Moram priznati da se nisam nakačio na hype koji se izgradio oko filma STRANGE DARLING i nažalost utisak o ovom filmu mi je čudno dodatno evociran logom Miramaxa na špici.
Naime, u izvesnom smislu STRANGE DARLING me je jako podsetio na neo noir poplavu koju je je u post-tarantinovskim danima pospešivao upravo sam Miramax. Kada sam video na početku natpis da je film sniman na 35mm, ponadao sam se da je neko doneo i mašinu za kucanje i eventualno papirus, ali od izlišnih retro nevažnosti kao što je filmska traka izgleda da je ponestalno snage da neko malo pretrese priču.
Ovo je jedna od onih prozaičnih storija koje reditelj pokušava da izleči tako što ih neće izloćiti po redu pa onda valjda treba da se zainteresujemo jer ne znamo ni kako će da se završi ni kako će da počne. Ipak, ovaj film poslagan po redu ne bi bio manje glup, od ovoga kako je sada usiljen u ovom pobrkanom nizu.
Film ni ne beži od toga da kada apsolvira svoju banalnu "suštinu" i postavi svoje moronske odnose među likovima sve treba da pređe u rediteljevu tehniku pravljenja suspensea. Međutim, osim tog retro štimunga filmske trake gde film ne izgleda estetizovano hemijskim procesom već čudno staro, nema apsolutno nikakve upečatljive veštnije.
JT Mollner naravno ne mora da se obazire na moje misli jer ovaj film je ostvario ne samo nesvakidašnji uspeh već mogu reći da sam imao utisak kao da nisam gledao isti film kao ostatak kritičara.
Moguće je doduše da oni imaju neku noviju verziju Woodokua od mene, jer teško da ga nisu slagali tokom ovog zbitija.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment