SARAJEVO SAFARI

Posle gledanja tzv. dokumentarnog filma SARAJEVO SAFARI Marina Zupaniča mogu da kažem kako je osnovna atrakcija tog ostvarenja pronalaženje jedne bizarne i morbidne zgode iz perioda opsade Sarajeva u kojoj su Srbi krivi.

Film započinje ispovešću nekog Slovenca kome se ne vidi lice, ali on kaže da je bio pripadnik KOSa pre raspada države i da je u Bosnu stigao kao saradnik američke agencije. I on svedoči o tim bogatašima sa kojima se susreće na srpskim položajima. Njegov opis tih ljudi, toga kako pucaju, prepun je opštih mesta, bez detalja, bez imena, bez ičega. Tako je mogao biti snimljen bilo ko i ispričati bilo šta. Sigurno bi neko ko zna personal KOSa tog vremena mogao da iznese ko je to i da li je ikada tamo radio.

On recimo tvrdi da je JAT leteo iz Trsta triput sedmično i da je to trajalo za vreme opsade Sarajeva. U zemlji u kojoj tada nije bilo međunarodnog avio saobraćaja, verovatno je lako naći svedoke tih letova za Trst. Ali nijednog nema. Niti autori naglašavaju da su ih tražili.

Onda slede priče ljudi koji su nastradali od hitaca koje su ispalili snajperisti. Ali ne oni koji su plaćali nego nekih i te duge ispovesti služe da nam pokažu kako je strašno biti pogođen metkom ali to neke veze s ovim nema.

Ti ljudi zaista postoje, našao sam ih na FB ali opet njihove tragedije nikakve direktne veze sa safarijem kao takvim nemaju. Međutim, da nema njihovih opširnih, zanimljivih i dobro uvežbanih priča, ovo bi bila reportaža za emisiju Vesti, ako i toliko.

Bez ovih žrtava, ovde ne bi bilo maltene ničega sa utemeljenjem u proverljivim podacima.

Jedini drugi relevantan sagovornik je sarajevski policajac Edin Subašić koji ima konkretniju informaciju od jednog srpskog zarobljenika, šešeljevca iz Paraćina koji opet nema ime, pojavljuje se opet samo eto kao neka apstraktna ličnost. I ostatak te priče nadalje ima pomen još jednog imena, nekog od muslimanskih komandanata i zaključenje da su oni prijavili da su čuli da su dolazili Italijani pa su to preneli italijanskim službama i ovi su ih obavestili da su to razjasnili i ukinuli tu aktivnost.

Arhivski materijal su neka opšta mesta, prizori iz vremena rata. Apsolutno nijedan se ne tiče teme u užem smislu, i uglavnom se vrte u krug.

Sve u svemu, jedino nešto gde postoji neko ime je Subašićeva ispovest a i ona je izrečena dosta ležerno bez ijednog obavezujućeg detalja, i jedino konkretno ime u njegovoj vlastitoj ispovesti je on sam.

Rečju, svi bi vrlo lako mogli reći da su se šalili i da im je tako neko nekad ispričao, ne sećaju se tačno ko.

U svakom slučaju, 75 minuta ovog ostvarenja Marina Zupanića je mnogo zanimljivije kao povod da se namami klik nego što može zadovoljiti čak i nekog najhisteričnijeg mrzitelja Srba kome treba vrlo malo da se dobro zabavi.

Film je u estetskom pogledu krajnje oskudan, štedelo se na arhivskom materijalu koji se često ponavlja, jedini put kad se desi nešto u bilo kom pogledu jeste kada tokom ispovesti upucanog studenta naiđe arhivski materijal situacije kada je pogođen. Ostatak svega skupljenog uglavnom ostavlja gledaoca ravnodušnim.

Televizijski prilog koji su napravili saradnici Al Džazire deluje uzbudljivije i angažovanije od filma ali osim jednog detalja iz Haga opet ne dolazi ni do kakvih dokaza no izostanak dokaza uzimaju kao znak da su otkrili nešto jer to što nisu dobili odgovore na pitanja tretiraju kao aluziju da to ima nečega.

Sve u svemu, ova puška uperena iz Sarajeva je potpuno prazna ali pošto nema nikakve konsekvence za ovakva uznemirenja javnosti, reklo bi se da je dosta zgodno da se njome mahne ponekad. No, koliko je puška prazna najbolje svedoči potreba da se posle filma od 75 minuta napravi još i TV prilog da se sve to malo pojača. Ali, opet ni prilog ne doprinosi znatno i ne daje ništa bitno konkretnije sem jednog svedoka iz Haga i jednog italijanskog pisca kome je neko nešto rekao. Dakle, jedino svedok iz Haga uopšte ima iskaz dat u nekim formalnim uslovima ali i to je vrlo sažeto, uz pominjanje sličnih dešavanja iz Bejruta i izrečeno usput.

Slovenski filmski centar je dao javni novac za ovu trećerazrednu podmetačinu i u suštini to deluje kao jedina institucija iz koje bi se neko mogao pozvati na odgovornost jer su se svi ostali zaštitili time da su privatnici, neko im je rekao i da konačno imaju pravo da budu glupi i veruju u laži, prenoseći ih dalje. Jedino je Slovenski filmski centar mesto gde bi neko bio dužan da ne bude vidno glup, i to je sve.

Ako je Slovenskom filmskom centru u redu da daje novac za nešto što je potrošna tabloidna roba bez ikakve ozbiljne težine i angažmana, onda je dobio ostvarenje kojim može biti zadovoljan.