Thursday, October 17, 2019

LITTLE MONSTERS

LITTLE MONSTERS Abea Forsythea je dobio mnogo manji hype nego što je zaslužio. Kad god pomislimo da je zombi komedija krenula put zaslužene mirovine, da se ofucala i da je sva supstanca potrošena, pojavi se film kao što je Forsytheov biser i vrati joj svu vitalnost.

LITTLE MONSTERS polazi od high concepta koji na izvesni način parodira Benignijev LA VITA E BELLA i prikazuje zgubidana koji polazi na izlet sa vrtićkom grupom svog sestrića ne bi li pomogao u brizi o deci i nabacivao se vaspitačici. Međutim, kada krene zombi akcident i zaraza se raširi po zabavnom parku koji posećuju deca, vaspitačica odlučuje da petogodišnjacima sve prikaže kao jednu veliku igru i da pošto-poto sačuva red i njihov dečji pogled na svet.

Film je izuzetno duhovit, i u pogledu vizuelnih gegova ali i verbalnog humora. Abe Forsythe udara iz svih mogućih oružja, a Alexander England, Lupita Nyong’o i Josh Gad su odlični prenosioci tih ideja. Svako od njih je napravio upečatljivu rolu. Naročito je zanimljivo da je Lupita ove godine overila dve izuzetne horor priče sa snažnim smislom za humor. Kao i u USu ona je ratnica iako to nije uobičajena uloga za ženu u ovakvoj dinamici kada ima muškaraca među protagonistima, i ona se dobro nosi sa svim zadacima.

Alexander England se nameće kao harizmatičan, goofy macho protagonista. Ima u sebi nešto poor man’s Chrisa Hemswortha i to može biti samo kompliment. Voleo bih da ga više gledam u glavnim ulogama jer ima nešto autentično kao potencijalni komični akcioni heroj.

Kasting klinaca je briljantan. Okupljena su simpatična deca koja su odlično stavljena u funkciju i uspevaju da adekvatno sparinguju sa starijim junacima i učestvuju dobro u zezanju. Film naravno nije namenjen deci ali je u mnogome oslonjen na njih i njihov komičarski tajming. Činjenica da je ovoliko izvučeno iz nastupa klinaca pokazuje visok domet kako rada sa glumcima tako i montaže.

Abe Forsythe ima dobru saradnju sa stalnim snimateljem Lachlan Milneom. Film je precizno kadriran i sledstveno tome vrlo precizno i efektno sklopljen u montaži. Abe Forsythe pokazuje da je spreman za teže i zahtevnije mejstrim zadatke. On možda nema tu eksplozivnost Edgara Wrighta ili lo-fi alter poetiku Taike Waititja ali nema nijednu prepreku da se koliko sutra lati projekta kakve oni rade u Holivudu. 

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, October 16, 2019

METRI SHESH VA NIM

METRI SHESH VA NIM Saeeda Roustayia, na engleskom poznat kao JUST 6.5 predstavlja iranski film nove generacije. Posle izuzetnog filma na engleskom poznatom kao SHEEPLE, jedne vrlo zanimljive, anarhične i crnohumorne krimi priča, Iranci isporučuju novi blokbaster.

Oliver Stone je posle ciriškog filmskog festivala za ovaj film rekao, "“Just 6.5” is the Iranian “French Connection” I mentioned last post. Huge hit in Iran. Fast-moving, authentic, wholly unsentimental, a slice of Iran no one’s ever seen. Writer and director is Saeed Roustayi."

Opisujući ga kao remek-delo, Stone nimalo nije preterao.

Ovaj film deluje potpuno drugačije od onih Kiarostamija i Panahija kojima su nas Iranci izlagali ranije. Izgleda kao da je cenzura popustila, prvo dopustivši da Roustayi uspe da se nagleda Friedkina, Manna i Audiarda a potom i da snimi i prikaže ovakav film.

Roustayi uspeva nešto što je vrlo redak slučaj u globalnim filmskim tokovima - da u jednoj vrlo ranoj fazi razvoja žanra u jednoj kinematografiji napravi ostvarenje koje će doprineti estetici nekog žanra u kome dominiraju neke druge kulture. Roustayi je upravo to uradio.

Iranski milje crackheada i heroinista je nešto do sada neviđeno na filmu, možda samo dotaknuto u MIDNIGHT EXPRESSu, a ove godine pravi veliki ulazak na iranske a onda i svetske ekrane. JUST 6.5 nije jedini film koji to tematizuje ali je svakako najsnažniji.

Roustayijev rediteljski pristup je moderan, kadriranje je bazirano na vešto artikulisanim pokretima kamere, mizanscen je vibrantan, ubedljiv, izbor glumaca i statista je izuzetan i doprinosi autentičnmosti, međutim Roustayijev film je estetizovan i ima finu dozu stilizacije kojom uobličuje svoj vrlo blago "podignuti realizam".

Međutim, Roustayi zna da je realizam njegovo osnovno oružje i on nikada ne "podiže" stilizaciju do nivoa tipičnijeg cops and robbers koncepta. Ono gde postoji najjači art house uticaj međutim jeste dramaturška struktura. Roustayi pomera fokus sa glavnog junaka, inspektora policije na narko dilera kog on hapsi, i pokušava da "razume" obe strane.

Ali, kod Roustayija je jako bitna jedna stvar - u Iranu je kazna za prodaju droge smrt. Dakle, sve dobija jednu dublju egzistencijalističku dimenziju. Nije sporno da i iranska policija nagrađuje cinkaroše, setimo se filma TARAJ iz 1985. godine, ali bez ikakve sumnje onaj ko je osuđen ima teške sudbinske dileme.

Od uvodne potere pa sve do završnice, Roustayi ubacuje čitav niz neočekivanih šamara čak i za najverziranijeg gledaoca krimića. Inventivnost autora i autentičnost miljea su izuzetni, i JUST 6.5 je zaista jedan neobičan korak napred za iranski film u jednom neočekivanom pravcu.

Sa filmom SHEEPLE, ovaj film deli izuzetnog glumca Navida Mohammadzadeha. Međutim, čini se da su oba filma ne samo deo istog talasa već i jednog vrlo zanimljivog razvoja u kome se prepoznaje sazrevanje poetika. Roustayi bi bez problema sutra mogao da snima holivudski ili zapadnoevrospki film, ali možda je bolje da ostane u Iranu i tamo napravi svoju Fabriku snova.  

* * * * / * * * *

THE MONUMENTS MEN

THE MONUMENTS MEN Georgea Clooneya je nažalost slab film o vrlo zanimljivoj temi. Šta se dešava sa umetničkim delima i zaštićenim objektima kada krenu ratna dejstva? Ratno pravo kaže da se ne diraju ako se sa njih ne vrše dejstva. Ali, šta ako neka sila odluči da ta dela uništi ili otuđi?

Imali smo iskustvo Starog mosta u Mostaru. O Kosovu da i ne govorimo. Mesopotamski spomenici pod udarom pljačkaša i uništitelja iz Islamske države. Međutim, rušenje i uništenje, i konačno krađa, nisu od juče i Drugi svetski rat je bio jedna od najvećih situacija tog tipa, jednim delom jer je naciste istinski interesovala umetnost - uostalom sam Hitler je bio neuspeli slikar. Naciste su tuđa uemtnička dela zanimala na dva nivoa - klasiku da pokradu a savremenu umetnost da unište jer su je smatrali dekadentnom.

Američka vlast je formirala tim istoričara umetnosti, kustosa i arhitekata koji se iskrcavaju u Normandiji posle trupa i kreću sa njima kao konsultanti ali i posmatrači i izveštači šta se dešava sa kulturnom baštinom. Vremenom shvataju da nacisti imaju strateški plan kako da odnesu ogromne količne umetnina a deo njih i da unište. Ova ekipa stručnjaka započinje istragu kako taj plan treba da se odigra...

Clooneyev izvanredni film LEATHERHEADS je bio staromodan i to mu je bio adut. THE MONUMENTS MEN je nažalost anahron i ta arhaiziranost čini da izgleda bajato i konfekcijski. Sama priča je vođena kroz niz epizoda koje variraju u kvalitetu i samo razaraju utisak koji bi tema morala da ostavi.

All-Star podela je harizmatična ali ne uspeva da podigne nivo filma - jednim delom jer niko nema dovoljno prostora da se razigra.

Imajući u vidu kakav je, THE MONUMENTS MEN je čak i podnošljivo prošao na blagajnama.

* * / * * * *

MISS HANOI

MISS HANOI Zdeneka Viktora je konfuzan češki krimić o hardboiled inspektoru koji sa mladom policajkom vijetnamskog porekla istražuje ubistvo koje se desilo u ovoj maloj etničkoj zajednici, prisutnoj u Istočnoj Evropi kao relikt Hladnog rata.

Nažalost, ništa od toga u ovoj priči nije adekvatno iskorišćeno. Film ne dobacuje ni do nivoa televizijskog produkta pristojnog nivoa.

Friday, October 11, 2019

A PIERRE WOODMAN-SZTORI

A PIERRE WOODMAN-SZTORI je mađarski dokumentarni film o Pierreu Woodmanu koji je izvorno namenjen televiziji ali je prikazan i na nekim festivalima. Režirali su ga Andras Kovacs i Peter Szajki a Woodman im je dao pristup i na njegovom radnom mestu, i u kući i u zavičaju. Za razliku od ambicioznog ROCCOa koji je išao linijom subjektivnog dokumentarnog filma ali se na kraju pretvorio u Roccov one man show kada je autore uzeo pod svoje, ovde imamo posla sa čovekom koji je relativno tiho i bez harizme uspeo da plasira svoju priču i potisne sve kontroverze koje su o njemu postojale.

Međutim, ovaj film jeste korisna istorija jednog kraka porno industrije u kom je Pierre Woodman značajan deo, plus obrađuje i neke stare favorite kao što je recimo Stanislas Piotr. 

Čim je pravljen za televiziju nesporno ima komunikativnost, ali zapravo najzanimljiviji može biti ljubiteljima i poznavaocima.

END ZEIT

END ZEIT Caroline Hellsgaerd je verovatno najbolji zombi film snimljen u Nemačkoj. Ne računm njihov koprodukcioni udeo u RESIDENT EVILima. Reč je o “ženskoj” priči o dve devojke koje u dva preživela nemačka mesta, Vajmaru i Jeni, pokušavaju da pronađu spas, kako od pomahnitalih zombija tako i od svojih trauma koje ih prate od momenta kada je izbila Z-epidemija.

Caroline Hellsgaerd nema onu žanrovsku rutiniranost iskusnijih horor reditelja, a rekao bih da joj zombi akcija i horor u principu i nisu primarni. Zato film u generalnom ritmu ozbiljno varira između karakterne drame, filma putovanje i zombi apokalipse. S druge strane, Hallsgaerdova rediteljski prilazi znatno pedantnije, mnogo više arty od žanrovskih specijalista, ima već fokus na karaktere od onoga što se inače javlja kao standard.

Indie i arty filmovi sa zombijima nisu retkost ali nisu tako česti u kontinentalnoj Evropi van Britanije. Otud svakako da ovaj film treba da pogledaju ljubitelji žarna koji pokušavaju da drže prst na pulsu žanra. 

* * 1/2 / * * * *

GEMINI MAN

Još od vremena kad sam bio srednjoškolac pratim proces nastanka filma GEMINI MAN, kada se orvi put pojavio kao najava u planovima Jerry Bruckheimera i kada je pominjan kao potencijalni rad Curtisa Hansona i Tony Scotta. Prvobitno je pominjan Clint Eastwood kao glavni glumac, kasnije Harrison Ford i Mel Gibson a premisa je glasila atraktivno - penzionisani plaćeni ubica se suočava sa najopasnijim protivnikom, mlađom verzijom sebe nastalom genetskim inženjeringom.

Na kraju film je snimljen sa Will smithom koji faktički jeste ušao u šerifovske godine ali spada u red onih zvezda koje “nit se šiju nit se paraju” i deluje bitno mlađe od svojih pedesetak godina. Izbor Willa Smitha kao ikone akcionog filma nije sporna. Uostalom, on je pre 20 godina za Bruckheimera i snimio ENEMY OF THE STATE gde ga je baš Tony Scott istretirao kao atipičnu akcionu zvezdu, uzevši lik kakav bi kod Hitchcocka igrao Cary Grant i ubacio ga u svoj visokooktanski mehanizam.

Dvadeset godina kasnije, Smith je u tim godinama ali ne deluje da mu je fizički tonus imalo pao u odnosu na ta vremena. U tom pogledu, njegova vitalnost je možda u izvesnom smislu učinila da GEMINI MAN ne ponudi adekvatan kontrast. Pa ipak, Will Smith ima sina, a Jaden je već sada bitno zanimljiviji muzičar nego što je Will ikada bio a kao glumac je na zanimljivom putu. Stoga, Will nosi specifičan bagaž odnosa sa mlađom verzijom sebe. Ne verujem da je ovaj “meta” nivo bio zamišljen kao bitan sloj ovog filma ali uspeo je da se oformi tokom gledanja. Stoga priča o ostarelom ubici koji shvata da ga juri njegov klon i prema njemu razvija odnos kao prema sinu kog nikada nije imao, možda i ponajviše u odnosu na Smitha može da se reflektuje kroz odnos sa Jadenom.

Izbor Anga Leeja za reditelja pokazuje da su Smith i Bruckheimer želeli da uzmu autora koji će biti ne samo akcioni specijalista već i ugledan “umetnik”, i na tom nivou su našli optimalno rešenje. Međutim, odlučivši se za Leeja napravili su rizičan potez jer on nije reditelj akcionih filmova, samim tim nema rutinu u vođenju takvog filma, i to se u GEMINI MANu vidi.

Ang Lee je jedan od onih reditelja koji pred svoje ekipe postavlja kompleksne tehničke zahteve i onda se zavali u stolicu i gleda kako ih oni ispunjavaju. Kao i u CROUCHING TIGERu gde je Yuen Woo Ping radio vrlo kompleksne borilačke koreografije. Kao što znamo te borbe su dogurale film i do velikog rezultata i do interesovanja za nagrade ali sve ono između tih letenja po šumi delovalo je dosta klimavo.

Ovde je film snimao Dion Beebe koji je australijski specijalista za tehnički zahtevna i inovativna snimanja. Michael Mann ga je uzeo za COLLATERAL i MIAMI VICE u vreme kad je digitalna tehnika ulazila u upotrebu. Potom je radio EDGE OF TOMORROW prepun specijalnih efekata u neslućenom obimu. Ovde je njegov zadatak bio da radi na 120 frejmova u 3Du.

J.J. Perry i ekipa eksperata za akcione scene dobili su zadatak da naprave nekoliko sekvenci koje će zaseniti Bournea ali i Bonda i to su takođe uspeli. Potera motorciklima u Kartaheni u Kolumbiji u prvom činu filma je jedna od najimpresivnijih akcionih sekvenci ove sezone, pa i poslednjih godina. Dakle, Ang Lee je majstor da crpi ono što mu donose saradnici, second unit kaskaderi.

Isto važi i za close quarters battle koji je urađen na izuzetno energičan način, sa vrlo izrazitom telesnošću u borbi, što rade i Will Smith i Mary Elizabeth Winstead.

Međutim, ono gde Ang Lee nema rutinu jesu one scenarističke i rediteljske deonice između specijalističkih briljiranja, a to su mirne scene, to je ona instalacija koja se postavlja između akcenata. U tim scenama rutiniran akcioni reditelj drži tenziju, a jedino što Ang Lee uspeva da istakne u tim delovima jeste odličan interplay između Smitha i Winsteadove. Njihovi dijalozi su odlični, imaju u sebi screwball komponentu, ali Ang Lee ima neku čudnu “lenjost” u nekim detaljima tih deonica.

Benedict Wong se javlja kao “kineski dodatak” priči, i uz kineske pare, to je svakako i put za “komercijalno vađenje” ovog filma od 138 miliona na kineskom tržištu. Njegov lik ima funkciju “budale” u ekipi koju čine “ratnik” i “čarobnica”, ali je u osnovi suvišan i prosto nije na nivou njih dvoje. Kao treći u ekipi deluje kao bukvalni “treći točak”, i to je onda još dodatno akcentovano detaljima koje Ang Lee verovatno svesno ostavlja campy otvorenim (tipa, nejasne okolnosti kada Wongov junak “pozajmi” Gulfstream kojim junaci putuju po svetu).

Ang Lee izbegava klasičnu akcionu gradaciju time što iz scene u scenu povećava adute u odnosu na likove ali ne u odnosu na infrastrukturu. Stoga je završni obračun postavljen u jednom malo svedenijem miljeu u pogledu ambijenta nego što bi se očekivalo ali podužu uloge junacima.

Scenario potpisuju David Benioff, Billy Ray i Darren Lemke (koji je radio na scenariju od samog početka). Kada se ime kao Benioff pojavi kao scenarista, a znamo ako ne po GAME OF THRONES a ono bar po 25th HOUR ili njegovim romanima da je reč o velikom majstoru, rekao bih da je GEMINI MAN verovatno namerno simplifikovan i ogoljen. Da li bi priča išla bolje da je nešto zakomplikovanija, da se ušlo malo više u neke tehnikalije? Što se mene tiče, verovatno da, i to bi upravo rutinirani žanrovski reditelj poput Tony Scotta i tražio.

Ang Lee je pak želeo neku arhetipsku jednostavnost i sad kad ju je dobio možemo govoriti da je izneverio očekivanja publike. To ne govorim samo u odnosu na zlatne standarde žanra kao što je baš ENEMY OF THE STATE već i u odnosu na Bournea, pa i Bonda. Ang Lee donosi jednostavnog Winnerovog MECHANICa u ovaj film, ali Smith kao A-zvezda nudi glumačke kvalitete koji prosto vape za “ozbiljnijim” okruženjem.

Konačno, GEMINI MAN je izašao u vrlo kompleksnom trenutku u istoriji savremenog Holivuda. Naime, ako se setimo, pre dvadeset godina, FIGHT CLUB je bio komercijalni promašaj, premda postao je nesporno kultni film. U ovom slučaju, JOKER je uradio upravo ono što je FIGHT CLUB pretendovao da postigne. Postao je hit, pokrenuo je gledaoce, rasplamsao polemike, i krajnje subverzivno iz ofucanog IPa napravio apoteozu originalnim filmovima.

U tom trenutku, jedino što nadraženi narod ne želi da vidi jeste GEMINI MAN koji je high concept bruckheimerovskog tipa u kome je glavna fora kako da se stoprvi put napravi svežim ono viđeno sto puta.

Naravno da je u tim okolnostima GEMINI MAN prikazan kriitčarima i publici koje tako nešto u ovom trenutku baš i ne zanima. Ako se tome doda sećanje na LOOPER koji je opet pa na jedan indie način kanibalizovao ideju GEMINI MANa, onda imamo ostvarenje koje je dočekano na nož.

GEMINI MAN svakako nije zaslužio takav brutalan doček. Ovaj film ima odličnu rolu Willa Smitha, ima sjajnu partnerku za njega u liku Mary Elizabeth Winstead, ima izvanrednu akciju, i ima do sada najveću upotrebu tehnike podmlađivanja glumaca koja u ovom filmu zaslužuje prelaznu ocenu.

Po mnogo čemu je ovo rutinski rad ali u svojim vrhunskim dometima pokazuje Holivud u najboljem svetlu. Nažalost, postojanje izvan franšize i IPa učinilo je da garden variety Holivud više ne funkcioniše u poslovnom pogledu. To bi moglo razlog za radovanje da poslovno funkconalna alternativa nije tako mračna, sama po sebi. Stoga, GEMINI MAN je old school.  Ali ima manju sposobnost da se odupre svojim klonovima od svog glavnog junaka.

* * * / * * * *

Sunday, October 6, 2019

RAMBO: LAST BLOOD

Sylvester Stallone je oduvek bio centralni deo filmova o Rambu. I danas je on jedna gromada mesa neodredivnog pola i starosti, muškarac koji se usred prevelike upotrebe steroida, hormona rasta i zatezaja kože pretvorio u babu sa dubokim glasom. Film o takvom čoveku bi mogao biti prvoklasna senzacija na nekom queer festivalu i rado bih ga gledao ali prosto on više nije Rambo.

Stallone posle godina očajničkog pokušaja da ostane vitalan, sada hoće da igra dedu, ali on nije deda. Deda je Clint. Ili Mel. Stallone deluje kao čovek koji osam sati dnevno provodi po lekarima kioji mu nešto ušpricavaju i posle se dorađuje u teretani. On naprosto ne može da prođe kao disfunkcionalni veteran koji danas živi kao težak i krotitelj konja u Meksiku.

Ipak, daleko da je Sly jedini fundamentalni problem ovog filma. Naivna postavka situacije ili likova sama po sebi ne može da mu se uzme za zlo. Otišli smo na film koji se zove RAMBO: LAST BLOOD i to u sred 2019. godine. Nije baš da smo imali čemu da se nadamo. Celih trideset i kusur godina od poslednjeg Rambo-filma koji je imao smisla, mi gledamo film koji ne shvata koliko je tupav i umesto da ono što je u njemu nevažno i zato glupo nekako ubrza, smandrlja, pa da dođemo do krtine, on na tome instira.

Imamo nekoliko scena koje su skaredno napisane i loše glumljene u kojima saznajemo koliko Stalloneu znači kćer preminule komšinice. Kako mu je ona kao ćerka koju nikada nije imao. Kako želi da je sačuva, možda čak i preteruje u tome. To traje dugo i užasno je.

Mi naravno znamo da će ona upasti u nevolju. I to traje dugo i užasno je.

I onda kad ona upadne u nevolju, ni tad Rambo ne ubaci u višu brzinu.

Negde na oko sat vremena filma počeo je da me hvata san. Upadao sam u san i vraćao se na javu, usput shvatajući da sam nedovoljno dugo spavao jer i dalje smo u mučno dosadnim deonicama.

Elem, imamo na kraju taj završni Rambov obračun sa negativcima. Vezan za jednu lokaciju na kojoj on ubija meksičke kartel-pimpove i njihove pistolerose, mahom raznim klopkama po kojima je poznat. Bez neke dinamike ali sa izvesnom dozom zainteresovanosti reditelja za mehaniku ubijanja. I onda on istim ritmom, bez ikakve tenzije, bez ikakvog preokreta ubije i glavnog negativca. I to je to.

Šta reći. Film se onda završava montažom Rambovih eskapada iz prvih filmova. Kao to je kraj ove sage. Nažalost, šteta što je ovo kraj. Trebalo je da bude spektakularniji.

U određenom smislu, sve je delovalo da će biti low key još kada smo imali taj homecoming momenat i vratili Ramba u SAD da zaokruži priču. Ali, moguće da ovo zapravo jeste još jedna geopolitička priča. Kao što je kec bio suočavanje sa traumom Vijetnama, dvojka pokušaj da se u Vijetnamu ipak pobedi, treći pokušaj da se Sovjetima Avganistan pretvori u Vijetnam, onda je ovaj film jedan MAGA pokušaj da se obračuna sa Meksikom kao domom malevolentnog, do zuba naoružanog i prodornog organizovanog kriminala.

Adrian Grunberg kao Meksikanac već je režirao jedan film u kom velika zvezda pravi svoj kambek preko leđa Meksikanaca. Ali GET THE GRINGO je ipak iza kulisa vodio Mel Gibson i to je potpuno druga klasa filmmakinga u odnosu na Stallonea. Zanimljivo je da Grundberg u principu važi za čuvenog pomoćnika režije koji je radio sa velikim majstorima kad su snimali u Meksiku i Južnoj Americi, i Gibsonov film je bio smešten u Meksiku a upoznali su se radeći APOCALYPTO. Međutim, iako je smešten delom u Meksiko, LAST BLOOD je sniman u Bugarskoj i na Kanarskim ostrvima! Dakle, Grundberg iako majstor za on-location rad u Meksiku, dolazi da fejkuje Meksiko u Bugarskoj. Čudni su putevi globalizacijski. Otkud Grundberg u svemu ovome? Iskustvo sigurno ima. Da li je doveden kao čovek za kog se zna da će pustiti glavnu zvezdu da režira koliko je zanima?

Ko zna?

U svakom slučaju, Grunberg je ovde saobraćajac. Neke lokacije je dobro iskoristio. Scena velikog prebijanja Ramba je recimo efektno urađena u jednoj paklenoj betonskoj faveli, i akcija nije rađena bez žara. Međutim, koliko god se Grunberg trudio da pravi nešto grungy i gritty, stvari su neizlečivo tupave i preopširne.

Onomad kad je izašao četvrti Rambo, napisao sam, "Mora da bude scena u kojoj ga zarobe, mora da bude scena u kojoj se on stopi sa prirodom, mora da bude scena u kojoj se on goloruk sukobi sa mašinom koja je nadmoćnija od njega, mora da bude scena duge i bolne i napete borbe sa negativčevim glavnim henchmanom, pa na kraju sa glavim villainom. Toga ovde nema.

Villaina ubije sa manje truda nego neke druge. smrt je efektna ali se villain ne izdvoji."

Ovde ima malo zarobljavanja, ima malo kamuflaže ali svega ostalog opet nema.

LAST BLOOD je na putu da neznatno bolje prođe na blagajnama od prethodnog filma. Projekcija na kojoj sam bio okupila je dosta ljudi iz vremena kad su prvi filmovi bili popularni. Mobilisani su stari kaldrmaši da vide svog heroja, to je publika koja se ne okuplja lako. Ipak, šteta što nisu dobili nešto bolje. Iz sale su izašli vidno razočarani, konstatujući da Sly više nije legenda.

* 1/2 / * * * *

Saturday, October 5, 2019

VOJNA AKADEMIJA 5

VOJNA AKADEMIJA 5 je treći film u ovom potpuno bizarnom serijalu premontiranih televizijskih epizoda koji je počeo svoj bioskopski život DRUGIM DELOM, potom trećim i evo sad petim. Dakle, prvog i četvrtog dela nema.

Peti deo je možda do sada i najbolji, iz dva razloga. Prvo, čini se da su posle prethodna dva pokušaja, autori počeli da shvataju kako da naprave nešto barem približno filmskom narativu unutar serije, tako da ovde imamo nekoliko jednoličnih priča koje pratimo uporedo i koje vode ka nekakvom zaključku. One su sve vrlo slične po svom suštinskom karakteru i prevashodno su romantične. Minimalno se prepliću i možemo reći da bi se po žanru VA 5 mogla definisati kao romantična dramedija, što je dosta neobično za nešto što govori o vojsci i budi militaristički duh. Za razliku od prethodne dve sezone koje su malo pojačale militaristički duh i bile malo više vojni filmovi, ovde imamo akcenat na vantelesnoj i vanbračnoj oplodnji.

Film traje dva sata, i to trajanje nije nežno, ali kako je reč o komprimovanoj seriji, ne može se reći da se i u tom trajanju iscrpljuju događaji.

Druga velika prednost VA5 je dobrodošla promena scenarista. Novi tim svakako pokazuje da ima elementarni dar da postavi scene, i da ima barem u tragovima smisla za humor (u jednom populističkom ključu). Zanimljivo je da i dalje likovi romske porodice zalaze u rasizam i zabavno je da ovako kontrolisan projekat koji nastaje pod pokroviteljstvom Javnog servisa RTS i Vojske Srbije ima tako pustopašan rasisitički vajb. Naravno, ne mislim da je ovde reč o nekom svesno malignom rasizmu već pre svega o pučkom jeftinom humoru koji ga takvim čini.

Nažalost, ovo je možda i najslabije režirani deo. Sa nizom scena gde se istovremeno oseća i sazrevanje ekipe i ozbiljan javašluk. Pa tako ambiciozne pokušaje smenjuju površne i aljkave realizacije. 

U aktuelnoj fazi uspona militarističkog duha u Srbiji, čini se da bi Vojska Srbije konačno mogla da napravi i neki produkt koji je nešto dostojniji njenog imena ali pre svega njenih propagandnih potreba. VOJNA AKADEMIJA previše duguje prethodnom DSovom režimu koji ju je koncipirao kao još jedno odlivanje državnih para. Sada je ipak za vreme Vučićeve demokratske despotije bitno ozbiljnije doživljena moć filma sa nacionalnom temom i nije svedena na isključivi privredni kriminal kao ranije. U tom smislu me čudi da oni i dalje dopuštaju produžetak ovog serijala u ovom formatu.

Thursday, October 3, 2019

JOKER

JOKER Todda Phillipsa je film o kom može da se napiše knjiga.

Reč je o izuzetnom filmu u svakom pogledu, ali trenutak u kom se pojavio, njegovo mesto u okvirima popularne kulture i relacija u odnosu na nju, konačno recepcija koja je usledila - sve to je izuzetno kompleksno, subverzivno, jako i opasno.

Za početak, bitno je definisati jednu stvar. JOKER je art house film.

Ako bi me neko pitao na koji film najviše liči, najpre bih pomenuo YOU WERE NEVER REALLY HERE Lynn Ramsey. U redu, jasna poveznica ta dva ostvarenja je Joaquin Phoenix, ali kanski laureat Lynn Ramsey je zapravo studija karaktera o junaku zatvorenom u svoja stanja, misli, sa jako subjektivnom vizurom. Phoenix je bitan činilac u oba filma. On je punktum u oba slučaja. Njegova glumačka igra, lice, telo, sve to su prejaki znaci da bi se sveli samo na to da je isti glumac u oba filma. Phoenix je u oba slučaja okosnica filma koja prevazilazi nivo kastinga. Ti filmovi ne bi bili isti da glavne uloge igra neko drugi. Na neki način, sam Phoenix je postao žanr za sebe a YOU WERE NEVER REALLY HERE i JOKER su to najradikalnije pokazali.

Dakle, ovo nije akcioni film, iako je vrlo uzbudljiv. Ovo nije komedija, iako je na pravim mestima izuzetno duhovit. Ovo je naprosto priča o posrnuću jednog čoveka u potpuno ludilo i destrukciju, izražena istovremeno gotovo ekspresionistički usled njegove subjektivnosti ali i naturalistički, maltene strindbergovski, u ređanju okolnosti koje su katalizator tog raspada.

Gde se ovaj film nalazi u odnosu na DCjev strip? Pa na istom mestu gde se nalazi i u odnosu na Scorsesea. Naime, Phillipsov film se dešava u epohi u kojoj su nastali TAXI DRIVER i KING OF COMEDY i film je u podjednakoj relaciji i sa tim filmovima koliko i sa DCjem. Njegova drska ideja da se tako direktno poigrava sa Scorseseom ne treba da se čita kao nekakav send up velikog majstora koliko možda kao pokušaj da se film učini delom Scorsese-verzuma. Odnosno, kao što postoji jasna kopča sa KING OF COMEDY, tako postoji i jasna kopča sa DCjem. Međutim, ako bih pokušao da objasnim ovaj film u odnosu na DC, rekao bih najpre da je ovo film o čoveku koji postaje Joker, negde podsvesno upoznat sa njime kao stripovskim likom, kao što me ne bi čudilo da negde zna i za Ruperta Pupkina.

Nezavisno od toga da li je Todd zaista želeo da proizvede ovaj po-mo efekat, da snimi film o stripu koji izgleda kao da su strip-junaci svesni stripa, evidentno je da ovo jeste priča o društvu koje se raspada pod uticajem dva agensa - klasnog raslojavanja i popularne kulture.

U pogledu društvene kritike u energičnoj završnici, Todd denotativno kanališe Lumetov NETWORK ali u dubini sam osetio ono vrtloženje koje je nosilo finale STRANGE DAYSa Kathryn Bigelow, tu tačku kada se iz jedne napete male priče sve relaksira kroz širenje tenzije na ceo svet.

Ipak, sve ove reference na stranu, JOKER je film u kom pop kultura igra značajnu ulogu ali daleko od toga da joj se robuje, kao i da film ne funkcioniše bez nje. Naprotiv. Ovo je film koji je moguće bez ikakvih problema i bez ostatka razumeti, prihvatiti i diviti mu se ako ne znamo ništa o DCu i Scorseseu. Štaviše, i voleo bih da je Todd Tarantino pa da post festum kaže šta ga je inspirisalo.

Nisam iskreno verovao da Larry Sher može ovako da snima iako mu je Todd do sada već priredio nekoliko dosta ozbiljnih vatrenih krštenja. Toddov film koristi stilsku raskoš sadašnjeg Scorsesea u pravljenju priče kakvu je ovaj snimao onda kada nije ovako režirao kao danas. To je vrlo zanimljivo. Ako je Scorsese zaista ključna tačka za razumevanje onoga što se dešava na ekranu, onda je bitno reći da njegovi filmovi nisu izgledali ovako, ali da opet najveći deo arsenala kojim se Todd služi jesu stigli iz njegovog opusa. Međutim, u sve ovo Todd unosi mnogo svog ličnog pečata. Uostalom, njegova sposobnost da rekonstruiše i dekonstruiše kinematografiju iz prošlih vremena videli smo u drugačijem a opet odličnom filmu STARSKY AND HUTCH. Toddov smisao za humor, za apsurd, donosi niz bogatih detalja. Ovo je jedan od onih velikih filmova gde konac delo krasi, gde od celine koja funkcioniše sve ide do detalja i gradi koherentan, do tančina osmišljen svet.

U tom smislu, dok Scorsese i u sadašnjoj epohi Holivuda može sebi da dozvoli ovakav film. Setimo se izuzetnog BRINGING OUT THE DEAD, Todd Phillips pravi vrhunsku subverziju što ovakvu priču stavlja pod strip etiketu. Ne kažem da on ovakav film ne bi mogao da snimi bez naslova JOKER. Ali teško da bi mogao da postigne ovakav eksplozivan uspeh sa ovakvim art houseom da te etikete nije bilo. Pritom, dok se JOKER otvara sa 155 miliona dolara, YOU WERE NEVER REALLY HERE je u Americi zaradio tek DVA I PO miliona dolara. Samo zahvaljujući toj etiketi, Todd je uspeo da dobije negodovanje zbog nagrade u Veneciji, ali i nestvarnu gledanost za ono što prikazuje ljudima.

Kad se raziđu dim i prašina sa bioskopskih blagajni ovog vikenda, imaćemo možda i najgledaniji savremeni art house film u istoriji, zahvaljujući jednom detalju, a to je natpis da je baziran na stripu. Todd kao stari edgelord uživa u ovoj perverziji, siguran sam u to. I treba. JOKER je na neki način i praznovanje svega do čega je savremeni film dobacio u estetskom pogledu i potpuna subverzija onoga u šta se savremeni Holivud u poslovnom pogledu pretvorio.

Istovremeno, ovo je ponovno podsećanje da to što formalno gledano filmska industrija opterećena ekranizacijama stripova, rimejkovima i nastavcima, ne znači da ne živimo u periodu neverovatne kreativnosti. A Todd se oprobao ne samo u žanrovima čiji se autori redovno potcenjuju već je radio i dva rimejka i dva nastavka. Slično Craigu Mazinu koji je napravio senzaciju kao scenarista serije CHERNOBYL a dotle je radio gross out komedije, parodije i nastavke, među njima i jedan sa Toddom, sada je i on pokazao da se u rovovima exploitationa kriju daroviti ljudi koji u pravim okolnostima mogu da zasijaju.

Osećam izuzetno lično zadovoljstvo što su dve decenije verovanja u Todda krunisane jednim ovakvim umetničkim, festivalskim i poslovnim trijumfom. Sad bar znam da neću biti usamljen kad budem nestrpljivo čekao njegov sledeći film.

* * * * / * * * *

Wednesday, October 2, 2019

CORNBREAD, EARL AND ME

CORNBREAD, EARL AND ME Josepha Mandukea je film iz 1975. koji kao da je snimljen juče. A rekao bih čak i da dosta liči na filmove snimljene juče.

Naime, priča prati mladog dobroćudnog diva koji se sprema da ode sa košarkaškom diplomom na koledž ali onda biva ubijen od strane policije, ni kriv ni dužan, pošto su oni pomislili da je reč osumnjičenom kog su jurili.

Klinci iz kraja koji su ga obožavali, komšije, lokalni trgovci, napadaju policajce i brutalno ih isprebijaju. Međutim, kada krene suđenje, policijski inspektori kreću od jednog do drugog svedoka i vrše pritisak ne bi li ovi promenili iskaze. Na sudu, samo još jedan dečak ostaje kao potencijalni svedok koji neće lagati, iako prete da će oduzeti socialnu pomoć njegovoj majci.

Iz današnje vizure, ovaj film deluje surovo, pregrubo u rukovanju ovako delikatnim temama, ali manje-više postupci u ovoj vrsti filma nisu postali bitno uglađeniji. Stoga, kao prototip ove vrste filma zaslužuje ocenu više od one koju dobija po utisku posle gledanja.

Pored veterana kao što su Moses Gunn, Rosalind cash, Thalmus Rasulala i Bernie Casey, CORNBREAD, EARL AND ME donosi i dva zanimljiva filmska debija.

Cornbreada igra NBA velikan Jamaal Wilkes, potpisan kao Keith Wilkes. A njegovog malog obožavaoca i komšiju niko drugi do Larry Fishburne. U jednoj sceni Wilker podučava Fishburnea košarci, ali Larry će mu kasnije u Holivudu osvetlati obraz postavši upravo onako pouzdani profi kakav je Jamaal bio na parketu.

* * * / * * * *

Monday, September 30, 2019

Прелюбодеяние

Прелюбодеяние Javora Veselinova je pokušaj visokoestetizovane pretenciozne bugarske melodrame o momku iz razvedenog braka koji se spetlja sa očevom novom ženom. Usput je to i film o njegovom odnosu sa jednom psihički nestabilnom devojkom, ali i o sofijskom noćnom životu i sve to je dato sa obiljem slow motiona. I sa tom salatom od tema i slow motionom traje jedva 74 minuta.

Film je snimljen 2014. godine. Nažalost, izgleda kao da je bitno stariji od toga. Kao da je iz vremena kada je slow motion i taj vid visoke estetizacije nekome bio big deal. Svakako da 2014. to nikoga nije zanimalo.

Jako slabo. Još jedan od radova koji umnogome potvrđuju izgrađene predrasude o bugarskoj kinematografiji.

REBOUND: THE LEGEND OF EARL "THE GOAT" MANIGAULT

Kad sam bio klinac sfedinom devedesetih, dok je tzv. Michael Jordan Effect bio izuzetno uticajan u Holu+ivudu i podsticao na snimanje filmova o košarci, HBO film o Earlu Manigaultu je bio jedna od najtvrđih stvari na temu košarke koju smo gledali moji drugovi i ja.

Iz današnje vizure REBOUND: THE LEGEND OF EARL “THE GOAT” MANIGAULT je naravno žešća hagiografija i ne ostavlja isti utisak kakava je ostavljao onomad kada je nasuprot Nikeovoj estetici sportiste kao superheroja doneo ulice Njujorka i istinitu priču o tipu koji je tukao Wilta i impresionirao Kareema dok je još bio Lew Alcindor, ali nikada nije zaigrao u Ligi jer je propao od droge.

Eriq La Salle je vrlo solidno i vešto režirao ovaj film. Scene košarke su istovremeno energične i nostalgične a redukcija elemenata iz Goatove biografije je u suštini funkcionalna. Naravno, kao klinac nisam znao koje je elemente La Salle izmenio a gde je smatrao da treba “štampati legendu”, tako da bih recimo voleo da sam video pokušaj da zaigra za Utah Stars posle zatvora jer mu je to ipak bio jedini dodir sa profesionalnom košarkom, a isto tako ono zakucavanje sa dva ubačaja u obruč koje je i sam Goat negirao se zadržalo kao “istina”.

Priča je sama po već dovoljno interesantna i bez tog detalja koji je ionako neizvodljiv u stvarnosti a gledalac naročito zna da je to neizvodljivo Donu Cheadleu. Ovaj film je snimljen 1996. godine, kada su glumci i akcione zvezde bili razdvojeni pojmovi. U to vreme je još uvek košarkaš dakle igrao košarkaša i La Salle se dosta i drži toga, pa tako Wilta recimo igra Kevin Garnett a danas pomalo zaboravljeni prvi pik Warriorsa Joe Smith Connie Hawkinsa, nekadašnjeg kontorverznog centra Sunsa, Lakersa i Hawksa.

Pa ipak, on uzima da Cheadle igra Manigaulta i samim tim neke od njegovih najčuvenijih atletskih akrobacija mora da lažira i to radi dosta solidno. Pa ipak, naše saznanje koliki je i ko je Cheadle više subjektivno nego objektivno čini te detalje malo neubedljivim.

Međutim, La Salle je uzeo Cheadlea da bi ovaj doneo Goatovu dramu a ne veštinu na terenu (premda ta dva ne treba razdvajati jer je suština jednog u drugom) i ovaj u tome briljira, uspeva da prikaže njegovo potonuče u narkomaniju i naravno muke jednog okorelog džankija na ubedljiv način. Stoga, La Salle pravi mudru odluku i žrtvuje ono što je u svakom sportskom filmu po definiciji manje važno.

Stoga, REBOUND funkcioniše kao fina nostalgična priča o tome kad je košarka bila “mlada”, i kada su NBA talenti ipak još uvek bili uličari, daleko od internata i srednjih škola koje ih pod staklenim zvonom gaje kao vrhunsku vrednost za koledže i samu ligu.

REBOUND definitivno nije onaj monolit realizma kako mi je izgledao kao klincu ali je i dalje jedan od najbitnijih filmova o košarci snimljenih do sada i svakako jedna od najboljih istinitih priča koje su ekranizovane na tu temu.

Don Cheadle i Michael Beach najavljuju svoju veličinu koja će kasnije činiti temelj njihovih dugih i plodnih karijera, a visok nivo produkcije i ozbiljnost pristupa pokazuju da je HBO bio osoben brend još pre nego što je posle SOPRANOSa postao “više od televizije”.

Tuesday, September 24, 2019

MIDSOMMAR

MIDSOMMAR Arija Astera je novi rad reditelja koji je prošle godine imao precenjeni HEREDITARY, slavljen kao veliki povratak horora koji je na kraju polarizovao publiku. Novi film je nešto drugačiji, još je udaljeniji od onoga što bismo u konvencionalnom smislu nazivali hororom. Međutim, obrni-okreni, MIDSOMMAR ipak jeste film strave, na kraju krajeva i što je najvažnije, bitno je bolji od HEREDITARY.

Ari Aster je snimio dvoipočasovni film. Da li je to bilo neophodno? Svakako da ne. Nema MIDSOMMAR nekakav zahvat ili obim priče koji iziskuje to vreme trajanja i tu odluku da se snimi tako iracionalno dug film zapravo možemo čitati kao Asterovu odluku da odmakne svoj film od žanra i da ga gurne direktno u pravcu art housea sa jakim autorskim pečatom.

MIDSOMMAR je film koji se odmiče od horora pre svega time jer nema isključivi fokus na stravu, ali ima veliki fokus na nju kada se film dovede do ključanja. Priča počinje kao relationship drama o mladoj ženi koja ima teškoće da očuva vezu sa svojim momkom posle teške porodične tragedije koju je preživela. Ne bi li ojačala izbiljno narušenu vezu sa svojim momkom polazi sa njim i njegovim prijateljima u Švedsku na paganski praznik u jednoj izolovanoj komuni.

Kada se tamo nađu, stvari kreću putem WICKER MANa ali i odnosi među likovima postaju neobični. Naime, ovde opet moramo imati izvesnu dozu iracionalnosti među junacima kako bi priča bila održiva, i ona se bazira na dve atipične premise. Jedna premisa je da deo njih želi da ostane sa sektašima uprkos bizarnim i surovima ritualima kojima su pristvovali jer žele da pišu disertaciju o tome. Druga je da oni ne razmišljaju kao gledaoci horor filma već kao ljudi koji imaju poverenja i ne polaze od premise da je svako koga sretnu psihopata. Paradoksalno, da bi se horor ostvario, Aster iskopava motivaciju iz realizma, da ne kažem naturaizma, i time doprinosi začudnoj atmosferi.

Astera je čini mi se ta začudna atmosfera, ta prilika da se pravi neka estetizacija tela i prirode, zanimljivih ambijenata, građenje atmosfere umnogome usmerila u pogledu toga kako će izgraditi tempo filma. Dakle, film je tenzičan ali nije brz u pogledu tempa. Isto tako, bitno je naglasiti da nije naporan za gledanje, nije monoton. Ali jedna stvar koja se recimo gubi sa tako ekstremnim trajanjem jeste relacija prema inicijalnoj traumi glavne junakinje koja se na neki način zaboravi i izgubi na značaju iako je u temelju cele priče.

Pa ipak, Asterov film je izuzetno intrigantan za gledanje i sve ove eventualne probleme nadoknađuje atmosferičnošću, harizmatičnim glavnim glumcima i sjajnim lokacijama.

Ne znam da li je ovaj film ostao neprikazan kod nas jer bi pokazao da je srpski narod u dubokoj zabludi kada vapi za tim da se snimi horor o vlaškoj magiji kako bismo pokazali Zapadu nešto što oni nemaju. Ali, svakako bi bilo zanimljivo pogledati ga u bioskopu.

U panteonu zanimljivih filmova o kultovima, stavio bih ga uz rame sa SACRAMENTom, odličnim filmom Ti Westa koji se više bavi nečim po uzoru na Jonestown nego na WICKER MAN ali ima sličnu dramaturgiju uznemirenja zatvorene zajednice dolaskom stranaca.

MIDSOMMAR sigurno nije onoliki masterpis kolikim ga autori smatraju ali svakako jeste respektabilan i neophodan odmak u savremenom filmu strave.

* * * / * * * *

Monday, September 23, 2019

UN COUTEAU DANS LE COEUR

UN COUTEAU DANS LE COEUR Yanna Gonzaleza, brata Anthonyja Gonzaleza iz M83, i samog nekadašnjeg člana tog benda je depalmijanska pizdarija kakvu samo Francuzi danas sebi mogu da dozvole. Iako se ovaj film može posmatrati i kao neo-giallo zbog nekih stilema, uostalom i De Palma je popio malo sa tog izvora, postoji nešto užasno američko i samim tim depalmijanski u ovoj intrigantnoj queer fantaziji.

Film je smešten u svet francuske gej pornografije kasnih sedamdesetih. HIV još vreba kao ubica ali na sceni se pojavljuje pravi - slasher sa kožnom maskom i falusom iz kog izlazi oštrica.

Ubica počinje da ubija glumce koji rade za jednu porno producentkinju. Ali kako je ovo istovremeno doba ne samo De Palme već i CRUISINGa, onda isprva te smrti ne deluju čudno jer se glumci vucaraju po leather club sceni gde ima raznih čudnih svatova. Ipak, vremenom, leševi kreću da se gomilaju i glavna junakinja, producentkinja koju igra Vanessa Paradis kreće sama u istragu jer vidi da od policije nema koristi, niti ih zanima da rešavaju ovaj slučaj.

Kao De Palmini trileri iz kanonske faze, prožeti sa Friedkinovim CRUISINGom, Gonzalezov film ima junake, i zaplet, pa čak i situacije i mizanscene koji su uvek spremni da odu korak dalje od racionalnog kako bi se došlo do poente koja njega zanima, do ishoda koji on traži. I na toj ravni prepoznavanja sa De Palmom i Friedkinom ovaj film dobija ili gubi razumevanje publike.

Za razliku od De Palme, mada se ne može reći da nije pokušao, Gonzalez ne uspeva da generiše napetost, naprosto čini se da ne postavlja prave likove u opasnost, to jest da oni glavni dolaze u nevolju srazmerno kasno, kao i da sami set-pieceovi nemaju onu depalmijansku virtuoznost, ali njegovo suštinsko oslanjanje na njih je apsolutno čitljivo. Otud, čini mi se da ovaj film, iako nesumnjivo mora steći kultni status neće biti previše značajan među fanovima horora i trilera, koji pored pojmova vole da dobiju i konkretnije dokaze napetosti i strave.

Sam svet gej porno industrije je zanimljiv, vibrantan, sa nekoliko sjajnih detalja i upečatljivih likova koji su svojstveni pričama ovog tipa ali ovde dobijaju svež spin.

Gonzalezov film je uprkos svojim žanrovskim zahvatima na koje je snažno oslonjen ipak pre svega art house film i za razliku od De Palminih ranih radova, nikada nije ni morao da se dokaže u exploitation ravni. Pa na kraju zapravo osim nekoliko krvavih ubistava, i samog dešavanja u pogledu snimanja gej pronića na nivou ideja i onoga što se nagoveštava, takvog sadržaja ima iznenađujuće malo.

Glumačka ekipa je sjajna. Scenografija savršeno zarobljava ne samo epohu već pre svega film sedamdesetih. To su ti korodirali ambijenti francuskog soft corea, to su ta mesta okružena otpadima na kojima smo navikli da nalazimo gej klubove u filmu sedamdesetih.

Gonzalez je reditelj snažnog rukopisa, pa i ne čudi da je sa ovim filmom dospeo do Kana. Njime je sasvim sigurno, uvodeći element žanra uspeo i da proširi svoje područje borbe. Videćemo šta mu je sledeći korak, mada kako se čini, neće biti napravljen bez jakog queer pečata. 

* * * / * * * * 

THE PEOPLE'S FIGHTERS: TEOFILO STEVENSON AND THE LEGEND OF CUBAN BOXING

THE PEOPLE’S FIGHTERS: TEOFILO STEVENSON AND THE LEGEND OF CUBAN BOXING Petera Berga je dokumentarni film koji je snimio za Olimpijski kanal u produkciji legendarnog Franka Marshalla.

Pete Berg, kao osvedočeni ljubitelj boksa, preuzima ulogu reditelja i naratora i na vrlo jasan i precizan old school način prikazuje istorijat kubanskog boksa i njegovih olimpijskih uspeha. Uz odličnu upotrebu bogate arhive koja pokriva sve aspekte sportskog i političkog dejstva boksa, Berg potpisuje film koji stoji kao udžbenički primer istovremeno poučnog i faktografski bogatog a opet energičnog i sinematičnog dokumentarca.

Nažalost, ovakvi radovi su sade u defanzivi i to je šteta, ali srećom barem televizija ih i dalje gaji. Ovo je dokumentarni film koji slavi sport i nema onu tell-all dimenziju koja bi možda mogla da ga učini pikantnijim, međutim vrlo lepo opisuje kako je Kuba stvarala heroje i vrlo lepo neke od njih koji su preživeli prikazuje danas, kada su u penziji.

Film zauzima osvežavajuće pro-amaterski a samim tim i pro-kubanski stav kad je reč o prebezima u SAD a pitanja ljudskih prava se dotiče minimalno i na jedan krajnje racionalan način.

Film je dostupan za besplatan streaming na Olympic Channelu i za ljubitelje sporta i old school dokumentarca ovo je jedno natprosečno iskustvo.

SRBENKA

SRBENKA Nebojše Slijepčevića je kod nas lažno predstavljana kao dokumentarni film o ubistvu porodice Zec, naročito Aleksandre Zec, kako bi se stvorio utisak da Hrvati imaju svoj TERET. Pa ipak, ne može se postaviti apsolutno nikakav znak jednakosti između ta dva filma, za početak zato što SRBENKA nije film o ubistvu Aleksandre Zec i samo je spin-mašina Filmskog centra Srbije, tradicionalno bazirana na ideji da ljudi inače ne gledaju filmove uopšte mogla da pomisli kako se ova laž može održati na duže staze.

SRBENKA je primarno film o nastanku predstave Olivera Frljića o Aleksandri Zec i ona se u filmu spominje usput kao motiv oko kog se gradi predstava i oko kog učesnici radnog procesa, reditelj i glumci grade svoj umetnički izraz. Aleksandrom Zec se i oni, u materijalu koji je ušao u film, bave srazmerno malo jer je sam proces rada takav da oni kopaju po sebi, po svojim razmišljanjima, sećanjima i sl. U sklopu toga dešavaju se i tri ispovesti Srba koji pričaju o tome kako im je bilo kad su bili deca, kako je to biti dete a srpskog porekla jer i Aleksandra je bila dete kad je ubijena.

Ta svedočanstva su data lapidarno u nekim arty zahvatima što je i svojstveno tim modernim autorskim dokumentarcima.

Svaki tekst koji pokušava da predstavi ovaj film kao priču o zločinu nad porodicom Zec je potpuna laž i sva je prilika da ga je pisao neko ko nije gledao film ili ne očekuje da ga vi pogledate. U najboljem slučaju, možemo reći da je ovo film čija je sporedna tema to kako je biti Srbin u Hrvatskoj.

Međutim, pre svega ovo je film o radnom procesu Olivera Frljića, making of njegove predstave. Frljićev način rada je sam po sebi političan, pa se onda uz njega normalno javlja i politika, ali SRBENKA se izrazito fokusira baš na Frljića te i tu političnost prelama kroz njega. Ono što pratimo su njegove indikacije i reakcije, pa čak i kad se dešava nešto objektivno, film nam to ne prikazuje izuzev kroz njega.

Slijepčević je pošao od ideje da će snimajući proces rada na predstavi uspeti da u zasedu uhvati nešto što je uzbudljivo i ima svoju dramaturgiju, tenziju i intrigantnost. I u tome je delimično uspeo.

Međutim, reakcija na film će svakako varirati u odnosu na to koliko vas zanima gledanje Frljićevog radnog procesa. Svakako da onaj ko bude gledao zbog Aleksandre Zec u ovom filmu neće naći to što traži. 

* * 1/2 / * * * *

Sunday, September 22, 2019

AD ASTRA

AD ASTRA Jamesa Graya je njegov prvi iskorak u SF, naročito u hard SF, i ova neobična odluka se isplatila, jednim velikim delom zato što je film rađen za studio pa je imao priliku da bude korigovan kroz dosnimavanja koja su obogatila film.

Obim reshootova je bio toliki da je uloga second unit reditelja Dana Bradleya vrlo istaknuta a za njene potrebe angažovan je čak i drugi DP, čuveni Caleb Deschanel.

Time je film bitno obogačen ali je pomalo i stvoren utisak da sedi na dve stlice.

Jedna je kontemplativni SF o svemirskom putniku koji želi da nađe svog oca - legendarnog astronauta za kog se odavno misli da je mrav i da na tom putu sazri kao ličnost. Druga je svemirski pustolovni film koji nosi neka uzbuđenja svojstvena filmovima o orbitalnim putovanjima.

Elementi ta dva filma nisu savršeno izmešani, vide se određeni šavovi ali Brad Pitt u glavnoj ulovi držai celu stvar na okupu i čini da se AD ASTRA na kraju sabere kao jedan zanimljiv svemirski vestern o svemirskom kauboju koji putuje kroz svemir u potrazi koja će mu promeniti život.

Otud, AD ASTRA na puno mesta mora da balansira i nijednom ne pada u ambis. Ali te nesigurnosti se na dosta tačaka osećaju pa će ih prepoznati i senzibilnija publika.

Jasno je da je Gray bio zaduženiji za kontemplativni deo a Bradley za uzbuđenja. I srećom, i jedno i drugo je solidno realizovano.

Brad Pitt je izuzetan u jednoj dominantnoj glavnoj roli u kojoj bez sumnje nosi ceo film u drži ga na okupu uprkos ovim kreativnim nedoumicama. Na izuzetan način uspeva da prikaže umor svog lika i potrebu za promenom  koja mu je nasušna ali se ne može ostvariti dok se ne reši situacija sa ocem.

Veliki kapital filma je što oca igra Tommy Lee Jones, glumac koji je već igrao svemirskog kauboja u istoimenom filmu a ovde dobija priliku da se iskupi za tu eskapadu Clinta Eastwooda. Štaviše, ako koji film zaslužuje naslov SPACE COWBOYS onda je to upravo ovaj koji je snimio James Gray. 

GRAVITY i dalje ostaje po mnogo čemu nedostižan, po svojoj jednostavnosti, i tehničkoj usavršenosti ali AD ASTRA nije survival thriller iako ima određene elemente toga. Pre bismo mogli govoriti o Conradu kao uticaju, o filmovima kao što je APOCALYPSE NOW ili 2001 ipak ne. Pre svega jer AD ASTRA nije takav kalibar ni u estetskom pogledu ali ni po preyenziji. Ovo je ipak film mnogo iščišćenijih motivacija i mnogo konkretnijih dogovora.

AD ASTRA sasvim sigurno nije ono što su autori zamislili, a to je remek-delo psihološki utemeljenog SFa smešteno na svemirsko putovanje. Ali ono što jeste, nije manje vredno - reč je o solidnom svemirskom vesternu koji sebe ozbiljno shvata.

* * * / * * * *

PIERCING

PIERCING Nicholasa Pescea je indie film, ekranizacija romana Ryu Murakamija, o porodičnom čoveku kome je došlo vreme da malo ode od kuće i izduva svoje psihopatske nagone kroz ubistvo prostitutke. Međutim, kada uđe u realizaciju te ideje ispostavlja se da je ona možda i “luđa” nego on.

Chrstopher Abbott je glumac koga radio volim da gledam i ovo je praktično njegova duo drama sa Miom Wasikowskom ali Pesceov film je uprkos trajanju od jedva 77 minuta , isprazan, repetitivan i odbojan na pogrešan način.

Činjenica da je na kraju prošao na neke festivale, pa čak i one mejnstrim festivale, a i da je kod kritike dobio prelaznu ocenu, pokazuje da Abbott i Wasikowska imaju mnogo veći autoritet nego što bi se očekivalo.

Pesceov rediteljski koncpet je da geografski i vremenski gurne priču u neku non-descript Americanu, i to je još jedna odluka koja iako sporedno doprinosi odbojnosti ovog filma jer bi trebalo da bude znakovita a zapravo je potpuno prazna.

CORPORATE ANIMALS

CORPORATE ANIMALS Patricka Bricea je satirična horor komedija koja se bavi kritikom korporativnog miljea i lažnih timskih vrednosti u preduzećima. Scenario je pisao Sam Bain, izvanredan britanski televizijski scenarista koji je krenuo u ekipi sa Jesse Armstrongom a danas se čini da je kolegi trenutno u Americi bolje nego njemu. Naime, za razliku od Armstronga koji ima autorsku seriju za HBO, Bain radi manje ugledne projekte sa slabijim producentima.

Na sve to, nažalost, CORPORATE ANIMALS nije dobar film, a kako je umnogome oslonjen na scenario rekao bih da u tom ishodu itekako ima i Bainove zasluge. Film je koncipiran kao kamerna drama, i najvećim delom je smešten u jedan prostor u kom junaci zaglavljeni u pećini prolaze kroz krizu i međusobne backstabbinge.

Brice se nije naročito snašao kao reditelj a Bainov scenario je teatralan i raspričan na skroz pogrešan način. Rezultat je jedna od onih mučnih indie konkokcija koja je u svom pristupu “mračna” i “anarhična” ali i po realizaciji i po idejnosti zaptavo vrlo ravna i mejnstrim.

Žao mi je zbog Baina, zbog njega sam se nadao da će ovo biti dobar film ali nažalost nije...

Saturday, September 21, 2019

POLAROID

Želja izrečena posle gledanja CHILD'S PLAYa da ćemo uskoro moći da gledamo nešto autorski od Larsa Klevberga ispunila se brže nego što sam očekivao. Naime, POLAROID je dugometražna varijanta njegovog showcase kratkog filma, dakle autorski rad.

Nažalost, POLAROID je s razlogom imao nekoliko odlaganja premijere. Reč je o lepo slikanom i dizajniranom hororu o mladima koji stradaju posle fotografisanja starim Polaroidom. Ova trashy premisa nažalost rezultira vrlo slabom i nemaštovitom stravom. Tako Klevberg u ovom filmu nažalost sve ono što izgradi u karakternim scenama ne uspeva da kapitalizuje onda krenu suspense i ripper sekvence.

Možda je sve to nešto zanimljivije samoj ciljnoj grupi - omladini koja nije gledala mnogo horora, ali iskreno mislim da ni njih ne može ozbiljnije zaintirgirati.

Šteta.

* * / * * * *