FIVE EASY PIECES

Reprizirao sam možda i najznačajniji jugoslovenski film u proteklih pedeset godina - FIVE EASY PIECES Boba Rafelsona.

Ako ste se nekada pitali zašto nezadovoljni ljudi u našim filmovima imaju te neke epizodične priče ili uopšte nemaju priču, nestanu u sred filma pa se onda vrate ili se ne vrate, ili na kraju se ništa ne reši nego opet negde odu, koreni svega toga su kod Rafelsona.

To ne znači da nema tih jugoslovenskih kopija koje su mi možda čak i draže i bolje od Rafelsonovog originala, recimo TAJVANSKA KANASTA Gorana Markovića. Čini mi se da se TAJVANSKA KANASTA bavi realnim socijalnim problemom i u tom smislu je ubedljivija od FIVE EASY PIECES, ali to je manje-više to.

Nezadovoljnog pojedinca ovde igra Jack Nicholson i provodi nas kroz priču u rasponu od proleterskog šika do maltene elitističke porodične drame. Film i ima i nema strukturu. Kreće se od simptoma prema traumatskom jezgru, od života radnika nadničara na naftnoj buštotini do korena te sudbine a to je neslaganje sa porodicom okrenutom visokoj kulturi, konkretno pijanizmu.

Uprkos tome što film ima epizodičnu, ponekad hronološki zbunjujuću strukturu, u stvari je jasno koncipiran i najveći nesklad stvara dugo putovanje sa parom stoperki u kom se fokus pomera sa glavnog junaka i iskazuje jedna anksioznost koja jeste istinita ali nije iz ovog filma. Naravno, koliko će vam smetati ova deonica varira od gledanja do gledanja, ali meni je sad u ovom novom smetala više nego u davnašnjem prvom.

Rafelson je krenuo silovito, i posle nekoliko novoholivudskih klasika u kojima je promenio film ne samo u Americi nego eto i u SFRJ, ustalio se u mahom neuspešnom ili poluuspešnom klasicizmu, trošeći kredite stare slave. Ipak, FIVE EASY PIECES stoji kao delo u kom je Rafelson stekao te kredite.

* * * / * * * *