Tuesday, December 31, 2019

PROLEĆE U JANUARU

Slično sportu i televizijska sezona kreće na jesen i zaključuje se na proleće, ali gledano kalendarski, RTS je iza sebe ostavio jednu od najupečatljivijih godina u protekle tri decenije.
Ako samo pobrojimo inovativne televizijske serije koje su donele nešto u našu kulturu – od serije  Pet  i njene ekscentričke dramaturgije, tvinpiksovskog  Duga moru  u kom je snimljena možda i najupečatljivija sekvenca ikada snimljena za našu televiziju (sekvenca  Unazad  u osmoj epizodi), pa završno sa  Grupom  u kojoj su se pojavili mladi autori i ponudili svoje viđenje kriminalističkog žanra i beogradskih pločnika, nema ni potrebe naglašavati gledanost i dugovečnost ostalih programa.

Pa ipak, završnica ovako upečatljive sezone desila se na  Drugom programu RTS-a 30. decembra  godine na izmaku.
Tada je, naime, prikazana televizijska drama u kojoj su studenti Fakulteta dramskih umetnosti ekranizovali komad Dušana Kovačevića  „Proleće u januaru"  iz kog su kasnije izrasli i njegov roman  Bila jednom jedna zemlja  i film  Podzemlje  Emira Kusturice.
Ovaj komad je u tom nizu nastao prvi i po mnogim elementima se razlikuje od filma, ali ključna premisa je ista.
Čovek drži svog prijatelja i grupu ilegalaca u podrumu i eksploatiše ih dugo pošto je Drugi svetski rat završen i nema više potrebe za skrivanjem.
Kada njegov prijatelj više ne može da izdrži boravak u podrumu izlazi na površinu i naleće na snimanje filma o svom životu što mu samo pojačava utisak da rat i dalje traje.
Kusturičin film i serija su ovu temu barokno razradili čitavim nizom detalja u ponudili su jednu raskošnu metaforu života u SFRJ.
Ratnici podzemlja 
Komad je svedeniji, i uprkos tome što onaj koji drži zatočenike u podrumu nije visoki funkcioner kao u filmu, slična su značenja Kovačevićeve zamisli.

mamo ljude u izolaciji kojima osobe koje ih eksploatišu stvaraju utisak da su u stalnom ratu i opasnosti.
Imamo naravno i razdvajanje onih koji su na površini i znaju kako svet zaista izgleda i onih koji su u podrumu i žive u iluzijama. I naravno rade za one gore.
Danas bi se možda ta tema mogla proširiti i na temu rijaliti programa kojom se Kovačeić inače i bavio u komadu  Život u tesnim cipelama  gde takođe imamo ljude koji su izolovani, s tim što je odnos inverziran – ranije je ključ bio izolacija, a sada je potpuna ekstrovertnost.
Oslobađanje
No, vratimo se starom komadu.
Kovačevićeva drama je aktuelnija nego ikad.
Filmovi  Parazit  Bong Jun-hoa i  Mi  Džordana Pila govore na maltene sličan način i savremenim okolnostima.
U filmu  Mi, ljudi zarobljeni u napuštenom tunelu, a začeti u ezoteričnom eksperimentu američke vlade, izlaze na površinu i dovode do masovnog nasilja.
Kod Bonga, ljudi iz nižih klasa i simbolički, pa i fizički izlaze iz podzemlja sa željom da preuzmu moć svojih gazda.
Kod Kovačevića imamo ljude koji su se sakrili od rata, a onda su nadalje lagani da se sukob nije završio.
Apokalipsa, sada
Sve tri priče završavaju apokaliptičnim događajima.
U Kusturičinom filmu se deo zemlje sa tim ljudima otcepi i odlazi nekuda od glavnine teritorije i glavnog toka istorije.
Kod Pila, to je krvava pobuna gde svaki čovek na površini ima svoju kopiju pod zemljom koja želi da preuzme njegovo mesto.
Kod Bonga se katastrofalno preokreću životi svih protagonista.
Novom ekranizacijom  Proleća u januaru, RTS je omogućio da naša kultura zauzme svoje zasluženo mesto u ovom dijalogu o podelama i odnosima dominacije i nepremostivih jazova koji se najbolje mogu prikazati pričama o onima gore i onima ispod.
Četvrt veka posle Kusturičinog  Podzemlja, Kovačevićava zamisao je i dalje validna i očituje se u nekim od najboljih svetskih filmova.

Ova televizijska drama je stoga došla u pravom trenutku da nas podseti na dela nastala kod nas koja su zapravo ispred svog vremena, i naravno na veličinu Dušana Kovačevića kao pisca.

THE TRAGEDY OF FLIGHT 103: THE INSIDE STORY

THE TRAGEDY OF FLIGHT 103: THE INSIDE STORY Leslieja Woodheada je dokudrama nastala u koprodukciji HBOa i Granade. Režirao ju je nekadašnji zaposlenik Granade, eminentni i odlikovani dokumentarista Leslie Woodhead koji se posle hladnoratovnog posla za Britaniju u Istočnom Berlinu, posvetio temama mahom smeštenim iza Gvozdene zavese. 

Woodhead se nažalost u nekoliko navrata bavio i tragedijama na našim prostorima i poseban je kuriozitet da je snimio televizijski film COLLISION COURSE 1979. godine i posvećen je zagrebačkoj aerodromskoj katastrofi.

THE TRAGEDY OF FLIGHT 103 je dokudrama u kojoj je igrani materijal strukturiran na dokumentarnoj matrici sa dosta intervencija naratora, ispisivanjem podataka na ekranu i praćenjem logike događaja koja odnosi primat nad praćenjem unutrašnje logike samog filmskog narativa.

Paradoksalno, ovaj film uspeva da baš sa tom naizgledom krutom strukturom koja “robuje događaju” izgradi neku svoju specifičnu estetiku.

Objekti su ubedljivi, glumci su sjajni iako su nam dobro poznati iz nekih vrlo čuvenih uloga. Pa ipak Sean Pertwee, Michael Wincott ili Ned Beatty ovde uspevaju da apslutno “urone” u ceo taj milje i budu maltene nekakvi protagonisti dokumentarca.

Film je dakle neobičan i zanimljiv, i nije jedina saradnja HBOa i Granade na slične teme, i u ovakvim naslovima možemo naći temelje HBO istinitih priča po kojima su poznati.

BY DAWN'S EARLY LIGHT

BY DAWN'S EARLY LIGHT Jacka Sholdera iz 1990. godine je zanimljiv hladnoratovski triler o apokaliptičnom kretanju prema nuklearnoj razmeni između SAD i SSSRa. Ovo je još jedna zanimljiva HBO produkcija, s tim što je ovog puta reč o televizijskom filmu koji se ipak fokusira na eskapistički ugođaj, ovo nije dokudrama ali je istovremeno dosta ubedljiv u prikazivanju nekih vojnih protokola i ambijenata, uprkos tome što se postepeno kako film odmiče realističnost povlači pred potrebama zapleta.

Sholderova režija je vrlo vešta i u pogledu tehničkog znanja nema mnogo sumnje da BY DAWN'S EARLY LIGHT nosi film look i ostavlja utisak bioskopske ambicije. Ono što Sholder radi na solidnom ali ne i preterano velikom budžetu je izuzetno dobro i veliki je gubitak što je on relativno brzo potrošen i izgustiran u holivudskoj produkciji i gurnut u relativno opskurne DTV vode.

BY DAWN'S EARLY LIGHT nije remek-delo kao HIDDEN ali jeste efikasno napravljen i vrhunski profesionalno urađen film.

Snimljen je po scenariju Brucea Gilberta koji je adaptirao roman Williama Prochnaua, i okosnica priča je odnos pilota i njegove partnerke i ljubavnice koji uprkos tome što su takvi odnosi zabranjeni pilotiraju avionom B-52 spremnim da izvrši nuklearni udar. Kada SSSR doživi napad na Donjeck nuklearnom raketom ispaljenom iz Turske, i kada automatski reaguje napadom na SAD, ova posada je poslata da isporuči svoj nuklearni tovar. Paralelno pratimo američkog predsednika koji shvata da je reč o zabuni, da je predsednik SSSR svestan da je automatski aktivirana odmazda porešno pokrenuta, i naravno neke jastrebove iz administracije koji imaju svoju agendu.

