ZAKLINJEM SE

ZAKLINJEM SE Milutina Petrovića i Nikole Dragovića je zanimljiv dokumentarni film baziran na home movie zabeleškama Predraga Bate Miloševića o odlasku u vojsku njegovog sestrića Igora Dikića i potonjim razgovore koje je sa njim snimio o doživljajima koje je imao u čuvenom Varaždinskom korpusu.

Cela tema varaždinskih događaja u ratu pratila je dugo svako razmatranje angažmana JNA u Hrvatskoj tokom raspada zemlje, pre svega zbog izdaje generala Trifunovića koji je napustio kasarnu i praktično Hrvatima prepustio ogromnu količinu naoružanja koja im je bila dovoljna da ozbiljno otpočnu rat.

Sada imamo dokumentarni film koji je možda najzanimljiviji kao slika iz života jednog običnog beogradskog momka koji se našao u redovima JNA koja se raspada po šavovima, sa prilikom da učestvuje u jednom sukobu koji naprosto nema kapacitet da probudi ono najbolje i ono najgore u čoveku.

Igor Dikić je bio momak koji je otišao na odsluženje vojnog roka bez neke namere da bude ratnik već da samo to obavi. A tamo je zatekao ljude koji nemaju nameru da od njega naprave ratnika već i oni samo žele da obave šta imaju a to je u suštini raspad države.

I to je dosta zanimljivo psiho-socijalni aspekt ove priče. Dakle imamo nemoć jedne vojne strukture da civila pretvori u vojnika, ali i da samu sebe osposobi da izvodi svoj osnovni posao.

I to truljenje JNA je.vrlo lepo prikazano u ovom filmu gde Dikićevi izrazito dramatični doživljaji pokazuju u stvari kako je jedan momak bez afiniteta za vojna dejstva bio bačen u situaciju da nespreman, brine sam o sebi u okruženju nadmoćne hrvatske paravojske na jednom izdvojenom komandnom mestu.

Trifunović je u ovoj priči epizodni lik, ali ga Hrvati pominju kao starešinu kome je bilo jasno da nema dovoljno motivisanu vojsku da obavi svoj zadatak, kao i da mu je komanda bila obaveštajno izbušena i da su bili do apsurdnog nivoa slušani i nadgledani.

Jedan od glavnih aduta Trifunovićeve odbrane bio je da je eto izbegao smrt regruta ali Dikićev doživljaj govori o nečemu potpuno suprotnom. On je svoju pogibiju u borbi izbegao maltene sam, zahvaljujući agilnom potporučniku koji je ostao uz vojnike kada su ih svi zapravo napustili, počev od oficira.

Sama Dikićeva ispovest je interesantna. Kombinuju se tri postupka, snimci iz 1990., snimci iz 1992. i odlazak na mesto traume 2018. U tom smislu, film sklapa celinu iz ta tri izvora, sa pomalo arhivske građe koja ima campy vrednost a to su inserti iz školskih filmova JNA u produkciji Zastava filma, koji danas na YT služe za sprdnju i naravno političkih saopštenja i informativnih emisija tog vremena, sa sve najoptijim od svih opštihe mesta a to je snimak Bosanca iz JNA sa YUTELa koji je snimio Ivo Puljić u kom priča o tome kako se "oni kao odvajaju a mi im kao ne damo".

Film je mogao biti atraktivniji, u pogledu izvedbe, tehnički je mogao biti poliraniji, ali odlikuje ga tipična lenjost koja prati radove Milutina Petrovića i ubeđenje da je baš dobro što nije tako usavršeno. No, film ima neku snagu i ima smisao kao dokument.

Snimatelj i producent filma Predrag Bambić je radio ranije u Zastava filmu, pa nije bez ironija da on bude i hroničar nestanka te vojske za čije je interne potrebe snimao filmove.

Ja sam takav gledalac da bih voleo malo više konteksta, malo više mapa, malo više crteža da vidimo kako je to sve išlo. Ovde se sve to priča. Ali, u redu. to jeste ta neka škola savremenog dokumentarnog filma koji želi da se odvoji od televizijskog programa koji sve sažvaće gledaocu. Jedino je onda problem što se tako sirov ne prikazuje u bioskopu već mahom ide na televiziju. Jer ako je tako, onda bi slobodno mogao da se uloži i dodatni trud.

* * 1/2 / * * * *