Iranski režimski reditelj Ebrahim Hatamikia snimio je BE VAGHTE SHAM koji bih mogao definisati kao propagandni akcioni spektakl ogromnog izvoznog potencijala.
Reč je o filmu za koji je - uz rizik da ispadnem kultur-rasista - gotovo neverovatno da su ga Iranci snimili bez ičije pomoći, pa makar ruske. Po nivou produkcije, tehničke izvedbe i vizuelnosti, ovaj film je svakako na nivou najboljih ruskih primeraka, a to znači pri vrhu evropskih. Da Hatamikia nije šezdesetogodišnji iranski režimski reditelj, rekao bih da ga čeka holivudska perspektiva posle ovog filma.
Film je veoma zanimljiv i u korenu ima jednu u suštini sovjetsku odnosno rusku mustru ali obogaćenu američkim iskustvom. Iranski piloti, starešina i kapetan, otac i sin, odlaze u Palmiru da izvezu sirijski "Iljušin" pun lokalnih izbeglica. Put do Palmire je pun opasnosti, i Ebrahim Hatamikia gradi prefinjenu stilizaciju, kobinujući realni imaginarij sukoba sa pomalo čisto filmskih uticala u čemu se krajnje neobično, a opet sasvim logično, izdvaja MAD MAX, sa tom pustinjom i adaptiranim egzotičnim vozilima u njoj i izludelim pustinjskim ratnicima ISILa koji se tu javljaju.
Kada uzlete uz velike muke i određena oštećenja, zarobljeni pripadnici Daesha koje voze za Damask na dalje ispitivanje se pobune i otimaju avion. Situacija eskalira i misija polazi naopako.
Zaplet se kreće između rudimentarnog i sofisticiranog. Ima likova iz Daesha koji su groteskni, ali ih ima koji su veoma profilisani, od starog šeika koji je spasao svoje pleme pridružujući im se ali i ne gubeći osećanje časti, do evropskih radikala koji se razlikuju od lokalnih i bave se isključivo propagandnom i senzacionalističkim napadima.
Zanimljiv je metafilmski momenat - pripadnici Daesh koji snimaju propagandu unutar celine koja već jeste propagandni film starog kova je jako zanimljiv detalj, prepun ironije, svakako ne u postupku ali iz vizure gledaoca svakako.
Veoma je zanimljivo kako Iranci tretiraju milje u kom se priča dešava. Sve se zbiva u Siriji gde Iran nije zvanično u ratu ali ne krije da je ratujuća strana. Ne prikazuju ljude iz Daesha kao homogenu grupu a među njima su najproblematičniji uvezeni ekstremisti - Čečen, Engleskinja i Belgijanac dočim je lokalni narod uglavnom zaveden i ucenjen. To je opet sovjetski pristup propagandi, nema etničke esencijalizacije već samo ideološke uz dobrodošlu diferencijaciju stranog faktora.
Lik Engleskinje je posebno zanimljiv jer je zapravo iako sporedan možda i takav da zaslužuje svoj film. Ona je psihički labilna nekadašnja goth rock muzičarka koja je posle nekoliko pokušaja samoubistva našla spas u radikalnom islamu. Teško je u ovom trenutku ne citirati Srđu Trifkovića koji kaže davne 2005. na nekoj tribini Dveri, "Duhovno kastrirani, otuđeni od predaka, nije ni čudo što mnogi mladi Nemci traže izlaz u raznim oblicima samoubisrva, od droge do prelaska u islam". Kod ove junakinje, islam je čak i bukvalno forma samoubistva.
Dakle, ovo je propagadna u kojoj autori u meri u kojoj im dozvoljava žanrovski postupak pokušavaju da ponude jednu širu sliku konflikta i motiva koji su ljude doveli u Daesh. Jedino su kamen i dva iranska pilota nevini, hegelovski rečeno, i oni su stoga i najmanje zanimljivi junaci, ali su funkcionalni.
U ovom filmu sam beskrajno uživao i što je najvažnije, njegova egzotičnost zaista nije bila presudna. Specifičnost Hatamikijinog rediteljskog opusa a i sama veština izvedbe čine da ovaj naslov zaslužuje duboko istraživanje i ispitivanje - recimo koliko je koštao.
U svakom slučaju, ostao je film, treba ga obavezno pogledati.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment