Jens Sjoegren snimio je hagiografski film po lošoj autobiografskoj knjizi Davida Langencranza u kojoj je on pokušao da zarobi Zlatanov duh, ali je u tome tek delimično uspeo, a da ne govorim o skarednom prevodu koji je kod nas dostupan.
Sam film je adaptirao publicista sa još jednim scenaristom i najveći problem filma upravo i jeste sama priča koja je sastavljena od jedne serije paralelnih tokova u kojima mi pratimo Zlatana kao dečaka, Zlatana kao mladića i Zlatana kao igrača Ajaxa, i u tim linijama gledamo izazove i situacije u kojima on uspeva. Sama struktura nije nezanimljivo zamišljena ali realizacija naprosto nije dovoljno vešta i nije dovoljno propulzivna da se ovakvo prepliranje vremenskih tokova pretvori u bravuru.
Klinci koji igraju Zlatana su glumački solidni, s tim što samo Granit Rashiti koji ga igra od 17 godine zaista i liči na njega. Scene u kući su zanimljivo izvedene na broken Svensku, na kombinaciji srpskohrvatskog i gastarbajterskog švedskog koji tvori nešto svoje. I u tom pogledu je film zanimljiv, ali opet scenama iako ne prećutkuju tešku i delinkventnu mladost nedostaje neki edge.
Stoga ceo film je kombinacija neiskorišćenih prilika i velikog potencijala priče ali i solidnog filmadžijskog repromaterijala. Ako imamo u vidu kakav je bio danski SOMMAREN 92 o osvajanju Evropskog prvenstva gde je Jugoslavija vraćena sa aerodroma, ovo je definitivan napredak, ali daleko je ovo od konačnog filma o Zlatanu. Moraće da se snimi još neki.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment