađe neka seksualizovana tema, ali da, ovde je burlesque klub tačka gde junakinja mora da spoji ples sa senzualnošću, no ovo je film za decu i omladinu, i neke prave erotike nema ni u nagoveštaju pa se postavlja pitanje čemu ovakav setting ako se to baš ne može realizovati.

Ipak, sasvim sigurno je baš to razlog ni što većina plesa u filmu ne funkcioniše jer se većina dešava u tom klubu.

Ne kažem da je ovo trebalo da bude SHOWGIRLS ali ne znam zašto smeštati film u taj milje ako nema potencijala da barem bude to.

U suštini možda je ovo trebalo da bude SHOWGIRLS koji mogu da gledaju deca, ali po rezultatu sa blagajne rekao bih da se to nije desilo. No, na kućnim formatima možda i jeste.

* * / * * * *

JINGI NO HAKABA

JINGI NO HAKABA je priča o tome kako je Rikio Ishikawa, autodestruktivni jakuza iz četrdesetih i pedesetih inaugurisao pojmove "časti" i "ljudskosti" koji će kasnije biti zaštitni znak čak dva serijala jakuza filmova Kinjija Fukasakua.

Rikio Ishikawa je bio inteligentan ali veoma nasilan i veoma poročan jakuza koji se kretao po obodima delatnosti moćnih porodica. Svoje sukobe sa protivnicima, neistomišljenicima i sitnim dušama iz svega podzemlja vodio je uporedo sa svojim turbulentnim ličnim životom koji je delio sa svojom podjednako problematičnom partnerkom.

Ovo je u osnovi klasična priča o usponu i padu jednog gangstera, s tim što uspon nije naročito veliki a padovi su brojni. Na kraju je Rikio zapamćen kao časni jakuza erodirao od droge i duboko ogrezao ne samo u svaki porok već su mu poroci ušli u svaku poru bića i postojanja.

Ovaj film iz 1975. donosi ne samo pseudo-dokumentarne intervencije već u svom atipično dugom uvodu i neke zaista dokumentarne snimke Rikiovih savremenika koji opisuju njegovu predistoriju pre događaja iz filma. Kada priča počne, ovo je kanonski Fukasaku.

U reprizi mi je film na bitno boljoj kopiji delovao uspelije nego inicijalno jer mi je melodrama za Ishikawinom partnerkom postala narativno jasnija. Iako Reiko Ike znam iz pinko filmova Norifumi Suzukija pa sam i ranije umeo da je prepoznam, na prvo gledanje pre XY godina nisam razumeo šta se dešava čisto narativno. Sada sam to bolje ispratio i popravilo mi je generalni utisak filma.

JINGI NO HAKABA je svakako Fukasakuov kanon. Ako treba iz tog perioda da pogledate jedan film, ne bih rekao da je to nužno ovaj, ali nije greška ni ako jeste.

* * * / * * * *

TALK TO ME

Michael i Danny Philippou snimili su australijski horor TALK TO ME koji je postigao izuzetan uspeh. I to je sasvim zasluženo. Reč je o vrlo solidnom filmu, uspešno realizovanom, spremnom da u dovoljnoj meri osveži neke formate horor filma a da opet u dovoljnoj meri ostane old school.

Film govori o grupi klinaca koji su se okrenuli okultnim igrama koje im služe kao supstitucija za drogiranje, vršeći neke kratke posednutosti kao narko tripove. Međutim, kada se otme kontroli kreće vrlo uzbudljiv obračun sa moćnim onostranim entitetom.

Michael i Danny Philippou rade sve to sa old school visceralnošću i film je dinamičan iako nije zapravo ni toliko inovativan ni toliko svež. Ali ipak, u oskudici kvalitetnog horora, našao je svoj prostor i popunio ga.

* * * / * * * *

GRAN TURISMO

Još od nastupa Dirka Digglera na parkingu u filmu BOOGIE NIGHTS nisam video ovakvo poniženje nekog filmadžije kao što je GRAN TURISMO Neilla Blomkampa.

U njemu je Neill na neki način dobio porciju svega onoga protiv čega je stajao i onoga što je svojim radom razobličavao - od transgreisvnog i kreativnog reditelja filmova sa tentpola kapacitetima sveden je na potpisnika jednog generic filma koji je više generic od onoga kako danas ti filmovi izgledaju.

Sve ove strip ekranizacije, nastavci svega i svačega i sl. doveli su do nečega što izgleda kao kriza kreativnosti u Holivudu ali ja sam uvek stajao pri tome da kreativnosti ima jako mnogo ali se ulaže u potpuno besmislene projekte. GRAN TURISMO je međutim povratak onoga što jeste kliše gubitka kreativnosti u Holivudu.

Uprkos tome što priču potpisuju Alex Tse i Jason Hall, a scenario Hall i Zach Baylin, dakle sve redom kompetentni ljudi, sa posebnom ekspertizom upravo u svetu istinitih priča, GRAN TURISMO je film koji prvo ne uspeva da zaliči na bilo šta istinito a naročito ne na istinitu priču iako on to jeste.

Glavni junak ovog filma je Jann Marborough,  momak koji je igrao Gran Turismo a onda ušao na Nissanov turnir gde su sim vozači dobili priliku da voze prava trkačka kola i postigao potom značajan uspeh na Le Mansu. Ova priča je filmska ali je istinita, i prilično je neverovatna. Nažalost, u Blomkampovom filmu ova istina ne uspeva da bude išta više od cringy konstrukcije bazirane na naivnoj (mada eto život nas osporava) da se veština iz igre može preneti u stvarnost. Scenaristi i Blomkamp kroz ovaj najzanimljiviji aspekt dešavanja protrčavaju s pomalo naivne drame, da bismo onda došli u "letnji dan do podne" fazu auto trka gde se sve prepoznatljive tačke u priči, izvode s minimumom uverenja, a same trke su snimljene efektno ali bez one personalnosti i fetišizacije kakva je danas moguća, pa samim tim rezultati nisu ni blizu naslova kao što je RUSH.

Zach Baylin je pisao izuzetan scenario za KING RICHARD, ali doduše tamo je imao sjajnu podelu predvođenu Big Willom i reditelja Reinaldo Marcus Greena i taj film je delovao kao istinita priča izvedena u maniru valjano odmerenog povišenog realizma. Ovde nema ni traga tog kvaliteta, a ni Hall koji je radio AMERICAN SNIPER ne pruža ništa.

Archie Madekwe je odličan izbor za Janna ali Blomkamp ne izvlači nikakvu rolu dok David Harbour i Orlando Bloom ostavljaju jak utisak da ovde nije uspeo da dobije A-glumca koji bi možda mogao da digne celu stvar.

Jacques Jouffret je ovde dobio priliku da snimi jednu mejnstrim fotku, i ovde nema one visceralnosti ili atmosferičnosti iz MILE 22 ili FATHER STUa, i on je kopča preko film sa Reinaldo Marcus Greenom. I tu se negde preko Baylina i njega kopče sa Greenom i KING RICHARDom kao jednom od najuspelijih savremenih sportskih biopicova završavaju. Čak je i Jouffretova fotografija ovde sterilan mejnstrim što od njega ne bih očekivao ali eto desilo se.

Ovaj film nije mnogo koštao i to se vidi. Dakle, Blomkamp ovde nije izveo neki svoj kung fu i inovaciju i ne deluje da je dugo sniman, a to je bitan adut za ovu vrstu pokušaja globtroterskog spektakla.

GRAN TURISMO je igra bez zapleta. Međutim, eto, život je hteo da ona sama postane zaplet. No, Blomkamp to nije uspeo da iskoristi i snimi dobar film. Ali jeste snimio jedan sleeper za Sony koji nije u klasičnom smislu hit ali niko neće biti na gubitku. Nadajmo se da je ovim kupio kartu da se vrati u igru i da će je iskoristiti.

* 1/2 / * * * *

NO ONE WILL SAVE YOU

Brian Duffield nastavlja da gradi izuzetno uzbudljivu rediteljsku karijeru. Dok je u prvoj režiji SPONTANEOUS bio na liniji svojih scenarističkih radova, sa jakom melodramom, coming-of-age pričom, obiljem humora, u NO ONE WILL SAVE YOU je snimio nešto što je atipičan rediteljski film za jednog scenaristu a možda baš zbog toga veoma karakterističan.

Naime, scenaristi su kad režiraju meni lično možda i najslabija karika od svih autora koji sednu u rediteljsku stolicu a dolaze primarno iz drugih oblasti. Međutim, ima jedna stvar koja karakteriše režije scenarista, a to je povremeno veoma razrađen aspekt neverbalne radnje i čisto vizuelnih rešenja. Šta je razlog za to mogu da nagađam, ali recimo da je potreba da konačno iskažu ono što su oni izmislili kao vizuelna rešenja a reditelji su obično zanemarivali prilikom ekranizacija, da su u stanju da priđu "čistom filmu", i da dokažu da nisu samo mašina za doterivanje dijaloga dok reditelji definišu ono što je fizionomija filma.

