THE ZONE OF INTEREST

Jonathan Glazer je reditelj kog izuzetno poštujem i uprkos tome što ne volim svaki njegov film, znam da če svaki put snimiti nešto zanimljivo.

Činjenica da je njegov novi film THE ZONE OF INTEREST istovremeno jedan od najcenjenijih naslova prošle godine koji se ne dovodi u pitanje i njegovo prvo ostvarenje koje niko ne dovodi u pitanje, i nešto najslabije što je u životu snimio verovatno svedoči o mom snobizmu.

Ali, zbilja, THE ZONE OF INTEREST je ona vrsta filma koja je najproblematičnija - dubiozno izabrana prepoznatljiva poetika u rukama autora koji je suštinski ne razume. Šta to znači?

Pa u rukama nekog drugog autora koji se bavi ovom vrstom filma, koji je zaista "oseća", THE ZONE OF INTEREST je mogao biti "organska" vrsta art house foliranja. Kod Glazera, naprosto deluje veoma lažno i folirantski.

Dakle, ovo bi verovatno i ovako i onako bilo sranje, ali je kod njega to još nekako dodatno artificijelno i opterećeno njegovom potrebom da se iskaže kao umetnik koju je preneo u sliku.

Pošto se oko ovog filma potežu neki dosta jaki epiteti, otprilike da je dao neku sliku Holokausta i nešto - to mora da se razveje u korenu. Ovo je u suštini već viđena tema - cinična istina o tome da su porodice rukovodilaca logora smrti vodile normalne živote u blizini logora. I o tome su već snimani i filmovi, a napisani su tomovi.

Glazer ovde uzima Amisov roman i konkretizuje ga u priču o Rudolfu Hoesu, komandantu Aušvica koji je bio uspešan menadžer smrti, karijerista, živeo sa porodicom pored logora i porodica je jelte bila zauzeta svojim porodičnim potrebama i događajima. I sad mi kao treba da shvatimo "banalnost zla", industriju smrti, ubijanje u radnom vremenu, život koji se nastavlja, a to sve znamo. 

Glazer pritom ne pravi film o porodičnim problemima te porodice, jer ovo je film bez emocije, u njemu nema problema. On želi da bude hladan, da nam spolja ilustruje banalnost njihovog postojanja. Ali, ipak ne beleži banalnost. On ipak beleži situacije koje prečesto imaju veze sa Holokaustom. Lakonski vođene razgovore o načinima ubijanja ljudi, kritikovanje SSovaca što čupaju ljiljane kad idu u grad, porodične aranžmane ko će gde da spava, to sve malo presečeno pričama o otetoj jevrejskoj imovini. Dakle, nije baš da život ovih van logora nema veze sa zločinom. Nije baš ni da ga oni vide kao nešto svakidašnje, ali da, čvrsto su na toj strani. A možda i nisu jer se tim likovima zapravo ne bavimo. Kao, gledamo ih iz daljine. I shvatamo da su eto prozaični a toliko su zlo naneli.

Više od pola veka od misli koje je o tome zapisala Arendt.

Sad, ovo je lako moglo da ode uz AUSCHWITZ Uwe Bolla, ali ne - postalo je remek-delo prošlogodišnjeg filma. I to je sad ta neka entropija gde je Glazeru sudbina dala bolje karte nego inače. I to je takođe u redu ako on bude u stanju da shvati kako ovo ipak nije za njega.

* 1/2 / * * * *