SANCTUARY

Pre nekoliko godina, Christopher Abbott je snimio film PIERCING koji je na nekim konceptualnim nivoima sličan filmu SANCTUARY. Međutim, taj film nije bio dobar naprosto i srećom nije ga obeshrabrio da se iznova okuša u toj formi duo-drame i jednoj priči zatvorene situacije.

SANCTUARY ovog puta preko puta Abbotta postavlja Margaret Qualley koja je čarobna, i njih dvoje su već sami po sebi adut filma. Ni u PIERCINGu, Abbott nije bio okružen anonimnim i slabim glumicama ali Margaret Qualley je ipak s jedne strana bolja, a s druge ipak ima mnogo bolji scenario.

Micah Bloomberg je napisao jednočinku iz koje je izrastao film, i ovo je jedna teatralistička u pojedinim situacijama čak i psiho drama koja u trenutku razlaza sumira jedan trajan odnos koji se sada prekida.

U ovom konkretnom slučaju to je odnos između mladok poslovnog čoveka i domine koja posle godina zajedničkog rada dobija otkaz jer on sada prelazi u poslovnu ravan gde bi takva sklonost bila rizična. Međutim, ona ne želi da ode tek tako a njeni motivi su raznovrsni, nejasni su gledaocima, junaku, a delimično i njoj.

Tu se SANCTUARY iako nikada ne iskoračuje iz okvira duo drame u nekoliko ambijenata pretvara u jedan psihološki, motivski ali i psiho dramski rollercoaster čiji integritet drže glumci, u kom se razlažu motivi koji se kreću od klasnih, preko emotivnih, traumatskih, i sve to sa dozom ironije, i konačno sa obiljem role playa što svemu daje dodatnu razigranost među karakterima.

Wigon se maksimalno trudi da od ove duo drame napravi film sa velikim F, i u principu uspeva jednim delom jer prosto ima fotogenične glumce i film je najbolji u kinestetičkom pogledu kada nam se pogled utopi u njima. Međutim, suština filmičnosti ipak nije u pronalaženju inventivnih načina kako nešto snimiti već u tome kako manipulisati vremenom, i tu Wigon zapravo nema nijedno rešenje. Stoga, istovremeno je jasan njegov pokušaj da intervencijom kroz pomeranje našeg pogleda i estetizaciju napravi film, ali ipak nedovoljno funkcioniše u vremenskom aspektu dela da ga odmakne od teatra.

To kadriranje kojim se pripovedač nameće kao neko ko kontroliše priču, ne smeta, ali ostaje pitanje da li je i neki drugi koncept mogao da se primeni i da li bi se nešto dobilo. U svakom slučaju puna filmičnost se dostiže onda kada se vizuelna intervencija spoji sa intervencijom i vremenskom domenu. A to se ovde nije desilo.

SANCTUARY je jedan od onih filmova u kojima se jasno prepoznaju faze i deonice priče. Teško mi je da zamislim gledaoca kome je svaka podjednako draga. Isto tako, iako scenario ima dozu prepoznavanja motiva kojima se bavi, ostaje ipak u domenu konvencionalnog.

Međutim, u izvedbi Christophera Abbotta i Margaret Qualley, gradi se celina i likovi svoju rasparčanost kroz njih, a naročito nju koja je radikalnija u tom pogledu na papiru, uspevaju da očuvaju.

Otud, SANCTUARY ipak stoji kao solidan primer kamerne duo drame iako bih u odnosu na njega svakako uvek radije birao MALCOLM AND MARIE.

* * * / * * * *