Scenario je zapravo najslabiji deo filma, ne samo zato što svojom dinamikom i pojedinim zamislima odlazi u pravcu stripovske akcije kad joj vreme nije, već pre svega zbog toga što je Sholder napravio jako ubedljiv i uzbudljiv imaginarij SAD koje se ruše i ljudi čiji je zadatak da naprave apokalipsu ako dotle dođe. Glumci su redom odlični i zato je šteta što njihove i rediteljeve napore nekako izdaje zaplet.

No, BY DAWN'S EARLY LIGHT iako je izašao u vreme pada Berlinskog zida i danas stoji kao zanimljiv i vizuelno uzbudljiv reklik ere Hladnog rata.

Powers Boothe koji igra glavnu ulogu pilota, godinu pre toga je u vreme detanta igrao Žukova u Ozerovljevom filmu STALJINGRAD. James Earl Jones je odličan kao "razumni oficir" nasuprot Ripu Tornu koji je "jastreb" ali ima slabiji materijal da igra. Martin LAndau se solidno snalazi u roli visokomoralnog predsednika "umerenjaka".

ANDERSON FALLS

ANDERSON FALLS Juliena Serija, nama najpoznatijeg po nekoliko filmova o parkouru i borilačkim veštinama je američki serial killer film u kome nažalost nema ništa sveže što je on doneo u tamošnju produkciju. Shawn Ashmore kog znamo sa televizije i Gary Cole takođe poznat sa malog ekrana su tu glavni star wattage, što samo po sebi nije mnogo, pa ovo ostvarenje pre deluje kao neki zamorni televizijski procedural nego bilo šta drugo. 

A.S. (25)

Dugometražni debi Milene Grujić je diplomski film A.S. (25), krimić pod jakim uticajem Novog talasa, priča o dva klinca iz blokova koji odlućuju da odrade jednostavnu pljačku koja polazi nizbrdo i bekstvo ih dovodi u stan poljske studentkinje gde čekaju svoju zlehudu sudbinu.

Milena Grujić u svom filmu donosi glumce iz novog talasa FDU filmova kao što su Gvojić i Šurbanović ali je poetički drugačija od tvedog art housea koji forsiraju njeni vršnjaci. Njen film ima rokenrol uticaj “beogradskog” filma osamdesetih, ali i francuskog filma tog vremena, kao što je rani Assayas recimo, donosi siroviji rukopis, više pozicija kamere i konkretnije dramske situacije sa dijalogom koji je sadržajniji.

Grujićkin film je snimljen u praktično no budget uslovima ali se hrabro bori da nikada ne zapadne u no budget poetiku i da se pretvori u neko hendikepirano delo. Sve ono što su produkciona ograničenja integrisano je u priču, i film deluje vrlo estetizovano, zahvaljujući fotografiji Luke Trajkovića koji dobro zarobljava tu vibrantnost urbanog miljea u koji je priča smeštena.

Svakako da se određeni produkcioni limiti osećaju u ovom filmu, i da ostaje pitanje da li je ovaj film bio pravi put za Grujićkin prvi celovečernji nastup u pogledu afirmacije jer jasno je da ona može da pruži mnogo mnogo više. Međutim, ono što je sigurno to je da se iz ovog filma vidi ono što je najvažnije a to je da ona ume da režira. Stoga, ovaj film pre svega gledam kao showcase jednog talenta koji dolazi i koji je zreo za ozbiljne zadatke a mnogo manje kao film kojim neko cementira svoju poziciju.

U tom pogledu biće zanimljivo proceniti recepciju ovog filma jer se otvara pitanje da li se paradigma debitantskog filma kod nas promenila u poslednje vreme i počela da isključivo podrazumeva velike uspehe, da ne kažem “remek-dela” posle kojih slede duge pauze i predasi na lovorikama. A.S. (25) definitivno nije to, ali ono što jeste je tvrd, znalački debi čijem reditelju bih dao novu priliku brže nego nekim od “vedeta”. 

* * 1/2 / * * * *

Sunday, December 29, 2019

THE TROUBLE WITH SPIES

THE TROUBLE WTIH SPIES ili kako na špici piše TROUBLE WITH SPYS je režija Burta Kennedyja, reditelja koji je obeležio detinjstvo moje generacije SF akcijašem SUBURBAN COMMANDO sa Hulkom Hoganom, a inače je značajan reditelj vesterna i scenarista klasika ovog žanra Budda Boettichera.

Burt Kennedy je snimio neke filmove i u Jugoslaviji gde su ga potpisivali kao ko-reditelja sa Nikšom Fulgosijem kao što se i Kirk Douglas potpisao sa Zoranom Čalićem. Najpoznatiji je po srednjebudžetnim vesternima, često sa komičnom dimenzijom, kao ključna dela prepoznaju se recimo filmovi sa Jamesom Garnerom SUPPORT YOUR LOCAL GUNFIGHTER i SUPPORT YOUR LOCAL SHERIFF.

TROUBLE WITH SPIES je špijunska komedija koju je snimio kada je imao 65 godina, i ima nešto staračko u sebi. Reč je o adaptaciji romana Marka McShanea o agentu britanske tajne službe kog igra Donald Sutherland, kao ful Amerikanac, i njegovj misiji da na Ibici razjasni nestanak prethodno poslatog britanskog agenta poslatog da istraži sovjetski šverc narkotika i prodaju britanskim vojnicima.

Međutim, kada se nađe u jednom pansionu i kada usledi serija pokušaja da ga ubiju, agent shvata da je okružen zanimljivom družinom.

U pojedinim momentima, Sutherland svojom harizmom i Kennedy svojom mišićavom režijom uspevaju da malo pokrenu film, ali nažalost THE TROUBLE WITH SPIES nije dovoljno duhovit, niti dovoljno kiseo niti dovoljno dinamičan da bi u potpunosti profunckionisao.

Verujem da je i Kennedy želeo da napravi neku špijunsku satiru kao što je bio S.P.Y.S. Irvina Kershnera sa Sutherlandom i Gouldom, nešto malo “odraslije” i “otrovnije” spram špjiunskog žanra a dobili smo na kraju pitomu špijunsku komediju koja ne samo da nije dobra nego nije ni dovoljno loša da bi bila upečatljiva. 

* * / * * * *

DURAN DURAN: THERE'S SOMETHING YOU SHOULD KNOW

DURAN DURAN: THERE’S SOMETHING YOU SHOULD KNOW Zoe Dobson je BBCjev dokumentarac o karijeri grupe Duran Duran baziran na izboru njihovih sedam ploča kroz koje je ispraćeno njihovo osnivanje, sazrevanje, uspon i pad.

Zoe Dobson vrlo jasno prati narativ, uspeva da rekonstruiše kontekst njihovog birmingemskog sazrevanja, i proporcije njihovog globalnog uspeha. Sagovornici van benda poput Cindy Crawford, Boy Georgea, Marka Ronsona i Russella Mulcahyja fino stvaraju sliku o bendu i njihovoj ulozi u Britanskoj Invaziji osamdesetih i epohi MTVa.

Duran Duran međutim još uvek traju i jako se upinju da sebe predstave kao deo sadašnjosti a ne samo kao deo prošlosti i završenu priču. Ako imamo u vidu da oni još uvek imaju albume koji izlaze za major labele i velike turneje onda faktički i ne mogu biti “završena priča” iako je ono po čemu su se izdvojili i ono po čemu su bili značajni odavno u vremenskoj kapsuli.

Otud su ovi aktualni momenti benda i potvrda “da su živi” svakako manje zanimljivi delovi ovog vrlo pedantnog i informativnog televizijskog dokumentarnog filma.

COUNTDOWN TO LOOKING GLASS

COUNTDOWN TO LOOKING GLASS Freda Barzyka, po scenariju Alberta Rubena je svojevrsni found footage rad u formi televizijskog coveragea tokom kog situacija od jedne male ekonomske krize korak po korak brzo eskalira do nuklearne razmene između SAD i SSSR.

Ovo je vizionarski televizijski film u produkciji HBO iz davne 1984. godine. Nažalost, ne drži se sve vreme found footage manira praćenja TV programa, ima nekoliko scena u kojima odlazi "iza scene" i drži se tipičnije dramske forme ali sve u svemu ovo je jako lucidno postavljena priča koja se trudi da u war gamingu bude verodostojna, ali isto tako da prikaže kroz medije kako situacija eskalira.

Film je mahom sastavljen od rekontekstualizovanog dokumentarnog materijala koji biva proglašen za aktuelne ENG snimke, nekoliko scena u klasičnoj dramskoj formi i igranog materijala u formi TV izveštavanja.

COUNTDOWN TO LOOKING GLASS danas, delom i zbog forme u kojoj je sačuvan, deluje malo ofucano, ali ovo je jako zanimljivo delo koje mnogo toga duguje britanskoj školi dokumentarnog filma i televizije.

NEW ORDER: DECADES

NEW ORDER: DECADES je dokumentarni film o novoj koncertnoj postavci New Ordera napravljenoj za mančesterski festival savremene umetnosti u kom se usput malo predstavlja istorijat benda, a uporedo sa pričom o pravljenju koncerta imamo i neke numere.

Nažalost, ovaj spoj making ofa koncerta, koncertnog filma i nekakvog biografskog prikaza ne daje odgovarajuće rezultate. Film je vrlo površan, neke stvari vrlo tendenciozno preskače kako bi se prilagodio sadašnjoj slici benda - iliti nema Petera Hooka maltene nigde to jest ima ga samo gde je neizbežno . i služi kao promotivni rad za njihovu mini-turneju.

Međutim, NEW ORDER: DECADES nije promo film. Ipak, ima on veće pretenzije, i ako imamo u vidu da govori o New Orderu, samim tim i Joy Divisionu, o Madchesteru, Haciendi i Factoryju, logično je da ne može sam po sebi biti nezanimljiv. Nažalost, Mike Christie je radeći ovaj film uspeo da ga maksimalno diskredituje. Samo die hard fanovi koje zanima konkretna instalacija na koncertu mogu da ga gledaju. Ostali će biti u najmanju ruku dezinformisani.

* * / * * * *

YOUNG AND WILD

YOUNG AND WILD Williama Witneya je još jedan od njegovih juvenile delinquent filmova koje je snimao krajem pedesetih. Ovog puta kao u JUVENILE JUNGLE ponovo prijkauje uznemirujuću bandu mladih propalica koja kreće da opsesivno progoni jedan mladi par, prvo ih isterujući sa puta i pokušavši da siluje devojku, a potom ne bi li sprečili njeno svedočenje na sudu.

Witney radi u formatu Republicovog sedamdesetominutnog filma i snalazi se odlično u ovim B-okolnostima, jasno gradeći karaktere, kao i simpatije i antipatije prema njima. Uprkos što je delinkventima dao protagonizam, nije im dao razumevanja i izgradio ih je kao uznemirujuće negativce. Za film z 1958. godine YOUNG AND WILD je poprilično menacing, pre svega zbog uvođenja motiva silovanja.

* * * / * * * *

Friday, December 27, 2019

DAYBREAK

DAYBREAK Stephena Tolkina je zanimljiva antiutopija snimljena 1993. za HBO showcase. Reč je o grungy priči o totalitarnom režimu na vlasti u americi, ne samo po Johnu Savageu, slično Cameronovoj seriji DARK ANGEL. 

U bliskoj budućnosti, Amerikom je zavladao represivni režim koji je zavladao državom posle nekog nereda i propasti. Taj novi režim dikskriminiše ljude obolele od neke misteriozne bolesti koja je, sve se čini, upravo i delo tog režima, zamišljeno kao vid populacione kontrole.

Glavnu ulogu igra mladi Cuba Gooding Junior, dobrih pet godina pre oskara za JERRY MAGUIRE, ali već u epohi sjajnih rola kao što je JUDGEMENT NIGHT. John Savage igra čelnika SAD mahom prisutnog u medijskim objavama a ostatak podele čine ozbiiljni karakterni glumci.

DAYBREAK nije ozbiljno razmatranje represivnih mehanizama u Americi koji bi mogli nastati pod nekim onolnostima kao što je već pre toga bila HANDMAID’S TALE u ekranizaciji Volkera Schloendorffa ali nije ni akciona ekstravaganca kao STREETS OF FIRE u duhu omladinskog filma.

DAYBREAK se nalazi negde između, i popunjava taj tipičan prazan prostor između bioskopskog i televizijskog koji je u to vreme držao HBO.

THE LATE SHIFT

THE LATE SHIFT Betty Thomas koja će ubrzo potom snimiti i izuzetan film PRIVATE PARTS o Howardu Sternu (sa Howardom Sternom) govori o jednoj od prvih manifestacija tzv. Late Night Warsa a to je bio slučaj kada su se Jay Leno i David Letterman kao late night hostovi na NBCu našli u poziciji kandidata da naslede Johnny Carsona.

Carson nije bio prvi domaćin Tonight Showa ali je trajao trideset godina i smatra se seminalnim poslenikom ove forme pod čijim su uticajem formirani svi bitni late night domaćini, među kojima su i Leno i Letterman. Otud je mesto domaćina ove emisije najznačajnije u svetu komedije pa i američke televizije uopšte.

Betty Thomas prikazuje čitavu seriju bizarnih događaja koji su okruživali ovu sukcesiju, od Lenove pohlepne i beskrupulozne agentice i njenih marifetluka, preko Lettermanovog iskrenog i emotivnog doživljaja mesta Carsonovog naslednika koje je na kraju dovelo do njegovog nepristajanja na izdašne ponude NBCa da ostane na njihovim talasima i potencijalno nasledi ili preuzme Tonight Show od Lenoa.

Ljubitelji televizije znaju da se priča sa Tonight Showom nije završila ovom prilikom i da će Leno biti potom u centru još jednog skandala oko Tonight Showa sa Conanom O'Brienom, ali o tome tek treba da se snimi nešto.

Prostetika Lenove brade je na granici prihvatljivog ali priča je dovoljno ubedljiva i intrigantna da se preko tog detalja zaista lako može preći. Likeness Lettermana je mnogo bolji a u sporednim ulogama je skupljena zaista jajna ekipa od Kathy Bates preko Boba Balabana do Treata Williamsa u ulozi Mike Ovitza.

Ukupno uzev u ovoj priči, ključ je neodlučnost vođa NBCa i Lettermanova emotivna reakcija. Leno je prikazan kao OK tip koji radi svoj posao i ne uživljava se previše, i ima više neki blue collar pristup stvarima jer je krenuo sa komičarskog dna, kao stand up u striptiz klubovima. U svakom slučaju, Letterman je kao karakter bogatiji lik i u eventualnom poređenju između njih dvojice Leno deluje kao "običniji", manje ekscentričan lik koji ne pati od perfekcionizma, radi šta mu se kaže ali ima jasan moralni koncept. Otud bi neko mogao smatrati da je Letterman prikazan kao osebujnija ličnost od Lenoa u ovom filmu ali to više deluje kao splet životnih okolnosti prenetih na ekran nego favorizacija jednog od njih.

Na kraju je kao što znamo Leno dominirao od 1995. do 2014. u rejtinzima, uprkos početnih 90 nedelja kada je Letterman bio jači. I tu se stvorila cela fama o Late Night Warsima. U svakom slučaju, sve dok Letterman nije otišao na CBS, late night je smatran biznisom samo u slučaju NBCa, kasnije će se ispostaviti da je uspeo da se proširi kao ozbiljna priča na više mreža.

FLORIDA STRAITS

FLORIDA STRAITS Mike Hodgesa je HBO televizijski film koji ima autora, glumce i egzekuciju koje bismo lako mogli zamisliti u nekom bioskopskom filmu. U periodu osamdesetih i devedesetih HBO je podigao televizijski film na nivo na kom nikada nije bio, dodavši mu kapacitet da ide u bioskope a svakako da internacionalno bude distribuiran na VHSu. FLORIDA STRAITS je jedan od takvih filmova.

Raul Julia i Fred Ward su u glavnim ulogama kao kubanski oficir koji se vraća na Kubu posle robije zbog učešća u fijasku u Zalivu svinja i tvrdokuvani moreplovac koji za pare treba da ga preveze tamo. Njihov zadatak je da pronađu zlato koje je poneto da bi stabilizovalo režim koji je trebalo da svrgne Fidela a ispostavlja se da oficir ima i romantičnu agendu.

Mike Hodges je ozbiljan reditelj i sve žanrovske konvencije ispunjava vešto i mišićavo, a izborom lokacija u scenama na Kubi, kao i kroz karakterizaciju henchmena daje svemu ozbiljan pečat.

Raul Julia je u punoj formi i ovo je fini podsetnik na to kakav je old school latino vajb donosio osamdesetih i ranih devedesetih, pre nego što će početi da igra karikaturalne negativce. Fred Ward je takođe odličan kao blue collar heroj, kakve je često igrao osamdesetih, sa velikim uspehom u odnosu na fanove, nešto manjim na blagajnama.

FLORIDA STRAITS je još jedna varijaciju na temu potere za blagom koja stoji kao dobar žanrovski rad i danas.

IMMORTAL

IMMORTAL Ksenije Ohapkine je zanimljiv dokumentarni film o životu u sibirskom industrijskom gradu i obzervira načine na koji državni ideološki aparat mobiliše mlade, devojčice kroz balet i folklor, dečake kroz vojno školovanje. Naravno, ovaj dokumentarni film je tendenciozan jer se fokusira samo na ovaj aspekt života i prikazuje dve dimenzije života - jedna je surov industrijski pejzaž i drugi je taj ideološki rad. Naravno da postoje i mnogi drugi aspekti koje ovaj film ne obuhvata ali zato dosta vešto svodi život na ova dva.

Film je međutim vizuelno jako efektan, estetizuje događaje koje beleži i bez spoljnih priopovedačkih intervencija uspeva da složi zanimljivu celinu sa unutrašnjom dinamikom.

Stoga, IMMORTAL je film koji vredi videti ali mu se ne može verovati.

* * * / * * * *

THE LONG ROPE

THE LONG ROPE Williama Witneya je vestern whodunit u jednočasovnom B-formatu u kom se ovaj reditelj često izražavao. Sama intriga tiče se ubistva u maloj varoši i sukoba dve struje, jedne koja bi da linčuje osumnjičene odmah i druge koja bi da sudi. Nažalost, ovaj dinamičan film nije uspeo da me suštinski zainteresuje za razrešenje misterije ali me jeste zainteresovao da ga pratim kroz jasnu karakterizaciju i dobru crno-belu fotografiju.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, December 24, 2019

UNCUT GEMS

Benny i Josh Safdie su posle uspeha filma GOOD TIME pod Scorsesovim pokroviteljstvom snimili film UNCUT GEMS sa kojim su na neki način uspeli da izbiju u samu prvu ligu prestige reditelja. Jedna od taktika bio je angažman Adama Sandlera da se okuša u “ozbiljnoj” ulozi gde bi mogao pretendovati na “oskara” od kog se jako udaljio otišavši da radi komedije za Netflix, što je već poprilično iziritiralo Holivud u odnosu na njega.

Dakle, UNCUT GEMS puca visoko a Sandler je tu balvan koji probija eventualne prepreke da se uđe u ozbiljnu konverzaciju.

Nažalost, sam film ima jedan jako ozbiljan problem a to je da osnovna priča, kao u slučaju GOOD TIMEa, nažalost nije preterano zanimljiva, s tim što je tamo bila kudikamo zanimljivija.

Howard Ratner, glavni junak kog igra Adam Sandler je ona vrsta iritantnog oportuniste i gubitnika koji upada u nevolje zbog nekontrolisanog klađenja i sumnjivih poslovnih poteza, ljubavnice koju izdržava uporedo sa poorodicom i generalno zbog ponašanja koje filmske likove od kada je sveta i veka vodi ka dnu.

Safdiejevi pokušavaju da da pojačaju taj prestige aspekt priče time što film smeštaju u “realnosti”, i naseljavaju ga poznatim ličnostima koje igraju same sebe, Tako Kevin Garnett igra samog sebe u roli koja u pogledu “dekonstrukcije” podseća na ENTOURAGE i role koje su tamo ostvarivale poznate ličnosti. Međutim, takav zahvat u spoju sa altmanovskim govorom uglas, kamerom koja je malo pokretna, malo nije, ali izbegava da estetizuje stvari, stvara utisak da ovaj film žestoko pokušava da bude ozbiljan i ambiciozan.

Međutim, osnovna ideja oko koje je građen je jezivo potrošena i film je zbog nje odbojan iako bi odbojnost trebalo rezervisati za likove i situacije a ne za sam film.

UNCUT GEMS želi da bude svež ali nažalost osnov mu je previše bajat da bi to uspeo i zato je ovo tek delimičan uspeh od kog će svi imati koristi jer su uspeli da prodaju foru. Ali, nažalost ovde čak ni Sandler ne pokazuje nešto što o njemu već nismo znali. 

* * 1/2 / * * * *

SANTIAGO

SANTIAGO Gordona Douglasa je interesantan derivat vesterna o švercovanju oružju na Kubu iz SAD sa ciljem da se svrgnu španski kolonizatori. Bilo je i kasnije sličnih događaja, ali ovaj film nije o njima.

Gordon Douglas donosi žanrovsku efikasnost i lakoću u izlaganju likova u ovaj film koji se nalazi negde na pola puta između vestern svedenosti i nečega što ipak pretenduje da bude neka vrsta istorijske freske malog formata.

Uprkos tome što je akcija u filmu intenzivna, njegova ključna snaga je u karakterima jer obračuna nema previše iako su vrlo dobri, a Douglas ih tretira u najboljem vestern maniru, jasno i harizmatično. 

* * * / * * * *

PORNDEMIC

PORNDEMIC je dokumentarni film koji je režirao Spookie Daly o epidemiji HIVa koja je udarila američku porno industriju 1998. godine kada je biznis dosegao milijarde a slučaj Johna Holmesa bio uredno zaboravljen.

Klupko je počelko da se odmotava kada je Tricia Deveraux, ljubiteljima i poznavaocima poznata kao Karen Stagliano, otkrila da je inficirana iz čega je krenula istraga. Elisa test je zamenjen drugim koji je prikladniji za seksualne radnike i krenula je istraga koja će na kraju dovesti i do krivca. 

Ali se sa otkrivanjem od koga je krenula zaraza problem nije završio.

Ovaj slučaj razotkrio je suštinsko izbegavanje porno industrije da se suoči sa HIVom, delom ga poistovećujući sa intravenoznim drogiranje i homoseksualnim analnim snošajima, iako su obe stvari bile bitan deo nje same.

U tom pogledu, industrija je verovala u testove koji zapravo nisu efikasni, i okretala je glavu od problema kako bi performeri bili relaksirani i kako ne bi izgubili na glamuru. Kao što znamo od Johna Holmesa do danas, ni najveće zvezde nisu pošteđene HIVa i odnedavno je na tom spisku Nacho Vidal.

Od porno zvezda glavni protagonisti su Sharon Mitchell, Tom Byron i Hershell Savage, film se sjajno koristi arhivom i vrlo efektno je koristi, uz finu dozu smisla za humor. Dramaturgija izlaganja priče je vrlo efektna kao i sama priča i odlično plasira brojne prokrete i sam tok istrage. U tom pogledu, PORNDEMIC ima zaista efekat igranog filma i dobre fikcije iako je reč o visokoprofilnom televizijskom dokumentarcu.

250 STEPENIKA

250 STEPENIKA Vladimira Pajića i Vladimira Kurčubuća je jednostavan, simpatičan talking heads dokumentarrac o jugoslovenskoj mladoj reprezentaciji koja je osvojila Svetsko prvenstvo u Bormiju. Sagovornici i tema su dovoljno harizmatični da prevaziđu relativno slabu autorsku nadogradnju materijala izraženu kroz slanje pehara kao narativni okidač i susret Pešića i Karalejića u Savezu.

250 stepenika na Igmanu koji su konačno i dali ime filmu su na kraju uspeli da se nametnu kao mnogo efektnija filmska, autorska i idejna nadogradnja teme i sagovornika.

Tako da na tom tasu između jednog sasvim nemaštovitog i neuspelog i jednog sjajnog rešenja stoji ovaj film koji će verujem imati primarni plasman na televizijskim kanalima iako je prvo prikazivanje imao u bioskopskoj sali.

Ono što je na nivou dramaturgije za pohvalu jeste dosta solidno obdelavanje faktografije i hronologije bez nametljivih rešenja i poentiranja. 

Ukupno uzev, ovo je obećavajući sportski dokumentarac održivo komercijalno zapakovan.

THE INFORMER

THE INFORMER režirao je Andrea Di Stefano i sa Mattom Cookom i Rowanom Joffeom potpisuje scnarističku adaptaciju romana Andersa Roslunda i Borgea Hellstroma. Joel Kinnaman se vraća na poprište onoga što ga je afirmisalo a to su ekranizacije Jensa Lapidusa, dakle švedskog krimića, s tim što ovde imamo posla sa amerikanizacijom skandinavskog izvornika.

U ovom filmu Kinnaman uspeva da okupi i deo starih saradnika, recimo Commona sa kojim je sparingovao kod Collet Serre u RUN ALL NIGHT i oko sebe je sastavio ansambl sjajnih glumaca u kome su i Rosamund Pike, Clive Owen, Sam Spruell i Ana de Armas, ali i dalje zadržava dominantnu ulogu i ne dovodi do narativnog disbalansa.

Kinnamanov junak je dominantni (anti)heroj ovog filma, njujorški kriminalac poljskog porekla koji radi za FBI ali u jednom trenutku se toliko upliće da čak ni Federalci ne mogu da ga izvuku iz komplikovanih planove koje poljska mafija ima za njega.

THE INFORMER govori o trgovini fentanilom što je zanimljiv novitet i povezuje se sa novom epidemojom opioida koja menja stanje u američkom podzemlju, međutim osnovna tema je ipak pitanje lojalnosti policajaca prema doušnicima, i refleksija života u podzemlju na sudbinu i porodični život iz tog sveta.

U osnovi THE INFORMER je pravi B-film, sa A-ekipom glumaca. Možda su oni overqualified za ovaj posao ali što se mene tiče to nije loš spoj. Dopalo mi se što je ovo old school krimić u kome je akcija kulminacija dešavanja i onda je brutalna i katarzična. Verujem baš da je to i limitiralo plasman ovog filma jer verujem da publika danas od ovakvih filmova očekuje više akcije. Međutim, to što nema akcije ne znači da nema tenzije a nju odlično kanališe Joel Kinnaman, domaćin ovog filma.

Vizuelnost filma je pristojna, tek na momente nadahnuta. Završnica filma je malo sažeta, moguće je da su se nadali franšizi, mada ko zna, možda i nisu, sam kraj mi nije toliko sporan po tome ŠTA se desi već po onome KAKO se desi. Imamo li u vidu da ovaj film uglavnom nije dobacio do bioskopa, samim tim zaslužuje ovakvu ocenu i verujem da će živeti dugo na kućnim formatima.

* * * / * * * *

Monday, December 23, 2019

JOJO RABBIT

JOJO RABBIT Taike Waititja je privukao pažnju naše javnosti zbog vidnih sličnosti sa filmom TITO I JA koje su na kraju prepoznali i ugledni strani kritičari poput Kennetha Turana. Sličnosti između ova dva filma postoje, u oba imamo dečaka koji sebe vidi kao savršenog i aktivnog reprezenta sistema kome se u svakodnevici priviđa Vođa i pomaže mu da bolje razume svet. Oba filma kreću iz dečje vizure i iz insistiranja na infantilnosti represivnog imaginarijuma jedne diktatura.

Međutim, kao što nije intelektualno pošteno porediti Tita i Hitlera, odnosno titoizam i nacizam, tako se ipak na kraju ne mogu porediti i okolnosti u kojima dečaci žive. Markovićev film je ipak znatno realističniji i u njemu se na kraju glavni junak suočava sa stvarnošču u kojoj zauzima svoje mesto srednjeevropskog intelektualca u najavi koji će kasnije biti markovićevski lik. Waititijev film donosi intruzije realnosti u jednu grotesknu komičnu realnost koja naravno nije odgovorna prema zlu nacizmu ali kroz celu tu infantilnost zapravo uspeva da provuče njegovu histeriju.

U srcu odnosa je parafraza nečega što bismo mogli prepoznati iz DNEVNIKA ANE FRANK, upoznavanje malog naciste sa devojkom Jevrejkom koja se krije u njegovoj kući i tragikomičan način na koji on razvija ljudski odnos sa njom uprkos ideologiji koja se potiskuje u drugi plan.

Nije to nužno ništa novo, ali je kod Waikikija urađeno dobro, energično i sa dosta humora.

Čini mi se da je strana javnost očekivala da će Waititi biti mnogo veći edgelord ali nisam siguran na osnovu čega su to mislili. On je ipak pre svega jedan razbarušeni feel good populista. I JOJO RABBIT je upravo to. Ovo je frenetični autorski pogled kakav može da snimi samo reditelj koji se malo prokurvao kod Marvela i sada želi da se raspojasa, a da opet dopre do publike. I u svim tim ciljevima, Waititi uspeva pokazujući da crowdpleasing ali ne i krautpleasing nerv radi punom parom.

U novom antifašističkom vajbu koji je dobio snažan impuls kroz aktuelni uspon populističke desnice širom sveta gde se u meme kulturi vraćaju jaka poređenja savremenih okolnosti sa nacizmom, JOJO RABBIT lako može naći svoje mesto. Slično Tarantinu nudi tu devil may care dimenziju agresije i čerečenja nacista. Ali, na svu sreću JOJO RABBIT ostaje film o nacizmu, i ne proširuje se na aktuelne događaje. Ovo je priča o totalnom ratu, totalnoj ideologiji i detetu koje uspeva da je preraste a to su pojave koje su ipak ekskluzivno vezane za nacizam.

* * * 1/2 / * * * *

Sunday, December 22, 2019

SHIRTS/ SKINS

Decenijama sam pokušavao da lociram film koji sam gledao kao klinac pod prevedenim naslovom BERI KOŽU NA ŠILJAK i konačno sam ga našao kao SHIRTS/SKINS.

Reč je o televizijskom film koji je režirao William A. Graham i govori o dve grupe sredovečnih muškaraca koji igraju rekreativnu košarku. Kada naprave opkladu da će podmetnuti jedni drugima košarkaške lopte na javna mesta a pobednik je ko ih prvi pronađe, kreće obračun u kom ne prezaju ni od jednog sredstva.

Nažalost, film mi danas deluje površno i nedorečeno u odnosu na vreme kada sam ga gledao kao klinac.

Među glumcima je nedavno preminuli Rene Auberjonis.

Saturday, December 21, 2019

HIGHWAY REST STOP

HIGHWAY REST STOP je opservacioni dokumentarni film koji prikazuje jedno odmorište na autoputu na severu Francuske. Pohode ga turisti, kamiondžiji, razni ljudi iz celog sveta, neki od njih tu zajedničare a neki samuju, i film prikazuje njihove razne razgovore, ispovesti, sudbine, sumirajući razne poglede na Evropu, život, kretanje…

Otprilike je jasno iz samog opservacionog stila da je reč o filmu koji ne može kontrolisati svoj sadržaj kao neki dramaturški stukturiraniji dokumentarac o konkretnom događaju iz prošlosti, ali Isabelle Ingold nalazi načine kako da ga vizuelno, pa i pripovedački uplivom raznih tehnika učini zanimljivijim nego što bi po morao biti.

Film nema nekog smisla za humor ali ima simpatične protagoniste i sve u svemu nudi jedan solidan slučaj za seciranje širih događaja.

* * 1/2 / * * * *

THE AERONAUTS

Pogledao sam THE AERONAUTS Toma Harpera, po scenariju Jacka Thornea, istinitu priču o letu jednog naučnika i jedne aeronautičarke balonom kojim su oborili rektode u pogledu dostignute visine, usput praveći važna ispitivanja.

Film počinje energično i harizmatično, sa dosta pokreta kamere, koreografisanim mizanscenom u sceni vašara sa kpg poleće balon da bi se nažalost vrlo brzo pretvporio u jednu krajnje konvencionalnu strukturu u kojoj junaci upadaju u nevolje u balonu i onda im se javljaju reminiscencije na prethodne faze života na zemlji i u vazduhu.

Javljaju se usled toga razni disbalansi jer imamo junake koji su krenuli u jedan film Basila Deardena da bi to ubrzo postao prestige picture Ivoryja i Merchanta a na kraju i nekakav survival triler.

Isto tako, film je najslabiji u svojoj Merchant-Ivory fazi jer naprosto nema ozbiljno postavljenu i intrigantnu melodramu već jedan niz klišetiziranih dilema koje smo videli sto pura kada se osobenjaci i naučnici nađu nasuprot establišmenta.

Direktor fotografije George Steel je uradio solidan posao za Harpera iako moram priznati da za mene letačke scene snimane iz balona nisu uspele da prevaziđu utisak soundstagea, što mi generalno ne bi bio problem da smo ostali u deardenovskom filmu. 

* * 1/2 / * * * *

Friday, December 20, 2019

SPOILERS OF THE PLAINS

SPOILERS OF THE PLAINS Williama Witneya je jednočasovni Republicov vestern sa raspevanim kaubojem Roy Rogersom. Nažalost, Rogersov protagonizam je od prvog minuta filma narušen masom epizodnih likofva, zbrzanim narativom koji deluje potentnije od onoga kako je realizovan a čak ni u akcionim scenama kojih ima dosta, Witney ne uspeva da izgradi ništa naročito. Konfuziji svakako doprinosi tema eksploatacije nafte, nekakvih stranih špijuna i raketnih proba u pustinji što bi svakako moralo rezultirati zanimljivijim filmom od ovog.

* * / * * * *

ČETIRI RUŽE

ČETIRI RUŽE Vasilija Nikitovića je zanimljivo ostvarenje za studiju slučaja. Naime, reč je o filmu koji pokazuje na koji način diostributerske i prikazivačke okolnosti u jednoj kinematografiji direktno utiču na produkciju.

Naime, za vreme sankcija devedesetih, uprkos tome što je piratska VHS ponuda pratila sve relevantno što se pojavljivalo na sceni, bioskopska ponuda je bila sužena i imala je nekoliko firmi iz Holivuda koje su bile zastupljene, među njima i Miramax preko kuće First Production. U tom paketu, naša bioskopska publika je bila u toku sa dešavanjima u američkom nezavisnom filmu, naročito kad je reč o opusu Quentina Tarantina koji je ostavio dubokog traga svuda u svetu ali naročito kod nas. Katarzične okolnosti Srbije pod sankcijama, uspon kriminala kod nas itd. ostavili su naše autore iz tog vremena a naročito studente filma u jakoj vezi sa Tarantinom iz te rane RESERVOIR DOGS - PULP FICTION - TRUE ROMANCE faze.

Sledeći bitan korak je faza posle bombardovanja kada je Guy Ritchie došao kod naše publike ponovo pod katarzičnim okolnostima sa filmom LOCK STOCK AND TWO SMOKING BARRELS i nadovezao se na ono što je već bilo tarantinizovano.

Uprkos tome što ni Tarantino ni Ritchie ne snimaju takve filmove i što je u globalnim tokovima ta vrsta filma bila u modi pre dvadesetak godina, to seme je ostalo u našim autorima i oni i dalje svoje prve filmove snimaju po toj mustri. Svakako možemo tu govoriti i o fenomenu zakasnelog debija. Reditelji kod nas kasno snimaju svoje prve filmove i neki od njih naravno umesto da unesu nešto sveže u naš film donose neku bajatu ideju na kojoj dugo rade.

Ako su Dejan Zečević i Đorđe Milosavljević bili early adopteri tarantinovskog uticaja, oni su se od njega i najbrže otrgli, i ostao mu je odan samo Milorad Milinković Debeli. Otud se ČETIRI RUŽE može smatrati neodebelističkim filmom, autorskom, dosta reakcionarnom interpretacijom te poetika nastale na korenima Tarantina i Ritchije.

Reći da je to bajato formalno i idejno je pojačano činjenicom da je film ČETIRI RUŽE toliko davno počeo sa snimanjem da u njemu ljudi još uvek ne koriste smart telefone već se komunicira ne samo burnerima već i fiksnim telefonima, dakle ovo je praktično film epohe u određenom smislu.

Nije samo film epohe po tome kada je sniman, i po idejama na kojima se u osnovi bazira, već naravno i po opštem svetonazoru koji je vezan za ekipe mladih aparatčika i njihovih pustopašnih klijenata koji su sedeli po KGBu, ŠKDu i igrali se kulturne i svake druge politike u periodu Koštuničine vladavine, od Đinđevog ubistva do priznanja Kosova.

Ako želimo da se prisetimo mentalnog stanja bitnih ljudi tog perioda, ČETIRI RUŽE su to dosta dobro zarobile, mada kao i svaki dokument i ovaj će biti osporavan od svojih protagonista.

Uprkos tome što se bazira na premisama posrbljene reinterpretacije jedne pseudo-autorske forme komercijalnog filma, ČETIRI RUŽE su autorsko ostvarenje par excellence sa vidljivim autorovim naporima da se stvaralački ispolji. Tu ima i elemenata društvene kritike, i političke satire, pa čak i nesporno sentimentalne spone sa Kosovom, ima zanimljivih edgy momenata, ali sve to je pod naslagama aljkave realizacije koja na kraju nimalo ne pomaže ovom filmu u kom je svaka greška ostavila dubok ožiljak.

Pa ipak, uprkos svim tim ožiljcima, ČETIRI RUŽE jesu zabeležile jedan neslavni trenutak u žvotu ovog naroda i kulture i ostaće kao mala vremenska kapsula.

* * / * * * *

Thursday, December 19, 2019

GIMYOHAN GAJOK

GIMYOHAN GAJOK i THE ODD FAMILY: ZOMBIE ON SALE Lee Min-jaea je južnokorejska zombi komedija o zombi-pojedincu koji se pojavljuje u jednom malom mestu i svojim ugrizom preporodi glavu jedne male prevarantske porodice koja vodi propalu benzinsku pumpu. Vremenom, porodica shvata da nmože da zaradi novac tako što će ugrize zombija prodavati kao eliksir mladosti i u početku zombi-iscelitelj pomaže ljudima. Međutim, jednog dana ugriženi ljudi postaju zombiji i započinje apokalipsa.

Glavni junaci kao porodica iz društvenog taloga pripada istom sloju kao i protagonisti PARASITEa i pokazuje vrlo skroman, low-tech i primitivan život u južnokorejskoj provinciji. Njihov živor i delovanje prikazani su humorsitički i takav ton ostaje do kraja filma, stoga ZOMBIE ON SALE nikada ne preraste u neki jači horor okvir, ni u pogledu samih ripper sekvenci, ni u pogledu sudbine glavnih junaka.

Na svu sreću socijalna kritika koja u ovom filmu postoji i njoj je data važna uloga, ne uspeva da ga potopi. Međutim, isto tako film prosto nema mnogo energije iako ne možemo reći da nije dinamičan, i ta malaksalost verovatno proističe iz toga što u ovom filmu nema mnogo toga što je sveže.

* * 1/2 / * * * *

LUCY IN THE SKY

Noah Hawley je jedan od upečatljivih i zanimljivijih stvaralaca u eri Peak TVa i sada ponovo pokušava da se iskaže na filmu. LUCY IN THE SKY je zanimljiva istinita priča u kojoj Hawley nažalost pravi jednu grešku koju skupo plaća.

Hawley je snimio jedan visokoestetizovan film, na vrlo zanimljiv način smešten u epohu ali neopterećen time, rekao bih čak do te mere "zdravo" neopterećen epohom da baš i izgleda kao film iz epohe. Jedan deo publike neće ni prepoznati da je ovaj film smešten u nekom prošlom vremenu koliko se reditelj, glumci i produkcioni dizajneri u svemu tome relaksirano osećaju.

Sama priča je u maniru FARGO faze Braće Coen a Hawley se time i bavi u istoimenoj seriji i njemu je to jasna priča. Međutim, ovog puta on pokušava da nadkoeni Coenove u pokušaju da jednu zanimljivu true crime zgodu podigne na nivo metafizike. Međutim, Coenovi te svoje dodire sa metafizikom rešavaju unutar narativa koji je zapravo sveden. A Hawley na celu priču dodaje ilustracije metafizike, i naglašava kako u slučaju ima nečeg dubokog, psihološki nedokučivnog, delikatnog, ali na kraju toga zapravo baš i nema.

Hawleyeva ideja je plemenita, ali nije dovoljno dobro realizovana, možda baš zato što je ono o čemu film govori zanimljivije od onoga što Hawley o tome želi da kaže, i to sa velikim K.

Pa ipak, ovo je zanimljiv film, ne samo za ljubitelje i poznavaoce priča o putovanju u svemir, jedino nije dovoljno dobar. A nije dobar jer to nije postao na putu da postane veličanstven.

* * / * * * *

SOVIET HIPPIES

SOVIET HIPPIES Teerje Toomistua je interesantan dokumentarni film o hipicima u Sovjetskom Savezu. Ponovo je reč o zanimljivom dokumentarnom filmu o subkulturama u SSSRu koji stiže iz baltičmkih država. Međutim, iako je polazište priče o hipicima vezano za baltičke zemlje, ovaj film sumira scenu na celoj teritoriji SSSRa, uključujući i Moskvu i Lenjingrad. U tom pogledu, ovaj film pokazuje kako je izgledalo biti hipik u SSSRu i rezultat je da im je bilo slično kao u SAD, a to su mešavina pritiska, ignorisanja i interesovanja službi bezbednosti. Interesatno je koliko se posle gledanja ovog filma FREE TO ROCK, tek jednočasovni dokumentarac snimljen na temu Gvozdene zavese i rokenrola ispostavlja kao kompletno ostvarenje jer bez problema sublimira najautentičnije aspekte sovjetskog andergraund iskustva.

Ono što je zanimljivo jeste da protagonisti ovog filma mahom pričaju o Beatlesima kao ključnom formativnom iskustvu. Ali naravno tu grupu je nemoguće čuti u ovom filmu jer su notorno skupi kad je reč o pravima za pesme. Taj momenat komodifikacije klasika rokenrola za koje su ljudi čak i bukvalno krvarili, recimo u SSSRu je zaista potresan.

U svakom slučaju, nikome u ovoj priči nije bilo lako. Teerje Toomistua kombinuje observacioni stil i klasičniju narativnu strukturu i rezultat je jasan i atmosferičan film.

* * * / * * * *

Wednesday, December 18, 2019

MONOS

MONOS Alejandra Landesa je bio veliki festivalski favorit protekle sezone a naišao je i na razumevanje američke kritike. Reč je o art house filmu koji međutim u sebi ima mišićavost realizacije mejnstrim filma, kao i njegovu visceralnost.

Priča je jednostavna. Na jednom mestu u planinskom kraju i surovom krajoliku, nalazi se grupa klinaca koji su mobilisani za račun nekakve gerilske organizacije. Oni žele da budu vojnici, ratnici u nekom sukobu koji se nikada ne razaznaje a pored otupljujuće obuje imaju i zadatak da čuvaju jednog taoca i jednu kravu koju su "pozajmili" od meštana.

Baš zbog toga što konflikt o kom je reč nikada nije imenovan, MONOS ne može da se poredi sa JOHNNY MAD DOGom koji je tretirao konkretan sukob ali sve ovo podseća na mnoge recentne sukobe sa decom ratnicima. Ono međutim što se nadalje u okviru ove premise dešava je garden variety art house situacija, istopolne ljubavi, lojalnosti koje dolaze na proveru, borba civilizovanog čoveka i divljine, potreba ogrubelih za nežnošću itd.

Stoga na kraju MONOS je bolje realizovan nego što je sadržajan ali treba ga pogledati, ako naiđe prilika.

* * 1/2 / * * * *

WALK A CROOKED MILE

WALK A CROOKED MILE Gordona Douglasa je zanimljiv hladnoratovski triler iz 1948. godine i očigledno spada u red dela koja su stvarala antikomunističku atmosferu. Douglas, u to vreme svež i nov reditelj pravi zanimljiv spoj DRAGNETovske naracije koja svemu daje svojevrsnu dokumentarnu dimenziju i naravno aktivno vođenje priče u kojoj agent FBI u saradnji sa istražiteljem Scotland Yarda pokušava da otkrije koji naučnik iz kalifornijskog nuklearnog postrojenja odaje tajne Sovjetima.

Formalno, Douglas spaja dokumentarni okvir i whodunit radnju, i u tom domenu sam scenario ne nudi neko senzacionalno razrešnje. Međutim, sam film je uzbudljiv, dinamičan i vrlo zanimljiv na nivou odnosa među likovima i načina istrage koju sprovode.

WALK A CROOKED MILE je propagandni film ali srećom nije bezvredan za gledanje.

* * * / * * * *                   

Monday, December 16, 2019

MOJ JUTARNJI SMEH

MOJ JUTARNJI SMEH Marka Đorđevića ja najprijatnije filmsko iznenađenje u srpskoj kinematografiji ove godine. U vreme kada srpski filmovi nastaju maltene kao dokapitalizacija Trepče, ovi klinci su snimili film sami, bez opterećivanja okoline, godinama potom pokušavali da dobiju pomoć Filmskog centra, ali su komisije koje su postavljali Nada Popović Perišić i Boban Jevtić u periodu dok su se igrali kinematografije govorile da ovaj film ne može da se prikaže. A onda je prikazan i osvojio je nagradu na Festivalu autorskog filma čiji savet čine upravo "arbitri elegancije" i umetnički komesari naše filmske čete, upravo oni prema čijim je potrebama u to vreme krojena naše kinematografija. Otud je uspeh ovog filma bio prijatno prenošenje energije gledaoca ali i žestok nokaut za one koji nisu bili u stanju da ga shvate kad mu je bila potrebna pomoć.

Još od heydaya Mihića i Kozomare nije bilo ovoliko humora u našem art houseu, i kao što su oni u VRANAMA i Jelićevom BUBAŠINTERU bili crnohumorni i duhoviti, tako su ovi momci u sadašnjoj slow cinema fazi minimalizma.

Marko Đorđević sjajno definiše generaciju mentalnih invalida koji danas imaju tridesetak godina (u koju i sam pripadam) koja nikada nije morala da brine o sebi, a nekmoli o drugima. Dok su u američkim mejnstrim komedijama to neki lovable man child likovi i schlubovi kakve igraju Jonah Hill i Seth Rogen a u indie filmu neko kao Jon Heder, kod nas takvu rolu briljantno igra Filip Đurić koji ovih dana odlično nastupa i u seriji GRUPA. Jasna Đuričić je isto sjajna u ulozi njegove majke, i iako već dugo igra sa puno uspeha, ovde dodaje jednu novu dimenziju svojoj već raskošnoj karijeri, dočim Đurićeva direktna partnerka Ivana Vuković iako je imala neke glavne uloge ovde zaista dobija star making turn kao njegova podjednako zalutala koleginica sa posla.

U ulozi vidovnjaka, i lokalnog gurua pojavljuje se Nebojša Glogovac koji je ovu rolu snimio ipak pre nekih koje su prikazane ranije, tako da mu ovo i jeste i nije poslednja uloga, odnosno jeste po datumu premijere ali ne i po vremenu kada je film sniman.

U pogledu postupka, MOJ JUTARNJI SMEH je minimalistički i aktuelan ali mi se čini da mu to može limitirati domete u bioskopu. No, kultni status mu je zagarantovan, ne samo zbog humora već zbog toga što je uspeo da dopre do nečeg autentičnog za čim se kod nas stalno traga a nikako se ne pronalazi.

* * * / * * * *

BETWEEN MIDNIGHT AND DAWN

BETWEEN MIDNIGHT AND DAWN Gordona Douglasa je krimić iz 1950. koji se danas javlja u ponekim noir kolekcijama i antologijama. Reč je o preteči filma END OF WATCH Davida Ayera i govori o dvojici uličnih uniformisanih policajaca koji razvijaju lični sukob sa mladim mafijašem u usponu, usput se udvarajući istoj dispečerki iz stanice. Kada ga konačno uhvate, ona donosi odluku za kog će se udati, ali tragedija vreba iza ugla.

Gordon Douglas je snimio film koji jako lepo izgleda i vrlo je dinamičan, a akcija je napeta i odlično realizovana, pa stoga time otvara prostor da B-struktura koju film nosi "prodiše" i dobije malo A-arome. U tom pogledu postoji mali tonalni shift između romantične i kriminalističke dimenzije ali ga solidni glumci na kraju drže na okupu.

* * * / * * * *

Saturday, December 14, 2019

CODE 8

CODE 8 Jeffa Chana je proširenje kratkometražnog filma o svetu u kom ljudi imaju super-moći u nekih 4% populacije, i mnogi od njih žove na margini, diskriminisano i pod prismotrom i predrasudama policije.

Glavni junak je mladi čovek čija majka ima sposobnost zamrzavanja a on ima sposobnost manipulisanja strujom. Ostvaruje egzistenciju kao radnik na ilegalnom tržištu obdarenih građevinara kada biva uveden u svet jedne pljačkaške grupe nadarenih ljudi.

Braća Chan su u saradnji sa braćom Amell koje znamo iz Arrowverse serija napravila kratki film a potom i IndieGoGo kampanju iz koje je proistekao ovaj odličan B-film koji nema zvezde ali ima odlične i iskusne TV glumce, i ima realizaciju koja je u ravni nekog mid-budget major filma. 

