JOKER: FOLIE A DEUX

Todd Phillips je u filmu JOKER: FOLIE A DEUX snimio ono što je odavno neko trebalo da snimi.

Nastavak u kom reditelj koristi sav kulturni kapital i autoritet spram studija da napravi bukvalno šta god hoće, bez obaziranja na njihove poslovne potrebe, na ono šta bi želeli fanovi, čemu se nada javnost...

U industriji koja zarobljava vrhunske kreativce na čitave decenije pravljenja jednog te istog filma u loopu, Todd Phillips je uradio ono što je prirodno - snimio je autorski film proistekao iz slobode koju je stekao snimivši hit od milijardu dolara.

JOKER: : FOLIE A DEUX učinio je Warner Brothers nesumnjivo najznačajnijim studijem u istoriji superherojskog filma. Ako je SUPERMAN prototip koji je začeo superherojski film kakvim ga znamo, onda je JOKER: FOLIE A DEUX uspeo da ga dovede do krajnjeg ishoda - doveo ga je do umetnosti. Isto se doduše moglo reći i za JOKER, ali ovde je stvar radikalnija jer je ono bio uspeo eksperiment a ovo je u najčistijem pogledu superherojski film - nastavak baziran na enormno uspeloj interpretaciji IPa.

Izuzetnost ovog filma ne menja na stvari - i sada verujem da je JOKER morao ostati one and done ostvarenje. U njemu je Phillips uspeo da zarobi jedan trenutak i vrati film kao medij u centar pažnje celog društva, pošto je i u njemu uzeo oslonac u nečemu što je hiperkomercijalni IP - praktično jedini zlatni padobran koji reditelji danas u Holivudu imaju - i u njemu snimio autorski film koji, što je najparadoksalnije, svoj stilski okvir crpi iz najmoćnije ere američkog autorskog filma i epohe Novog Holivuda.

Scorsese je odlično dijagnostikovao problem strip ekranizacija, ali njegova estetika bila je suština Phillipsove vakcine kojom je pokušao da izleči savremenu scenu. DCjev Joker je bio samo vektorski virus kojim je to preneto.

Posle JOKERa uostalom nastupa Covid, a sa njim i brutalni superhero fatigue koji je udario podjednako i na MCU i na DCEU.

JOKER je morao ostati one shot. Ali, možda je bilo neumitno, možda je bilo suđeno, možda je u stvari bilo neophodno da se snimi nastavak jer ipak je serijalnost osnov kako superherojskog stripa pa tako i superherojskog filma.

Otud, JOKER: FOLIE A DEUX je istovremeno najgluplja ideja koja je mogla pasti Warneru na pamet, najpogrešniji potez u karijeri Todda Phillipsa ali istovremeno i nešto krajnje neizbežno.

Todd se sa neizbežnim suočio na jedan besprekoran način. Ponovo je snimio autorski film koji je za standarde festivalske ponude prilično radikalan, a za bioskopsku ponudu koja ište blokbaster praktično nemoguć za distribuciju.

Naime, JOKER: FOLIE A DEUX je ljubavni film i mjuzikl. U njemu praktično nema akcije, nema ničega što bi očekivao neko od filma po DC stripu. Ovaj film je jedna klasična ljubavna melodrama, smeštena u zatvor, sud i grad koji gubi razum, a junaci i sama priča se izlažu kroz scene pevanja.

Kao i mjuzikli klasične ere Holivuda, Todd Phillips ne nudi skroz precizan okvir kako se u njemu pevanje dešava. Ono je deo dijegeze u najširem smislu jer se Arthur i Quinzel upoznaju na terapiji pevanjem u Arkham Asylumu tako da pevaju u svojim kolektivnim psihozama ali i u svakodnevici kad im se zapeva. Muzika izražava stanje junaka na jedan izuzetno ekspresivan način i ono nije isključivo ukras - naprotiv, ono je slika zajediničkih i pojedinačnih kriza, razvoja njihovih odnosa, ono ima funkciju onoga što je inače akcija u superherojskom filmu.

Kada u animiranom Looney Tunes uvodu, Joker dođe na mesto zločina iz prvog filma, na zidu su marquee posteri sa čuvenim mjuziklima kao što je recimo PAL JOEY ili THE BAND WAGON ali i sa klasikom komedije u čijem je centru ikonični komičar - MODERN TIMES. Kroz film su razasuti Easter Eggovi, tako se recimo u bioskopu prikazuje Cormanov BUCKET OF BLOOD, cnohumorna priča o umetniku kome osnov za dela predstavljaju ubijeni ljudi, spoj horora i komedije. 

Na nivou estetike, Phillips je umnogome inspirisan mjuziklom klasičnog Holivuda, ali sa uplivima autora iz Evrope kao što je Demy. Pa ipak, ključ je u klasičnom Holivudu - sa ozbiljnom pričom snažne emocije i jednostavnim zapletom koja se izlaže kroz dramske i pevačke scene. Neuspeh ovog filma na blagajnama pokazuje da ovo više nije forma koja je flagship za studije, i to smo znali, iako su ih studiji i dalje držali u određenoj formi kao prestige pictures. Činjenica da je Todd Phillips poželeo da iskoristi ovu nekada najcenjeniju formu kao osnov za jedan repertoarski film najviših poslovnih ambicija je vrhunac perverzije koju je sebi uspeo da dozvoli.

U vrlo otvorenoj posveti, na sličan način kao što je prvi film bazirao na Scorseseu, Phillips ovde pravi jedan otvoren omaž De Palminom kulturnom kapitalu - ako je JOKER bio njegov SCARFACE, ovo je njegov CARLITO'S WAY, odličan a drugačiji film sa istim glumcem u sličnoj roli. Ovde je doduše isti glumac u istom liku, ali okolnosti su dovoljno drugačije.

Meta-tekstualnost je nužna za samog Jokera, supernegativca koji je zabavljač i oslanja se na stileme iz istorije pre svega američke industrije zabave. On je sam po sebi meta-teksualan lik i zato iziskuje i meta-pristup.

Međutim, kada se konačno dokopamo jezgra, JOKER: FOLIE A DEUX je ubedljiva melodrama o čoveku koga društvo gura u prvi plan iako je jasno reč o marginalcu, duševnom bolesniku i zločincu iz raznih svojih potreba. Među njima je potreba javnosti za odmazdom za zločin koja je jedino moguća ako se neko bolestan proglasi da je zdrav, potreba medija za senzacijom, potreba sveta zabave za kontroverzom. Da nismo u peoteklih godinu i po dana bili svedoci dijaboličnog zločina u kom se naše društvo suočilo sa problemom neosudivnosti počinioca, ovo nam ne bi bilo toliko blisko.

Ali, Joker je priča koja ima odjek jer nam nudi ugao gledanja koji nije u samoj svojoj suštini "njegov", on je previše duševno bolestan da bi bio antiheroj u klasičnom smislu, međutim on jeste žrtva i samim tim čini da se identifikujemo sa njim u njegovoj potrebi da nađe spas u ljubavi sa ženom koja je na višem nivou psihopatologije od njega, situiranom studentkinjom psihijatrije koja ulazi u njegov život kada je postao "poznat", i pratimo njegove razne korake ka sreći koji neumitno vode u propast ili njega ili ljude oko njega ili sve zajedno.

Dakle, kada uklonimo sve što je meta, dobijamo sliku dvoje ljudi u različitim nivoima psihičkog oboljenja i njihovu ljubavnu priču.

Todd ostupa od "kanona" u smislu da Harley Quinn ovde nije onoliko omađijana Jokerom kao u stripovima, i nema kod nje onog veselog ludila po kom je znamo u crtežu, animiranoj seriji i igranom filmu. Joaquin Phoenix uspeva da ode korak dalje u odnosu na ono gde je bio a Lady Gaga ponovo pokazuje da je gluma njen prirodni prostor za dalji nastavak delovanja.

Lawrence Sher u fotografiji nastavlja putem visoke estetizacije, ovde pored epohe imamo i specifične zahteve mjuzikla na koje odgovara sa radošću. U tom pogledu, kao i prvi JOKER, ovo je nova prilika da se Todd Phillips pokaže kao veoma ozbiljan tehnolog filma, pored toga što je izuzetan autor.

Videćemo kako će se dalje razvijati situacija sa Toddom, ali već sada možemo reći da je ostavio dubok trag i umnogome obeležio istoriju filma, ne samo superherojskog već i studio filma u celini. Jedina stvar koju nam je uskratio jeste neki prizor iz televizijskog filma koji je po ovde izloženoj priči snimljen o Arthuru Flecku. Ali, možda treba nešto da ostane i neprikazano.

* * * 1/2 / * * * *