Sunday, June 23, 2019

KULLAKETRAJAD

KULLAKETRAJAD Kiura Aarme i Hardija Volmera je estonski dokumentarni film o sovjetskom iskustvu i popularnoj kulturi u toj baltičkoj republici. Kiur Aarma je producent izvanrednog filma DISKO JA TUUMASODA i ovaj naslov je na sličnoj liniji.

Ovog puta, Aarma se bavi jedinom sovjetskom kućom za proizvodnju reklamih filmova koja je osnovana u Estoniji koja bila vodeća sovjetska republika u domenu dizajna i vesternizovanog načina života. Peedu Ojamaa bio je talinski novinar koji je potom počeo da radi na proizvodnji filmskih žurnala i kada je revolucionarno priveo modernoj estetici u pogledu montaže i izbora tema, započeo je bavljenje ekonomskom propagandom.

Naravno, kao i mnoge stvari u SSSRu, i marketing je bio baziran na kontradikcijama. Firme su imale teškoće da proizvedu dovoljne količine robe a istovremeno su radile po modelu po kome je bilo zadato da se reklamiraju. Dakle, vrlo često su se reklamirali proizvodi koji bi se rasprodavali sami od sebe, a kada su se osamdesetih vojne fabrike uključile u proizvodnju robe široke potrošnje, dešavalo se da promovišu proizvode koji ne postoje.

Sovjetski marketing je bio bubble, kao i veliki deo tamošnje ekonomije, pravljen je da bi ljudi iz te oblasti imali šta da rade a ne zato što je neophodno. Na kraju praktično, sovjetski marketinhg postao je usiljeno trošenje opredeljenih sredstava a firma Peeda Ajome je bila jedina zadužena za tu vrstu produkcije.

Film se dotiče,ne naročito sistematično i teme estetskih principa koje su reklame primenjivale ali time se ipak manje bavi. No, prikazuje jako puno inserata i u tom pogledu je vrlo živopisan film.

U određenom smislu KULLAKETRAJAD može se gledati kao double bill sa slovenačkom DEŽELOM PRIDNIH gde se povezuje slovenački marketing a naročito kampanja SLOVENIJA, MOJA DEŽELA sa tamošnjim suverenističkim pokretom. Slovenački dokumentarac je u tom pogledu konkretniji, dočim je KULLAKETRAJAD ipak fasciniran i prilikom da prikaže ogromnu količini danas dosta zabavnog reklamnog materijala.

Ima nekih detalja čija je hronologija malo sumnjiva, rekao bih da ponekd poenta autora deluje važnije nego fakti, ali sve u svemu ovo je zanimljiv pregled jednog fenomena o kome nisam znao mnogo a koji je sam po sebi predmet istraživanja poslednjih godina, setimo se izložbe jugoslovenske ekonomske propagande u Kulturnom centru Beograda. 

* * * / * * * *

MA

MA Tatea Taylor je Blumhouse projekat u režiji čoveka koji je fino nadražio receptora za političku korektnost pre nekoliko godina sa filmom HELP. Sa Octaviom Spencer u glavnoj ulozi on ovoga puta snima triler o afroameričkoj sredovečnoj veterinarskoj sestri koja kreće da okuplja omladinu u svojoj kući spremajući neku vrstu vendete nad njihovim roditeljima koji su joj naudili u srednjoj škol.

MA nije u klasičnom smislu Blumhouse horor jer smo u završnici ima ripper sekvencu ali Tate Taylor pokušava da konstruiše pedantan suspenser u čemu te delimično uspeva. On polazi od ideje da će iz odnosa među likovima izgraditi neku vrstu temeljnog suspensea i u tome suptinski ne uspeva. Za svaku je pohvalu Taylorova zamisao da junaci ne budu previše naivni i da se ponašaju onako kako bi se u takvoj situaciji ponašali pametni ljudi, ali samim tim on samo dodatno razvodnjava premisu i čini neke odluke junaka iznenadno naivnim.

MA je korektan film ali daleko je  od najviših Blumhouse dometa u svakom pogledu. Octavia Spencer je sasvim sigurno mislila da će joj ovaj naslovni lik biti veliki glumački showcase i rekao bih da je ona na kraju dobila dosta rutinski garden variety lik. 

* * / * * * *

Friday, June 21, 2019

ANИА

ANNA Luca Bessona je film koji je nastao iz iznudice. Posle flopovanja VALERIANa i opšte krize u kojoj se našao EuropaCorp, Besson je odlučio da “izvuče” tako što će snimiti film sličan LUCY i nadati se da će biti hit. Međutim, onda su usledile optužbe za seksualno uznemiravanje pa čak i silovanje. To ne samo da je odbilo Netflix od posla sa EuropaCorpom nego je i film ANNA došao u situaciju da neće imati adekvatan marketing - Summit ga pušta u dve hiljade sala u Americi ali maltene bez marketinga.

ANNA je stripovski akcioni triler sa glavnom junakinjom koju igra supermodel. Da nije Bessonovih eskapada iz #MeToo miljea, ovo bi bio jedan od onih njegovih filmova koji se slave zbog toga kako je napravio sjajan jak ženski lik. Ali sada kad posle ovih nevolja snima film sa supermodelima, Luc Besson u delu javnosti, uprkos tome što policijska istraga nije dala rezultate deluje kao dirty old man.

U tom pogledu ANNA  ima neke detalje koji deluju kao autorski pečat mada su verovatno samo Bessonova bahatost. Film se dešava u periodu od 1985. do recimo 1990. a junaci koriste mobilne telefone uredno, i to one sa početka dvehiljaditih. Da li je to nekakva stripovska atemporalnost gde autor sebi dozvoljava da stvari učini namerno anahronističnim ili je naprosto napisao scenario koji se dešava danas a onda naprečac shvatio da je zanimljivije da bude epoha ali neke konvencije korišćenja mobilnog nisu mogle da se izmene?

Verovatno nikada nećemo saznati ali srećom takvi detalji su brojni i deluju zaista kao “postupak”, iako je pitanje šta je u njihovom korenu. Besson je ovde energičan, snima sa namerom da se obrati globalnoj publici i onima koji znaju šta je akcioni film. Iako ne nudi nijedan set—piece koji će se pamtiti ili koji će tehnički biti revolucionaran, ANNA je mali i energičan akcijaš a Saša Luss u glavnoj ulozi (inače ex Miloša Bikovića) je vrlo solidna i mogla bi da nastavi da se bavi glumom ako je to zanima.

Deo filma sniman je u Beogradu, uključujući i jednu automobilnsku poteru, i to me je asociralo na hladnorarovsku komediju Jean-Marie Poirea TWIST AGAIN A MOSCOU. Šteta što Poire nije bolje snimio ono što mu je tada Remy Julienne aranžirao, a na ovom filmu sada je radio njegov unuk David i rekao bih da je imao skromnija sredstva a da je Besson snimio više.

ANNA ima izlomljen narativ sa mikroflešbekovima koji produbljuju neke situacije, i to takođe deluje kao neki vid Bessonovog “automatskog” pisanja, ali je u redu, ne tako dobro urađeno kao kod Ritchieja u THE MAN FROM UNCLE. S druge strane, Besson je survivor, on je ove godine svakako relevatniji od Ritchieja sa nesrećnim ALADDINOM.

ANNA je solidan hladnoratovski akcijaš koji je ogromnim delom obesmiišljen u pogledu originalnosti koncepta filmom ATOMIC BLONDE, inače baziranog na stripu,  ali po mnogo čemu Bessonov film je bolji, čak i kad nema ambiciju nekih leitchevh set-pieceova i Charlize Theron u glavnoj ulozi.

Besson naprosto zna kakav tn treba da ima ova vrsta filma i ume da unese nešto svežine u već okoštale obrasce, možda baš zato jer ih je on i osmislio. Skoro 30 godina posle filma NIKITA, Besson nudi njen vrlo pristojan update. I nevolje na stranu, on je i dalje najubedljiviji francuski učesnik globalne bioskopske trke. Stoga navijan da ANNA postigne ako ne ono št je potrebno Bessonu a onda ono što je potrebno filmu da ne bi ostao neopravdano marginalizovan.

* * * / * * * *

FAST COLOR

FAST COLOR Julie Hart je niskobudžetni indie film koji želi da se na svež, naravno inkluzivni i ženski, način pozabavi temom superherojstva. Glavnu junakinju igra Gugu Mbatha Raw, jedna od meni najdražih novih glumica i daje ulozi punu posvećenost ali na kraju Julia Hart zadržava stvari i narativno, pa i na nivou samog sadržaja na jednom dosta niskom nivou tonusa. I moći junakinja su dosta nejasnog opsega, i pokušaj Vlade da ih potčini, i konačno zašto ih te moći “prate” i “obeležavaju” kao žene. 

Međutim, ono što jeste zanimljivo u ovom filmu to je odluka autorke da napravi film koji će se baviti time kako je osobi koja ima neke moći koje ne može da kontroliše. I dati neku vrstu karakterne studije takvih ljudi i njihovih problema.

Međutim, FAST COLOR je suviše sentimentalan da bi bio šrpdprma studika karaktera, svakako da nema dovoljno snage da bude superherojski film u bilo kojoj formi i rezultat je hibrid kojije više zanimljiv nego što je dobar.

* * 1/2 / * * * *

THE BRINK

THE BRINK Alisan Klayman je dokumentarni film o Stephenu Bannonu, nekadašnjem Trumpovom rukovodiocu kamapnje i čovekom koji se smatra spiritus movensom nove populističke desnice, prvo  Americi, a sada i u Evropi. Film nikada ne izlazi iz svog obzervacionog koncepta ali Alison Klayman gradi celinu koja se može gledati kao dramaturški fino sklopljen triler je kreće sa Bannonovim izlaskom iz Trumpove administracije a završava se midterm izborima prošlog novembra.

Film je dakle, čak i za standarde obzervacionog dokumentarnog filma izuzetno svež, govori o nedavnim događajima i ima estetiku bioskopskog dokumentarca ali aktuelnost televizijskog priloga. Ruku na srce, THE BRINK ima neke događaje u odnosu na koje je malo zakasnio a bitni su - tipa rezultati njegovih desničara na evropskim izborima - ali praktično on je samo malo iza najaktuelnijih razvoja situacije što je i dalje jako dobro. Ako tome dodamo da je američku premijeru imao 29. marta, i da se tada nije znao ishod izbra za evropski parlament onda možemo reći da je na premijeri bio izuzetno svež.

Klaymanova gladi Bannonov portret obzervacionom metodom, prati ga u svakodnevnim obavezama, na zanimljiv i odmeren način, dakle nekih privatnih iskliznuća ima vrlo malo i data su apsolutno u funkciji izgradnje slike o njemu a ne radi nekakve karikaturalnosti i sl. Ona prikazuje njegovu borbu koja je dvadesetčetvoročasovna i bavi se prevashodno pokušajima da se osvoji vlast i brejnstormingovanjem o tome kako da se ona obori.

Bannon je ispraćen iz Bele kuće na grub način ali zapravo nikada nije prestao da podržava Trumpa i da u njemu prepoznaje čoveka koji će "pokriti" njegovu ideologiju desnog populizma, gde reč "populizam" on vrlo afirmativno koristi. Susreti sa evropskim političarima, raznim nacionalistima, neo fašistima, identitarcima i sl. su zanimljivi jer ih prikazuju kao dosta servilne prema jednom "bivšem čoveku", a isto tako pokazuje da su ujedinjeni oko iste ideje iako je ključna reč njihove politike razjedinjenje, izolacija, biranje vlastitog puta. No, njihovo strpljenje pa pomalo i strahopoštovanje za Bannona daju za pravo onima koji misle da je uspon "populista" aranžiran iz jednog centra, i da bi taj centar vrlo lako mogla biti Moskva.

Međutim, od svih pretpostavki o Bannonu, od onih da je antisemita do onih da je rasista, jedina koja se ne otvara u ovom filmu upravo jeste moskovska što je dosta interesantno. Slika koja se gradi o njemu svakako ne proizilazi iz simpatija koje Alison Klayman ima prema njemu, ali sve ono što je o Bannonu odbojno pre svega može tako da se čita iz vizure vašingtonskih političkih elita kojima je on principijelno stao na put. Bannon je džukac koji je ušao među uglađene političare i napravio ršum, donoseći retoriku koja je vidno oslobođena diplomatičnosti i ostalih formi političke korektnosti. Iz naše vizure međutim, Bannon deluje kao jedan relativno pitomi Naprednjak, u odnosu na kog su Tijanić ili Velja Ilić aždaje. Stoga, čini mi se, Bannon samo američkoj publici na osnovu ovog filma može delovati kao neotesani protivnik elita. Kod nas bi ovakav čovek bez problema mogao biti njihov oslonac i glavni mislilac.

Kad je o misli reč, Bannon je oportunista, politički tehničar, babica populističke revolucije, koja iza neposrednog i naizgled emotivnog nastupa koje jedan dosta jasan tehnološki pristup politici. On ima svoj metod, ima načine kako širiti neke narative i podrivati neke druge i očajnički želi da ih kapitalizuje gde god može. Zato se bori za Trumpa čak i kad ga je ovaj brutalno odjavio, i zato ide po Evropi i pokreće Movement.

Ima po Evropi zapravo još zanimljivijih bannonolikih likova ali on pošto je Amerikanac ima način kako da globalizuje svoje identitetaristički know how i to je najzanimljivije. Ljudi američkog predsednika danas u Evropi podstiču partije koje žele da se njihovi narodi okrenu sebi, da izađu iz gobalnih i kontinentalnih tokova koje je formulisala Amerika.

Dakle, globalizacija neizbežna, a Soros i Bannon su njeni prethodnici sa različitim predznacima jer izgleda svaka inovacija čak i ako je usmerena protiv američke "duboke države" mora doći iz SAD.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, June 19, 2019

DAUGHTER OF THE WOLF

DAUGHTER OF THE WOLF Davida Hackla je akcioni film u kome glavnu ulogu igru Gina Carano a neočekivano, u ulozi negativca imamo Richarda Dreyfusa koji je dosta ozbiljno zagazio u TV i B-produkciju. U svakom slučaju, Hackl nije vrhunski reditelj koji može da bitno podigne film u odnosu na budžet ali sa Ginom Carano ima talentovanu glumicu sa ubedljivim akcionim veštinama u priči koja se svodi na poteru kroz snežno prostranstvo u kome vrebaju seoske ubice i vukovi.

Zvuči atraktivnije nego što jeste ali je opet i kudikamo bolje nego što je moglo da bude. Ovo svakako nije najbolji film Gine Carano ali jeste među njenim solidnijim vehiclima jer je hrabar i maštovit. U ovom filmu ona nema mnogo prilike da koristi borilačke veštine ali ima dosta fizičkih izazova i naravno u njima se ubedljivo snalazi.

Nažalost, negativci su samo zanimljivo postavljeni ali nisu baš do kraja zanimljivo realizovani, i akcije nema dovoljno, da bi se ovaj naslov nametnuo kao nepravedno potisut akcijaš.

* * / * * * *

Sunday, June 16, 2019

SUC UNSURU

Pogledao sam SUC UNSURU, film Suleymana Arda Emincea, turskog reditelja koji se opredelio za već dobro oprobanu formu indie kamernog filma. Nažslost, priča koju je složio je na mnogo nivoa slabija od relativno vešte vizuelne egzekucije koju je doneo ovom projektu. Osnovna smetnja su mi dva junaka koji su wannabe filmmakeri kojima jednog dana u stan bane policija i kreće da ih pretresa i šikanira, pretvarajući sve u apsurdni kafkijanski pretres.

Na svu sreću Emince nikada uvodi kafkijanski element u stilizaciju i film ostaje negda na liniji “povišenog realizma” ali forma priče koja ima jedinstvo mesta, vremena i radnje izizskuje kudikamo inventivniju postavku od ove.

Ovo je niskobudžetni film ali nije jedan od onih kojima zbog toga štošta silom moramo da praštamo stvari. Naprotiv, tehnički je ovo odlično a ono što je sporno je priča (napisao ju je sam reditelj) koja je ispod nivoa ovakve inscenacije i glume. 

* * / * * * *

Saturday, June 15, 2019

BEZLYUDNA KRAYINA

Film BEZLYUDNA KRAYINA Korneja Gricjuka je mockumentary o kanadskom reditelju koji snima film o opusteloj Ukrajini, teritorijalno najvećem entitetu u Evropi koji je najveći deo ljudi napustio. Gricjuk ne uspeva da se odluči da li se bavi satirom ili nešto ozbiljnijom studijom o tome šta bi se desilo kada bi ljudi napustili zemlju, tako da na kraju imamo film o jednom superintrigantnom problemu Istočne Evrope koji ga prepoznaje a onda ga realizuje na površan način.

Gricjuk pravi kombinaciju talking heads mockumentarca sa prizorima pustih ukrajinskih polja, kvartova, napuštene industrije i paradokslano gorenavedeni problem se više ispoljava u monolozima koje ljudi izgovaraju nego u onome što ilustruje temu. Dakle, nevolja je pre svega na nivou scenarija što je šteta jer je spoj arhivskog i novosnimljenog materijala dao solidan osnov za ovu priču. 

* * / * * * *

MEN IN BLACK: INTERNATIONAL

MEN IN BLACK: INTERNATIONAL nije previše obećavao u trejlerima ali se ispostavio kao zreo reboot serijala koji su nekoliko decenija držali Will Smith i Tommy Lee Jones. Ove imamo praktično pomeranje fokusa da ove dvojice agenata na nove junake, u istom svetu sa kojim dele šeficu O koju igra Emma Thompson. Dakle, Sony se nije sasvim odrekao mogućnosti da se Big Will ili Tommy opet pojave, ali svakako da nema potrebe za njima jer Chris Hemsworth i Tessa Thompson donose zaista izuzetan smisao za humor, harizmu i hemiju koji čine da ovaj film bez problema ubedi čak i skeptičnog gledaoca da za novi MIB ima mesta. 

F. Gary Grey je već celih dvadeset godina reditelj kog Holivud - ne bez razloga groomuje kao rukovodioca projekata od preko 100 miliona dolara i na tom putu on ima promenljive rezultate i filmove razlitičitih dometa. Međutim, ono šo je nesporno jeste da Grey sada u comfort zoni franšiza manje-više isporučuje to što se od njega traži. Pa ipak, postoji jedna bitna stvar koja je prisutna na nivou nijanse ali je ipak vidljiva kada posmatramo MIB: INTERNATIONAL. Grey nije CGI reditelj i u nekim scenama njemu manjka nužne veštine u rešavanju takvih scena. To su detalji koje “obična” publika ni ne zapaža, ali ulice bez statista ili saobraćaja tokom akcionih scena, reakcije statista koje nisu savršeno sinhronizovane sa animiranim detaljima, to su sve neki sitni detalji u kojima recimo PIKACHU zbog backgrounda svog reditelja briljira.

PIKACHU i MIB INTERNATIONAL u suštini nude sličnu vrstu ugođaja, to je effects heavy komedija sa dosta animiranih junaka, humora, ali i akcije, i PIKACHU ima tu jednu dozu više uverljivosti filmskog prizora iako je daleko stilizovaniji. Rekao bih da je Grey ipak reditelj koji ima više dara i interesovanja za neke “realističnije” ili “utemeljenije” eskapizme. MIB INTERNATIONAL je tehnički i dizajnerski solidan ali daleko je od toga da unosi svežinu u serijal čije je postojanje odavno dovedeno u pitanje dugim pauzama između nastavaka.

Na pitanje ima li i dalje interesovanja za MIB publika u Americi odgovorila je sa “ne baš” i rezultati sa blagajni su daleko od impresivnih, a to je šteta jer Hemsworth i Thompsonka su sjajan filmski par koji ima šta da pruži. Njihov odnos ima screwball energiju sa naznakama romantičnog razvoja koji se vrtlože ispod površine ali nikada ne izbijaju na površinu, i ovde nemamo slučaj klasičnog zamenjivanja muškog junaka ženskim u periodu diversityja.

Ovo su različiti junaci od onih iz Sonnenfeldovih filmova. Hemsworthov lik je na liniji britanskog tajnog agenta bondovskog tipa specijalizovanog za vanzemaljce, blago neodgovornog ali beskrajno šarmantnog a Tessa jegeek čije sećanje nije adekvatno obrisano kad je bila mala i posvetila je život da postane deo MIB strukture.

Sam zaplet sa vanzemaljskim oružjem koje se obrelo na Zemlji je solidan vehicle za ono što ovaj film treba da bude. Donosi neke preokrete koji se vide iz daljine ali to ne smeta i tako treba, donose dobro zamišljene akcione setpieceove u kojima se Grey snalazi, a Chris i Tessa imaju šta da pokažu.

Reći da su glavni glumci dorasli zadatku zvuči kao faint praise. Ali zapravo nije jer MEN IN BLACK jeste franšiza starog kova u kojoj su glumci integralni deo high concepta što je izdvaja od onoga što su današnji blockbuster standardi gde se srazmerno mali broj glumaca nalazi u takvoj poziciji. Svako je zamenjiv sem par njih, tipa Ryan Reynolds u DEADPOOLu nije. Ali kada se spekulisalo da će Gunn staviti idrisa Elbu umesto Willa Smitha kao Deadshota u SUICIDE SQUADu, u suštini nije bilo nekih dramatičnih reakcije.

Međutim, u pojedinim momentima se čini da deo eskapizma koji čini MIB može biti okrnjen i time što je ova vrsta estetike na mnogim nivoima bila omniprezentna poslednjih godina. Tu su Gunnovi odlični GUARDIANSi i Bessonov VALERIAN koji je definitivno sniman “za večnost”, i publika slične sadržaje dobija na drugim stranama. MEN IN BLACK je bio revolucionarni blokbaster između ostalog jer je uleteo u prostor koji nije bio toliko ispunjen.

Stoga, MIB: INTERNATIONAL na neki način može pasti kao žrtva zamora publike i prevelike količine ove vrste filmova, a po pravilu to se upravo dešava onim naslovima koji to ne zaslužuju.

Dakle, don’t believe the hype, MIB je izabran da se na njemu slome kola a film je u stvari odličan.

* * * / * * * *

Monday, June 10, 2019

HERE COMES THE GRUMP

HERE COMES THE GRUMP Andresa Couturiera je meksičko-britanski dugometražni animirani film nastao po američkom crtaću iz 1969. koji je proizvela firma Friza Frelenga za NBC. Taj serijal je opstao sezonu-dve i potonuo bi u zaborav da nije emitovan u Meksiku gde je stekao kultni status.

U realizaciji filma HERE COMES THE GRUMP koji je u nekim zemljama išao i pod naslovom WIZARD’S TALE, učestvovali su kreativci sa ICE AGEa i HOTEL TRANSYLVANIAe, kao dizajner likova i scenarista, ali rekao bih da se na kraju nisu naročito proslavili, naročito pisac sa ICE AGE 2. Naime, film je vrlo konfuzan, ideje deluju nabacano, likovi su čak pomalo nejasni u pogledu toga ko je heroj a ko ne, tako da u suštini ovaj film najpre može da se obrati maloj deci čiju pažnju može držati šarenilom. Ja sam recimo imao ozbiljne teškoće da se vežem za narativ.

Likovi su naravno redizajnirani u odnosu na izvornu starinsku animaciju, ovde je ipak reč o 3D kompjuterskoj tehnici, i tehnički je film korektan ali ipak ispod onog američkog nivoa studio projekata ali tu negde na nivou evropskih produkcija.

Toby Kebbel, Lily Collins i Ian McShane su pozajmili glasove likovima no ambicioznije produkcije ovog tipa vrlo često imaju solidne voice castove pa u tom pogledu ovo nije tolika ekskluziva.

Ipak, imajući u vidu američki know how, HERE COMES THE GRUMP je pre svega dramaturški podbacio, a to je poslednjih decenija jača strana animacije.

I AM MOTHER

I AM MOTHER Granta Sputorea je kamerni SF koji je premijeru doživeo na Sundanceu a sada je dostupan na Netflixu i govori o postapokaliptičnom svetu u kome postoji robotizovano postrojenje za produžetak ljudske vrste u kome robot sa ženskim glasom koji se predstavlja kao "Majka" gaji devojčicu od fetusa do odrasle osobe, usput joj objašnjavajući da se napolju desila apokalipsa i da se tamo ne može izaći.

Kada se u postrojenju jednog dana pojavi ranjena žena, devojčica je prihvata i počinje da sumnja u sliku sveta koju joj je izgradila "Majka".

Sputoreov film je fino dizajniran, solidno snimljen, gluma je dobra ali priča naprosto ne može da izdrži trajanje od skoro dva sata. Film je mogao biti nešto kraći, a samim tim bi bio i dinamičniji.

Ovde je reč o atmosferičnom postapokaliptičnom SFu koji se bazira na preokretima a bavi se identitetskim preispitivanjima i čini mi se da je na oba polja mogao otići barem po korak izvan zone očekivanog.

I AM MOTHER nije važan film, ali jeste prijatno gledalačko iskustvo za ljubitelje tvrđeg SFa koji sada zahvaljujući Netflixu sve češće dobijaju zanimljiva ostvarenja.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, June 9, 2019

THE BEACH BUM

THE BEACH BUM Harmony Korine je stoner comedy koji je urađen u jednoj autohtonoj formi visokoestetizovanog underground filma. Dakle, BEACH BUM verovatno pretenduje na kultni status na liniji naslova kao što je BIG LEBOWSKI ali do toga ne dobacuje. Međutim, Korine je dovoljno hardkor da film ima neki svoj grungy integritet u kome je McConaughey prepoznao sebe iu napravio jednu od tih rola u kojima sebi daje oduška.

Ruku na srce, kako je krenuo McConaughissance, on gađa jako puno uloga u kojima sebi daje oduška i na neki način pravi apsurdnu inverziju u odnosu na ono što je bila prva faza njegove karijere. Naime, tada je glumačke zadatke žrtvovao komercijalnim formula-filmovima a sada se čini da vreba uloge kojima će neprekidno “proširivati područje borbe”. 

