Reprizirao sam THE YEAR OF LIVING DANGEROUSLY Petera Weira. Ovaj film sam gledao dosta davno i sazreo je trenutak za reprizu.
Uprkos tome što je star već skoro trideset godina, Weirov film i danas stoji kao uzbudljiv spektakl starog kova u kome se prepliću romansa, političke i istorijske okolnosti. Istovremeno, iako stoji kao klasik, činjenica je da ima nekoliko obeležja svog vremena, pre svega skor Maurice Jarrea koji ulazi u oštru komepticiju sa skorom Giorgio Morodera za MIDNIGHT EXPRESS za verovatno najneumesniju upotrebu elektronske muzike u odnosu na priču filma. Međutim, iz današnje perspektive, zar nisu upravo takvi Jarreovi i Moroderovi ekscesi nešto što daje poseban šmek naslovima kao što su MIDNIGHT EXPRESS i THE YEAR OF LIVING DANGEROUSLY? Štaviše, na ovoJarreova tema mi je više pila vodu nego kad sam gledao prvi put jer stoji kao detalj koji čini ovaj film specifičnim artefaktom.
Nedostaci filma proističu upravo iz Weirove transgresivnosti, odnosno, reklo bi se da Weir prilazi dosta nekonvencionalno jednoj klasičnoj formi i da bizarnost odnosa između glavnih junaka na neki način baš i ne odgovara efektu koji bi trebalo da proizvede spektakl ovog formata. U pojedinim detaljima ostaju određene nedorečenosti koje su svakako umetnička sloboda, ali ovo je forma u kojoj te slobode ne sme da bude previše. Pretenciozno je reći da je Weir bolji reditelj od materijala koji radi, ali reklo bi se da u pojedinim detaljima, on u ovom trenutku nije poetički bio sasvim na liniji žanra u kome se izražava. Drugi nedostatak koji se primećuje ne proističe iz velikog kvaliteta i vitalnosti već je više na nivou greške. Na početku third acta, sukob između Guya i Jily je dat dosta ovlaš i dramatičnost situacije kada on odaje informaciju koju mu je ona dala trebalo je da bude akcentovaija i razrađenija.
Ipak, ukupan utisak je više nego pozitivan, pre svega zato što Weir inače sjajno razdvaja važno od nevažnog, u vizuelnom smislu nudi odličan spoj klasičnog i svežeg pogleda na pričanje priča i uspeva da napravi onu vrstu timeless klasika koju je ovaj zaplet implicirao.
* * * 1/2 / * * * *
Uprkos tome što je star već skoro trideset godina, Weirov film i danas stoji kao uzbudljiv spektakl starog kova u kome se prepliću romansa, političke i istorijske okolnosti. Istovremeno, iako stoji kao klasik, činjenica je da ima nekoliko obeležja svog vremena, pre svega skor Maurice Jarrea koji ulazi u oštru komepticiju sa skorom Giorgio Morodera za MIDNIGHT EXPRESS za verovatno najneumesniju upotrebu elektronske muzike u odnosu na priču filma. Međutim, iz današnje perspektive, zar nisu upravo takvi Jarreovi i Moroderovi ekscesi nešto što daje poseban šmek naslovima kao što su MIDNIGHT EXPRESS i THE YEAR OF LIVING DANGEROUSLY? Štaviše, na ovoJarreova tema mi je više pila vodu nego kad sam gledao prvi put jer stoji kao detalj koji čini ovaj film specifičnim artefaktom.
Nedostaci filma proističu upravo iz Weirove transgresivnosti, odnosno, reklo bi se da Weir prilazi dosta nekonvencionalno jednoj klasičnoj formi i da bizarnost odnosa između glavnih junaka na neki način baš i ne odgovara efektu koji bi trebalo da proizvede spektakl ovog formata. U pojedinim detaljima ostaju određene nedorečenosti koje su svakako umetnička sloboda, ali ovo je forma u kojoj te slobode ne sme da bude previše. Pretenciozno je reći da je Weir bolji reditelj od materijala koji radi, ali reklo bi se da u pojedinim detaljima, on u ovom trenutku nije poetički bio sasvim na liniji žanra u kome se izražava. Drugi nedostatak koji se primećuje ne proističe iz velikog kvaliteta i vitalnosti već je više na nivou greške. Na početku third acta, sukob između Guya i Jily je dat dosta ovlaš i dramatičnost situacije kada on odaje informaciju koju mu je ona dala trebalo je da bude akcentovaija i razrađenija.
Ipak, ukupan utisak je više nego pozitivan, pre svega zato što Weir inače sjajno razdvaja važno od nevažnog, u vizuelnom smislu nudi odličan spoj klasičnog i svežeg pogleda na pričanje priča i uspeva da napravi onu vrstu timeless klasika koju je ovaj zaplet implicirao.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment