LE PRINCE OUBLIE Michela Hazanaviciusa, oskarovca za najbolji film, prošao je potpuno ispod radara izvan Francuske. Tome je doprineo COVID ali i činjenica da ovaj film od dvadesetak miliona evra naprosto nije nešto naročito ni internacionalizovan potom. Plasiran je kao francuski dečji film čak i kod pirata koji su skloni da i filmove bitno manjih reditelja jako razviču.
Razlog za to je nažalost u tome što LE PRINCE OUBLIE nije dobar film, i što je i tih oko sedam-osam miliona evra koliko je prihodovao u Francuskoj u stvari dosta za njega.
Omar Sy, nažalost meni glumac skroz lišen magnetizma - ali zvezda je pa pretpostavljam da grešim - igra udovca koji svojoj ćerkici priča izmišljene bajke pred spavanje u kojima su oni glavni likovi. Odlazak u svet bajki prikazan je kao odlazak u veliki studio u kom je tata glavna zvezda a ostali protagonisti manje važni glumci i tehničari koji servisiraju taj svet fantazije. Kako ćerkica raste tako se taj svet osipa, otac dobija sve sporedniju ulogu dok neki događaji ne krenu da apokaliptično razaraju izmaštani univerzum.
Nažalost ta paralela između realnosti i mašte u kojoj se zbivaju očeve priče je mehanička, možda je prihvatljiva deci, ali meni nije bila. Film je za moj ukus prespor, a plašim se da bi se i deca složila sa tim. Paralele su predirektne i nažalost ne previše kreativne.
Verujem da je Hazanavicius pokušao da možda u svemu ovome napravi posvetu svom roditeljstvu i sl. ali ovo je u suštini nezanimljiv komercijalni film koji izgleda baš kao ono što je on kao reditelj reformisao u potpunosti kada je snimio OSS117.
LE PRINCE OUBLIE nažalost ponajviše podseća upravo na one krute francuske populističke spektakle koji su dopirali do nas devedesetih, a Hazanavicius sam nas je odučio od njih.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment