Isplatio se strateški optimizam koji sam gajio u vezi sa srpskim žanrovskim filmom. Iako su neki klasici poput ŽIVOTA I SMRTI PORNO BANDE (više po svom imaginarijumu žanrovski film nego po ambicijama) i SRPSKOG FILMA uspeli da se pojave, kontinuitet je izboren u radu Dejana Zečevića i Milana Todorovića. Suština je izgleda u tome da su Đorđević i Spasojević snimili značajne filmove koji nisu generisali jače produkciono trenje ni kod nas ni u svetu, ili bar ne za pokušaj da se ponove slični pokušaji, dočim su Zečević kod nas a Todorović u inostrantsvu uspeli da stvore mrežu kontakata za finansiranje svojih filmova. Kao što je posle ČETVRTOG ČOVEKA usledio korak napred sa NEPRIJATELJEM tako je i posle ZONE MRTVIH usledio proporcionalan napredak sa MAMULOM.
U odnosu na ZONU MRTVIH i njeno mesto u DTV ponudi svog vremena (a DTV ponuda više nije ista jer DVD izumire a preuzimaju ga BR a naročito VOD), MAMULA sasvim sigurno zauzima značajniju poziciju.
Za početak, film je ekskluzivniji - nisu u pitanju zombiji već creature feature, a morske sirene spadaju među manje zastupljene u tom podžanru.
Zatim, crnogorsko primorje a naročito Mamula su znatno zanimljivija lokacija od Pančeva (iako u pogledu istorijskih osnova ta horor-zaplet, Pančevo ima jače zaleđe) i u tom pogledu je ovaj film daleko zrelije koncipiran.
Akcije je manje nego u ZONI ali je ukupna atmosfera konzistentnija, priča je celovitiha i rad sa glumcima je bolji.
Iako je montaža mogla biti još surovija prema nekim segmentima, naročito u početku, MAMULA u finalnom proizvodu donosi manje "dečjih bolesti" od ZONE MRTVIH.
U poslednje vreme sam istraživao opus Časlava Damjanovića koji je u svoja dva (ili kako on tvrdi dva i po) filma radio u sličnim uslovima kao Todorović. Dakle, snimao je priče smeštene kod nas, sa kombinacijom američkog i našeg novca i glumaca. I Damjanović je snimio dva izvanredna partizanska filma u tim uslovima. Damjanović je paradigmatičan ne samo zbog kvaliteta svojih filmova, niti zbog produkcionih okolnosti (slične stvari su radili i Radoš Novaković, Slobodan Šijan i Milan Živković) već po tome da je njemu taj "trik" uspeo dvaput i da je u drugom filmu u pojedinim aspektima otišao korak napred u odnosu na prvi.
Jedan od Damjanovićevih aduta kojinedostaje MAMULI jeste potpuno odustvo potrebe da se objasni to što su glumci različitih nacionalnosti kroz nekakve detalje o tome ko je Amerikanac a ko Srbin. Uplitanje u tu vrstu priče je nepotrebno osim ukoliko u nekom trenutku ne zaigra - recimo Srbin odluiči da osveti nejač time što će prepustiti Amerikanku u čeljusti monstruma. Gledalac će lakše pirhvatiti nahovanog glumca (a danas je ta tehnika dovedena do perfekcije) nego što ga zanima da sluša ko je odakle ako to nema veze sa pričom.
Naravno, likovi lokalnih vodiča, sumnjivih domorodaca, imaju svoje mesto u hororu, ali onda moraju da se iskoriste, da se javi jezička barijera, da se javi neko razumevanje među lokalcima koje je nedostupno Amerikancima. Toga u ovom filmu nema i samim tim je ta diferencijacija likova nepotrebna.
Scenaristi Milan Konjević i Barry Keating trude se da diferenciraju glavne junake kojih je petoro, što nije mali broj ali je on za ovu vrstu filma nužan da bi imao ko da strada. Ipak, šteta je što ljubavni trougao na koji je potrošeno dobrih petanestak minuta na početku nije nimalo zaigralo u raspletu. Ako postoji ljubomora između dve žene koje se bore za jednog tipa, onda je zgodno da taj problem bude iskorišćen kada se pojavi sirena - "opasnija riba od njih dve zajedno". Da ne govorimo o tome da se odnos u kome je junak rastrzan između dve žene itekako može iskoristiti u priči o biću koje ima "fatalan zov" upravo za muškarce.
Dakle, na nivou scenarija nisu iskorišćeni potencijalni dodatni slojevi koje su na nivou zametka ubacili Konjević i Keating, a onda ih potpuno ispustili.
