SOUND OF FREEDOM

SOUND OF FREEDOM je jedan od najupečatljivijih fenomena na američkim bioskopskim blagajnama ove godine. Uprkos tome što je fenomen uspeo da se medijski prenese van granica Amerike, na drugim tržištima ovaj film nije postigao neki naročit uspeh ali jeste dosegao nešto nedostižno - izašao je u bioskope a nije tip filma kakav bi se inače u njima našao.

Film je snimljen pre nekoliko godina i Fox je figurirao kao studio koji će ga pustiti na tržište. Fox je imao određena iskustva sa faith based filmovima, premda ovo nije zapravo faith based film po formi, mada jeste po glumačkoj podeli jer glavnu ulogu igra Jim Caviezel.

Međutim, onda je Disney kupio Fox i film se našao u jednoj nejasnoj situaciji koja je kasnije tumačena kao teorija zavere premda samo se zapravo pridružio čitavom nizu Foxovih naslova sa kojima Disney nije znao šta da radi.

No, suđenje Disneya sa De Santisom na Floridi i generalna tenzija američke desnice sa ovim studijem, što je paradoksalno ako imamo u vidu svetonazore pokojnog Walta, svakako je doprinela utisku da je Mouse House imao nečasne namere.

Na kraju je Angel Studios, inače firma specijalizovana za faith based filmove i povezana sa mormonskim investitorima otkupila film od Disneya i kroz niz crowd funding kampanja uspela da ga dovede do bioskopa gde je preko unapred kupljenih karata došao na vrh box officea ali potom je uspeo da ostane tu negde i da na kraju prođe bolje od INDIANA JONESa ili MISSION IMPOSSIBLE u apsolutnoj cifri bioskopskih prihoda u SAD, a o poređenju budžeta i zarade da i ne govorimo.

Film su podržale razne ličnosti među kojima je najviše pažnje dobio Mel Gibson, dok je Donald Trump organizovao privatnu projekciju a i čitav niz mejnstrim zvezda je pokazao veliko interesovanje za podršku.

Prihod je bio toliki da su na kraju investitorima isplaćene obećane dividende što se inače jako retko dešava u crowd fundingu.

Bez ikakve sumnje, kada se film pogleda, jasno je da je reč o jednom velikom adutu u ratu kultura koji se odvija u Americi i da je ovaj konkretan naslov dobio naprosto blagoslov jedne šire zajednice koja je krenula da gradi ideološko-religiozno-zabavni kompleks. Proteklih nekoliko godina, razni investitori na različite načine pokušavaju da se obrate ugrubo rečeno polovini Amerike kojoj holivudski filmovi više ne prijaju. Dok su holivudski studiji ranije prepoznali svojevrsni geto faith based filma i  povremeno ulazili u taj biznis, poslednjih godina su tu sve agilnije nezavisne firme koje sa "podobnim" glumcima snimaju filmove te vrste, pa je raskol postao još veći. Jedini segment holivudskih studija koji ima određenu težinu kod te publike jeste Paramount + čije serije iz univerzuma YELLOWSTONE se sviđaju toj ciljnoj grupi a čini se i da Amazon postepeno želi da pridobije deo tog miljea. S druge strane, Dialy Wire će uložiti 100 miliona dolara u animirane sadržaje za decu kako bi dodatno smanjio zavisnost od Disneya, tako da ovaj sukob nije sasvim gotov. Ista kuća upravo ovih dana snima fantasy seriju u Mađarskoj i Italiji po ciklusu romana THE PENDRAGON CYCLE Roberta Lawheada koji je dovoljno poznat da je izdat čak i kod nas i to je neočekivan vid žanrovske raznovrsnosti i popunjavanja ponude na striming servisu.

SOUND OF FREEDOM nije klasičan faith based blokbaster kakvih je u poslednjih nekoliko godina bilo. Štaviše, osim što glavni junak u jednom momentu kaže "God's children are not for sale" i što se film bori protiv trgovine ljudima i ropstva i nudi jednu humanu poruku, teško da u njemu ima izrazitijih verskih elemenata.

Borba junaka recimo nije na bilo koji način preuzela matricu neke biblijske situacije ili sudbine, junaci u filmu ne doživljavaju nikakva proviđenja, savremena čuda i sl. i u tom pogledu, ovde je kultura presudila.

Sam film je zapravo veoma konvencionalan. I na neki način, njegova nesvakidašnja sudbina u bioskopima samo dodatno tera da se kaže kako smo ovakve filmove u stvari "videli puno puta".

SOUND OF FREEDOM je film koji traje puna dva sata plus ima špicu od desetak minuta, i ono što ga izdvaja od neke uspelije televizIjske ekranizacije istinitog događaja ili klasičnog žanrovskog filma jeste upravo trajanje i to što u postupku ima dosta akcenata kojima se jako naglašava da gledamo nešto veoma "važno". Izvan tih intervencija koje na nivou formata dižu ovaj film na nivo freske, nema tu ničega što ne karakteriše tipičan film o policajcu koji se toliko posveti nekom slučaju da zbog njega daje otkaz i rešava ga sam mimo institucija.

Jim Caviezel igra Tima Ballarda, nekadašnjeg agenta Homeland Securityja koji se posvetio spasavanju dece kojom se trguje širom sveta, ali to sada radi preko svoje firme za bezbednost i nekih NGO. Ovaj film govori o istinitom događaju, i na kraju čak i vidimo snimke sa hapšenja počinilaca, međutim, sama izvedba i ponašanje pojedinih junaka odaje utisak da je vrlo teško da su događaji baš ovako išli.

No, promene nekih elemenata istinitih priča je legitimna strategija kada se prave ovakvi filmovi. No, u slučaju SOUND OF FREEDOM, možemo reći da se svakako moglo raditi malo više na uverljivosti određenih elemenata, ali i da je sam vid kriminaliteta koji se obrađuje dosta redukovan u prikazu.

Naime, uprkos onome što na kraju piše na špici gde se ispravno navodi da se danas trguje sa više ljudi nego u vreme kada je ropstvo bilo legalno i da su mnogi od njih deca, sam film se isključivo fokusira na seksualni rad, stvarajući utisak kao da je to jedini ishod takvih aktivnosti. I onda samim tim film dobija jednu bizarnu dimenziju i paranoidni aspekt po kom ispada da se svim ljudima i decom trguje samo radi seksa, što zapravo nije tačno i zanemaruje čitav niz drugih zlopupotreba koje se dešavaju i u poljoprivredi, manuelnom radu u zanatskim radionicama i fabrikama, kućnim poslovima ali i u svetu sporta, medicine i trgovine organima, prosjačenju itd.

Međutim, i ta dimenzija fokusa na seksualni rad ne čini ovaj film na bilo koji način bliskim Q.Anonu, ako zanemarimo činjenicu da je Caviezel onomad bio ljubitelj i poznavalac te škole mišljenja. Ovde zapravo, izuzev neke žurke na koju su dovedena deca što podseća na slučaj Epstein, ali što posle na autentičnim snimcima prepoznajemo kao istinit detalj, zapravo nema apsolutno ničega što podseća na Q.Anon i to je svakako tendenciozna optužba.

S druge strane, i sama ekipa je pružila svoju dozu paranoičnih teorija o samoj sudbini filma, kao što je i mejnstrim štampa dosta napadala Tima Ballarda i ta bitka u ratu kultura se rasplamsala.

Međutim, sam film zapravo teško da može biti povod za bilo šta od toga. Što se mene tiče, njegova najveća vrednost je u tome što je vratio klasičniji triler u bioskope. I mogu reći da je recimo u prvih pola sata bio dosta zanimljiv i sofisticiran u nekim rešenjima, da bi onda pri sredini malo počeo da luta i ponavlja se i onda se "popravio" u trećem činu.

U svakom slučaju, svaki aspekt ovog filma sam u proteklih par godina viđao u boljem izdanju - trgovinu ljudima recimo u vrlo uspelom indie filmu CATCH THE FAIR ONE a spasavanje otetih ljudi u Južnoj Americi u seriji ECHO 3.

ECHO 3, serija Marka Boala, podsetio me je na možda najadekvatnije objašnjenje gde se desilo to potonuće SOUND OF FREEDOMa u kič. Boal je kao što znamo radio i ZERO DARK THIRTY i kao što je ovaj film uspeo da se nametne kao definitivni filmski spomenik Ratu protiv terorizma, tako neke monumentalne ambicije su se rodile i u SOUND OF FREEDOM. Ipak, rekao bih da se ambicija rodila kasno, kad je film već snimljen, i kad je verovatno bio mišljen kao neka jednoipočasovna priča. Pretvoren u dvočasovni pokušaj da se objasne neke stvari, definitivno nije uspeo, niti ono što vidimo na ekranu deluje kao krajnja obrada ove priče.

Isto tako, SOUND OF FREEDOM je korektan, bezazlen film, za koji je možda i bolje ne pogledati ga jer on samo u teorijama zavere svojih protivnika ali i samih autora deluje kao nešto nesvakidašnje.

U slučaju SOUND OF FREEDOM, istorija se desila svuda sem na samom ekranu.

* * / * * * *