Prošle godine je Kventin Tarantino u filmu "Bilo jednom u Holivudu" iznova napisao istoriju Fabrike snova odnosno smene stare škole i hipika u vrhu tamošnjeg autorskog kadra. Ove godine, Evrovizija je otkazana zbog pandemije ali je održana u istoimenom filmu Dejvida Dobkina.
"Pesma Evrovizije", novi film koji je u subotu 27. juna izašao na Netfliksu moramo pre svega posmatrati kao autorski projekat Vila Ferela.
Ovaj izuzetno popularni komičar zapazio je evrovizijsko takmičenje u poseti tazbini i od tada ga je pasionirano istraživao, posećujući samu manifestaciju i kontaktirajući sa učesnicima.
Ferelov opus čine raznovrsne komedije ali posebno mesto u njemu zauzimaju filmovi koji se bave parodiranjem pojedinih oblasti kao što su NASKAR trke, američka profesionalna košarka ili umetničko klizanje.
U svim tim miljeima, Farel je sa promenljivim uspehom pronalazio prostor za svoju mešavinu sofisticiranog i prizemnog humora, koja se ogleda kroz lucidne uvide u problem iskazane kroz pučki vic.
Evrovizija je međutim ipak specifičan slučaj jer reč je o globalnom fenomenu koji ipak nije toliko opšte poznat, naročito na Ferelovom primarnom tržištu u SAD.
Na sličan način kao što su NASKAR trke poznatije kao činjenica nego što su pasionirano praćene u Evropi, Evrovizija je prisutna na marginama interesovanja američkih pop kulturnih sladokusaca.
Stoga, možemo reći da je Ferel ovog puta imao obrnuti zadatak - kad je parodirao kvintesencijalno američke kič-fenomene i opskurna sportska takmičenja morao je da ih približi globalnoj publici dočim ovde nešto izvana mora da približi Amerikancima.
Otud, ne čudi da je Evrovizija nastala kao film za Netfliks jer upravo na ovoj striming platformi takvo ostvarenje može da zaživi.
Bioskopa danas nema, i uprkos činjenici da bi recimo naša publika sasvim sigurno uživala u ovom filmu na velikom ekranu, kao i značajan deo evropske, potpuno je izvesno da bi veoma teško mogao da se isplati u ovom formatu.
U slučaju Evrovizije jedan od problema svakako bi bila sposobnost američke publike da dokuči šta je u ovom filmu parodija a šta je maltene rekonstrukcija evrovizijskog takmičenja.
Kemp i bizarnost su proteklih par decenija postali standard pa i recept za uspeh na ovom takmičenju, i neki od najesktravagantnijih učesnika u Ferelovoj komediji deluju kao da su dovedeni sa prave Evrovizije.
Prošle godine je Kventin Tarantino u filmu "Bilo jednom u Holivudu" iznova napisao istoriju Fabrike snova odnosno smene stare škole i hipika u vrhu tamošnjeg autorskog kadra. Ove godine, Evrovizija je otkazana zbog pandemije ali je održana u istoimenom filmu Dejvida Dobkina.
"Pesma Evrovizije", novi film koji je u subotu 27. juna izašao na Netfliksu moramo pre svega posmatrati kao autorski projekat Vila Ferela.
Ovaj izuzetno popularni komičar zapazio je evrovizijsko takmičenje u poseti tazbini i od tada ga je pasionirano istraživao, posećujući samu manifestaciju i kontaktirajući sa učesnicima.
Ferelov opus čine raznovrsne komedije ali posebno mesto u njemu zauzimaju filmovi koji se bave parodiranjem pojedinih oblasti kao što su NASKAR trke, američka profesionalna košarka ili umetničko klizanje.
Trejler za "Pesmu Evrovizije"
U svim tim miljeima, Farel je sa promenljivim uspehom pronalazio prostor za svoju mešavinu sofisticiranog i prizemnog humora, koja se ogleda kroz lucidne uvide u problem iskazane kroz pučki vic.
Evrovizija je međutim ipak specifičan slučaj jer reč je o globalnom fenomenu koji ipak nije toliko opšte poznat, naročito na Ferelovom primarnom tržištu u SAD.
Na sličan način kao što su NASKAR trke poznatije kao činjenica nego što su pasionirano praćene u Evropi, Evrovizija je prisutna na marginama interesovanja američkih pop kulturnih sladokusaca.
Stoga, možemo reći da je Ferel ovog puta imao obrnuti zadatak - kad je parodirao kvintesencijalno američke kič-fenomene i opskurna sportska takmičenja morao je da ih približi globalnoj publici dočim ovde nešto izvana mora da približi Amerikancima.
Otud, ne čudi da je Evrovizija nastala kao film za Netfliks jer upravo na ovoj striming platformi takvo ostvarenje može da zaživi.
Kako Amerikancima objasniti Eurosong
Bioskopa danas nema, i uprkos činjenici da bi recimo naša publika sasvim sigurno uživala u ovom filmu na velikom ekranu, kao i značajan deo evropske, potpuno je izvesno da bi veoma teško mogao da se isplati u ovom formatu.
U slučaju Evrovizije jedan od problema svakako bi bila sposobnost američke publike da dokuči šta je u ovom filmu parodija a šta je maltene rekonstrukcija evrovizijskog takmičenja.
Kemp i bizarnost su proteklih par decenija postali standard pa i recept za uspeh na ovom takmičenju, i neki od najesktravagantnijih učesnika u Ferelovoj komediji deluju kao da su dovedeni sa prave Evrovizije.
Glavni junaci ovog filma su Erik i Sigrid, dvoje zaljubljenika u muziku sa Islanda koji od detinjstva - kada im je nastup ABBA-e na Evroviziji promenio život i sudbinski ih povezao -sanjaju o odlasku na ovo takmičenje.
Uprkos Sigridinom istinskom muzičkom daru, glavni kreativni motor je Erik koji svoj dar za klišetizirane pop numere i ekstravagantan scenski nastup primarno koristi sa ciljem da se dokopa Evrovizije, i odmah na početku filma shvatamo da će ovaj lik do kraja morati da spozna prave životne vrednosti.
Zanimljivo je da ovogodišnji islandski kandidat za Evroviziju ima veoma sličan imidž kao Ferel, s tim što je kod njega reč o svesnoj parodiji, i ona kao da je koordinirana sa filmom.
Kada po uzoru na čuveni mjuzikl Mela Bruksa "Producenti" (u čijem je rimejku Ferel imao upečatljivu ulogu) Island pošalje Erika i Sigrid sa idejom da se obrukaju jer se tamošnji javni servis plaši da bi im jak kandidat mogao doneti pobedu i obavezu da organiziju sledeću Evroviziju, postaje jasno da će ovaj nekonvencionalni par naučiti svoje životne lekcije tokom ove misije a da će pokoji čas održati i ostalima.
U maltene golootočkoj atmosferi današnjeg Holivuda u kom se i "Prohujalo sa vihorom" prikazuje uz prateće predavanje istoričara, ekipa Pesme Evrovizije je dosta raspojasano ismeva Islanđanima, prikazujući ih kao jednu zatvorenu, bezmalo incestuoznu, nervoznu ali dobrodušnu zajednicu u kojoj je na smenu prihvatljivo i opasno biti klovn.
Dekadentni svet Evrovizije je i u stvarnosti prilično parodičan, ali glavni antagonista, ruski kandidat Aleksandar Lemtov u izuzetnoj interpretaciji Dena Stivensa koji i peva svoje numere, predstavlja amalgam nekoliko pop zvezda u jednoj.
U njemu ima svega pomalo - i Sakisa Ruvasa i Željka Joksimovića i Dime Bilana, i kempa i vrhunske interpretatorske veštine, i estradne lukavosti i istinske posvećenosti muzičkom i scenskom nastupu, a Britanac Stivens uživa u svakoj sekundi svog nastupa.
Pesme na Evroviziji su prikazane u svom varijetetu, od iskrenih amatera koji se služe klišeima, kao što su Erik i Sigrid, preko vrhunskih zvezda i iskusnih profesionalaca kao što je Aleksandar i njegova prijateljica iz Grčke, pa sve do onih besmislenih zalutalih učesnika kakve u ovom filmu predstavlja izmišljeni švedski reper Džoni Džon Džon.
Nisu prikazani nažalost srpski kandidati ali se u pozadini jedne scene vide hrvatski, no ne čuje se kako ih vide autori ovog filma.
Prošle godine je Kventin Tarantino u filmu "Bilo jednom u Holivudu" iznova napisao istoriju Fabrike snova odnosno smene stare škole i hipika u vrhu tamošnjeg autorskog kadra. Ove godine, Evrovizija je otkazana zbog pandemije ali je održana u istoimenom filmu Dejvida Dobkina.
"Pesma Evrovizije", novi film koji je u subotu 27. juna izašao na Netfliksu moramo pre svega posmatrati kao autorski projekat Vila Ferela.
Ovaj izuzetno popularni komičar zapazio je evrovizijsko takmičenje u poseti tazbini i od tada ga je pasionirano istraživao, posećujući samu manifestaciju i kontaktirajući sa učesnicima.
Ferelov opus čine raznovrsne komedije ali posebno mesto u njemu zauzimaju filmovi koji se bave parodiranjem pojedinih oblasti kao što su NASKAR trke, američka profesionalna košarka ili umetničko klizanje.
U svim tim miljeima, Farel je sa promenljivim uspehom pronalazio prostor za svoju mešavinu sofisticiranog i prizemnog humora, koja se ogleda kroz lucidne uvide u problem iskazane kroz pučki vic.
Evrovizija je međutim ipak specifičan slučaj jer reč je o globalnom fenomenu koji ipak nije toliko opšte poznat, naročito na Ferelovom primarnom tržištu u SAD.
Na sličan način kao što su NASKAR trke poznatije kao činjenica nego što su pasionirano praćene u Evropi, Evrovizija je prisutna na marginama interesovanja američkih pop kulturnih sladokusaca.
Stoga, možemo reći da je Ferel ovog puta imao obrnuti zadatak - kad je parodirao kvintesencijalno američke kič-fenomene i opskurna sportska takmičenja morao je da ih približi globalnoj publici dočim ovde nešto izvana mora da približi Amerikancima.
Otud, ne čudi da je Evrovizija nastala kao film za Netfliks jer upravo na ovoj striming platformi takvo ostvarenje može da zaživi.
Kako Amerikancima objasniti Eurosong
Bioskopa danas nema, i uprkos činjenici da bi recimo naša publika sasvim sigurno uživala u ovom filmu na velikom ekranu, kao i značajan deo evropske, potpuno je izvesno da bi veoma teško mogao da se isplati u ovom formatu.
U slučaju Evrovizije jedan od problema svakako bi bila sposobnost američke publike da dokuči šta je u ovom filmu parodija a šta je maltene rekonstrukcija evrovizijskog takmičenja.
Kemp i bizarnost su proteklih par decenija postali standard pa i recept za uspeh na ovom takmičenju, i neki od najesktravagantnijih učesnika u Ferelovoj komediji deluju kao da su dovedeni sa prave Evrovizije.
Glavni junaci ovog filma su Erik i Sigrid, dvoje zaljubljenika u muziku sa Islanda koji od detinjstva - kada im je nastup ABBA-e na Evroviziji promenio život i sudbinski ih povezao -sanjaju o odlasku na ovo takmičenje.
Uprkos Sigridinom istinskom muzičkom daru, glavni kreativni motor je Erik koji svoj dar za klišetizirane pop numere i ekstravagantan scenski nastup primarno koristi sa ciljem da se dokopa Evrovizije, i odmah na početku filma shvatamo da će ovaj lik do kraja morati da spozna prave životne vrednosti.
Zanimljivo je da ovogodišnji islandski kandidat za Evroviziju ima veoma sličan imidž kao Ferel, s tim što je kod njega reč o svesnoj parodiji, i ona kao da je koordinirana sa filmom.
Izabrani da ne pobede
Kada po uzoru na čuveni mjuzikl Mela Bruksa "Producenti" (u čijem je rimejku Ferel imao upečatljivu ulogu) Island pošalje Erika i Sigrid sa idejom da se obrukaju jer se tamošnji javni servis plaši da bi im jak kandidat mogao doneti pobedu i obavezu da organiziju sledeću Evroviziju, postaje jasno da će ovaj nekonvencionalni par naučiti svoje životne lekcije tokom ove misije a da će pokoji čas održati i ostalima.
U maltene golootočkoj atmosferi današnjeg Holivuda u kom se i "Prohujalo sa vihorom" prikazuje uz prateće predavanje istoričara, ekipa Pesme Evrovizije je dosta raspojasano ismeva Islanđanima, prikazujući ih kao jednu zatvorenu, bezmalo incestuoznu, nervoznu ali dobrodušnu zajednicu u kojoj je na smenu prihvatljivo i opasno biti klovn.
Dekadentni svet Evrovizije je i u stvarnosti prilično parodičan, ali glavni antagonista, ruski kandidat Aleksandar Lemtov u izuzetnoj interpretaciji Dena Stivensa koji i peva svoje numere, predstavlja amalgam nekoliko pop zvezda u jednoj.
U njemu ima svega pomalo - i Sakisa Ruvasa i Željka Joksimovića i Dime Bilana, i kempa i vrhunske interpretatorske veštine, i estradne lukavosti i istinske posvećenosti muzičkom i scenskom nastupu, a Britanac Stivens uživa u svakoj sekundi svog nastupa.
Pesme na Evroviziji su prikazane u svom varijetetu, od iskrenih amatera koji se služe klišeima, kao što su Erik i Sigrid, preko vrhunskih zvezda i iskusnih profesionalaca kao što je Aleksandar i njegova prijateljica iz Grčke, pa sve do onih besmislenih zalutalih učesnika kakve u ovom filmu predstavlja izmišljeni švedski reper Džoni Džon Džon.
Nisu prikazani nažalost srpski kandidati ali se u pozadini jedne scene vide hrvatski, no ne čuje se kako ih vide autori ovog filma.
U nekoliko novih pesama koje su pripremljene za ovaj film, autori dosta dobro sumiraju ono što se može čuti na Evroviziji po tipovima pesama - tu su numere sa etno-ukrasima, kopije poznatih hitova, pop hitovi po poznatim mustrama i ekscesni rok i rep nastupi.
Muzika pritom nije jedini aspekt koji je prilično verodostojno prikazan.
Ono što bi publici u Americi moglo izgledati kao kliše a to je pojavljivanje narodnih šampiona koji se više dopadaju publici nego žiriju postoji zapravo u stvarnosti.
Isto tako postoji i disproporcija kandidata koji su amateri i vrhunski profesionalci. Ekstravagantne scenske tačke u nastupima su takođe dosta slične onim koje se zaista mogu videti.
Neki elementi su čak i umanjeni. Uprkos tome što je prikazano da je Evrovizija važna Islanđanima, i da je sam izbor bitan događaj za lokalno stanovništvo, ne uspevaju da dobace do dramatičnih događaja kao što je bila Beovizija na kojoj je praktično počeo raspad Srbije i Crne Gore usled sumnjivog izbora grupe "Nou Nejm".
Možemo reći da je teška politička tenzija oko dve banalne pesmice previše apsurdna čak i za Ferelov smisao za humor.
Slično samoj Evroviziji, i ovaj muzički film donosi nešto čega ima sve manje u etru, a to su nove pesme.
Ako je prošlu godinu obeležio džuboks mjuzikl "Juče" o svetu u kome se Bitlsi nikada nisu pojavili, a prethodnu "Boemska rapsodija" o grupi Kvin, ovde imamo nove pesme.
Na muzičkim scenama kao što je naša, kvalifikaciona takmičenja za Evroviziju postali su praktično jedini prostor na kojima se ogledaju autori nove muzike, nasuprot beskrajnim pevačkim takmičenjima.
Uprkos tome što u "Pesmi Evrovizije" imamo i nekoliko starih hitova izvedenih na zanimljiv način, ključne su ipak nove pesme na kojima je najvećim delom radio Sevan Koteča, jedan od najuspešnijih pop kompozitora poslednjih godina koji je radio sa najvećim imenima kao što su Eli Golding, Kejti Peri, Britni Spirs i Arijana Grande.
Kotečine pesme su ne samo programske i prilagođene zahtevima priče već su i same po sebi veoma duhovite, i dobro bi prošle da su zaista poslate na Evroviziju.
Stil filma dobro je sumiran u sceni kada se Aleksandar udvara Sigridi i stidljivo joj kaže da bi želeo da joj kaže nešto glupo a ona se osmehne i odgovori - „Slobodno, ja volim glupe stvari".
Pesma Evrovizije će probuditi Sigrid u svakome od nas jer Ferel u saradnji sa Aleksanderom Stilom ponovo nudi lucidne uvide i pučki humor koji funkcioniše, kako sam već rekao u opisu njegovog postupka. Vil Ferel i Rejčel Mekadams su sjajan par.
On je smešan, ona je duhovita i sa lakoćom gradi emocionalno jezgro filma, pa njihove role i povezuju ovaj film u celinu, spečavajući da se iscrpi u dramaturgiji skeča. Zahvaljujući sjajnim glumcima u glavnim ulogama, uprkos ogromnom broju raznih atrakcija, Pesma Evrovizije uspeva da očuva zamajac priče koja vezuje publiku i nudi vrhunski eskapizam.
Reditelj Dejvid Dobkin je dosta lutao od filma "Lovci na deveruše" u kom je prvi put sarađivao sa Rejčel Mekadams i Vilom Ferelom i ovaj film je povratak na pravi put.
Kad je reč o ovoj temi, verovatno da Evrovizija nije dobila svoj definitivni filmski prikaz jer je njena istorija daleko kompleksnija od ovoga. Čitav niz istinitih evrovizijskih priča možemo zamisliti na ekranu.
Nekoliko filmova iz Skandinavije bavilo se usput i temom Evrovizije i njenih učesnika dakle ova tema nije netaknuta ali nije imala ovakav globalni tretman.
Dobkinova "Pesma Evrovizije", kao jedan izuzetno duhovit prikaz aktuelnog stanja, pokazuje da posmatrači sa strane stvari vide možda i bolje nego mi.
* * * / * * * *
"Pesma Evrovizije", novi film koji je u subotu 27. juna izašao na Netfliksu moramo pre svega posmatrati kao autorski projekat Vila Ferela.
Ovaj izuzetno popularni komičar zapazio je evrovizijsko takmičenje u poseti tazbini i od tada ga je pasionirano istraživao, posećujući samu manifestaciju i kontaktirajući sa učesnicima.
Ferelov opus čine raznovrsne komedije ali posebno mesto u njemu zauzimaju filmovi koji se bave parodiranjem pojedinih oblasti kao što su NASKAR trke, američka profesionalna košarka ili umetničko klizanje.
U svim tim miljeima, Farel je sa promenljivim uspehom pronalazio prostor za svoju mešavinu sofisticiranog i prizemnog humora, koja se ogleda kroz lucidne uvide u problem iskazane kroz pučki vic.
Evrovizija je međutim ipak specifičan slučaj jer reč je o globalnom fenomenu koji ipak nije toliko opšte poznat, naročito na Ferelovom primarnom tržištu u SAD.
Na sličan način kao što su NASKAR trke poznatije kao činjenica nego što su pasionirano praćene u Evropi, Evrovizija je prisutna na marginama interesovanja američkih pop kulturnih sladokusaca.
Stoga, možemo reći da je Ferel ovog puta imao obrnuti zadatak - kad je parodirao kvintesencijalno američke kič-fenomene i opskurna sportska takmičenja morao je da ih približi globalnoj publici dočim ovde nešto izvana mora da približi Amerikancima.
Otud, ne čudi da je Evrovizija nastala kao film za Netfliks jer upravo na ovoj striming platformi takvo ostvarenje može da zaživi.
Bioskopa danas nema, i uprkos činjenici da bi recimo naša publika sasvim sigurno uživala u ovom filmu na velikom ekranu, kao i značajan deo evropske, potpuno je izvesno da bi veoma teško mogao da se isplati u ovom formatu.
U slučaju Evrovizije jedan od problema svakako bi bila sposobnost američke publike da dokuči šta je u ovom filmu parodija a šta je maltene rekonstrukcija evrovizijskog takmičenja.
Kemp i bizarnost su proteklih par decenija postali standard pa i recept za uspeh na ovom takmičenju, i neki od najesktravagantnijih učesnika u Ferelovoj komediji deluju kao da su dovedeni sa prave Evrovizije.
Prošle godine je Kventin Tarantino u filmu "Bilo jednom u Holivudu" iznova napisao istoriju Fabrike snova odnosno smene stare škole i hipika u vrhu tamošnjeg autorskog kadra. Ove godine, Evrovizija je otkazana zbog pandemije ali je održana u istoimenom filmu Dejvida Dobkina.
"Pesma Evrovizije", novi film koji je u subotu 27. juna izašao na Netfliksu moramo pre svega posmatrati kao autorski projekat Vila Ferela.
Ovaj izuzetno popularni komičar zapazio je evrovizijsko takmičenje u poseti tazbini i od tada ga je pasionirano istraživao, posećujući samu manifestaciju i kontaktirajući sa učesnicima.
Ferelov opus čine raznovrsne komedije ali posebno mesto u njemu zauzimaju filmovi koji se bave parodiranjem pojedinih oblasti kao što su NASKAR trke, američka profesionalna košarka ili umetničko klizanje.
Trejler za "Pesmu Evrovizije"
U svim tim miljeima, Farel je sa promenljivim uspehom pronalazio prostor za svoju mešavinu sofisticiranog i prizemnog humora, koja se ogleda kroz lucidne uvide u problem iskazane kroz pučki vic.
Evrovizija je međutim ipak specifičan slučaj jer reč je o globalnom fenomenu koji ipak nije toliko opšte poznat, naročito na Ferelovom primarnom tržištu u SAD.
Na sličan način kao što su NASKAR trke poznatije kao činjenica nego što su pasionirano praćene u Evropi, Evrovizija je prisutna na marginama interesovanja američkih pop kulturnih sladokusaca.
Stoga, možemo reći da je Ferel ovog puta imao obrnuti zadatak - kad je parodirao kvintesencijalno američke kič-fenomene i opskurna sportska takmičenja morao je da ih približi globalnoj publici dočim ovde nešto izvana mora da približi Amerikancima.
Otud, ne čudi da je Evrovizija nastala kao film za Netfliks jer upravo na ovoj striming platformi takvo ostvarenje može da zaživi.
Kako Amerikancima objasniti Eurosong
Bioskopa danas nema, i uprkos činjenici da bi recimo naša publika sasvim sigurno uživala u ovom filmu na velikom ekranu, kao i značajan deo evropske, potpuno je izvesno da bi veoma teško mogao da se isplati u ovom formatu.
U slučaju Evrovizije jedan od problema svakako bi bila sposobnost američke publike da dokuči šta je u ovom filmu parodija a šta je maltene rekonstrukcija evrovizijskog takmičenja.
Kemp i bizarnost su proteklih par decenija postali standard pa i recept za uspeh na ovom takmičenju, i neki od najesktravagantnijih učesnika u Ferelovoj komediji deluju kao da su dovedeni sa prave Evrovizije.
Glavni junaci ovog filma su Erik i Sigrid, dvoje zaljubljenika u muziku sa Islanda koji od detinjstva - kada im je nastup ABBA-e na Evroviziji promenio život i sudbinski ih povezao -sanjaju o odlasku na ovo takmičenje.
Uprkos Sigridinom istinskom muzičkom daru, glavni kreativni motor je Erik koji svoj dar za klišetizirane pop numere i ekstravagantan scenski nastup primarno koristi sa ciljem da se dokopa Evrovizije, i odmah na početku filma shvatamo da će ovaj lik do kraja morati da spozna prave životne vrednosti.
Zanimljivo je da ovogodišnji islandski kandidat za Evroviziju ima veoma sličan imidž kao Ferel, s tim što je kod njega reč o svesnoj parodiji, i ona kao da je koordinirana sa filmom.
Kada po uzoru na čuveni mjuzikl Mela Bruksa "Producenti" (u čijem je rimejku Ferel imao upečatljivu ulogu) Island pošalje Erika i Sigrid sa idejom da se obrukaju jer se tamošnji javni servis plaši da bi im jak kandidat mogao doneti pobedu i obavezu da organiziju sledeću Evroviziju, postaje jasno da će ovaj nekonvencionalni par naučiti svoje životne lekcije tokom ove misije a da će pokoji čas održati i ostalima.
U maltene golootočkoj atmosferi današnjeg Holivuda u kom se i "Prohujalo sa vihorom" prikazuje uz prateće predavanje istoričara, ekipa Pesme Evrovizije je dosta raspojasano ismeva Islanđanima, prikazujući ih kao jednu zatvorenu, bezmalo incestuoznu, nervoznu ali dobrodušnu zajednicu u kojoj je na smenu prihvatljivo i opasno biti klovn.
Dekadentni svet Evrovizije je i u stvarnosti prilično parodičan, ali glavni antagonista, ruski kandidat Aleksandar Lemtov u izuzetnoj interpretaciji Dena Stivensa koji i peva svoje numere, predstavlja amalgam nekoliko pop zvezda u jednoj.
U njemu ima svega pomalo - i Sakisa Ruvasa i Željka Joksimovića i Dime Bilana, i kempa i vrhunske interpretatorske veštine, i estradne lukavosti i istinske posvećenosti muzičkom i scenskom nastupu, a Britanac Stivens uživa u svakoj sekundi svog nastupa.
Pesme na Evroviziji su prikazane u svom varijetetu, od iskrenih amatera koji se služe klišeima, kao što su Erik i Sigrid, preko vrhunskih zvezda i iskusnih profesionalaca kao što je Aleksandar i njegova prijateljica iz Grčke, pa sve do onih besmislenih zalutalih učesnika kakve u ovom filmu predstavlja izmišljeni švedski reper Džoni Džon Džon.
Nisu prikazani nažalost srpski kandidati ali se u pozadini jedne scene vide hrvatski, no ne čuje se kako ih vide autori ovog filma.
Prošle godine je Kventin Tarantino u filmu "Bilo jednom u Holivudu" iznova napisao istoriju Fabrike snova odnosno smene stare škole i hipika u vrhu tamošnjeg autorskog kadra. Ove godine, Evrovizija je otkazana zbog pandemije ali je održana u istoimenom filmu Dejvida Dobkina.
"Pesma Evrovizije", novi film koji je u subotu 27. juna izašao na Netfliksu moramo pre svega posmatrati kao autorski projekat Vila Ferela.
Ovaj izuzetno popularni komičar zapazio je evrovizijsko takmičenje u poseti tazbini i od tada ga je pasionirano istraživao, posećujući samu manifestaciju i kontaktirajući sa učesnicima.
Ferelov opus čine raznovrsne komedije ali posebno mesto u njemu zauzimaju filmovi koji se bave parodiranjem pojedinih oblasti kao što su NASKAR trke, američka profesionalna košarka ili umetničko klizanje.
