BLUE RAI

BLUE RAI je šezdesetšestominutni film snimljen u sklopu programa Opera Prima u kom španska filma škola ESCAC omogućuje svojim studentima da snime dugometražni showcase.

Pedro B. Abreu koji je radio ovaj film još nije napravio neku značajnu karijeru, premda sada ima jednu seriju koja će uskoro imati premijeru. U ovom filmu oslonio se na CLERKS, i snimio priču o junaku zaposlenom u video klubu koji izgubi razum kada ga devojka ostavi i otme ljude koji su mu se zatekli u radnji ne bi li privukao pažnju medija a preko toga i svoje ljubavi,

Pedro B. Abreu se snalazi dosta solidno na nivou inscenacije, nije to ništa posebno ali nije ni loše, ako imamo u vidu produkcionu svedenost, i u načelu je jasno šta je hteo da postigne. Pa ipak, na kraju njegov film ostaje previše derivativan kako bi bio najava dolaska velikog talenta kakvog do sada nije bilo. 

* * / * * * *

WAX

WAX Victora Matellanoa je tipičan primer one amplitude koju srećemo u horor žanru gde se istovremeno mogu dosezati vrhunci sedme umetnosti i neka od njenih najgorih izdanja. Matellano suvereno vlada ovim donjim delom te amplitude tako što je snimio film koji uspeva da skupi skoro sva mesta na kojima horor može poći naopako.

Prvo, Matellano je jedan od onih reditelja koji su krenuli iz fandoma pa je onda on malo fan a malo reditelj. Malo je bitno da slušamo glas Paula Naschyja, malo da vidimo plakate za neke klasike, a malo da kao pratimo priču koja je bukvalno napabirčena od nekih raznoraznih elemenata čija se suština svodi na to da je novinar zatvoren u muzeju voštanih figura koji je pomalo i kuća strave i da se na toj lokaciji tokom snimanja tog stunta pojavljuje ozloglašeni serijski ubica koji je pak omaž raznim likovima, a i on sam je inspirisan je istinitim i filmovanim događajima.

Dakle, ovo je papazjanija koja nije skroz nevešto napravljena, ali nažalost nije napravljena ni dovoljno dobro pa da nas animira nekim bravurama.

RETFAERDIGHEDENS RYTTERE

RETFAERDIGHEDENS RYTTERE Andersa Thomasa Jensena, ključnog scenariste danskog filma u proteklih trideset godina je njegov do sada najzaokruženiji rediteljski rad. Pa ipak, i ovaj spada u red njegovih filmova koji bi tek u nekom disciplinovanijem, recimo holivudskom rimejku dostigli svoj puni potencijal.

Anders Thomas Jensen pravi crnohumorni triler o napadu na voz u danskom gradu koji rezultira smrću i ranjavanjem velikog broja ljudi. Oni koji su preživeli su između ostalih jedan nerd koji se bavi pravljenjem programa koji bi mogao da predviđa događaje na osnovu poznatih podataka kao i ćerka jednog profesionalnog vojnika.

Nerd sa svojim prijateljima stupa u kontakt sa policijom iznoseći teoriju da stradanje u vozu nije bila nesreća već napad, ali kada kod njih naiđe na nerazumevanje obraća se vojniku. Oni zajedno kreću u istragu i kada naslute ko su počinioci počinju sa osvetom.

Anders Thomas Jensen ovde kombinuje niz elemenata i polazišta, ubacje detalje iz bajke, kombinuje woodyallenovsku komediju sa akcionim trilerom i sve to na delove fiunkcioniše na nivou zamisli ali mnogo slabije na nivou realizacije.

Ovah film izazvao je kolektivnu egzaltaciju i čini mi se da je to proisteklo iz toga što se za revenge trilere iz evropskih kinematografija ne primenjuju isti kriterijumi kao na američke. Sasvim sam siguran da bi ovakav neki film u Americi bio odbačen kao neki post-tarantinovski quirkfest, ali u Evropi to prolazi. I u tom smislu, ta ideja da se na jednoj strani nađu ljudi kojima protagonizam u nekakvoj osveti nije blisko habitusu i drugi kojima itekako jeste baš nosi jak holivudski potencijal, naročito u pogledu razrade nekih specifičnih dinamika među likovima.

No, ono što je možda najslabiji segment filma jesu krivci, odnosno banda koju ova ekipa prepozna kao odgovornu za tragediju. Film bi bio mnogo efektniji da je Thomas Anders Jensen promenio Limanov recept iz MR AND MRS SMITH gde se negativci nikada ne vide i ne razrađuju. Ovako su ovde negativci jedno veliko remećenje ritma i opšti višak.

Svakako da će ovaj film jednom delu publike biti oktrovenje, ne bežim od toga, ali to je više utisak koji ostavlja na nivou potencijala nego gotovog rezultata. 

* * 1/2 / * * * *

LA NUIT DES ROIS

LA NUIT DES ROIS Philippe Lacotea nažalost nije na nivou drugog veoma upečatljivog zatvorskog filma francuskog reditelja Jean-Stephane Sauvairea A PRAYER BEFORE DAWN koji je obeležio FEST 2018. LA NUIT DES ROIS je sličan u tom pogledu što prikazuje ritualistički milje zatvora na egzotičnom mestu. A PRAYER BEFORE DAWN se dešavao na Tajlandu a LA NUIT DES ROIS na Obali Slonovače.

Ovde nemamo Zapadnjaka koji se našao u stranom zatvoru, po uzoru na veliki klasik Alana Parkera MIDNIGHT EXPRESS već se bavimo lokalnom populacijom.

Glavni junak je mladi robijaš koji je završio u zatvoru i izabran je da bude pripovedač i zabavlja zatvorenike pričama iz spoljnog sveta, koje ne moraju nužno biti istinite. 

Film mi nažalost nije držao pažnju, uprkos tome što je konceptualno zanimljiv i veoma je cenjen.

* * / * * * *

BUČ KESIDI: EUFORIJA UŽIVO

BUČ KESIDI: EUFORIJA UŽIVO Davida Jovanovića je koncertni film nastao tokom pandemije, snimljen u ambijentu Fakulteta dramskih umetnosti sa numerama uokvirenim pričom koja smešta sve u fikcionalne šezdesete i snimanje nastupa mladog benda koji se otme kontroli i poremeti plan socijalističkih rukovodilaca koji su imali ideju da tu snime reklamu za lokalno proizvedenu disko kuglu.

Sam dramski aspekt priče nije izrazit i nije presudan, mada film ima jedan bitan shift u raspoloženju negde na prelazu u treći čin. U tom smislu, BUČ KESIDI: EUFORIJA UŽIVO najviše podseća na one koncertne filmove iz samih početaka rokenrola kao što su je IT’S TRAD, DAD Richarda Lestera kao i neki radovi Gordona Flemynga i Michaela Winnera, gde je dramski okvir pre svega opravdanje za dijegetičko uključivanje muzičkog nastupa.

U tom pogledu scenarista Đorđe Kosić i reditelj David Jovanović postavljaju stvari na veoma old school način i to mi se dopada, naročito jer se tokom oandemije na neki način povratio smisao rokenrol filmu.

Kod nas je bilo koncertnih filmova kao što je Čolićev GORI VATRA, bilo je Lesterovskih egzibicija kao što je serijal HAJDE DA SE VOLIMO ili kasnije SLATKO OD SNOVA, ali ovo je baš throwback na početke kada je rokenrol imao teškoće da dođe do publike.

Sada ponovo imamo okolnost koja čini da rokenrol ne dolazi do ljudi. I samim tim, ponovo je pokrenuto tajno oružje. 

Fakultet dramskih umetnosti je odlično iskorišćen kao lokacija. Svirka je energično snimljena a bend je pesme prearanžirao za živo izvođenje tako da u ovom vizuelnom živom albumu dobijamo nešto što je drugačije od običnog LPa (sviraju mahom pesme sa EUFORIJE ali i sa prve ploče OPSESIVNO-POSESIVNI HOSPUL).

Film je snimljen sa dosta entuzijazma, i zaslužuje simpatije i podršku, nezavisno od toga da li volite ovaj bend ili ne.

* * * / * * * *

KIDS RUN

KIDS RUN Barbare Ott je nemačka bokserska melodrama koja svakako ne zaslužuje najvišu ocenu ako niste ljibitelj i poznavalac te vrste žanra. Ako jeste, onda vam može prijati nešto svežine koju film donosi u tom realističkom pristupu i činjenici da se dešava u Nemačkoj što je samo po sebi zanimljivi.

Barbara Ott stavlja jači akcenat na socijalnu dimenziju, težak život glavnog junaka koji iz dva neuspela braka ima troje dece a sam po sebi je bauštelac, a po prezimenu Jovanović reklo bi se i da nije baš skroz odatle. 

Jedan od načina da zaradi novac mu je i da učestvuje u underground bokserskim mečevima, i kroz te infuzije novca reši mučnu i sivu finansijsku svakodnevicu.

Barbara Ott generalno tretira junakovu situaciju kao jednu nepekidnu socijalnu tenziju, sukob sa svakim oko svega, oskudicu i nerazumevanje na svim nivoima, i u određenom smislu, ovaj film na kraju pokazuje znake krize jer likovi nažalost nemaju neku jasnu liniju sukoba niti putanju kako bi se mogli izvući.

Jedan od naslova koji su nesumnjivo uticali na ovaj film jeste Audiardov DE ROUILLE ET D’OS i u to nema nikakve dileme, ali ovde svakako nema tako jakog autorskog pečata ili jasne ideje oko bilo čega.

Međutim, s druge strane, u fazama kada film evocira klasičnu boksersku melodramu i kada junak pokaže spremnost da preuzme protagonizam u svojoj životnoj i filmskoj priči, tada sve prodiše, i zato domet ovog ostvarenja jeste * * / * * * * ali ja mu ipak dajem * * *.

LA TRINCA: BIOGRAFIA NO AUTORITZADA

LA TRINCA: BIOGRAFIA NO AUTORITZADA je televizijski film Joaquina Oristrella o katalonskom šou bendu La Trinca koji je u danima poznog frankizma umnogome osvežio špansku estradu. U ovom filmu prikazana je njihova biografija na jedan stilizovan način, u formi mjuzikla, istorijski neformalno, sa dosta parodije i preterivanja, i u tom pogledu ovaj naslov ne možemo gledati kao verodostojnu hroniku španskih medija, ali možemo posmatrati kao samoviđenje u produkciji samog benda.

Kasnije su članovi benda postali medijski moguli upravo u domenu šou-programa ušavši u partnerstvo sa holandskom kućom Endemol, pa je njihova produkcija zapravo i proizvela ovaj film. 

Frankizam i uticaj katoličke crkve prisutni su u priči jer su članovi La Trince voleli da šokiraju skidanjem na sceni, a jedan od njihovih najspektakularnijih i najskandaloznijih nastupa desio se pred Francovom familijom, kojom prilikom su stekli i obožavateljku a kasnije će se možda ispostaviti i povremenu saučesnicu aristokratkinju Carmen Martinez Bordiu, koju ovde igra Vicky Luengo.

LA TRINCA: BIOGRAFIA NO AUTORITZADA je zanimljiv televizijski film o istoriji estrade pa i televizije koji temi prilazi relaksirano i prevashodno želi da ostane zabavni program.