U tom pogledu CODE 8 nema crossover potencijal Blomkampovih filmova da razvali tržište i digne se u neke visoke bioskopske rezultate, ali isto tako ima kvalitet dobro zamišljenog, odlično urađenog akcijaša sa superherojima koji će sjajno funkcionisati na malom ekranu.

To naravno ne znači da ne bih voleo da ovaj film vidim na velikom ekranu ali u sadašnjim okolnostima ipak nema više onog starog preduzetničkog duha da se dobri filmovi uzimaju i stavljaju na tržište. Taj prostor je sada zauzeo striming i to je tako kako je. U svakom slučaju, ovo je jako solidan film koji nudi i world-building za slučaj da se neko zainteresuje ali j i zaokružena kriminalistička priča u jednom dobro zamišljenom svetu.

U pogledu referenci na stripove i strip-filmove, pre svega padaju na um X-MEN i LOGAN. Ima čak i nekih droida sličnih sentinelima, i tu vrstu inspiracije autori ni ne kriju. Kad je već tako onda slobodno možemo reći da je CODE 8 najbolji X-MEN film ove sezone. 

* * * / * * * *

JUVENILE JUNGLE

JUVENILE JUNGLE Williama Witneya je šezdesetosmominutni B-film, solidno ispričana priča o grupi mladih delinkvenata koje jedan stariji prevarant želi da regrutuje u  jedan posao posle kog bi mogao da se povuče ali onda se previše uplete i shvati da neće moći da ga obavi.

Corey Allen igra glavnu ulogu, kasnije je bo aktivan kao televizijski reditelj, nedavno sam gledao njegov SEE THE MAN RUN. Glavni junaci su dobro postavljeni iako nema puno vremena za razvijanje karaktera. Glavni junak je u vezi sa kelnericom koja ima drugove delinkvente. KAda u saradnji sa njima odluči da izvede otmicu mlade bogatašice koju će prethodno zavesti, nastupa ljubomora i plan kreće da se raspada.

Whitney uspeva da uspostavi relativno miran tiram unutar scena, kao da snima film koji je po minutaži duži od ovoga, ali izlaganje priče je efikasno a opet zaokruženo i očigledno je da su autori tog vremena itekako uspeli da svaldaju ovu formu koja se danas javlja vrlo retko i obično u nekim filmovima simplifikovanog zapleta što JUVENILE JUNGLE svakako nije.

Uprkos tome što JUVENILE JUNGLE funkcioniše odlično, na kraju nema onu snagu koja je potrebna da bi transcendirao status B-filma, ali učinio je dosta toga da u tome uspe. 

* * * / * * * *

6 UNDERGROUND

THE IRISHMAN se ove godine istakao kao film koji služi da dokaže kako je Netflix sposoban da omogući autorima da se vrate sebi i oslobode od peirisaka i limita koje im nameću holivudski studiji. Kada se podvuče crta smatram da je 6 UNDERGROUND Michaela Baya mnogo veći dokaz za tu tezu od samog IRISHMANa kome je ono što su stvari koje ne dopušta studio najveći nedostatak.

6 UNDERGROUND je film koji je za Netflix snimio Michael Bay i to već kao činjenica pobuđuje veliku radoznalost jer je ovaj čovek baš specijalista za veliko platno i njemu primereni spektakl. Moram priznati da sam posle drugog filma u serijalu TRANSFORMERS u principu porpilično zapostavio praćenje njegovog rada jer mi je delovalo kao da je u ovoj franšizi sebe životno zarobio. I ono što je radio mimo TRANSFORMERSa mi je bio znatan pad u odnosu na filmove za početka karijere, tu pre svega mislim na film o opsadi u Bengaziju gde je pokazao kako je Pete Berg klasu iznad njega u tom formatu, u tom trenutku.

I onda se desio 6 UNDERGROUND kao film u kome je Bay prešao u striming i na tom putu paradoksalno otkrio sebe i to iz one najbolje faze, kada se potpuno razobručio u filmu BAD BOYS 2. Ovde je Bay ponovo dobio priliku da snimi hard-R film i rekao bih da je desetak miliona dolara njegovog budžeta otišlo isključivo na realizaciju hard-R detalja. Bay je poznat po brutalnoj i crnohumornoj akciji, a ovde je pustio mašti na volju, stvorivši nekoliko set-pieceova koji su u određenom smislu vrhunska demencija koje se Don Simpson ne bi postideo.

Ryan Reynolds igra glavnu ulogu i drži film na okupu ali je vrlo zanimljivo da, iako ostatak naslovne ekipe čine glumci, on nema poptuni protagonizam u akciji. Štaviše, Reynolds je glavni i noseći junak ovog filma ali definitivno nije glavni akcioni heroj. Ne znam šta je razlog toga, tim pre što sam pomenuo da su ostali u ekipi takođe glumci a ne neki specijalizovani martial arts eksperti i sl.

6 UNDERGROUND je film o kom sada možemo da opisujemo na nivou referenci, i tu bih neke naslove tražio pre svega u rasponu od NOW YOU SEE ME do HITMAN’S BODYGUARD. Znači s jedne strane imamo vragolasti tim maštovitih avanturista u akciji na luksuznim lokaciajama a sa druge imamo tvrdu hard-R akciju, naravno sve realizovano u Bayovom stilu.

Bayov stil je u nekim aspektima već postao malo anahron. Oni njegovi kranovi kojima otvara scene a onda im se vraća u sred situacije, definitivno pokazuju da su kao rešenje stari 25 godina. Isto tako užareni kolorit u slici više nije toliko moderan, mada se vraća, međutim produkcioni dizajn ovog filma je besprekoran a Bay uzima priču i zaista je tretira kao jednu montažu atrakcija pravljenu da ostavi gledaoca bez daha više nego inače.

Premisa je najslabiji deo filma. Ekipa junaka sa raznim sposobnostima koja se okuplja da bi kažnjavala “zle ljude” je generic i stripovska je u onom lošem smislu. Međutim, scenario koji potpisuju Rhett Reese i Paul Wernick, pisci DEADPOOL filmova je zapravo na nivou scena dosta solidan, ima finih preokreta i duhovitih detalja u njima. Najslabiji deo filma su zapravo sama premisa i tzv. plumming kojim se ta premisa eksplicira gledaocima. Međutim, toga nema mnogo jer izgleda da su svi svesni da je ovo priglupo.

Bay međutim koncipira film kao rollercoaster koji ostavlja bez daha. U BAD BOYS 2 je agresivnu akciju smenjivao slojevima prljavog humora u kom se film relaksirao. Ovde toga nema, ali na svu sreću Bay time ne “guši” film. Međutim, i mirne scene su nemirne, nabijene visokom estetizacijom, seksualnošću ili agresivnim produkcionim dizajnom.

Bojan Bazelli je sjajan saradnik na ovom filmu i odgovorio je na Bayeve zahteve u kojima stvari povremeno postaju apstrakne kroz visok tempo rezova i obilje kretanja jarko obojenih objekata u kadru.

To nas sve dovodi do akcije koja je kod Baya uvek bila vrhunsko obeležje a ovde je gura korak dalje. Naime, u BAD BOYSima je on manje-više digao buddy cop film na još viši oktanski nivo ali to je manje-više bio neki poznat okvir koji je izgradio Tony Scott u BEVERLY HILLS COP 2. U TRANSFORMERSima je pak išao na ekranizaciju mecha akcije koja nikada nije snimana za tako velike pare.

Sada on radi maltene kao Luc Besson u LUCY i osmišljava nadrealne set-pieceove koji po svojoj čistoj ekstravagantnosti dobacuju do Bond-filmova. Samo što tamo nikada ne bi bili urađeni sa ovoliko krvi i crnog humora.

Ono što je Netflix otvorio Bayu kao polje delovanja u odnosu na ono što nude studiji iskorišćeno je u najvećoj meri i koristi filmu. Možemo polemisati da li je Bay reditelj kog treba spasavati iz bilo čega, ali izlazak iz “zlatnog kaveza” u aranžmanu Netflixa mu je prijao, isto onoliko McGu koji je tek na ovoj striing mreži snimio svoja dva ponajbolja filma.

Slično važi i za Baya, posle skoro petnaest godina, on je uspeo da snimi nešto zanimljivo. Hvala Netflixu za to. 

* * * / * * * *