Brian Duffield je snimio sada film bez dijaloga i iako je izašao za Hulu, ovo je Foxov film, dakle ovo nije zezanje. A film je zapravo jedna napeta priča o devojci koja se bori sa vanzemaljcima koji joj posećuju kuću tokom svoje opšte invazije. Duffield se bavi arhetipskim suspense situacijama u susretu sa humanoidnim vrlo retro i vrlo cool dizajniranim vanzemaljcima koji imaju verovatno zle namere, mada nisu u startu neki direktni proždirači svega i uprkos telekinetičkim moćima nisu nepobedivi.

U rediteljskom pogledu, Duffield je siguran. Oseća se svežina i to da ništa ne radi rutinski ali se maksimalni trud uložen u svaku scenu i kompoziciju isplatio i što je najbitnije nije preopteretio film osećajem da je u njemu sve važno jer onda na kraju ništa nije važno.

Ovaj film je jedno veoma posebno iskustvo jer ima fizionomiju srednjebudžetnog mejdžor žanrovskog filma a senzibilitet festivalskog žanrovskog nastupa. Vrednost ovog filma nije samo u tome što je jedinstven već pre svega zato što je dobar. A ovo mu nimalo ne smeta.

* * * 1/2 / * * * *

MONSTER ISLAND

MONSTER ISLAND je televizijski film koji je proizveo MTV kao jednu istovremenu parodiju svog programa i parodiju monster movieja, naročito onih koje proizvodi SyFy Channel i pokušava da neke goofy premise sa lošim efektima izvede kao savremene priče.

Nevolja je u tome što su filmovi SyFy produkcije već sami po sebi parodični prema žanru i prema samima sebi jer su autori svesni da rade u trashy uslovima ali malo koji uspeva da od toga napravi kapital.

S druge strane, Jack Perez ovde ima zanimljivu glumačku podelu na pojedinim mestima i što je još važnije nije pritisnut da pruži određeni kvantitet monster akcije jer ovo nije isključivo SyFy lookalike, no tu slobodu ne koristi naročito dobro, mada opet ne možemo za njega reći ni da je skroz besprizoran i da nema ideju šta bi tu mogla da bude priča.

Perez se u scenariju poigrava stereotipima, ali u malo likova uspeva da ih prevaziđe, a ključne situacije imaju baš neki od ukalupljenijih likova.

Otud MONSTER ISLAND nije ono što je trebalo da bude a to je verujem inteligentna parodija MTV programa i retro monster filmova. U tom smislu dobio je još jedan čudan minus ili plus - naime ovde Carmen Electra sa puno autoparodičnog elana igra samu sebe iz faze kad je želela da peva. A zapravo, mi smo zaboravili da je Carmen Electra pre BAYWATCHa imala respektabilnu pevačku karijeru kao klupska pevačica iz Princeovog rostera i da je tek kasnije postala ono po čemu je znamo. U ovom televizijskom filmu ona se šali sa svim aspektima svog rada pa i sa muzikom ali ipak izvede par numera. 

KENKEI TI TAI SOSHINI BORYOKU

KENKEI TI TAI SOSHINI BORYOKU Kinjija Fukasakua je jakuza film koji je po rediteljskom stilu blizak Fukasakuovom serijalu YAKUZA PAPERS, a scenario je pisao njegov saradnik sa tog projekta Kazuo Kasahara.

KENKEI TI TAI SOSHINI BORYOKU je baziran na istinitoj priči o korupcionoj aferi oko zemljišta u zapadnom Japanu u koju su bila umešana dva jakuza klana, korumpirani policajci i gradski večnici. U toj aferi učestvovale su čak i poznate korporacije kao što je Sanyo i ona se pominje u filmu snimljenom desetak godina posle događaja.

Ovo je film iz Fukasakuovog ciklusa o jakuzama koji je više namenjen i više zanimljiv japanskoj publici nego inostranoj. Međutim, on je izuzetan reditelj i uprkos tome što je ovo kompleksna gangsterska priča sa mnogo uključenih činilaca, on uspeva da ga napravi čitljivim i inostranoj publici, što kod takvih pokušaja u Aziji nije uvek slučaj.

Bunta Sugawara je tu, ali nema onaj protagonizam kakav mu je Kinji inače namenjivao, no ispunjava svoj zadatak i donosi neophodan autoritet.

* * * / * * * *