McConaughey je doduše u mladim danima igrao stonere i surfere, ovo mu nije prvina ali je vidno da se iz petnih žila trudi da napravi definitivnu ulogu stonera, onu po kojoj će se meriti takav tip likova, slično Bridgesu u LEBOWSKom.

Nažalost, uloge se vrlo retko dešavaju mimo filma kao celine. Tako i ovde McConaughey jeste pretvorio BEACH BUM u svoj šou ali na kraju ipak je Korine jedan od onih reditelja koji sebe stavljaju u centar pažnje. Stoga, Korine na kraju pobeđuje a McConaughey u pokušaju dominacije na kraju ostaje potčinjen,

* * / * * * *

Saturday, June 8, 2019

BANANA SPLIT

Hannah Marks i Joey Power su što se mene tiče napravili senzaciju kao pisci filma AFTER EVERYTHING koji su i režirali. BANANA SPLIT je film Benjamina Kasulkea koji su samo pisali i u njemu ima jako puno duhovitosti i živosti ali ne i celovitosti koja je krasila izvanredni AFTER EVERYTHING.

BANANA SPLIT je film nešto nižeg budžeta od AFTER EVERYTNING i mnogo više je reč o indie komediji. Power i Marksica prave neka slična rećenja kao u AFTER EVERYTHING, recimo u korišćenju mobilnih telefona i socijalnih mreža u pripovedanju i u vizuelnom pogledu.

Ovog puta Hannah Marks igra i glavnu ulogu. Iako je tehnički prestara da igra maturantkinju, što se mene tiče može da prođe u takvoj ulozi. Ovde igra devojku kja zbog odlaska na različite fakultete raskida sa svojim dečkom. Međutim, raskid joj teško pada i ona kreće da prati s kim je on ubrzo počeo da se viđa. Ubrzo ona postaje najbolja drugarica nove devojke svog bivšeg dečka i to menja dinamiku njihovih odnosa.

Scene su duhovite, dijalozi su odlični, postavka je zanimljiva ali film pokušava da pobegne od tipične romcom strukture i ne prepoznaju se na kraju osnovni pripovedački zamajci i u kom smetu autori žele da nam usmere pažnju. Verovatno je ta atipičnost bila i namera autora ali nisam siguran da je tona kraju radilo u korist filma.

U svakom slučaju, BANANA SPLIT je solidan rad za standarde indie komedije, nažalost bez jačeg potencijala za crossover, ali isto tako i sa dosta dara koji nedostaje mnogim mejnstrim radovima. 

* * / * * * *

Friday, June 7, 2019

STOCKHOLM

STOCKHOLM Roberta Budreaua je vrlo fikcionalizovana verzija pljačke banke u Štokholmu tokom koje su se pljačkaš i taoci zbližili do tačke da je iskovan termin “štokholmski sindrom”:

Budreau je omkupio odličnu ekipu, svog ranijieg saradnika Ethana Hawkea plus Marka Stronga i Noomi Rapace i snimio je film koji je intereantan. Međutim, na kraju u toj meri nije verodosyojan da praktično ostavlja pitanje koliko sve to ima smisla.

Naprosto, ovo je zanimljiva priča, ali nedovoljno da bi bila na nivou najboljih fikcija. A opet, ako je zaista istinita, onda bi se moglo reći da je sjajna. Međutim, Budreau ni u režiji, ni u opsegu svog pripovedanja ne čini dovoljno da nam izgradi utisak nećeg većeg od surovo pojednostavljene verzije čuvenog događaja.

Stoga, STOCKHOLM na kraju deluje ipak samo kao nešto ambiciozniji televizijski film za poluodsutno popodnevno gledanje i propuštena prilika da se do kraja rekonstruiše taj ekscentični događaj iz kog je iskovan jedan od termina koji je ušao u svakodnevni govor.

Troje navedenih zvezda drže film i pažnju gledalaca ali ne bih rekao da se iko od njih potrudio u ovoj krajnje rudimentarnoj ali pristojnoj produkciji. 

* * / * * * *

X-MEN: DARK PHOENIX

X-MEN: DARK PHOENIX Simona Kinberga bio je zamišljen kao završni film u Foxovom serijalu Marvelovih ekranizacija, međutim usled više faktora među kojima je i to što Fox pravi samostalne filmove a ne televizijsku seriju, ovaj film ima minimalan osećaj “konačnosti” već deluje kao letargičan i relaitvno ravan nastavak razgradnje onoga što je Matthew Vaughn briljantno postavio u FIRST CLASSu.

Dok je prvi Singerov film još i uspevao da funkcioniše u odnosu na FIRST CLASS, sve posle toga je bilo sve slabije i DARK PHOENIX je film koji je potpuno lišen dinamike, sve je dato krajnje jednolično, ravno, bilo da je dramska ili akciona scena, nema ničeg neočekivsanog niti naročito zanimljivog. a ono što je dobro, kao što je recimo završni set-piece u vozu za prevoz mutanata je već viđeno u DEADPOOLu 2, barem na nivou lokacije.

Kinberg je kao scenarista i producent bio jedan od inženjera X-MEN franšize pri Foxu, kao i njihovih superherojskih delatnosti i na tom putu je izgradio reputaciju jednog od onih koje volimo da mrzimo iako je, ruku na srce, imao i uspone i padove.

Istog meseca je dobio priliku da debituje i kao filmski reditelj i kao televizijski i rekao bih da se bitno bolje snašao u desetoj epizodi Peeleovog reboota THE TWILIGHT ZONEa. DARK PHOENIX je korektno ali nesigurno realizovan X-MEN film bez ritma i sa pričom u kojoj se nedovoljno razvijaju ključni elementi.

Negatici su bledo dati, šturo i ektremno klišetizirano, praktično bez ikakve prilike da se prema njima razvije bilo kakav odnos. 

I ekipa koja igra X-Mene deluje umorno i konačno kao da nema više nikakvog ubeđenja u tome što radi. Međutim, film nikada ne prelazi na teren totalnog trainwrecka, osim kada se na kraju zaista olupa voz i ovo sve deluje kao jedan usputan Foxov superherojski film a nikako kraj jedne franšize započete sa velikim ambicijama pre 20 godina koja nam je dala neke od najboljih i najvažnijih superherojskih filmova svih vremena.

* * / * * * *

Thursday, June 6, 2019

CUTTERHEAD

CUTTERHEAD Rasmus Kloster Broa je odličan klaustrofobični survival thriller o incidentu tokom izgradnje kraka kopenhaškog metroa. Film je na engleskom ali je to jako dobro opravdano time što su radnici koji kopaju ispod zemlje stranci, imigranti, a jednog od njih - Iva iz Rijeke - igra Krešimir Mikić.

CUTTERHEAD je po prirodi katastrofe kojom se bavi kamerni film. Međutim, vibrantan uvod u kom junakinja ulazi u rupu i postrojenje za bušenje tunela daje svemu odličan production value i vizuelnu spektakularnost. Otud, kamerni, skučeni prostor postrojenja za bušenje tunela predstavlja prirodno i nenametljivo sužavanje prostora a okolnosti prirodno upućuju junake jedne na druge.

Kada problemi krenu, CUTTERHEAD ne ide nikuda kuda se nismo nadali, ali onaj put koji smo naslutili vodi energično i vešto, i nalazi svoje mesto u sve bogatijoj filmografiji recentnih survival thrillera.

* * * / * * * *

Wednesday, June 5, 2019

SAWAH

SAWAH Adolfa Al Assala je luksemburška komedija o egipatskom DJu koji polazi na takmičenje u Briselu i na tom putu biva pomešan sa migrantima u Luksemburgu što se ispostavlja kao samo jedna od peripetije jer će se kasnije u sve umešati lokalni gangsteri, drugi imigranti, socijalna radnica i tupavi policajci.

SAWAH ima potencijala ali nažalost Adolf Al Assal sa svojim piscima nema dovoljno kreativnosti da od svega toga napravi nešto zaista vredno pažnje tako da na kraju imamo jedan dosta run of the mill pokušaj krimi komedije putovanja, sa multikulti začinom umesto prave društvene kritike.

Luksemburg je često potpisan kao koprudcent filmova zbog raznih tokova novca, ALI ovo je zaista film koji se tamo dešava što je samo po sebi zaista zanimljivo.

No, ova krimi komedija je ipak samo za ljubitelje žanra koji žele da vide šta se snima nego što može imati neku konkretnu publiku. Doduše, ovo je i svedočanstvo da luksemburški autori rade u solidnim uslovima. Ovo nije skup film ali je evidentno pedantno rađen bez oskudice. 

* * / * * * *

Monday, June 3, 2019

TERNET NINJA

TERNET NINJA Tjorbjoerna Christoffersena i Andersa Matthesena je najgledaniji danski animirani film. Autor scenarija je danski komičar Anders Matthesena. Film je namenjen malo starijoj deci, ali je tehnički urađen onom 3D kompjuterskom animacijom koja je u principu češće namenjena manjoj deci, pa je i karikaturalni dizajn likova više u tom ključu. Dakle, spoj je zanimljiv, priča je nešto “zrelija” i mračnija od sličnih animacija.

Ako imamo u vidu iskustvo PIKACHUa, možemo reći da je TERNET NINJA mogao biti urađen i kao igrano-animirani film i tu bi možda još bolje iskomunicirao sa ciljnom grupom nego kroz čistu animaciju.

Neke od replika su dosta edgy za uslove dečjeg filma, ima priča o narkoticima, gross out detalja, pa i pomalo seksualnosti. Sve to čini ovaj film ipak više namenjenim tinejdžerima i onima nadomak tog doba.

Priča je zanimljiva. U tajlandskoj fabrici gde deca šiju lutke, od šala njenog brutalnog danskog vlasnikanastaje karirani krpeni nindža. Zbog toga što je dete greškom uzelo šal umesto crne tkanine. Brutalni gazda ubija dete ali te noći nebesa ulivaju život u kariranog nindžu.

Karirana lutka dolazi u ruke danskog klinca i isprva mu pomaže da reši svoje socijalne probleme u školi, međutim ubrzo dećak mora da uzvrati uslugu i pomogne u krvavoj osveti koju planira karirani nindža.

U filmu ima jako zanimljivih i inventivno postavljenih scena. Tehnika definitivno nije na nivou najboljih američkih animacija ali Dancsu stari velemajstori dečjeg filma i na kraju CHECKERED NINJA uprkos svim svojim idiosinkrazijama uspeva da se nametne kao izuzetno intrigantan naslov čiji veliki box office nije slučajan.

Film je nastao uz podršku danskog filmskog instituta, estonskog filmskog centra i koštao je oko 2,4 miliona eura od kojih je 911 000 dobio od danske države.

Evropska animacija namenjena deci je dosta aktivna, prisutna je i u našim bioskopima, sa solidnim komercijalnim rezultatima. Međutim, CHECKERED NINJA pravi iskorak o čemu svedoči i prikazivanje na festivalu animacije u Annecyju. 

* * * / * * * *

Sunday, June 2, 2019

+-

+- Kundana Sada je indijski triler o čoveku koji se budi u zatvorskom kombinezonu u sobi bez igde ikoga samo sa nekim predmetima koje postpeno otkriva i sa kojima pokušava da nekako pronađe način da izađe ili da izgradi sebi neki smisao u toj situaciji.

Kundan Sad je snimio visoko estetizovan film u kome maksimalno koristi lokaciju, opozijiciju kolorita zidova i narandžastog kostima, kao i glumčevo telo, a uspeva unutar tog minimalizma da izgradi i jednu parabolibudsku muzičku numeru koja ilustruje junakov unutrašnji svet. 

Kundan Sad pokazuje dar za vizuelno, ali uprkos brojnim idejama i trajanju od 68 minuta iziskuje gledaoca sa dosta strpljenja. No, čini mi se da je moguće naći publiku koja bi ovakav film umela da ceni.

* * / * * * *

Friday, May 31, 2019

REBOBINADO, LA PELICULA

REBOBINADO, LA PELICULA Juana Francisca Otana je niskobudžetni argentinski film o momku koji shvata da uz pomoć starog kasetofona može da se vrati kroz vreme. Otano nije bez dara ali definitivno nije imao uslove da u punom kapacitetu ekranizuje jednu zapravo vrlo svežu premisu u sve potrošenijem prostoru filmova o hronomociji.

Njegova ideja je da junak uz pomoć starog kasetofona i određene pesme može da se vrati u trenutak u životu kada je ta pesma igrala neku ulogu. To je high concept koji bih lako mogao zamisliti i u nekom holivudskom filmu.

Otano je snalažljiv reditelj koji izvlači dosta iz skromnih uslova kojima raspolaže - nedovoljno za neki crossover kojim bi snimio film sa mejnstrim lookom ali i više nego dovoljno za okruženje lo-fi niskobudžetnog filma.

* * / * * * *

ROCKETMAN

ROCKETMAN Dextera Fletchera je novi biografski film u produkciji Matthewa Vaughna koji se sjajno pokazao u prethodnom ostvarenju ove ekipe EDDIE THE EAGLE. Prethodni film je bio baziran na ideji “print the legend” a ROCKETMAN odlazi korak dalje i čak je definisan kao “muzička fantazija”.

U konkretnom slučaju ovo je biografski mjuzikl o Eltonu Johnu, od detinjstva do preporoda kada je izašao iz krize u kojoj je bio zbog alkohola i kokaina. Eltonove pesme služe kako bi se iskazala junakova stanja i ispričala priča, i pošto je već bilo izvesno da će film o njemu biti jukebox musical, zašto na kraju to ne bi bio i mjuzikl u punom smislu te reči.

U tom pogledu, ROCKETMAN je film koji se savršeno uklapa u dosadašnji rad Eltona Johna. Ovo je podjednako relevantno i za one koji ne poznaju ili ne prate njegov rad (kao što sam na primer ja) do onih koji su mu posvećeni kao fanovi.

Struktura scenarija Lee Halla je naizgled konvencionalna. Imamo centralni događaj - izmaštanu terapijsku seansu iz koje odlazimo u razne faze Eltonovog života. Međutim, način na koji se prelazi u retrospekcije i to kako one izgledaju je toliko energično i maštovito da ovakva struktura nimalo ne smeta niti limitira funkcionisanje filma.

Fletcher je u vreme Singerovog otpuštanja/ napuštanja filma BOHEMIAN RHAPSODY bio doveden da reši stvar. Logično, i zbog odnosa Vaughna i Foxa i zbog njegove veštine u tretiranju tih kvintesencijalno britanskih heroja. Međutim, ROCKETMAN i BOHEMIAN imaju zastrašujuće puno sličnosti na nivou priče i protagonista a potpuno su različiti filmovi. Oba polaze od junaka koji je isprva klozetovan, nalazi partnerku i autuje se. Oba imaju junaka koji u momentu kada je autovan najbližima nalazi opet partnerku i ženi se u Nemačkoj. Oba imaju Johna Reida kao prominentnog junaka, oba sugerišu da je junak duboko potonuo kada se našao po gay leather klubovima u formi montažne sekvence. Međutim, filmovi su različiti barem onoliko koliko se razlikuju sadašnji Bond-filmovi od KINGSMANa. 

ROCKETMAN je prosto uronjen u Eltonov imaginarij, i funkcioniše kao deo njegovog stvaralaštva, a BOHEMIAN je blago distanciran u pokušaju da bude tobože objektivan a zapravo je samo merch za bend. Otud, ROCKETMAN tako integrisan sa Eltonom deluje mnogo autentičnije i iskrenije od BOHEMIANa, kao što uostalom i ima mnogo hrabriji i zanimljiviji postupak.

Ishodi oba filma su doduše različiti. BOHEMIAN se bavi junakom koji je pao, ROCKETMAN junakom koji je pao i digao se. Možda je i otud bilo više prostora za ovakvo razmaštavanje. Ipak, šta god da je po sredi, uprkos tome što kada sednemo i razmislimo prepoznajemo kalkulaciju unutar ROCKETMANa, on ne deluje tako dok traje.

Tehnički gledano, direktor fotografije John Richmond je prvo radio sa Fletcherom pa tek onda sa Vaughnom, ali ROCKETMAN je bez sumnje ipak Vaughnov šou, direktno izrastao iz KINGSMANa u kom je on prvi put spojio Richmonda i Egertona. Uostalom, taj britanski duh na steroidima jeste deo baš KINGSMANove zaostavštine.

ROCKETMAN je vizuelno spektakularan, u pogledu estetizacije, koreografije, odnosa filma i muzike, a sve to je ispraćeno vrlo ozbiljnom Egertonovom glumom koja uključuje i pevanje. U zabavljačkom pogledu, ROCKETMAN je delo prvog reda.

Trka među kumovima u tom smislu ne jenjava, Ritchie i Vaughn su u isto vreme istrčali sa mjuziklima ali način na koji ROCKETMAN gazi ALADDINA u svakom pogledu je zaista brutalan. Ovo je defnitivno film koji spada među najbolje mjuzikle u proteklih nekoliko godina, i novi standard u pogledu toga kako se može pristupiti ovoj formi biopica.

* * * 1/2 / * * * *

GELATERIA

GELATERIA je izrazito apsurdistički nastrojen britanski film sastavljen iz scena koje funkcionišu kao labavo povezani skečevi. Mogu slobodno reći da nijedan od postupaka koji su primenjeni u ovom filmu ne volim, a izvedba je vidno limitirana niskim budžetom. Međutim, u svemu tome ima nekog talenta, i kod reditelja, i kod snimatelja i kod glumaca. Na kraju krajeva to ipak nije dovoljno da GELATERIA crossoveruje do nekoga kao što sam ja i ko nije preterano zainteresovan ili zabavljen ovakvim filmovima, međutim, ljubitelji autora kao što je Szabolcs Tolnai recimo itekako mogu biti zainteresovani za ovaj film. Otud ovde je ključno pitanje da li će se zavrteti na festivalima ili neće, da li će doći u taj krug ili ne. Ne bi me čudilo da ovaj film zauvek ostane na margini ali i da postigne uspeh kao art house provokacije. Tumačite ovu procenu kako hoćete, kao dijagnozu fluidnosti savremenog filma ili kao znak da su svi kriterijumi nestali. 

* * / * * * *

DOMINO

Brian De Palma se žestoko izbrukao u filmu DOMINO. Ovo je ponovo projekta gde je producent bankrotirao, snimalo se manje nego što je trebalo itd. Međutim, nažalost po onome što na kraju ipak jeste snimljeno, ovo je materijal televizijskog kalibra. Svakako da sada možemo zapaziti jedan čitav niz objektivnih pokazatelja da sa ovim filmom nije sve u redu. Recimo, postproduckija zvuka je skaredna itd. ali u suštini materijal je jedan middle-of-the-road triler o pretnji terorizma u kome se izuzev par prijatnih gore detalja i nekih set-pieceova u pokušaju, U SUŠTINI ne dešava ništa naročito zanimljivo.

Dakle, nema nikakve subverzije, ako u nju ne računamo citat FEMME FATALEa kada teroristi udare na otvaranje nizozemskog filmskog festivala. Izvan toga ovo je garden variety stuff, sa televizijskim nivoom produkcije.

Filmska režija svakako nije oblast u kojoj se sa godinama nužno dobija na kvalitetu, ali ne mora biti ni oblast u kojoj se neumitno gubi, pogledajmo Scorsesea, međutim, u slučaju De Palme imamo velikog autora koji se našao u vrtlogu nepouzdanih producenata koji mu onemogućuju da snimi film iza kog bi lako mogao da stane.

Stoga, De Palma se odrekao i ovog filma. DOMINO je odbacio, ali iskreno, u ovome što sam video nisam zapazio nukleus nečega naročito dobrog niti interesantnog. Da li bi sa više para i vremena ti najavljeni set-pieceovi bili bolji? Pa možda, ima zametaka, ali nije De Palma imao neke setpieceove ni tamo gde ih je mogao, da ne kažem morao imati, kada je radio vrhunski materijal u filmu BLACK DAHLIA.

Dakle, kriza je sa svih strana, i u pogledu producenata koje Maestro privlači ali izgleda da ni on nije baš u punoj snazi. Šteta, DOMINO je mogao biti lean and mean euro triler a na kraju je ispao osrednji TV film.  

* * / * * * *

GODZILLA: KING OF THE MONSTERS

Michael Dougherty je snimio film GODZILLA: KING OF THE MONSTERS. Ovo je produžetak reboota koji je počet Edwardsovom GODZILLAom i sa njom deli neke nedostatke ali uvodi i neke sasvim svoje.

Osnovni problem od Edwardsove GODZILLAe pa do ove je to što se Warnerov reboot previše drži japanske matrice u pogledu toga da kaiju mora biti heroj i pozitivan lik. I onda se filmvoi svode na to da se nekako Godzilla usmeri da radi u interesu čovečanstva protiv goreg monstruma.

Edwards je došao na ovaj reboot posle filma MONSTERS, kao reditelj od kog se mnogo očekivalo i na njemu se delimično snašao. Njegova GODZILLA je zanimljiv film sa ozbiljnim nedostacima ali je i dalje rado ponekad pogledam, barem na parče.

Iz Dougheryjevog filma uklonjeno je to što je zanimljivo. Ovaj film je dosta “običan” po tome kako koncipira svoja dešavanja a među iritantnijim elementima mora se izdvojiti marvelovska tehnika postrojenja i letelica kojima je opremljeno udruženje Monarch.

Sam zaplet, sama ideja oko koje se film vrti i kako su tretirani pojedini monstrumi vrlo su zanimljivi u polazištu ali nisu tako dobri u realizaciji i razradi. Sa Kyleom Chandlerom u glavnoj ulozi, Daugherty je imao sasvim dobar osnov za žanrovsku diverziju ove vrste ali je ulogu ljudi nažalost sveo na nešto što ponajviše liči ne role Raymonda Burra kod Ishira Honde.

Dakle, bilo je potencijala u podeli, bilo je porencijala i u zapletu, ali su na kraju čudovišta ponovo morala da preuzmu protagonizam i preseku sve eventialne veze koje su se stvorile između gledaoca i priče u prvim minutima filma.

Stoga, ovo je film u kome je sama priroda reboota na kraju dovela do toga da se istroši ono što je bio kvalitetan nukleus. Ako ima neko ko misli da su japanski Gojira filmovi dobri, onda će KING OF THE MONSTERS biti prava stvar. Ali ja takvu publiku ne znam. 

* * / * * * *

Thursday, May 30, 2019

THE QUEEN'S CORGI

THE QUEENS'S CORGI Vincenta Kasteloota i Bena Stassena, belgijski je animirani film koji će ovih dana doživeti britansku premijeru sa voice castom koji predvode Jack Whitehall i Julie Walters. Nažalost, gledao sam ga sa nekim generic nahom na engleski bez ovih zvezda i verujem da su oni svojim vokalnim izvedbama svakako unapredili ovaj film.

Sam THE QUEEN'S CORGI ima takav koncept da lako može biti uvodn u franšizu. Glavni protagonista je kraljičin omiljeni pas koji ispada iz njene milosti kada odbije da se pari sa Trumpovom kučkom a potom postaje žrtva drugog podlog kraljičinog psa koji želi da preuzme titulu Kraljičinog Top Doga.

Film je naravno namenjen deci ali sa likovima kao što su Kraljica Elisabeth, Princ Philip i Trump, donosi dozu političkog humora za odrasle koji nije do te mere uobičajen za filmove namenjene deci.

Animacija je 3D, kompjuterska i spada u neku ravan evropskih produkcija koje dospevaju do bioskopa ali su ipak daleko iza bilo čega što prave Amerikanci. Pa ipak, iako je priča po broju lokacija i zapletu dosta svedena, ako ovaj film dobro prođe, glavni junak ima prostora za nastavak i franšizu, a to je opet nešto što se dosta retko sreće u evropskim animacijama ovog tipa.

Stoga, krivo mi je što nisam pogledao engleski nah sa zvezdama jer je sigurno unapredio ono što skromna vizuelna izvedba nije mogla da pokrije.

* * / * * * *

Tuesday, May 28, 2019

LORO

Pogledao sam LORO Paola Sorrentina, onu single movie verziju od dva i po sata iako postoji verzija razbijena u dva filma. Teško je opisati kolika je ovo budalaština. IL DIVO takođe nije paio od smisla ali LORO čak i u ovoj komprimovanoj verziji pati od manjka sadržaja. 

Prva polovina filma govori o mladom ambicioznom preduzetniku ali prevashodno makrou koji napreduje kroz svet bogatih klijenata u borbi da se nekako dokopa pozicije i moći. Onda se njegova putanja ukršta sa Silviom Berlusconijem koji je ovde prikazan kao elegični starac koji pola vremena ne zna šta će sa sobom a drugu polovin želi da preuzme vlast, popravi brak sa svojom suprugom, dokaže se kao muškarac sa mladim ženama i sl.

Međutim, Sorrentinov rediteljski postupak u suštini svodi ovaj film na spoj visokoesttizovanih plesnih numera, tela koja se gibaju u luksuznim enterijerima i eksterijerima, zatim dijaloge koji kao da su izašli iz polemičke drame u kojima se psihoanalizira ova projekcija Silvija Berlusconija i na neke apsurdne prizore.

Sorrentino se bavi visokom estetizacijom. Cilj je da se napravi nekakva slika, ili živa skultpura, da se fetišizuje NEŠTO, ali na kraju sve se to banalno pretvara u snimanje žena i kuća, i kič-umetnina.

Sorrentino u toj svojoj tendenciji da mu je priča negde pod B, ne samo da korespondira sa savremenim art houseom već u njemu i diktira tokove. Ti prizori ljudi koji u nekom frontalnom mizanscenu igraju pred kamerom i sl. postali su maltene obavezna figura savremenog art housea, i on je očigledno namerio da bude njegov predstavnik kog zanima visoka estetizacija odnosno tehnička usavršenost pa i pohod u bioskope. Otud i želja da se tematizuje Berlusconi.

Međutim, LORO svakako nije biopic, niti je kao takav predstavljen, ali nije ni neki ozbiljan film nadahnut Berlusconijem. Ovo je jedna egzibicija u kojoj je Berlusconi samo povod a Sorrentino snima šta mu pada na pamet. No, to što mu je palo na pamet je neko već snimio i prikazao milion puta na MTVu.