UN COUTEAU DANS LE COEUR

UN COUTEAU DANS LE COEUR Yanna Gonzaleza, brata Anthonyja Gonzaleza iz M83, i samog nekadašnjeg člana tog benda je depalmijanska pizdarija kakvu samo Francuzi danas sebi mogu da dozvole. Iako se ovaj film može posmatrati i kao neo-giallo zbog nekih stilema, uostalom i De Palma je popio malo sa tog izvora, postoji nešto užasno američko i samim tim depalmijanski u ovoj intrigantnoj queer fantaziji.

Film je smešten u svet francuske gej pornografije kasnih sedamdesetih. HIV još vreba kao ubica ali na sceni se pojavljuje pravi - slasher sa kožnom maskom i falusom iz kog izlazi oštrica.

Ubica počinje da ubija glumce koji rade za jednu porno producentkinju. Ali kako je ovo istovremeno doba ne samo De Palme već i CRUISINGa, onda isprva te smrti ne deluju čudno jer se glumci vucaraju po leather club sceni gde ima raznih čudnih svatova. Ipak, vremenom, leševi kreću da se gomilaju i glavna junakinja, producentkinja koju igra Vanessa Paradis kreće sama u istragu jer vidi da od policije nema koristi, niti ih zanima da rešavaju ovaj slučaj.

Kao De Palmini trileri iz kanonske faze, prožeti sa Friedkinovim CRUISINGom, Gonzalezov film ima junake, i zaplet, pa čak i situacije i mizanscene koji su uvek spremni da odu korak dalje od racionalnog kako bi se došlo do poente koja njega zanima, do ishoda koji on traži. I na toj ravni prepoznavanja sa De Palmom i Friedkinom ovaj film dobija ili gubi razumevanje publike.

Za razliku od De Palme, mada se ne može reći da nije pokušao, Gonzalez ne uspeva da generiše napetost, naprosto čini se da ne postavlja prave likove u opasnost, to jest da oni glavni dolaze u nevolju srazmerno kasno, kao i da sami set-pieceovi nemaju onu depalmijansku virtuoznost, ali njegovo suštinsko oslanjanje na njih je apsolutno čitljivo. Otud, čini mi se da ovaj film, iako nesumnjivo mora steći kultni status neće biti previše značajan među fanovima horora i trilera, koji pored pojmova vole da dobiju i konkretnije dokaze napetosti i strave.

Sam svet gej porno industrije je zanimljiv, vibrantan, sa nekoliko sjajnih detalja i upečatljivih likova koji su svojstveni pričama ovog tipa ali ovde dobijaju svež spin.

Gonzalezov film je uprkos svojim žanrovskim zahvatima na koje je snažno oslonjen ipak pre svega art house film i za razliku od De Palminih ranih radova, nikada nije ni morao da se dokaže u exploitation ravni. Pa na kraju zapravo osim nekoliko krvavih ubistava, i samog dešavanja u pogledu snimanja gej pronića na nivou ideja i onoga što se nagoveštava, takvog sadržaja ima iznenađujuće malo.

Glumačka ekipa je sjajna. Scenografija savršeno zarobljava ne samo epohu već pre svega film sedamdesetih. To su ti korodirali ambijenti francuskog soft corea, to su ta mesta okružena otpadima na kojima smo navikli da nalazimo gej klubove u filmu sedamdesetih.

Gonzalez je reditelj snažnog rukopisa, pa i ne čudi da je sa ovim filmom dospeo do Kana. Njime je sasvim sigurno, uvodeći element žanra uspeo i da proširi svoje područje borbe. Videćemo šta mu je sledeći korak, mada kako se čini, neće biti napravljen bez jakog queer pečata. 

* * * / * * * *