MIDSOMMAR

MIDSOMMAR Arija Astera je novi rad reditelja koji je prošle godine imao precenjeni HEREDITARY, slavljen kao veliki povratak horora koji je na kraju polarizovao publiku. Novi film je nešto drugačiji, još je udaljeniji od onoga što bismo u konvencionalnom smislu nazivali hororom. Međutim, obrni-okreni, MIDSOMMAR ipak jeste film strave, na kraju krajeva i što je najvažnije, bitno je bolji od HEREDITARY.

Ari Aster je snimio dvoipočasovni film. Da li je to bilo neophodno? Svakako da ne. Nema MIDSOMMAR nekakav zahvat ili obim priče koji iziskuje to vreme trajanja i tu odluku da se snimi tako iracionalno dug film zapravo možemo čitati kao Asterovu odluku da odmakne svoj film od žanra i da ga gurne direktno u pravcu art housea sa jakim autorskim pečatom.

MIDSOMMAR je film koji se odmiče od horora pre svega time jer nema isključivi fokus na stravu, ali ima veliki fokus na nju kada se film dovede do ključanja. Priča počinje kao relationship drama o mladoj ženi koja ima teškoće da očuva vezu sa svojim momkom posle teške porodične tragedije koju je preživela. Ne bi li ojačala izbiljno narušenu vezu sa svojim momkom polazi sa njim i njegovim prijateljima u Švedsku na paganski praznik u jednoj izolovanoj komuni.

Kada se tamo nađu, stvari kreću putem WICKER MANa ali i odnosi među likovima postaju neobični. Naime, ovde opet moramo imati izvesnu dozu iracionalnosti među junacima kako bi priča bila održiva, i ona se bazira na dve atipične premise. Jedna premisa je da deo njih želi da ostane sa sektašima uprkos bizarnim i surovima ritualima kojima su pristvovali jer žele da pišu disertaciju o tome. Druga je da oni ne razmišljaju kao gledaoci horor filma već kao ljudi koji imaju poverenja i ne polaze od premise da je svako koga sretnu psihopata. Paradoksalno, da bi se horor ostvario, Aster iskopava motivaciju iz realizma, da ne kažem naturaizma, i time doprinosi začudnoj atmosferi.

Astera je čini mi se ta začudna atmosfera, ta prilika da se pravi neka estetizacija tela i prirode, zanimljivih ambijenata, građenje atmosfere umnogome usmerila u pogledu toga kako će izgraditi tempo filma. Dakle, film je tenzičan ali nije brz u pogledu tempa. Isto tako, bitno je naglasiti da nije naporan za gledanje, nije monoton. Ali jedna stvar koja se recimo gubi sa tako ekstremnim trajanjem jeste relacija prema inicijalnoj traumi glavne junakinje koja se na neki način zaboravi i izgubi na značaju iako je u temelju cele priče.

Pa ipak, Asterov film je izuzetno intrigantan za gledanje i sve ove eventualne probleme nadoknađuje atmosferičnošću, harizmatičnim glavnim glumcima i sjajnim lokacijama.

Ne znam da li je ovaj film ostao neprikazan kod nas jer bi pokazao da je srpski narod u dubokoj zabludi kada vapi za tim da se snimi horor o vlaškoj magiji kako bismo pokazali Zapadu nešto što oni nemaju. Ali, svakako bi bilo zanimljivo pogledati ga u bioskopu.

U panteonu zanimljivih filmova o kultovima, stavio bih ga uz rame sa SACRAMENTom, odličnim filmom Ti Westa koji se više bavi nečim po uzoru na Jonestown nego na WICKER MAN ali ima sličnu dramaturgiju uznemirenja zatvorene zajednice dolaskom stranaca.

MIDSOMMAR sigurno nije onoliki masterpis kolikim ga autori smatraju ali svakako jeste respektabilan i neophodan odmak u savremenom filmu strave.

* * * / * * * *