JOJO RABBIT Taike Waititja je privukao pažnju naše javnosti zbog vidnih sličnosti sa filmom TITO I JA koje su na kraju prepoznali i ugledni strani kritičari poput Kennetha Turana. Sličnosti između ova dva filma postoje, u oba imamo dečaka koji sebe vidi kao savršenog i aktivnog reprezenta sistema kome se u svakodnevici priviđa Vođa i pomaže mu da bolje razume svet. Oba filma kreću iz dečje vizure i iz insistiranja na infantilnosti represivnog imaginarijuma jedne diktatura.
Međutim, kao što nije intelektualno pošteno porediti Tita i Hitlera, odnosno titoizam i nacizam, tako se ipak na kraju ne mogu porediti i okolnosti u kojima dečaci žive. Markovićev film je ipak znatno realističniji i u njemu se na kraju glavni junak suočava sa stvarnošču u kojoj zauzima svoje mesto srednjeevropskog intelektualca u najavi koji će kasnije biti markovićevski lik. Waititijev film donosi intruzije realnosti u jednu grotesknu komičnu realnost koja naravno nije odgovorna prema zlu nacizmu ali kroz celu tu infantilnost zapravo uspeva da provuče njegovu histeriju.
U srcu odnosa je parafraza nečega što bismo mogli prepoznati iz DNEVNIKA ANE FRANK, upoznavanje malog naciste sa devojkom Jevrejkom koja se krije u njegovoj kući i tragikomičan način na koji on razvija ljudski odnos sa njom uprkos ideologiji koja se potiskuje u drugi plan.
Nije to nužno ništa novo, ali je kod Waikikija urađeno dobro, energično i sa dosta humora.
Čini mi se da je strana javnost očekivala da će Waititi biti mnogo veći edgelord ali nisam siguran na osnovu čega su to mislili. On je ipak pre svega jedan razbarušeni feel good populista. I JOJO RABBIT je upravo to. Ovo je frenetični autorski pogled kakav može da snimi samo reditelj koji se malo prokurvao kod Marvela i sada želi da se raspojasa, a da opet dopre do publike. I u svim tim ciljevima, Waititi uspeva pokazujući da crowdpleasing ali ne i krautpleasing nerv radi punom parom.
U novom antifašističkom vajbu koji je dobio snažan impuls kroz aktuelni uspon populističke desnice širom sveta gde se u meme kulturi vraćaju jaka poređenja savremenih okolnosti sa nacizmom, JOJO RABBIT lako može naći svoje mesto. Slično Tarantinu nudi tu devil may care dimenziju agresije i čerečenja nacista. Ali, na svu sreću JOJO RABBIT ostaje film o nacizmu, i ne proširuje se na aktuelne događaje. Ovo je priča o totalnom ratu, totalnoj ideologiji i detetu koje uspeva da je preraste a to su pojave koje su ipak ekskluzivno vezane za nacizam.
* * * 1/2 / * * * *
Međutim, kao što nije intelektualno pošteno porediti Tita i Hitlera, odnosno titoizam i nacizam, tako se ipak na kraju ne mogu porediti i okolnosti u kojima dečaci žive. Markovićev film je ipak znatno realističniji i u njemu se na kraju glavni junak suočava sa stvarnošču u kojoj zauzima svoje mesto srednjeevropskog intelektualca u najavi koji će kasnije biti markovićevski lik. Waititijev film donosi intruzije realnosti u jednu grotesknu komičnu realnost koja naravno nije odgovorna prema zlu nacizmu ali kroz celu tu infantilnost zapravo uspeva da provuče njegovu histeriju.
U srcu odnosa je parafraza nečega što bismo mogli prepoznati iz DNEVNIKA ANE FRANK, upoznavanje malog naciste sa devojkom Jevrejkom koja se krije u njegovoj kući i tragikomičan način na koji on razvija ljudski odnos sa njom uprkos ideologiji koja se potiskuje u drugi plan.
Nije to nužno ništa novo, ali je kod Waikikija urađeno dobro, energično i sa dosta humora.
Čini mi se da je strana javnost očekivala da će Waititi biti mnogo veći edgelord ali nisam siguran na osnovu čega su to mislili. On je ipak pre svega jedan razbarušeni feel good populista. I JOJO RABBIT je upravo to. Ovo je frenetični autorski pogled kakav može da snimi samo reditelj koji se malo prokurvao kod Marvela i sada želi da se raspojasa, a da opet dopre do publike. I u svim tim ciljevima, Waititi uspeva pokazujući da crowdpleasing ali ne i krautpleasing nerv radi punom parom.
U novom antifašističkom vajbu koji je dobio snažan impuls kroz aktuelni uspon populističke desnice širom sveta gde se u meme kulturi vraćaju jaka poređenja savremenih okolnosti sa nacizmom, JOJO RABBIT lako može naći svoje mesto. Slično Tarantinu nudi tu devil may care dimenziju agresije i čerečenja nacista. Ali, na svu sreću JOJO RABBIT ostaje film o nacizmu, i ne proširuje se na aktuelne događaje. Ovo je priča o totalnom ratu, totalnoj ideologiji i detetu koje uspeva da je preraste a to su pojave koje su ipak ekskluzivno vezane za nacizam.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment