ASPHALT CITY

ASPHALT CITY je naslov koji je film BLACK FLIES dobio kada je konačno izašao u distribuciju. Na špici međutim i dalje stoji natpis BLACK FLIES. Sean Penn je glumac kog je film dobio kada je zbog nekih podgrejanih skandala Mel Gibson postao prepreka realizaciji.

Svašta se isprečilo filmu ASPHALT CITY na putu do mene. Između ostalog i bizarno mlaka, da ne kažem negativna reakcija kritike u Kanu.  Otud promena naslova nije iznenađenje, kao što su morali da beže od Mela, na kraju su bežali i od naslova. 

Međutim, to jeste prilično radikalna strategija za plasman filma u savremeno doba kad se ne može zabašuriti o kom je filmu reč, i pokazuje jednu vrlo snažnu i zbunjujuću reakciju na kanski ishod.

Promena naslova u poslednjem trenutku ili pred distribuciju sugeriše da je to projekat sa problemom, nekakav film bez mnogo integriteta koji se mora spakovati za tržište "da se izvuče šta se izvući može".

Ipak, ono što smo dobili jeste jedno od najsnažnijih filmskih iskustava poslednjih godina. 

BLACK FLIES je sve samo nije film bez integriteta. BLACK FLIES je sve samo nije neki mali prolazni film.

Počnimo od integriteta -

Sean Penn je dostojno zamenio Mela, i ima puni moralni highground za to jer ne samo da je nevaljao na svoj način već je i izašao u susret kad je trebalo raditi THE PROFESSOR AND THE MADMAN. U tom smislu, uvek ćemo se pitati šta bi bilo da je Mel doneo zvezdnu voltažu i drugu vrstu harizme tom liku, ali nema sumnje da je Penn osvetlao obraz i na svoj način pružio sličnu vrstu sirove "totalne" igre gde igraju ne samo njegov glas i lice već i njegovo telo. Moguće je u scenariju zapaziti par delova koji su mogli baš za samog Mela imati neku meta-dimenziju i značiti njegovo "simboličko iskupljenje"; ali ni sa Pennom ne zaostaju u svojoj višeslojnosti.

Imajući sve to u vidu, film verovatno jeste izgubio nešto izlaskom Mela, ali je dobio nešto drugo ulaskom Penna.

Jean-Stephane Sauvaire je reditelj koji ne režira mnogo i ne režira često. Ali, kada režira, nastaju ozbiljni filmovi. Sedam godina između ovoga i A PRAYER BEFORE DAWN pokazuje da se ništa nije radilo na brzinu i slučajno i da BLACK FLIES ne samo drži nivo nego ga verovatno i prevazilazi.

Jean-Stephane Sauvaire je reditelj koji ne preza od toga da "snimi" stvari, u smislu, da napravi veoma jezgrovitu, ubedljivu filmsku iluziju koja zalazi u sfere naturalizma a pritom je maksimalno artikulisana. Za razliku od tajlandskog zatvora koji nam je kinematografski ipak nov, ovde se nalazi u Njujorku, u gradu koji je beskrajno filmičan, na kom je svaki ćošak nekakva potencijalna lokacija. Pa ipak, film nije manje ubedljiv i nije "više movie" nego A PRAYER BEFORE DAWN koji je u mnogim aspektima bio svež jer se bavio nečim što do sada nije viđeno.

Ovde imamo dva aspekta koja je Sauvaire morao da osveži, jedan je grad, drugi je sam posao paramedica koji je na njujorškim ulicama prikazan u dosta filmova i sjajnim serijama poput Wellsove produkcije THIRD WATCH. I u svemu tome je uspeo, otišavši korak dalje od onoga gde su išli Schrader i Scorsese u BRINGING OUT THE DEAD.

Kad je reč o samom filmu, reč je o jednoj ambicioznoj, košmarnoj slici sveta, datoj iz vizure ekipe hitne pomoći koja radi mahom noćnu smenu u siromašnim delovima Njujorka koji naseljavaju džankiji, ulične bande, beskućnici, imigranti, sirotinja razne vrste. U toj teskobnoj entropiji, mladi tehničar - kog igra Tye Sheridan - počinje da prepoznaje jednu dijaboličnu pravilnost koja će mu promeniti život.

BLACK FLIES je priča o ljudima čiji je posao da pomognu i upitani su nad tim da li iole u tome uspevaju, ali zato vidimo da njih okolnosti i slučajevi sa kojima se suočavaju itekako kvare.

Sauvaire pravi visceralan, atmosferičan film koji nas propulzivno vodi kroz jedan vibrantan svet, tonemo zajedno sa junacima a mnogi ostaju na dnu.

David Ungaro pravi izvanredan doprinos kao direktor fotografije, i izvlači maksimum iz njujorškog ambijenta i takvih lica kakva su Tye Sheridan, Sean Penn, Michael Pitt, Kali Reis i Mike Tyson, koji s njom zaokružuje bokserski duet. Ovo će sigurno ostati kao njegov kapitalni doprinos i jedna od najznačajnijih fotografija koje je ostvario u svojoj karijeri.

Imajući u vidu da je ovo teskobna egzistencijalistička melodrama, pomalo je paradoksalno reći da po tome kako se junaci i priča izlažu kroz fizičku radnju i veoma napete situacije, ovo sve može biti percipirano kao svojevrsni akcioni film. Ko ga tako definiše, neće pogrešiti, ali svakako neće u toj definiciji iscrpiti izraz koji donosi Sauvaire već će mu samo dodati jednu neočekivanu dimenziju.

BLACK FLIES je umnogome baš ono što nedostaje savremenom filmu, i ono za čime se ljudi okreću uzorima iz sedamdesetih, priča koja ima smisla, izvedena propulzivno i visceralno, gleda se bez daha uz puni angažman intelekta. Kako je sad sve to sistematski ignorisano u Kanu, ne znam tačno, ali dobro, očigledno je da su vrline ovog filma nešto što ne izlazi iz mode, ali prošle godine se na ekranima festivala nije tražila takva roba. Pa ipak, činjenica da je BLACK FLIES bio deo takmičarskog programa svedoči o tome da su ga opinion makeri iz festivalskih redova itekako prepoznali.

BLACK FLIES je film koji bi u svakoj filmografiji zauzeo najprestižnije moguće mesto. Pa i u Melovoj. No, kome god da jeste upisan, teško može da ga lako prevaziđe u vremenima koja predstoje.

* * * 1/2 / * * * *