Sunday, April 22, 2018

Пешаварский вальс

Пешаварский вальс Timura Bekmambetova i Genadija Kajumova je ratni film inspirisan slučajem opsade Tvrđave Bedaber u kojoj su Pakistanci, mudžahedini i strani savetnici držali sovjetske zarobljenike. Jedne noći su se Sovjeti pobunili u saradnji sa lojalnim Avganistancima i preuzeli bazu. Pošto nisu mogli da je napuste i efikasno pobegnu, pokušali su da privuku pažnju svetske javnosti. Pakistanci su se prvo uzdržavali da ih satru jer je u Bedaberu bio ogroman magacin municije. Ipak, na kraju su to učinili, rezultat je bio više godišnji konflikt srednjeg intenzioteta između SSSR i Pakistana.

Bekmambetov i Kajumov su snimili prvu ekranizaciju ovog događaja, ali se ni ovaj film ne može  smatrati verodostojnim prikazom događaja kao ni ovogodišnja ruska serija. Ipak, film je specifičan zbog toga što nije tipična pravolinijska ratna priča kao što je serija već prikazuje mešavinu akcionog filma i polemičke, egzuistencijalističke melodrame. Snimljen je tokom raspada SSSRa pa ima i par zapadnih likova koji treba da internacionalizuju temu, kao novinari i svedoci dešavanja. Rezultat svih tih zahvata je konfuzan ali hipnotičan u svojoj estetizaciji. Ne bi se posle ovog filma ni naslutio dalji razvoj Bekmambetovljeve karijere izuzev što je od prvog kadra pokazivao sklonost ka izvozu na Zapad.

* * / * * * *

Saturday, April 21, 2018

HISTORIAS QUE NOSSO CINEMA NAO CONTAVA

HISTORIAS QUE NOSSO CINEMA NAO CONTAVA je dokumentarni film Fernande Pessoe koji spada u red onih modernih dokumentaraca u kojima autori žele da se odmaknu od estetike “školskog programa”. Ideja im je da prave neke visokoestetizovane celine od dokumentarnog materijala i na tom putu vrlo često završavaju sa celinama iz kojih ništa ne može da se nauči i sazna.

Naravno, kao što ni igrani film čovek ne mora nužno da razume, niti da mu bude eprijatan, uzbudljiv ili na bilo kom nivou zanimljiv, tako ni dokumentarni film ne mora da bude “sistematičan” i “poučan”. Međutim, šta ako imamo ovakav slučaj u kome ima potencijala za “poučan” film ali ga mi nismo dobili?

HISTORIAS QUE NOSSO CINEMA NAO CONTAVA je priča o brazilskim seks komedijama koje su tokom sedamdesetih i ranih osamdesetih nastajale u periodu vojne diktature. Vojna diktatura je dopuštala ove filmove jer je smatrala da nisu politički provokativni a publika ih je volela jer je jedino u njima imala priliku da vidi seks pošto je pornografija bila nedsotupna.

Sve je to lepo ali priču o pornochanchadama sam znao zahvaljujući svojim interesovanjima dočim je Fernande Pessoa uzela ovu zanimljivu temu i napravila sledeće - montirala je scene iz pornochanchada (premda za neke filmove nisam siguran da su deo ovog pravca) i pokušala da kroz montažu različitih situacija i dijaloga nekako ispriča iztoriju Brazila u tom periodu. Međutim, u tome nije uspela čak ni u najgrubljoj formi. Da, naravno, jasno je da neke od tih scena, naročito kad se izvuku iz konteksta i premeste u neki drugi govore o nekim temama kao što su ekonomski napredak, diktatura, ansilje, rasizam, socijalne razlike i sl. Ali, ništa od tih stvari nije isključivo brazilska stvar, naročito ne u Južnoj Americi.

Stoga i ovaj film kreće kao zabavan vic ali na kraju ne može da održi pažnju čitavih 79 minuta, a isto tako na kraju svega toga mora da se ode na Google i vidi šta je zapravo smisao svega tpga što se gledalo. E sad, moguće je da su moji zahtevi zaista “školski program” a ne moderna estetika, ali Pessoina salata od kadrova mene ne zabavlja, nije estetski moćna da  bi postojala bez nekakvog konteksta i značenja a ono izostaje,van čitljive autorkine namere.

Ovaj film nudi gledaje 79 minuta inserata iz opskurnih filmova i to je samo po sebi lepo, ali manje-više to je to. 

* * / * * * *

GHOSTLAND

Pomalo je tužno posmatrati kako se Pascal Laugier po odlasku na englesko govorno područje postepeno transformiše iz jednog vrlo provokativnog, interesantnog horor inovatora i autoreciklatora koji ne preza čak ni od infantilnih spielbergovskih detalja. U Spielbergu nema ništa loše per se, osim onoga da to on najbolje radi, a ako ne on, onda oni koji se nadovezuju na njegovu poetiku.

Ako je za utehu, GHOSTLAND je barem bolji od prethodnog Laugierovog filma na engleskom koji je bio nagli sunovrat u odnosu na MARTYRS. GHOSTLAND je kanadsko-francuska produkcija i film je smešten u Ameriku, i za početak barem dobro izgleda, vešto je režiran, kompetentno je slikan za razliku od prethodnog koji je ličio na televizijski rad. U tom pogledu, barem možemo da kažemo da se Laugier vratio u formu.

Međutim, ono što je tužno jeste da on iznova, sada već četvrti put koristi istu strukturu, pravi film koji negde na polovini ima preokret koji izmakne gledaocima i likovima tlo pod nogama i na bazi toga oneobiči dotadašnje događaje. U SAINT ANGE i MARTYRS ti događaji su međutim dotle bili zanimljivi, a GHOSTLAND je uprkos veštoj realizaciji sušsinski ne naročito zanimljiv. Naravno, to opet zavisi od “nagledanosti” onoga ko se upustio u ovaj film. Dakle, deca će se svakako dosta plašiti u ovom filmu, ali Laugier je bio reditelj koji se obraćao prekaljenim horor veteranima, i GHOSTLAND definitivno nije za njih.

“Preokret” koji se dešava u filmu nije onako fundamentalan i dramski potentan kao u ranijim filmovima. Teško je u taj preokret ulaziti bez spoilovanja priče i kritikovati ga, ali možemo reći da ovde najpre izmiče tlo pod nogama ali ne odvodi film u neku novu ravan.

Laugier je bio majstor prepakivanja pojavnosti priče, sposoban da pravi filmove o tome kako ono što vidimo nije nužno realnost, ali mora biti ni btno različito i iz toga je crpio finu dozu ironije i žanrovske invencije. Nažalost, u GHOSTLANDu toga zapravo nema.

Laugier je sam pisao scenario, pa nemamo koga drugog da krivimo za campy detalje vezane za H.P. Lovecrafta, omiljenog pisca glavne junakinje koja sanja o tome da postane horor spisateljica, premda ono što joj se na kraju dešava nema apsolutno nikakve veze sa Lovecraftom izuzev jedne deklarativne teze da ju je savladao i transformisao sam strah. Ipak, Laugierov film nažalost nije toliko “dubok” koliko bi se mi koji ga volimo nadali, i ovo je više učitavanje iz milosrđa nego istina o tom uključivanju Lovecrafta u GHOSTLAND.

Mylene Farmer u ulozi majke francuskog porekla je WTF momenat na nivou podela. Sama Mylene je u redu ali nije bilo preke potrebe da se pojavi u filmu niti da se ubacuje taj francuski element.

Ono što mi je drago jeste da se Laugier nije obrukao pred gorima od sebe kao prošli put. Ovo nije film njegovog nivoa ali u tom torture porn domenu, ovo je solidno ostvarenje. Stoga, možda je Laugier ovim filmom izgubio još malo najužeg kruga odanih fanova ali je barem ostao dovoljno atraktivan za najširu publiku.

Sa budžetom od 4,2 miliona evra i klot uzetih dva miliona u Francuskoj i nekim velikim teritorijama na kojima  tek treba da se otvori, ovo je u najavi uspešan film, i čini mi se da bi mogao stabilizovati Laugierovu situaciju. Kao komodifikacija onoga čime se Laugier bavi, ovaj film je sasvim na mestu. Ipak, stoji kao još jedan primer kako se prestižni evropski reditelji horora kada odu u Holivud ispostave kao mediokriteti po njihovim standardima.

* * 1/2 / * * * *

Friday, April 20, 2018

DEATH WISH

Joe Carnahan je posle filma NARC imao otvorena sva vrata i od njega se mnogo očekivalo. Međutim, kako se našao u milosti Toma Cruisea, tako je iz nje ispao a onda se posle toga nije konsolidovao, potonuo je u besmislen mainstream, potom se uljuljkao na televiziji i korak po korak od svojevrsnog next best thinga došao je do neverwas statusa a prostor na koji je pretendovao u međuvremenu su popunili David Ayer i Gavin O'Connor (sa kojim je Carnahan radio kao scenarista na potcenjenom pandurskom filmu PRIDE AND GLORY). Daleko od toga da je Carnahan potonuo u opskurnost ili da teško živi, ali svakako je od potencijalno značajnog reditelja postao jedan ipak nevažan tip.

O tome koliko je Carnahan na klimavim nogama govori činjenica da je pisao scenario za DEATH WISH rimejk, da je trebalo da ga ržira sa Brunom Willisom i da je na kraju iz toga ispao a posao je preuzeo Eli Roth. Uprkos tome što je Carnahan i zanimljiv9iji i stučniji reditelj od Rotha, ova rokada nam je dala možda i zanimljiviji film nego što je inicijalno DEATH WISH mogao da bude.

Naime, Roth donosi dve karakteristike svog senzibiliteta u ovaj film. Prvo, donosi šmek svog horor postupka, unosi veću količinu detalja u izgradnji suspensea u akcionim scenama. Iako je DEATH WISH onako street level terenski akcioni triler, Roth mu daje zanimljivu dozu baroka kroz unošenje elemenata anticipacije neprijatnosti i krvoprolića, isto tako svemu daje malo 80s patine sa statistima neobičnih fizionomija, henchmanima koji se diferenciraju, gradi unemirujuću atmosferu tokom zločina koji izbaci Paula Kerseya iz koloseka (mada ne u meri kao kod Winnera). Drugi bitan segment Rothove nadgradnje jeste smisao za humor. DEATH WISH je vrlo smrtno ozbiljan film, ali to ne znači da nema dosta humora koji proističe iz situacije. Carnahanov scenario je na površini rutinski, formalno gledano vrlo je tropey, vrlo ukalupljen, ali Roth i sam pisac iz scene to subvertiraju na sitno, daju svemu jednu atipičnu dozu šarma, humora i samim tim osvežavaju mnoge okoštale postavke.

Dakle, Rothod doprinos su horor i humor, a Carnahan je tu da postavi robusnu i pouzdanu mašineriju revenge trilera uz naravno više apdejta koje nosi novo doba kao što su recimo upliv socijalnih mreža, mobilne telefonije itd. U određenom smislu, DEATH WISH rimejk deluje malo laboratorijski jer prosto želi da se "pokaže" kako je apdejtovao sve elemente i prilagodio ih novom vremenu. Međutim, ono što nije apdejtovao jeste odnos prema nitkovima, odnosno prema ideji da se čovek na kraju mora braniti sam. Ono što DEATH WISH uzima u obzir jeste promena kulturnog modela u kome javnost neblagonaklono reaguje na uzimanje zakona u svoje ruke, ali za razliku od socijalnih mreža i mobilnih telefona, tu liniju razmišljanja ne uspeva da utka u svoj diskurs. Čak naprotiv, DEATH WISH rimejk ostaje starovremski antiliberalan i desni u odnosu na ono što su savremeni pogledi na temu da se to može čitati i kao element parodije, a ne sumnjam da je Roth tako i mislio da to plasira. S druge strane, verujem da će oni koji dele taj pogled na svet ili cene umetnost koji imaju takav pogled na svet u svemu tome umeti da uživaju.

Nisam preveliki fan Winnerovog DEATH WISH serijala, izuzev trećeg dela, iako jesam fan Michaela Winnera, tako da je meni Rothov film vrlo lako prevazišao Bronsonove izvornike. Fanovima Bronsona naravno to neće biti utisak, jednim delom zbog predrasude da je original nužno superiorniji od rimejku, delom zato što ni Rothov DEATH WISH nije savršen film našeg doba. Međutim, što se mene tiče, ovaj film zaslužuje pohvale, u najmanju ruku jer je prijatno iznenadio. 

Prevod originalnog DEATH WISHa kod nas glasio je PAUL KERSEY NE PRAŠTA- Rimejk je preveden kao POSLEDNJA ŽELJA što je probudilo bojazan da možda ovog puta prašta. No nema razloga za strah. Ni u rimejku, Paul Kersey ne prašta.

* * * / * * * *

Thursday, April 19, 2018

RED CHAPEL

RED CHAPEL Madsa Buggera je imao nekoliko formi u kojima je prezentiran. Bio je i mini-serija i jednoipočasovni dugometražni dokumentarni film i konačno jednočasovnu televizijsku verziju. Upravo tu verziju sam gledao i sada govorim o tom BBCjevom Storyville cutu.

Buggerov film je intrigantan i kontrakdiktoran, ciničan i bizaran i samim tim je zanimljiv. Ono što je u njemu karaketristično jeste da je jako teško do jasnih zajključaka o tome šta je autor želeo da kaže. On je otišao u Severnu Koreju sa dvojicom danskih komičara korejskog porekla. Jedan od njih Jacob Nossell pati od paralize i njegov odlazak je takođe kontroverzan jer se Severna Koreja optužuje za segregaciju invalida.

Danci se dosta "slobodno", da ne kažem bezobrazno ponašaju sa svojim domaćinima a ovi očajnički pokušavaju da nekako adaptiraju njihov apsurdistički humoristički šou.

Zanimljivo je da RED CHAPEL ima sličnu temu kao LIBERATION DAY, u oba slučaju je reditelj glavni mozak koji stoji iza odlaska u Severnu Koreju ali je RED CHAPEL prikazao putnike u Pjongjang kao bizarno drske. Međutim, ta dva filma se bez ikakve sumnje moraju posmatraju kao diptih, to je praktično neumitno. I u tom pogledu LIBERATION DAY je dosta konkretniji i zanimljiviji u stavu. RED CHAPEL je s druge strane intenzivniji, pa i napetiji zbog zbilja suludih gestova koje su nestašni Danci pravili.

Voiceover Madsa Buggera je toliko prozapadni u prikazu Severne Koreje da to deluje kao parodija. Nisam siguran da jeste. A opet i njegovo ponašanje u Pjongjangu je cinično i bizarno, dakle ovaj film je svakako sve sem mejnstrim u prikazu bilo čega. zato ga vredi i videti.

* * * / * * * *

Wednesday, April 18, 2018

NIGHTLIGHT

Scott Beck i Bryan Woods su pre pisanja filma A QUIET PLACE uradili nekoliko drugih stvari među kojima je i found footage horor NIGHTLIGHT. Ovaj film počinje relativno zanimljivo donoseći dobru glumu i zanimljivu interakciju među likovima međutim kako priča odmiče, nažalost mora da se desi nešto u pogledu horora i tu nažalost Beck i Woods nisu dorasli zadatku.

Sam found footage mehanizam u ovom filmu nije naročito motivisan ali pošto NIGHTLIGHT dolazi na scenu već 2015. godine kada je ceo found footage krug zatvoren onda nekako više ta sama estetika ne iziskuje opravdanje. Navikli smo na nju i ne smeta nam. Međutim, u voom filmu je toliko nemotivisana i tako retko efikasna da počinje da smeta i da otvara sva ona pitanja koja smo već zaboravili da postavljamo tipa kako neko to sve snima, zašto neko to sve snima, zašto ne prestaje da snima i sl.

Neinventivnost strave neumitno dovodi do toga da se dobra volja proistekla iz zanimljive postavke likove i vrlo simpatične glumačke podele koja ih dobra plasira nekako brzo potroši, i do kraja NIGHTLIGHT ostaje gledjiv film koji je mogao da nam pruži nešto više ali nije jer found footage ne ispunjava funkciju a horor premisa je nemaštovita, bajata, proizvoljna i besmislena.

Otud NIGHTLIGHT može biti zanimljiv samo onima koji misle da se bave hororom kako bi u njemu prepoznali neke zanimljive elemente koji su prisutni na nivou detalja ali filmmakerima bi mogli biti od koristi. 

* * / * * * *

Monday, April 16, 2018

A QUIET PLACE

Dok sam gledao Johna Krasinskog kao glumca, zapazio sam da je on čovek za velika dela. Znao sam i da režira i da pokušava da pevaziđe okvire glume pa ipak nisam ni slutio kakav film je u stanju da napravi. A QUIET PLACE Johna Krasinskog je jedan od najboljih horroa koje sam gledao proteklih nekoliko godina a svakako jedan od najbitnijih holivudskih doprinosa žanru u tom periodu.

Krasinski je u produkciji Michaela Baya snimio high concept film, jedan od onih horora koji malo koštaju a puno zarađuju, s tim što ovde imamo sve komponente punokrvog holivudskog filma - prvo dve velike zvezde u glavnim ulogama - Krasinskog i Emily Blunt, imamo briljantnu tehničku realizaciju na svim nivoima, i imamo film koji je istovremeno vrlo sveden i visokooktanski.

A QUIET PLACE ima jednostavnu premisu. Zemlju su pregazili vanzemaljci koji su slepi ali love na bazi sluha i jedininačin da se preživi je bivstvovanje u apsolutnoj tišini. Svaka i najmanja buka može privući praktično nepobedive i munjevito brze vanzemaljce. Porodica koja je u centru ovog filma naučila je to na teži način a pred njima je veliki izazov - mama je trudna, dakle biće vrištanja i na porođaju ali i kad se beba rodi.

Dok se porodica priprema za veliki događaj, nekoliko sitnih omaški, poneki vrisak i tresak dovode ovo domaćinstvo u fokus opasnog tuđina koji luta njihovim krajem.

Krasinski nudi fino nijansirane likove sa bogatim odnosima, premda svako u ovom filmu više spada u tip nego u karakter. No, ako iammo u vidu način na koji se likovi definišu, dakle kroz gest, jezik glubvih, bez imalo čujnog dijaloga, oni su vrlo bohati i slojeviti. U pogledu priče, ona funkcioniše i kao studija karaktera u kojoj oni prolaze transformaciju i bore se sa traumama ali i kao uzbudljiv suspense rollercoaster u kome Krasinski ide iz jedne u drugu bravura sekvencu.

Scott Beck i Bryan Woods su do sada već imali realizovane scenarije. Ipak, ovog puta na scenariju je sarađivao i sam John Krasinski pa bih rekao da je i to doprinelo činjenici da je A QUIET PLACE daleko nadmašio njihove ranije radove. U svakom slučaju, ovde high concept predstavlja okosnicu filma, ta dramska situacija je potentna i otvara puno mogućnosti ali ovaj film je u pogledu priče i karaktera sve to nadgradio i produbio.

Krasinski ima jako dobru saradnju i sa danskom direktorkom fotografiije Charlotte Bruus Christensen. Film vizeulno izuzetno izgleda, ali ta estetizacija ne remeti njegovu kinetičnost, i osmišljen vizuleni koncpet, vrlo precizno jkadriranje ne delujunametnuto već odmereno i sofisticirano.

Posebno pitanje je zvučna lika koja se velikim delom bazira i na tišini ali se uvodi i score Marca Beltramija i ne smeta. Štaviše score pomaže da se tišina ne svede na dosadan gimmick već da bude pravo rešenje.

Krasinski se ovim filmom plasirao direktno u prvu ligu najzanimljivijih holivudskih reditelja. A QUIET PLACE je pravo bioskopsko uživanje kakvo odavno nismo imali, ne samo po tome što je reč o izvanrednom filmu već i po tome što je reč o originalnoj ideji pisanoj baš za ekran.

* * * * / * * * *