BULLET TRAIN Davida Leitcha je adaptacija japanskog romana iz pera Kotaro Isake. Ovaj film nema veze sa istoimenim, odnosno tako prevedenim filmom u kom je igrao Ken Takakura - i to je šteta - to je ipak bio dosta bolji film.
BULLET TRAIN je tipičan primer kako u današnje vreme privoleti jednu od poslednjih preostalih filmskih zvezda da igra u nečemu što nije prestige picture - objasniti mu kako će snimiti genre-bending akcijaš sa masom drugih vrhunskih glumaca koji će se tu dobro zezati sa njim i sa žanrom. I onda su obe strane zadovoljne, studio je dobio film u kom Brad Pitt jelte bije i ubija neke ljude a on je dobio film u kom se dobro zeza sa svojim drugarima i sa nekim aktuelnim facama.
Problem nastupa kad shvatimo da je ovaj film u suštini bajati tarantinoidni derivat sa gomilom ekscentričnih likova koji se artificijelno gomilaju u nekim usiljeno humorističnim vinjetama dok ne nastupi dosta solidna akcija koje je ipak premalo. Oni koji mogu da se dobro zabave u ovom podgrejanom šou programa iz cca 1996. zaista mogu misliti da je BULLET TRAIN nešto čudesno. Ali, u suštini, ovo je film koji ima tri kvaliteta - izuzetnu akciju kad je ima a nema je puno, velike zvezde koje je uvek lepo gledati jer nisu slučajno postali zvezde i lepo estetizovan ambijent i fotografiju Jonathana Sele.
Nije malo, ali nažalost taj glumljeni debilitet i odsustvo humora, kao i mogućnosti da se vidi išta novo meni itekako smeta. Naravno, hardver koji nam je predstavljen je nesporan i to je u redu, i to cenim. Ali, što se mene tiče, sve je i ostalo na nivou hardvera. Za nešto više premalo. Ali opet, nije da nema šta da se vidi.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment