Belci su snimili svoj GET OUT, i nadam se da neću biti pogrešno shvaćen ako kažem da je neuporedivo bolji.
Slično Jordanu Peeleu, skeč-komičaru koji se ispostavio kao unikatan horor autor ogromne erudicije, tako je i Olivia Wilde od glumice sa karijerom promenljivog intenziteta i jedne ambciozne omladinske komedije koja je bila vešto izvedena ali ne preterano duhovita i ne peterano nadahnuta, snimila zreo, veoma inspirisan i višeslojan žanrovski film koji uspeva da transcendira čisto repertoarsku dimenziju i uzme sebi i problemsku sferu.
Razlika između GET OUT i DON'T WORRY DARLING je u tome što je Peeleov film refleksija jednog prisutnijeg realnog socijalnog problema, dočim Wilde ipak ide sferama anticipacije i pretnje građanstvu. No, ako to ostavimo po strani, Peele je oko svog problema isključiviji dok je ovaj film s više razumevanja prema društvenoj dinamici koju anticipira.
Film je smešten u imaginarijum pedesetih godina, jednu idealnu zajednicu koja to nije, i ispod savršene glazure svog doba u kojoj nastaju savršene porodice jednog izolovanog mesta za tehnokratsku elitu javljaju se duboke kotradikcije, probija Id, ali ne samo on jer se on umiri, javlja se i Ego, ali na neobičan način.
Cronenberg je uz Peelea nezaobilazna referenca. Iako nema mnogo body horrora, ima mnogo odnosa prema telesnosti i ballardovske socijalne dinamike gde se kroz utopistički ambijent rešava duboka društvena trauma. Verujem da je Ballard video svoj ciklus urbanih utopija koje prerastaju u košmar negde na ovaj način.
Da nije došlo do implozije u odnosima među članovima ekipe i da se pred premijeru priča oko ovog projekta nije estradizovala preko svake mere, da nisu potrebe glamura, tračeva i zauzimanja strane zasenile kvalitete ovog filma, verujem da bi ga kritika unisono prihvatila bez dosta čestih veoma ozbiljnih rezervi.
Da, deo kritike možda ima pravo da je žanrovska matrica u ovom filmu jedan deo koji se odvija u okviru očekivanog ali - moram primetiti - sa veoma dobro podmazanom i zanimljivo postavljenom mehanikom - i da on u stvari nema u svakom segmentu podjednako puno smisla, ali ako imamo ideju da ovde imamo problemski i žanrovski spoj, onda su ti elementi sasvim adekvatno zastupljeni.
U vizuelnom pogledu, Olivia Wilde je u prvom filmu nagovestila da je veoma angažovana i da ima dobro volju. U DON 'T WORRY DARLING nudi jednu perfekcionističku egzekuciju, bez slučajnosti, bez nepreciznosti, sa maksimalno iskorišćenim znanjem i umećem ekipe koja joj je pomogla da autorski uobliči film.
Konačno, činjenica da su Van Dykeovi sada potpisani samo kao autori priče a da scenario potpisuje samo Katie Silberman, inače rediteljkina saradnica s prethodnog filma, a sve to praćeno izuzetnom transformacijom scenarija od verzije sa Black Lista do ove koja je snimljena, itekako pokazuje snagu autorske intervencije.
U svakom slučaju, u slučaju filma DON'T WORRY DARLING stvari nisu onakve kako izgledaju, ni u povodu samog filma niti u njegovoj priči i svetu u kom junaci borave.
* * * * / * * * *
No comments:
Post a Comment