U svim tim miljeima, Farel je sa promenljivim uspehom pronalazio prostor za svoju mešavinu sofisticiranog i prizemnog humora, koja se ogleda kroz lucidne uvide u problem iskazane kroz pučki vic.
Evrovizija je međutim ipak specifičan slučaj jer reč je o globalnom fenomenu koji ipak nije toliko opšte poznat, naročito na Ferelovom primarnom tržištu u SAD.
Na sličan način kao što su NASKAR trke poznatije kao činjenica nego što su pasionirano praćene u Evropi, Evrovizija je prisutna na marginama interesovanja američkih pop kulturnih sladokusaca.
Stoga, možemo reći da je Ferel ovog puta imao obrnuti zadatak - kad je parodirao kvintesencijalno američke kič-fenomene i opskurna sportska takmičenja morao je da ih približi globalnoj publici dočim ovde nešto izvana mora da približi Amerikancima.
Otud, ne čudi da je Evrovizija nastala kao film za Netfliks jer upravo na ovoj striming platformi takvo ostvarenje može da zaživi.
Kako Amerikancima objasniti Eurosong
Bioskopa danas nema, i uprkos činjenici da bi recimo naša publika sasvim sigurno uživala u ovom filmu na velikom ekranu, kao i značajan deo evropske, potpuno je izvesno da bi veoma teško mogao da se isplati u ovom formatu.
U slučaju Evrovizije jedan od problema svakako bi bila sposobnost američke publike da dokuči šta je u ovom filmu parodija a šta je maltene rekonstrukcija evrovizijskog takmičenja.
Kemp i bizarnost su proteklih par decenija postali standard pa i recept za uspeh na ovom takmičenju, i neki od najesktravagantnijih učesnika u Ferelovoj komediji deluju kao da su dovedeni sa prave Evrovizije.
Glavni junaci ovog filma su Erik i Sigrid, dvoje zaljubljenika u muziku sa Islanda koji od detinjstva - kada im je nastup ABBA-e na Evroviziji promenio život i sudbinski ih povezao -sanjaju o odlasku na ovo takmičenje.
Uprkos Sigridinom istinskom muzičkom daru, glavni kreativni motor je Erik koji svoj dar za klišetizirane pop numere i ekstravagantan scenski nastup primarno koristi sa ciljem da se dokopa Evrovizije, i odmah na početku filma shvatamo da će ovaj lik do kraja morati da spozna prave životne vrednosti.
Zanimljivo je da ovogodišnji islandski kandidat za Evroviziju ima veoma sličan imidž kao Ferel, s tim što je kod njega reč o svesnoj parodiji, i ona kao da je koordinirana sa filmom.
Izabrani da ne pobede
Kada po uzoru na čuveni mjuzikl Mela Bruksa "Producenti" (u čijem je rimejku Ferel imao upečatljivu ulogu) Island pošalje Erika i Sigrid sa idejom da se obrukaju jer se tamošnji javni servis plaši da bi im jak kandidat mogao doneti pobedu i obavezu da organiziju sledeću Evroviziju, postaje jasno da će ovaj nekonvencionalni par naučiti svoje životne lekcije tokom ove misije a da će pokoji čas održati i ostalima.
U maltene golootočkoj atmosferi današnjeg Holivuda u kom se i "Prohujalo sa vihorom" prikazuje uz prateće predavanje istoričara, ekipa Pesme Evrovizije je dosta raspojasano ismeva Islanđanima, prikazujući ih kao jednu zatvorenu, bezmalo incestuoznu, nervoznu ali dobrodušnu zajednicu u kojoj je na smenu prihvatljivo i opasno biti klovn.
Dekadentni svet Evrovizije je i u stvarnosti prilično parodičan, ali glavni antagonista, ruski kandidat Aleksandar Lemtov u izuzetnoj interpretaciji Dena Stivensa koji i peva svoje numere, predstavlja amalgam nekoliko pop zvezda u jednoj.
U njemu ima svega pomalo - i Sakisa Ruvasa i Željka Joksimovića i Dime Bilana, i kempa i vrhunske interpretatorske veštine, i estradne lukavosti i istinske posvećenosti muzičkom i scenskom nastupu, a Britanac Stivens uživa u svakoj sekundi svog nastupa.
Pesme na Evroviziji su prikazane u svom varijetetu, od iskrenih amatera koji se služe klišeima, kao što su Erik i Sigrid, preko vrhunskih zvezda i iskusnih profesionalaca kao što je Aleksandar i njegova prijateljica iz Grčke, pa sve do onih besmislenih zalutalih učesnika kakve u ovom filmu predstavlja izmišljeni švedski reper Džoni Džon Džon.
Nisu prikazani nažalost srpski kandidati ali se u pozadini jedne scene vide hrvatski, no ne čuje se kako ih vide autori ovog filma.
U nekoliko novih pesama koje su pripremljene za ovaj film, autori dosta dobro sumiraju ono što se može čuti na Evroviziji po tipovima pesama - tu su numere sa etno-ukrasima, kopije poznatih hitova, pop hitovi po poznatim mustrama i ekscesni rok i rep nastupi.
Muzika pritom nije jedini aspekt koji je prilično verodostojno prikazan.
Ono što bi publici u Americi moglo izgledati kao kliše a to je pojavljivanje narodnih šampiona koji se više dopadaju publici nego žiriju postoji zapravo u stvarnosti.
Isto tako postoji i disproporcija kandidata koji su amateri i vrhunski profesionalci. Ekstravagantne scenske tačke u nastupima su takođe dosta slične onim koje se zaista mogu videti.
Neki elementi su čak i umanjeni. Uprkos tome što je prikazano da je Evrovizija važna Islanđanima, i da je sam izbor bitan događaj za lokalno stanovništvo, ne uspevaju da dobace do dramatičnih događaja kao što je bila Beovizija na kojoj je praktično počeo raspad Srbije i Crne Gore usled sumnjivog izbora grupe "Nou Nejm".
Možemo reći da je teška politička tenzija oko dve banalne pesmice previše apsurdna čak i za Ferelov smisao za humor.
Slično samoj Evroviziji, i ovaj muzički film donosi nešto čega ima sve manje u etru, a to su nove pesme.
Ako je prošlu godinu obeležio džuboks mjuzikl "Juče" o svetu u kome se Bitlsi nikada nisu pojavili, a prethodnu "Boemska rapsodija" o grupi Kvin, ovde imamo nove pesme.
Na muzičkim scenama kao što je naša, kvalifikaciona takmičenja za Evroviziju postali su praktično jedini prostor na kojima se ogledaju autori nove muzike, nasuprot beskrajnim pevačkim takmičenjima.
Uprkos tome što u "Pesmi Evrovizije" imamo i nekoliko starih hitova izvedenih na zanimljiv način, ključne su ipak nove pesme na kojima je najvećim delom radio Sevan Koteča, jedan od najuspešnijih pop kompozitora poslednjih godina koji je radio sa najvećim imenima kao što su Eli Golding, Kejti Peri, Britni Spirs i Arijana Grande.
Kotečine pesme su ne samo programske i prilagođene zahtevima priče već su i same po sebi veoma duhovite, i dobro bi prošle da su zaista poslate na Evroviziju.
Stil filma dobro je sumiran u sceni kada se Aleksandar udvara Sigridi i stidljivo joj kaže da bi želeo da joj kaže nešto glupo a ona se osmehne i odgovori - „Slobodno, ja volim glupe stvari".
Pesma Evrovizije će probuditi Sigrid u svakome od nas jer Ferel u saradnji sa Aleksanderom Stilom ponovo nudi lucidne uvide i pučki humor koji funkcioniše, kako sam već rekao u opisu njegovog postupka. Vil Ferel i Rejčel Mekadams su sjajan par.
On je smešan, ona je duhovita i sa lakoćom gradi emocionalno jezgro filma, pa njihove role i povezuju ovaj film u celinu, spečavajući da se iscrpi u dramaturgiji skeča. Zahvaljujući sjajnim glumcima u glavnim ulogama, uprkos ogromnom broju raznih atrakcija, Pesma Evrovizije uspeva da očuva zamajac priče koja vezuje publiku i nudi vrhunski eskapizam.
Reditelj Dejvid Dobkin je dosta lutao od filma "Lovci na deveruše" u kom je prvi put sarađivao sa Rejčel Mekadams i Vilom Ferelom i ovaj film je povratak na pravi put.
Kad je reč o ovoj temi, verovatno da Evrovizija nije dobila svoj definitivni filmski prikaz jer je njena istorija daleko kompleksnija od ovoga. Čitav niz istinitih evrovizijskih priča možemo zamisliti na ekranu.
Nekoliko filmova iz Skandinavije bavilo se usput i temom Evrovizije i njenih učesnika dakle ova tema nije netaknuta ali nije imala ovakav globalni tretman.
Dobkinova "Pesma Evrovizije", kao jedan izuzetno duhovit prikaz aktuelnog stanja, pokazuje da posmatrači sa strane stvari vide možda i bolje nego mi.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment