Wednesday, August 21, 2019

DRIVEN

DRIVEN Nicka Hamma je već jako zakasneli učesnik u talasu igranih filmova baziranih na istinitim pričama o pohlepi i odlasku na robiju zbog toga tokom osamdesetih. WOLF OF WALL STREET je na samom početku tog talasa, manje-više definisao domete takve vrste filma, i oni nisu ni približno dosegnuti a DRIVEN nažalost dobacuje mahom do donjeg doma te vrste filma.

Poprilično je neverovatno da je DRIVEN zatvorio filmski festival u Veneciji prošle godine. U glavnim uogama pojavljuju se Jason Sudeikis i Lee Pace, ali film je vrlo skromno budžetiran i maltene se dešava na tri i po lokacije, pa je po produkcionom zahvatu bliži nesrećnom SPEED KILLS nego WOLFu.

Sa SPEED KILLS deli i neke tematske elemente. Naime, i ovde imamo vizionara kog zanimaju brza vozila i trgovinu kokainom s početka osamdesetih. Ovde je doduše čovek opsednut brzinom čuveni američki automobilski mogul John DeLorean koji je u jednom trenutku zatražio pomoć komšije koji ima veze sa narko biznisom kako bi finansirao svoju DMC fabriku kad je upala u nevolje.

Lee Pace je već igrao deloreanovsku figuru u seriji HALT AND CATCH FIRE pa on ovde nema ni potrebe da dosegne išta što mu nije već jako dobro poznato. Sudeikis pak nema šta mnogo da pruži u ulozi simpatičnog pilota i sitnog muljatora sem svog osmeha. I to bi bilo dovoljno da se u filmu dešava još nešto. Nažalost, DRIVEN se kreće krajje predvidivim etapama priče o padu, ovog puta čak i bez uspona.

Jason Sudeikis i Lee Pace su dovoljno šarmantni glumci da gledaoci požele da njihovim junacima uspe ono što su zamislili. Nažalost, sam film od prvog trenutka pokazuje da se to "istorijsko iskliznuće" neće desiti.

* * / * * * *

Sunday, August 18, 2019

GOOD BOYS

GOOD BOYS Genea Stupnitskog je R-rated komedija o tri dvanaestogodišnja klinca koji upadaju u seriju nevolja, kada jedan od njih zbog devojčice u koju se zaljubio pošto-poto mora da stigne na žurku te večeri. Usput oni kreću da idu iz jedne loše procenjene situacije u sledeću, iz nevolje u nevolju i provode jedan nezaboravni dan koji će im umnogome promeniti živote i pomoći da shvate neke stvari o životu.

Trojica dečaka u glavnim ulogama su izuzetni i oni su osnov ovog filma i njegov ključni kvalitet koji čini da se prevaziđu razni limiti scenarija koji potpisuju Stupnitsky i Lee Eisenberg a koji ima tendenciju da bude one-note affair kao i režija Stupnitskog koja dobro beleži gegove i pokušava da ostvari konzistentan film look ali ukupno uzev nema onaj šlif koji donose najbolji reditelji u komedije.

Međutim, ono što je bitno, to su tri klinca i oni su izvanredni, i to je negde punktum kroz koji treba sagledavati ovaj film. Njih trojica dobro glume i uspevaju da se profilišu kao karakteri tako da time pokrivaju neke blede sporedne glumce sa kojima Stupnitsky morao postupiti drugačije. 

Naslovni junaci nose film, i veći deo prateće ekstravagance je dobro postavljen, no oni su njegov najveći kvalitet pa je samim tim jako bitno da su Stupnitsky i Eisenberg ove junake uspeli da dobro i temeljno sprovedu na papiru kroz character arc koji su im namenili. Sama komedija je bazirana na gegu, i na dijalozima i sve to je dobro prožeto da proizilazi iz dijaloga. Pored laugh out laugh momenata, ovde postoji i jedna opšta atmosfera humora koja drži publiku u adekvatnom raspoloženju, i čini mi se da na kraju, uprkos nekim sporednim likovima koji mi na nivou podele nisu bili savršeni, ovaj film sve što je bitno radi dobro.

* * * / * * * *

Saturday, August 17, 2019

ALIEN INVASION

ASMODEXIA je bila podnošljiv horor o posednutosti i egzorcizmu od pre nekoliko godina. Marc Carrete ima novi film, ALIEN INVASION, po svemu katastrofalno ostvarenje koje combinuje creature feature, backwoods/inbred horror i torture porn. Međutim svi ti elementi su dati jako slabo i ALIEN INVASION je baš ona starinska vrsta žanrovskog taloga sa kakvom se više ne srećem, ne zato što ih nema, nego zato što danas imamo više informacija i uvek ima neko da dojavi šta nas čeka. Ovde je ime reditelja bilo dovoljno da upadnem u klopku, i ispunjavam svoju dužnost da obavestim sledeće gledaoce koji se mogu namamiti...

ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD

ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD Quentina Tarantina je ili veliki kambek zabludelog genija, ili se naprosto bavio temom koja me zanima, za razliku od prethodnih par naslova. U svakom slučaju, ko voli istoriju filma, ko voli dešavanja na ekranu koja imaju veliki kalibar, velike zvezde, velikog snimatelja iza kamere, rekonstrukciju epohe, ovde definitivno ima šta da vidi.

Film govori o apokrifnom glumcu Ricku Daltonu koji je prekinuo uspešnu TV karijeru da bi se oprobao na filmu i sada je na nizbrdici i mahom igra negativce u gostujućim rolama popularnih televizijskih serija, te mu se već smeši odlazak u Italiju u snimanje špageti vesterna. U kući do njegove žive Roman Polanski i Sharon Tate, bračni par u usponu ka vrhu Holivuda. A po kraju nedaleko luta Mansonova banda hipika.

Tarantino je snimio film iz četiri čina. Prva tri su smeštena u par februarskih dana a četvrti u jednom letnjem koji će prerasti u noć Mansonovog masakra.

Iako Tarantino ne može pobeći od zapleta, ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD je film stanja. On nam omogućuje da posmatramo likove koje je izabrao. I na svu sreću njih igraju najveće filmske zvezde danas - Leonardo DiCaprio, Brad Pitt i Margot Robbie. Tarantinov pristup je obzervacioni ali je odnos prema ritmu ipak pripovedački, dok je krajnje vizuelno oblikovanje visokoestetizovano.

U filmu kao dramski osnov više postoje karakteri nego priča, i Tarantinova zamisao je da nas sa svima njima upozna i na neki način ih na kraju ukrsti u noći koja je pre pedeset godina na izvestan način promenila svet i uvela Holivud u novu epohu.

Tarantinov film je naravno i bajka koja spaja fakte i fikciju, stvarne ličnosti i izmišljene likove, a teza je sledeća - ako su tu fikcionalni likovi onda se istorija ne mora odigrati onako kako je išla.

Odmah posle gledanja sam izneo teoriju o tome gde Tarantinov film ima prožimanja sa Jugoslavijom, zemljom koja je 1969. itekako postojala baš u Holivudu - http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/701/merila-vremena/3626473/bilo-jednom-u-jugoslaviji-tarantinove-jugonostalgicne-poruke-u-novom-filmu.html

Ako su se Tarantinovi filmovi ranije hranili drugim filmovima, onda se ovog puta hrane i filmovima i filmadžijama, on zalazi u period koji ga inspiriše, imaginarijum kome je kao vrlo malo dete pomalo i svedočio. U određenom smislu, Tarantivo ovde po prvi put ostavlja tvrde žanrovske matrice po strani. Iako se u filmu pojavljuju Manson i njegova ekipa, ovo nije klasičan triler/ horor, iako provejava malo te atmosfere, i najpre rekao bih da je ovo istorijska freska, žanrovski gledano dramedija.

Bob Richardson je posle KILL BILLa konačno u ONCE UPON A TIME dobio priliku da zaista snimi izuzetnu fotografiju, u rangu onih koje je pravio za Scorsesea u CASINOu ili Stonea. Sam Tarantino sad već ima osobine ostarelog reditelja u smislu da snima ono što ga zanima i ne troši se mnogo pravljenjem struktura koje će biti pitkije za publiku. U tom pogledu, ONCE UPON takođe deluje kao film koji nema mnogo obzira prema publici, pa u tom smislu onima koje baš ova tema ne zanima, ili ne vole ovde glumce, može proizvesti odbojnost.

Ipak, što se mene tiče, ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD je definitivno visokokalorična kinematografija, film kome ću se vraćati, i u kome mi Tarantinova raspričanost i svojevrsno neobaziranje na okolinu nije smetalo. Čak naprotiv, to ovde stoji kao jedan autorski pečat u filmu koji na neki način predstavlja zaokret u Tarantinovom poslu. Kao da su na neki način Holivud i data epoha učinili da Tarantino "zanemi" i počne da uživa u rekonstrukciji onoga što najviše voli.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, August 15, 2019

NIGHT HUNTER

NIGHT HUNTER Davida Raymonda je jedan od filmova koje je u nezavisnoj produkciji snimio Henry Cavill u pauzi svojih franchise obaveza. Nažalost, za razliku od THE MAN FROM U.N.C.L.E. koji je doduše bio Warnerov film, ovaj nezavisno finansirani serial killer film ostaje u domenu televizijske i VOD distribucije.

Razlog za to nije production value. Film je vrlo dobro snimio pouzdani Michael Barrett koji zna da za male pare napravi glossy look, a ovde ima i dobre lokacije i fotogenične glumce jer pored Cavilla su tu i Alessandra Daddarioh, Mpho Koaho, Stanley Tucci i Ben Kingsley, pa čak i Nathan Fillion ima neku ili jako sporednu ili isečenu rolu.

Elem, NIGHT HUNTER počne pristojno. Upoznajemo policajca opsednutog opasnostima od seksualnih predatora ali i penzionisanog sudiju koji u duetu sa mladom devojkom takve ljude lovi i štroji. Njihovi putevi se ukrštaju kada naiđu na jednog opasnog i visokoorganizovanog prekršioca. 

Otprilike tada film počinje da rapidno gubi na smislu i logici priče, i uprkos dinamičnim i interesantnim dešavanjima, David Raymond nije ni De Palma ni Argento da nas odvede u neku drugu iracionalnu ravan i time opravda ovakav pripovedački haos.

Glumci su nažalost mahom bolji vizuelno nego glumački. Cavill ostaje u britanskom akcentu, Daddario ima neke promene lika koje se mogu opravdati kao žrtva podneta exploitationu i nikako drugačije, a Stanley Tucci je tu za novac i ne pravi se da je drugačije.

Po Cavillu bi se reklo da je očekivao da će ovo biti dobar throwback na 90s serial killer filmove ali to se nije desilo. Međutim, ovo će živeti na malim ekranima i puniće mu džep u dovoljnoj meri da prenebregne umetnički neuspeh.

* * / * * * *

THE OPERATIVE

THE OPERATIVE Yuvala Adlera je zanimljiv špijunski triler koji na nivou celine ne nudi puno toga novog u odnosu na neki tipičan materijal osrednjih lecarreovih ekranizacija, ali u detaljima donosi dosta svežine koja će biti zanimljiva ljubiteljima žanra i onima koje zanima milje. Otud, možemo reći da je THE OPERATIVE zapravo svež špijunac pod krinkom rutinskog.

Diane Kruger igra operatvku Mossada koju ubacuju u Teheran i ona tamo uspeva da se dosta dobro snađe ali usput počinje da razvija i nešto dublje, potpuno nepredviđene privatne odnose koji mogu i da unaprede i da potpuno upropaste njenu misiju. 

Iran je izuzetno verodostojno prikazan, kao moderna država sa dosta suptilnim vidovima represije oko bezbednosnih i kulturalnih pitanja. I sam ambijent Teherana izgleda jako ubedljivo i film se ne razlikuje po ambijentima od savremenih iranskih filmova.

Isto važi i za delovanje Mossada u Iranu, obukhvaćeni su skoro svi zanimljivi, a javnosti dostupni detalji o tome.

Yuval Adler očigledno u ovom filmu ima dosta zanimljivih elemenata koje preuzima iz obaveštajne prakse a onda ne uspeva da smisli dovoljno zanimljivu priču za to. Međutim, sa dobrom glumačkom podelom koju čine Diane Kruger, Martin Freeman i Cas Anvar on uspeva da stvori solidan film koji svoje klišee i bajatosti podgreva u dovoljnoj meri da se iznova pokusaju.

* * * / * * * *

Saturday, August 10, 2019

HAMMER HORROR: THE WARNER BROS YEARS

HAMMER HORROR: THE WARNER BROS YEARS Michaela Hearna je pedantan dokumentarni film koji prikazuje najslavnije dane čuvenog britanskog horor studija koji je sredinom pedesetih bio izzetno inovativan uzbudljiv proizvođač horora sa globalnim bioskopskim dometom da bi početkom sedamdesetih lako potonuo u anahronost, izgubio podršku Warnera i ušao u hibernaciju koja se povremeno prekidala sve do danas.

Ipak, Hammer Films i danas povremeno radi i to kao producent horora. U ranije doba, Hammer je bio mnogo više od toga, proizvodili su komercijalne filmove raznih žanrova a horor je sticajem okolnosti uspeo da sa nametne kao izvozni produkt oko kog ih je odlikovala i sama Kraljica.

Nekoliko protagonista tog vremena, danas mahom zaboravljenih glumaca i reditelja i nekoliko istoričara filma, uz zaista izuzetno bogat arhivski materijal, uspevaju da rekonstruišu taj period u radu Hammera na sugestivan i verodostojan način. Za nas je najzanimljivija ličnost tu Nišlijka opdnosno Kraljevčanka Nađa Regin koja je malo poznat jugoslovenski činilac u istoriji svetskog horora. Naime, ona je posle kratkotrajne i ne preterano značajne glumačke karijere u kojoj je ipak uspela da dva puta bude Bond-devojka i to u dva različita lika, u Hammeru počela da radi kao čitač i dramaturg. Napisala je siže za jedan scenario koji nikada nije došao do realizacije, a imala je konkretnu ulogu u čitavom nizu Hammer produkcija o čemu delimično govori i u ovom filmu.

Tako da ovaj film sasvim slučajno daje određenu sliku i naše horor dijaspore koja od Marjana Vajde do danas ima određene rezultate.

Hearnov rediteljski postupak je staromodan ali sasvim u skladu sa temom kojom se bavi a koja nosi dozu tradicionalizma. On se rado laća talking headsa a meni to ne smeta. Arhivu odlično koristi, slaže stvar pregledno i razumno. Ovaj dokumentarac je svakako obavezna stvar za ljubitelje istorije filma a naročito strave. Međutim, za ostale nema crossover potencijal.

* * * / * * * *

Friday, August 9, 2019

THE MYSTERY OF THE KING OF KINEMA

THE MYSTERY OF THE KING OF KINEMA Elia Quiroge je zanimljiv dokumentarni film o Maxu Linderu, dat kroz priču o jegovoj kćeri Maud Linder koja je značajna za recepciju njegovog rada jer je ona sakupila oko 120 njegovih filmova koji su mahom bili izgubljeni i rasuti.

Nažalost, film zbog Maud i njene lične priče o preživljavanju bez oca Maxa koji se ubio kad je ona imala manje od godinu i po dana poprilično gubi fokus. Međutim, na kraju ipak uspeva da donese zanimljiv pogleda na Lindera a pre svega na njegov značaj kao pionira filmske komedije od kogu su učili Charlie Chaplin i cela ta generacija nemih komičara koji su gradili karaktere i pokušavali da prodube geg-karakter tadašnje filmske komedije.

Uz Andrea Deeda, Max Linder je bio među pionirima kreiranja komičnog lika koji ima svoju karakterizaciju unutar gega i humora koji je često bio fizički i akrobatski slepstik, sa dozom vodvilja pa i commedie dell arte.

Nažalost, kao i mnoge zvezde te ere, Linder je tragično završio. Iza smeha za publiku krio se čovek krhkog zdravlja pa i psihe što je dovelo do suicida 1925. godine, daleko pre od momenta kada su neme zvezde otišle u zaborav.

Linder je danas u potpunosti prepoznat kao značajan pionir ali svakako nije household name kao Chaplin. No, ovakvi filmovi sa solidnim izborom sagovornika dobar su put da se Linder reafirmiše. Nažalost, Quiroga ipak dolazi iz jednog drugog miljea i unosi čitav niz banalnih rediteljskih postupaka, koji odvlače film od fakture bioskopskog ka telvizijskom dokumentarcu. Međutim, ono što je Quiroga izabrao kao sadržaj, utegnuto je i menadriranje u pogledu tema barem nije konfuzno. 

Koga zanima istorija filma svakako treba da potraži ovaj rad. 

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, August 7, 2019

PLUS ONE

PLUS ONE je izvanredna romantična komedija Jeffa Chana i Andrewa Rhymera, indie i televizijskih poslenika u kojoj su upatili njihovu reodvnu saradnicu Mayu Erskine sa Jackom Quaidom, potomcom romcom aristokratije odnosno sinom Meg Ryan (i Dennisa Quaida).

PLUS ONE je izuzetno duhovit film u kome postoji zanimljiva, opipljiva romantična hemija pa i doza melanholije ali sve to ne sprečava Chana i Rhymera da budu duhoviti, plasiraju brojne verbalne i neverbalne gegove u kojima se i Erskine i Quaid snalaze, naravno ona kao inicijator vragolija a on kao straight man. 

Film ima izuzetan crossover potencijal iako na nivou strukture koketira sa indie uzusima, sa venčanjima na koja junaci idu postavljenim kao poglavlja koja odlikuje best man speech.

Vrlo je zanimljivo da se PLUS ONE bazira na high conceptu - govori o dvoje prijatelja koji da bi olakšali sezonu venčanja odlučuju da ih zajedno pohode i usput se naravno zaljube. Na svu sreću, ovde high concept ne remeti romantičnu hemiju među junacima, a glumci zaista pružaju svoj maksimum.

Chan i Rhymer drže stvari u svedenom indie ključu. Film je precizno realizovan. bez puno pozicija kamere ali sa vibrantnom fotografijom koja uspeva da stvori dobru atmosferu u čitavmo nizu generičkih ambijenata koji kroz detalje dobijaju osobenost. Naprosto milje hotela i prostora sa organizovanje venčanja ima tendenciju da se kroz artificijelnost samog dizajna događaja pretvori u odbojan ambijent ali Chan i Rhymer u saradnji sa ljudima zaduženim za produkcioni dizajn uspevaju da svakom mestu daju identitet a da opet taj postupak ne postane sam sebi svrha.

PLUS ONE je jednostavan film ali to ne znači da ga je bilo lako napraviti i mislim da će imati dug život na kućnim formatima jer izgleda da u bioskopu nije dobio adekvatnu priliku.

* * * / * * * *

Tuesday, August 6, 2019

L'INTERVENTION

L’INTERVENTION Freda Grivoisa je francuski film koji ekranizuje talačku krizu na ničijoj zemlju između Džibutija i Somalije. U tom trenutku, Džibuti je poslednja francuska kolonija, deca su mahom od roditelja iz baze Legije stranaca, a GIGN jo nije formiran.

Iz Pariza stiže zametak antiterorističke jedinice koje su u tom periodu bile veliki trend, i vrlo često išle iz Evrope da intervenišu po Africi, setimo se GSG-9 u Mogadišu itd.

Film je nažalost na ničijoj zemlji između televizijskog i bioskopskog ostvarenja i uprkos tome što je na mikronivou realizovan pedantno, na nivou celine ipak ima opak manjak sadržaja i jedva ispunjava svojih sat i po trajanja.

Nažalost, čak ni za entuzijaste koje zanimaju prvi koraci GIGNa, ovaj film ne daje dovoljno informacija jer su ti likovi primarno prikazani kao romantične lutalice, urbani panduri sa vojnim bekgraundom koji imaju među sobom neki klišetizirani banter.

Lik požrtvovane učiteljice koji igra Olga Kyrilenko je potpuno suvišan i samo stvara disbalans u jalovom pokušaju da proceduralu doda neku “humanu” dimenziju.

Čini mi se da L’INTERVENTION može naći svoje mesto na televizijskom programu i ne mnogo dalje od njega. 

* * / * * * *

Monday, August 5, 2019

HOBBS & SHAW

HOBBS & SHAW Davida Leitcha je spin-off serijala FAST & FURIOUS u kome na jedan čudan način sama franšiza odlučuje da se potpuno odvoji od onoga što je dovelo do njene reafirmacije. Naime, FAST & FURIOUS je uspela da doživi revival tako što je plasirala evidentno old school koncept akcione extravaganze, sa automobilima i drugim motornim vozilima na tržište koje bilo zasićeno SF derivatima akcije i superherojskim filmom.

Međutim, HOBBS & SHAW iako je imao predispozicije da bude razvijanje "zdravog tkiva" franšize, dva najzanimljivija glumca sa najautentičnijim akcionim vajbom, i reditelja kome je akcija osnovna vokacija, pretvorio se bukvalno u superherojski film.

Uz redovnog scenaristu serijala Chrisa Morgana, kao pisac se pojavljuje i Drew Pearce koji je doneo EXTREMIS storyline u Shaneovog IRON MANa, i ovde se praktično ponovo bavi EXTREMISom u formi eliksira koji čini negativca kog igra Idris Elba. Naime, Idris igra negativca koji je polumehanizovani polu bio-unapređeni super-čovek sa evidentnim nadljudskim moćima i pripadajućim kostimom.

Dakle, FAST & FURIOUS koji je bio relaksacija od zamora superherojima sada donosi film koji je zapravo superherojska varijacija na temu sa dva najpotentnija lika iz serijala. Kao što su oskarovke Charlize Theron i Helen Mirren dosta negližozno tretirane u serijalu ranije, ovde Ryan Reynolds dobija prošireni cameo kao Rockov budući saborac u filmu RED NOTICE a Kevin Hart jedan manji, kao njegov prošli iz buddy filma CENTRAL INTELLIGENCE kao i reboota JUMANJIja.

Sama akcija je sporadično zaista vrhunska. Finale je usiljeno, i cartoonish na loš način, ali kad je akcija potentna i kad se Leitch bavi onim što zna, a to su pre svega tuče i surov stuntwork u automobilskim sceanama onda HOBBS & SHAW dobacuje do onih dementnih vrhunaca serijala.

Međutim, banter je jednoličan i stupidan, a finale nas podseća na sve ono od čega smo umorni u savremenom Holivudu. Nažalost, čini mi se da je ideja Hobbs & Shaw spin-offa bila pogrešno shvaćena, pa samim tim face poput Ryan Reynoldsa i Eize Gonzales deluju protraćeno.

Ni otvaranje filma nije stratosfersko ali je dovoljno jako da franšiza nastavi da gazi.

* * / * * * *

Wednesday, July 31, 2019

NEDJELJA

NEDJELJA Lordana Zafranovića je diplomski film ovog praškog 
đaka kao i njegovog kolege sa FAMU čuvenog direktora fotografije Predraga Pegu Popovića. Na špici je kao supervizoe potpisan profesot Elmar Klos koji je na FAMU bio praktično zadužen za naše studente.

Film je nastao u okviru Filmskog autorskog studija, zagrebačkog pandana beogradskom Kino klubu o NEDJELJA je delo koje je pokazalo da u jugoslovensku kinematografiju ulazi izuzetan talenat kakvog do tada nije imala. Lordan u ovom filmu starom pedeset godina pokazuje izuzetno energičan rediteljski postupak. Film je dinamičan, ima visok tempo, kadriran je sa puno pozicija iz ruke i kretnji kamere, jakim akcentima u formi krupnog plana i izuzetno vibranttnom staranju atmosfere kroz neprekidnu tenziju između junaka i ambijenata u kojima se nalaze. Ovde protagonizam ima grupa mladih nezadovoljnih ljudi koji idu kroz Split i gube vreme usput smišljajući razne psine iz kojih više proistiće ispuštenost nego nesputan duh.

U pogledu tog osnovnog zapleta, debitanski film Lordana Zafranovića spada među debitantske filmove o besmislenom ponašanju mlade omladine koji su bili vrlo česti u jugoslovenskom fimu, naročito u opusu “praške škole” ali onda isto spada i među besmislene filmove o toj pojavi. Nažalost, u NEDJELJI Lordan ne pravi karaktere od likova koji se pojavljuje, oni su mahom krokiji i kreću se od set-piecea do set-piecea gde se onda dešavaju nekakve njihove egzitencijalističke dileme.

E sada, u tim situacijama, Lordan i Pega su maestralni. Film je energčan, kreativan, maštovit a po potrebi da u svakoj sceni razigra neki problmem, i samu lokaciju da maksimalno zaplečati, Te kratke deonic ekoje ini film deluju kao male ispitne situacije koje Lordan fenomenalno rešava na putu do cilja.

NEDJELJA spada u red debitantskih filmova i diplomskih radova u kojima reditelj hoće da pokaže da sve ume. To je nedostatak. Ali, kada je reditelj Lordan Zafranović onda je barem zanimljivo za gledanje.

U glavnoj ulozi se pojavljuje Goran Marković na čiji kasniji rd KORDON podsećaju scene u gradu, naročito kada besposlena omladina uzme autobus. I KORDON je slikao Pega, ponovo sa energijom pravog mladića. Ponešto od NEDJELJE se može spoznati u finalnim autobuskim stolicama gde glumci definišu šta su sve izgubili a sve je bilo na dohvat ruke.


* * 1/2 / * * * *

Monday, July 29, 2019

ANTES DE LA QUEMA

ANTES DE LA QUEMA Fernanda Coloma je komedija o karnevalistima iz Cadiza koji odlučuju da u dogovoru sa lokalnim kriminalcem opljačkaju magacin u kom policija pohranjuje drogu zaplenjenu u celoj Andaluziji i sprema je za službeno spaljivanje.

Nažalost, Colomov film se na vrlo konvencionalan način i u pogledu komedije i u pogledu krimića bavi ovom idejom i na kraju ne uspeva da ponudi ništa novo osim toga što su junaci redovni učesnici kadiskih karnevalskih tačaka.

Značajnu ulogu u filmu igra Manuela Velasco koja je izbila u prvi plan sa filmom REC ali se tu nije mnogo zadržala. Sam Cadiz kao lokacija nije naročito raskošno iskorišćen i na kraju deluje kao bilo koji drugi španski grad.

* * / * * * *

Friday, July 26, 2019

THE INTRUDER

THE INTRUDER Deona Taylora je home invasion film snimljen po scenariju Davida Lougheryja, pisca koji je doktorirao ove vrste trilera zatvorene situacije u svojim saradnjama sa Josephom Rubenom. Uostalom, jedan od njegovih svežijih radova bio je pretposlednji Rubenov film, izuzetan triler sa Michelle Monaghan PENTHOUSE NORTH.

THE INTRUDER ima “radsnu komponentu”, dvoje glavnih junaka u afromarikanci iz više srednje klase koji kupuju kućui bankrotiralog belog domaćina koji je sada na finansijskoj nizbrdici. Kako vreme prolazi, ispostavlja se da posle kupovine on baš i ne želi da im prepusti kuću i da je njegova patološka vezanost dosta jača nego što bi se dalo očekivati.

Rasna komponenta je izražena samo u tome da je negativac belac a glavni junaci afroamerikanci. Zapravo, govrovo i da nema nekih drugih razrada te razlike među njima. Štaviše, glavnu junakunju koju igra Meagan Good u jednom trenutku glavni negativac krene i da seksualno simpatiše.

Loughery je stari velemastor u ovoj vrsti filma, uostalom pisao je Quaida u Rubenovom seminal filmu DREAMSCAPE, meuđutin, Deon Taylor nije uspeo da iskopa previše iz njegovog rukopisa. THE INTRUDER ostaje negde u rutinskim okvirima, a to nije dovoljno, naročito u svetu koji je video US Jordana Peelea.

Stoga, THE INTRIUDER je rad za mali ekran, televiziju, i hardkor fanove žanra. Zanimljivo je da će Taylor i Loughery ponovo sarađivati. Iako ovo nije neki briljantan rad, čini se da je svima u ovoj ekipi srce bilo na pravoj strani.

* * / * * * *

MIAMOR PERDIDO

Emilio Martinez Lazaro je reditelj koji je potpisao neke najznačajnije romantične komedije koje su učinile Danija Roviru zvezdom. MIAMOR PERDIDO je njihova nova saradnja, jedna izuzetno duhovita romantična komedija koja dodatnu dozu gegova dobija iz toga što su glavnu junaci koje igraju Dani Rovira i Michelle Jenner zapravo stand up komičar i neafirmisana pozorišna glumica.

Stoga, MIAMOR PERDIDO je duhovit ne samo kroz rad zapleta i kroz ispoljavamje karaktera već i kroz njihove profesije. Iako se čini da je možda to pumpanje količine humora znak nepoverenja u duhovitost same premise, čini mi se da je ona sama po sebi izuzetno uspela.

Rovira i Jennerova su odlični u glavnim ulogama. Ona je drugačija od Clare Lago u ranijim saradnjama Martinez Lazara i Rovire ali donosi nešto svoje i podjednako je efektna kao romatic lead.

Emilio Martinez Lazaro nije veliki vizuelni stilista, i ovo nije romantična komedija koja želi da kroz špansko izdanje potpuno izmeni lice žanra kao nedavni rad Mateo Gila, ali dinaična je i vizuelno duhovita.

Nažalost, kritika nije prihvatila film a nije ni publike, jednim delom jer je izašao u vreme dok je Rovira u SUPERLOPEZu punio španske bioskope. No, ljubitrlji španske romantične komedije u ovom naslovu definitivno imaju šta da vide.

* * * / * * * *

THE GREAT HACK

THE GREAT HACK Karima Amera i Jehane Nouajim je delo iz ere superdokumentarca, Netflixovo istraživanje slučaja Cambridge Anaytica urađeno sa velikim budžetom, ambicionom postprodukcijom koja dodatno amplifikuje atmosferu i fokusom na dve ličnosti koje su obeležile ovu aferu. Jedna je profesor David Carroll koji je pokrenuo priču o tome koje sve podatke o nama skladišti i proučava CA a druga je Brittany Kaiser koja se ispostavila kao najdugovečniji whistleblower iz ove firme.

Dok je David Carroll u domenu očekivanog kao profesopr i aktivista, uglađen i racionalan, Brittany Kaiser je razbarušena, zbunjena, i kao da tek kad je pukla tikva počinje da shvata kakve je posledice imalo njeno delovanje u firmi na stvarnost. Kaiserova je tipičan primer milenijalske okrenutosti sebi gde ona u besparici pronalazi posao koji je u potpunoj suprotnosti sa ličnim uverenjima, i od učesnice Obamine FB kampanje postaje službenik CA i aktivno radi kampanje Leave.EU i Trumpa, usput se učlanjujući u NRA i ponašajući se kao da je sve to samo vrhunsko zezanje.

Brittany Keiser do kraja filma ostaje whistleblower ali sa ogromnom senkom u pogledu toga da li štiti sebe ili zaista želi da raskrinka CA, i naravno, da li govori punu istinu.

Film ne otkriva ništa novo ili nešto što nismo znali ali uspeva da rekonstruiše atmosferu u kojoj se sve to dešavalo. Isto tako, čak i laicima uspeva da iskomunicira o kakvim rizicima se danas može govoriti kad je reč o Mreži. Naravno, ideja usmerenog marketinga sama po sebi ipak nije tako nepogrešiva i tako sposobna da aktivira potencijalne glasače kako ovaj film implicira, pa opet ne bih rekao da su autori ovom prilikom potonuli u paranoju. Moguće je da samo nisu dovoljno doveli u pitanje efikasnost oružja koji je osmislila Cambridge Analytica.

* * * / * * * *

Monday, July 22, 2019

DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIĆ

Da DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIĆ u režiji Dane Budisvaljević, koja Diani nije nikakav rod, ne govori o temi o kojoj govori, verujem da bi bio prepoznat i žestoko ismejan kao ono što jeste a to je jedan naivan, neizlečivo slab uradak, nekakva igrano-dokumentarna drama od Diani Budisavljević gde igrani delovi, snimljeni, statično, nevešto, sa glumom koja je ispod svakog profesionalnog nivoa, dominiraju trajanjem filma. Dati u groznoj crno-beloj digitalnoj slici, valjda zato da bismo mi shvatili da se to dešava u prošlosti, a iskreno se nadam da nije zato da bi se imitirao Spielberg, jer ovaj film je nedostojan njegovog imena, ti igrani delovi kao da su iz nekog ukrućenog televizijskog filma od pre pedeset godina. Naravno, savremeni festivalski film dopušta sebi razne vidove neznanja, pogledajmo osvajača nagrade za režiju na Berlinalu, ali u slučaju ovog filma, podsmeh je vrlo ozbiljan rizik jer može poslužiti i za ideološke obračune. U svakom slučaju, sve da ovo i jeste ozbiljan art house, a rekao bih da nije, teško da može ovu priču iskomunicirati do šire publike. Mogu da zamislim neke Srbe ili Hrvate primorane da ovo gledaju nekom školskom obavezom, porodičnom istorijom ili pijetetom, ali teško mi je da zamislim da ovakav film ikome može doneti “istinu” o ovom slučaju.

Dokumentarni delovi su tu da bi dali emociju, upoznali nas sa ambijentima, i u najboljem duhu modernog dokumentarca to su neke zbrda-zdola priče koje se ne bave činjenicama, nego emocijama, takođe su predstavljene u crno-beloj tehnici, i nema mnogo neke koristi od njih. 

No, šta je tu je. Sada Jasenovac doživljava svoj revival kao tema iako je teško zamisliti da u Srbiji ili Hrvatskoj ljudi ne znaju o tome. Kod nas poslednjih trideset godina pričamo samo o Jasenovcu, delom u svrhu generisanja ratnog nacionalizma, delom da bi režim sada nastavio da izluđuje narod i pvećava mu radnu temperaturu U Hrvatskoj se javlja istorijski revizionizam i postoji rizik da bi u nekoj perspektivi sećanje na Jasenovac moglo biti izvitopereno, ali teško da ovakav film može išta da reši.

No, pijetet je snažan oklop ovog filma. Da je snimljen o bilo kojoj drugoj temi, verujem da bi bio predmet sprdnje. Ovako je narod potpuno raspilavljen, a kritičari poput Jurice Pavičića čak smatraju da pulski žiti “ako je ozbiljan” jedino može nagraditi DIANU i SAM SAMCAT Boba Jelčića. Ta vrsta “ultimatuma” pokazuje jednu zanimljivu koheziju art house networkinga sa ideološkim pozicioniranjima.

U filmu ima vrlo malo dokumentarnog materijala iz vremena kada se događaj zbivao, ili u vezi sa radom Diane Budisavljević, a ono što je dokumentarno - u smislu snimljeno sa autentičnim protagonistima događaja na autentičnim lokacijama je do te mere estetizovano, i postavljeno u funkciju da ne maltene gubi pravo na predznak dokumentarnosti.

Savremeni art house film je u svojoj inkluzivnosti doveo do toga da se više ne očekuje apsolutna nikakva veština od autora i ekipe. DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIĆ je ta vrsta filma. Pobeda tog filma u Puli je samo simptom mnogo dubljeg problema.

Sunday, July 21, 2019

DOPUNSKA NASTAVA

DOPUNSKA NASTAVA Ivana Gorana Viteza je izuzetno zanimljiv društveno kritički crnohumorni triler. Upad naoružanog razvedenog oca u školu  da vidi svoju kćer na rođendan počinje da pokreće zadnje namere poput kamena bačenog u vodu koji oko sebe stvara koncentrične krugove. Odjednom lokalni političari, mediji i školski zaposlenici kreću da dobijaju ideje kako da kapitalizuju tu situaciju.

DOPUSNKA NASTAVA je film kakav se ne snima u našem regionu i pored toga što je u osnovi dobar film, u tome je njegova najveća vrlina i najveća mana. Vitez maštovito razigrava priču, uvodi razne likove i linije priče, i egzekucija je precizna kako u tehničkom tako i u rediteljskom pogledu. Vremensko-prostorna orijentacija koja je za ovakav vid trilera ključna je izuzetno dobro ostvarena. Isto tako, ima gracioznosti u tome kako se priča pomera sa junaka na junaka i iz prostora u prostor.

Nažalost, DOPUNSKA NASTAVA je film koji je nastao u kinematogtafiji koja se ne bavi ovom vrstom priča svakodnevno. Moždaa je nešto na toj liniji rediteljski pokušavao Zrinko Ogresta, pre svega na nivou vizuelmnog koncepta, ali niko nije napravio ovako složenu pripovedačku celinu. Kao ključna slabost se ispostavljaju glumci koji naprosto ne rade ovakve tonalno složene filmove, ne rade žanrovske hibride sa obiljem crnog humora i neki od njih se pomalo prebacuju iz jednog moda u drugi, umesto da u roli obuhvate sveukupnost onoga što je izraz filma.

No, celina je dovoljno efektna da zapravo na kraju krajeva tih nekolko manjih zamerki ne smetaju previše, i više frustriraju cepidlake koje imaju snažnu želju da film bude nepogrešiv.

U opusu Ivana Gorana Viteza ovo je najzreliji što dosta govori jer je on svakim svojim nastupom pokazao da je izuzetno uzbudljiv autor, i svaki put je bio dugačiji. U tom pogledu, svaki film Ivana Gorana Viteza je novi početak a DOPUNSKA NASTAVA i estetski i društveno kritički ima energiju reditelja koji želi da pokaže sve što zna.

Na pulskom fesrtivalu ovaj film nije dobio nijednu nagradu što je skandal, ali verujem da će kako vreme bude prolazilo, već na sledećim festivalima odlično prolaziti.

* * * / * * * *

Saturday, July 20, 2019

NEVIDLJIVI ČOVEK

NEVIDLJIVI ČOVEK Radivoja Lole Đukića iz 1976. godine, navodno je bio razlog za njegovo penzionisanje na Radio televiziji Beograd. Reč je o televizijskom filmu jednočasovnog trajanja koji je izvorno trebalo da bude backdoor pilot za seriju.

Nota bene, nisam siguran koliko bi serija smeštena u okvir naslovne premise bila održiva ali ono što jesmo dobili je izuzetno zanimljiv TV film. U završnici dakako imamo malu nezaokruženost jer je postojala nada da će biti serija, ali svakako može da se gleda bez teškoća.

