STILLWATER

Tom McCarthy sasvim sigurno nije reditelj u kom imam preveliko poverenje ali STILLWATER je - za razliku od SPOTLIGHTa koji su na okupu držali glumci i istinita priča, a i to jedva - film koji je morao biti ozbiljno režiran.

U određenom smislu STILLWATER je film koji bi mogao biti dobar školski primer za izučavanje stila, žanra kao i lokalnih obeležja koja nose određene globalno prepoznatljive kinematografije.

Naime, reč je o filmu koji na nivou sinopsisa može da deluje i kao novi nastavak TAKENa, ali i nešto od Coste-Gavrasa, i u tom smislu zanimljivo je šta STILLWATER jeste. Naime, film govori o američkom nekvalifikovanom radniku sa prošlošću u politoksikomaniji i neuspešnom roditeljskom stažu, i njegovom odlasku u Marsej da poseti kćer utamničenu zbog ubistva koje tvrdi da nije počinila. Kada mu ona preda neke nove dokaze koje on treba da preda advokatima jer mu ne veruje da sam išta s tim može da uradi, on odlučuje da se ipak lično angažuje jer je za sve pravnike njen slučaj završen.

Polako kreće da istražuje uz pomoć nezaposlene meštanke, glumice bez posla, i sustanarke u samačkom hotelu. Istraga dovodi do njegovog ostanka u Marseju, zbližavanja sa glumicom, ali i potrebe da krši zakon kako bi isterao slučaj do kraja.

Film su pisali reditelj i još trojica scenarista, među kojima su i francuski scenaristički superstarovi Thomas Bidegain i Noe Debre koji su najveće uspehe vezali za filmove Jacquesa Audiarda. Ovo svakako izgleda kao film kakav bi recimo Audiard možda režirao u nekom napadu euroamerikane, no o tome nešto kasnije.

Dakle, Bidegain i Debre su svakako momčadija koja onako na prvu loptu mora biti pozvana za ovakav slučaj, imamo muškarca koji se nosi sa svojim emocijama uprkos sirovosti, mačističkom narcizmu, i tome što je u suštini MAGA simpatizer (premda se to više potenciralo a posteriori nego u samom filmu). I oni ovde pružaju to što treba. STILLWATER nije vic o Amerikancu koji se dohvata sa nekom magrebskom ruljom iz banlieu filma, ovde imamo junaka koji je prenet u njihov postupak gde ono što kratko traje u žanrovskom filmu, ume da potraje i izgradi određena "žanrovska iskliznuća".

Teško je zaobići paralele sa Bidegainovim rediteljskim filmom LES COWBOYS koji je bio baš euroamerikana sa ocem koji polazi u Avganistan da traži radikalizovanu i otetu kćer gde citira SEARCHERS. STILLWATER je sličan film, s tim što LES COWBOYS nije toliko poznat da se masovnije pojavi kao referenca.

Glavnu ulogu igra Matt Damon, dakle ovo je star vehicle, ali je on pristao na tranformaciju pa pre možemo da kažemo da je prestige picture. McCarthy koji nema karakterističan rediteljski rukopis ovde bira nešto što bismo mogli definisati kao liniju Audiard-Bidegain, očigledno mu je potreban referentni okvir u kom će stvari biti postavljene. Kadrirano je svedeno ali estetizovano, sa fokusom na glavnog junaka, i sa akcentovanjem atmosfere, lokacija, imaginarija modernog a oronulog Marseja koji izgleda kao mešavina modernog lučkog grada i neke severnoafričke kasabe.

U tom smislu, zanimljivo je kako McCarthy prelaskom u francuski milje, prelazi i u francusku estetiku, ne samo kroz rekonstrukciju postupka Audiarda i Bidegaina, već i na širem narativnom planu gde na nekoliko mesta odustaje od mustre, ne samo žanrovskog filma već i neke tipične mckeejevske strukture, naročito u fazi krupnog preokreta gde protagonističan lik odlazi u holivudski neprihvatljivu pasivnost koja se kreće sferama "kontrolisane greške".

U par navrata, McCarthy pravi male faulove, recimo kad u nekim detaljima zvučne slike istupi iz opšte atmosfere tmurnog trilera u neku veseliju muziku kojom prati neke "domestic" situacije. No, ako imamo u vidu koliko je ova zahtevnije od svega što je do sada uradio, reklo bi se da je isterao iznenađujuće konzistentan film.

S jedne strane ovaj film je misterija sa elementima trilera u kojoj junak istražuje. Zatim je priča o iskupljenju i čoveku koji dobija priliku da iznova proživi ono što je izgubio, ili je to možda samo njegova iluzija. Naravno da je priča i o konfliktu kultura. Dakle, ovo je film za koji se može reći da je "o mnogim stvarima" no žanrovska okosnica mu pomaže da se ne raspline u raznim smerovima. 

Sukob kultura kao potencijalno najosetljiviji segment za realizaciju izveden je vešto, postoji i čitljiv ali je najvećim delom uspešno integrisan u radnju.

Kao prestige picture ovaj film otvara prostor za format dužeg trajanja, samim tim i na to da ne mora biti striktno žanrovski etiketiran. Dok je nama u Evropi ipak u načelu jasno šta je ovo žanrovski, u Americi gde je film inicijalno proizveden može nositi i etiketu "stranog filma" kao posebne vrste.

U tom smislu, film je jako zanimljiv ne samo za gledanje, već i za diskusiju u nekom kružoku ili školi koja se bavi filmom, naročito iz pozicije nas kao gledalaca i potencijalnih autora koji dolaze iz ovakve kulture gde smo retko privilegovani da dobro prihvatimo ovakav sadržaj, mnogo otvorenije nego drugde.

* * * 1/2 / * * * *