Sunday, February 28, 2021

THE POND

Zanimljiv je način kako od ZONE MRTVIH, Srbija polako postaje hub za nastanak žanrovskih filmova na engleskom, prevljenih primarno za strano tržište i kako se sada tu pojavljuju sve raznovrsnija ostvarenja.


Milan Todorović i dalje radi ortodoksni horor u već tri naslova, ali s druge strane pojavio se EDERLEZI RISING kao SF a sada i THE POND kao psihološki arty horor.


THE POND je režirao Petar Pašić čija prva dva filma nisu bila baš idealno prihvaćena, i ovo mu je debi na engleskom jeziku. I pored te činjenice bitno je naglasiti da se THE POND i bitno razlikuje od A3 i BUBICA I HEROJA po tome što je idejno sveden na jednu priču i grupu likova, i u tom pogledu je jasan, pregledan i idejno koherentan.


Pitanje je naravno da li će taj fokus proširiti prihvaćenost ovog filma, ali svakako da je to reakcija na ono što se do sada najčešće javljalo kao primedba kritike u odnosu na Pašićev rad a to je da se ne zna tačno o čemu je i za koga je neki njegov film.


THE POND je vrlo jasno smešten u milje indie arty horora, sa junakom narušene psihe i vrlo labave percepcije realnosti koji vrši neke opite u rečnom kamp naselju, mučen sećanjem na ženu koje više nema.


Publika je s druge strane upitana šta je stvarnost a šta fantazija u ovoj priči, šta je paranoja a šta stvarna percepcija moćnih ljudi u pogledu ispitivanja i stanja glavnog junaka.


Scenario se idejno dosta oslaća na magijski realizam koji je kod nas iz latinoameričke proze rado prenet, i svoje SF zamisli, ovaj film crpi pre iz “visoke literature” nego iz žanra, tako je i fantastika u njemu striktno vezana za psihu i percepciju.


Petar Pašić i Vladan Janković u pogledu vizuelnosti i produkcionog dizajna ponovo nemaju slabih tačaka. Internacionalna glumačka podela filmu daje “ukus” strane produkcije čak i nama koji znamo da je ovo u osnovi srpski film, pa verujem da tako internacionalno deluje i strancima.


I u tom pogledu čini mi se da THE POND dobacuje do dometa onih indie žanrovskih ukrštanja arta i horora sa kojima se svakodnevno srećemo. Svakako ovo nije film na koji će reagovati Marvel i pod hitno angažovati ekipu, ali jeste rad posle kog je ova ekipa pokazala da film tog tipa može da proizvede.


Ostaje nada da će sledeće ostvarenje ovog tipa biti nešto upečatljivije u pogledu priče i nekih prepoznatljivih detalja pa da će samim tim dobaciti još dalje, a već je THE POND uspeo da ode daleko u pogledu strane distribucije i plasmana. 


* * / * * * *


LOCO POR ELLA

LOCO POR ELLA Dani De La Ordena je izvanredna španska romantična komedija snimljena za Netflix koja po materijalu koji sadrži deluje spremno za holivudski rimejk, a koji bi čak možda mogao izrasti u neki crossover romcoma i prestige picturea.

U De La Ordenovoj režiji, ovo je prevashodno romcom, dinamičan i sa akcentom na komediju, ali isto tako i sa jednom bittersweet dimenzijom jer se u osnovi svog high concepta dotiče jedne veoma teške teme.

Glavni junak je novinar lista i portala Load koji je vrlo jasna aluzija na Vice, i on jedne noći izlazi sa društvom i upoznaje devojku koja insistira na tome da imaju one night stand posle kog se nikada više neće sresti. Ipak, taj susret s njom se ispostavi kao uzbudljiv i veoma ga ispuni te on poželi da je ponovo sretne. Kreće da istražuje ko je ona i kada sazna da je pacijentkinja psihijatrijske ustanove odlučuje da se ubaci u bolnicu ne bi li joj se približio.

Naravno da u ovom junaku imamo eho McMurphyja iz ONE FLEW OVER CUCKOO'S NEST ali se na tome ne insistira previše, osim u prvoj fazi kada niko junaku ne veruje da je fejkovao dijagnozu ne bi li ušao u bolnicu.

U bolnici, on kreće da se zbližava sa tom devojkom i isprva ne razume šta je njen problem a usput okuplja i ekipu oddball pacijenata sa raznim dijagnozama sa kojima ima razne zgode.

De La Orden zaslužuje pohvale jer ambijent psihijatrijske klinike, iako koristi za komediju, ne ispušta i kao prostor veoma ozbiljnih i osetljivih dešavanja, prikazujući na koje načine dijagnoze svakog od tih ljudi utiču na njihove živote i na stvari koje su im važne.

U tim ozbiljnim deonicama, uspeva da ostane u duhu svog filma, ne iskoračuje iz njega, ali mu dodaje jedan dodatni sloj koji ima autentičnu emociju iako se može čitati i kao isključiva doza "socijalne odgovornosti".

U vizeulnom pogledu, LOCO POR ELLA je nenametljiv, fokusiran na žanrovske zahteve ali sa povremenim i dobro uklopljenim estetizovanim situacijama koje pokazuju da De La Orden kao reditelj zaslužuje pažnju.

Ove uloge bi u tipičnim okolnostima igrali Dani Rovira i Clara Lago, ali Alvaro Cervantes i Susana Abaitua su se odlično snašli na zadatku.

* * * 1/2 / * * * *

Friday, February 26, 2021

STRAIGHT OUTTA COMPTON

Sa zakašnjenjem sam pogledao STRAIGHT OUTTA COMPTON iako je reč o temi koja me izuzetno zanima. Ipak, trebalo mi je vremena jer sam želeo da ga pogledam u jednom prigodnom raspoloženju da se savlada tako obiman i tematski interesantan rad. I onda su tekući repertoarski događaji i druga istraživanja doveli do zakašnjenja.

Zanimljivo je da film režira čovek koji je apsolutno merodavan za ovu temu. F. Gary Grey je postao bitna faca u holivudskom mejnstrimu ali je krenuo upravo kao reditelj spotova za ekipu okupljenu oko Ruthlessa i Death Rowa, i njegovi rani filmovi lansirali su Ice Cubea u glumačku zvezdu koja je ostao sve do danas, usput zanemarivši rep karijeru.

E sad, ako imamo u vidu da je F. Gary Grey bio ne samo svedok i protagonista ovih događaja već na neki način i čovek koji ih je dizajnirao kroz svoje spotove, onda stvarno ne možemo imati bilo kakve zamerke u pogledu autentičnosti. Uostalom, ovaj film su producirali sami Ice Cube, Dre i Eazyjeva udovica Tomica, dakle u tom pogledu nema slabe tačke.

Međutim, film je u suštini veoma solidan, jasan, konvencionalan biopic koji prati priču o usponu, padu i ponovnom usponu, i uspeva da po scenariju Jonathana Hermana i Andree Berloff isprati ovu priču na dramski dosta solidan način, ali isto tako u skladu sa jednom vrlo tvrdom holivudskom konvencijom. No, to je valjda ono što je F. Gary Grey postao u međuvremenu, tvrdi egzekutor holivudskih konvencija, i to je na kraju krajeva okej jer je ovaj film ponudio ono što znamo, upakovano u dva i po sata jasne i zanimljive naracije.

Eazy-E je u suštini pitomi ali neustrašivi ulični diler koji postaje reper i rep mogul igrom slučaja, Ice Cube je mozak iza reči, Dre je mozak iza muzike, Jerry Heller je belac koji ih iskoristi jer ima tu stratešku prednost - BELAC JE i otvorena su mu sva vrata. Priča je logična i dobro postavljena. Suge Knight je prikazan kao drugi pol biznis modela, ulična bitanga koja je ipak za razliku od Eazy-Eja lišena skrupula i kreativnosti. Dre i Cube su umetnici koji su osetili ulicu ali nepogrešivo osećaju sa kim ne treba da se petljaju.

Neko će celu ovu priču posmatrati kao balansiranu sliku narativa o NWA, i ona to i jeste, ovo je mejnstrim klasicistički biopic odobren od tih ljudi. Ovako oni žele da ih vidimo, i sad mi možemo da im verujemo ali i ne moramo.

Šta je trijumf ovog filma? Prvo što je uspeo da bude blokbaster, drugo što je uspeo ga gangsta rap uvuče u format biopica o značajnim umetnicima. Način na koji F. Gary Gery prikazuje Cubea, Drea i Eazyja je u pogledu filmskog jezika i odnosa isti kao da snima nešto o Cole Porteru. Možda bi neko poželeo nešto drugačije, ali ovo je meni kulturalno gledano velika pobeda.

Mi gledamo ovaj film i po onome kako je snimljen nemamo nikakve sumnje da gledamo priču o velikim umetnicima i nastanku značajnih dela. Mislili to ili ne, F. Gary Grey odaje taj utisak. Da li je to suština NWA? Pa, ko zna, možda i jeste neki njihov krajnji cilj iako su u ono vreme delovali drugačije.

Sporedni likovi u životima ove trojice junaka iz sveta muzike dati su nakratko. Snoopa ima malo više, Paca malo manje, sve se i završava osnivanjem Aftermatha.

Matthew Libatique je fotografijom ispratio Greyev postupak, film deluje slick i classy.

Corey Hawkins kao Dre je tihi monolit maltene jimbrownovske smirenosti iako igra "finog momka" a O'Shea Jackson koji igra svog oca Drea je briljantan, samouveren i energičan, ekran zasija kad je on na njemu, dok se Aldis Hodge kao MC Ren i Lakeith Stanfield kao Snoop javljaju kao scene stealeri. Slično samom Eazyju, Jason Mitchell nekako ostaje u senci Drea i Cubea, uprkos tome što ne možemo reći da je on slab, ali ni njegov lik ni igra nisu na nivou ove dvojice.

Konačno, neverovatan je podatak da je Eazy E imao 31 godinu kad je umro. I kada to ukalkulišemo onda planetarni uspeh ovih ljudi zaista postaje još neverovatniji.

Ljubitelji repa ne mogu naučiti ništa novo iz ovog filma ali uvek je zanimljivo videti inscenaciju i rekonstrukciju nekih situacija. I u tom pogledu, STRAIGHT OUTTA COMPTON "prenosi" gledaoca u to vreme u priličnoj meri. Ono ipak čega mogu da se podsete jeste koliko je Ice Cube bio bitan u kreativnom pogledu i da se malo podsetimo njegovih ranih dana kao solo repera kada je ozbiljno kidao. Čini se da je to možda pomalo zaboravljeno u današnje vreme.

* * * / * * * *

Tuesday, February 23, 2021

THE HONEYMOON PHASE

Phillip G. Carroll Jr. snimio je film THE HONEYMOON PHASE kao zanimljiv kamerni horor o bračnom paru koji odlazi na tridesetodnevni eksperiment na kom je cilj da se otvori kako se troši inicijalna zaljubljenost i entuzijazam parova.


Film u jednom smirenom i svedenom maniru počinje ali nažalost kako se kreće ka razrešenju postaje sve apsurdniji i proizvoljniji i tuplji. I to je šteta jr je ovo mogla biti zanimljiva mustra za niskobudžetni kamerni horor. 


* * / * * * *


Monday, February 22, 2021

PORNO

Keola Racela je imao zanimljivu premisu i odličnu lokaicju kada se upustio u pravljenje filma PORNO. Nažalost, ono što je rezultat ima problem u onome što muči mnoge savremene horore. U filmu je (skoro) sve dobro sem onoga što je najvažnije a to je sama strava.


Ovog puta imamo bioskop u Teksasu 1992. godine, i nekoliko mladih zaposlenih ljudi punih hormona koji otkrivaju da postoje skrivene odaje u podrumu bioskopa u kojoj se krije opskurna filmska kopija nečega što izgleda kao film Kennetha Angera ali kreće kao pornić i ima neku vrstu okultnih moći.


I manje-više dok se film ne nađe u predelu strave deluje kao simpatična indie parfraza MATINEEa Joe Dantea sa nešto nastinessa ali onda sve ono što treba da horor ispada bezveze i razočaravajuće, ne samo u realizaciji, koja generalno u svim aspektima filma i nije rđava već prosto u tome što je ta potencijalna strava nekoherentna i što je to na kraju jedno veliko koješta.


Keola Racela je sa svojim scenaristima verovatno želeo da pristupi stravi na jedan fundamentalni način, da ona bude iracionalna, da se ne može predvideti kuda sve vodi, da ne bude šematizovana i mehanička, i na kraju se pretvorila u proizvoljnost pa se tako ređaju posednutosti, sakaćenja, ovaploćenja strahova i fantazija, sve do tačke kada više ne znamo šta je spektralna pojava a šta ne, i u toj konfuziji se nažalost gubi inače dosta pristojno glumljen i sastavljen film.


PORNO je Cinestate produkcija, i u nekom ideološkom pogledu ne donosi ništa provokativno, to se od njega ne očekuje. Fangoria je takođe stavila svoj seal of approval, i ovaj film po profilu, pa i pojedinim segmentima realizacije zaslužuje podršku, međutim, previše je omašio u najtežem delu da bi je opravdao. 


* * 1/2 / * * * *


Friday, February 19, 2021

BLACULA

Tragom dokumentarnog filma HORROR NOIRE reprizirao sam igrani film BLACULA Williama Craina. Gledao sam ga na počecima svog interesovanja za Blaxploitiation i sada pri reprizi dosta okolnosti se u međuvremenu promenilo, pre svega pojavio se Jordan Peele (kada sam ga gledao prvi put već je bio Ernie Dickerson) i utisak mi je prilično sličan kao prvi put.


Mislim da je premisa o crnom princu kog Dracula prokune i pretvori u vampira u 18. veku potentna, ali onda kad je on probudi u savremenom Los Anđelesu, ta ideja se ne kapitalizuje nadalje.


Blacula je zaljubljen u svoju večnu ljubav koju igra divna Vonetta McGee i to je motivacija koja je jasna, međutim William Marshall nije dovoljno harizmatičan da iznese tu ambivalenciju na koji William Crain, inače crni reditelj u produkciji Sama Arkoffa insistira. On bi želeo da ovo bude tragična priča u kojoj će Blacula biti i protagonista i monstrum, ali na kraju nekako to ne uspeva da se balansira pa je on na početku i na kraju heroj sa tragičnom sudbinom a u sredini popriličan negativac jer se njegova glad za krvlju nedovoljno dobro artikuliše kao nešto što je tragična zavisnost.


Na kraju, BLACULA ima veći značaj kao vid reprezentacije afroameričkih junaka u hororu, i kao dobro zamišljen koncept nego kao uspešno zaokružen film. 


* * / * * * *


MONSTER HUNTER

Povratak Paula W.S. Andersona režiji mi je izazvao maltene fizićko uživanje. Nije ga bilo ćetiri godine a 2020. je bila pomalo lišena jakog visokobudžetnog repertoarskog filma i onda se pojavio MONSTER HUNTER, njegov povratak onome što vrhunski radi a to su adaptacije igara, i srećom promašaja nema.


Možda će zvučati blasfemično ovo što ću reći, ali osećam da se prostor između Georgea Millera i Paula Andersona smanjuje svakim danom. Da, Miller je veći i raznovrsniji reditelj - nema dileme, ali odluka koju je doneo da ostane u svetu MAD MAXa meni deluje manje zdravo od Andersonove da ostane u svojim adaptacijama japanskih igara.


Ako na to dodamo taj fini handmade ozploitatorski preliv do kog drži Miller, Anderson ni tu nema čega da se stidi kroz svoju saradnju sa neameričkim producentima na par excellence američkim filmovima namenjenim svetu.


Isto tako, Millerovi MAD MAXovi od 150-200 miliona dolara manje su mi zdravi od onoga što Anderson snima za 60. Te cifre su ogromne i one su već apstraktne, ali dok Miller silom podiže nešto što je snimao za 2 na 200 miliona, Anderson je sve vreme svestan tog B-sadržaja koji pravi a tako je i tretiran, što posle FURY ROADa deluje nepravedno.


MONSTER HUNTER nikada nisam igrao, sama premisa igre mi je nepoznanica, ali Anderson je sprovodi efikasno i jasno. Kada vojna jedinica dođe na mesto gde su njihovi prethodnici nestali, vrlo brzo se nađu u drugom svetu kojim vladaju monstrumi i posle prve trećine filma ostala je samo Artemis da se pozabavi time kako da postane Monster Hunter.


I nadalje, Anderson vodi stvari vrlo jasno, jednostavno, efektno, ponešto goofinessa ostavlja za završnu trećinu filma što je mudro (na primer humanoidnu mačku i neke druge ekscese iz igre) a dotle kombinuje moderni ratni film i survival triler, nešto kao STARSHIP TROOPERS kada ne bi bio satira.


Milla Jovovich je i dalje u formi i verujemo joj kao akcionoj heroini. Tu je Tony Jaa koji uprkos jačem akcionom kredibilitetu nije u disbalansu u odnosu na nju - naprotiv fino se dopunjuju i imaju dobru hemiju.


Južnoafričke lokacije su sjajne i u saradnji sa DPjem Glen MacPhersonom, Anderson izvlači maksimum iz njih. Dizajn monstruma i njihovo kretanje su efektni, pretnja koju grade je kredibilna i sve je vrlo visceralno, i kao i uvek kod Andersona imamo barem jedan set-piece kakav ranije nikada nismo videli.


To je to. Nedostajao nam je, ali je došao kad je najpotrebnije. 


* * * / * * * *


Wednesday, February 17, 2021

GANJA AND HESS

Tragom filma HORROR NOIRE ispravio sam istorijsku nepravdu i po prvi pogledao GANJA AND HESS Billa Gunna, arty horor koji je imao značajan uticaj na istoriju kako američkog nezavisnog filma tako i afroameričkog filma. Bill Gunn je uspeo da plasira ovaj film sve do Nedelje kritike u Kanu, ali u Americi potom nije prošao tako dobro i imao je distribuciju u tri navata u jednoj originalnoj i dve recutovane verzije ali nije našao ni publiku ni simpatije kritike.

Ovaj film ima horor elemente ali nije horor u klasičnom smislu. Sasvim sigurno nije ni Blaxploitation, ali iznad svega - ovaj film nije ni približno ono što se očekivalo od crnog autora ili ono što je tada očekivala crna publika.

Ovo je čudan, snolik arty film o antropologu kog je kolega ubo bodežom koji mu je probudio žeđ za krvlju i on ju je uglavnom rešavao krađama doza za transfuziju sve dok serija događaja nije učinila da se vrati konzumiranju krvi nedavno preminulih ljudi.

Film je oniričan, nije narativan u klasičnom smislu, u mnogo navrata se jukstapozicioniraju tela i umetnička dela. Nešto od tog uticaja kasnije možda možemo prepoznati ili samo učitati kod Jordana Peelea u filmu US. Spike Lee je pre nekoliko godina snimio crowdfundovani rimejk.

U svakom slučaju, GANJA AND HESS je više bitan za ljubitelje istorije filma i istorije horora nego za horor fanove, pa ga u tom smislu radije prdlažem gledaocima radoznalijim prema art houseu.

* * * / * * * *

Tuesday, February 16, 2021

Кольская сверхглубокая

Кольская сверхглубокая Arsenija Sjuhina, nadovezuje se na Спутник kao svoevrsna prerada nekog horor klasika smeštena u vreme SSSRa u fazi kada se Imperija polako raspadala. U ovom filmu to nije ALIEN već THE THING, međutim, ovog puta ta premisa je razrađena u jednom mnogo više lavkraftovskom ključu i ambicije monstruma su manje u nekom jump scare/ ripper maniru na kratke staze i pre bi se reklo da su drevna bića raspoložena da igraju polako i na duže staze, sa postepenom destrukcijom ljudi kao domaćina.

Nama je posebno zanimljivo što je ovog puta Milena Radulović u glavnoj ulozi i ovde je ona doduše više Ripley nego MacReady. Ona igra Jugoslovenku, epidemiološkinju koja je poslata u "planinu ludila" da vidi šta je to psihički ali i fizički razorilo posadu najdublje ukopane laboratorije na svetu.

Film ima odličnu scenografiju, odlične efekte maske i uspešno ostvarenu atmosferu. On ni u jednom momentu ne uspeva da izgradi neku dinamiku, i napetost u klasičnom smislu, međutim premisa i okolnosti su dovoljno zanimljivi da film uspeva da "živi" od njih.

Sasvim sigurno je Sjuhin želeo na izvan strave razradi i prostor za napetost, i ovaj film nije toliko uspešan kao triler. Pa ipak, kao priča koja govori o susretu vojske i naučnika sa nepoznatim, drevnim i lavkraftovskim bićem koje može da razori i apsorbuje sve što smatramo svojim životom, ima itekako smisla.

Film u tom balansu spram saspensa ne ide u neku duboku kontemplaciju, ali to je dobro jer se ne pravi pametan. Uz sve nedostatke, u ovom filmu je na kraju sve ono što je važno baš kako treba, pa bih čak rekao i da je ovo vrsta high concept horor sadržaja kakav nam je i nedostajao u visokoj produkciji, a Кольская сверхглубокая to svakako jeste.

* * * / * * * *

Sunday, February 14, 2021

JUDAS AND THE BLACK MESSIAH

JUDAS AND THE BLACK MESSIAH Shake Kinga dolazi po svemu sudeći u pravom trenutku ako imamo u vidu hype koji je stvoren oko filma. Međutim, čisto filmski rečeno, rekao bih da je ovo sve koliko pretprošle godine fino prikazano u filmu SEBERG, čak možda i emotivno snažnije, ako imamo u vidu tragične okolnosti koje su zadesile te ljude.


Ruku na srce, ovde su okolnosti nešto i tragičnije, i dokazano je da su takve, ali filmovi ne mogu biti takmičenje u tragičnosti junaka i ovo nije trka te vrste.


JUDAS AND THE BLACK MESSIAH je dobar film sa odličnom glumačkom podelom o nižerazrednom kriminalcu Williamu O’Nealu koji je kao doušnik FBI ubačen u čikaške Black Panthere, uspeo da se zbliži sa Fred Hamptonom i na kraju omogućio da ga ubiju na spavanju.


Lakeith Stanfield igra Williama a Daniel Kaluuya igra Freda i njihove role su zaista sjajne. Međutim, Jesse Plemons kao FBI agent Roy Mitchell nema ni blizu onaj materijal, ali ni dobre scene kakve imaju recimo Vince Vaughn i Jack O’Connell u filmu SEBERG. Pritom, hemija među agentima je veoma slična, ali su scene u JUDASu mnogo lošije.


Kao što SEBERG Benedicta Andrewsa kod nas poteže sećanje na PROFESIONALCA Dušana Kovačevića, tako i JUDAS AND THE BLACK MESSIAH evocira uspomenu na Perkovića, Mustaća i ekipu.


Tehnike likvidacije koje je osmislio FBI uz korišćenje ljudi iz podzemlja, kao i podmetanje lažnih letaka kako bi zavadili političke ekstremiste veoma su slični tehnikama naših službi.


Ono što filmu JUDAS AND THE BLACK MESSIAH daje poseban šarm jeste određena svedenost u realizaciji ali sa povremenim izlivima stilske inspiracije koja podseća na političke filmove sedamdesetih. Slikao ga je Sean Bobbitt, redovni saradnik Stevea McQueena ali Kingov Čikago ipak nije tako vibrantan kao njegov iz WIDOWSa. 


* * * / * * * *


Friday, February 12, 2021

HORROR NOIRE: A HISTORY OF BLACK HORROR

HORROR NOIRE: A HISTORY OF BLACK HORROR Xaviera Burgina je veoma informativan i zanimljiv dokumentarni film o istoriji afroameričkog autorstva i prisustva u horor filmu.


Ova dva aspekta naravno nisu ni približno slični, i izuzev par usiljenih tumačenja da su neki od monstruma bili simbol straha od crnaca, a mene su recimo učili da su bili strah od komunizma, film je veoma informativno i skrupulozno urađen.


Podjednako je zanimljivo rasvetljavanje istorije afroameričkog autorstva u hororu - i ovaj film mi je ukazao na nekoliko zanimljivih naslova koje ne znam, naročito iz najranijih dana, pa ću ovih dana neke potražiti i gledati prvi put a neke ću reprizirati - kao što je i tumačeje načina na koji su prikazivani, prvo kao zločinci, zatim kao sluge, potom kao tragični ili komični protagonisti, sporedni junaci u funkciji belih heroja pa konačno i kao final girls i prefinjeni monstrumi.


Sagovornici koje su autori skupili su zanimljivi i relevantni izuzev Kena Foreeja i Ketiha Davida koji su doduše imali malo prilike da se predstave kao značajni žanrovski glumci, a u onom periodu kad su se obraćali više su govorili o drugima nego o sebi, pa je to šteta jer su oni nekako ispali višak iako bi zapravo imali šta da kažu.


S druge strane Jordan Peele se iznova pokazuje kao vrhunski poznavalac žanra a tu je i Ernie Dickerson koji itekako ima šta da kaže. Zanimljivi su i neki od teoretičara kao i veterana. Postava nije star-studded ali je taman kakva treba a ova Shudderova produkcija uspela je da obezbedi i odličnu arhivu tako da je priča potkrepljena zanimljivim insertima.


U filmu se dotiče samo jedan britanski film ali tretiran je pre svega iz ugla američke recepcije pa onda možemo reći da je BLACK iz naslova ipak pre svega sinonim za "afroamerički".


HORROR NOIRE obavezno moraju pogledati ljubitelji žanra zato što ipak nudi uvid u neke stvari - pre svega u domenu istorije, manje u oblasti interpretacije, koje ranije nismo znali. 


* * * / * * * *


Thursday, February 11, 2021

BLISS

BLISS Mikea Cahilla je novi film reditelja koji nam je dao ANOTHER EARTH i I ORIGINS. Samim tim je to razlog da obrate pažnju svi oni koji vole da vide indie SF a on je sa Brit Marling jedan od najznačajnijih predstavnika tog pravca u poslednjoj deceniji.


U ovom konkretnom filmu nije sarađivao sa njom ni kao scenaristkinjom ni kao glumicom ali njegova reputacija je opet dovoljna da filmu priđemo sa određenim očekivanjima. Nažalost, čini se da je u filmu BLISS Cahill uzeo da se iscrpljuje u definisanju svog novuma i premise a to je da junak otkriva kako svet u stvari nije stvaran uz pomoć jedne pilule i postepeno otkriva paralelnu realnost u kojoj je zapravo “stvarnost” a on je iz nje došao u neku simulaciju koja ga je zavela.


I to je manje-više cela priča. Pilula koja transferiše ljude iz realnosti u realnost je naravno metafora za narkotike, i na kraju sve to se i raspliće odnosno ne raspliće baš onako kako smo mislili. Cahill nas ostavlja u predvidivoj ambivalenciji.


I sve bi to bilo okej da se Cahill nije opredelio za ideju da njegovi junaci najveći deo vremena “naprosto  žive” u tom svetu i to je manje-više to.


Owen Wilson i Salma Hayek su u glavnim ulogama. Deluje da im je stalo i oni su zanimljivi za gledanje, ali ipak nedovoljno da bi svojim magnetizmom držali ceo film na okupu.


BLISS na kraju uprkos tome što je blag i pitak postaje previše lapidaran i ne vodi nas nikuda gde treba. Mike Cahill je ovde nažalost snimio film čiji potencijal nije uspeo da dosegne. Pa ipak, možda je upravo u tom antidramatičnom postupku pokušavao da izgradi inovaciju i osveži stvar. Samo neuspešno. 


* * / * * * *


DREAMLAND

DREAMLAND je film Miles Joris-Pyrafittea, veoma mladog reditelja koji je krenuo u uspon u 24. godini sa filmom AS YOU ARE. Njegov novi film izlazi u njegovoj 28. godini, glavne uloge igraju Finn Cole iz ANIMAL KINGDOMa i Margot Robbie za koju nema potrebe da se ponovo navodi odakle, i reč je o veoma zanimljivom indie ostvarenju smeštenom u Dustbowl, u dane Depresije, kada su pljačkaši banaka poput Bonnie & Clyde harali Teksasom.


Finn Cole igra momka čije je otac alkoholičar pod misterioznim okolnostima napustio kuću, na čijem se imanju jednog dana pojavljuje Margot Robbie koja igra svojevrsnu Bonnie čije je Clyde poginuo. Mladića uspeva da ubedi da je ona u stvari žrtva teške ekonomske situacije, progona, da nije kriva koliko vlasti tvrde i on odlučuje da joj pomogne.


Sve to je jedan coming-of-age film i svi otprilike znamo kako će se ovo rasplesti i kuda sve to vodi, ali poenta na kraju krajeva i nije u tome da nas ovaj film iznenadi.


Ono što je Miles Joris-Pyrafitte uradio jeste nešto bitno drugačije. On je naime uspeo da ovu veoma konvencionalnu ljubavnu priču o momku koji u jednoj odmetnici pronalazi odgovore za svoja lutanja, i za svoju izgubljenost u jednom pasivnom i besperspektivnom kraju, učini ubedljivom, da publiku povede sa sobom tim putem kojim je išla puno puta i delovala je da neće opet.


Međutim, film je ubedljiv, i mi polazimo na taj put sa ovim glumcima i rediteljem još jedanput. Jednim delom zbog ekstremno harizmatične podele koju vode Cole i Robbie, ali i jednim delom zato što je film uprkos folksy naraciji na nivou predloška i teme zapravo izuzetno sofisticirano insceniran. I nije preterano reći da je ovo jedan zaista uzbudljivo snimljen i ostvaren film.


Neka rediteljska rešenja, u osnovi vizuelna ali suštinski naravno pripovedačka su u domenu vrlo jake intervencije autora na koju nismo navikli na ovakav način u filmovima epohe i nismo ove ambijente i situacije sretali u ovakvoj obradi tako da su to sve veoma dragoceni pomaci.


Na kraju krajeva, film uspeva da plasira svoju folksy priču i na tom nivou funkcioniše ali sredstvo kojim dolazi do cilja je inovativno.


Saradnja Margot Robbie sa Finn Coleom kog je u Americi etablirao John Wells kao da je bila uvod u njen direktniji rad sa ovim maestrom američke televizije, ali o tome drugom prilikom. 


* * * / * * * *


STOIC

STOIC Uwea Bolla sam iskreno pogledao kao čisti kompletista, da vidim glumački nastup Sama Levinsona u najvećoj ulozi koju je ostvario pre nego što se u potpunosti posvetio pisanju i režiji. Generalno nisam neki ljubitelj "lošeg filma" i tog kulta o "najgorim rediteljima" što je možda paradoksalno ako imamo u vidu da sam kao kritičar važio za priličnog "revolveraša". Dakle, umem da zapazim i cenim nešto loše kad vidim, ali iskreno nisam nikada našao fascinantne aspekte u radu Eda Wooda ili recimo Uwea Bolla. Čak u slučaju Eda Wooda mogu da kažem da sam prepoznao jednu dirljivu dozu pokušaja da snimi nešto dobro što mu izmiče.

Kod Uwea Bolla nisam nešto mnogo zapazio čak ni toga što ima Ed Wood, velikim delom jer sam njegove filmove gledao još dok nije bilo fame o njemu i bili su bezveze, a onda se stvorila fama i tad je već i on sam bio in on the joke i onda tu više nije ni bilo mogućnosti da se vidi nešto nesvakidašnje. Ono što pamtim jesu neke produkcije sa masom poznatih glumaca koje su naprosto šuplje i bezveze te sam nadalje to slabo gledao.

No, eto STOIC je naleteo da se pogleda iz nekih potpuno drugih razloga. Koliko sam shvatio on spada među Bollove "bolje" filmove, ali je i atipičan jer nije reč o nekakvom rip-offu nećeg skupljeg niti je ovo nekakav žanrovski rad već kao neki "problemski" i "ozbiljan" film.

Pa ipak, STOIC bih pre definisao kao exploitation odnosno torture porn kamufliran u problemski film o tri momka osuđena za nenasilne zločine koji ubijaju svog četvrtog druga u ćeliji kada on nije izašao u susret oko nekakvog bizarnog "kockarskog" duga. Uprkos tome što je ovo navodno istinita priča, mislim da je Boll u ovome video priliku za jednu kamernu sirovu priu koja nudi prostor za tehnički jednostavan prikaz nasilja, mentalnog, fizičkog pa na kraju i seksualnog, i u tom smislu, možda imam predrasudu ali ovo meni tako deluje.

Sam Levinson se odlično snašao kao glumac i da ga je taj put zanimao sigurno bi imao karijeru barem u određenoj meri, no kao autor je dakako neuporedivo bitniji i "korisniji" za sve nas.

No, kad je o Bollu reč, imao sam jedan drugi snažan utisak. Naime, ovaj film me je podsetio na masu nekog svedenog evropskog art housea, nekih ovakvih, ne preterano veštih ali ne ni sramotnih "malih priča" koje potpuno mogu da zamislim kako pobeđuju na nekim manjim festivalima. Lako bih mogao da zamislim isti ovaj film kako dolazi iz Srbije, od nekog mladog autora i odlazi možda čak i dosta daleko, recimo do festivala u Rotterdamu. Kad kažem "isti ovaj film", mislim to doslovno, dakle ne film iste ove teme ali veštiji i sl.

U tom smislu, Uwe Boll dolazi sa imidžom "najgoreg reditelja na svetu" i naravno ovaj film je dobacio recimo do Fantasie koja ga je ugostila pre zbog reputacije reditelja i da bi se zezala sa njim nego zato što zaista misle da im on može doprineti programu. Ali, sa nekim drugim imenima na špici sudbina ovog filma je mogla biti drugačija, i to je nešto sa čim treba da se pomire kako autori tako i poznavaoci filma kada se upitaju kako je nešto uspelo a nešto nije.

Monday, February 8, 2021

SEUNGRIHO

SEUNGRIHO Sung-hee Joa je Netflixov uspeh u ovoj još uvek mladoj godini i to pod naslovom SPACE SWEEPERS. Reč je o space avanturi koja ima nešto duha osamdesetih, sa najpribližnijom referencom recimo u naslovima kao što je GUARDIANS OF THE GALAXY. U svakom slučaju, ovo je vrsta filma koja je rado gledana, i rekao bih da je Besson možda i najznačajniji autor ove vrste svemirske avanture.


SEUNGRIHO ne dobacuje do VALERIANa ili FIFITH ELEMENTa pa ni do GUARDIANSa ali nudi nešto svoje, i veoma je simpatična u svojoj formalnoj razbraušenosti. Film je mogao biti kraći, narativno disciplinovaniji, ali sve u svemu ono što je bitno, u onome što je osnov priče i što je važno, on jako dobro funckioniše.


Sung-hee Jo je napravio film za globalno tržište, i ne kažem da je trebalo da ga svede na nivo svedenosti kakav je imao SPACE TRUCKERS Stuarta Gordona ali prosto mislim da se nije snašao u orkestriranju tolike količine različitih digresija i paralelnih tokova. Osnovna linija priča o grupi svemirskih “đubretara” koji pronađu devojčicu za kojom je raspisana poternica funkcioniše sjajno i da se film bavi samo njom bio bi izvanredan.


Ostali elementi su daleko od takvih da sve degradiraju ali su mogli biti bolji u izvedbi i formi i to je šteta jer je nukleus filma jako zdrav i snažan.


Sama egzekucija je grungy i podosta evocira osamdesete i upravo imena kao što je Stuart Gordon u najboljem smislu. Ovaj film je navodno koštao 21 milion dolara, to nije malo, ali svakako nije dovoljno za ovu vrstu spektakla kakvu Sung-hee Jo pravi, no on nalazi ključ stilizacije u kom taj devil may care pristup funkcioniše. Film je u izvesnom pogledu malo arhaiziran u postupku i to je efektno.


Uprkos tome što većim delom zaslužuje * * * ukupna izrada i balans svode ocenu ipak na * * 1/2.


Sunday, February 7, 2021

MALCOLM & MARIE

MALCOLM & MARIE Sama Levinsona je film iznuđen pandemijom Covida, duo drama snimljena u specifičnim, gotovo laboratorijskim uslovima ovog leta. U tom pogledu, slično filmu LOCKED DOWN ali i SONGBIRDu, ovo je još jedno od dela koje je u produkcinom smislu inspirisano koronom ali isto tako važno je naglasiti da je ovo film u kom nema tog virusa i ne dotiče ga se.


Međutim, film se dotiče nekih drugih trenutnih epidemija u Holivudu a to su pre svega Me Too i Black Lives Matter, kao i opšti trend ka inluzivnosti koji predstavljaju jednu od okosnica naslovnog junaka Malcolma, mladog afroameričkog reditelja nadomak uspeha koji ne uspeva da ga zadovolji.


Marie je s druge strane njegova ljubav i muza, ali i neostvarena glumica koju je zaboravio da pomene u govoru na premijeri svog prvog značajnog filma.


U noći posle premijere oni prokaze kroz čitav niz ozbiljnih sukoba i polemika u kojima preispituju teme umetnosti, ljubavi, ličnih sujeta itd.


Međutim, uprkos tome što MALCOLM & MARIE govori o filmskom autoru i iskoračuje izvan okvira priča o odrastanju, adikciji i mučnim situacijama u konfliktu oštećene mlade osobe i društva, i samim tim iskoračuje iz dosadašnjeg Levinsonovog kanona - sam film koji je Malcolm snimio deluje kao nešto iz opusa ovog reditelja.


U tom smislu, možemo postaviti pitanje, koliko se MALCOLM & MARIE razlikuje od stvari kao što su ASSASSINATION NATION i EUPHORIA, i da li ovde mi ipak imamo neki drugi nivo realnosti u odnosu na onu koju je Levinson konstituisao u kanonskom radu. I zbilja, ovde i dalje imamo visoku estetizaciju, imamo neke od njegovih tipičnih kadrova koje lako prepoznajemo poput onih voajerskih izvan kuće, ali nema intervecnija sa probijanjem četvrtog zida, nema mjuzikla, nema oniričkih detelja.


Ipak, ono što postoji to jeste visoka estetizacija ove duo-drame, i kroz to se svakako i dalje postiže efekat “povišenog realizma”. Crno-bela fotografija doprinosi tom efektu da se film izdvoji u odnosu na snažan kolorit koji krasi Levinsonove druge radove.


John David Washington i Zendaya su sasvim logično privučeni ovim materijalom. Ovde ima šta da se igra. Pa ipak, uprkos njihovim maksimalno posvećenim ulogama i nastupu, ovde je u tekstu veoma “prisutan pisac” i snaga njegovog rukopisa. Dakle, ovo ipak jeste “pričaonica” u kojoj dijalog definitivno jeste namera, nije spontano ispoljena namera junaka u koju bezrezervno verujemo, ali glumci su u punoj koncentraciji, inscenacija je snažna i tekst je ineligentan, tako da taj utisak zaista ne smeta.


Meni su mnoge teme kojih su se likovi dohvatili u ovom filmu imale odjeka, i one koje su filmske i one koje su na nekom nivou lične. Pitanje inspiracije oslonjene na ljude iz stvarnosti je zanimljivo tumačeno, kao i pozicija autora u savremenom Holivudu koji je zgrčen pod pritiskom politike.


U tom smislu, MALCOLM & MARIE je zanimljiva rasprava o poziciji filmadžije, i zanimljiva terapija kako za svoje autore tako i za publiku. U njemu autor evidentno dotiče temu koja ga se tiče i spremno otvara svoj lični asortiman problema i autorskih opsesija. Sa dvoje mladih glumaca u usponu, on snima dosta kaloričan nastup za sve njih zajedno i nešto čime će uvek biti zadovoljni, kuda god ih karijera dalje povede.


Međutim, ono što je ključna stvar u ovom filmu jeste odluka autora koji je u narativnom pogledu zaista cutting edge u ovom trenutku da napravi zapravo jedan starinski rad o filmu i filmadžijama, koji mnogo više liči na LE MEPRIS i neke stare naslove, nego na ono što on sada radi, pokazujući da svega toga novog što radi nema bez onog starog.


* * * 1/2 / * * * *


Saturday, February 6, 2021

BAJOCERO

BAJOCERO ili kako je internacionalno poznat - BELOW ZERO - je španski triler Lluisa Quileza, o jednom transportu zatvorenika koji polazi naopako kada jedan enigmatični počinilac parališe celu ekciju i traži glavu jednog konkretnog zatvorenika.

BAJOCERO je solidno tehnički realizovan i drži se tradicionalno visokog nivoa španske žanrovske produkcije, uostao nastao je za Filmax i kao takav došao na Netflix, ali istovremeno mogao je biti korak ili dva viši na nivou scenarija. Naprosto, veliki deo ovog filma koji bi trebalo da bude nepedvidljiv nekako ostaje na nivou očekivanog, naročito kao celina, dok u detaljima uspeva da unese ponešto svežine i da se izbori za svoje mesto.

Podelu predvodi pouzdani Javier Gutierrez, sigurno i nenametljivo. Uspeva da se dobro snađe u situacijama koje podrazumevaju da će junak uraditi nešto glupo, i uprkos tome što ne uspeva da poništi sve ono što su nedokuvane scenarističke zamisli, svakako uspeva da ih dostojantsveno plasira.

Lluis Quilez se odlično snalazi u domenu inscenacije i donosi nekoliko scena koje ga kvalifikuju i za neke veće i kompleksnije zahvate u budućnosti. U tom smislu, da je bio malo inventivniji u scenariju, BAJOCERO je mogao biti još ubedljiviji showcase njegovih sposobnosti.

* * 1/2 / * * * *

Friday, February 5, 2021

THE WIZARD OF LIES

THE WIZARD OF LIES je izvanredan HBO film po istinitoj priči čija je tema Bernie Madoff i njegova piramidalna šema kojom je upropastio ogroman broj ljudi oštetivši ih za desetine milijardi dolara.


Naravno, mi znamo šta je Scorsese napravio sa ovakvom pričom u filmu WOLF OF WALL STREET, samim tim ne treba da nas iznenađuje snažan rukopis u ovom filmu, ali Barry Levinson u rediteljskoj stolici nalazi novu dozu energije i uvodi u celu priču zanimljivu dozu subjektivnosti i smisla za humor, što sve daje jednu snagu i neobičnu vitalnost. Može biti da je u seriji skrupuloznih biopicova koje je Levinson radio za HBO ovog puta X-faktor bio njegov sin Sam Levinson koji je prvopotpisani scenarista.


Iz Samovog rukopisa mogu se čitati razne oniričke scene i intervencije ali i veoma zanimljiva dinamika odnosa sinova i oca koja na kraju ima neočekivano tragično ishodište, dovodeći Madoffa i njegovu suprugu do jednog zaključenja koje je verovatno brutalnije od svake kazne koju bi im poželeo čak i njegov najbrutalnije zakinuti klijent.


Film je dinamičan, ne samo u pogledu tempa već pre svega u pogledu odnosa, uprkos time što se bavi white collar zločinom. Međutim, Levinson mudro u svemu uspeva da izvuče ličnu dimenziju i srećom film nikada ne postaje priča u kojoj sve i kreće i završava se u neverovatnoj manipulaciji koja se odigrala. Naprotiv, ovde su u centru pažnje u svakom pogledu ljudi i šta se njima desilo, i onda to u spoju sa emancijama njihovog unutrašnjeg života daje sjajan rezultat.


Robert De Niro i Michelle Pfeiffer predvode glumačku podelu sa sjajnim star wattageom i ostalima nije teško da se u svemu ovome odlično snađu.


Ne znam kako bi THE WIZARD OF LIES izgledao na velikom ekranu. Ne znam ni da li mu je Madoffov zločin doprineo ili ga zakinuo u pogledu recepcije, ali svakako ovo spada u jedan od efektnijih HBO biopicova.


THE TUSKEGEE AIRMEN

THE TUSKEGEE AIRMEN Roberta Markowitza je HBO televizijski film iz sredine devedesetih o prvoj lovačkoj eskadrili sastavljenoj od afroameričkih pilota. Podelu predvode zvezde poput Larryja Fisburnea i Cuba Gooding Juniora a tu su još i Andre Braugher i Mekh Phifer, dakle skupljena je dobra glumačka ekipa da ispriča ovu slavnu epizodu iz Drugog svetskog rata.


Jednim delom ovo je film o obuci ali i o pripremi terena za uvođenje afroameričkih vodnika na više pozicije u američkim oružanim snagama a jednim delom je i combat movie. U tom smislu dosta podseća na Warnerove vojne filmove iz pedesetih i šezdesetih koji obuhhvataju i mirnodopski i ratni period i život u vojsci.


Ovde je doduše to obeleženo angažmanom, borbom protiv predrasuda i raznih pokušaja kako da se ova jedinica opstruira tako da je ovo film koji dosta toga pokušava ali na svu sreću dosta toga i uspeva.


Uprkos tome što se ne može optužiti za originalnost ili da je bio cutting edge sredinom devedesetih kada se sticajem okolnosti pojavilo nekoliko važnih filmova o Drugom svetskom ratu, ovo je ipak sasvim solidan i robustan rad stare škole koji ima sve što je potrebno da bude prvoklasan televizijski materijal.


LIFE PARTNERS

Susanna Fogel i Joni Lefkowitz napisale su jednočinku iz koje je na kraju izrastao Susannin rediteljski debi LIFE PARTNERS. U određenom smislu, možemo upravo u ovom filmu prepoznati neke od elemenata iz SPY WHO DUMPED ME, pre svega u dinamici dve najbolje drugarice.

LIFE PARTNERS međutim nije akciona komedija koja ispituje odnos dve najbolje drugarice u odnosu na neku dinamičnu žanrovsku postavku već se bavi upravo njime. Ovde imamo dve junakinje, jedna je strejt a druga je lezbejka i kada njih dve kreću da pronalaze partnerstva u romantičnom pogledu, prijateljstvo se nalazi na iskušenju.

Logično je pretpostaviti da su Susanna Fogel i Joni Lefkowitz prenele dosta iskustava iz svog druženja u ovu komediju i da su katalogizovale neke situacije i iskušenja u kojima su se našle. Imajući u vidu različite situacije i dinamike koje film prikazuje, reč je o iznenađujuće koherentnom indie radu koji nose jasan scenario, smisao za humor i gluma Leighton Meeste i Gillian Jacobs. Susanna Fogel ovaj film inscenira svedeno, i u tom pogledu je zanimljivo da danas ona radi dosta estetizovane televizijske i filmske projekte. Reklo bi se da jedino taj deo njenog rukopisa nije anticipiran u ovom filmu.

* * * / * * * *

ANOTHER HAPPY DAY

 ANOTHER HAPPY DAY Sama Levinsona je prvi celovečernji film u njegovom opusu. Reč je o mladalačkom ostvarenju koje je snimio sa nekih 25 godina i u njemu je ipak najavio ono čime će se baviti u svojim za sada najznačajnijim delima, filmu ASSASSINATION NATION i seriji EUPHORIA. To su teme bilesti zavisnosti, odrastanja, disfunkcionalnih porodica, i on smešta svoj debi u taj milje, a Ezra Miller definitivno tumački jednog prototipskog junaka za njegove kasnije radove.

Ovog puta reč je o skupu disfunkcionalne porodice povodom venčanja i to je već dosta korišćena matrica u američkom nezavisnom filmu. Ovu premisu i okolnosti viđali smo puno puta do sada, ali kod Levinsona, ona dobija posebnu vrstu dinamike jer se smenjuju tenesivilijamsovski verbalni dvoboji sa introspektivnim i atmosferičnim pasažima, uvodi se video kamera kao dodatni faktor, premda na upadljivo old school način i daleko od onoga što intermedijalnost predstavlja danas u Levinsonovom opusu, a glumačka ekipa je zanimljivo izabrana i sa nekoliko faca koje ne vidimo često, tipa George Kennedy u ulozi dementnog dede na samrti.

Temeljni likovi su Ezra Miller i Ellen Barkin kao njegova majka i oboje su odlični. Možemo reći da oni nose film, a sporedne uloge igraju Ellen Burstyn, Demi Moore i Thomas Haden Church od kojih Ellen Burstyn ima najbitniji doprinos.

ANOTHER HAPPY DAY je neobično zreo film za jednog tako mladog autora kao što je Sam Levinson. U entropiji američke indie produkcije mogao je biti i priznatiji, ali i manje priznat, prosto proliferacija ovakvih naslova je dosta jaka. U svakom slučaju, kada se sagledava iz današnje vizure, kao debitantski rad jednog uzbudljivog autora, ovaj film ima itekako smisla i prepoznaju se neke poetičke pretpostavke koje će se kasnije razvijati.

* * * / * * * *