Odavno sam izbacio i pomalo razrađivao tezu da je Lola Đukić naš Jordan Peele i ovaj televizijski film govori upravo u prilog toga. Naime, reč je o priči koja evocira uspomenu na TWILIGHT ZONE i rekao bih da je Đukić toga svestan pošto na početku epizode sam preuzima ulogu serlingovskog domaćina i najavljuje epizodu.

Priča prati izvozno-uvozno preduzeće koje je duboko zašla u malverzacije koje se odvijaju na štetu SFRJ, i inspektora koji je uporan i želi da im doaka. Suočeni sa opasnošću oni pronalaze čoveka kog će žrtvovati a zatim i način da on nikada ne bude uhvaćen - mast koja dovodi do nevidljivosti organskih materija.

Nastupa komični karambol sa nevidljivim službenikom koji nije nimalo naivan, upornim inspektorom i naravno spletkarošima iz firme koji su briljantni komični likovi spremni na sve.

Ovo je TV film i rađen je televizijskom tehnikom ali efekat nevidljivosti, iako postignut chome keyem, dakle vrlo rudimentarno ima prilično maštovitu primenu, i deluje još komplikovanije za izvedbu ako imamo u vidu da je sve snimano televizijskom tehnikom.

U tom pogledu, kao i u BALADI O SVIREPOM… Đukić pokazuje zavidnu rediteljsku tehniku, kojom njegov televizijski rad nije uvek odisao.

Ovo kokeitranje sa SFom i društvenom kritikom naročito je zanimljivo pošto je sama mahinaciju koju izvode junaci poptuno ubitačno definisana, i ne bi me čudilo da su ovakve stvari i rađene baš na ovaj način.

U svakom slučaju, ako je na nešto opasno udario Lola ovde to je zapravio taj uvozno-izvozni bubble koji se u doba visokog konzumerizma razvijao sa zapadnim državama, i što je još važnije prikazivanje rukovodilaca kao ljudi koji zapravo više nemaju nimalo vere u socijalizam već ga vide kao dodatni vid privrednog kriminala koji se na kraju valorizuje u devizama iznetim na lične račune.

Taj prikaz korupcije, udar na ekonomski ponos tog trenutka i apsolutno odustvo vere u sistem, gde je jedini njegov predstavnik inspektor koji ne tvrdi da je moguće privređivati “legalno” već samo zna šta je ilegalno nudi jednu krajnje provokativnu i pesimističnu sliku društva. Ne znam koliko je priča o penziji tačna ali ako jeste bilo je štofa za nju.

Na početku karijere, Đukić je takođe imao teškoće na snimanju prvog filma koje je legendarno bilo po prekidima zbog političkih pritisaka. Tako je eto i pri kraju televizijske karijere i završio.

Svakako prpeoručujem ovaj televizijski rad i ljubiteljima SFa, i Jordana Peelea ali pre svega onima koje zanima istorija našeg filma i televizije, prirode i društva.

FAMILY

FAMILY Laure Steinel je indie komedija koja je vizuelno skromna, sa nekoliko korektnih set pieceova i dosta odličnih dijaloških štosova, kao i par sjajnih rola, pre svih mislim na Taylor Schilling. Nažalost, filmu malo fali da ispuni svoj potencijal. A klasici kao BAD SANTA mu ostaju ipak nedostupni.

No, film koji je zaista smešan ipak jeste nekakva dragocenost, i ko želi da pogleda solidnu komediju u FAMILYju može dobiti dosta toga solidnog i već više puta oprobanog. Na kraju krajeva, FAMILY ima indie korene i ne beži od mejstrim rešenja, pa ima i širu ciljnu grupu od tipičnih naslova koji izlaze na SXSW ili Sundanceu. 

* *  1/2 / * * * * *

AKASHA

AKASHA Hajooj Kuke je još jedna od afričkih koprodukcija sa evropskim festivalima koja pristiže na program raznih smotri. Ti filmovi polako razvijaju svoj tipičan “look” nemuštih ali etno-ornamentalistički zanimljivih priča koje meštaju evropski art house i lokalni milje, na jedan - po meni - umetnički skroman način.

AKASHA je smeštena u Južni Sudan. Kada prestanu kiše, umine i primirje u sudanskom građanskom ratu izazvano blatom koje onemogućuje borbe. Jedan od ratnika je Adnana, lokalni dilber koji ima dobru komunikaciju sa tri ženske iz nekih sela ali jedino je zapravo vezan za svoj “kalašnjikov”.

I onda oko te premise u suštini priča kreće da se nekih 77 minuta vrti u krug.

Teško je odoleti prilici da se pogleda južnosudanski film. Ali AKASHA je nešto što upravo samo na tom nivou kurioziteta može da prođe.

 * * / * * * *

POINT BLANK

POINT BLANK Joe Lyncha je rimejk Cavayeovog LE BOUT PORTANT. Nažalost, ni Cavayeov film nije bio bog zna kakav a rimejk je poprilično slab ako imamo u vidu da je Lynch na raspolaganju imao solidan cast predvođen Antnony Mackiejem i Frank Grillom.

Nažalost, snimljen je sa surovo malim budžetom i po scenariju koji nije naročito inspirativan, a pošto ga Lynch gazi buddy pravcu, trebalo je da ima neki materijal za glumce. Nažalost, nema ga a Grillo nema ni neku harizmu.

Stoga, ovaj MCU sevdah reunion u glavnim ulogama nije uspeo da galvanizuje ovaj film.

Lynch je našao sebe u filmu MAYHEM i snimio jedan od energičnijih filmova godine. POINT BLANK ima naslov filma Johna Boormana koji ja partikularno ne volim, ali u redu, nije to sad bitno. Klasik je klasik. I senka tog moćnog naslova ostaje nad Lynchovim filmom koji je sve sem toga, inspirisanog, disciplinovanog, umetnički ambicioznog filma.

A POINT BLANK jeste bio sve to iako ga ja ne volim.

POINT BLANK Joe Lyncha ima neke elemente koji ga vraćaju na uzore iz sedamdesetih, ima neku jednostavnost u kadriranju koja ga smešta negde između 70s exploitationa i straight to VHS spohe. Ima i malo zanimljivog korišćenja drugog plana, ali sve to nije dovoljno da izdigne ovaj kratki film iznad utiska da Lynch nije uspeo da prevaziđe surova produkciona ograničenja, i surovu kreativnu limitiranost skripta.

Šteta.Nadao sam se da će posle MAYHEMa uspeti da napravi neki kontinuitet. Ovaj projekat to možda jeste bio na nivou vesti u trade paperu ali na ni papiru zapravo nije. 

* * / * * * *

Monday, July 15, 2019

LEGEND OF THE ANCIENT SWORD

LEGEND OF THE ANCIENT SWORD Renny Harlina je drugi film koji je snimio po dolasku u Kinu. Reč je o adaptaciji kompjuterske igre i koliko sam shvatio multimedijalnog IPa koja je imala veliki budžet i surovo flopovala na blagajnama uz dosta brutalne kritike.

Posle gledanja filma, mogu reći da ovaj film bez ikakve sumnje liči na ono što inače u Kini prolazi kao fantasy blockbuster, i da je možda Renny Harlin neke stvari previše vesternizovao, recimo umanjio količinu lokalnog humora, i prilagodio minutažu zapadnom gledaocu te da je zato film propao.

LEGEND OF THE ANCIENT SWORD se dešava u wuxia miljeu samo sa steampunk dodacima, dakle sve je prošlost, maltene srednji vek ali postoje steampunkish detalji poput borbenih robota, letećih lađa, žilvernovskih podmornica itsl. Renny stvari čini dinamičnim i šarenim, efikasno se kreće od plot pointa do plot poita premda na tom putu stvari nisu opterećene smisliom.

Vođenje likova je svakako više kinesko nego holivudsko a dramske situacije se rade vrlo brzo, površno i uz osmeh u većini slučajeva. Ja definitivno nisam bio publika za takvo izlaganje likova.

Akcija je na pola puta između nečega što je radio Ronny Yu u BRIDE WITH WHITE HAIR samo bez tog organskog horor elementa i nečega čime se bave Jacksonovi čauši u MORTAL ENGINES ili Anderson u THREE MUSKETEERS. U toj raspoluženosti koja nije bile nužna čini mi se da Harlin i ispušta uzde projekta jer nekako ne insistira ni na jednom usmerenju.

Ipak, 104 minuta filma su prepuni akcije i spektakla, kineske bajke, zanimljivog dizajna i steampunka i u tom šarenišu možda Harlin nije bio neophodan jer na kraju krajeva to je nešto čime Kinezi bolje vladaju. Međutim, sasvim sigurno se ovim iskorakom u nešto što mu je novo nije izbrukao na ekranu ali jeste na blagajnama. 

* * / * * * *

GOLDEN SLUMBER

GOLDEN SLUMBER Dong-Seok Noha je maštovit južnokorejski akcioni triler koji rimejkuje priču snimljenu već u Japanu. Glavni junak je nekadašnji pop muzičar koji stiče medijsku reputaciju dobrog samarićanina kada jednom prilikom pomogne nekoj K-pop zvezdi u nevolji. Međutim, tom prilikom biva i odabran od “sila iz senke” da bude okrivljen za atentat na perspektivnog političara.

Kreću nameštaljke, igre mačke i miša, pojavljuju se razni ljudi sa raznim namerama, neki se ispostavljaju kao lažni a neki kao pravi prijatelji.

GOLDEN SLUMBER je energičan i maštovit i uprkos tome što ima razne viškove pre svega u pogledu motiva, recimo ceo muzički staž glavnog junaka je nepotrebma digresija, na kraju krajeva ipak uspeva da silom dinamične akcije i raznovrsnih preokreta održi glavni segment priče na koloseku.

Otud, GOLDEN SLUMBER svakako nije onoliko pametan koliko misli da jeste ali je zahvaljujući baš toj ambiciji glup na onaj “dobar” način. Ovo je fini doprinos školi “Wrong Man” akcionog trilera koji i dalje čini okosnicu mejnstrima, onda kada mejnstrim sebi dozvoli da se ne bavi superherojima.

U Južnoj Koreji je film prošao solidno ali koštao je ipak više nego što je zaradio. 

* * * / * * * *

LA PROCHAINE FOIS JE VISCERAIE LE COEUR

LA PROCHAINE FOIS JE VISCERAIE LE COEUR Cedrica Angera je baziran na istinitoj priči o žandarmu koji je kao serijski ubica terorisao jedan francuski kraj, usput vešto opstruirajući istragu svojih kolega. Anger je neke elemente ove priče fikcionalizovao kako bi ih razradio tako da imena nisu ista kao u stvarnosti ali svi ključni elementi priče jesu u skladu sa onim što se dešavalo a što čini sve ovo jednim neobičnim slučajem.

Guillaume Canet igra glavnu ulogu i uspeva da liku žandarma psihopate pruži jednu dimenziju ljudskosti, otkrivajući psihijatrijskog bolesnika u njemu i dočara začarani krug patologije kojim se kretao. Uprkos tome što je Canet protagonista filma, Anger pravi jedan delikatan balans između izvesnog vezivanja gledaoca za junaka i onoga to junak radi. Stoga kod ovog junaka nema cinizma, nema osećaja da on na bilo koji način vara sistem i bilo koga pravi budalama. Odnosi među likovima su realistični, nema ironije, i jedina simpatija koja postoji prema glavnum junaku proističe iz patologizacije njegovog stanja koje je prikazano kao jače od njegovog nezanemarljivog razuma. Anger se u tom smislu kretao zaista jednom tankom linijeom ali je snimio etički odbranjiv film sa serijskim ubicom u glavnoj ulozi.

Bizarnost celog slučaja stoga ima nešto jimthompsonovsko u sebi. Uostalom, Jim Thompson jeste bio fascinacija francuskih autora, serimo se Bertranda Taverniera, ali ovde nema nikakve životne energije ili otpota u psihopatskom ponašanju, ono je prikazano kao mučno i neizlečivo.

Neki od odnosa koje glavni junak uspostavlja deluju kao put ka njegovom izlečenju ali zapravo nisu, i eliminišu jednostavno psihologiziranje da bi sve bilo drugačije da je bio prihvaćen, oženjen i sl.

Anger i direktor fotografije Thomas Hardmeier ponovo rade odličan posao ne samo u pogledu rekonstrukcije epohe kojom se film bavi već i u estetizaciji dešavanja. Anger se ponovo postavlja na ničijoj zemlji između trilera i art housea i oba segmenta obuhvata vrlo vešto. U odnosu na PIGALLE, ovaj film je bitno konkretniji i narativno precizniji. Ipak, svaki ima svoju specifičnu draž.

LA PROCHAIN LA VISCERAIE LE COEUR je atipičan true crime rad koi zalsužuje punu pažnju od obe strane, i od arthausovaca i od žanrovaca, i od onih koje zanimaju istinite priče ovog tipa. 

* * * 1/2 / * * * *