Konačno sam se osposobio i krenuo redovnije u bioskop, da nadoknadim propušteno. Posle MAMULE, drugi na redu je ATOMSKI ZDESNA Srđana Dragojevića.
U ovom filmu ima Srđana, ima Srdana, a bogami kada Đura održi monolog o masakru omladine u Tuzli 25. maja 1995. a ne pomene masakr vojnika JNA 15. maja 1992. ima i Sidrana.
Smatram da je ovo film čiji su kvaliteti vrlo značajni, od njih je jedan u prvom a jedan u drugom planu. U prvom planu je kvalitet same ideje, teme, angažmana, dakle mislim da je Srđan Dragojević odlično prepoznao temu i uprkos tome što je ona globalna, dao joj odličnu lokalnu crtu, i rekao bih čak, vrlo dobro opravdao njen regionalni ex-SFRJ karakter koji bi u protivnom samo ostao produkciona poštapalica.
Dakle, opet su "svi Srbi u jednoj nevolji", ovog puta su sve ex-SFRJ zemlje suočene sa kapitalizmom u svojim najoportunijim formama kao što su time share aranžmani. Finansijsko-potrošačko smeće sa Zapada dolazi na velika vrata i produbljuje već ozbiljnu prezaduženost i iscrpljenost lokalnog stanovništva. To je dobra tema i Dragojević je obrađuje iz mametovskog ugla, direktno parafrazirajući GLENGARRY GLEN ROSS.
Ovo je, slobodno se može reći - iako četvrti Srđanov film u 21. veku - zapravo njegov prvi film koji o tom veku zapravo govori. U tom smislu, ATOMSKI je meni bio zreliji i estetski i ideološki zanimljiviji i od GEORGIJA i od PARADE. Mislim da je u tom pogledu izuzetno važno da Srđan kao naš značajan reditelj ukorači u novo vreme i nove izazove.
Drugi, manje vidljiv kvalitet filma jeste veliki rediteljski izazov držanja junaka na jednom mestu, tokom jedne ceremonije, što je uvek težak zadatak, u čemu Srđan takođe uspeva, pokazujući da je i dalje na nivou čistog pripovedačkog zanata među najboljima u regionu. No, ovaj drugi kvalitet je nešto što publici možda nije toliko vidljivo niti čitljivo, ali sasvim sigurno joj pomaže da lakše isprati film.
No, ono što je problem jeste zapravo što film najbolje funkcioniše onda kada uđe u karaktere, a toga ima vrlo malo jer su likovi većinom tipski, i ne samo jednodimenzionalni već i prilično ograničeni u svojim htenjima i osobinama. Izuzev Mladena, Omera i Maje, ostali likovi praktično ne prođu nikakvu transformaciju već sviraju taj jedan ton ceo film što u spoju sa "kursadžijskim" poigravanjem etničkim stereotipima na kraju prilično smeta ovim nespornim kvalitetima filma. Međutim, mislim da je u tom problemu skriven recidiv prošlih filmova. Možda grešim ali mi se čini da se Srđan opredelio za "mali film" ali da se sa time nije pomirio i da je onda poželeo da ga "poveća" uvodeći stare metode koji su donosili rezultate u ranijim filmovima, pre svega PARADI. I onda otud imamo taj nelagodan miks inteligentnog i namerno stupidizovanog, vrlo senzibilnog i kulturrasističkog. U jednoj kritici sam pročitao odličnu formulaciju "winningly stupid" i to je bila karakteristika junaka u PARADI koja je u zadatim okvirima funkcionisala. U ATOMSKOM ona ne funkcioniše. Otud i gaf sa Đurom više vidim kao znak da je ovo film 21. veka u kome više zapravo nema dileme da su srpski zločini jedini zločini u proteklom ratu, to je postalo deo našeg filmskog izraza, kao upotreba određenog pokreta kamere.
No, taj disbalans između "kursadžijskog" pokušaja da se film "naduva" do statusa hita i male intimističke priče, sa tezom koja se ukucava čekićem, što bi recimo bilo svojstvenije Srdanu Goluboviću, predstavlja prilično ozbiljan problem. Naime, ovog puta film skreće u kulturrasizam, naročito u prikazu opsceno karikiranog para iz Niša koji je drastičan čak i za "kursadžijske" standarde. Međutim, pored tog para, problem je što generalno taj humor u ovom filmu upadljivo nije smešan. Naprosto, kada Hrvat kaže "ako su oni Hrvati onda sam ja Srbin" je logika koju smo već previše puta videli i lako je anticipiramo. Za humor je jako važno da u sebi nosi i nešto neočekivano a ovde naprosto kad god krene da se gradi neka duhovitost nema ničega neočekivanog.
Otud ne čudi da je ATOMSKI doživeo fijasko na blagajnama. Iako je cenzus za stimulaciju gledanosti kod nas postavljen nisko, na 30 000 gledalaca, a ovaj film je izgurao oko 40 000, to je ipak katastrofalan pad za Dragojevića. To samo znači da je pokušaj da se film "okomercijali" bio jasan autogol, koliko god negde bio konzistentan sa poetikom.
Mislim da je film ATOMSKI ZDESNA delo koje će puni smisao imati tek na malom ekranu, iako u odnosu na PARADU deluje mnogo manje kao "specijal posvećen temi", a paradoksalno, mnogo je više posvećen temi i snažnije je angažovan. U svakom slučaju, iako ovo nije značajan Dragojevićev film a nije ni uspešan, posle dužeg vremena imam optimizam kad je reč o njegovom daljem radu i prilagođavanju novim izazovima.
S druge strane, ATOMSKI ZDESNA u svojoj nemogućnosti da bude "grandiozan" repertoarski film pokazuje da u novom milenijumu tek treba da artikulišemo estetiku "srpskog imperijalnog filma" koji neće biti kao narodna pesma (MONTEVIDEO) već će donositi i određeni moderan rediteljski postupak. Dragojević je bio nosilac te ideje sa LEPIM SELIMA i RANAMA, a po godinama bi on trebalo da to radi i dalje. Ipak, ima li on snage?
* * 1/2 / * * * *
U ovom filmu ima Srđana, ima Srdana, a bogami kada Đura održi monolog o masakru omladine u Tuzli 25. maja 1995. a ne pomene masakr vojnika JNA 15. maja 1992. ima i Sidrana.
Smatram da je ovo film čiji su kvaliteti vrlo značajni, od njih je jedan u prvom a jedan u drugom planu. U prvom planu je kvalitet same ideje, teme, angažmana, dakle mislim da je Srđan Dragojević odlično prepoznao temu i uprkos tome što je ona globalna, dao joj odličnu lokalnu crtu, i rekao bih čak, vrlo dobro opravdao njen regionalni ex-SFRJ karakter koji bi u protivnom samo ostao produkciona poštapalica.
Dakle, opet su "svi Srbi u jednoj nevolji", ovog puta su sve ex-SFRJ zemlje suočene sa kapitalizmom u svojim najoportunijim formama kao što su time share aranžmani. Finansijsko-potrošačko smeće sa Zapada dolazi na velika vrata i produbljuje već ozbiljnu prezaduženost i iscrpljenost lokalnog stanovništva. To je dobra tema i Dragojević je obrađuje iz mametovskog ugla, direktno parafrazirajući GLENGARRY GLEN ROSS.
Ovo je, slobodno se može reći - iako četvrti Srđanov film u 21. veku - zapravo njegov prvi film koji o tom veku zapravo govori. U tom smislu, ATOMSKI je meni bio zreliji i estetski i ideološki zanimljiviji i od GEORGIJA i od PARADE. Mislim da je u tom pogledu izuzetno važno da Srđan kao naš značajan reditelj ukorači u novo vreme i nove izazove.
Drugi, manje vidljiv kvalitet filma jeste veliki rediteljski izazov držanja junaka na jednom mestu, tokom jedne ceremonije, što je uvek težak zadatak, u čemu Srđan takođe uspeva, pokazujući da je i dalje na nivou čistog pripovedačkog zanata među najboljima u regionu. No, ovaj drugi kvalitet je nešto što publici možda nije toliko vidljivo niti čitljivo, ali sasvim sigurno joj pomaže da lakše isprati film.
No, ono što je problem jeste zapravo što film najbolje funkcioniše onda kada uđe u karaktere, a toga ima vrlo malo jer su likovi većinom tipski, i ne samo jednodimenzionalni već i prilično ograničeni u svojim htenjima i osobinama. Izuzev Mladena, Omera i Maje, ostali likovi praktično ne prođu nikakvu transformaciju već sviraju taj jedan ton ceo film što u spoju sa "kursadžijskim" poigravanjem etničkim stereotipima na kraju prilično smeta ovim nespornim kvalitetima filma. Međutim, mislim da je u tom problemu skriven recidiv prošlih filmova. Možda grešim ali mi se čini da se Srđan opredelio za "mali film" ali da se sa time nije pomirio i da je onda poželeo da ga "poveća" uvodeći stare metode koji su donosili rezultate u ranijim filmovima, pre svega PARADI. I onda otud imamo taj nelagodan miks inteligentnog i namerno stupidizovanog, vrlo senzibilnog i kulturrasističkog. U jednoj kritici sam pročitao odličnu formulaciju "winningly stupid" i to je bila karakteristika junaka u PARADI koja je u zadatim okvirima funkcionisala. U ATOMSKOM ona ne funkcioniše. Otud i gaf sa Đurom više vidim kao znak da je ovo film 21. veka u kome više zapravo nema dileme da su srpski zločini jedini zločini u proteklom ratu, to je postalo deo našeg filmskog izraza, kao upotreba određenog pokreta kamere.
No, taj disbalans između "kursadžijskog" pokušaja da se film "naduva" do statusa hita i male intimističke priče, sa tezom koja se ukucava čekićem, što bi recimo bilo svojstvenije Srdanu Goluboviću, predstavlja prilično ozbiljan problem. Naime, ovog puta film skreće u kulturrasizam, naročito u prikazu opsceno karikiranog para iz Niša koji je drastičan čak i za "kursadžijske" standarde. Međutim, pored tog para, problem je što generalno taj humor u ovom filmu upadljivo nije smešan. Naprosto, kada Hrvat kaže "ako su oni Hrvati onda sam ja Srbin" je logika koju smo već previše puta videli i lako je anticipiramo. Za humor je jako važno da u sebi nosi i nešto neočekivano a ovde naprosto kad god krene da se gradi neka duhovitost nema ničega neočekivanog.
Otud ne čudi da je ATOMSKI doživeo fijasko na blagajnama. Iako je cenzus za stimulaciju gledanosti kod nas postavljen nisko, na 30 000 gledalaca, a ovaj film je izgurao oko 40 000, to je ipak katastrofalan pad za Dragojevića. To samo znači da je pokušaj da se film "okomercijali" bio jasan autogol, koliko god negde bio konzistentan sa poetikom.
Mislim da je film ATOMSKI ZDESNA delo koje će puni smisao imati tek na malom ekranu, iako u odnosu na PARADU deluje mnogo manje kao "specijal posvećen temi", a paradoksalno, mnogo je više posvećen temi i snažnije je angažovan. U svakom slučaju, iako ovo nije značajan Dragojevićev film a nije ni uspešan, posle dužeg vremena imam optimizam kad je reč o njegovom daljem radu i prilagođavanju novim izazovima.
S druge strane, ATOMSKI ZDESNA u svojoj nemogućnosti da bude "grandiozan" repertoarski film pokazuje da u novom milenijumu tek treba da artikulišemo estetiku "srpskog imperijalnog filma" koji neće biti kao narodna pesma (MONTEVIDEO) već će donositi i određeni moderan rediteljski postupak. Dragojević je bio nosilac te ideje sa LEPIM SELIMA i RANAMA, a po godinama bi on trebalo da to radi i dalje. Ipak, ima li on snage?
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment