REALITY

Tina Satter snimila je verbatim dramu REALITY što je u tradiciji HBOa koji je to radio u više navrata u prošlosti. Ovog puta Sydney Sweeney nudi star power u ulozi Reality Winner, izdajnice ili uzbunjivačice ili možda naprosto ideološki zadojene aktivistkinje. Ovde je verbatim efekat manje u podacima kao takvim, čak su neki elementi redacted, već u toj jednoj banalnosti svakodnevice u kojoj Reality Winner biva privedena, u jednom običnom danu gde je presreću, temeljno ispituju, i odlučuju šta će raditi sa psom ako budu morali da je odvedu.

Verbatim drama je uvek osetljiva forma jer u sebi nosi istinu, nosi zaista ono što su ljudi u nekoj situaciji rekli ali diskurs gubi prostor da se sagradi šira slika. Meni je ovo samo privođenje i to ispitivanje u verbatim formi bilo zanimljivo zbog tog upliva policijske procedure u nešto što je banalna svakodnevica. I naravno zanimljiva je ta psihološka dimenzija kako je agenti lome i kako ona popušta.

Međutim, ono što ne dobijamo jeste odgovor na pitanje da li je Reality zapravo bila prepoznata kao potencijalna uzbunjivaćica i prosto podmetnuta da preda NSA pretpostavke javnosti. To je pitanje koje se u međuvremenu otvorilo jer je ono što je odala itekako zvanično bilo na liniji permanentne iliti duboke države i vrlo brzo, bukvalno dva dana posle njenog hapšenja, postalo deo zvaničnog govora.

To ovaj film suštinski ne uspeva da obuhvati.

Tina Satter nudi neka zanimljiva rešenja. Ubacuje arhivske detalje u igranu strukturu i na njima je Reality zaista prisutna, nije fejkovala fotografije i snimke sa Sweeney.

Ali, mnogo zanimljivija rešenja redacted delova smo videli u seriji MAID nego ovde.

No, u verbatim drami ključ i nisu trikovi već ono što dobijamo kad ekranizujemo stenogram. Svako dobija nešto drugo, pa je i utisak u rasponu od * * do * * *.