KOMA

 KOMA Petra Jakonića je scenario sa kojim on već dosta dugo izlazi na konkurse Filmskog centra Srbije i ima zanimljivu premisu. Priča govori o nekadašnjem funkcioneru duboke države koji 1990. godine doživi saobraćajnu nesreću i budi se devet godina kasnije za vreme bombardovanja, te sreće porodicu koja je veoma zainteresovana za njegovo stanje i agente DBa koje zanima broj računa na kom se nalazi novac zajedničke države.

Zvuči kao premisa koja ne može da omane. Da, ali Petar Jakonić i Vida Basara ipak uspevaju u tome. Skript boluje od klasične bolesti srpskih scenarija, ima dobru premisu a ne ide nikuda, sa tom varijacijom što kod nas u klasičnoj formi te bolesti - scenariji počinju dobro. Ovde ni scenario ne počne dobro, ne može da proda svoju premisu, a i to što je napisano prepušteno je dobrim glumcima koji pružaju neke od najgorih uloga svoje karijere, pre svih Zoran Cvijanović i Slavko Štimac, odnosno glumcima koji nisu poznati, reklo bi se sa razlogom.

Replike se izgovaraju kao na školskom času jer su i na školskim priredbama recitatori selektirani a film je snimljen u relativno malom broju pozicija kamere, ali sa korišćenjem nekih esktremnih uglova snimanja ponekad, pokreta kamere - ponekad, i sve to izvedeno bez postizanja nekog osećaja atmosfere i bez apsolutno ikakvog ukusa za produkcioni dizajn.

Odavno nisam gledao film koji ovako nezanimljivo izgleda, od toga kako je izvedena scenografija, do toga kako su odeveni glumci.

U svemu tome dakle KOMA pre svega ne nudi išta što može da se vidi. Vizuelno nimalo a pripovedački vrlo slabo. Film krene nevešto od tačke A a onda malo zagubi tačku B i nekim daljim zakučastostima do nje nikada ni ne stigne.

Za premisu ovog tipa možemo reći da je brutalno neiskorišćena. Ona nije nova, ali je večna, i uprkos bajatosti mogla je rezultirati dobrim filmom. Ovde ipak nije.

Petar Jakonić je prevashodno montažer i veliki poznavalac filma. On je, međutim, i reditelj. Potpisao je veoma značajnu mini seriju Televizije Novi Sad ČOVEK U SREBRNOJ JAKNI koja ima kultni status i u svoje vreme je bila zaista upečatljiva.

I danas ta mini-serija ima sve ono čega u ovom filmu nema. Ili je to Jakonić zaboravio kako se radi, ili je hteo da proba nešto drugo, ili je Apolonova produkcija sve suprotno od onoga što je karakterisala Televizija Novi Sad u svoje vreme.

U svakom slučaju, reklo bi se da je ovo od sva tri pomalo.

Skoro četrdeset godina posle ČOVEKA U SREBRNOJ JAKNI dobijamo Jakonićevu drugu režiju. Da smo pali u komu kao fanovi tog njegovog ranog rada, iskreno bismo se više šokirali nego junak ovog filma kad vidi šta se desilo sa SFRJ, naročito jer je 1990. ako je deo duboke države mogao da nasluti šta će se desiti a mi nismo šta će biti s Jakonićevim rukopisom.