Wednesday, April 17, 2019

NEAR DEATH EXPERIENCE

Benoit Delepine i Gustav Kervern 2014. godine snimili su film NEAR DEATH EXPERIENCE koji ima sva svojstva Houellebecqovog romana uključujući i samog Houellebecqa u glavnoj ulozi kao protagoniste i naratora priče o sredovečnom Francuzu koji želi da se ubije, izuzev što nije zapravo roman i nije film baziran na njegovoj prozi.

Međutim, tehnički gledano, ima sva svojstva. Houellebecq lično kanališe tu Ich-formu u fizički zahtevnoj ulozi čoveka koji jednoga dana odlazi iz kuće u divljinu, odnosno obližnje izletište sačuvane prirode sa idejom da se tamo ubije ili umre od nečega.

Film je fokusiran na jednog čoveka, i nije prvi slučaj sličnih egzistencijalističkih radova, Kiarostami se ispoljavao u sličnim formama, međutim ovde imamo u glavnoj ulozi pisca koji je praktično ideolog najnovije iteracije takvog pogleda na svet i što je najneverovatnije - Houellebecq se u tome izuzetno dobro snašao.

U poslednje vreme, Francuska je iznedrila par bestseler pisaca (bez namere da poredim njihove domete) koji su se dokazali prvo kao solidni filmmejkeri a na kraju su smogli snage da se pokažu na filmu i kao glumci.

Tu naravno mislim na Beigbedera i Houellebecqa. Naravno, Beigbeder je kao pisac manje kompleksnih dela na filmu neposrednije i brže postigao veći uspeh. I lakše je stigao do kvaltetnih ostvarenja, međutim, Houellebecq takođe ima svoje domete koji nisu tako visoki u filmskom pogledu ali su hrabri na drugi način.

Tako je recimo ova rola izuzetno zahtevna, i jasno se nadovezuje na njegovo pisanje i kredo iz romana, a pritom svakako da je više od stunt castinga i da ovo što pruža Houellebecq u ovom filmu stoji kao domet i za vrsnog, predznanjem neobremenjenog glumca.

No, s druge strane Delepine i Kervern u svom houellebecqovskom materijalu ne nude previše i svakako ne više od očekivanog, nema iznenađenja a ni one emocije  koju na kraju neminovno budi piščeva hladnoća u prozi. No, na kraju, i ovde pisac ostaje ključna kopča gledaoca sa likom. Njegovo namerno deformisano lice je moćan filmski znak i on je toga vrlo svestan. Otud ovu ulogu Houellebecq radi kontrolisanim sredstvima, ne kao naturščik već kao profesionalac. 

* * / * * * *

Tuesday, April 16, 2019

DIAMANTINO

DIAMANTINO je portugalski film što onima koji su se susretali sa ovom kinematografijom u startu govori dosta, dakle prilično je limitiran. Reč je o grotesknoj satiri čija je meta bez ikakve sumnje Christiano Ronaldo iličen u fikcionalnom fudbaleru Diamantinu, man childu koji je posvećen fudbalu u kome je postigao sve koji posle lošeg nastupa na Mundijalu u Rusiji doživljava slom i povlači se iz sporta sa svoje dve bizarne bliznakinje i pokušava da se oporavi od sportskog neuspeha i smrti oca.

Međutim, sestre bliznakinje nisu jedine koje mu rade o glavi. Tu su još i predstavnici ekstremno desne stranke koji hoće da ga kloniraju za potrebe svoje kampanje kao i poreska policija koja ga istražuje zbog pranja novca, a sve to u osvit portugalske kampanje za izlazak iz EU u kojoj nesrećni Diamantino ima pivotalnu ulogu.

DIAMANTINO je ona vrsta groteskne satire koja obično ostaje na nivou predložaka i ideja, podjednako među amaterima i profesionalcima ali se retko snima.

Svakako da film ima specifičnu težinu jer prikazuje jednu zemlju i društvo koji se kolektivno identifikuju i oslanjaju na jednog čoveka i to sportsku zvezdu, i u tom pogledu verujem da ova priča ima težinu u Ronaldovom Portugalu više nego u Novakovoj Srbiji. Međutim, sve ono što sledi kao nadgradnja te solidne premise jeste čitava lepeze raznoraznih motiva, tema i ideja, detalja i celina, i to sve u spoju sa nerafiniranošću portugalskog filmmakinga svakako unazađuje ovaj film.

Gabriel Abrantes i Gabriel Schmidt smenjuju vrlo pedantno snimljene scene sa aljkavim aisto važi i za scenario u kome nisu sve ideje podjednako dobre i zanimljive. 

Stoga, DIAMANTINO ostaje kao potentna satira zarobljena u fizionomiji portugalskog filma koji na kraju malo šta ima da preporuči. 

* * / * * * *

Monday, April 15, 2019

OFFICE UPRISING

OFFICE UPRISING Lina Oedinga je rediteljski rad prekaljenog kaskadera koji se opredelio za zombi komediju u kojoj ima akcije ali je akcenat ipak prvashodno na verbalnim gegovima. 

Nažalost, OFFICE UPRISING deluje kao film od kogu su producenti delom ili potpuno digli ruke iz prostog razloga što je previše sličan nedavnim filmovima MAYHEM i BELKO EXPERIMENT i nažalost slabiji od oba.

OFFICE UPRISING ima odličnu glumaku podelu koju predvodi Brenton Thwaites, Karan Soni, Gregg Henry i Zachary Levi ali scenario naprosto nije dovoljno duhovit a realizacija nije dovoljno spektakularna da to prevaziđe. Međutim, isto tako film je dovoljno energičan da bude pitak i da se na kraju ipak dosta lako isprati.

Ono što je jedan krupan hendikep filma jestu produkcioni dizajn i fotografija. Robert Brinkmann je iskusan direktor fotografije koji je radio dosta komedija ali se doticao i drugih žanrova no u ovom filmu ne prebacuje iznad nivoa manje zahtevne televizije. Stoga film ima žestok DTV look u fakturi slike pa i u scenografiji koja je dostojnika nekog sitkoma nego filma.

Na ekranu jesu televizijski glumci ali su ipak imena i zaslužili su izraženiji film look od ovoga.

Akcione situacije, borbe i potere su solidno realizovane, nema tu nekih velikih prodora ali definitivno ima žara. Isto tako, odnos komedije, akcije i horora je solidan i film ima određenu konzistentnost.

Ipak, opšti utisak je da OFFICE UPRIISING deluje kao da je sniman za neki mali ekran bez većih ambicija u pogledu estetizacije i to ga stavlja na začelje sličnih projekata.

* * / * * * *

Sunday, April 14, 2019

TERRA FORMARS

TERRA FORMARS Takashi Miikea je SF akcijaš koji me je po svom seting privukao da iznova pogledam neki film ovog reditelja posle dužeg vremena, možda i desetak godina. Miike mi se prilično ofucao kada je ušao u mejnstrim, i prestao je da me zanima ali je TERRA FORMARS delovao kao nešto što bi moglo biti subverzivno je zaplet mange Yu Sasuge i Kenichija Tichibane podseća na STARSHIP TROOPERS.

I zbilja, ima tu elemenata STARSHIP TROOPERSa kao i prostora da ovaj film bude zanimljiv hrvatskim fantastičarima, donosi uostalom ljude koji spajaju svoje gene sa insektima što je opsesivna tema kod Darka Macana u stripovima i romanu, a bogami i kod Aleksandra Žiljka.

Ovog puta mutacija se dešava sa insektima, ali neko veliko ludilo i body horor se ne dešava. Miike ima lakoću u vođenju priče i povremeno uspeva da čak iznenadi mejnstrim pitkošću izraza, međutim na kraju nema neke nadogradnje u ovoj priči o mutiranim insektima poslatim da teraformiraju Mars i ekipi ljudi spremnih da se automoutiraju kako bi ih uklonili i obavili misiju do kraja.

Mutacije čine da se ljudi pretvore u nekakve stripovske kreature i to je manje-više to. Psiholoških implikacija takvih intervencija, mutacija i deformacija praktično nema, a o nečemu što bi Miike ranije razrađivao u takvom zapletu da i ne govorimo. Stoga, nije ni čudo da je ovu live mangu u Japanu distribuirao Warner Brothers kao par excellence mejnstrim rad što ovo nesporno i jeste.

Bez dileme, Miike nije reditelj koji ima dovoljno mejnstrim senzibiliteta da dovede ovu priču do zadovoljavajuće ravni bioskopskog spektakla ali se trudi i za to mu treba skinuti kapu. Međutim, ovaj film neprekidno kombinuje mentaliltet i dramaturgiju “male” i “velike” priče, filma o svemirskoj misiji i horora o grupi junaka koji će ginuti jedan po jedan. Nema tu jasnog koncepta i ideje.

U odnosu na STARSHIP TROOPERS jasno je da Miike zna za Verhoevenov film jer u pojedinim deonicama koristi infomercial kao stilsku poštapalicu kao što je radio holandski majstor ali manje-više to je i jedina stvar koja sem delimične ikonografije povezuje ova dva filma. Miike naprosto nema iskutva i znanja u radu na ovako velikim projektima da bi u svoju perverziju uneo istinsku mišićavost pravog punokrvnog blokbastera. 

* * / * * * *

Thursday, April 11, 2019

THE SILENCE

John R. Leonetti, snimatelj i reditelj koji se naročito afirmisao u saradnji sa Jamesom Wanom snimio je Netflixov horor THE SILENCE koji se može posmatrati kao rip-off A QUIET PLACEa, ali se u širem kontekstu nadovezuje i na Netflixov hit BIRD BOX. Netflixu idu od ruke postapokaliptične pirče sa najrazličitijim predznacima, bilo da je reč o zombijima, praistorijskim pticama ili bićima koja ne smeš da vidiš.

Elem, THE SILENCE je neprijatno sličan A QUIET PLACEu. Počinje situacijom sličnom Bowmanovom REIGN OF FIRE, prilikom nekog kopanja, neimari otkrivaju da ispod zemlje žive neke praistorijske price predatori koje praktično dovode do smaka sveta. Pošto su živele pod zemljom i u tami, one su navođene zvukom. Međutim, njihova anatomija nije ni približno zastrašujuća ili neprobojna da budu takva pošast koja će uništiti Ameriku.

Dakle, počev od premise koja je neuverljiva, THE SILENCE ne dobacuje do A QUIET PLACE a kad je o stilu reč, Leonetti ima baš mnogo da uči dok dobaci do Krasinskog. U filmu postoji par zabavnih detalja u obračunu sa ptičurinama ali nažalost, ovo je u najboljim fazama B-verzija A QUIET PLACE a česti nije ni to. Tim Lebbom je autor romana na kom je film baziran i moguće je da su se momci koji potpisuju Krasinskog inspirisali njime ali neke sličnosti poput nagluve kćeri u ovakvim okolnostima stvaraju gotovo nelagodnu sličnost sa sjajnim prošlogodišnjim filmom i blokbasterom. 

Jedina i najvažnija razlika je nešto što ne ide u korist THE SILENCEu, barem ne nužno, a to je da ovaj film donosi i period pre apokalipse i naravno tropey situaciju u kojoj se ljudi ispostavljaju kao opasniji protivnik od monstruma.

Dakle, možemo reći da Leonetti nije propustio da “pokrije” nijedan od potencijalnih prostora delovanja, ali to bogatstvo nije naročito kapitalizovao. Glumačka ekipa i i određeno iskustvo autorske ekipe čine da film na neki način može proći kao podnošljiv B-ugođaj za one koje to zanima, ali nema razloga gledati ga kada sa istom premisom imamo istinski dobar film.

* * / * * * *

HELLBOY

HELLBOY Neila Marshalla je film koji mi ne deluje kao nešto neophodno. Del Torov film je bio underbudgeted i jako opterećen ograničenjima stripa, ali bio je takav da mu se ne može mnogo zameriti. Bio je na neki čudan način odličan u okvirima žestokih limita produkcije i materijala. Drugog filma se iskreno ne sećam ali u svakom slučaju, Del Torov film je došao u vreme kada se nismo našli u ovoj opštoj ekspanziji strip ekranizacija. U tom smislu, naglasio bih da su u tom periodu strip ekranizacije još uvek pokušavale da izbore svoje pravo na postojanje, da su se reditelji jako trudili da opravdaju činjenicu što uopšte biraju da rade takav materijal.

Stoga, HELLBOY po Mignolinom stripu koji nije baš neka mamipara, imao je puno ograničenja kada je nastajao. Marshallov HELLBOY izlazi u vreme kada je naišao zamor strip ekranizacijama, i kada je rediteljima teže da snimaju originalne scenarije nego stripove. U tim okolnostima, Marshall biva poptuno suprotan pristup od Del Tora i snima film koji je pre svega showcase njegovog ludila i egzibicionizma kao što je bio DOOMSDAY.

Dakle, Marshall je svoju ekranizaciju bazirao na razobručenju, sa idejom da svog HELLBOYa nadv eže na uspeh DEADPOOLa pre svega, i da naravno usput pokuša da izgradi neku strukturu.

U pogledu probijanja “četvrtog zida” i poigravanja naracijom ono se ne dešava na način kao u DEADPOOLu i svakako ne u tom obimu, ali ima ga, kao da ova količina cartoonish R-rated akcije podrazumeva i totalni odmak od uverenja ekipe u materijal.

Ta struktura gura Hellboya više u pravcu Johna Constntinea iz seriju koju je Neil inače uveo na ekrane, i to je neka pripovedačka osnova. Međutim, strip je tupav, nudi mešavinu motiva iz bajke, pulpa i okultizma i takvi su zapleti, konflikti, negativci, dakle to je na neki način osnov i ovog filma, neka half-assed fantasy zavera koja nema puno supstance ali nudi prostor Hellboyu da se pegla.

I tu Marshall dolazi do prvog problema svog filma, dakle sve ono što gledamo je hard-R, nekada samo cartoonish i ornamentalno, ali povremeno i zaista uznemirujuće, međutim, priča je PG. Efekat toga je da gledamo jednu dosta infantilnu priču sa dosta gorea i onda sve to deluje isprazno, usiljeno i kao da je samo sebi svrha. I to je legitiman pristup međutim bilo bi lepo da iza te kvi stoji neka priča za one koji su stekli pravo da se pred njima prospe.

Kažu da je Marshall nezadovoljan gotovim filmom. Ne bih da nagađam ali svakako da nezadovoljstvo ne može proizilaziti iz toga što mu je gore izbačen. Pre bi se moglo reći da ovaj film slabo “diše”, da drži visok tempo i da nudi masu događaja koji vremenom postaju jednolični i ravni iako svaki po sebi pretenduje da bude uzbudljiv.

U svakom slučaju, HELLBOY u sebi ima dosta onog karakterističnog B-pristupa koji je oduvek krasio produkcije obitelji Lerner, kao što je na kraju krajeva usotalom i ova. London u studiju Nu Boyana je lepo iskorišćen po ko zna koji put i britanska lokacija mi je generalno prijala.

U odnosu na Del Tora koji se trudio da snimi film koji legitimisati strip, i datu mu A-polish, Marshall ide bez kompleksa prema B-ugođaju i u tome uspeva. Međutim, opet, i on ne uspeva da se izbori sa ograničenjima stripa.

David Harbour u glavnoj ulovi opet nije ono što želeli, oduvek, a to je Arnie kome ni ne treba šminka, a po glumačkoj igri je kudikamo manje pretenciozan od Rona Perlmana, ali sasmim tim i manje ikoničan. Milla Jovovich kao negativka, veštica, spada u onaj nit’ se šije nit’ se para domen.

Elem, HELLBOY je prijatan gorefest sa dosta stripovske akcije. Pa ipak, kada se nađe u bioskopu, u isto vreme sa SHAZAMom koji je izuzetno osmišljen ia potpuno PG, oseti se bitna razlika u studioznosti pristupa koja ipak pokazuje zašto je Warner to što jeste a Lerner nešto drugo. Međutim, HELLBOY na kraju krajeva jeste ipak dosta solidan predstavnik onoga što Lerner pravi i zbog čega je dragocen. Za pedeset miliona je snimio grindhouse comic book movie, i uprkos tome što nisam nužno oduševljen njima, voleo bih da uspe jer i je ovakav pristup stripu neophodan pošto ga vraća pulp korenima. 

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, April 10, 2019

AMATOERER

AMATOERER Gabriele Pichler je zanimljiv švedski film o malom švedskom mestu koje želi da privuče nemačke investitore koji obećavaju gradnju velikog hipermarketa. Kako bi privukli Nemce, odlučuju da snime film o svom mestu i taj posao daju deci iz škole kao domaći zadatak i profesionalnom reditelju naručenih korporativnih filmova.

U principu film ne ide dalje od te premise i koristi tu situaciju kao povod da junaci bolje upoznaju sebe, svoju varošicu i da objasne kako su se obreli u Švedskoj jer su mahom emigranti sa egzotičnih destinacija.

Koga zanima ova vrsta simpatičnog i artikulisanog, ali suštinski lapidarnog art housea, svakako može da pogleda...

* * 1/2 / * * * *