Što se glumačke podele tiče, Kristina Klebe i Natalie Burn su već razgažene scream queens, sa njima nema greške, Dragan Mićanović je ozbiljan glumac koji vlada zanatom a čini se da su Slobodan Stefanović i Sofija Rajović ispušteni likovi na nivou podele.
Franco Nero je svoje gostovanje pošteno uradio, iskor kao i Miki Krstović, "naše nacionalno dobro".
Ako uzmemo ovakav zbir glumačkih rezultata i ukalkulišemo da film ne stavlja akcenat na naročito spektakulrane smrti - štaviše neke se dešavaju off-screen a ove koje se vide su mahom vrlo jednostavne i jednolične - možda je ljubavni trougao Klebe - Mićanović - Burn nasuprot Nera i Krstovića bio mudrija postavka. No, to je lekcija koju je doneo ovaj film - dakle, ako "topovsko meso" ne strada na pažnje vredan način, lakše je voditi manji broj likova. A to je ovaj film svakako mogao podneti.
Sam monstrum je tretiran u JAWS maniru, uostalom Nerov lik je direktna kopija Quinta kog je igrao Robert Shaw, i omiljeni način izražavanja mu je monolog. Nero to uspeva da iznese što je najvažnije. Što se mene tiče, bolje je prošla publika koja je gledala MAMULU od one koja će gledati NYMPH jer ovaj film više govori o misteriji ostrva nego o sireni.
No, ono što je najvažnije jeste da ovi propusti zapravo nisu svojstveni žanru ili njegovoj nesprovodivosti kod nas već zapravo srpskoj kinematografiji koja slične dramaturško-glumačke probleme vuče već godinama. Dakle, MAMULA potvrđuje kako oslanjanje na žanr okrepljujuće deluje na naš film.
Kada svemu tome dodamo surov tempo rada i tronedeljno snimanje, MAMULA je sasvim sigurno top-shelf DTV proizvod u svojoj produkcionoj ligi, velikim delom zahvaljujući entuzijazmu, kreativnosti i dobrim lokacijama koje su naše obeležje. Ako uzmemo u obzir predistoriju korišćenja naših lokacija u stranim hororima, MAMULA spada u bolje. Ipak je dosta iza CHERNOBYL DIARIES koji za sada ostaje najbolji primer takve saradnje. No, zanimljivo je da je CHERNOBYL DIARIES kao scenograf radio Aleksandar Denić a MAMULU njegov mlađi brat Ivan.
MAMULA je korak napred u odnosu na ZONU i što je još važnije korak bliže nečemu što bi se moglo definisati kao "srpska škola DTV horora". Bilo bi dobro kada bi se u perspektivi u ovu priču uključili i Đorđević i Spasojević i Radivojević a Zečević je već uključen. Siguran sam da će sledeći Todorovićev rad biti još bolji film, a MAMULA je već sada jedan zreo proizvod.
* * 1/2 / * * * *
U odnosu na ZONU MRTVIH i njeno mesto u DTV ponudi svog vremena (a DTV ponuda više nije ista jer DVD izumire a preuzimaju ga BR a naročito VOD), MAMULA sasvim sigurno zauzima značajniju poziciju.
Za početak, film je ekskluzivniji - nisu u pitanju zombiji već creature feature, a morske sirene spadaju među manje zastupljene u tom podžanru.
Zatim, crnogorsko primorje a naročito Mamula su znatno zanimljivija lokacija od Pančeva (iako u pogledu istorijskih osnova ta horor-zaplet, Pančevo ima jače zaleđe) i u tom pogledu je ovaj film daleko zrelije koncipiran.
Akcije je manje nego u ZONI ali je ukupna atmosfera konzistentnija, priča je celovitiha i rad sa glumcima je bolji.
Iako je montaža mogla biti još surovija prema nekim segmentima, naročito u početku, MAMULA u finalnom proizvodu donosi manje "dečjih bolesti" od ZONE MRTVIH.
U poslednje vreme sam istraživao opus Časlava Damjanovića koji je u svoja dva (ili kako on tvrdi dva i po) filma radio u sličnim uslovima kao Todorović. Dakle, snimao je priče smeštene kod nas, sa kombinacijom američkog i našeg novca i glumaca. I Damjanović je snimio dva izvanredna partizanska filma u tim uslovima. Damjanović je paradigmatičan ne samo zbog kvaliteta svojih filmova, niti zbog produkcionih okolnosti (slične stvari su radili i Radoš Novaković, Slobodan Šijan i Milan Živković) već po tome da je njemu taj "trik" uspeo dvaput i da je u drugom filmu u pojedinim aspektima otišao korak napred u odnosu na prvi.
Jedan od Damjanovićevih aduta kojinedostaje MAMULI jeste potpuno odustvo potrebe da se objasni to što su glumci različitih nacionalnosti kroz nekakve detalje o tome ko je Amerikanac a ko Srbin. Uplitanje u tu vrstu priče je nepotrebno osim ukoliko u nekom trenutku ne zaigra - recimo Srbin odluiči da osveti nejač time što će prepustiti Amerikanku u čeljusti monstruma. Gledalac će lakše pirhvatiti nahovanog glumca (a danas je ta tehnika dovedena do perfekcije) nego što ga zanima da sluša ko je odakle ako to nema veze sa pričom.
Naravno, likovi lokalnih vodiča, sumnjivih domorodaca, imaju svoje mesto u hororu, ali onda moraju da se iskoriste, da se javi jezička barijera, da se javi neko razumevanje među lokalcima koje je nedostupno Amerikancima. Toga u ovom filmu nema i samim tim je ta diferencijacija likova nepotrebna.
Scenaristi Milan Konjević i Barry Keating trude se da diferenciraju glavne junake kojih je petoro, što nije mali broj ali je on za ovu vrstu filma nužan da bi imao ko da strada. Ipak, šteta je što ljubavni trougao na koji je potrošeno dobrih petanestak minuta na početku nije nimalo zaigralo u raspletu. Ako postoji ljubomora između dve žene koje se bore za jednog tipa, onda je zgodno da taj problem bude iskorišćen kada se pojavi sirena - "opasnija riba od njih dve zajedno". Da ne govorimo o tome da se odnos u kome je junak rastrzan između dve žene itekako može iskoristiti u priči o biću koje ima "fatalan zov" upravo za muškarce.
Dakle, na nivou scenarija nisu iskorišćeni potencijalni dodatni slojevi koje su na nivou zametka ubacili Konjević i Keating, a onda ih potpuno ispustili.
Što se glumačke podele tiče, Kristina Klebe i Natalie Burn su već razgažene scream queens, sa njima nema greške, Dragan Mićanović je ozbiljan glumac koji vlada zanatom a čini se da su Slobodan Stefanović i Sofija Rajović ispušteni likovi na nivou podele.
Franco Nero je svoje gostovanje pošteno uradio, iskor kao i Miki Krstović, "naše nacionalno dobro".
Ako uzmemo ovakav zbir glumačkih rezultata i ukalkulišemo da film ne stavlja akcenat na naročito spektakulrane smrti - štaviše neke se dešavaju off-screen a ove koje se vide su mahom vrlo jednostavne i jednolične - možda je ljubavni trougao Klebe - Mićanović - Burn nasuprot Nera i Krstovića bio mudrija postavka. No, to je lekcija koju je doneo ovaj film - dakle, ako "topovsko meso" ne strada na pažnje vredan način, lakše je voditi manji broj likova. A to je ovaj film svakako mogao podneti.
Sam monstrum je tretiran u JAWS maniru, uostalom Nerov lik je direktna kopija Quinta kog je igrao Robert Shaw, i omiljeni način izražavanja mu je monolog. Nero to uspeva da iznese što je najvažnije. Što se mene tiče, bolje je prošla publika koja je gledala MAMULU od one koja će gledati NYMPH jer ovaj film više govori o misteriji ostrva nego o sireni.
No, ono što je najvažnije jeste da ovi propusti zapravo nisu svojstveni žanru ili njegovoj nesprovodivosti kod nas već zapravo srpskoj kinematografiji koja slične dramaturško-glumačke probleme vuče već godinama. Dakle, MAMULA potvrđuje kako oslanjanje na žanr okrepljujuće deluje na naš film.
Kada svemu tome dodamo surov tempo rada i tronedeljno snimanje, MAMULA je sasvim sigurno top-shelf DTV proizvod u svojoj produkcionoj ligi, velikim delom zahvaljujući entuzijazmu, kreativnosti i dobrim lokacijama koje su naše obeležje. Ako uzmemo u obzir predistoriju korišćenja naših lokacija u stranim hororima, MAMULA spada u bolje. Ipak je dosta iza CHERNOBYL DIARIES koji za sada ostaje najbolji primer takve saradnje. No, zanimljivo je da je CHERNOBYL DIARIES kao scenograf radio Aleksandar Denić a MAMULU njegov mlađi brat Ivan.
MAMULA je korak napred u odnosu na ZONU i što je još važnije korak bliže nečemu što bi se moglo definisati kao "srpska škola DTV horora". Bilo bi dobro kada bi se u perspektivi u ovu priču uključili i Đorđević i Spasojević i Radivojević a Zečević je već uključen. Siguran sam da će sledeći Todorovićev rad biti još bolji film, a MAMULA je već sada jedan zreo proizvod.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment