Pogledao sam PAINTBALL Daniel Benmayora, sledeći u nizu naslova sa kojim pokušavam da catchupujem neke od prpuštenih Filmaxovih naslova i uopšte recentnijih španskih ostvarenja. Ovom filmu sam dao ocenu više nego što pruža na nivou opšteg dostignuča isključivo zbog jedne dobre exploitation atmosfere koja provejava kroz film.
Naime, PAINTBALL je jedna dobro postavljena hostelična priča o grupi paintball entuzijasta koji odlaze na poligon negde u istoročnoj Evropi i tamo dožive da ih dočekaju psihopate sa bojevom municijom. To je onako klasična exploitation postavka koja realno uvek pali. Ovde naravno lepo zaigra taj SOUTHERN COMFORT momenat neravnopravne borbe, plus na svu sreću negativci ne naprave grešku te među takmičarima nema bivših Zelenih beretki i sličnih penzionisanih supermena kakvi im obično mrse konce u ovakvim akcijama.
Isto tako, film je na razmeđi suspense akcijaša i torture porna i ta ravnoteža pruža zanimljivu mešavinu exploitatgion ugođaja. Iako ni u jednoj od ovih varijanti film ne ide do kraja, pruža obe vrste zahvata iz prostog razloga što balansira kako bi ispoštovao svoj izuzetno nizak ali isto tako i izuzetno ekonomično utrošen budžet.
i upravo taj budžetski momenat je i najdraži. Ne znam koliko je koštao ovaj film ali verujem da je reč o minimalnosj sumi. Snimljen je na engleskom, doduše bez ijedne recognizable zvezde, kako bi što bolje mogao da se plasira na tržištu i tim pre je jasno da je reč o niskobužetnom radu. Međutim, uprkos tom niskom budžetu, reditelj Benmayor pre svega poteže sve moguće trikove kako bi film u svojih 85 minuta zaista imao visok intenzitet. Nema praznog hoda, nema besmislenih dijaloških scena kojima se kupuje vreme, Benmayor ga radi kao heavy metal bend skromnog talenta koji ipak zna da mu svirka funkcioniše dok god je gas pritisnut do daske. I u principu, u toj ideji uspeva. Šumski ambijent i potere slikane su sa dosta shakycama koji će sigurno smetati onima koji to ne vole, ali koji je, hteli mi to ili ne, prihvaćena taktika podizanja cene low budget filmu. Benmayor u nekoliko navrata uspeva da ovu shakycam strategiju vrlo dobro rediteljski iskoristi i to kada se gledalac najmanje nada. Kostim koji je naizgled potpuno generic, odlično igra i daje filmu šmek nekakvog ratnog filma a isto važi i za tih malo enterijera u kojima se kriju villaini koji su kreativno postavljeni.
Da Benmayor nije toliko agresivan u postavci, od prvog do poslednjeg sekunda, i to bukvalno do poslednjeg sekunda, film bi se raspao. Ali on to ne dozvoljava, i činjenica da ovakvo niskobudžetno rađanje mečke uspeva da drži na okupu, a da pri tom nije posegao za nekim tipičnim jefitnim trikovima B-produkcije, nego se trudi da film bude visokoktanski, e za to svaka čast. I otud pola ocene više.
Drugo u tih pola ocene više ulazi i nekoliko ljupkih detalja iz završnice filma koja je zaista na jako visokom nivou i vidi se da kada se suzi broj likova, Benmayor još bolje profukciioniše.
Kad je reč o kritikama, one su bile dosta negativne prema ovom filmu i ja to razumem. Španci su nas navikli na žanrovske filmove visokog nivoa, originalnih koncepata i sl. Međutim, iako PAINTBALL nikako ne spada u tu grupu filmova, moram priznati da meni spada među dinamičnije i poštenije low budget exploitation naslove jer s jedne strane ne beži u nekakav high concept da bi prikrio svoje nedostatke već se neustrašivo hvata u koštac sa velikim dečacima. Ove godine se dešava generalni revival DTV produkcije, i ovaj naslov se na neki način može ubrojati u DTV jer nije realno očekivati da bi negde išao u bioskope, ali po svom žaru svakako porevazilazi DTV nivo iz onog prošlog vremena i može da se meri sa aktuelnim hitovima tog tipa. Filmu je učinjena medveđa usluga što je prikazivan na festivalima i bio meren kriterijumima koji važe za theatrical film.
Teško je reći kakva je budućnost pred Benmayorom, da li je on španski Brian Trenchard-Smith ili George Miller, ali voleo bih da vidim još neke njegove filmove.
* * * / * * * *
Naime, PAINTBALL je jedna dobro postavljena hostelična priča o grupi paintball entuzijasta koji odlaze na poligon negde u istoročnoj Evropi i tamo dožive da ih dočekaju psihopate sa bojevom municijom. To je onako klasična exploitation postavka koja realno uvek pali. Ovde naravno lepo zaigra taj SOUTHERN COMFORT momenat neravnopravne borbe, plus na svu sreću negativci ne naprave grešku te među takmičarima nema bivših Zelenih beretki i sličnih penzionisanih supermena kakvi im obično mrse konce u ovakvim akcijama.
Isto tako, film je na razmeđi suspense akcijaša i torture porna i ta ravnoteža pruža zanimljivu mešavinu exploitatgion ugođaja. Iako ni u jednoj od ovih varijanti film ne ide do kraja, pruža obe vrste zahvata iz prostog razloga što balansira kako bi ispoštovao svoj izuzetno nizak ali isto tako i izuzetno ekonomično utrošen budžet.
i upravo taj budžetski momenat je i najdraži. Ne znam koliko je koštao ovaj film ali verujem da je reč o minimalnosj sumi. Snimljen je na engleskom, doduše bez ijedne recognizable zvezde, kako bi što bolje mogao da se plasira na tržištu i tim pre je jasno da je reč o niskobužetnom radu. Međutim, uprkos tom niskom budžetu, reditelj Benmayor pre svega poteže sve moguće trikove kako bi film u svojih 85 minuta zaista imao visok intenzitet. Nema praznog hoda, nema besmislenih dijaloških scena kojima se kupuje vreme, Benmayor ga radi kao heavy metal bend skromnog talenta koji ipak zna da mu svirka funkcioniše dok god je gas pritisnut do daske. I u principu, u toj ideji uspeva. Šumski ambijent i potere slikane su sa dosta shakycama koji će sigurno smetati onima koji to ne vole, ali koji je, hteli mi to ili ne, prihvaćena taktika podizanja cene low budget filmu. Benmayor u nekoliko navrata uspeva da ovu shakycam strategiju vrlo dobro rediteljski iskoristi i to kada se gledalac najmanje nada. Kostim koji je naizgled potpuno generic, odlično igra i daje filmu šmek nekakvog ratnog filma a isto važi i za tih malo enterijera u kojima se kriju villaini koji su kreativno postavljeni.
Da Benmayor nije toliko agresivan u postavci, od prvog do poslednjeg sekunda, i to bukvalno do poslednjeg sekunda, film bi se raspao. Ali on to ne dozvoljava, i činjenica da ovakvo niskobudžetno rađanje mečke uspeva da drži na okupu, a da pri tom nije posegao za nekim tipičnim jefitnim trikovima B-produkcije, nego se trudi da film bude visokoktanski, e za to svaka čast. I otud pola ocene više.
Drugo u tih pola ocene više ulazi i nekoliko ljupkih detalja iz završnice filma koja je zaista na jako visokom nivou i vidi se da kada se suzi broj likova, Benmayor još bolje profukciioniše.
Kad je reč o kritikama, one su bile dosta negativne prema ovom filmu i ja to razumem. Španci su nas navikli na žanrovske filmove visokog nivoa, originalnih koncepata i sl. Međutim, iako PAINTBALL nikako ne spada u tu grupu filmova, moram priznati da meni spada među dinamičnije i poštenije low budget exploitation naslove jer s jedne strane ne beži u nekakav high concept da bi prikrio svoje nedostatke već se neustrašivo hvata u koštac sa velikim dečacima. Ove godine se dešava generalni revival DTV produkcije, i ovaj naslov se na neki način može ubrojati u DTV jer nije realno očekivati da bi negde išao u bioskope, ali po svom žaru svakako porevazilazi DTV nivo iz onog prošlog vremena i može da se meri sa aktuelnim hitovima tog tipa. Filmu je učinjena medveđa usluga što je prikazivan na festivalima i bio meren kriterijumima koji važe za theatrical film.
Teško je reći kakva je budućnost pred Benmayorom, da li je on španski Brian Trenchard-Smith ili George Miller, ali voleo bih da vidim još neke njegove filmove.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment