Reprizirao sam THE RUSSIA HOUSE, adaptaciju romana Johna le Carrea koja je izašla 1990. godine, u samom finišu kanonske faze Hladnog rata. Schepisi je uspeo da vrlo dobro prenese le Carreov instinkt za prikaziovanje dkadencije "hladnih ratnika". U ovom filmu oni već umorno, cinično, rešavaju slučaj potencijalnog sovjetskog "izvora" koji isključivo hoće da komunicira sa razbarušenim engleskim izdavačem ruske literature.
THE RUSSIA HOUSE neprikriveno donosi otapajuće efekte "Glasnosti" - na neki način podseća na "zapadne projekte" Istvana Szaboa, recimo. Za svaku je pohvalu da Sean Connery i Michelle Pfeiffer donose visoki napobn svojstven holivudskim zvezdama ali bez podređivanja priče njima ili guranja u pravcu akcionog trilera.
Samo hepiend koji se može čitati i kao halucinacija izlapelog glavnog junaka deluje kao pokušaj da se umekša ogorčenost le Carreovih špijuna "koji su došli iz hladnoće" mada možda je kraj Hladnog rata i bio tačka kada se stvari više ne završavaju smrću ili sramotom već daljom monotonom egzistencijom, gorom od ovih intenzivnih ishoda.
U ulogama starih obaveštajnih cinika koji prate aktivnosti glavnih junaka, Schepisi okuplja živopisne face poput Jamesa Foxa, Roya Scheidera i reditelja Kena Russella.
Klaus Maria Brandauer ima svu potrebnu ofucanost za sovjetskog disidenta koji je u terminalnoj fazi rezignacije ali ulogu igra rutinski. Kao što Sean Connery ovde na neki načion bookenduje Bonda, antibondovskim špijunom, ovde mu "kontakt" i "izvor" igra Bond-negativac iz NEVER SAY NEVER AGAIN što je fina filmofilska posveta.
Fred Schepisi i scenarista Tom Stoppard vrlo suptilno strukturiraju film i prave neka zanimljiva rešenja u razglobljavanju prikaza događaja. Stoppardov dijalog izvlači u prvi plan le Carreovu jezgrovitost, često beckettovski apsurd i filmu dodaje finu dozu cinizma.
THE RUSSIA HOUSE nema ubitačnost drugih le Carreovih romana, junaci ne prolaze kroz teške lomove, nisu im veliki aduti u igri i zato ne spada među par najboljih ekranizacija. Ali, ukupno uzev, ovo je solidan naslov za ljubitelje zrelog špijunskog filma.
* * * / * * * *
THE RUSSIA HOUSE neprikriveno donosi otapajuće efekte "Glasnosti" - na neki način podseća na "zapadne projekte" Istvana Szaboa, recimo. Za svaku je pohvalu da Sean Connery i Michelle Pfeiffer donose visoki napobn svojstven holivudskim zvezdama ali bez podređivanja priče njima ili guranja u pravcu akcionog trilera.
Samo hepiend koji se može čitati i kao halucinacija izlapelog glavnog junaka deluje kao pokušaj da se umekša ogorčenost le Carreovih špijuna "koji su došli iz hladnoće" mada možda je kraj Hladnog rata i bio tačka kada se stvari više ne završavaju smrću ili sramotom već daljom monotonom egzistencijom, gorom od ovih intenzivnih ishoda.
U ulogama starih obaveštajnih cinika koji prate aktivnosti glavnih junaka, Schepisi okuplja živopisne face poput Jamesa Foxa, Roya Scheidera i reditelja Kena Russella.
Klaus Maria Brandauer ima svu potrebnu ofucanost za sovjetskog disidenta koji je u terminalnoj fazi rezignacije ali ulogu igra rutinski. Kao što Sean Connery ovde na neki načion bookenduje Bonda, antibondovskim špijunom, ovde mu "kontakt" i "izvor" igra Bond-negativac iz NEVER SAY NEVER AGAIN što je fina filmofilska posveta.
Fred Schepisi i scenarista Tom Stoppard vrlo suptilno strukturiraju film i prave neka zanimljiva rešenja u razglobljavanju prikaza događaja. Stoppardov dijalog izvlači u prvi plan le Carreovu jezgrovitost, često beckettovski apsurd i filmu dodaje finu dozu cinizma.
THE RUSSIA HOUSE nema ubitačnost drugih le Carreovih romana, junaci ne prolaze kroz teške lomove, nisu im veliki aduti u igri i zato ne spada među par najboljih ekranizacija. Ali, ukupno uzev, ovo je solidan naslov za ljubitelje zrelog špijunskog filma.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment