THIRTEEN LIVES

THIRTEEN LIVES Rona Howarda je igrana ekranizacija čuvenog slučaja kada je tokom Svetskog prvenstsva u Rusiji 2018. godine, grupa dečaka iz omladinske fudbalske ekipe Wild Boars otišla da obiđe jednu pećinu i ostala zarobljena u njoj kada su poranile monsunske kiše.

Ron Howard je reditelj čiji opus varira od filmova koji su školski primeri pravog pristupa kao što su RANSOM, APOLLO 13, FROST/NIXON, RUSH ili IN THE HEART OF THE SEA ali i brojnih naslova koji su zaista pogrešno postavljeni, previše sentimentalni i daju obrnut, loš primer kao Awards-bait.

Od navedenih dobrih filmova, zanimljivo je da RANSOM nije fikcija, iako je IN THE HEART OF THE SEA dosta estetizovan i urađen u jednom retro maniru povišenog realizma. Sve ostalo su dakle istinite priče. U tom pogledu THIRTEEN LIVES je mogao poći i na jednu i na drugu stranu. Ipak, pošao je na pravu i prvi utisak koji imam jeste da je ovaj MGM/UA film jedino mogao nastati u eri striminga jer ga je Howard snimio kao da je to tajlandski film, izveden naravno američkim hardverom.

Zapadne ličnosti su imale protagonizam u događajima, ali kod Howarda, zaista se priča ne sagledava isključivo iz njihove vizure već su tajlandski likovi dobili ravnopravan tretman a ni engleski nije lingua franca. Colin Farrell, Viggo Mortensen i Joel Edgerton su dati bez glamura, kao ljudi od krvi i mesa a ne zvezde, i donose ono najbolje što star wattage može da pruži, a to je harizma u underplayu.

Sam događaj je toliko uzbudljiv i neverovatan, prepun spontanog herojstva, neopisivih rizika, u jednom jako interesantnom miljeu a o lokaciji da ne govorimo.

E sad, Ron Howard, majstor nevolja u vodi i skučenom prostoru, ekspert sa junake kojima nestaje vazduha u onome što je "akcioni" deo, jako dobro zna šta radi, a jako vešto se snalazi - i to je recimo baš školski primer - u okolnostima gde se akcije često ponavljaju, i vešto gradi tenziju u brojnim zaronima.

Film insistira na autentičnosti, sigurno je da ima pojednostavljenja i fikcionalizacije, ali ono što je najmaštovitije u priči osmislila je ipak pre svega sudbina. U tom smislu, Howard je snimio ne samo dobar film o ovom sjajnom događaju, već je snimio i jedan zaista svež film koji se dosta razlikuje od načina na koji bi se inače čak i danas tretirali ovakvi događaji - a kod većine bi krenuli sa Chrisom Hemsworthom koji čuje za slučaj i onda skuplja ekipu i ide da nauči Tajlanđane pameti.

Uprkos tome što je upravo to "učenje pameti" nešto što se zapravo desilo, ovaj film je recept koji je koristan za našu fantaziju o Strancu koji će uspešno ekranizovati neku našu bitnu nacionalnu priču, što je paradigma za kojom mnoge nacije tragaju još od kada je Gillo Pontecorvo snimio LA BATTAGILA DI ALGERI ali potom to nije ponovio kada je snimio OGRO o španskim događajima u poslednjim danima frankizma.

DP na filmu je tajlandski art house majstor Sayombu Mukdeeprom, ali nema ništa u snimatelju umetničkog filma što stari majstor ne ume da dovede u red da isporuči jednu veoma ubedljivu filmsku sliku kakvu mu je inače pružao Anthony Dod Mantle, i ne samo njemu.

Sigurno je da bi ovaj film bitno drugačije izgledao da je ciljao samo bioskope, i čini mi se da je bolje što nije jer smo dobili nešto bitno drugačije.

* * * 1/2 / * * * *