GANG IN BLUE

Mario Van Peebles je imao možda pet godina priliku u ozbiljnim ešelonima američkog mejnstrima. Ipak, uprkos uspehu NEW JACK CITYja koji je imao neki trajniji odjek u periodu buđenja američkog geto filma, na kraju je Mario ostao sporedni igrač u toj priči, i na margini je već od kraja 20. veka sa povremenim prestižnijim angažmanima kod Michaela Manna i na televiziji mahom iza kamere.

Kako je Mario tako kratko trajao ostaje pitanje ali verovatno da su razlozi povezani sa njegovom željom da bude i glumac i reditelj, da se rasplinuo na sto strana, a da tada affirmative action nije baš bio toliko jak da se njegova ambicija ipak nedovoljno ispraćena kvalitetom isprati. U svakom slučaju, mnogo je hteo i mnogo je započeo.

U tih pet godina bljeska, sa ocem Melvinom, opet pa kultnom facom u čijoj je svojevrsnoj senci ostao Mario, režirao je televizijski film GANG IN BLUE, jedan old school televizijski policijski triler kakav je ranije (pa i tada) lako mogao da se nađe u bioskopu.

Ipak, ovog puta je za Showtime snimio zanimljiv, klišetiziran, u pojedinim deonicama na granici parodije a opet nostalgično efektan policijski film u kom dobri crni policajac nanjuši kako bela većina u jednoj stanici LAPD zapravo funkcioniše kao rasistička banda. Tog junaka, i to je problem film, igra Mario Van Peebles. Korektan je, ali nije leading man.

Banda dobija novo pojačanje. To je mladi ex-marinac i žestoki rasista kog igra Josh Brolin. Deluje da je sve došlo do grla kada se ispostavi da je ovaj u stvari ubačeni FBI agent i da će pomoći našem junaku da sa bandom izađe na kraj.

Film je efikasan, i kad je tupav ili nevešt barem nije dosadan. Fotografija i atmosfera su kako treba, i nema tu ničega što bi eventualno Melvinovo autorstvo moglo da pokvari.

GANG IN BLUE je televizijski film, i kao takav podseća na slavna vremena kada su pojedini naslovi tog tipa imali bioskopski kalibar. Teško da bi ovaj film bio bitan kao bioskopski, ali u miljeu u kom jeste je više nego dovoljan.