ZASPANKA ZA VOJNIKE

ZASPANKA ZA VOJNIKE Predraga Antonijevića bazirana je na SRPSKOJ TRLOGIJI Stevana Jakoviljevića. Ovo troknjižje je dugo bilo na meti naših filmskih autora, recimo reditelj POSLEDNJEG KRUGA U MONCI Aco Bošković želeo je da snima ARLETU, ali je na kraju od Stevana bila bitno ekranizovanija njegova sestra Mir Jam.

ZASPANKA ZA VOJNIKE je elegičan ratni film koji prati jedinicu mladih regruta, ali i iskusnijih ratnika koji se okupljaju za borbu na Ceru, i putuju na mesto gde će stati u odbranu zemlje.

Film je elegičan, mahom se kreće u okvirima melodrame, barracks movieja, sa vrlo malo combat scena u jednoj konzervativnoj flešbek strukturi koja daje filmu notu arhaičnosti. Mene je to zaobišlo ali sam čuo da je ženska publika imala tendenciju da vrlo emotivno i u suzama dočekuje kraj filma zbog jakog elegičnog tona u završnici.

Kako je Lazar Ristovski zakasnio sa realizacijom svog filma, Antonijevićev film je na kraju bio centerpiece na Vučićevoj priredbi povodom stogodišnjice od kraja Velikog rata, i umesto spektakla ponudio je jednu više intimističku priču.

Kao i u slučaju dočekivanja kraja u suzama, slična je polarizacija i oko glavnog glumca Marka Vasiljevića koji je meni bio slaba karika u ovom filmu, ali vidim i kritike u kojima je proglašavan za jaču. Vuk Jovanović se što se mene tiče nametnio kao harizmatičnija zvezda, ali u podeli zapravo nema autentičnog leading mana koji bi poveo ekipu sastavljenu mahom od epizodista i u tome sam takođe video krupan problem.

No, ako nekome Marko Vasiljević funkcioniše onda je pronašao svog junaka koji je katalizator ove priče.

Tempo filma je spor, i čini mi se da snaga melodramske razmene među vojnicima ipak nema tu dinamiku kojom bi opravdala toliki prostor. Scene bitaka su vrlo sažete ali vojnički život je prikazan sa sporadično brutalnim rešenjima koja svakako prijaju i dolaze kao dobrodošlo osveženje.

Za razliku od ČARAPA KRALJA PETRA a pre njih i SVETOG GEORGIJA, ZASPANKA ne beži od male priče koja je u njenoj osnovi i ne kalemi silom spektakl na zapravo jednostavnu melodramsku mustru. Šteta je u tome što se čini da je upravo ZASPANKA kao strukturalno najčistija od ta tri filma zapravo ponajviše mogla da se pretvori u combat movie, pa samim tim i spektakl.

Sve ove primedbe sugerišu da na neki način kao gledalac sve vreme nabrajam ono što u filmu ne postoji, a to je simptom utiska da mi ono što sam dobio nije bilo dovoljno. 

Otud, možda su povoljniji prikazi zapravo dolazili iz pera koje je nabaždarenije na ono što je zapravo bila autorska namera, pa moj utisak ovoh puta treba uzeti krajnje uslovno. No, obrni okreni, kad je reč o regionalnim filmovima o Velikom ratu, JOSEF mi ostaje favorit u ponudi snimljenoj u proteklih nekoliko decenija.

* * / * * * *