LIVING

Ne znam tačno šta se vrzma po glavi čoveka koji se odluči da uradi rimejk Kurosavinog filma IKIRU koji se smatra jednim od najvećih remek-dela sedme umetnosti koje se u pogledu tog statusa ponajmanje dovodi u pitanje. Uprkos mojoj averziji prema rimejkovanju klasika koja ponekad čak i rezultira autogolom - recimo nisam na vreme pogledao izvanredan rimejk OLD BOYa koji je snimio Spike Lee - oni su deo naše realnosti i moramo da živimo sa njima.

Ali, čak i kad smo senzbilizirani za rimejke, opet je IKIRU ogroman zalogaj kog se autor poduhvata ako zaista ima nešto da kaže i izgradi. Međutim, ono što radi Oliver Hermanus jeste da uzima predložak koji je napisao Kazuo Ishiguro i za glavnu ulogu se dovodi Bill Nighy i dobijamo nešto što je možda moglo biti parodija na Kurosavu, da je iole duhovito.

Prvo, Bill Nighy koji je ovu ulogu već igrao u raznim instancama, uzeo bih za primer neuporedivo superiorniji Curtisov televizijski film GIRL IN THE CAFE, ovde sad već postaje britanski Bill Murray, kao neki simpatični namćor koji svoj stav proizvodi na fabričkoj traci. Malo je neprijatno kad se baš u rimejku Kurosavinog remek-dela ispostavi da je ovo u stvari nešto što bi se najpre moglo definisati kao vehicle gde Nighy radi po hiljaditi put ono na šta smo navikli.

Film je sat vremena kraći od izvornika ali kao da traje godinu i po umesto sat i po, i to sažimanje priče nije mnogo pomoglo. Prepakovana u novi format, ona prosto deluje pojeftinjeno i bezveze na masi nivoa.

Naime, kod Kurosave se zaista oseća transformacija glavnog junaka suočenog sa konačnošću svog postojanja. Ovde dobijamo jedan pojednostavljen message movie koji u završnici zaista postaje kao jedna od onih inspirational stories sa kraja devedesetih koje su se nadale oskarima a nisu postigle ništa.

Ne kažem da gledalac posle ovog filma posumnja u IKIRU ali na neki način, Hermanus nam je razotkrio da je taj film mogao biti i nešto u drugo da ga je neko manje vešt radio.

Intervencija u odnosu na original ima ali suštinski ovaj rimejk, nazvan LIVING je jedan krut muzejski film koji je na sve to što u njemu konceptualno ne valja, još i u realizaciji lišen života.

Ipak, reklo bi se da je Kurosavin status pomogao ovom filmu da se plasira umesto da razotkrije koliko je suvišan a i kao takav isprazan.

* * / * * * *