SOUTHPAW

Bokserski film je retka forma koja dobro podnosi klišee, čak vapi za njima, i SOUTHPAW Antoine Fuque je retko ostvarenje ovog reditelja posle prvih nekoliko, a naročito posle TRAINING DAYa koji nije samo prazna ljuštura žanrovskog filma već zapravo solidno izveden klasicistički bokserski film izveden sa punim ubeđenjem.

Ovde imamo budžet od 30 miliona dolara koji deluje veće jer u filmu igraju skoro pa isključivo zvezde, scenario Kurta Suttera kog znamo po seriji SONS OF ANARCHY u kojoj je sjajno integrisao mačizam u čistom obliku, ritualizovanu sredinu i jak melodramski eksces ali je isto tako brzo potonuo u jednoličnost. U formi filma, međutim, Sutter plasira par iznenađujućih zahvata, ne nužno superiornih, ali sve ono što nije iznenađenje ponuđeno je kao materijal pun ubeđenja, a ekipa koju čine Jake Gyllenhaal, Rachel McAdams, Forest Whitaker i Naomie Harris to bez mnogo muke pretvara iz klišea u arhetip.

Rachel McAdams igra u prvih pola sata filma. Ona igra odanu suprugu glavnog junaka koja nastrada u slučajnom opaljenju prilikom čarke obezbeđenja dvojice boksera. Međutim, ona je savršeno ispunila svoj zadatak ne samo jer njena smrt čini traumatsko jezgro dalje priče već i zato što nestanak njenog lika izmiče tlo pod nogama junaka, a ona je sve to što treba ubedljivo izgradila.

Jake Gyllenhaal je uradio sve ono što bi se očekivalo od jednog De Niro-manira iz RAGING BULLa, prisustvujemo i fizičkoj i psihološkoj transformaciji, igra mladog čoveka a već i fizičkog i mentalnog invalida koji mora da postane odrastao čovek te da preuzme ulogu jedinog roditelja. I naravno, njegova uloga je dovoljno snažna da objedini sve što se dešava u filmu, čak i kada je ono što junaci prihvate da urade manje logično, i više melodramski usmereno.

Forest Whitaker igra trenera-gurua koji izvodi Gyllenhaala na pravi put, mudro igrajući u onom prostoru gde je siguran i u kom ga poznajemo jer je u ovoj priči Jake zadužen da se transformiše.

Mauro Fiore u Fuqua filmu daje dobrodošao grungy look, a u scenama boksa uvode rešenja u kojima se manje insistira na slow motionu a više na brzini koju nosi boks. I to je relativno sitna formalna inovacija. Međutim, boks u dramaturškom pogledu ima istu funkciju kao i uvek.

Fuqua je tehnički osposbljen reditelj i prijalo mu je što se ovde odmakao od zahteva visokog mejnstrima, i pomalo imitirajući indie film u nekim detaljima snimio je zapravo interesantan i svež mejnstrim.

* * * / * * * *